231. Tokom čitavog Njegovog upravljanja, Božje je delo savršeno jasno: Doba blagodati je Doba blagodati, a poslednji dani su poslednji dani. Između svakog doba postoje jasne razlike, jer Bog u svakom od njih obavlja delo koje je tipično za to konkretno doba. Da bi delo poslednjih dana moglo da bude učinjeno, nužno je prisustvo ognja, suda, grdnje, gneva i uništenja, kojima će ovo doba biti privedeno kraju. Poslednji dani se odnose na završno doba. Neće li Bog, tokom završnog doba, i samo to doba privesti kraju? Da bi i ovo doba okončao, Bog mora sa sobom doneti grdnju i sud. On samo na taj način može ovo doba da privede kraju. Svrha Isusova sastojala se u tome da čoveku omogući da opstane, da nastavi da živi i da, uz to, živi bolje. On je čoveka izbavio iz greha kako bi ovaj mogao da se zaustavi u svom poniranju u izopačenost i da prestane da živi u Adu i paklu, a spasavajući čoveka od Ada i pakla, Isus mu je dozvolio da nastavi da živi. Sada su, međutim, nastupili poslednji dani. Bog će zbrisati čoveka i potpuno razoriti ljudski rod, to jest, On će čovekovu pobunu preobraziti. Iz tog bi razloga Bogu bilo nemoguće da ovo doba okonča, odnosno da Svoj plan upravljanja od šest hiljada godina uspešno ostvari, ukoliko bi Njegova narav bila, kao nekad, puna ljubavi i saosećanja. Svako se doba odlikuje posebnim prikazom naravi Božje i u svakom od njih sadržano je delo koje Bog treba da obavi. Delo koje Sȃm Bog obavlja u svakom dobu sadrži, dakle, izraz Njegove istinske naravi, dok se i Njegovo ime i delo koje obavlja menjaju zajedno sa dobom – oni su uvek novi. Tokom Doba zakona, delo usmeravanja čovečanstva obavljeno je pod imenom Jahvea, čime je na zemlji započeta prva etapa dela. U ovoj etapi, delo se sastojalo u podizanju hrama i oltara, te u korišćenju zakona zarad usmeravanja naroda izraelskog i delovanja među njima. Usmeravajući izraelski narod, On je uspostavio bazu za Svoje delovanje na zemlji. Iz ove baze, On je zatim Svoje delo proširio van Izraela, što će reći da je, krenuvši iz Izraela, Svoje delo širio prema spolja, tako da su naredna pokoljenja postupno saznavala da se Bog zove Jahve, da je upravo Jahve stvorio nebo i zemlju i sve na njoj, te da je Jahve taj koji je stvorio sva stvorena bića. On je, dakle, preko izraelskog naroda Svoje delo širio prema spolja, van Izraela. Zemlja izrealska bila je prvo sveto mesto dela Jahveovog na zemlji i upravo je u Izraelu Bog po prvi put započeo da obavlja Svoje delo na zemlji. Bilo je to delo iz Doba zakona. Tokom Doba blagodati, Isus je bio Bog koji je čoveka spasao. Ono što je On bio i što je imao sastojalo se od blagodati, ljubavi, saosećanja, trpeljivosti, strpljenja, poniznosti, brige i tolerancije, a veliki deo posla koji je obavio bio je u svrhu čovekovog iskupljenja. Njegova se narav odlikovala saosećanjem i ljubavlju, a upravo zbog Svoje samilosti i ljubavi, morao je, čoveka radi, da bude prikovan za krst, ne bi li pokazao kako Bog ljude voli koliko i Sebe, u toj meri da je samog Sebe u celosti ponudio. Tokom Doba blagodati, Božje ime bilo je Isus, što će reći da je Bog bio Bog koji je čoveka spasao, i da je to bio Bog pun samilosti i ljubavi. Bog je bio sa čovekom. Svaku je osobu pratila Njegova ljubav, Njegova samilost i Njegovo spasenje. Samo je prihvatanjem Isusovog imena i Njegovog prisustva čovek mogao da stekne radost i spokojstvo, da primi Njegov blagoslov, Njegove obilne i brojne blagodati i Njegovo spasenje. Kroz raspeće Isusovo, svi koji su Ga sledili primili su spasenje i oprost grehova. Tokom Doba blagodati, ime Božje bilo je Isus. Drugim rečima, delo je u Doba blagodati načelno učinjeno pod Isusovim imenom. Boga su, u Doba blagodati, zvali Isusom. On je preduzeo etapu novog dela koje je prevazilazilo okvire Starog zaveta, a Njegovo je delo okončano raspećem. U tome se sastojala celokupnost Njegovog dela. Prema tome, u Doba zakona, ime Božje glasilo je Jahve, dok je u Doba blagodati Isusovo ime predstavljalo Boga. Tokom poslednjih dana, Njegovo je ime Svemogući Bog – Svemogući, koji Svoju moć koristi da bi čoveka usmerio, osvojio i zadobio, te da bi, na kraju, ovo doba priveo njegovom svršetku. U svakom dobu i u svakoj etapi Božjeg dela, Njegova je narav očevidna.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

232. „Jahve“ je ime koje sam uzeo tokom svog delanja u Izraelu, a znači Bog Izraelaca (Božjeg izabranog naroda) koji može da se sažali nad čovekom, da na čoveka baci prokletstvo i da usmerava čovekov život; Bog koji poseduje veliku silu i prepun je mudrosti. „Isus“ je Emanuilo, što znači žrtva za greh koja je puna ljubavi, puna saosećanja i koja iskupljuje čoveka. On je obavio delo iz Doba blagodati i On predstavlja Doba blagodati, ali može predstavljati samo segment dela plana upravljanja. Drugim rečima, samo Jahve je Bog izabranog naroda iz Izraela, Bog Avramov, Bog Isakov, Bog Jakovljev, Bog Mojsijev i Bog čitavog izraelskog naroda. Stoga, u sadašnjem dobu, svi Izraelci, osim pripadnika jevrejskog naroda, obožavaju Jahvea. Oni Mu prinose žrtve na oltaru i služe Mu u hramu noseći svešteničke odore. Nadaju se ponovnoj pojavi Jahvea. Samo je Isus Iskupitelj ljudskog roda i On je žrtva za greh koja je iskupila ljudski rod od greha. Drugim rečima, ime Isusovo potiče iz Doba blagodati i nastalo je zbog dela iskupljenja u Dobu blagodati. Ime Isusovo je nastalo da bi ljudi iz Doba blagodati mogli da se ponovo rode i budu spaseni i predstavlja konkretno ime za iskupljenje čitavog ljudskog roda. Dakle, ime Isus predstavlja delo iskupljenja i označava Doba blagodati. Ime Jahve je posebno ime za narod Izraela koji je živeo pod zakonom. U svakom dobu i svakoj etapi dela, Moje ime nije bez osnova, već ima reprezentativni značaj: svako ime predstavlja jedno doba. „Jahve“ predstavlja Doba zakona i to je počasno ime koje je narod Izraela dodelio Bogu kome su se klanjali. „Isus“ predstavlja Doba blagodati i to je ime Boga svih onih koji su iskupljeni tokom Doba blagodati.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Spasitelj se već vratio na ’belom oblaku’“

233. Doba blagodati otpočelo je sa Isusovim imenom. Kada je Isus otpočeo Svoju službu, Sveti Duh je počeo da svedoči o Isusovom imenu, dok se ime Jahve nije više pominjalo; umesto toga, Sveti Duh se novog dela načelno prihvatio pod Isusovim imenom. Svedočenje onih koji su u Njega verovali dato je zarad Isusa Hrista, a delo koje su oni izvršavali takođe je bilo zarad Isusa Hrista. Svršetak starozavetnog Doba zakona značio je da je privedeno kraju delo koje se načelno obavljalo pod Jahveovim imenom. Od tog trenutka, Božje ime nije više bilo Jahve; umesto toga, On je nazvan Isusom i od tada je Sveti Duh počeo načelno da dela pod imenom Isus. Pitam, dakle, sve vas koji i danas jedete i pijete Jahveove reči i koji još uvek sve činite u skladu sa delom iz Doba zakona – zar sve to nije samo slepo pridržavanje pravila? Niste li zaglavljeni u prošlosti? Vi sad znate da su nastupili poslednji dani. Je li moguće da će se, kad Isus dođe, On i dalje zvati Isusom? Jahve je izraelskom narodu kazao da će Mesija doći, a kad je On došao, nisu Ga zvali Mesijom, već Isusom. Isus je rekao da će On opet doći i da će doći onako kako je i otišao. To su bile reči Isusove, ali da li si ti video na koji je način Isus otišao? Isus je otplovio na belom oblaku, ali da li je moguće da će se On lično na belom oblaku vratiti među ljude? Kad bi tako bilo, zar se On ne bi i dalje zvao Isusom? Kad Isus ponovo dođe, doba će se dotle već promeniti; hoće li On onda moći da se i dalje zove Isusom? Da li Bog zaista može biti poznat samo pod imenom Isus? Zar se On u novom dobu ne bi mogao zvati nekim drugim imenom? Može li lik jedne osobe s jednim konkretnim imenom predstavljati Boga u Njegovoj celovitosti? Bog u svakom dobu obavlja novo delo i zove se novim imenom; kako bi On mogao isto delo da obavlja u različitim dobima? Kako bi On mogao da se drži nečeg što je staro? Isusovo ime uzeto je zarad dela iskupljenja; može li se On onda zvati istim imenom kad se u poslednjim danima bude vratio? Hoće li On i dalje obavljati delo iskupljenja? Kako to da su Jahve i Isus jedno te isto, a ipak se nazivaju drugačijim imenima u različitim dobima? Nije li to zato što su Njihova dela učinjena u različitim dobima? Može li jedno jedino ime predstavljati Boga u Njegovoj celovitosti? Pošto stvari tako stoje, Bog se u različitim dobima mora zvati drugačijim imenom i On imenom Svojim mora označiti promenu doba i predstavljati to doba. Zato što nijedno ime ne može u potpunosti da predstavlja Boga Sȃmoga i svako ime može da predstavlja samo vremenski aspekt Božje naravi u datom dobu; ime treba da predstavlja Njegovo delo i ništa više od toga. Stoga, svako ime koje pristaje Njegovoj naravi Bog može odabrati kako bi njime predstavio čitavo to doba. Bilo da se radi o dobu Jahvea ili Isusovom dobu, svako doba predstavljeno je nekim imenom.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

234. Kad je Isus došao da obavi Svoje delo, Sveti Duh ga je u tome usmeravao; činio je ono što je Duh Sveti želeo i nije se rukovodio starozavetnim Dobom zakona, niti Jahveovim delom. Mada delo koje je Isus došao da učini nije podrazumevalo poštovanje Jahveovih zakona i zapovesti, Njihov je izvor bio jedan te isti. Delo koje je Isus obavio predstavljalo je ime Isusovo i pripadalo je Dobu blagodati; sa druge strane, delo koje je učinio Jahve, predstavljalo je Jahvea i pripadalo je Dobu zakona. Njihovo delo, delo je jednog Duha u dva različita doba. Delo koje je obavio Isus moglo je da predstavlja samo Doba blagodati, dok je Jahveovo delo moglo da predstavlja samo starozavetno Doba zakona. Jahve je samo predvodio narod Izraela i Egipta, kao i svih zemalja izvan Izraela. Isusovo delo u novozavetnom Dobu blagodati bilo je delo Božje, koje je učinjeno u Isusovo ime, jer je On bio vođa tog doba. (…) Novo doba je moglo da nastupi tek kad je Isus došao da učini novo delo, da pokrene jedno novo doba, da napravi prodor u odnosu na delo koje je prethodno obavljeno u Izraelu i da Svoje delo sprovede ne u skladu sa delom koje je Jahve obavio u Izraelu, ni sa Njegovim starim pravilima, niti u skladu s ma kojim propisima, već da učini potpuno novo delo koje je trebalo da obavi. Sam Bog dolazi da otpočne novo doba i Sam Bog dolazi da staro doba privede kraju. Čovek nije u stanju da učini delo kojim bi novo doba otpočelo, a staro se završilo. Da Isus, po Svom dolasku, Jahveovo delo nije priveo kraju, to bi onda bio dokaz da je On samo čovek, nesposoban da predstavlja Boga. Upravo to što je Isus došao i dovršio delo Jahvea, nastavio Jahveovo delo i, povrh toga, obavio Svoje sopstveno, novo delo, predstavlja dokaz da se radilo o jednom novom dobu i da je Isus bio Sȃm Bog. Oni su obavili dve sasvim različite etape dela. Jedna je etapa obavljena u hramu, dok je druga sprovedena izvan hrama. Jedna etapa podrazumevala je da se život čovekov uskladi sa zakonom, dok se druga sastojala u davanju žrtve za greh. Ove dve etape dela upadljivo su se razlikovale među sobom; njima se novo doba razdvaja od starog, te je sasvim ispravno reći da se radi o dva različita doba. Mesta na kojima su Oni obavljali Svoja dela bila su različita, Njihova dela su se razlikovala po svom sadržaju, a i ciljevi Njihovih dela bili su drugačiji. Stoga se ova dela, kao takva, mogu podeliti na dva doba: novozavetno i starozavetno, što će reći – na novo i na staro doba. Isus, kada je došao, nije ulazio u hram, što je dokaz da je doba Jahvea bilo okončano. On u hram nije ulazio zato što je Jahveovo delo u hramu bilo završeno, tako da ga nije trebalo iznova obavljati, jer bi to inače značilo da se delo ponavlja. On je Božje delo mogao da dovede do zenita jedino napuštanjem hrama, otpočinjanjem novog dela i utiranjem novog puta izvan hrama. Da Isus, zarad obavljanja Svog dela, nije izašao iz hrama, delo Božje bi se zaustavilo na temeljima hrama i nikad više ne bi bilo nikakvih novih promena. Stoga Isus, po Svom dolasku, nije ni ulazio u hram i Svoje delo nije obavljao u hramu. On je Svoje delo obavljao izvan hrama, gde je, vodeći sa Sobom Svoje učenike, mogao da se slobodno posveti Svom poslu. Izlazak Božji iz hrama zarad obavljanja Njegovog dela značio je da Bog ima novi plan. Njegovo delo trebalo je da bude obavljeno izvan hrama i trebalo je da to bude jedno novo delo, koje neće biti sputano načinom njegovog sprovođenja. Čim je došao, Isus je starozavetno Jahveovo delo priveo kraju. Iako su Ih zvali različitim imenima, obe etape dela ostvario je jedan te isti Duh, a samo delo se odvijalo bez ikakvih prekida. Pošto Mu je ime bilo drugačije, i pošto je sadržaj dela bio drugačiji, to je i doba bilo drugačije. Kad je Jahve došao, bilo je to doba Jahvea, a kad je došao Isus, to je bilo Isusovo doba. Tako Bog, dakle, pri svakom Svom dolasku ima jedno ime, predstavlja jedno doba i utire novi put; na svakom novom putu, On za Sebe uzima novo ime, što pokazuje da je Bog uvek nov i nikad star, te da Njegovo delo nikad ne prestaje da dalje napreduje. Istorija stalno ide napred, te se i Božje delo uvek kreće napred. Da bi Njegov plan upravljanja od šest hiljada godina mogao da bude priveden kraju, on se mora odvijati u smeru daljeg napretka. Svakoga dana i svake godine, On mora da učini novo delo; mora da utire nove puteve, da otpočinje nove ere, da započinje nova i sve uzvišenija dela i da, uporedo s tim, donosi nova imena i nova dela.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

235. Ako bismo pretpostavili da je delo Božje u svakom dobu isto i da se On uvek zove istim imenom, kako bi onda čovek mogao da spozna Boga? Bog se mora zvati Jahve i, osim Boga po imenu Jahve, svako ko nosi neko drugo ime nije Bog. Ili, Bog može biti samo Isus i On se, osim Isusovog imena, ne može zvati nijednim drugim imenom; samo je Isus Bog, a Jahve nije Bog, ni Svemogući Bog nije Bog. Čovek veruje da je Bog svemoguć, ali Bog je samo onaj Bog koji je sa čovekom i On se mora zvati Isusom, jer Bog je sa čovekom. Postupati prema tome znači prilagođavati se doktrini i svoditi Boga na određeni okvir. Dakle, delo koje Bog obavlja, ime koje nosi i lik koji poprima u svakom dobu – delo koje je obavljao u svakoj od etapa do dana-današnjeg – ništa od svega toga nije u skladu ni sa jednim propisom, niti podleže ikakvim ograničenjima. On je Jahve, ali je On isto tako i Isus, kao i Mesija, i Svemogući Bog. Delo Njegovo može se postepeno preobražavati, uz odgovarajuće promene u Njegovom imenu. Njega nijedno jedino ime ne može u potpunosti da predstavlja, ali Ga zato mogu predstavljati sva imena kojima se naziva, dok Njegovu narav predstavlja delo koje On obavlja u svakom dobu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

236. Neki kažu da se Božje ime ne menja. Zašto je onda Jahveovo ime postalo Isus? Prorečeno je da će Mesija doći, pa zašto je onda došao čovek po imenu Isus? Zašto se ime Božje promenilo? Zar takvo delo nije odavno obavljeno? Zar ne može Bog danas da obavlja novije delo? Jučerašnje delo može se izmeniti, a Isusovo delo može se nastaviti na Jahveovo delo. Zar, onda, neko drugo delo ne može slediti za Isusovim? Ako se Jahveovo ime može promeniti u Isus, zar ne može onda i Isusovo ime da se promeni? Ništa od ovoga nije čudno; samo je ljudski um previše prost. Bog će uvek biti Bog. Bez obzira na to kako se Njegovo delo menja, i bez obzira na to kako se Njegovo ime menja, Njegova narav i mudrost se nikada neće promeniti. Ako veruješ da se Bog može nazvati samo imenom Isusovim, onda je tvoje znanje isuviše ograničeno. Da li se usuđuješ da tvrdiš da će Isus zauvek biti ime Božje, da će se Bog zauvek i uvek voditi pod imenom Isusovim i da se to nikada neće promeniti? Da li se usuđuješ da sa sigurnošću tvrdiš da je ime Isusovo zaključilo Doba zakona i da će isto tako zaključiti poslednje doba? Ko može da kaže da Isusova blagodat može da privede jedno doba kraju?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako čovek koji u svojim predstavama postavlja granice Bogu može da primi Božja otkrivenja?“

237. Da li bi ime Isusovo – „Bog je s nama“ – moglo u celosti da predstavlja narav Božju? Bi li ono moglo da u potpunosti artikuliše Boga? Ako čovek kaže da je Boga moguće zvati jedino Isusovim imenom i da On ne može nositi nijedno drugo ime, jer Bog ne može da promeni Svoju narav, te su reči zaista bogohuljenje! Veruješ li da ime Isusovo, Bog je s nama, može samo po sebi da predstavlja Boga u Njegovoj celokupnosti? Bog se može zvati mnogim imenima, ali među svim tim imenima nema nijednog koje može da sumira celog Boga, niti jednog jedinog koje može da u potpunosti predstavlja Boga. Premda Bog, dakle, ima mnogo imena, nijedno od njih ne može u potpunosti da artikuliše Božju narav, jer je narav Božja toliko bogata da jednostavno prevazilazi čovekovu sposobnost bogopoznanja. Ne postoji način na koji bi čovek, koristeći se ljudskim jezikom, mogao da u potpunosti sumira Boga. Zarad sumiranja svega što im je poznato u vezi sa naravi Božjom, ljudi na raspolaganju imaju skučeni rečnik: velika, časna, čudesna, nedokučiva, vrhovna, sveta, pravedna, mudra i tome slično. Toliko mnoštvo reči! Ovako ograničenim vokabularom ne može se opisati čak ni onaj mali deo Božje naravi kojem je čovek svedočio. Vremenom su mnogi dodavali reči kojima su, po njihovom mišljenju, mogli bolje da opišu žar koji im plamti u srcu: Bog je tako velik! Bog je tako svet! Bog je tako divan! Ljudske izreke poput ovih dostigle su danas svoj vrhunac, ali čovek još uvek nije u stanju da se jasno izražava. I tako Bog, po čoveku, ima mnogo imena, od kojih nijedno nije sveobuhvatno, zato što se Božje biće odlikuje velikim izobiljen, a ljudski je jezik vrlo siromašan. Ako nijednom konkretnom rečju niti imenom nije moguće predstaviti Boga u Njegovoj sveukupnosti, da li ti smatraš da ime Njegovo može biti nepromenljivo? Bog je tako velik i tako svet, ali ti Mu ipak ne dopuštaš da Svoje ime menja sa svakim novim dobom? Stoga Bog, u svakom dobu u kojem Svoje delo lično obavlja, koristi ime koje priliči datom dobu, ne bi li njime sumirao delo koje namerava da učini. On to konkretno ime, čija je važnost samo privremena, koristi radi predstavljanja Svoje naravi u tom dobu. Bog se na taj način služi ljudskim jezikom kako bi izrazio sopstvenu narav. Uprkos tome, mnogi koji poseduju duhovno iskustvo i koji su lično videli Boga, osećaju da čak ni takvim jednim konkretnim imenom Boga nije moguće predstaviti u Njegovoj celosti – tu, avaj, pomoći nema – te se stoga ljudi Bogu više ni ne obraćaju po imenu, već ga jednostavno nazivaju „Bogom“. Kao da je srce čovekovo prepuno ljubavi, a opet, opterećeno protivrečnostima, jer čovek ne zna kako da objasni Boga. Ono što Bog jeste toliko je preobilno da, jednostavno, ne postoji način na koji bi se to moglo opisati. Ne postoji ni jedno jedino ime kojim bi se Božja narav mogla sumirati, niti ima ijednog imena kojim bi se moglo opisati sve ono što Bog ima i što jeste. Ako Me neko upita: „Koje tačno ime Ti koristiš?“ Kazaću mu: „Bog je Bog!“ Nije li to najbolje ime za Boga? Ne sumira li se njime najbolje narav Božja? Pošto je to već tako, zašto onda sa toliko truda tragate za Božjim imenom? Zašto biste toliko lupali glavu, odricali se hrane i sna, i sve to zarad nekog imena? Doći će dan kad se Bog više neće zvati ni Jahve, ni Isus, ni Mesija – On će jednostavno biti Stvoritelj. Prestaće tada da postoje sva ona imena koja je nosio na zemlji, jer će i Njegovo delo na zemlji biti dovršeno, nakon čega više neće biti ni Njegovih imena. Kad sve što postoji dođe pod vlast Stvoritelja, zbog čega bi Mu uopšte i trebalo neko krajnje prikladno, ali ipak nepotpuno ime? Da li ti još i sad tragaš za imenom Božjim? Da li se još uvek usuđuješ da kažeš da se Bog može samo Jahveovim imenom zvati? Usuđuješ li se još uvek da tvrdiš kako se Bog jedino može zvati Isusom? Jesi li u stanju da poneseš greh bogohuljenja? Trebalo bi da znaš da je Bog prvobitno bio bezimen. On je jedno, dva, ili više imena uzimao samo zarad posla koji je imao da obavi i zbog toga što je morao da upravlja čovečanstvom. Ma kojim imenom da su Ga zvali – nije li On to ime Sam svojevoljno odabrao? Zar bi Njemu bio potreban ti – stvoreno biće – da o tome odlučuješ? Ime kojim se Bog naziva u skladu je sa onim što čovek može da shvati, sa jezikom ljudskim, ali ono nije nešto što čovek može da sažme. Sve što možeš da kažeš jeste da na nebu postoji Bog, da je Bog ime Njegovo, da je On Sȃm premoćni Bog, koji je tako mudar, tako uzvišen, tako čudesan, tako tajanstven i tako svemoguć – nakon čega možeš samo da zaćutiš; sve što ti možeš da znaš toliko je sićušno. Ako je to već tako, može li ime Isusovo, samo po sebi, predstavljati Boga Sȃmoga? Kad nastupe poslednji dani, ime Božje mora biti promenjeno, jer drugo je doba, bez obzira što to i dalje Bog obavlja Svoje delo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

238. Svaki put kad dođe na zemlju, Bog menja Svoje ime, Svoj pol, Svoj lik i Svoje delo; On Svoje delo ne ponavlja. On je Bog koji je uvek mlad i nikada star. Kad je prošli put došao, zvali su ga Isusom; može li se On i dalje zvati Isusom kad ovoga puta opet dođe? Kad je prošli put došao, bio je muško; može li On i ovaj put opet biti muško? Kad je došao u Doba blagodati, Njegovo se delo sastojalo u tome da bude prikovan za krst; kad opet dođe, hoće li opet moći da iskupi čovečanstvo od greha? Može li opet da bude prikovan za krst? Zar to ne bi bilo ponavljanje Njegovog dela? Zar nisi znao da je Bog uvek nov i nikada star? Ima onih koji kažu da je Bog nepromenljiv. To je tačno, ali se to odnosi na postojanost naravi Božje i Njegove suštine. Promene Njegovog imena i dela ne dokazuju da je Njegova suština izmenjena; drugim rečima, Bog će uvek biti Bog i to se nikad neće promeniti. Ako kažeš da je Božje delo nepromenljivo, da li bi On onda mogao da dovrši Svoj plan upravljanja od šest hiljada godina? Ti samo znaš da je Bog večno nepromenljiv, ali znaš li i to da je Bog uvek nov i nikada star? Ako je delo Božje nepromenljivo, da li bi On onda mogao da predvodi čovečanstvo sve do današnjeg dana? Ako je Bog nepromenljiv, kako to da je On već obavio delo u dva različita doba? Njegovo delo nikad ne prestaje da napreduje, što znači da se narav Njegova čoveku otkriva postupno, a ono što je otkriveno jeste Njegova suštinska narav. U početku je Božja narav bila skrivena od čoveka; Svoju narav On čoveku nikad nije otvoreno pokazivao, te čovek o Njemu, jednostavno, ništa nije ni znao. Stoga On koristi Svoje delo kako bi čoveku postepeno otkrivao Svoju narav, ali to što On tako radi ne znači da se Božja narav menja sa svakim novim dobom. To što se Njegove namere uvek menjaju ne znači da se i narav Božja neprekidno menja. Stvar je u tome da Bog, budući da Svoje delo obavlja tokom različitih doba, celokupnu Svoju suštinsku narav čoveku otkriva korak po korak, kako bi čovek mogao da Ga spozna. Ali to se nikako ne može smatrati dokazom da Bog prvobitno nije ni imao neku posebnu narav, odnosno da se Njegova narav postepeno menjala kako su se smenjivala doba – takvo bi shvatanje bilo zabluda. Svoju suštinsku i posebnu narav – ono što On jeste – Bog čoveku otkriva u skladu sa prolaskom različitih doba; celokupna narav Božja ne može se izraziti delom iz nekog od pojedinačnih doba. Stoga se reči „Bog je uvek nov i nikada star“ odnose na Njegovo delo, dok se reči „Bog je nepromenljiv“ odnose na ono što Bog jeste i što suštinski ima. Uprkos tome, ti delo od šest hiljada godina ne možeš da osloniš samo na jednu jedinu tačku, niti da ga zaokružiš mrtvim rečima. Tolika je glupost čovečija. Bog nije tako jednostavan kako ga čovek zamišlja, a Njegovo delo ne može da tavori ni u jednom pojedinačnom dobu. Primera radi, ime Božje ne može zauvek ostati Jahve; Bog može Svoje delo obavljati i pod Isusovim imenom. To je znak da se Božje delo uvek odvija u smeru prema napred.

Bog je uvek Bog i nikad neće postati Sotona; Sotona je uvek Sotona i nikad neće postati Bog. Božja mudrost, Božja čudesnost, Božja pravednost i veličanstvo Božje nikada se neće promeniti. Njegova suština, ono što On jeste i što ima, nikada se neće promeniti. Što se, pak, tiče Njegovog dela, ono se uvek odvija prema napred i stalno zadire sve dublje, jer je On uvek nov i nikada star. Bog u svakom dobu poprima novo ime, u svakom dobu On obavlja novo delo, i u svakom dobu dopušta Svojim stvorenim bićima da vide Njegove nove namere i novu narav Njegovu. Kad ljudi u novom dobu ne bi uspeli da vide izraz nove naravi Božje, zar Ga oni onda ne bi zanavek prikovali za krst? I zar oni Boga ne bi time definisali?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

239. Ako čovek još uvek čezne za dolaskom Isusa Spasitelja tokom poslednjih dana i još uvek očekuje da On stigne u liku koji je imao u Judeji, onda bi se ceo plan upravljanja za šest hiljada godina prekinuo u Dobu iskupljenja i ne bi mogao da se dalje ostvaruje. Poslednji dani, štaviše, nikada ne bi nastupili, a pomenuto doba nikada ne bi bilo okončano. To je zato što se uloga Isusa Spasitelja sastoji samo u iskupljenju i spasenju ljudskog roda. Uzeo sam ime Isus samo radi svih grešnika iz Doba blagodati, ali to nije ime kojim ću čitav ljudski rod dovesti do kraja. Iako imena Jahve, Isus i Mesija sva predstavljaju Moj Duh, ona samo označavaju različita doba iz Mog plana upravljanja, a ne predstavljaju Mene u potpunosti. Imena kojima Me ljudi na zemlji oslovljavaju ne mogu da izraze Moju celokupnu narav i sve ono što jesam. To su samo različita imena kojima Me nazivaju u različitim dobima. Stoga, kad nastupi završno doba – doba poslednjih dana – Ja ću ponovo promeniti ime. Neću se zvati ni Jahve, ni Isus, a ni Mesija – zvaću se Sȃm moćni Svemogući Bog i pod tim imenom ću celo to doba privesti kraju. Nekada sam bio poznat kao Jahve. Zvali su Me još i Mesijom, a ljudi su Me jedno vreme s ljubavlju i poštovanjem nazivali Isusom Spasiteljem. Danas, međutim, više nisam ni Jahve ni Isus koje su ljudi poznavali u prošlim vremenima; Ja sam Bog koji se vratio u poslednjim danima, Bog koji će okončati to doba. Ja sam Sȃm Bog koji se uzdiže s kraja zemlje, ispunjen celokupnom Svojom naravi i pun autoriteta, časti i slave. Ljudi nikada nisu bili u dodiru sa Mnom, nikada Me nisu spoznali i uvek su bili neupućeni u Moju narav. Od stvaranja sveta do danas, nijedna osoba Me nije videla. To je Bog koji se javlja čoveku u poslednjim danima, ali je sakriven među ljudima. On boravi među ljudima, istinit i stvaran, kao žarko sunce i ognjeni plamen, ispunjen silom i prepun autoriteta. Nema te osobe niti stvari kojoj Moje reči neće suditi, i nema osobe niti stvari koja neće biti ognjem pročišćena. Na kraju će svi narodi biti blagosloveni zbog Mojih reči, ali i na komade razbijeni zbog njih. Tako će svi ljudi u poslednjim danima videti da sam Ja Spasitelj koji se vratio i da sam Svemogući Bog koji osvaja čitav ljudski rod. I svi će uvideti da sam nekada bio žrtva za greh čoveka, ali da sam u poslednjim danima postao i plamen sunca koji sve proždire, kao i Sunce pravednosti koje sve otkriva. Ovo je Moje delo u poslednjim danima. Uzeo sam ovo ime i imam takvu narav kako bi svi ljudi mogli da vide da sam Ja pravedni Bog, žarko sunce i ognjeni plamen, te da bi se svi klanjali Meni, jedinom istinitom Bogu i mogli da vide Moje pravo lice: Ja nisam samo Bog Izraelaca, i nisam samo Iskupitelj; Ja sam Bog svih stvorenja na celom nebu, zemlji i morima.

Kada bi Spasitelj stigao tokom poslednjih dana i još se zvao Isusom, iznova se rodivši u Judeji i tamo sprovevši Svoje delo, onda bi time dokazao da sam Ja samo izraelski narod stvorio i samo izraelski narod iskupio, te da nemam nikakve veze sa neznabošcima. Zar to onda ne bi bilo u suprotnosti sa Mojim rečima da sam „Ja Gospod koji je stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja“? Napustio sam Judeju i delam među neznabošcima jer Ja nisam samo Bog naroda izraelskog, već Bog svih stvorenih bića. Ja se pojavljujem među neznabošcima tokom poslednjih dana zato što nisam samo Jahve, Bog naroda izraelskog, već sam, štaviše, Stvoritelj svih Mojih izabranika među neznabošcima. Ne samo da sam stvorio Izrael, Egipat i Liban, nego i sve neznabožačke narode izvan Izraela. Zbog toga sam ja Gospod svih stvorenih bića. Ja sam Izrael koristio samo kao polaznu tačku za Svoje delo, koristio sam Judeju i Galileju kao uporišta za Svoje delo iskupljenja, a sada koristim neznabožački narod kao bazu iz koje ću čitavo doba privesti kraju. Sproveo sam dve etape dela u Izraelu (ove dve etape predstavljaju Doba zakona i Doba blagodati), dok sam sledeće dve etape dela (Doba blagodati i Doba carstva) obavljao u zemljama van Izraela. Među neznabožačkim narodima sprovešću delo osvajanja i tako okončati ovo doba. Ako Me čovek stalno oslovljava imenom Isus Hristos, a pritom ne zna da sam tokom poslednjih dana otpočeo novo doba i da sam se upustio u novo delo, i ako čovek nastavi da opsesivno iščekuje dolazak Isusa Spasitelja, onda ću takve zvati ljudima koji ne veruju u Mene; to su ljudi koji Me ne spoznaju i njihovo verovanje u Mene je lažno. Da li bi takvi ljudi mogli da vide dolazak Isusa Spasitelja sa nebesa? Oni ne čekaju Moj dolazak, već dolazak jevrejskog cara. Oni ne čeznu za tim da Ja uništim ovaj nečisti stari svet, već žude za drugim Isusovim dolaskom, nakon čega će biti iskupljeni. Raduju se što će Isus još jednom iskupiti čitav ljudski rod iz ove oskrnavljene i nepravedne zemlje. Kako takvi ljudi mogu postati oni koji dovršavaju Moje delo u poslednjim danima? Čovekove želje ne mogu da ispune Moje želje niti da ostvare Moje delo, jer čovek samo obožava i ceni delo koje sam već obavio, a uopšte nije svestan da Ja predstavljam Samog Boga koji je uvek nov i nikada star. Čovek samo zna da sam ja Jahve i Isus i ne sluti da sam ja Onaj iz poslednjih dana koji će dovesti ljudski rod do kraja. Sve za čim čovek čezne i što zna potiče od njegovih sopstvenih predstava i to je samo ono što može da vidi svojim očima. To nije u skladu sa delom koje sprovodim, već u potpunom neskladu sa njim.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Spasitelj se već vratio na ’belom oblaku’“