240. Već dugi niz godina, tradicionalno sredstvo vere (u hrišćanstvu, jednoj od tri najveće svetske religije) bilo je čitanje Biblije; odstupanje od Biblije nije verovanje u Gospoda, odstupanje od Biblije je inoverstvo i jeres, pa čak i kada ljudi čitaju druge knjige, temelj ovih knjiga mora biti tumačenje Biblije. Što znači da ako veruješ u Gospoda, moraš da čitaš Bibliju, a osim Biblije ne smeš da poštuješ nijednu knjigu koja se ne tiče Biblije. Ako ipak poštuješ, onda si izdao Boga. Otkad je Biblije, vera ljudi u Gospoda jeste vera u Bibliju. Umesto što se kaže da ljudi veruju u Gospoda, bolje je reći da veruju u Bibliju; umesto što kažu da su počeli da čitaju Bibliju, bolje je reći da su počeli da veruju u Bibliju; i umesto što kažu da su se vratili pred Gospoda, bolje je reći da su se vratili pred Bibliju. S takvim pristupom, ljudi poštuju Bibliju kao da je Bog, kao da je njihova životna snaga, a gubitak Biblije bio bi isto što i gubitak života. Ljudi smatraju da je Biblija uzvišena podjednako kao Bog, a postoje čak i oni koji je smatraju uzvišenijom od Boga. Ako ljudi nemaju u sebi delo Svetog Duha, ako ne mogu da osete Boga, oni mogu da nastave da žive – ali čim izgube Bibliju, ili izgube poznata poglavlja i izreke iz Biblije, onda je to kao da su izgubili život. I tako, čim ljudi počnu da veruju u Gospoda, oni počinju da čitaju Bibliju i da uče Bibliju napamet, a što više biblijskih stihova mogu da zapamte, to više dokazuju da vole Gospoda i da su veliki vernici. Svi oni koji su pročitali Bibliju i mogu da govore o njoj drugima, dobra su braća i sestre. Za sve ove godine, ljudska vera i odanost Gospodu mere se prema obimu njihovog razumevanja Biblije. Većina ljudi jednostavno ne razume zašto treba da veruju u Boga, niti kako da veruju u Boga, i ne rade ništa osim što slepo traže ključ kojim će rastumačiti poglavlja Biblije. Ljudi nikada nisu tragali za pravcem dela Svetog Duha; sve vreme su samo očajnički proučavali i istraživali Bibliju, i niko nikada nije pronašao novije delo Svetog Duha izvan Biblije. Niko se nikada nije odvojio od Biblije, niti se ikada usudio da to učini. Ljudi su proučavali Bibliju svih ovih godina, došli su do mnogih tumačenja i uložili mnogo truda; isto tako imaju i mnogo različitih mišljenja o Bibliji, o kojima raspravljaju u nedogled, tako da je do danas ustanovljeno preko dve hiljade različitih veroispovesti. Svi oni žele da dođu do nekih posebnih tumačenja, ili do dubljih tajni u Bibliji, žele da ih istraže, i da u njima pronađu istorijat Jahveovog dela u Izraelu, ili istorijat Isusovog dela u Judeji, ili još tajni koje niko drugi ne poznaje. Ljudski pristup Bibliji zasniva se na opsesiji i veri, te nikome ne može biti potpuno jasna priča iz prve ruke ili suština Biblije. Dakle, ljudi su danas i dalje neopisivo ljubopitljivi po pitanju Biblije i još su više opsednuti njome i imaju još više vere u nju. Danas svako želi da pronađe proročanstva o delu poslednjih dana u Bibliji, žele da otkriju šta Bog čini tokom poslednjih dana, i šta ukazuje na poslednje dane. Na taj način, njihovo obožavanje Biblije postaje sve uzavrelije, i što se više poslednji dani približavaju, to više slepog poverenja imaju u biblijska proročanstva, posebno u ona o poslednjim danima. Sa takvom slepom verom u Bibliju, sa takvim poverenjem u Bibliju, oni nemaju želju da tragaju za delom Svetog Duha. U njihovim predstavama, samo Biblija može doneti delo Svetog Duha; samo u Bibliji mogu da nađu Božje tragove; samo su u Bibliji sakrivene tajne Božjeg dela; samo Biblija – ne druge knjige niti ljudi – može da razjasni sve što je Božje i celokupnost Njegovog dela; Biblija može da donese delo Neba na zemlju; a Biblija može i da započne i da zaključi neko doba. Imajući takve predstave, ljudi nisu skloni da traže delo Svetog Duha. Dakle, bez obzira na to koliko je Biblija bila od pomoći ljudima u prošlosti, ona je postala prepreka najnovijem Božjem delu. Bez Biblije, ljudi mogu da traže Božje tragove na drugim mestima, ali su Njegovi koraci danas ipak sputani Biblijom, a širenje Njegovog najnovijeg dela postalo je dvostruko teže i zahteva mnogo napora. Uzrok tome su poznata poglavlja i izreke iz Biblije, kao i razna biblijska proročanstva. Biblija je postala idol u ljudskim umovima, postala je zagonetka u njihovim mozgovima, te oni naprosto nisu u stanju da poveruju da Bog može da deluje izvan Biblije, oni nisu u stanju da poveruju da ljudi mogu da nađu Boga izvan Biblije, a još manje da mogu da poveruju da Bog može da odstupi od Biblije tokom konačnog dela i da započne iznova. To je ljudima nezamislivo; oni ne mogu u to da poveruju, a ne mogu ni da zamisle. Biblija je postala velika prepreka ljudskom prihvatanju Božjeg novog dela i poteškoća Božjem širenju ovog novog dela.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (1)“

241. Koja vrsta knjige je Biblija? Stari zavet je Božje delo za vreme Doba zakona. Stari zavet beleži sva Jahveova dela tokom Doba zakona i Njegovo delo stvaranja. Ceo Stari zavet beleži delo koje je Jahve obavio, i na kraju dovršava izveštaje o Jahveovom delu sa Knjigom proroka Malahije. Stari zavet beleži dva segmenta dela koje je Bog obavio: jedan je delo stvaranja, a drugi je donošenje zakona. Oba su bili Jahveovo delo. Doba zakona predstavlja delo pod imenom Boga Jahvea; to je celokupno delo koje je prevashodno obavljeno pod Jahveovim imenom. Dakle, Stari zavet beleži Jahveovo delo, a Novi zavet beleži Isusovo delo, delo koje je prevashodno izvršeno pod Isusovim imenom. Značaj Isusovog imena i dela koje je On obavio uglavnom su zabeleženi u Novom zavetu. Tokom starozavetnog Doba zakona, Jahve je izgradio hram i oltar u Izraelu, vodio je živote Izraelaca na zemlji, dokazujući da su oni Njegov izabrani narod, prva grupa ljudi koju je izabrao na zemlji i koji su bili po njegovom srcu, prva grupa koju je On lično vodio. Dvanaest plemena Izraelovih bila su Jahveovi prvi izabranici, i tako je On uvek delovao u njima, sve dok se nije završilo Jahveovo delo Doba zakona. Druga etapa dela bilo je delo novozavetnog Doba blagodati, i izvršeno je u jevrejskom narodu, u jednom od dvanaest plemena Izraela. Obim ovog dela bio je manji, zato što je Isus bio Bog koji se ovaplotio. Isus je delao samo unutar teritorije Judeje, i Njegovo delo je potrajalo samo tri i po godine; stoga, ono što je zabeleženo u Novom zavetu ni izbliza ne može da nadmaši srazmere dela zabeleženog u Starom zavetu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (1)“

242. Biblija je istorijska knjiga. Naravno, ona sadrži i neka predskazanja proroka, a takva predskazanja svakako nisu prošlost. Biblija sadrži nekoliko delova – ne postoje samo proročanstva, ili samo delo Jahveovo, niti postoje samo Pavlove poslanice. Ti moraš da znaš koliko delova ima Biblija; Stari zavet sadrži Postanje, Izlazak… a tu su i knjige proročanstava koje su proroci napisali. Na kraju, Stari zavet se završava Knjigom proroka Malahije. Stari zavet beleži delo Doba zakona koje je predvodio Jahve; od Postanja do Knjige proroka Malahije, Stari zavet je sveobuhvatan zapis o čitavom delu Doba zakona. Što znači da Stari zavet beleži sve ono što su doživeli ljudi koje je vodio Jahve tokom Doba zakona. Tokom starozavetnog Doba zakona, veliki broj proroka koje je Jahve uzdigao izricao je proročanstva u Njegovo ime, davali su uputstva raznim plemenima i narodima i prorekli delo koje će Jahve izvršiti. Svi ovi ljudi koji su bili uzdignuti primili su Duh proročanstva od Jahvea: oni su imali vizije Jahvea i mogli su da čuju Njegov glas, tako da ih je On nadahnjivao, a oni su pisali proročanstva. Delo koje su oni obavljali bilo je izraz Jahveovog glasa, izraz Jahveovog proročanstva, a Jahveovo delo u to vreme bilo je da naprosto vodi ljude koristeći Duh; On se nije ovaplotio i ljudi Mu nisu ni nazreli lice. Tako je mnoge proroke uzdigao da obavljaju Njegovo delo i dao im proroštva koja su oni prenosili svakom izraelskom plemenu i bratstvu. Njihov posao bio je da kazuju proročanstva, a neki od njih su zapisali uputstva koja im je Jahve dao da bi ih pokazali drugima. Jahve je uzdigao ove ljude da kazuju proročanstva, da predskazuju delo budućnosti ili delo koje je tek trebalo da se obavi u ono vreme, kako bi ljudi mogli da vide čudesnost i mudrost Jahveovu. Ove knjige proročanstava bile su sasvim drugačije od drugih biblijskih knjiga; to su bile reči koje su izgovorili ili napisali oni kojima je dat Duh proroštva – oni koji su od Jahvea zadobili vizije ili glas. Osim knjiga proročanstava, sve ostalo u Starom zavetu sastoji se od zapisa koje su napravili ljudi nakon što je Jahve završio Svoje delo. Ove knjige ne mogu da zamene predskazanja izgovorena od strane proroka koje je Jahve uzdigao, isto kao što Postanje i Izlazak ne mogu da se porede sa Knjigom proroka Isaije i Knjigom proroka Danila. Proročanstva su izrečena pre nego što je delo obavljeno; druge knjige su, međutim, napisane nakon što je delo završeno, što je bilo u domenu ljudske moći. Proroke onog vremena nadahnuo je Jahve, te su izricali neka proročanstva, izricali su mnoge reči, i predskazali su događaje Doba blagodati, kao i uništenje sveta u poslednjim danima – delo koje je Jahve planirao da uradi. Sve preostale knjige beleže ono što je Jahve učinio u Izraelu. Stoga, kada čitate Bibliju, uglavnom čitate o tome šta je Jahve učinio u Izraelu; biblijski Stari zavet prvenstveno beleži Jahveovo delo predvođenja Izraela, Njegovo korišćenje Mojsija da izvede Izraelce iz Egipta, što ih je oslobodilo faraonovih lanaca i odvelo u pustinju, nakon čega su ušli u Hanan i sve što je usledilo bio je njihov život u Hananu. Osim toga, ostatak čine zapisi o Jahveovom delu širom Izraela. Sve što je zapisano u Starom zavetu jeste Jahveovo delo u Izraelu, to je delo koje je Jahve obavio u zemlji u kojoj je stvorio Adama i Evu. Od kada je Bog zvanično počeo da vodi narod na zemlji posle Noja, sve što je zapisano u Starom zavetu delo je Izraela. A zašto nema zabeleženih dela izvan Izraela? Zato što je zemlja Izraelova kolevka čovečanstva. U početku nije bilo drugih zemalja osim Izraela, pa Jahve nije delao ni na jednom drugom mestu. Na ovaj način, ono što je zapisano u biblijskom Starom zavetu jeste čisto Božje delo u Izraelu u to vreme. Reči koje su izgovorili proroci Isaija, Danilo, Jeremija i Jezekilj… njihove reči predskazuju Njegovo drugo delo na zemlji, oni predskazuju delo Samog Boga Jahvea. Sve je to došlo od Boga, to je bilo delo Svetog Duha i, osim ovih knjiga proroka, sve ostalo je zapis iskustava ljudi o tadašnjem Jahveovom delu.

Delo stvaranja dogodilo se pre nego što je postojalo čovečanstvo, ali Knjiga postanja došla je tek nakon što je nastalo čovečanstvo; to je bila knjiga koju je Mojsije napisao u Doba zakona. Isto to se dešava među vama danas: nakon što se nešto dogodi, vi to zapisujete da biste pokazali ljudima u budućnosti, a ljudima budućnosti, to što si zabeležio samo su stvari koje su se dogodile u prošlim vremenima – one nisu ništa više od prošlosti. Ono što je zapisano u Starom zavetu jeste Jahveovo delo u Izraelu, a ono što je zapisano u Novom zavetu jeste Isusovo delo tokom Doba blagodati; oni beleže delo koje je Bog obavio u dva različita doba. Stari zavet beleži Božje delo tokom Doba zakona, i stoga je Stari zavet istorijska knjiga, dok je Novi zavet proizvod dela Doba blagodati. Kada je novo delo otpočelo, i Novi zavet je zastareo – stoga je Novi zavet takođe istorijska knjiga. Naravno, Novi zavet nije sistematičan kao Stari zavet, niti beleži toliko stvari. Sveukupno mnoštvo reči koje je izgovorio Jahve zapisane su u biblijskom Starom zavetu, dok su samo neke od Isusovih reči zapisane u četiri Jevanđelja. Naravno da je i Isus mnogo toga uradio, ali to nije podrobno zabeleženo. Manje je zabeleženo u Novom zavetu, srazmerno količini posla koji je Isus obavio; količina posla koji je On obavio tokom tri i po godine na zemlji i delo apostola daleko su manji od Jahveovog dela. Stoga Novi zavet sadrži manje knjiga nego Stari.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (1)“

243. Knjige jevanđelja Novog zaveta zapisane su dvadeset do trideset godina nakon što je Isus bio razapet. Pre toga su Izraelci čitali samo Stari zavet. Drugim rečima, na početku Doba blagodati ljudi su čitali Stari zavet. Novi zavet se pojavio tek tokom Doba blagodati. Novi zavet nije postojao kada je Isus delao; ljudi su Njegovo delo zabeležili nakon što je On vaskrsao i uzneo se. Tek tada su nastala četiri jevanđelja, i pored njih poslanice Pavla i Petra, kao i Otkrivenje. Više od tri stotine godina nakon što se Isus uzdigao na nebo, naredne generacije su selektivno slagale ove spise, i tek tada je nastao Novi zavet. Tek kada je taj posao završen, nastao je Novi zavet; on ranije nije postojao. Bog je učinio čitavo to delo, a Pavle i drugi apostoli napisali su mnogo poslanica crkvama na različitim mestima. Ljudi koji su živeli posle njih objedinili su njihove poslanice i dodali najveću viziju koju je Jovan zabeležio na ostrvu Patmos, koja predskazuje Božje delo poslednjih dana. Ljudi su napravili ovaj redosled, što se razlikuje od izjava današnjih dana. Ono što je danas zabeleženo, u skladu je sa koracima Božjeg dela; ono čime se ljudi danas bave jeste delo koje je Bog lično obavio i reči koje je On lično izgovorio. Ti, ljudski rode, ne treba da se mešaš; reči, koje dolaze neposredno od Duha, uređene su korak po korak i razlikuju se od uređenja ljudskih zapisa. Ono što su zabeležili, može se reći, bilo je u skladu sa njihovim vaspitanjem i ljudskim kovom. Ono što su zabeležili bila su ljudska iskustva, i svaki je imao sopstveni način beleženja i saznavanja, i svaki zapis bio je drugačiji. Dakle, ako obožavate Bibliju kao Boga, vi ste krajnje neuki i glupi! Zašto ne tragate za delom Boga današnjice? Samo Božje delo može spasiti čoveka. Biblija ne može spasiti čoveka, ljudi mogu da je čitaju nekoliko hiljada godina i opet neće doći ni do najmanje promene u njima, a ako obožavaš Bibliju, nikada nećeš zadobiti delo Svetog Duha.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (3)“

244. Mnogi ljudi veruju da je razumevanje i sposobnost tumačenja Biblije isto što i pronalaženje istinitog puta – ali, jesu li stvari zaista tako jednostavne? Niko ne zna stvarnost Biblije: da ona nije ništa drugo do istorijski zapis Božjeg dela i svedočanstvo prethodne dve etape Božjeg dela, i da ti ne nudi nikakvo razumevanje ciljeva Božjeg dela. Svako ko je čitao Bibliju zna da ona opisuje dve etape Božjeg dela tokom Doba zakona i Doba blagodati. Stari zavet beleži istoriju Izraela i Jahveovo delo od vremena stvaranja do kraja Doba zakona. Novi zavet beleži Isusovo delo na zemlji, koje je opisano u četiri jevanđelja, kao i Pavlovo delo – zar to nisu istorijski zapisi? Podsećanje na stvari iz prošlosti čini da one danas pripadaju istoriji, i bez obzira na to koliko istinite ili stvarne one bile, one i dalje pripadaju istoriji – a istorija ne može da govori o sadašnjosti, jer Bog se ne osvrće na istoriju! Dakle, ako ti samo razumeš Bibliju, a ne razumeš ništa od dela koje Bog namerava da obavi danas, i ako veruješ u Boga, ali ne tragaš za delom Svetog Duha, onda ne razumeš šta znači tražiti Boga. Ako čitaš Bibliju da bi proučavao istoriju Izraela, da bi istražio istoriju Božjeg stvaranja celog neba i zemlje, onda ti ne veruješ u Boga. Ali danas, pošto veruješ u Boga, i tragaš za životom, pošto tragaš za bogopoznanjem a ne tragaš za mrtvim rečima i doktrinama ili da razumeš istoriju, moraš da tražiš današnju Božju volju, i moraš da tražiš pravac dela Svetog Duha. Da si arheolog, mogao bi da čitaš Bibliju – ali ti to nisi, ti si jedan od onih koji veruju u Boga, i najbolje ti je da tražiš današnju Božju volju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (4)“

245. Ako želiš da vidiš delo Doba zakona i da vidiš kako su Izraelci sledili Jahveov put, onda moraš da pročitaš Stari zavet; ako želiš da razumeš delo Doba blagodati, onda moraš da pročitaš Novi zavet. Ali kako shvataš delo poslednjih dana? Moraš da prihvatiš vođstvo Boga današnjice i da zakoračiš u delo današnjice, jer ovo je novo delo, i niko ga ranije nije zabeležio u Bibliji. Bog je danas otelotvoren i odredio je druge Svoje izabranike u Kini. Bog deluje u ovim ljudima, On nastavlja sa Svojim delom na zemlji, i nastavlja se na delo Doba blagodati. Današnje delo je put kojim čovek nikada nije išao i put koji niko nikada nije video. To je delo koje nikada ranije nije obavljeno – to je najnovije Božje delo na zemlji. Stoga, delo koje nikada ranije nije obavljeno nije prošlost, jer sada je sada, i tek treba da postane prošlost. Ljudi ne znaju da je Bog obavio veće, novije delo na zemlji, izvan Izraela, da je ono već izašlo izvan okvira Izraela, kao i predskazanja proroka, da je to novo i čudesno delo koje prevazilazi proročanstva, i novije delo izvan Izraela, i delo koje ljudi ne mogu ni da primete ni da zamisle. Kako Biblija može da sadrži konkretne zapise o takvom delu? Ko je mogao unapred da zabeleži svaki delić današnjeg dela, a da ništa ne izostavi? Ko je mogao da zabeleži ovo moćnije, mudrije delo koje prkosi konvencijama u toj memljivoj staroj knjizi? Današnje delo nije prošlost, i budući da je takvo, ako želiš da kreneš novim putem današnjice, onda moraš da se odvojiš od Biblije, moraš ići dalje od knjiga proročanstava ili istorijskih knjiga u Bibliji. Tek tada ćeš moći ispravno da hodaš novim putem i tek tada ćeš moći da zakoračiš u novo carstvo i u novo delo. Moraš da shvatiš zašto se od tebe danas traži da ne čitaš Bibliju, zašto postoji još jedno delo koje je odvojeno od Biblije, zašto Bog ne traži noviju, podrobniju primenu u Bibliji i zašto u stvari postoji moćnije delo izvan Biblije. To je ono što treba da shvatite. Moraš znati razliku između starog i novog dela, i mada ne čitaš Bibliju, moraš biti u stanju da je analiziraš; u suprotnom ćeš i dalje obožavati Bibliju, i biće ti teško da uđeš u novo delo i da prođeš kroz nove promene. Kad postoji uzvišeniji put, zašto proučavati taj niski, zastareli put? Kad postoje novije izjave i novije delo, zašto živeti među starim istorijskim zapisima? Nove izjave mogu da te opskrbe, što dokazuje da je ovo novo delo; stari zapisi ne mogu da te zadovolje, niti da zadovolje tvoje trenutne potrebe, što dokazuje da su oni prošlost, a ne delo koje pripada ovom mestu i ovom trenutku. Najuzvišeniji put je najnovije delo, a sa novim delom, ma koliko negdašnji put bio uzvišen, to je samo prošlost na koju se ljudi osvrću, i ma koliko da je vredna odrednica, to je i dalje stari put. Iako je zapisan u „svetoj knjizi“, stari put je prošlost; iako nema zapisa o njemu u „svetoj knjizi“, novi put pripada ovom mestu i ovom trenutku. Ovaj put može da te spasi, i ovaj put može da te promeni, jer je on delo Svetog Duha.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (1)“

246. Vi morate razumeti Bibliju – to je krajnje neophodno delo! Danas ne treba da čitaš Bibliju, jer u njoj nema ničeg novog; ona je sva stara. Biblija je istorijska knjiga, i da si jeo i pio Stari zavet tokom Doba blagodati – da si tokom Doba blagodati sproveo u delo ono što je bilo zahtevano u vreme Starog zaveta – Isus bi te odbacio i osudio; da si Stari zavet primenio na Isusovo delo, bio bi farisej. Ako danas uzmeš Stari i Novi Zavet da iz njih jedeš i piješ i primenjuješ, Bog današnjice će te osuditi; to će značiti da zaostaješ za današnjim delom Svetog Duha! Ako jedeš i piješ Stari i Novi zavet, onda si izvan toka Svetog Duha! U Isusovo vreme, Isus je vodio Jevreje i sve Svoje druge sledbenike shodno tadašnjem delovanju Svetog Duha u Njemu. On nije uzeo Bibliju kao osnovu za ono što je činio, već je govorio u skladu sa Svojim delom; nije obraćao pažnju na ono što Biblija kaže, niti je u Bibliji tražio put kojim će voditi svoje sledbenike. Od kada je počeo da dela, širio je put pokajanja – reči o kojoj nije bilo apsolutno nikakvog pomena u proročanstvima Starog zaveta. Ne samo da nije postupao u skladu s Biblijom, već je išao novim putem i činio nova dela. Nikada nije spominjao Bibliju kada je propovedao. Tokom Doba zakona, niko nikada nije bio u stanju da obavi Njegova čudesna isceljenja bolesnih, niti da izgoni demone. Tako je bilo i sa Njegovim delom, Njegovim učenjima, autoritetom i snagom Njegovih reči koji su bili iznad svakog čoveka u Dobu zakona. Isus je naprosto obavljao svoje novije delo i, mada su Ga mnogi osuđivali koristeći Bibliju – i čak koristeći Stari zavet da Ga razapnu – Njegovo delo je nadmašilo Stari zavet; ako nije bilo tako, zašto su Ga ljudi prikovali na krst? Nije li to zato što u Starom zavetu nije zapisano ništa o Njegovom učenju, i o Njegovoj sposobnosti da isceli bolesne i izgoni demone? Njegov posao bio je da ide novim putem, a ne da se namerno upusti u borbu protiv Biblije, niti da se namerno ogluši o Stari zavet. On je naprosto došao da izvrši Svoje delo, da donese novo delo onima koji su žudeli za Njim i tražili Ga. On nije došao da tumači Stari zavet, niti da podrži delo zaveta. Njegovo delo nije služilo nastavku razvoja Doba zakona, jer se Njegovo delo nije obaziralo na to da li ima Bibliju za osnovu; Isus je jednostavno došao da obavi delo koje treba da obavi. Dakle, On nije tumačio proročanstva Starog zaveta, niti je delovao po rečima starozavetnog Doba zakona. Zanemarivao je tvrdnje iz Starog zaveta, nije Ga zanimalo da li se slaže sa Njegovim delom ili ne, i nije Ga brinulo šta drugi znaju o Njegovom delu, niti kako Ga osuđuju. On je naprosto nastavio da obavlja delo koje treba da obavlja, iako su mnogi ljudi koristili predskazivanje proroka Starog zaveta da Ga osude. Ljudima se činilo da Njegovo delo nema osnova, i bilo je mnogo toga što je bilo u suprotnosti sa zapisima Starog zaveta. Zar to nije ljudska greška? Da li doktrina treba da se primeni na delo Božje? I mora li Bog da dela prema predskazanju proroka? Na kraju krajeva, ko je veći: Bog ili Biblija? Zašto Bog mora da postupa shodno Bibliji? Da li je moguće da Bog nema pravo da prevaziđe Bibliju? Zar Bog ne može da napusti Bibliju i da čini druge stvari? Zašto Isus i Njegovi učenici nisu zadržali Šabat? Ako je trebalo da sprovodi delo u svetlosti Šabata i shodno zapovestima Starog zaveta, zašto Isus nije zadržao Šabat nakon što je došao, već je oprao noge, pokrio glavu, lomio hleb i pio vino? Nije li sve to odsutno iz zapovesti Starog zaveta? Ako je Isus poštovao Stari zavet, zašto je raskinuo sa ovim doktrinama? Trebalo bi da znaš šta je bilo prvo, Bog ili Biblija! Pošto je Gospod Šabata, zar ne bi On mogao da bude i Gospod Biblije?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (1)“

247. Svi Jevreji su čitali Stari zavet i znali su za Isaijino proročanstvo da će se muško dete roditi u jaslama. Zašto su, uprkos tome što su vrlo dobro znali ovo proročanstvo, i dalje progonili Isusa? Nije li to zbog njihove buntovne prirode i neznanja o delu Svetog Duha? U to vreme, fariseji su verovali da se delo Isusovo razlikuje od onoga što su znali o muškom detetu iz proročanstva, a ljudi danas odbacuju Boga jer delo ovaploćenog Boga nije u skladu sa Biblijom. Zar nije suština njihovog buntovništva prema Bogu ista? Da li možeš da prihvatiš, bezuslovno, celokupno delo Svetog Duha? Ako je to delo Svetog Duha, onda je to pravi tok i ti treba da ga prihvatiš bez ikakvog nepoverenja; ne treba da budeš probirljiv. Ako stekneš bolji uvid u Boga a oprezniji si prema Njemu, zar to onda nije ničim izazvano? Ti ne treba da tražiš dalju potvrdu u Bibliji; ako se radi o delu Svetog Duha, onda ga moraš prihvatiti zato što u Boga veruješ da bi Ga sledio, a ne da bi Ga preispitivao. Ti ne treba da tražiš dodatne dokaze za Moje postojanje da bi dokazao da sam Ja tvoj Bog, već bi trebalo da si u stanju da razlučiš da li sam ti Ja od koristi – to je najvažnije. Čak i ako pronađeš mnogo nepobitnih dokaza u Bibliji, to te ne može u potpunosti dovesti pred Mene. Ti samo živiš u okviru Biblije, a ne preda Mnom; Biblija ti ne može pomoći da Me spoznaš, niti može da produbi tvoju ljubav prema Meni. Iako je Biblija prorekla da će se roditi muško dete, niko nije mogao da pojmi kome će se to proročanstvo dogoditi, zato što čovek nije poznavao delo Božje, i to je navelo fariseje da se usprotive Isusu. Neki znaju da je Moje delo u interesu čoveka, ali oni i dalje veruju da smo Isus i Ja dva potpuno odvojena, međusobno neusklađena bića. U to vreme, Isus je Svojim učenicima samo dao niz propovedi u Dobu blagodati o tome kako da primenjuju veru, kako da se okupljaju, kako da preklinju u molitvi, kako da se odnose prema drugima, i tako dalje. Delo koje je On obavio bilo je delo iz Doba blagodati, i On je razložio samo kako učenici i drugi Njegovi sledbenici treba da primenjuju veru. On je samo obavljao delo Doba blagodati, a ništa od dela poslednjih dana. Kada je Jahve uveo starozavetni zakon u Doba zakona, zašto onda On nije obavio delo Doba blagodati? Zašto On nije unapred razjasnio delo Doba blagodati? Zar to ne bi pomoglo čoveku da ga prihvati? On je samo prorekao da će se muško dete roditi i doći na vlast, ali nije unapred izvršio delo Doba blagodati. Delo Božje u svakom dobu ima jasno određene granice; On obavlja samo delo tekućeg doba i nikada ne obavlja unapred sledeću etapu dela. Samo tako Njegovo delo svojstveno svakom dobu može doći do izražaja. Isus je govorio samo o znacima poslednjih dana, o tome kako biti strpljiv i kako biti spasen, kako se pokajati i ispovediti, kako nositi krst i podnositi patnju; On nikada nije govorio o tome kako čovek u poslednjim danima treba da zasluži ulazak niti kako treba da traži da udovolji Božjoj volji. Kad je tako, zar nije smešno u Bibliji tražiti Božje delo poslednjih dana? Šta možeš da vidiš samo držeći Bibliju? Bilo da se radi o tumaču Biblije ili o propovedniku, ko je mogao unapred da vidi današnje delo?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako čovek koji u svojim predstavama postavlja granice Bogu može da primi Božja otkrivenja?“

248. Danas ljudi veruju da je Biblija Bog i da je Bog Biblija. Isto tako, oni veruju da su sve reči Biblije bile jedine reči koje je Bog izgovorio, i da ih je sve Bog izgovorio. Oni koji veruju u Boga čak misle da su, iako su svaku od šezdeset šest knjiga Starog i Novog zaveta napisali ljudi, sve one nastale uz Božje nadahnuće i da su zapisi izjava Svetog Duha. To je čovekovo pogrešno shvatanje i nije u potpunosti u skladu sa činjenicama. U stvari, ako se izuzmu knjige proročanstava, veći deo Starog zaveta su istorijski zapisi. Neke poslanice Novog zaveta potiču iz iskustava ljudi, a neke potiču od prosvećenja Svetog Duha; Pavlove poslanice, na primer, nastale su kao delo čoveka, sve su bile plod prosvećenja Svetog Duha, napisane su za crkve, i bile su reči podsticaja i ohrabrenja za braću i sestre u crkvama. To nisu bile reči koje je izgovorio Sveti Duh – Pavle nije mogao da govori u ime Svetog Duha, niti je bio prorok, a još manje je imao vizije kao Jovan. Njegove poslanice napisane su za crkve u Efesu, Korintu, Galatiji i za druge crkve. Stoga su Pavlove novozavetne poslanice one koje je Pavle napisao crkvama, a ne nadahnuća Svetog Duha, niti su one neposredne izjave Svetog Duha. To su samo reči podsticaja, utehe i ohrabrenja koje je napisao crkvama tokom svog dela. Tako da su one takođe i zapis velikog segmenta Pavlovog dela u to vreme. One su bile namenjene svima koji su braća i sestre u Gospodu, tako da bi braća i sestre u crkvama u to vreme sledili njegov savet i pridržavali se puta pokajanja Gospoda Isusa. Pavle ni na koji način nije rekao da crkve onog vremena niti crkve budućnosti treba da jedu i piju ono što je on napisao, niti je rekao da su sve njegove reči potekle od Boga. Shodno okolnostima u kojima su se crkve nalazile u to vreme, on je samo komunicirao sa braćom i sestrama, i podsticao ih, i nadahnjivao veru u njima, i on je naprosto propovedao ili podsećao ljude i podsticao ih. Njegove reči bile su zasnovane na njegovom sopstvenom bremenu, i on je podržavao ljude tim rečima. Obavljao je delo apostola crkava tog vremena, bio je delatnik koga je koristio Gospod Isus, i stoga on mora da preuzme odgovornost za crkve, i mora da preuzme delo crkava, morao je da sazna u kakvom su stanju braća i sestre – i zbog toga je pisao pisma svoj braći i sestrama u Gospodu. Sve za ljude poučno i pozitivno o čemu je govorio bilo je ispravno, ali nije predstavljalo izjave Svetog Duha i nije moglo predstavljati Boga. Nečuveno je shvatanje i ogromno bogohuljenje da se ljudi prema zapisima o čovekovim iskustvima i čovekovim poslanicama odnose kao prema rečima koje je Sveti Duh uputio crkvama! To je posebno tačno kada su u pitanju poslanice koje je Pavle napisao za crkve, jer su njegove poslanice napisane za braću i sestre na osnovu okolnosti i prilika u svakoj crkvi u to vreme, i namera im je bila da podstaknu braću i sestre u Gospodu, kako bi mogli da prime blagodat Gospoda Isusa. Svrha njegovih poslanica bila je da probude braću i sestre tog vremena. Može se reći da je to bilo njegovo lično breme, a takođe i breme koje mu je dao Sveti Duh; na kraju krajeva, on je bio apostol koji je vodio crkve tog vremena, koji je pisao poslanice za crkve i bodrio ih – to je bila njegova odgovornost. Po svom identitetu, bio je samo apostol koji je obavljao svoj zadatak, bio je samo apostol koga je poslao Bog; on nije bio prorok, niti proricatelj. Njemu su njegovo delo i životi braće i sestara bili od najveće važnosti. Stoga nije mogao da govori u ime Svetog Duha. Njegove reči nisu bile reči Svetog Duha, a još manje se može reći da su bile reči Božje, jer Pavle nije bio ništa drugo do Božje stvorenje, i sasvim sigurno nije bio Božje ovaploćenje. Njegov identitet nije bio isti kao Isusov. Reči Isusove bile su reči Svetog Duha, bile su reči Božje, jer je Njegov identitet bio identitet Hristosa – Sina Božjeg. Kako je Pavle mogao da Mu bude ravan? Ako ljudi vide poslanice ili reči poput Pavlovih kao izjave Svetog Duha, i obožavaju ih kao Boga, onda se samo može reći da isuviše slabo primećuju razliku. Da budem grublji, zar ovo nije naprosto bogohuljenje? Kako jedan čovek može da govori u ime Boga? I kako bi se ljudi mogli klanjati zapisima iz njegovih poslanica i rečima koje je izgovorio kao da su sveta ili nebeska knjiga? Može li čovek tek tako da izgovori Božje reči? Kako jedan čovek može da govori u ime Boga? Dakle, šta ti kažeš – mogu li poslanice koje je napisao za crkve da ne budu ukaljane njegovim sopstvenim idejama? Kako mogu da ne budu ukaljane ljudskim idejama? Pisao je poslanice za crkve na osnovu svojih ličnih iskustava i sopstvenog znanja. Na primer, Pavle je napisao poslanicu galatijskim crkvama koja je sadržala određeno mišljenje, a Petar je napisao drugu, koja je izlagala drugačije mišljenje. Koja je od njih potekla od Svetog Duha? Niko ne može biti siguran. Stoga se samo može reći da su obojica nosili breme za crkve, ali njihove poslanice predstavljaju njihov rast, one predstavljaju njihovo opskrbljivanje i podršku braći i sestrama, i njihovo breme prema crkvama, i one samo predstavljaju ljudsko delo – one nisu bile u potpunosti potekle od Svetog Duha. Ako kažeš da su njegove poslanice reči Svetog Duha, onda to što govoriš nema smisla i bogohuliš! Pavlove poslanice i druge poslanice Novog zaveta isto su što i memoari novijih duhovnih ličnosti: one su u rangu sa knjigama Vočmena Nija ili sa Lavrentijevim iskustvima, i tako dalje. Naprosto, knjige novijih duhovnih ličnosti nisu deo Novog zaveta, ali suština ovih ljudi je ista: oni su bili ljudi koje je Sveti Duh koristio tokom određenog razdoblja, i oni nisu mogli neposredno da predstavljaju Boga.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (3)“

249. Ko se od vas danas usuđuje da kaže kako sve reči koje su izgovorili oni koje je Duh Sveti upotrebio potiču od Svetog Duha? Da li se iko usuđuje da tako nešto kaže? Ako ti zaista to kažeš, zašto je onda odbačena Jezdrina knjiga proročanstava i zašto je isto to učinjeno sa knjigama onih drevnih svetaca i proroka? Ako sve te reči potiču od Svetog Duha, kako se onda usuđujete da tako hirovito birate? Da li si ti merodavan da biraš delo Svetog Duha? Mnoge priče iz Izraela takođe su odbačene. Pa ako veruješ da svi ti spisi iz prošlosti potiču od Svetog Duha, kako to da su neke od tih knjiga odbačene? Ako sve one potiču od Svetog Duha, onda ih je sve trebalo sačuvati i poslati crkvenoj braći i sestrama da ih čitaju. Nije ih trebalo ni birati ni odbacivati po volji čovekovoj; pogrešno je tako postupati. Kada se kaže da su iskustva Pavla i Jovana bila izmešana s njihovim ličnim uvidima, to ne znači da su njihova iskustva i znanja potekla od Sotone, već samo znači da je u njima bilo stvari koje su proistekle iz njihovih vlastitih iskustava i uvida. Njihovo je znanje bilo u skladu s pozadinom njihovih stvarnih iskustava iz tog vremena, a ko bi mogao sa sigurnošću da tvrdi kako je sve to poticalo od Svetog Duha? Ako su sva Četiri jevanđelja potekla od Svetog Duha, kako to da su Matej, Marko, Luka i Jovan u ponečemu različito govorili o Isusovom delu? Ako Mi ne verujete, pogledajte šta se u biblijskim pričama kaže o tome kako se Petar triput odrekao Gospoda: sve se te priče međusobno razlikuju i svaka ima svoje sopstvene karakteristike. Mnoge će neznalice reći: „Ako je ovaploćeni Bog ujedno i čovek, mogu li onda Njegove reči u celosti da potiču od Svetog Duha? Ako su Pavlove i Jovanove reči bile pomešane s ljudskom voljom, nisu li onda i reči koje On izgovara takođe prožete ljudskom voljom?“ Ljudi koji tako govore slepi su i neuki! Pažljivo proučite Četvorojevanđelje; pročitajte šta u njemu piše o stvarima koje je Isus učinio i o rečima koje je izgovorio. Svaka od tih priča je, prosto rečeno, različita i svaka je pisana iz drugačije perspektive. Ako je sve što su autori tih knjiga napisali poteklo od Svetog Duha, onda bi sve priče trebalo da budu iste i među sobom dosledne. Zbog čega onda postoje neslaganja? Nije li čovek izrazito glup ako ovo ne može da shvati?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O imenovanjima i identitetu“

250. Novozavetno Jevanđelje po Mateju navodi Isusov rodoslov. U početku se kaže da je Isus bio potomak Avrȃma i Davida i sin Josifov; zatim se kaže da je Isusa začeo Sveti Duh i da Ga je rodila devica – što bi značilo da nije bio sin Josifov ili potomak Avrȃma i Davida. Rodoslov, međutim, insistira na povezivanju Isusa sa Josifom. Zatim, rodoslov počinje da beleži sled događaja po kojem je Isus rođen. Kaže da je Isusa začeo Sveti Duh, da Ga je rodila devica i da nije Josifov sin. Ipak, u rodoslovu je jasno napisano da je Isus bio Josifov sin, i pošto je rodoslov napisan za Isusa, on beleži četrdeset i dve generacije. Kada se stigne do Josifove generacije, na brzinu se spomene da je Josif bio Marijin muž, a te reči su navedene da bi se dokazalo da je Isus Avrȃmov potomak. Zar to nije protivrečno? Rodoslov jasno opisuje Josifovo poreklo, to je očigledno Josifov rodoslov, ali Matej insistira da je to Isusov rodoslov. Zar se time ne poriče činjenica da je Isusa začeo Sveti Duh? Zar nije stoga Matejev rodoslov ljudska ideja? To je smešno! Tako možeš znati da ova knjiga nije u potpunosti potekla od Svetog Duha. Postoje, možda, neki ljudi koji misle da Bog mora imati rodoslov na zemlji, zbog čega pripisuju Isusa kao četrdeset drugu generaciju poteklu od Avrȃma. To je stvarno smešno! Kako je Bog mogao da ima rodoslov kada je stigao na Zemlju? Ako kažeš da Bog ima rodoslov, zar Ga ne svrstavaš onda među Božja stvorenja? Jer Bog nije od zemlje, On je Gospodar stvaranja, i mada je od tela, On nije od iste suštine kao čovek. Kako si mogao da svrstaš Boga da pripada istoj vrsti kao stvorenje Božje? Avrȃm ne može da predstavlja Boga; on je bio predmet Jahveovog dela u to vreme, bio je samo veran sluga koga je Jahve priznao, i bio je pripadnik naroda Izraela. Kako je mogao da bude Isusov predak?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (3)“

251. Danas razmatram Bibliju na ovaj način i to ne znači da je mrzim ili da poričem vrednost koju ona ima kao pisani izvor. Objašnjavam ti i razjašnjavam sadržanu vrednost i poreklo Biblije kako ne bi i dalje tavorio u mraku. Jer ljudi imaju raznorazna viđenja Biblije i većina njih je pogrešna; čitanje Biblije na ovaj način ne samo da ih sprečava da steknu ono što bi trebalo, već, što je još važnije, ometa delo koje Ja nameravam da obavim. To strahovito prekida delo budućnosti i donosi samo mane, ne i prednosti. Dakle, ono čemu te Ja učim jeste naprosto suština i unutrašnja priča Biblije. Ne tražim od tebe da ne čitaš Bibliju, niti da ideš okolo i izjavljuješ da je bezvredna, već samo da imaš ispravno znanje i mišljenje o Bibliji. Nemoj biti previše jednostran! Iako je Biblija istorijska knjiga koju su napisali ljudi, ona takođe opisuje mnoge principe po kojima su drevni sveci i proroci služili Bogu, kao i iskustva naslednika apostola u služenju Bogu – sve što su ti ljudi zaista videli i znali i što za ljude ovog doba može poslužiti kao smernica u traganju za istinitim putem. Stoga, čitajući Bibliju, ljudi takođe mogu da steknu mnogo puteva života koji se ne mogu naći u drugim knjigama. Ovi putevi su putevi života dela Svetog Duha koje su proroci i apostoli iskusili u prošlim vremenima, i mnoge od tih reči su dragocene i mogu pružiti ono što je ljudima potrebno. Zato svi vole da čitaju Bibliju. Pošto je toliko toga skriveno u Bibliji, ljudi je vide drugačije nego spise velikih duhovnih ličnosti. Biblija je zapis i zbirka iskustava i znanja ljudi koji su služili Jahveu i Isusu u starom i novom dobu, pa su kasnije generacije uspele da iz nje steknu značajno prosvećenje, prosvetljenje i puteve za primenu. Razlog zašto je Biblija uzvišenija od spisa bilo koje velike duhovne ličnosti jeste taj što svi njihovi spisi proističu iz Biblije, sva njihova iskustva potiču iz Biblije, i svi oni tumače Bibliju. Tako da, iako ljudi mogu da budu opskrbljeni iz knjiga neke velike duhovne ličnosti, oni i dalje obožavaju Bibliju, i zato im se ona čini tako uzvišenom i dubokom! Iako Biblija objedinjuje neke od knjiga koje pružaju reči života, kao što su Pavlove i Petrove poslanice, i mada se ljudi mogu opskrbiti i pronaći pomoć u ovim knjigama, one su i dalje zastarele, i dalje pripadaju starini, i bez obzira koliko su dobre, pogodne su samo za jedno razdoblje i nisu večne. Jer se Božje delo stalno razvija, i ne može se naprosto zaustaviti u vremenu Pavla i Petra, ili zauvek ostati u Dobu blagodati u kojem je Isus bio razapet. Dakle, ove knjige pogodne su samo za Doba blagodati, a ne za Doba carstva poslednjih dana. One mogu da opskrbe samo vernike Doba blagodati, ne i svece Doba carstva, i bez obzira koliko su dobre, one su ipak zastarele. Isto je i sa Jahveovim delom stvaranja ili Njegovim delom u Izraelu: bez obzira na to koliko je ovo delo bilo veliko, ono će i dalje biti zastarelo i doći će vreme kada će i ono proći. S Božjim delom je isto: veliko je, ali će doći vreme kada će se završiti; ne može zauvek ostati u delu stvaranja, niti u delu raspeća. Bez obzira koliko je uverljivo delo raspeća, bez obzira koliko je ono bilo delotvorno u poražavanju Sotone, delo je, na kraju krajeva, i dalje delo, a doba su, na kraju krajeva, i dalje doba; delo ne može uvek ostati na istom temelju, niti doba mogu zauvek ostati nepromenjena, jer je postojalo stvaranje i moraju postojati poslednji dani. To je neizbežno! Stoga su danas reči života u Novom zavetu – poslanice apostola i četiri jevanđelja – postale istorijske knjige, postale su stari almanasi, a kako stari almanasi mogu da povedu ljude u novo doba? Bez obzira na to koliko su ovi almanasi u stanju da opskrbe ljude životom, bez obzira na to koliko su u stanju da dovedu ljude do krsta, nisu li oni zastareli? Zar nisu lišeni vrednosti? Zato kažem da ne treba slepo da veruješ u ove almanahe. Oni su prestari, ne mogu te uvesti u novo delo, i mogu te samo opteretiti. Ne samo da te ne mogu uvesti u novo delo i omogućiti ti nov ulazak, već te vode u stare verske crkve – a ako je to slučaj, zar ne bi tako nazadovao u svom verovanju u Boga?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Bibliji (4)“

252. Obavio sam mnogo posla među ljudima i za to vreme sam izgovorio mnoge reči. Ove reči su sve zarad čovekovog spasenja i izrečene su da bi čovek bio u skladu sa Mnom. Međutim, zadobio sam tek nekolicinu ljudi na Zemlji koji su u skladu sa Mnom i zato kažem da čovek ne ceni Moje reči – to je zato što čovek nije u skladu sa Mnom. Na ovaj način, svrha posla koji obavljam nije u tome da čovek može da Mi se klanja; što je još važnije, obavljam ga da bi čovek mogao da bude u skladu sa Mnom. Čovek se iskvario i živi u Sotoninoj zamci. Svi ljudi žive u telu od krvi i mesa, u sebičnim željama i među njima nema nijednog koji je u skladu sa Mnom. Ima onih koji kažu da su u skladu sa Mnom, ali se svi ti ljudi klanjaju nejasnim idolima. Iako priznaju Moje ime za sveto, oni koračaju putem koji ide nasuprot Meni, a njihove reči su pune nadmenosti i samopouzdanja. To je zato što su, u osnovi, svi oni protiv Mene i nisu u skladu sa Mnom. Svakoga dana traže moje tragove u Bibliji i nasumice pronalaze „prikladne“ odlomke koje neprestano iznova čitaju i recituju kao svete spise. Oni ne znaju kako da budu u skladu sa Mnom niti znaju šta znači biti protiv Mene. Oni samo slepo čitaju svete spise. U Bibliji, oni se ograničavaju na nejasnog Boga koga nikada nisu videli i koga nisu u stanju da vide, i samo ga povremeno pogledaju u slobodno vreme. Oni veruju u Moje postojanje samo u okviru Biblije i izjednačavaju Me sa Biblijom; bez Biblije nema Mene, a bez Mene nema Biblije. Oni ne obraćaju pažnju na Moje postojanje i Moja dela, već umesto toga posvećuju izuzetnu i posebnu pažnju svakoj reči Svetog pisma. Mnogi čak veruju da ne bi trebalo da radim ništa od onoga što želim ako to nije predskazano u Svetom pismu. Oni pridaju previše značaja Svetom pismu. Može se reći da oni bukvalne reči smatraju isuviše važnim, do te mere da stihove iz Biblije koriste da bi odmeravali svaku reč koju izgovorim i da bi Me osudili. Oni ne traže način da budu u skladu sa Mnom niti način da budu u skladu s istinom, već način da budu u skladu s rečima iz Biblije i veruju da sve što nije u skladu sa Biblijom, bez izuzetka, nije Moje delo. Nisu li takvi ljudi poslušni potomci fariseja? Jevrejski fariseji su koristili Mojsijev zakon da osude Isusa. Oni nisu tražili da budu u skladu sa Isusom iz tog vremena, već su se slepo držali zakona, do te mere da su – nakon što su Ga optužili da ne poštuje zakon Starog zaveta i da nije Mesija – nevinog Isusa na kraju prikovali za krst. U čemu je bila njihova suština? Zar ona nije bila u tome što nisu tražili način da budu u skladu s istinom? Bili su opsednuti svakom rečju iz Svetog pisma, a da pri tom nisu obraćali pažnju ni na Moju volju, ni na korake i metode Mog rada. To nisu bili ljudi koji traže istinu, već ljudi koji se strogo drže slova; to nisu bili ljudi koji veruju u Boga već ljudi koji veruju u Bibliju. U suštini, oni su bili čuvari Biblije. Da bi sačuvali interese Biblije, da bi održali dostojanstvo Biblije i zaštitili njen ugled, otišli su tako daleko da su prikovali milostivog Isusa na krst. To su učinili samo da bi odbranili Bibliju i da bi očuvali ugled svake biblijske reči u ljudskim srcima. Zato su se radije odrekli svoje budućnosti i žrtve za greh kako bi na smrt osudili Isusa koji se nije slagao sa doktrinom Svetog pisma. Zar nisu svi oni bili sluge svake reči Svetog pisma?

A šta je sa ljudima danas? Hristos je došao da objavi istinu, a oni bi radije da Ga izbace s ovog sveta kako bi mogli da zakorače na nebo i dobiju blagodat. Radije bi potpuno porekli dolazak istine kako bi sačuvali interese Biblije i radije bi otelotvorenog Hrista ponovo prikovali na krst kako bi obezbedili večno postojanje Biblije. Kako da čovek primi Moje spasenje kad mu je srce tako zlonamerno i priroda tako neprijateljska prema Meni? Živim među ljudima, a ipak čovek ne zna za Moje postojanje. Kada čoveka obasjam svojom svetlošću, on i dalje ne zna za Moje postojanje. Kada iskalim svoj gnev na čoveku, on još žustrije poriče Moje postojanje. Čovek traži da bude u skladu sa rečima i sa Biblijom, a nijedna osoba ne dolazi pred Mene da traži način da se uskladi s istinom. Čovek upire pogled ka Meni na nebu i jako se brine za Moje postojanje na nebu, a niko ne brine o Meni u telu, jer sam ja koji živim među ljudima, jednostavno, previše beznačajan. Jadni su Mi oni koji samo traže sklad sa rečima iz Biblije i koji samo traže sklad sa nejasnim Bogom. To je zato što se oni klanjaju mrtvim rečima i Bogu koji im može podariti neizreciva blaga; klanjaju se Bogu koji bi sebe dao na milost i nemilost čoveku – Bogu koji ne postoji. Šta onda takvi ljudi mogu dobiti od Mene? Čovek je suviše mali za reči. Oni koji su protiv Mene, koji mi iznose bezbroj zahteva, koji ne ljube istinu, koji se bune protiv Mene – kako oni mogu da budu u skladu sa Mnom?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba da tražiš način da budeš u skladu sa Hristom“

253. Sȃm Bog je život i istina, a Njegovi život i istina postoje paralelno. Oni koji nisu u stanju da steknu istinu nikada neće dobiti život. Bez usmeravanja, podrške i pružanja istine, dobićeš samo reči, doktrine i, povrh svega, smrt. Božji život je sveprisutan, a Njegovi istina i život postoje paralelno. Ako ne možeš da pronađeš izvor istine, nećeš dobiti hranu života; ako ne možeš da zadobiješ opskrbu života, sigurno nećeš imati istinu, i tako će pored uobrazilja i predstava tvoje celokupno telo biti ništa do tvoje meso – tvoje smrdljivo meso. Znaj da se reči iz knjiga ne računaju kao život, da se istorijski zapisi ne mogu obožavati kao istina, i da propisi iz prošlosti ne mogu poslužiti kao svedočanstvo o rečima koje Bog sada izgovara. Samo ono što Bog izrazi kada bude došao na zemlju i živeo među ljudima jeste istina, život, Božja volja i Njegov trenutni način delanja. Ako svedočanstva o rečima koje je Bog izgovorio tokom prošlih vekova primenjuješ na današnjicu, to te čini arheologom i najbolje kako možeš biti opisan je kao stručnjak za istorijsko nasleđe. To je zato što uvek veruješ u tragove dela koje je Bog učinio u prošlim vremenima, veruješ samo u Božju senku koja je ostala iz vremena kada je On ranije delovao među ljudima i veruješ samo u put koji je Bog dao svojim sledbenicima u ranijim vremenima. Ne veruješ u pravac Božjeg dela danas, ne veruješ u današnju slavnu Božju pojavu i ne veruješ u put istine koju je Bog sada izrazio. Dakle, neporecivo je da si sanjar koji je u potpunosti van dodira sa stvarnošću. Ako se još uvek držiš reči koje ne mogu da čoveku donesu život, onda si beznadežan komad mrtvog drveta^[a], jer si odveć konzervativan, odveć neumoljiv i odveć se opireš razumu!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“

a. Komad mrtvog drveta: kineski idiom koji znači „tu nema pomoći“.

254. Hristos poslednjih dana donosi život i trajni i večni put istine. Ova istina je put kojim čovek stiče život i to je jedini put kojim će čovek spoznati Boga i dobiti Njegovo odobrenje. Ako ne tražiš put života koji je obezbedio Hristos poslednjih dana, nikada nećeš steći Isusovo odobrenje i nikada nećeš biti podoban da prođeš kroz kapije carstva nebeskog, jer si i marioneta i zatočenik istorije. Oni koji su pod vlašću propisa, reči i u okovima istorije, nikada neće moći da steknu život niti večni put života. To je zato što jedino što oni imaju jeste mutna voda koje se drže hiljadama godina, umesto vode života koja teče sa prestola. Oni koji nisu opskrbljeni vodom života zauvek će ostati leševi, Sotonine igračke i sinovi pakla. Kako onda mogu da gledaju Boga? Ako samo pokušavaš da se držiš prošlosti, samo pokušavaš da stojeći u mestu održiš stvari onakvima kakve jesu i ne pokušavaš da promeniš postojeće stanje stvari i odbaciš istoriju, zar nećeš uvek biti protiv Boga? Koraci Božjeg dela su ogromni i moćni, poput nadolazećih talasa i grmljavine koja odjekuje – pa ipak ti sediš pasivno čekajući uništenje, držeći se svoje budalaštine i ne čineći ništa. Kako onda da te smatraju za nekog ko ide stopama Jagnjeta? Kako možeš da opravdaš Boga koga se držiš kao Boga koji je uvek nov i nikada star? I kako reči iz tvojih požutelih knjiga mogu da te prenesu u novo doba? Kako mogu da te povedu da tražiš korake Božjeg dela? I kako mogu da te odvedu na nebo? To što držiš u rukama jesu reči koje mogu da pruže samo privremenu utehu, a ne istine koje mogu da daju život. Reči iz svetih spisa koje čitaš mogu samo da obogate tvoj jezik i nisu reči filozofije koja ti može pomoći da spoznaš ljudski vek, a još manje puteve koji te mogu odvesti do savršenstva. Zar ti ovo neslaganje ne daje razlog za razmišljanje? Zar ne čini da uvidiš tajne koje sadrži u sebi? Da li si kadar da se predaš nebu kako bi sȃm susreo Boga? Bez Božjeg dolaska, možeš li odvesti sebe na nebo kako bi uživao u porodičnoj sreći sa Bogom? Da li još uvek sanjaš? Predlažem, onda, da prestaneš da sanjaš i da pogledaš ko sada radi – pogledaj ko sada čini delo čovekovog spasenja tokom poslednjih dana. Ako ne pogledaš, nikada nećeš dobiti istinu i nikada nećeš steći život.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“