187. Prvo ovaploćenje imalo je za cilj da čoveka iskupi od greha, da ga iskupi posredstvom Isusovog tela od krivi i mesa; On je, drugim rečima, čoveka spasao sa krsta, ali se u čoveku i dalje zadržala iskvarena narav sotonska. Drugo ovaploćenje ne treba više da služi kao žrtva za greh, već treba u potpunosti da spase one koji su od greha iskupljeni. Ovo se delo obavlja da bi oni kojima je oprošteno mogli da budu oslobođeni grehova svojih i potpuno očišćeni, te da bi, postigavši promenu svoje naravi, utekli od mračnog uticaja Sotone i vratili se pred Božji presto. Jedino na taj način čovek može biti u potpunosti osvećen. Po završetku Doba zakona i sa otpočinjanjem Doba blagodati, Bog je započeo Svoje delo spasenja, koje se nastavlja sve do poslednjih dana, tokom kojih će On, sudeći ljudskoj rasi i grdeći je zbog buntovništva, do kraja pročistiti ljudski rod. Tek tada će Bog dovršiti svoje delo spasenja i tek tada će moći da uđe u počinak. Bog se, dakle, tokom tri etape Svog dela, samo dvaput ovaplotio kako bi Svoje delo među ljudima obavio lično. To je zato što samo jedna od tri etape podrazumeva usmeravanje čoveka u pogledu načina življenja, dok se preostale dve sastoje od dela spasenja. Jedino uz pomoć ovaploćenja, Bog može da živi kraj čoveka, da iskusi stradanje sveta i da živi u normalnom telu od krvi i mesa. Samo na taj način, On može ljudima da obezbedi praktičan put koji im je, kao stvorenim bićima, potreban. Čovek prima potpuno spasenje od Boga upravo kroz ovaploćenje Božje, a ne direktno s neba, kao odgovor na svoje molitve. Čovek je sazdan od krvi i mesa, ni na koji način ne može da vidi Božji Duh, a kamoli da se približi Duhu Njegovom tako da on može da dođe u dodir samo s ovaploćenim Bogom. Jedino na taj način može da dokuči sve puteve i sve istine i da bude u potpunosti spasen. Drugo će ovaploćenje biti dovoljno da odagna grehe čovekove i da ga u potpunosti pročisti. Tako će, sa drugim ovaploćenjem, celokupno Božje delo u telu biti privedeno kraju, a značaj Božjeg ovaploćenja biće upotpunjen. U tom trenutku, Božje delo u telu biće u potpunosti dovršeno. Nakon ovog drugog ovaploćenja, On se neće po treći put ovaplotiti zarad Svog dela, jer će celokupno Njegovo upravljanje biti privedeno kraju. Ovaploćenjem u poslednjim danima, izabrani narod Njegov biće u celosti zadobijen, a čitav će ljudski rod u poslednjim danima biti klasifikovan prema vrstama. Bog više neće obavljati delo spasenja, niti će se vraćati u telo zarad obavljanja bilo kog drugog dela.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

188. Nakon Jahveovog dela, Isus se ovaplotio kako bi među ljudima obavio Svoje delo. On Svoje delo nije obavljao izolovano, već Ga je nadogradio na delo Jahveovo. Bilo je to delo za jedno novo doba, koje je Bog obavio nakon što je dovršio Doba zakona. Slično tome, nakon što se Isusovo delo završilo, Bog je nastavio sa svojim delom za sledeće doba, jer se celokupno Božje upravljanje kreće uvek napred. Kad prođe staro doba, zameniće ga novo, a čim staro delo bude dovršeno, pojaviće se novo delo radi nastavka Božjeg upravljanja. Ovo ovaploćenje je drugo Božje ovaploćenje, koje se nastavlja na Isusovo delo. Naravno, ovo ovaploćenje ne dešava se nezavisno; ono predstavlja treću etapu dela nakon Doba zakona i Doba blagodati. Svaki put kada Bog započne novu etapu dela, uvek mora postojati novi početak i ona uvek mora doneti novo doba. Isto tako se dešavaju i odgovarajuće promene u naravi Božjoj, u načinu Njegovog delovanja, mestu odvijanja Njegovog dela, kao i u Njegovom imenu. Nije, dakle, čudo što je čoveku teško da prihvati delo Božje u novom dobu. Međutim, bez obzira koliko mu se čovek suprotstavlja, Bog uvek obavlja Svoje delo i uvek vodi čitavo čovečanstvo napred. Kada je Isus došao u čovekov svet, On je obeležio početak Doba blagodati i okončao Doba zakona. Tokom poslednjih dana, Bog se ponovo ovaplotio, te ovim ovaploćenjem okončao Doba blagodati i obeležio početak Doba carstva. Svi oni koji su u stanju da prihvate ovo drugo Božje ovaploćenje biće uvedeni u Doba carstva i, štaviše, moći će lično da prihvate usmeravanje od Boga. Iako je mnogo posla obavio među ljudima, Isus je samo dovršio otkupljenje vascelog čovečanstva i postao čovekova žrtva za greh; On čoveka nije u potpunosti oslobodio iskvarene naravi. Potpuno čovekovo spasenje od uticaja Sotone zahtevalo je od Isusa ne samo da postane žrtva za greh i da ljudske grehe ponese na Svojim plećima, ali je takođe zahtevalo od Boga još veće delo na čovekovom potpunom oslobađanju od njegove sotonski iskvarene naravi. I tako, nakon što su čoveku gresi oprošteni, Bog ponovo ovaplotio kako bi čoveka uveo u novo doba, i otpočeo delo grdnje i suda. Ovo je delo čoveka uvelo u jedno više carstvo. Svi koji se pokore Njegovoj vrhovnoj vlasti uživaće u višoj istini i primiće veće blagoslove. Oni će zaista živeti u svetlosti, i zadobiti istinu, put i život.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“

189. „Ovaploćenjem“ se Bog pojavljuje u telu; Bog u Svom telesnom obličju deluje među stvorenim ljudima. Da bi se, dakle, Bog ovaplotio, on najpre mora postati telo – telo sa odlikama normalne ljudskosti; to je najosnovniji preduslov. Božje ovaploćenje, zapravo, implicira da Bog živi i deluje u telu, da On samom Svojom suštinom postaje telo, postaje čovek.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

190. Ovaploćenje podrazumeva da Duh Božji postane telo, to jest, da Bog postane telo; delo koje to telo obavlja jeste delo Duha koje se ostvaruje u telu, koje se putem tela izražava. Niko sem tela Božjeg ne može da obavi službu ovaploćenog Boga; drugim rečima, samo ovaploćeno telo Božje, samo ovo normalno ljudsko telo – i niko drugi – može božansko delo da izrazi. Da Bog, tokom Svog prvog dolaska, nije posedovao normalnu ljudskost pre Svoje dvadeset devete godine – da je, čim se rodio, mogao da čini čuda, da je, čim je progovorio, mogao da govori jezikom neba, te da je, onog trena kad je kročio na zemlju, mogao da shvati sve ovozemaljske stvari, da razazna misli i namere svake osobe – takva osoba se ne bi mogla nazvati normalnim čovekom i takvo se telo ne bi moglo nazvati ljudskim telom. Kada bi to bio slučaj sa Hristom, smisao i suština Božjeg ovaploćenja bili bi izgubljeni. To što On poseduje normalnu ljudskost dokazuje da je On Bog ovaploćen u telu; nadalje, činjenica da On prolazi kroz normalan proces ljudskog razvoja pokazuje da je On normalno telo; povrh toga, delo Njegovo predstavlja dovoljan dokaz da je On Reč Božja, ovaploćeni Božji Duh.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

191. Ovaploćeni Bog se zove Hristos, a Hristos je telo koje je zaodenuo Duh Božji. Ovo telo nije nalik nijednom čoveku koji je u telu. Razlika je u tome što Hristos nije od krvi i mesa; On je ovaploćenje Duha. On poseduje i normalnu ljudskost i potpuno božanstvo. Nijedan čovek ne poseduje Njegovo božanstvo. Njegova normalna ljudskost podržava sve Njegove normalne aktivnosti u telu, dok Njegovo božanstvo izvršava delo Samoga Boga. Bilo da je to Njegova ljudskost ili božanstvo, oba se pokoravaju volji Oca nebeskog. Suština Hristova jeste Duh, odnosno božanstvo. Prema tome, Njegova suština jeste suština Samoga Boga; ta suština neće prekinuti Njegovo sopstveno delo, i On ne bi mogao učiniti baš ništa što uništava Njegovo sopstveno delo, niti bi ikada izgovorio ikakve reči koje idu protiv Njegove sopstvene volje. Dakle, ovaploćeni Bog ne bi apsolutno nikada obavio nikakvo delo kojim prekida Svoje sopstveno upravljanje. Ovo bi svi ljudi trebalo da razumeju. Suština dela Duha Svetoga jeste u tome da spase čoveka, i ona je zarad Božjeg sopstvenog upravljanja. Slično tome, delo Hristovo je takođe da spase čoveka, i ono je zarad Božje volje. S obzirom na to da se Bog ovaploćuje, On Svoju suštinu ostvaruje u Svom telu, tako da je Njegovo telo dovoljno da preduzme Njegovo delo. Dakle, tokom vremena ovaploćenja, svako delo Božjeg Duha zamenjeno je Hristovim delom, a u srži svakog dela tokom vremena ovaploćenja nalazi se Hristovo delo. Ono se ne može mešati sa delom ni iz jednog drugog doba. I budući da se Bog ovaploćuje, On deluje kroz osobenost Svoga tela; pošto On dolazi u telu, On u telu tada dovršava delo koje treba da obavi. Bilo da je to Duh Božji ili Hristos, oba su Sȃm Bog, a On obavlja delo koje On treba da obavi i vrši službu koju On treba da izvrši.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština Hristova je u pokoravanju volji Oca nebeskog“

192. Onaj koji je ovaploćeni Bog posedovaće suštinu Božju i Onaj koji je ovaploćeni Bog posedovaće izraz Božji. Pošto se Bog ovaploćuje, On će izneti delo koje namerava da učini i, pošto se Bog ovaploćuje, izraziće ono što jeste i biće u stanju da pred čoveka iznese istinu, da mu podari život i pokaže put. Telo koje nema Božju suštinu zasigurno nije ovaploćeni Bog; u to nema nikakve sumnje. Ako čovek namerava da istraži da li je to zaista Božje ovaploćeno telo, on to mora da utvrdi na osnovu naravi koju Bog izražava i na osnovu reči koje izgovara. Drugim rečima, da bi utvrdio da li se radi o Božjem ovaploćenom telu ili ne, i da li je to istiniti put ili nije, čovek to mora da razabere na osnovu Njegove suštine. Prema tome, ključ za utvrđivanje da li je u pitanju ovaploćeno telo Božje leži u Njegovoj suštini (Njegovom delu, Njegovim izjavama, Njegovoj naravi i mnogim drugim aspektima), a ne u Njegovom spoljašnjem izgledu. Ako čovek pomno analizira samo Njegov spoljašnji izgled, i ako usled toga previdi Njegovu suštinu, to pokazuje da je čovek neprosvećen i neuk.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“

193. Božje ovaploćenje implicira da Bog živi i deluje u telu, da On samom Svojom suštinom postaje telo, postaje čovek. Život i delo ovaploćenog Boga mogu se podeliti na dve etape. Prvu etapu čini Njegov život pre obavljanja Njegove službe. On živi u običnoj ljudskoj porodici, odlikuje se krajnje normalnom ljudskošću, pokorava se uobičajenim moralnim normama i zakonima ljudskog života, ima normalne ljudske potrebe (za hranom, odećom, snom i skloništem), normalne ljudske slabosti i normalne ljudske emocije. Drugim rečima, On tokom ove prve etape živi nebožanskim, sasvim normalnim ljudskim životom, baveći se svim uobičajenim čovekovim aktivnostima. Drugu etapu čini život kojim On živi nakon otpočinjanja Svoje službe. Pritom On nastavlja da živi normalnim ljudskim životom u ljusci normalnog čoveka, ne pokazujući natprirodnost nikakvim spoljašnjim znakom. Pa ipak, On živi isključivo zarad Svoje službe, dok za to vreme Njegova normalna ljudskost postoji samo da bi održala normalno delovanje Njegove božanske prirode, jer Njegova je normalna ljudskost dotad već bila u toj meri sazrela da je mogla da obavlja Njegovu službu. Prema tome, druga etapa Njegovog života sastoji se u obavljanju službe Božje u Njegovoj normalnoj ljudskosti, tokom koje On istovremeno živi kao normalno ljudsko, i potpuno božansko biće. Razlog zbog kojeg se On, tokom prve etape Svog života, odlikuje potpuno običnom ljudskošću, leži u činjenici da Njegova ljudskost još uvek nije u stanju da održava celokupnost božanskog dela, da još nije sazrela; tek kad Njegova ljudskost sazre i postane sposobna da na svojim plećima nosi službu Njegovu, On može da započne sa obavljanjem službe koju treba da obavi. Budući da On, kao telo, mora da raste i da sazreva, prva etapa Njegovog života jeste život normalnog ljudskog bića – dok je u drugoj etapi, pošto je Njegova ljudskost sada u stanju da preduzme Njegovo delo i da vrši Njegovu službu, život kojim ovaploćeni Bog živi za vreme vršenja Svoje službe istovremeno i ljudski i potpuno božanski. Kada bi ovaploćeni Bog Svoju službu počeo ozbiljno da vrši od trenutka kad je rođen, čineći natprirodna znamenja i čuda, On tada ne bi posedovao telesnu suštinu. Prema tome, Njegova ljudskost postoji zarad Njegove telesne suštine; bez ljudskosti ne može biti ni tela, a osoba bez ljudskosti nije ljudsko biće. Na taj način, ljudskost tela Božjeg predstavlja urođeno svojstvo Božjeg ovaploćenog tela. Bilo bi bogohulno reći da „kad se Bog ovaploti, On uopšte nema ljudskosti, već da je u potpunosti božanstvo“, jer ovakva izjava, jednostavno, ne postoji i njome se krši načelo ovaploćenja. Čak i nakon što započne sa Svojom službom, dok obavlja Svoje delo, On i dalje živi u Svom božanskom biću sa ljudskom spoljašnjom ljuskom; samo što se tada jedina svrha Njegove ljudskosti sastoji u tome da Njegovom božanskom biću omogući da Svoje delo obavlja u normalnom telu. Izvršilac dela je, dakle, božanstvo nastanjeno unutar Njegove ljudskosti. Na delu je Njegovo božanstvo, a ne Njegova ljudskost, ali je to božanstvo skriveno unutar Njegove ljudskosti; u suštini, delo Njegovo obavlja Njegovo celovito božanstvo, a ne Njegova ljudskost. Ali je izvođač Njegovog dela telo Njegovo. Moglo bi se reći da je On čovek, ali ujedno i Bog, jer Bog postaje Bog koji živi u telu, sa čovekovom ljuskom i suštinom ljudskog bića, ali takođe i sa Božjom suštinom. Pošto je On čovek sa suštinom Boga, On je iznad svih stvorenih ljudi, iznad svakog čoveka koji može da izvršava Božje delo. I tako, među svima onima sa čovečijom ljuskom nalik Njegovoj, među svima koji poseduju ljudskost, jedino je On Sȃm ovaploćeni Bog – svi ostali su stvoreni ljudi. Mada svi oni poseduju ljudskost, stvoreni ljudi nemaju ništa drugo osim ljudskosti, dok je ovaploćeni Bog drugačiji: u Svom telu, On poseduje ne samo ljudskost, već, što je mnogo važnije, i božanstvo. Njegova se ljudskost može videti u spoljašnjem izgledu tela Njegovog i u Njegovom svakodnevnom životu, ali je Njegovo božansko biće teško uočiti. Pošto se Njegovo božansko biće ispoljava samo kada On poseduje ljudskost, i pošto ono nije tako natprirodno kakvim ga ljudi zamišljaju, ljudima je jako teško da ga uoče. Ljudima je, čak i danas, izuzetno teško da dokuče pravu suštinu ovaploćenog Boga. Čak i nakon što sam o tome nadugačko govorio, verujem da je to za mnoge od vas još uvek misterija. Stvar je, zapravo, veoma jednostavna: pošto se Bog ovaplotio, Njegova suština predstavlja kombinaciju ljudskosti i božanstva. Ova se kombinacija naziva Samim Bogom, Samim Bogom na zemlji.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

194. Ljudskost ovaploćenog Boga postoji zarad očuvanja normalnog božanskog dela u telu; Njegovo normalno ljudsko razmišljanje održava Njegovu normalnu ljudskost i sve Njegove normalne telesne aktivnosti. Moglo bi se reći da Njegovo normalno ljudsko razmišljanje postoji kako bi se očuvalo celokupno delo Božje u telu. Kad ovo telo ne bi posedovalo normalan ljudski um, Bog ne bi mogao da deluje u telu, a ono što On u telu treba da obavi ne bi nikad moglo da se ostvari. Iako, dakle, ovaploćeni Bog poseduje normalan ljudski um, Njegovo delo nije onečišćeno ljudskom mišlju; uz preduslov posedovanja ljudskosti sa razumom, On svoje delo preduzima u ljudskom obličju sa normalnim umom, ali pri tom ne koristi normalan ljudski način razmišljanja. Ma koliko misli Njegovog tela bile uzvišene, delo Njegovo nije ukaljano logikom, niti razmišljanjem. Drugim rečima, Njegovo delo nije osmišljeno umom tela Njegovog, već predstavlja neposredni izraz božanskog dela u Njegovoj ljudskosti. Celokupno se Njegovo delo sastoji od službe koju mora da obavi i ništa od toga nije osmišljeno razumom Njegovim. Primera radi, isceljenje bolesnih, isterivanje demona i raspeće nisu bili proizvodi Njegovog ljudskog uma, i ništa od toga nijedan čovek sa ljudskim umom ne bi mogao da postigne. Isto tako, današnje delo osvajanja takođe je služba koju ovaploćeni Bog mora da obavi, ali to nije delo ljudske volje, već delo koje treba da učini Njegovo božansko biće, delo za koje nije sposoban nijedan čovek od krvi i mesa. Prema tome, ovaploćeni Bog mora da ima normalan ljudski um, mora da ima normalnu ljudskost, jer On Svoje delo u ljudskom obličju mora da obavi normalnim razumom. To je suština dela ovaploćenog Boga i sȃma Njegova suština.

Pre no što je obavio Svoje delo, Isus je samo živeo u Svojoj normalnoj ljudskosti. Niko nije mogao reći da je On Bog i niko nije otkrio da je On ovaploćeni Bog; ljudi su Ga, jednostavno, poznavali kao sasvim običnog čoveka. Njegova sasvim obična, normalna ljudskost bila je dokaz da je On ovaploćeni Bog i da je Doba blagodati razdoblje u kojem delo obavlja ovaploćeni Bog, a ne Duh. To je bio dokaz da se Duh Božji potpuno ostvario u telu, da će u doba Božjeg ovaploćenja Njegovo telo obaviti celokupno delo Duha. Hristos sa normalnom ljudskošću je telo u kome se ostvaruje Duh, telo koje ima normalnu ljudskost, normalan razum, koje razmišlja kao čovek. Izraz „ostvaruje se“ znači da Bog postaje čovek, da Duh postaje telo; da budem jasniji, to je ono kad se Sȃm Bog nastani u telu normalnog čoveka, da bi kroz njega izrazio Svoje božansko delo – to je ono što znači biti ostvaren, ili ovaploćen.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

195. Hristovom ljudskošću upravlja Njegovo božanstvo. Iako je u telu, Njegova ljudskost nije sasvim nalik ljudskosti čoveka u telu. On ima Svoj jedinstveni karakter, kojim takođe upravlja Njegovo božanstvo. Njegovo božanstvo je bez ikakvih slabosti; slabost Hristova se odnosi na slabost Njegove ljudskosti. Ova slabost u izvesnoj meri sputava Njegovo božanstvo, ali su takva ograničenja u određenom obimu i vremenu, i nisu bezgranična. Kada dođe vreme da se izvrši delo Njegovog božanstva, ono se izvršava bez obzira na Njegovu ljudskost. Ljudskost Hristovu potpuno usmerava Njegovo božanstvo. Sa izuzetkom normalnog života Njegove ljudskosti, na sve ostale postupke Njegove ljudskosti utiče, deluje i usmerava ih Njegovo božanstvo. Iako Hristos poseduje ljudskost, to ne ometa delo Njegovog božanstva, a to je upravo stoga što ljudskost Hristovu usmerava Njegovo božanstvo; iako Njegova ljudskost nije zrela u načinu na koji se ponaša sa drugima, to ne utiče na normalno delo Njegovog božanstva. Kada kažem da Njegova ljudskost nije iskvarena, pod tim mislim da ljudskosti Hristovoj može direktno zapovedati Njegovo božanstvo, te da On poseduje viši razum nego običan čovek. Njegova ljudskost je najpogodnija da je usmerava božanstvo u Njegovom delu; Njegova ljudskost je najsposobnija da izrazi delo božanstva i najsposobnija da se pokori takvom delu. Dok Bog deluje u telu, On nikada ne gubi iz vida dužnost koju čovek u telu treba da izvrši; On je u stanju da iskrenim srcem obožava Boga na nebu. On ima suštinu Božju, a Njegov identitet je od Samoga Boga. Jedino što je On došao na zemlju i postao stvoreno biće, sa spoljnom ljušturom stvorenog bića i sada poseduje ljudskost koju ranije nije imao. On je u stanju da obožava Boga na nebesima; ovo je biće Samoga Boga koje čovek ne može da oponaša. Njegov identitet je Sȃm Bog. On obožava Boga iz ugla tela; stoga reči „Hristos obožava Boga na nebu“ nisu pogrešne. Ono što On traži od čoveka jeste upravo Njegovo sopstveno biće; i pre nego što od ljudi to zatraži, On je već postigao sve ono što traži od čoveka. On drugima nikada ne bi postavljao zahteve kojih je On Sȃm pošteđen, jer sve to predstavlja Njegovo biće. Bez obzira na to kako On obavlja Svoje delo, On se ne bi ponašao na način kojim se buni protiv Boga. Bez obzira na to šta traži od čoveka, nijedan Njegov zahtev ne premašuje ono što čovek može da postigne. Sve što On čini jeste ono što sledi volju Božju i jeste zarad Njegovog upravljanja. Hristovo božanstvo je iznad svih ljudi; dakle, On je najviši autoritet za sva stvorena bića. Ovaj autoritet je Njegovo božanstvo, odnosno, narav i biće Samoga Boga, koje određuje Njegov identitet. Prema tome, koliko god da je normalna Njegova ljudskost, nesporno je da On ima identitet Samoga Boga; bez obzira na to sa kog stanovišta On govori i kako god da iskazuje pokornost prema volji Božjoj, ne može se reći da On nije Sȃm Bog.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština Hristova je u pokoravanju volji Oca nebeskog“

196. Ovaploćeni Sin čovečji je kroz Svoju čovečnost izražavao Svoje božanstvo i ljudima saopštavao Božje namere. A izražavajući Božje namere i narav, On je ljudima ujedno razotkrio Boga koji se ne može videti ni dodirnuti i koji obitava u duhovnom carstvu. Ono što su ljudi videli bio je Sȃm Bog u opipljivom obliku, sazdanom od krvi i mesa. Na taj je način ovaploćeni Sin čovečji konkretizovao i humanizovao stvari poput identiteta Sȃmog Boga, Božjeg statusa, Njegovog lika i naravi, kao i svega onoga što Bog ima i što jeste. Uprkos tome što je spoljašnji izgled Sina čovečjeg bio donekle ograničen u odnosu na Božji lik, Njegovom suštinom i onim što On ima i što jeste mogli su u potpunosti da budu predstavljeni identitet i status Sȃmog Boga – postojale su tek neznatne razlike u načinu izražavanja. Ne možemo, dakle, poreći da je Sin čovečji predstavljao identitet i status Sȃmog Boga, kako u pogledu Njegove ljudskosti, tako i u pogledu Njegovog božanstva. Za to vreme, međutim, Bog je delovao kroz telo, govorio je iz perspektive telesnog i pred ljudima stajao služeći se identitetom i statusom Sina čovečjeg, što im je dalo priliku da se susretnu sa praktičnim rečima Božjim i s Njegovim delom među ljudima, te da ih lično dožive. Ovo je ljudima ujedno pružilo uvid u Njegovo božanstvo i veličinu usred Njegove poniznosti, kao i preliminarno razumevanje i definiciju Božje autentičnosti i praktičnosti. Mada su se delo koje je obavio Gospod Isus, Njegov način rada i perspektiva iz koje je govorio, razlikovali od ličnosti stvarnog Boga u duhovnom carstvu, ne može se poreći da je sve u vezi sa Isusom zaista predstavljalo Sȃmog Boga, kojeg ljudi nikada pre toga nisu videli! Drugim rečima, ma u kom obliku da se Bog pojavljuje, ma iz koje perspektive da govori i ma u kom liku da se suočava s ljudima, Bog ne predstavlja ništa drugo do Sȃmog Sebe. On ne može predstavljati nijedno ljudsko biće, niti bilo kojeg pripadnika iskvarenog čovečanstva. Bog je Sȃm Bog, i to se ne može poreći.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

197. Sam praktični Bog o kome se danas govori deluje i kroz ljudskost i kroz božanstvo. Njegovo normalno ljudsko delo i život, kao i Njegovo potpuno božansko delo ostvaruju se kroz pojavu praktičnog Boga. Njegova ljudskost i božanstvo su srasli u jedno, a delovanje i jednog i drugog se ostvaruje kroz reči; bilo kroz ljudskost ili kroz božanstvo, On izgovara reči. Kada Bog deluje kroz ljudskost, On govori jezikom ljudskosti, tako da ljudi mogu da se povežu sa rečenim i da to razumeju. Njegove reči su izrečene jednostavnim jezikom i lako su razumljive, tako da se svi ljudi mogu opskrbiti; bez obzira na to da li su ljudi puni znanja ili su oskudnog obrazovanja, svi oni mogu da prime Božje reči. Božje delo kroz božanstvo se isto tako iskazuje rečima, ali je ono potpuno opskrbljeno, puno života, neokaljano ljudskim zamislima, ne uzima u obzir ljudske prioritete i ne poznaje ljudska ograničenja, postoji izvan granica svake normalne ljudskosti; Božje delo se pokazuje u telu, ali je neposredni izraz Duha. Ako ljudi samo prihvataju Božje delovanje kroz ljudskost, onda će sami sebi postaviti granice, te će Bog večito morati da ih redovno orezuje poput voćke i dovodi u red kako bi se došlo bar do neznatnog pomaka. Bez delovanja ili prisutnosti Svetog Duha, uvek će se vraćati svojim starim putevima; ove bolesti i nedostaci se mogu ispraviti samo kroz božansko delovanje i tek nakon toga ljudi mogu biti upotpunjeni. Umesto neprestanog orezivanja, ono što je potrebno su pozitivno opskrbljivanje, korišćenje reči da bi se nadoknadili svi nedostaci, da bi se razotkrilo svako čovekovo stanje, da bi se usmeravali životi ljudi, kao i svaka njihova izjava i svako njihovo delo, da bi se ogolile njihove namere i motivi. To je praktično delo praktičnog Boga. Dakle, svoj stav prema praktičnom Bogu bi trebalo odmah da podredite Njegovoj ljudskosti, prepoznajući Ga i priznajući, te da pored toga prihvatite Njegovo božansko delo i reči i pokorite im se. Božje pojavljivanje u telu znači da su sva dela učinjena i reči Duha Božjeg izgovorene kroz Njegovu normalnu ljudskost i kroz Njegovo ovaploćeno telo. Drugim rečima, Božji Duh istovremeno usmerava Svoje ljudsko delovanje i vrši božansko delo u telu, te u ovaploćenom Bogu možeš da razaznaš i Božje delovanje kroz ljudskost i Njegovo u potpunosti božansko delovanje. U tome je zapravo značaj pojave praktičnog Boga u telu. Ako ovo jasno uviđaš, bićeš u stanju da povežeš Božje različite uloge; prestaćeš da pridaješ preteranu važnost Njegovom delovanju kroz božanstvo i prestati da na Njegovo delo kroz ljudskost gledaš sa neopravdanim omalovažavanjem, te nećeš odlaziti u krajnosti niti skretati sa puta. Sve u svemu, smisao praktičnog Boga je u tome da se delo Njegove ljudskosti i Njegovog božanstva, kako ih Duh usmerava, izražava kroz Njegovo telo, da bi ljudi mogli da vide da je On živ i realističan, stvaran i istinit.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba da znaš da je praktični Bog Sȃm Bog“

198. Duh Božji je autoritet nad svim stvorenim. Telo sa suštinom Božjom takođe poseduje autoritet, ali Bog u telu može da obavlja svako delo koje je pokorno volji Oca nebeskog. Nijedna osoba ovo ne može postići niti zamisliti. Sȃm Bog je vlast, ali se Njegovo telo može pokoriti Njegovom autoritetu. Na ovo se misli kad se kaže da se „Hristos pokorava volji Boga Oca“. Bog je Duh i može da izvrši delo spasenja, baš kao što Bog može da postane čovek. U svakom slučaju, Sȃm Bog obavlja Svoje sopstveno delo; On ne prekida niti ometa, a još manje obavlja delo koje je protivrečno samo sebi, jer je suština dela koje obavljaju Duh i telo slična. Bilo da je to Duh ili telo, oba rade na ispunjavanju jedne volje i na upravljanju istim delom. Iako Duh i telo imaju dva različita svojstva, suštine su im iste; oba imaju suštinu Samoga Boga i identitet Samoga Boga. Sȃm Bog ne poseduje elemente buntovništva; Njegova suština je dobra. On je izraz sve lepote i dobrote, kao i sve ljubavi. Čak ni u telu, Bog ne čini ništa što se oglušava o Boga Oca. Čak i po cenu žrtvovanja Svog života, On bi svim srcem bio spreman da to učini i ne bi napravio nikakav drugi izbor. Bog ne poseduje elemente samopravednosti i umišljenosti, niti uobraženosti i nadmenosti; u Njemu nema elemenata nepoštenja. Sve što se buni protiv Boga potiče od Sotone; Sotona je izvor svakog rugla i zla. Čovek ima osobine slične Sotoni zato što je Sotona čoveka iskvario i preobrazio. Sotona nije iskvario Hrista, stoga On poseduje samo osobine Boga, a nijednu osobinu Sotone. Bez obzira na to koliko je posao težak ili telo slabo, dok živi u telu, Bog nikada neće učiniti ništa što prekida delo Samoga Boga, a još manje će kroz buntovništvo napustiti volju Boga Oca. On bi radije pretrpeo telesne bolove negoli se okrenuo protiv volje Boga Oca; to je baš kao što je Isus rekao u molitvi: „Oče, ako je moguće, neka me zaobiđe ova čaša. Ali neka ne bude kako ja želim, već kako Ti želiš.“ Ljudi čine sopstvene izbore, ali ne i Hristos. Iako ima identitet Samoga Boga, On i dalje traži volju Boga Oca i ispunjava ono što Mu je poverio Bog Otac, posmatrano iz ugla tela. Ovo je nešto što čovek ne može postići. Ono što potiče od Sotone ne može imati suštinu Božju; može imati samo suštinu koja se buni protiv Boga i opire Mu se. Ne može se u potpunosti pokoriti Bogu, a još manje je spremno pokoriti se volji Božjoj. Svi ljudi osim Hrista mogu učiniti ono što se opire Bogu, a nijedan čovek ne može neposredno preduzeti delo koje je poverio Bog; niko nije u stanju da Božje upravljanje smatra sopstvenom dužnošću koju treba da izvrši. Suština Hristova je u pokoravanju volji Boga Oca; buntovništvo prema Bogu je odlika Sotone. Ove dve osobine su u neskladu, a svako ko ima osobine Sotone ne može se nazvati Hristom. Čovek umesto Boga ne može da obavi Njegovo delo zato što u čoveku nema nimalo suštine Božje. Čovek dela za Boga zarad čovekovih ličnih interesa i izgleda u budućnosti, dok Hristos deluje kako bi sledio volju Boga Oca.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština Hristova je u pokoravanju volji Oca nebeskog“

199. Mada ovaploćeni Boga spolja izgleda isto kao čovek, mada On poseduje ljudsko znanje i govori ljudskim jezikom, i mada ponekad čak i Svoje ideje saopštava ljudskim metodama i načinom izražavanja, ipak se način na koji On sagledava ljude i suštinu stvari apsolutno razlikuje od načina na koji iskvareni ljudi gledaju na čovečanstvo i na suštinu stvari. Njegova perspektiva i uzvišenost sa koje posmatra stvari, potpuno su nedostižni za iskvarenog čoveka. To je stoga što je Bog istina, zato što telo kojim je ogrnut takođe poseduje Božju suštinu i zato što Njegove misli i sve ono što Svojom ljudskošću izražava takođe predstavljaju istinu. Onim što izražava, ovaploćeni Bog iskvarene ljude snabdeva istinom i životom. Pri tom On time ne snabdeva samo jednu osobu, već čitavo čovečanstvo. S druge strane, svaka iskvarena osoba u svom srcu nosi samo onih nekoliko ljudi s kojima je povezana. Ona razmišlja i brine samo o toj šačici ljudi. Kad god je na pomolu neka katastrofa, ona prvo pomisli na vlastitu decu, supružnika ili na roditelje. U najboljem slučaju, neka saosećajnija osoba će možda pomisliti i na ponekog rođaka ili dobrog prijatelja, ali da li će se misli čak i tako saosećajne osobe protezati dalje od toga? Neće, nikada! Jer, na kraju krajeva, ljudi su ipak samo ljudi, i oni sve mogu da posmatraju samo iz pozicije i perspektive ljudskih bića. Ovaploćeni Bog je, međutim, potpuno drugačiji od iskvarenog čoveka. Ma koliko da je Božje ovaploćeno telo obično, normalno i ponizno, i sa ma koliko prezira da ljudi na Njega gledaju, Njegove misli i Njegov odnos prema ljudima predstavljaju nešto što nijedan čovek ne bi mogao da poseduje i nešto što niko ne bi mogao da oponaša. On će ljude uvek posmatrati iz perspektive božanskog, sa Svoje uzvišene pozicije Stvoritelja. On će na ljude uvek gledati kroz suštinu i mentalni sklop Boga. On ljude nikako ne može da posmatra sa nivoa prosečne osobe, niti iz perspektive iskvarenog čoveka. Sa druge strane, kad ljudi posmatraju čovečanstvo, oni to čine iz vizure čoveka, koristeći ljudsko znanje, ljudska pravila i teorije kao merilo. To spada u okvire onoga što ljudi mogu da vide svojim očima i u opseg onoga što iskvareni ljudi mogu da postignu. Kada Bog posmatra ljudski rod, On to čini iz vizure božanskog, a merilo Mu je Njegova suština i sve ono što On ima i što jeste. Tom opsegu pripada sve ono što ljudi ne mogu da vide, i po tome se ovaploćeni Bog i iskvareni ljudi međusobno u potpunosti razlikuju. Ta je razlika određena različitim suštinama ljudi i Boga – njihove različite suštine određuju njihove identitete i položaje, kao i perspektivu i nivo sa kojeg posmatraju stvari.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

200. Po onome što izražavaš može se videti da li imaš iskustva u vezi s društvom, kako zapravo živiš u svojoj porodici i šta unutar nje doživljavaš, dok ti u delu ovaploćenog Boga ne možeš da vidiš da li On ima društvenih iskustava. On je veoma svestan čovekove suštine i može da otkrije sve vrste praktičnih postupaka koji se odnose na svakojake vrste ljudi. Još je i bolji u otkrivanju iskvarene naravi i buntovnog ponašanja ljudi. On ne živi među ovozemaljskim ljudima, ali je svestan prirode smrtnika i celokupne iskvarenosti ovozemaljskih ljudi. To je Njegovo biće. Iako se ne bavi ovim svetom, On poznaje pravila ophođenja sa svetom, jer u potpunosti razume ljudsku prirodu. On poznaje delo Duha, kako ovo današnje tako i ono iz prošlosti, koje čovekove oči ne mogu da vide, niti uši čovekove mogu da ga čuju. Ovde spadaju i mudrost koja nije filozofija za ovozemaljsko ophođenje, kao i čuda koja ljudi teško mogu da dokuče. Ovo je Njegovo biće, koje je otvoreno za ljude, ali ujedno i skriveno od ljudi. Ono što On izražava nije biće neke izuzetne ličnosti, već suštinska svojstva i biće Duha. On ne putuje po svetu, ali zna sve o njemu. On stupa u kontakt s „antropoidima“ koji ne poseduju ni znanja ni uvide, ali On izražava reči koje su uzvišenije od znanja i iznad su velikih ljudi. On živi unutar grupe glupih i otupelih ljudi, u kojima nema ljudskosti i koji ne razumeju konvencije i život ljudi, ali On od njih može da traži da žive životom normalne ljudskosti, istovremeno razotkrivajući nečasnu i nisku ljudskost čovečanstva. Sve je to Njegovo biće, koje je uzvišenije od bića svakog čoveka sazdanog od krvi i mesa. Njemu nije potrebno da doživi složen, tegoban i odvratan društveni život da bi obavio delo koje treba da obavi i da bi do kraja razotkrio suštinu iskvarenog čovečanstva. Odvratan društveni život ne unapređuje Njegovo telo. Njegovo delo i reči samo razotkrivaju čovekovo buntovništvo i čoveku ne pružaju iskustvo niti pouke za ophođenje sa svetom. Njemu nije potrebno da istražuje društvo ili čovekovu porodicu dok čoveka opskrbljuje životom. Razotkrivanje i suđenje čoveku nije izraz iskustava Njegovog tela; to je Njegovo otkrivenje ljudske nepravednosti, do kojeg je došao nakon što je dugo vremena poznavao čovekovo buntovništvo i gnušao se ljudske iskvarenosti. Delo koje On obavlja u celosti ima za cilj da čoveku razotkrije Njegovu narav i da izrazi Njegovo biće. Jedino On može to delo da obavi; to nije nešto što bi mogla da ostvari osoba sazdana od krvi i mesa.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

201. Hristovo delo i izraz određuju Njegovu suštinu. Ono što mu je povereno On je u stanju da dovrši istinskim srcem. U stanju je da istinskim srcem obožava Boga na nebesima, i da istinskim srcem traži volju Boga Oca. Sve to je određeno Njegovom suštinom. Baš kao što je i Njegovo prirodno otkrivenje određeno Njegovom suštinom; Ja ovo nazivam Njegovim „prirodnim otkrivenjem“ zato što Njegov izraz nije imitacija, niti rezultat obrazovanja od strane ljudi, niti rezultat višegodišnjeg kultivisanja od strane ljudi. On to nije naučio niti je Sebe time ukrasio; već Mu je to svojstveno. Čovek može poricati Njegovo delo, Njegov izraz, Njegovu ljudskost i ceo život Njegove normalne ljudskosti, ali niko ne može poreći da On istinskim srcem obožava Boga na nebesima; niko ne može poreći da je On došao da ispuni volju Oca nebeskog i niko ne može poreći iskrenost s kojom On traži Boga Oca. Iako Njegova slika nije ugodna čulima, Njegov govor ne poseduje notu izuzetnosti, a Njegovo delo ne potresa zemlju i ne pomera nebo onako kako to čovek zamišlja, On je zaista Hristos, koji istinskim srcem ispunjava volju Oca nebeskog, potpuno se pokorava Ocu nebeskom i pokoran je do smrti. To je zato jer je Njegova suština suština Hristova. Čoveku je teško da poveruje u ovu istinu, ali to jeste činjenica. Nakon što Hristova služba bude potpuno ispunjena, čovek će iz Njegovog dela moći da vidi da Njegova narav i Njegovo biće predstavljaju narav i biće Boga na nebesima. U to vreme, sumiranjem celokupnog Njegovog dela može se potvrditi da je On zaista telo postalo od Reči, a ne nalik telu kod ljudi od krvi i mesa.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština Hristova je u pokoravanju volji Oca nebeskog“

202. Bog koji se ovaplotio naziva se Hristos, a Hristos koji može da ljudima pruži istinu naziva se Bog. U tome nema ničeg preteranog, jer On poseduje Božju suštinu, Božju narav i mudrost u Svom delu, koje su čoveku nedostižne. Oni koji sebe nazivaju Hristosom, a ne mogu da čine delo Božje, jesu prevaranti. Hristos nije samo ispoljenje Boga na zemlji, već je i posebno telo koje je Bog preuzeo dok obavlja i dovršava Svoje delo među ljudima. Ovo telo ne može da zameni bilo koji čovek, već je to telo koje može na odgovarajući način da iznese Božje delo na zemlji, da izražava Božju narav, da dobro predstavlja Boga i da čoveku obezbedi život. Pre ili kasnije, svi će oni koji oponašaju Hrista pasti, jer iako tvrde da su Hristos, ne poseduju ništa od Hristove suštine. I zato kažem da čovek ne može definisati Hristovu autentičnost, već da na nju odgovara i o njoj odlučuje Sȃm Bog.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“

203. Telo koje Duh Božji nosi je sopstveno telo Božje. Duh Božji je vrhovni; On je svemoguć, svet i pravedan. Isto tako, Njegovo telo je takođe vrhovno, svemoguće, sveto i pravedno. Takvo telo može da radi samo ono što je pravedno i blagotvorno za čovečanstvo, ono što je sveto, slavno i moćno; On nije u stanju da učini bilo šta što se kosi sa istinom, što se kosi sa moralom i pravdom, a još manje je u stanju da učini bilo šta što bi izdalo Božji Duh. Duh Božji je svet, i stoga Njegovo telo Sotona ne može da iskvari; Njegovo telo je drugačije suštine od tela čoveka. Jer je čoveka, a ne Boga, iskvario Sotona; Sotona nikako nije mogao da iskvari telo Božje. Prema tome, uprkos činjenici da čovek i Hristos nastanjuju isti prostor, samo je čovek taj koji biva zaposednut, iskorišćen i zarobljen od strane Sotone. Nasuprot tome, Hristos ostaje večno otporan na Sotoninu iskvarenost, jer Sotona nikada neće biti u stanju da se uzdigne na najviše mesto i nikada neće moći da se približi Bogu. Danas bi trebalo da svi vi razumete da je ljudski rod, tako iskvaren od Sotone, jedini koji Me izdaje. Izdaja nikada neće biti nešto što imalo uključuje Hrista.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)“

204. Bog se ovaplotio zato što predmet Njegovog dela nije duh Sotonin, niti išta što je bestelesno, već je to čovek, sazdan od tela i iskvaren od Sotone. Upravo stoga što je telo čovekovo iskvareno, Bog je telesnog čoveka učinio predmetom Svog dela; štaviše, budući da je čovek podložan kvarenju, Bog ga je učinio jedinim predmetom Svog dela, u svim etapama Svog dela spasenja. Čovek je smrtno biće, sazdano od krvi i mesa, a Bog je Jedini koji može da ga spase. Stoga Bog, da bi obavio Svoje delo, mora da se ovaploti u telu čije su odlike istovetne čovekovim, kako bi Njegovo delo moglo da ostvari bolje efekte. Bog mora da se ovaploti da bi izvršio svoje delo, a razlog je upravo to što je čovek sazdan od tela, što nije u stanju da pobedi greh, niti da se liši tela. Mada se suština i identitet ovaploćenog Boga umnogome razlikuju od čovekove suštine i identiteta, Njegova je pojava ipak identična čovekovoj; On nalikuje normalnoj osobi i živi životom normalnog čoveka, tako da oni koji Ga vide ne mogu da uoče nikakve razlike u odnosu na normalnu osobu. Ova normalna pojava i normalna ljudskost Njemu su dovoljne da Svoje božansko delo obavlja u normalnoj ljudskosti. Telo Njegovo dozvoljava Mu da Svoje delo obavlja u normalnoj ljudskosti i da ga obavlja među ljudima, a Njegova normalna ljudskost Mu, povrh toga, pomaže da među ljudima obavi delo spasenja. Iako je Njegova normalna ljudskost izazvala mnogo vreve među ljudima, ta vreva nije uticala na normalne efekte Njegovog dela. Ukratko, delo Njegovog normalnog tela od najveće je moguće koristi za čoveka. Iako većina ljudi ne prihvata Njegovu normalnu ljudskost, Njegovo delo ipak može da ostvari rezultate, a ti rezultati se postižu zahvaljujući Njegovoj normalnoj ljudskosti. U to nema nikakve sumnje. Od Njegovog dela u telu čovek dobija deset puta više, ili čak nekoliko desetina puta više, nego od predstava koje među ljudima vladaju u vezi s Njegovom normalnom ljudskošću, a Njegovo će delo na kraju progutati sve te predstave. A efekat koji je Njegovim delom ostvaren, odnosno, znanje koje je čovek stekao u vezi s Njim, daleko prevazilazi čovekove predstave o Njemu. Nema načina da se delo koje On obavlja u telu zamisli ili izmeri, jer telo Njegovo nije ni nalik telu ma kog telesnog ljudskog bića; iako su im spoljašnje ljuske identične, suština nije ista. Njegovo telo rađa među ljudima mnoge predstave o Bogu, ali ono takođe može čoveku da omogući sticanje mnogih znanja, a može čak i da osvoji svaku osobu koja poseduje sličnu spoljašnju ljusku. Jer, On nije samo čovek, već Bog sa spoljašnjom ljuskom čoveka, i niko ne može da Ga u potpunosti dokuči, niti razume.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

205. Čoveka jeste iskvario Sotona, ali je čovek i najuzvišenije od svih stvorenja Božjih, te je stoga čoveku potrebno Božje spasenje. Predmet Božjeg spasenja je čovek, a ne Sotona; biće spaseni telo čovekovo i duša njegova, a ne đavoli. Sotona je predmet Božjeg uništenja, dok je čovek predmet Božjeg spasenja; pošto je Sotona iskvario čovekovo telo, to najpre čovekovo telo treba da bude spaseno. Čovekovo telo je najtemeljnije iskvareno i pretvorilo se u nešto što je protivno Bogu, u toj meri da Mu se čak otvoreno protivi i poriče postojanje Boga. Ovo iskvareno telo je, jednostavno, isuviše tvrdoglavo, a ništa nije teže orezati i ništa nije teže promeniti od iskvarene naravi tela. Sotona u telo čovekovo ulazi da bi pravio pometnju, a ljudsko telo koristi kako bi ometao delo Božje i narušio Božji plan, te je tako čovek postao Sotona i neprijatelj Božji. Da bi čovek bio spasen, najpre ga treba osvojiti. Upravo stoga Bog prihvata izazov i ovaploćuje se, kako bi učinio delo koje namerava da obavi i kako bi se sukobio sa Sotonom. Njegov je cilj spasenje čoveka, koji je iskvaren, te poraz i uništenje Sotone, koji se protiv Njega pobunio. On Sotoni nanosi poraz Svojim delom osvajanja čoveka, a time ujedno i spasava iskvaren ljudski rod. To je, dakle, delo kojim se istovremeno postižu dva cilja. On dejstvuje u telu, govori u telu i u telu preduzima sve poslove kako bi se s čovekom bolje povezao i kako bi čoveka lakše osvojio. Kad se Bog bude poslednji put ovaplotio, Njegovo delo poslednjih dana biće dovršeno u telu. On će sve ljude rasporediti prema vrsti, okončaće celokupno Svoje upravljanje i, takođe, dovršiti celokupno Svoje delo u telu. Nakon što celokupno Njegovo delo na zemlji bude privedeno kraju, On će biti pobednik u potpunosti. Obavljajući delo Svoje u telu, Bog će u potpunosti osvojiti čovečanstvo i potpuno ga zadobiti. Zar to ne znači da će i celokupno Njegovo upravljanje biti privedeno kraju? Kad Bog bude dovršio Svoje delo u telu, do nogu potukavši Sotonu i izašavši kao pobednik, Sotona više neće imati prilike da kvari čoveka. Delo prvog Božjeg ovaploćenja sastojalo se od iskupljenja i praštanja čovekovih grehova. Sada je to delo osvajanja i potpunog zadobijanja ljudskog roda, kako Sotona više ni na koji način ne bi mogao da obavlja svoj posao i kako bi bio do nogu potučen, čime će Bog ostvariti potpunu pobedu. U tome se sastoji delo tela i to je delo koje Sȃm Bog obavlja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

206. Ljudsko je telo Sotona iskvario, te je stoga ono do krajnosti zaslepljeno i duboko povređeno. Najvažniji razlog zbog kojeg Bog Svoje delo u telu obavlja lično jeste taj što je predmet Njegovog spasenja čovek, sazdan od krvi i mesa, i što Sotona takođe koristi čovekovo telo da bi Božje delo ometao. Bitka sa Sotonom zapravo je delo osvajanja čoveka, a čovek je ujedno i predmet Božjeg spasenja. Na taj je način delo ovaploćenog Boga od suštinske važnosti. Sotona je iskvario čovekovo telo, a čovek je postao otelovljenje Sotone i objekat koji Bog treba da pobedi. Tako se na zemlji odvija delo borbe protiv Sotone i delo spasavanja čovečanstva, a Bog mora da postane čovek kako bi sa Sotonom vodio bitku. Ovo je delo praktično u najvećoj mogućoj meri. Kada Bog deluje u telu, On u telu zapravo vodi bitku protiv Sotone. Dok deluje u telu, On Svoje delo obavlja na duhovnom planu i celokupno Svoje duhovno delo čini stvarnim delom na zemlji. Onaj koji pritom biva osvojen jeste čovek, koji je prema Njemu buntovan, dok onaj koji je poražen predstavlja oličenje Sotone (i to je, naravno, čovek), koji je Njegov neprijatelj, a i onaj koji naposletku biva spasen takođe je čovek. Upravo je stoga još nužnije da Bog postane ljudsko biće sa spoljnom ljušturom stvorenog bića, kako bi mogao da povede pravu bitku sa Sotonom, da osvoji čoveka koji mu je buntovan i da ima istu spoljnu ljušturu kao i On, te da spase čoveka, koji je načinjen od iste spoljne ljušture kao i On i kojeg je Sotona povredio. Njegov neprijatelj je čovek, predmet Njegovog osvajanja je čovek i predmet Njegovog spasenja je čovek, kojeg je On stvorio. Stoga On mora da postane ljudsko biće, a na taj način Njegovo delo postaje neuporedivo lakše. On je u stanju da pobedi Sotonu i da osvoji ljudski rod, a uz to je sposoban i da spase čovečanstvo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

207. Spasavanje čoveka od strane Boga nije učinjeno neposrednim korišćenjem metoda delovanja Duha, niti upotrebom identiteta Duha, jer Duh Njegov čovek ne može ni da vidi, niti da Ga dodirne, a ne može ni da Mu se približi. Da je On čoveka pokušao da spase neposrednim korišćenjem perspektive Duha, čovek ne bi bio u stanju da primi Njegovo spasenje. Da se Bog nije odenuo spoljašnjim oblikom stvorenog čoveka, čovek ni na koji način ne bi mogao da primi ovo spasenje. Jer, nema načina na koji bi čovek mogao da Mu priđe, baš kao što niko nije mogao da se približi Jahveovom oblaku. Jedino preobražajem u stvoreno ljudsko biće, to jest, jedino tako što će reč Svoju uneti u telo od krvi i mesa, u koje namerava da se preobrazi, Bog može Svoju reč lično da usadi u sve one koji Ga slede. Tek tada čovek može lično da vidi i čuje Njegovu reč i da, povrh toga, dođe u posed reči Njegove i na taj način bude u potpunosti spasen. Da se Bog nije ovaplotio, niko ko je sazdan od krvi i mesa ne bi mogao da dobije tako uzvišeno spasenje, niti bi ijedna osoba bila spasena. Da je Duh Božji Svoje delo učinio neposredno među ljudima, čitavo bi čovečanstvo palo kao pokošeno ili bi, u suprotnom, nemajući načina da dođe u dodir s Bogom, bilo u celosti porobljeno od Sotone.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

208. Jedini razlog zbog kojeg je ovaploćeni Bog došao u telu leži u potrebama iskvarenog čoveka. Razlog, dakle, leži u čovekovim, a ne u Božjim potrebama, i sve su Njegove žrtve i stradanja zarad ljudskog roda, a ne na korist Boga Samoga. U tome za Boga nema nikakve nagrade, niti razloga za i protiv; On u budućnosti neće požnjeti nikakvu žetvu, osim one kojom je čoveka prvobitno bio zadužio. Sve što On čini i žrtvuje zarad ljudskog roda, nema za cilj sticanje velikih nagrada, već isključivo dobrobit čovečanstva. Iako Božje delo u telu nailazi na brojne nezamislive poteškoće, efekti koje ono na kraju postiže daleko prevazilaze efekte dela koje je Duh neposredno učinio. Delo u telu podrazumeva mnogo napornog rada, a telo ne može da ima onako sjajan identitet kakav poseduje Duh; On ne može da ostvari ista natprirodna postignuća kao Duh, a još manje može da poseduje isti autoritet kao Duh. Pa ipak, suština dela koje ovo neupadljivo telo obavlja daleko je nadmoćnija od dela koje Duh čini neposredno, a Samo ovo telo zadovoljava potrebe celog ljudskog roda. Za one koji treba da budu spaseni, upotrebna vrednost Duha daleko je inferiornija od upotrebne vrednosti tela: delo Duha u stanju je da obuhvati celu vaseljenu, sve planine, reke, jezera i okeane, ali se delo tela delotvornije odražava na svaku osobu sa kojom On dolazi u kontakt. Osim toga, telo Božje koje ima opipljiv oblik čovek može bolje da razume i da mu veruje, ono može da produbi čovekovo znanje o Bogu i da na njega ostavi snažniji utisak praktičnih postupaka Božjih. Delo Duha obavijeno je velom tajne; samrtnim bićima je teško da ga predvide, a još teže da ga vide, te zato mogu da se oslone samo na isprazne fantazije. Delo tela je, međutim, normalno, praktično, raspolaže bogatom mudrošću i predstavlja činjenicu koju čovek može golim okom da vidi; čovek može lično da iskusi mudrost dela Božjeg i ne mora da koristi svoju prebogatu maštu. U tome je preciznost i praktična vrednost Božjeg dela u telu. Duh može da čini samo ono što je čoveku nevidljivo i što mu je teško da zamisli, poput, na primer, prosvećenja Duha, pokretanja Duha i usmeravanja Duha, ali čoveku, koji poseduje razum, ništa od toga ne pruža nikakvo jasno značenje. Oni imaju samo pokretačko ili široko značenje, ali ne mogu pomoću reči davati uputstva. Delo Božje u telu, međutim, umnogome je drugačije: ono obuhvata precizno usmeravanje rečima, a postoje i jasne namere i jasno zahtevani cijevi koji se moraju ostvariti. Stoga čovek ne mora ništa da napipava unaokolo, niti da upošljava svoju maštu, a još manje da nagađa. U ovome se ogleda jasnoća dela Božjeg u telu i ono po čemu se to delo znatno razlikuje od dela Duha. Delo Duha prikladno je samo unutar ograničenog opsega i ne može da zameni delo koje se obavlja u telu. Delo Božje u telu čoveku pruža daleko preciznije i nužnije ciljeve, te daleko praktičnije i vrednije znanje, u poređenju s delom Duha. Delo koje je iskvarenom čoveku najvrednije jeste ono koje mu pruža precizne reči i jasne ciljeve za kojima treba da traga, kao i ono koje se može videti i dodirnuti. Čovekovom ukusu odgovaraju samo stvarno delovanje i pravovremeno usmeravanje, a samo praktično delo može čoveka da spase od njegove iskvarene i izopačene naravi. Takvo delo može da ostvari samo ovaploćeni Bog; samo ovaploćeni Bog može čoveka da spase od njegove prethodno iskvarene i izopačene naravi. Iako Duh predstavlja neodvojivu suštinu Božju, samo Njegovo telo može da obavi delo poput ovoga. Ako bi Duh delovao samostalno, Njegovo delo ne bi moglo da bude delotvorno – to je očigledna činjenica. Mada su, zbog ovog tela, ljudi većinom postali Božji neprijatelji, kada On Svoje delo bude dovršio, oni koji Mu se protive ne samo što više neće biti Njegovi neprijatelji, nego će, naprotiv, postati Njegovi svedoci. Postaće svedoci koje je On osvojio, svedoci koji su u skladu sa Njim i od Njega neodvojivi. On će učiniti da čovek spozna važnost koju Njegovo delo u telu ima za čoveka, a čovek će spoznati važnost ovog tela u pogledu smisla sopstvenog postojanja, spoznaće Njegovu praktičnu vrednost koja se tiče napretka čovekovog života i, uz to, spoznaće da će ovo telo postati živo vrelo života, od kojeg čovek neće moći da se rastane.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

209. Iako je ovaploćeno telo Božje daleko od toga da odgovara Božjem identitetu i položaju, i mada se čoveku čini da je ono u neskladu s Njegovim stvarnim statusom, to telo koje ne poseduje pravi Božji lik, niti Njegov pravi identitet, u stanju je da obavi delo koje Duh Božji ne može da izvrši neposredno. U tome je istinski značaj i vrednost Božjeg ovaploćenja, a taj značaj i tu vrednost čovek nije u stanju da ceni i prizna. Mada svi ljudi, bez obzira na svoje stavove i razmišljanja, na Duh Božji gledaju s divljenjem, a na Božje telo gledaju sa visine, praktični značaj i vrednost tela Božjeg daleko nadmašuju značaj i vrednost Duha. Ovo se, naravno, odnosi samo na iskvaren ljudski rod. Na svakoga ko traži istinu i čezne za pojavom Božjom, delo Duha može samo delovati pokretački ili nadahnjujuće, te svojom neobjašnjivošću i nezamislivošću izazvati osećaj čudesnosti, osećaj da je to delo uzvišeno, transcendentno i vredno divljenja, ali takođe i nedostižno i van domašaja svih. Čovek i Duh Božji mogu samo izdaleka da posmatraju jedan drugog, baš kao da je između njih ogromno rastojanje, i nikada ne mogu biti jedan drugom slični, baš kao da čoveka i Boga razdvaja nevidljivi ponor. Ovo je, u stvari, iluzija koju Duh daje čoveku, i to zato što Duh i čovek nisu od iste vrste i što nikada neće koegzistirati u istom svetu, i zbog toga što Duh ne poseduje ništa od čoveka. Stoga čovek nema potrebu za Duhom, jer Duh ne može neposredno da obavi delo koje je čoveku najpotrebnije. Delo tela čoveku nudi praktične ciljeve za kojima treba tragati, jasne reči i osećaj da je On praktičan i normalan, da je skroman i običan. Iako se čovek Njega možda i plaši, većini ljudi je lako da uspostave vezu sa Njim: čovek može da vidi Njegovo lice i da čuje Njegov glas, te stoga nema potrebe da Ga posmatra izdaleka. Čoveku se ovo telo čini pristupačnim, ono nije udaljeno, niti nedokučivo, već vidljivo i opipljivo, jer se to telo nalazi u istom svetu u kojem je i čovek.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

210. Sada čovek vidi da je delo ovaploćenog Boga zaista izvanredno, te da u njemu ima mnogo toga što čovek ne može da ostvari, a to su tajne i čuda. Stoga su se mnogi potčinili. Neki se od dana svog rođenja nisu potčinili nijednom ljudskom biću, ali se danas, ugledavši Božje reči, u potpunosti potčinjavaju a da toga nisu ni svesni, i pri tom se ne upuštaju u detaljne analize, niti išta drugo kažu. Čovečanstvo je kao pokošeno palo pred rečju i ničice leži pod sudom reči. Kad bi se Duh Božiji čoveku neposredno obratio, čitavo čovečanstvo bi se potčinilo tom glasu, palo bi ne izustivši ni reč otkrivenja, slično kao što je Pavle, na putu za Damask, pao na zemlju obasjan svetlošću. Kad bi Bog nastavio da na ovaj način deluje, čovek nikada ne bi mogao da, posredstvom suda reči, spozna svoju iskvarenost i tako postigne spasenje. Samo putem ovaploćenja, Bog Svojim rečima može lično da dopre do uha svakog ljudskog bića, kako bi svi koji imaju uši mogli da čuju reči Njegove i da prime Njegovo delo suda posredstvom reči. Samo na ovaj način se postiže rezultat posredstvom reči Božje, a ne pojavljivanjem Duha koji bi čoveka primorao da Mu se iz straha potčini. Samo putem ovog praktičnog, a ipak izvanrednog dela, može se u potpunosti razotkriti čovekova stara narav, godinama skrivana duboko u njemu, kako bi čovek mogao da je prepozna i promeni. Sve ove stvari predstavljaju praktično delo ovaploćenog Boga, kojim On, govoreći i sprovodeći sud na praktičan način, postiže rezultate suđenja čoveku putem reči. U tome je autoritet ovaploćenog Boga i značaj Božjeg ovaploćenja. To je učinjeno da bi se autoritet ovaploćenog Boga obznanio, da bi se objavili rezultati postignuti delom reči, te da bi se objavilo da je Duh došao u telesnom obliku i da Svoj autoritet demonstrira kroz suđenje čoveku putem reči. Mada telo Njegovo ima spoljašnji oblik običnog i normalnog ljudskog bića, upravo rezultati koje Svojim rečima postiže pokazuju čoveku da On odiše autoritetom, da je On Sȃm Bog i da su Njegove reči izraz Boga Samoga. Time se čitavom ljudskom rodu pokazuje da je On Sȃm Bog, da je On Sȃm ovaploćeni Bog, da Njega niko ne sme da vređa i da niko ne može da nadmaši Njegov sud putem reči, te da nikakva sila tame ne može da nadjača Njegov autoritet. Čovek Mu se u potpunosti potčinjava zato što je On ovaploćena Reč, zbog Njegovog autoriteta i zbog Njegovog suda putem reči. Delo učinjeno Njegovim ovaploćenim telom predstavlja autoritet koji On poseduje. On se ovaploćuje zato što telo takođe može posedovati autoritet, i u stanju je da Svoje delo među ljudima obavi na praktičan način, tako da ono čoveku bude vidljivo i opipljivo. Ovo je delo neuporedivo praktičnije od dela koje neposredno izvršava Duh Božji, koji ima sav autoritet i čiji su rezultati isto tako očigledni. To je zato što Božje ovaploćeno telo može da govori i deluje na praktičan način. Spoljašnji oblik Njegovog tela nema nikakav autoritet i čovek mu može prilaziti, dok Njegova suština poseduje autoritet, ali taj autoritet niko ne može da vidi. Dok On govori i deluje, čovek nije u stanju da detektuje postojanje Njegovog autoriteta, što Bogu olakšava obavljanje poslova praktične prirode. Sve ovo praktično delovanje može da donese rezultate. Mada niko od ljudi ne shvata da On poseduje autoritet i da se ne sme vređati, niti vidi Njegov gnev, On željene rezultate Svojih reči postiže putem Svog, velom obavijenog autoriteta, Svog skrivenog gneva i Svojih reči, koje kazuje otvoreno. Čovek, drugim rečima, biva potpuno ubeđen intonacijom Njegovog glasa, strogošću govora Njegovog i sveopštom mudrošću Njegovih reči. Na taj se način čovek potčinjava reči ovaploćenog Boga koji, naizgled, nema nikakav autoritet, čime se ispunjava Božji cilj spasenja čovekovog. Ovo je još jedan vid ispoljavanja važnosti Njegovog ovaploćenja, koji se ogleda u govoru na praktičniji način i dopuštanju da stvarnost Njegovih reči utiče na čoveka, kako bi čovek mogao da svedoči o snazi Božje reči. Prema tome, da se ovo delo ne čini posredstvom ovaploćenja, njime se ne bi ostvarili nikakvi rezultati i ono ne bi moglo da grešnim ljudima donese potpuno spasenje. Da se Bog nije ovaplotio, On bi ostao samo Duh, kojeg čovek ne može ni da vidi, ni da opipa. Pošto je čovek sazdan od tela, on i Bog pripadaju dvama različitim svetovima i drugačiji su po svojoj prirodi. Božji je Duh u neskladu s čovekom, sazdanim od krvi i mesa, te stoga, jednostavno, nema načina da se između njih uspostave odnosi, da i ne pominjemo čovekovu nesposobnost da se pretvori u duha. Pošto stvari tako stoje, Božji Duh mora da se preobrazi u stvoreno biće kako bi Bog mogao da učini Svoje prvobitno delo. Bog može da se uzdigne do najvećih visina, ali i da se ponizi tako što će postati ljudsko stvorenje, delovati među ljudima i živeti u njihovom okruženju, dok čovek, sa druge strane, ne može da se uzdigne u visine i postane duh, a još je manje u stanju da siđe na najniže mesto. Upravo zato Bog mora da se ovaploti kako bi obavio Svoje delo. Po tom istom principu, tokom prvog ovaploćenja samo je Božje ovaploćeno telo moglo da iskupi čoveka putem Njegovog raspeća, dok Duh Božiji ni na koji način ne bi mogao zarad čoveka da bude razapet na krst kao žrtva za greh. Bog je mogao da se neposredno ovaploti kako bi zarad čoveka poslužio kao žrtva za greh, ali čovek nije mogao da se neposredno vine u nebo kako bi preuzeo žrtvu za greh, koju je Bog za njega bio pripremio. Pošto je već bilo tako, bilo je jedino moguće zamoliti Boga da nekoliko puta otrči gore-dole između neba i zemlje, umesto da se čovek uznese na nebo zarad spasenja, jer je čovek već bio pao i, povrh toga, prosto nije ni mogao da se uznese na nebo, a još manje da zadobije žrtvu za greh. Stoga je bilo neophodno da Isus siđe među ljude i lično obavi delo koje čovek, jednostavno, nije mogao da izvrši. Svako Božje ovaploćenje izvršeno je iz krajnje nužde. Da je bilo koja od etapa mogla biti izvršena neposredno od strane Duha Božjeg, On se ne bi izlagao poniženju koje sa sobom nosi ovaploćenje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

211. Niko od ovaploćenog Boga nije prikladniji, niti bolje osposobljen da sudi o iskvarenosti tela ljudskog. Kad bi delo suda neposredno obavljao Duh Božji, ono ne bi bilo sveobuhvatno. Štaviše, čovek bi takvo delo teško prihvatio, jer Duh nije u stanju da se sa čovekom suoči licem u lice, te zbog toga efekti takvog dela ne bi bili neposredni, a čovek bi u još manjoj meri bio u stanju da jasnije sagleda neuvredljivu narav Božju. Sotonu je moguće dotući samo tako što će iskvarenom ljudskom rodu suditi ovaploćeni Bog. Budući da je istovetan čoveku koji poseduje normalnu ljudskost, ovaploćeni Bog može neposredno da sudi čovekovoj nepravednosti; to je znak urođene svetosti Njegove i Njegove izuzetnosti. Samo je Bog podoban i samo je On u poziciji da sudi čoveku, jer poseduje istinu i pravednost, te je stoga u stanju da čoveku sudi. Oni koji ne poseduju istinu i pravednost nisu prikladni da sude drugima. Kad bi ovo delo obavljao Duh Božji, ono ne bi značilo pobedu nad Sotonom. Duh je, po svojoj suštini, uzvišeniji od smrtnih bića, a Duh Božji poseduje suštinsku svetost i trijumfuje nad telom. Kad bi Duh neposredno obavljao ovo delo, On ne bi mogao da sudi celokupnom buntovništvu ljudskom i ne bi mogao da otkrije svu čovekovu nepravednost. Jer, delo suda se takođe izvršava kroz čovekove predstave o Bogu, a čovek nikada nije imao nikakve predstave o Duhu, te stoga Duh nije u stanju da čovekovu nepravednost bolje otkrije, a još manje da tu njegovu nepravednost u potpunosti obelodani. Ovaploćeni Bog je neprijatelj svima onima koji Ga ne spoznaju. Sudeći čovekovim predstavama i čovekovom protivljenju Njemu, On na svetlo dana iznosi sve buntovništvo ljudskog roda. Efekti Njegovog dela u telu očigledniji su od efekata ostvarenih delovanjem Duha. Iz tog razloga, delo suda nad čitavim ljudskim rodom ne obavlja neposredno Duh, već je to delo ovaploćenog Boga. Ovaploćenog Boga čovek može da vidi i dodirne, a ovaploćeni Bog u stanju je da čoveka u potpunosti osvoji. U svom odnosu prema ovaploćenom Bogu, čovek napreduje od protivljenja ka pokornosti, od progona ka prihvatanju, od predstava prema znanju, i od odbacivanja do ljubavi – svi ovi efekti ostvaruju se delovanjem ovaploćenog Boga. Čovek biva spasen samo prihvatanjem Njegovog suda, spoznaje Ga tek postepeno, kroz reči iz usta Njegovih, čoveka On osvaja upravo dok Mu se ovaj suprotstavlja, a opskrbu za život čovek od Njega dobija tokom prihvatanja Njegove grdnje. Sve je ovo delo ovaploćenog Boga, a ne delo Boga pod Njegovim identitetom Duha.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

212. U vreme dok se Bog još uvek nije ovaplotio, ljudi nisu razumevali mnogo od onoga što je govorio, zato što su te reči u celosti poticale iz Njegovog božanskog bića. Perspektiva i kontekst onoga što je govorio bili su ljudima nevidljivi i nedostižni; Bog je sve to izražavao iz duhovnog carstva, koje ljudi nisu mogli da vide. To je zato što ljudi, sazdani od krvi i mesa, nisu mogli da prolaze kroz duhovno carstvo. Međutim, nakon što se ovaplotio, Bog se ljudima obratio iz ljudske perspektive, pošto je prethodno izašao iz duhovnog carstva i prevazišao ga. On je tada Svoju božansku narav, namere i stav mogao da izražava kroz stvari koje su ljudi mogli da zamisle, stvari koje su svojim očima videli i s kojima su se u životu susretali, i uz to koristio metode koje su ljudi mogli da prihvate, na jeziku koji su mogli da razumeju i sa znanjem koje su mogli da dokuče, a sve to sa ciljem da ljudima omogući da spoznaju i razumeju Boga, da u okviru svojih mogućnosti i u meri u kojoj su za to bili sposobni, shvate Njegove želje i zahtevane standarde. To je bio metod i načelo Božjeg delovanja u ljudskom obličju. Mada su se načini i principi delovanja ovaploćenog Boga uglavnom ostvarivali posredstvom Njegove ljudskosti, Njegovo je delo zaista postiglo rezultate koji se ne bi mogli postići neposrednim delovanjem Njegovog božanstva. Delo koje je Bog obavio kroz vlastitu ljudskost bilo je konkretnije, verodostojnije i ciljano, njegove metode bile su mnogo fleksibilnije i ono je, po svojoj formi, prevazišlo delo obavljeno tokom Doba zakona.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

213. Božji dolazak u telu prevashodno služi da omogući ljudima da sagledaju praktična Božja dela, da bezobličnom Duhu pruži telesno obličje, te da dopusti ljudima da Ga vide i dotaknu. Na taj način, oni koje je On upotpunio će živeti kroz Njega, biće zadobijeni od Njega i biće u skladu sa Njegovim namerama. Da je Bog govorio samo na nebu i da zapravo nije došao na zemlju, ljudi bi i dalje bili nesposobni da upoznaju Boga; mogli bi samo da propovedaju o Božjim delima koristeći se ispraznom teorijom, a Božje reči im ne bi predstavljale stvarnost. Bog je na zemlju prevashodno došao da posluži kao primer i uzor onima koje bi trebalo da zadobije; samo tako ljudi Boga zapravo mogu da upoznaju, da Boga dodirnu i vide Ga i samo tada mogu biti istinski zadobijeni od Boga.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba da znaš da je praktični Bog Sȃm Bog“

214. Samo onda kada se Bog skruši do određene mere, što će reći, jedino kada se Bog ovaploti, čovek s Njim može biti prisan i blizak. Bog je sazdan od Duha: kako ljudi mogu biti kadri da budu prisni sa ovim Duhom, koji je toliko uzvišen i nedokučiv? Jedino kada se Duh Božji spusti u telo i postane stvoreno biće istog obličja kao čovek, ljudi mogu shvatiti Njegove namere i On ih može zadobiti na praktičan način. On govori i deluje u telu, učestvuje u radostima, tuzi i nevoljama ljudskog roda, živi u istom svetu kao i ljudski rod, štiti ljudski rod i usmerava ga, a kroz ovo On pročišćuje ljude i dozvoljava im da zadobiju Njegovo spasenje i Njegov blagoslov. Tek kada zadobiju ove stvari i kada istinski razumeju Božje namere, ljudi mogu biti prisni s Bogom. Jedino je ovo praktično. Ako bi Bog ljudima bio nevidljiv i nedodirljiv, kako bi onda oni mogli biti prisni s Njim? Zar to nije isprazna doktrina?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo oni koji poznaju Boga i Njegovo delo mogu udovoljiti Bogu“

215. Od svih onih koji žive u telu promena naravi zahteva postojanje ciljeva za kojima treba tragati, a spoznaja Boga zahteva svedočenje praktičnim postupcima i stvarnom licu Božjem. Oboje se može postići samo ovaploćenim telom Božjim i oboje se može ostvariti samo telom koje je normalno i opipljivo. Zbog toga je ovaploćenje neophodno i zbog toga celokupan iskvareni ljudski rod ima potrebu za njim. Pošto se od ljudi zahteva da spoznaju Boga, likovi nejasnih i natprirodnih Bogova moraju im se razvejati iz srca, a kako se od njih zahteva da odbace svoju iskvarenu narav, to oni najpre moraju da spoznaju tu svoju iskvarenu narav. Ako na razvejavanju likova nejasnih Bogova iz ljudskih srca bude radio samo čovek, on neće uspeti da postigne odgovarajući efekat. Likovi nejasnih Bogova u ljudskim srcima ne mogu se samo rečima razotkriti, odbaciti, niti potpuno proterati. Na taj način, na kraju bi ipak bilo nemoguće iz ljudi razvejati ove duboko ukorenjene slike. Odgovarajući efekat se može postići samo zamenom nejasnih i natprirodnih stvari praktičnim Bogom i istinskim likom Božjim, i navođenjem ljudi da ih postepeno spoznaju. Čovek shvata da je Bog kojeg je u prošlim vremenima tražio nejasan i natprirodan. Ovaj efekat ne može postići neposredno vođstvo Duha, a još manje učenja neke konkretne osobe, već ovaploćeni Bog. Kad ovaploćeni Bog zvanično obavlja svoje delo, čovekove predstave bivaju ogoljene, jer su normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga antiteza nejasnom i natprirodnom Bogu iz čovekove mašte. Prvobitne čovekove predstave mogu se otkriti tek kada se uporede sa ovaploćenim Bogom. Bez poređenja sa ovaploćenim Bogom, čovekove se predstave ne bi mogle otkriti; drugim rečima, bez praktičnosti kao podloge, ne bi bilo moguće otkriti stvari koje su nejasne. Niko nije u stanju da ovo delo obavi pomoću reči, i niko nije u stanju da ovo delo rečima artikuliše. Jedino Sȃm Bog može da obavi Svoje delo i niko drugi ne može to delo da učini u Njegovo ime. Ma koliko da je ljudski jezik bogat, čovek njime ipak ne može izraziti praktičnost i normalnost Božju. Čovek može Boga praktičnije da spozna i da Ga jasnije vidi samo ako Bog lično deluje među ljudima i ako čoveku u celosti prikazuje Svoj lik i Svoje biće. Ovakav efekat ne može da ostvari nijedno ljudsko biće sazdano od tela. Duh Božji, naravno, takođe nije u stanju da postigne ovakav efekat. Iskvarenog čoveka Bog može da spase od uticaja Sotone, ali ovo delo Duh Božji nije u stanju neposredno da izvrši; to može da obavi samo telo u koje je Božji Duh zaodenut, samo telo ovaploćenog Boga. To je telo ujedno i čovek i Bog, ono je čovek koji poseduje normalnu ljudskost, a takođe i Bog koji poseduje potpuno božanstvo. Prema tome, mada to telo nije Duh Božji i mada se ono veoma razlikuje od Duha, ipak je to Sȃm ovaploćeni Bog koji čoveka spasava, koji je Duh, ali ujedno i telo. Bez obzira na to kojim se imenom On zove, na kraju je ipak Sȃm Bog taj koji spasava ljudski rod. Jer Duh je Božji neodvojiv od tela, a delo tela je ujedno i delo Duha Božjeg; razlika je samo u tome što se ovo delo ne obavlja koristeći identitet Duha, već koristeći identitet tela. Delo koje Duh treba neposredno da obavi ne zahteva ovaploćenje, a delo za čije je izvršenje neophodno telo ne može se obaviti neposredno od strane Duha, već ga može obaviti samo ovaploćeni Bog. To je ono što je neophodno za izvršenje ovog dela, i to je ono što je iskvarenom ljudskom rodu potrebno. Od tri etape Božjeg dela, samo je jednu etapu neposredno obavio Duh, dok preostale dve etape izvršava ovaploćeni Bog, a ne obavlja ih neposredno Duh. Delo iz Doba zakona, koje je obavio Duh, nije obuhvatalo promenu iskvarene naravi ljudske, niti je imalo ikakve veze sa čovekovim znanjem o Bogu. Međutim, delom tela Božjeg u Dobu blagodati i u Dobu carstva obuhvaćena je iskvarena narav čovekova i njegovo znanje o Bogu, koji čine presudno važnu komponentu dela spasenja. Stoga je iskvarenom ljudskom rodu potrebnije spasenje od strane ovaploćenog Boga i potrebnije mu je neposredno delovanje ovaploćenog Boga. Ljudskom rodu je ovaploćeni Bog potreban da ga vodi, da ga podržava, da ga zaliva i hrani, da mu sudi i da ga grdi, a treba mu i još blagodati i veće iskupljenje od strane ovaploćenog Boga. Samo ovaploćeni Bog može biti čovekov prisni prijatelj, pastir čovekov, vrlo prisutan pomagač čovekov; u svemu tome se ogleda nužnost ovaploćenja, kako danas, tako i u prošlim vremenima.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

216. Bog je došao na zemlju da obavi Svoje delo među ljudima, da Se lično otkrije čoveku i da mu omogući da Ga posmatra; zar je to mala stvar? Zaista nije jednostavno! Nije onako kako čovek zamišlja: da je Bog došao kako bi čovek mogao da Ga vidi, kako bi mogao da shvati da je Bog praktičan, a ne šupalj ili proziran, te da je Bog uzvišen, ali i ponizan. Da li je moguće da je tako jednostavno? Upravo zato što je Sotona iskvario čovekovo telo, a čovek je onaj koga Bog namerava da spase, Bog mora da preuzme čovekovo telo da bi se borio sa Sotonom i da bi lično predvodio čoveka. Samo je to od koristi za Njegovo delo. Dva ovaploćena tela Božja su postojala kako bi porazila Sotonu i kako bi čoveka što bolje spasla. Jer onaj koji vodi borbu sa Sotonom može biti samo Bog, bilo da je to Duh Božji ili ovaploćeno telo Božje. Ukratko, anđeli ne mogu biti ti koji će voditi borbu sa Sotonom, a još manje to može čovek koga je iskvario Sotona. Anđeli su nemoćni da vode ovu borbu, a čovek još manje. Budući da je tako, ako Bog želi da radi na čovekovom životu, ako želi da lično dođe na zemlju i spasi čoveka, On onda mora lično da se ovaploti – odnosno, mora lično da preuzme čovečije telo i da Svojim suštinskim identitetom i delom koje mora da obavi, dođe među ljude i lično spasi čoveka. U suprotnom, kad bi Duh Božji ili čovek obavljali ovo delo, onda od ove borbe nikada ništa ne bi bilo i ona se nikada ne bi završila. Samo onda kada se Bog ovaploti da bi lično krenuo u rat protiv Sotone među ljudima, čovek ima priliku za spasenje. Štaviše, jedino tada Sotona može biti osramoćen i ostavljen bez ikakvih mogućnosti da iskorištava ili sprovodi bilo kakve planove. Delo koje obavlja ovaploćeni Bog ne može da ostvari Duh Božji, a bilo bi još teže ijednom čoveku u čovečijem telu da ga obavi u ime Boga, jer je delo koje On obavlja zarad čovekovog života i zarad promene iskvarene čovekove naravi. Kada bi čovek morao da učestvuje u ovoj borbi, pobegao bi čim pre iz tog strašnog rasula i naprosto ne bi bio u stanju da promeni svoju iskvarenu narav. On ne bi mogao da spase čoveka od krsta niti da osvoji ceo buntovan ljudski rod, već samo da obavi neko sitno delo od ranije koje ne prevazilazi očekivanja ili pak neko drugo delo koje se ne odnosi na Sotonin poraz. Pa, zašto se onda mučiti? U čemu je značaj dela koje ne može pridobiti ljudski rod, a još manje poraziti Sotonu? I stoga, borbu sa Sotonom može da izvede jedino Sȃm Bog, a čoveku bi to bilo naprosto nemoguće. Čovekova dužnost je da se pokori i da sledi, jer čovek nije u stanju da obavi delo kao što je stvaranje neba i zemlje, niti, povrh toga, može da obavi delo borbe sa Sotonom. Čovek može da udovolji Stvoritelju samo pod vođstvom Samoga Boga kojim je Sotona poražen; ovo je jedino što čovek može da uradi. I tako, svaki put kada započne nova borba, odnosno, svaki put kada se započne delo novog doba, to delo lično obavlja Sȃm Bog i kroz njega On vodi čitavo doba i otvara novi put celom ljudskom rodu. Osvit novog doba je novi početak u borbi sa Sotonom, kojim čovek ulazi u novije, lepše carstvo, i u novo doba koje lično vodi Sȃm Bog.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta“

217. Zašto kažem da značenje ovaploćenja nije bilo dovršeno Isusovim delom? Zato što se Reč tada nije u celosti ovaplotila. Ono što je Isus učinio bilo je samo deo Božjeg dela u telu; On je obavio samo delo iskupljenja, ali ne i delo potpunog zadobijanja čoveka. Iz tog razloga, Bog se u poslednjim danima iznova ovaplotio. Ova etapa dela se takođe obavlja u običnom telu, a izvodi je jedno sasvim normalno ljudsko biće, čija ljudskost nije ni najmanje transcendentna. Drugim rečima, Bog je postao jedno celovito ljudsko biće; On je osoba sa identitetom Boga, kompletno ljudsko biće, celovito telo, koje obavlja delo. Pred čovekovim očima je telo od krvi i mesa, koje uopšte nije transcendentno, jedna sasvim obična osoba koja govori nebeskim jezikom, koja ne pokazuje čudesna znamenja, koja ne čini čuda, a još manje razotkriva unutrašnju istinu religije u prostranim aulama. Delo drugog ovaploćenog tela ljudima izgleda potpuno drugačije od onog prvog, čak u toj meri da ta dva dela naizgled nemaju ničeg zajedničkog i da se ovog puta ne može videti ništa od dela učinjenog prvim ovaploćenjem. Iako se delo drugog ovaploćenog tela razlikuje od prvog, time se ne dokazuje da Njihov izvor nije jedan te isti. Da li je Njihov izvor isti ili nije zavisi od prirode posla koji ta tela obavljaju, a ne od Njihove spoljašnje ljuske. Tokom tri etape Svog dela, Bog se dvaput ovaplotio, a oba puta je delom ovaploćenog Boga inaugurisano novo doba i započeto novo delo; Božja se ovaploćenja međusobno dopunjuju. Ljudskim je očima nemoguće dokučiti da ta dva tela zapravo potiču iz istog izvora. Podrazumeva se da je to izvan mogućnosti ljudskog oka i ljudskog uma. Ta su dva tela, međutim, po svojoj suštini istovetna, jer Njihova dela potiču od istog Duha. O tome da li ova dva ovaploćena tela potiču iz istog izvora, ne može se suditi prema razdoblju i mestu u kojem su rođeni, niti na osnovu drugih sličnih faktora, već prema božanskom delu koje Ona izražavaju. Drugo ovaploćeno telo ne čini ništa od dela koje je Isus obavio, jer se Božje delo ne pridržava konvencija, već uvek otvara novi put. Drugo ovaploćeno telo nema za cilj da produbi ili učvrsti utisak koji je u glavama ljudi ostavilo prvo telo, već da ga dopuni i usavrši, da produbi čovekovo bogopoznanje, da poruši sva pravila koja postoje u srcima ljudi, te da u njihovim srcima zatre pogrešne slike Boga. Može se reći da nijedna pojedinačna etapa Božjeg dela ne može čoveku da pruži potpuno znanje o Njemu; svaka mu etapa otkriva samo jedan deo, ali ne i celinu. Iako je Bog Svoju narav u celosti izrazio, čovekovo znanje o Bogu, usled njegove ograničene moći razumevanja, ostaje i dalje nepotpuno. Ljudskim je jezikom nemoguće preneti celokupnu narav Božju; osim toga, kako bi samo jedna etapa Njegovog dela mogla da u potpunosti izrazi Boga? On u telu deluje pod okriljem Svoje normalne ljudskosti i čovek ga može spoznati samo na osnovu izraza Njegove božanske prirode, a ne po Njegovoj telesnoj ljusci. Bog se ovaploćuje kako bi čoveku omogućio da Ga spozna posredstvom Njegovog raznolikog dela, a ne postoje dve etape Njegovog dela koje liče jedna na drugu. Jedino na taj način čovek može steći potpuno znanje o Božjem delu u telu, znanje koje nije ograničeno samo na jedan aspekt tog dela. Iako ova dva ovaploćena tela obavljaju različita dela, suština tih tela i izvor Njihovih dela međusobno su identični; stvar je samo u tome da Ona postoje zarad obavljanja dve različite etape dela i da se pojavljuju u dva različita doba. Bez obzira na sve, oba ovaploćena tela Božja dele istu suštinu i isto poreklo – to je istina koju niko ne može da ospori.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

218. Tokom Svog prvog ovaploćenja, Bog delo ovaploćenja nije dovršio; On je samo obavio prvi korak dela koje je Bog morao da izvrši u telu. Da bi, dakle, dovršio delo ovaploćenja, Bog se još jednom vratio u telo i proživeo svu praktičnost i normalnost tela, to jest, učinio je da se Božja Reč ispolji u jednom potpuno normalnom i običnom telu, te tako dovršio Svoje delo u telu, koje prethodno nije bio do kraja obavio. U suštini, drugo ovaploćeno telo je nalik prvom, samo još praktičnije i čak normalnije od prvog. Kao posledica toga, stradanje koje trpi drugo ovaploćeno telo veće je od stradanja prvog, ali je ovo stradanje rezultat Njegove službe u telu, koje se razlikuje od stradanja iskvarenog čoveka. Ono, takođe, proizlazi iz normalnosti i praktičnosti tela Njegovog. Pošto On Svoju službu obavlja u sasvim normalnom i praktičnom telu, to telo mora da podnese ogromne teškoće. Što je ovo telo normalnije i praktičnije, to će On više propatiti tokom vršenja Svoje službe. Delo Božje izražava se u vrlo uobičajenom telu, telu koje nije nimalo natprirodno. Budući da je Njegovo telo normalno i da pritom mora da ponese delo čovekovog spasenja, On strada u većoj meri nego što bi natprirodno telo stradalo – a sva ta stradanja proizlaze iz praktičnosti i normalnosti Njegovog tela. Na osnovu stradanja koja su dva ovaploćena tela pretrpela tokom obavljanja Svoje službe, može se sagledati suština ovaploćenog tela. Što je telo normalnije, to su veće poteškoće koje On mora da podnese dok obavlja Svoje delo; što je telo koje se posla prihvata praktičnije, to su ljudske predstave grublje i veća je opasnost koja će Ga, po svoj prilici, snaći. Pa ipak, što je to telo praktičnije i što ono u većoj meri poseduje potrebe i razum normalnog ljudskog bića, to je On sposobniji da na sebe preuzme obavljanje Božjeg dela u telu. Upravo je telo Isusovo bilo prikovano za krst, telo Njegovo koje je on predao kao žrtvu za greh; upravo je posredstvom tela sa normalnom ljudskošću On porazio Sotonu i u potpunosti spasao čoveka od krsta. I baš kao kompletno telo, Bog u Svom drugom ovaploćenju čini delo osvajanja i odnosi pobedu nad Sotonom. Samo telo koje je potpuno normalno i praktično može u celosti da izvrši delo osvajanja i da snažno posvedoči. To, drugim rečima, znači da osvajanje čoveka postaje delotvorno posredstvom praktičnosti i normalnosti ovaploćenog Boga, a ne uz pomoć natprirodnih čuda i otkrivenja. Služba ovog ovaploćenog Boga sastoji se u izgovaranju reči, čime On čoveka osvaja i usavršava; drugim rečima, delo Duha ostvarenog u telu, to jest, dužnost toga tela, jeste da govori i da time u potpunosti osvoji, razotkrije, usavrši i eliminiše čoveka. Prema tome, upravo će delom osvajanja Božje delo u telu biti do kraja ostvareno. Inicijalno delo iskupljenja predstavljalo je samo početak dela ovaploćenja; telo koje vrši delo osvajanja dovršiće celokupno delo ovaploćenja. Jedno je telo muškog, a drugo ženskog pola, čime se upotpunjuje značaj Božjeg ovaploćenja i ujedno raspršuju čovekove predstave o Bogu: Bog se može pretvoriti bilo u muško ili u žensko biće, tako da je ovaploćeni Bog, u suštini, bespolan. On je stvorio i muškarca i ženu, te za Njega ne postoji podela polova. U ovoj etapi dela, Bog ne čini znamenja i čuda, tako da će rezultati Njegovog dela biti ostvareni posredstvom reči. Razlog za to leži u činjenici da se delo ovaploćenog Boga ovoga puta ne sastoji u lečenju bolesnih i isterivanju demona, već u osvajanju čoveka govorom, što znači da se urođena sposobnost ovog ovaploćenog tela Božjeg ogleda u izgovaranju reči i osvajanju čoveka, a ne u isceljivanju bolesnih i izgonu demona. Svrha Njegovog dela u normalnoj ljudskosti nije da čini čuda, niti da leči bolesne i izgoni demone, već da govori, te stoga ovo drugo ovaploćeno telo ljudima izgleda znatno normalnije od prvog. Ljudi vide da Božje ovaploćenje nije laž; ovaj ovaploćeni Bog se, međutim, razlikuje od ovaploćenog Isusa; iako oboje predstavljaju ovaploćenog Boga, oni nisu potpuno identični. Isus jeste posedovao normalnu, običnu ljudskost, ali su Ga pratila mnoga znamenja i čuda. Kod ovog ovaploćenog Boga, ljudske oči neće videti ni znamenja ni čuda, ni lečenje bolesnih, ni isterivanje demona, ni hodanje po moru, ni četrdesetodnevni post… On ne obavlja isto ono delo koje je Isus učinio, ali ne zbog toga što se Njegovo telo suštinski razlikuje od Isusovog, već zato što svrha Njegove službe nije u lečenju bolesnih, niti u izgonu demona. On Svoje delo ne ruši, niti ga remeti. Pošto čoveka osvaja posredstvom Svojih praktičnih reči, On nema potrebu da ga potčinjava prikazivanjem čuda, te stoga ovom etapom treba da bude dovršeno delo ovaploćenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

219. Svaka etapa dela koju Bog obavi ima svoj praktičan značaj. U ono vreme, kada je Isus došao, došao je u muškom obličju, a kada je Bog ovoga puta došao, Njegovo je obličje žensko. Iz ovoga se može videti da Božje stvaranje kako muškaraca tako i žena može biti od koristi u Njegovom delu i da kod Njega nema razlike između polova. Kada Njegov Duh dođe, On može da uzme telo koje god želi, i to telo može da Ga predstavlja; bilo da je muško ili žensko, ono može da predstavlja Boga dokle god je Njegovo ovaploćenje. Da se Isus, kada je došao, pojavio u ženskom obličju, drugim rečima, da je Sveti Duh začeo devojčicu, a ne dečaka, ta etapa dela bi ipak bila dovršena. Da je tako bilo, današnju etapu dela bi morao da dovrši muškarac, ali delo bi svejedno bilo dovršeno. Delo obavljeno u svakoj pojedinačnoj etapi ima svoj značaj; nijedna etapa dela se ne ponavlja, niti je u sukobu sa drugom. U ono vreme su Isusa, dok je obavljao Svoje delo, zvali jedinim Sinom, a reč „Sin“ podrazumeva muški pol. Zašto se jedini Sin ne spominje u sadašnjoj etapi? Zato što u ovoj etapi delo zahteva promenu pola u odnosu na Isusov. Bog ne pravi razliku između polova. On obavlja Svoje delo po Sopstvenoj volji i u izvođenju Svoga dela ne podleže nikakvim ograničenjima, već je izuzetno slobodan. Međutim, svaka etapa dela ima svoj praktičan značaj.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dva ovaploćenja upotpunjuju značaj ovaploćenja“

220. Etapa dela koju je Isus izvršio samo je ispunila suštinu izjave „Reč beše uz Boga“: Istina Božja bila je sa Bogom i Duh Božji bio je sa telom i bio je neodvojiv od tog tela. To jest, ovaploćeno telo Božje bilo je sa Duhom Božjim, što je veliki dokaz da je ovaploćeni Isus bio prvo ovaploćenje Božje. Ova etapa dela u poslednjim danima precizno ispunjava unutrašnje značenje izjave „Reč se ovaploćuje“, dajući dublje značenje za „Reč beše uz Boga, a Reč beše Bog“, i omogućava ti da čvrsto veruješ u reči „U početku beše Reč“. To jest, u vreme stvaranja Bog je posedovao reči, Njegove reči bile su s Njim i nerazdvojne od Njega, a u poslednjem dobu On čini još jasnijom silu i autoritet Svojih reči i omogućava čoveku da vidi sve Njegove puteve – da čuje sve Njegove reči. Takvo je delo poslednjeg doba. Moraš da razumeš ove stvari potpuno i temeljno. Ne radi se o poznavanju tela, već o tome kako razumeš telo i Reč. To je svedočanstvo koje moraš da nosiš, ono što svi moraju da znaju. Pošto je ovo delo drugog ovaploćenja – a i poslednji put da se Bog ovaploćuje – ono u potpunosti upotpunjuje značaj ovaploćenja, temeljno sprovodi i ispoljava celokupno Božje delo u telu i privodi kraju eru Božjeg bivstvovanja u telu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Primena (4)“

221. Bog je došao na Zemlju ponajviše da bi izvršio delo „Reči koja se ovaploćuje“, drugim rečima, došao je da bi Njegove reči proizašle iz tela (a ne kao u vreme Mojsija u Starom zavetu, kada je Božji glas dolazio pravo sa neba). Posle toga, sve Njegove reči ispuniće se tokom Doba Hiljadugodišnjeg carstva, postaće činjenice vidljive pred očima čoveka i ljudi će ih posmatrati sopstvenim očima bez imalo neslaganja. To je vrhovni smisao Božjeg ovaploćenja. Drugim rečima, delo Duha se izvršava kroz telo i kroz reči. To je istinsko značenje „Reči koja se ovaploćuje“ i „pojave Reči u telu“. Samo Bog može izreći namere Duha i samo ovaploćeni Bog može govoriti u ime Duha; reči Božje postaju jasne u ovaploćenom Bogu, a svi ostali se rukovode njima. Niko nije izuzet, svi oni postoje unutar ovog opsega. Jedino na osnovu ovih izjava ljudi mogu postati svesni; oni koji ne dobijaju na ovaj način maštaju ako misle da mogu primiti izjave s neba. Takav je autoritet predstavljen u ovaploćenju Boga, zbog kojeg svi u njega veruju sa potpunim ubeđenjem. Te reči ne mogu da izgovore čak ni najugledniji stručnjaci i verski pastori. Pred njima se svi moraju predati tako da se niko više ne pokrene. Bog će koristeći reči osvojiti vaseljenu. On to neće učiniti pomoću Sebe ovaploćenog u telu, već korišćenjem izjava iz usta Božjih koje se ovaploćuju i osvajaju sve ljude u celoj vaseljeni; jedino to je Reč koja se ovaploćuje, i jedino to je pojava Reči u telu. Ljudima se može učiniti da Bog nije obavio veliki posao – ali Bog mora samo da izgovori svoje reči, i oni će biti potpuno ubeđeni i zadivljeni. Bez dela, ljudi viču i urlaju; uz reči Božje, oni ostaju nemi. Bog će sigurno izvršiti ovo delo, jer ono je Božji davno utvrđeni plan: da izvrši delo dolaska Reči na zemlju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Hiljadugodišnje carstvo je stiglo“

222. Ovaploćeni Bog se ne prikazuje svim stvorenim bićima, već samo onom delu ljudi koji Ga slede tokom ovog perioda, kada On lično obavlja Svoje delo. On se ovaplotio samo zato da bi dovršio jednu etapu Svog dela, a ne zato da bi čoveku pokazao Svoj lik. Svoje delo, međutim, On Sȃm mora da obavi, te je stoga nužno da On to učini u telu. Kad ovo delo bude dovršeno, On će otići iz sveta ljudi; On ne može dugo da ostane među ljudima, iz straha da ne stane na put budućem delu. Ono što On pokazuje mnoštvu samo su Njegova pravedna narav i svi Njegovi postupci, a ne lik dva Njegova ovaploćenja, jer se lik Božji može pokazati samo kroz Njegovu narav i ne može se zameniti likom Njegovog ovaploćenog tela. Lik Njegovog tela pokazuje se samo ograničenom broju ljudi, samo onima koji Ga slede dok Svoje delo obavlja u telu. Zbog toga se delo, koje On sada obavlja, izvršava u tajnosti. Isto tako se Isus pokazao Jevrejima samo kada je obavljao Svoje delo i nikad se nije javno pokazao nijednom drugom narodu. Stoga je On, čim je dovršio Svoje delo, odmah otišao iz ljudskog sveta i nije ostao u njemu; nakon toga, Njegovo delo je neposredno nastavio da obavlja Sveti Duh, a ne On, u liku čoveka koji se pokazao ljudima. Kad delo ovaploćenog Boga bude potpuno dovršeno, On će otići iz sveta smrtnika i nikad više neće obavljati nijedno delo slično onome koje je obavljao dok je boravio u telu. Nakon toga, celokupno delo nastaviće neposredno da obavlja Sveti Duh. Tokom ovog perioda, čovek jedva da je u stanju da vidi lik Njegovog ovaploćenog tela; On se uopšte ne pokazuje ljudima, već sve vreme ostaje skriven. Delo ovaploćenog Boga vremenski je ograničeno. Ono se obavlja u određenom dobu, periodu, naciji i među određenim ljudima. Ovo delo predstavlja samo delo tokom perioda Božjeg ovaploćenja; ono je reprezentativno za jedno doba i predstavlja delo Duha Božjeg u jednom određenom dobu, a ne celokupno Njegovo delo. Stoga se lik ovaploćenog Boga neće prikazati svim narodima. Ono što se pokazuje mnoštvu jeste pravednost Božja i Njegova celokupna narav, a ne lik dva Njegova ovaploćenja. Ljudima se ne prikazuje jedan jedini lik, a ni kombinacija dva Njegova lika. Stoga je nužno da ovaploćeno Božje telo napusti zemlju po okončanju dela koje On treba da obavi, jer On dolazi samo da bi obavio posao koji treba da obavi, a ne da bi ljudima pokazao Svoj lik. Mada je značaj ovaploćenja već dokazan time što se Bog dva puta ovaplotio, On se ipak neće otvoreno prikazati nijednom narodu koji Ga nikad ranije nije video. Isus se Jevrejima nikad više neće prikazati kao Sunce pravednosti, niti će stajati na Maslinovoj gori i javljati se svim narodima; sve što su Jevreji videli jeste portret Isusa tokom Njegovog boravka u Judeji. To je zato što se Isusovo delo u Njegovom ovaploćenju dovršilo pre dve hiljade godina; On se neće vraćati u Judeju u liku Jevrejina, a još manje će se u liku Jevrejina prikazivati nekom od neznabožačkih naroda, zato što je lik ovaploćenog Isusa samo lik Jevrejina, a ne lik Sina čovečijeg kojeg je video Jovan. Mada je svojim sledbenicima obećao da će ponovo doći, Isus se neće u liku Jevrejina jednostavno prikazati svim pripadnicima neznabožačkih naroda. Vi treba da znate da delom ovaploćenog Boga treba da otpočne novo doba. Ovo je delo ograničeno na nekoliko godina i On ne može da dovrši celokupno delo Duha Božjeg, baš kao što je Isus u liku Jevrejina mogao da Božji lik predstavlja samo dok je obavljao Svoje delo u Judeji i kao što je mogao da obavi samo delo raspeća. Tokom perioda dok je bio ovaploćen, Isus nije mogao da obavi delo okončanja doba ili uništenja čovečanstva. Stoga se On, nakon što je razapet na krst i time dovršio Svoje delo, uspeo do najvećih visina i zauvek se skrio od čoveka. Od tada pa nadalje, niko od onih odanih vernika iz neznabožačkih naroda nije mogao da ugleda pojavu Gospoda Isusa, već samo Njegov portret koji su zalepili na zid. To je samo ljudskom rukom nacrtan portret, a ne lik Boga kako se On pokazuje čoveku. Bog se neće otvoreno pokazivati mnoštvu u liku Svoja dva ovaploćena tela. Delo koje On obavlja među ljudima ima za cilj da im dozvoli da razumeju Njegovu narav. Sve se to čoveku pokazuje posredstvom obavljanja dela u različitim dobima; ostvaruje se kroz narav koju je On obznanio i delo koje je učinio, a ne kroz ispoljavanje Isusa. To znači da se lik Božji čoveku ne obznanjuje kroz Njegov ovaploćeni lik, već pre kroz delo koje obavlja ovaploćeni Bog, koji poseduje i lik i obličje; a kroz Njegovo delo pokazuje se Njegov lik i obznanjuje narav Njegova. U tome je značaj dela koje On želi da obavi u telu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (2)“

223. Budući da je Bog najveći u celoj vaseljeni i u carstvu nad njom, bi li On mogao da Sebe u celosti objasni samo Svojim telesnim obličjem? Bog zaodeva Sebe telom kako bi obavio jednu etapu Svog dela. Ovaj telesni lik Njegov nema nikakav poseban značaj, nije ni u kakvoj vezi sa prolaskom doba, niti ima išta zajedničko sa Božjom naravi. Zašto Isus nije dopustio da Njegov lik ostane i posle Njega? Zašto čoveku nije dozvolio da naslika Njegov lik, kako bi se taj lik prenosio na nova pokoljenja? Zašto ljudima nije dopustio da priznaju da Njegov lik predstavlja lik Božji? Iako je čovekov lik stvoren prema liku Božjem, je li bilo moguće da se čovekovom pojavom predstavi uzvišeni lik Božji? Prilikom Božjeg ovaploćenja, On jednostavno silazi s neba u neko konkretno telo. Njegov Duh je taj koji silazi u telo, kroz koje On zatim obavlja delo Duha. Duh je taj koji se izražava u telu i Duh je taj koji Svoje delo obavlja u telu. Duh je u potpunosti predstavljen delom koje se obavlja u telu, a telo je tu samo zarad obavljanja dela, što ne znači da telesni lik može biti zamena za istinski lik Boga Samoga; nije u tome svrha, niti značaj Božjeg ovaploćenja. On se ovaploćuje samo zato da bi Duh mogao da pronađe boravište koje odgovara Njegovom delu, da bi bolje ostvario Svoje delo u telu, da bi ljudi mogli da vide Njegove postupke, razumeju Njegovu narav, čuju Njegove reči i spoznaju čudo dela Njegovog. Njegovo ime predstavlja Njegovu narav, delo Njegovo predstavlja Njegov identitet, ali On nikad nije rekao da Njegovo pojavljivanje u telu predstavlja Njegov lik; to je samo čovekova predstava. Stoga, ime Njegovo, Njegovo delo, narav Njegova i Njegov pol predstavljaju ključne aspekte Božjeg ovaploćenja. Oni služe da predstave Njegovo upravljanje u ovom dobu. Budući da je ono tu samo zarad Njegovog dela u datom vremenu, Njegovo pojavljivanje u telu nema nikakve veze s Njegovim upravljanjem. Kako bi, međutim, bilo nemoguće da ovaploćeni Bog nema nikakvu konkretnu pojavu, to On bira prikladnu porodicu koja će odrediti Njegovu pojavu. Kad bi pojava Božja značajno predstavljala Boga, onda bi svi oni sa crtama lica nalik Njegovim takođe predstavljali Boga. Zar to ne bi bila nečuvena greška? Čovek je Isusov portret naslikao zato da bi ljudi mogli da Ga obožavaju. Sveti Duh u to vreme nije dao nikakva posebna uputstva, te je čovek do današnjeg dana prenosio taj zamišljeni portret. Prema prvobitnoj Božjoj nameri, doduše, čovek to nije trebalo da radi. Jedino je zahvaljujući revnosti čovekovoj Isusov portret još i danas tu. Bog je Duh, i čovek u svojoj završnoj analizi nikad neće moći da obuhvati sve što je Njegov lik. Jedino njegova narav može predstaviti njegov lik.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

224. Bog se ne ovaploćuje s namerom da čoveku omogući da upozna Njegovo telo, niti da mu pruži priliku da uoči razlike između tela ovaploćenog Boga i čovečijeg tela; uz to, Bog se ne ovaploćuje da bi ojačao čovekovu moć rasuđivanja, a još manje to čini s namerom da čoveku omogući da se klanja telu ovaploćenog Boga, čime bi stekao veliku slavu. Ništa od ovoga nije namera Boga koji se ovaploćuje. Bog se ne ovaploćuje ni zato da bi čoveka osudio, ni da bi ga namerno razotkrio, niti da bi mu otežao život. Ništa od toga nije namera Božja. Svako Božje ovaploćenje neizbežna je forma Njegovog dela. On postupa na način na koji postupa zarad Svog uzvišenijeg dela i uzvišenijeg upravljanja, a ne iz razloga koje čovek zamišlja. Bog dolazi na zemlju samo kad Njegovo delo to zahteva i samo kad je to neophodno. On ne dolazi na zemlju s namerom da samo razgleda unaokolo, već da obavi posao koji treba da uradi. Zašto bi On inače preuzimao na Sebe tako teško breme i tako velike rizike da bi taj posao obavio? Bog se ovaploćuje samo kad je na to primoran i uvek sa jedinstvenim značajem. Kad bi se svrha Njegovog ovaploćenja sastojala samo u tome da ljudima omogući da Ga vide i da tako prošire svoje vidike, onda On, sasvim sigurno, nikad ne bi tako olako zalazio među ljude. On dolazi na zemlju radi Svog upravljanja i Svog uzvišenijeg dela, te da bi mogao da zadobije što veći deo čovečanstva. On dolazi da bi predstavljao dato doba i da bi porazio Sotonu, a i u telo se zaodeva da bi Sotonu porazio. Štaviše, On dolazi da bi čitav ljudski rod usmerio kako da živi svoj život. Sve se ovo tiče Njegovog upravljanja, a tiče se i rada čitave vaseljene. Ako bi se svrha Božjeg ovaploćenja sastojala samo u tome da čoveku omogući da upozna Njegovo telo i da ljudima otvori oči, zašto On onda ne bi proputovao kroz sve zemlje sveta? Zar to za Njega ne bi bilo krajnje jednostavno? Ali On to nije učinio, već je odabrao pogodno mesto gde će se nastaniti i započeti delo koje treba da obavi. Sȃmo ovo telo je od velikog značaja. On predstavlja čitavo doba i ujedno obavlja delo čitavog doba; On prethodno doba privodi kraju i ujedno započinje novo doba. Sve su ovo važne stvari koje se tiču Božjeg upravljanja i u svemu tome se ogleda značaj jedne etape dela, zbog čijeg izvršenja Bog dolazi na zemlju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (3)“

225. Iako je Hristos na zemlji u stanju da deluje u ime Samog Boga, On ne dolazi s namerom da svim ljudima pokaže Svoju sliku u telu. On ne dolazi zato da bi Ga svi ljudi videli; On dolazi da bi omogućio čoveku da ga vodi Njegova ruka, a čovek time ulazi u novo doba. Uloga Hristovog tela je radi dela Samoga Boga, odnosno, radi Božjeg dela u telu, a ne da bi omogućio čoveku da u potpunosti shvati suštinu Njegovog tela. Bez obzira na to kako On deluje, ništa što On čini ne prevazilazi ono što je moguće postići telom. Bez obzira na to kako On deluje, On to čini u telu sa normalnom ljudskošću, a čoveku ne otkriva u potpunosti pravo lice Božje. Osim toga, Njegovo delo u telu nikada nije tako natprirodno ili neprocenjivo kao što čovek zamišlja. Iako Hristos predstavlja Samoga Boga u telu i lično izvršava delo koje Sȃm Bog treba da obavi, On ne poriče postojanje Boga na nebesima, niti grozničavo objavljuje Svoja dela. Umesto toga, On ostaje skriven, ponizno u Svom telu. Za razliku od Hrista, oni koji lažno tvrde da su Hristos ne poseduju Njegove osobine. Kada se postavi spram nadmene i samouzvišene naravi tih lažnih hristosa, postaje očigledno od kakvog je tela zaista sazdan Hristos. Što su lažniji, to se takvi lažni hristosi više razmeću, i više su u stanju da čine znamenja i čuda ne bi li obmanuli čoveka. Lažni hristosi nemaju osobine Božje; Hristos nije ukaljan nijednim elementom koji pripada lažnim hristosima. Bog se ovaploćuje jedino da bi dovršio delo tela, a ne samo da bi ljudima dozvolio da Ga vide. Umesto toga, On dozvoljava da Njegovo delo potkrepi Njegov identitet, i dozvoljava da ono što otkriva svedoči o Njegovoj suštini. Njegova suština nije bez osnova; Njegov identitet nije dograbila Njegova ruka; određen je Njegovim delom i Njegovom suštinom.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština Hristova je u pokoravanju volji Oca nebeskog“

226. Najbolje u vezi s Njegovim delom u telu jeste to što On onima koji Ga slede može u zalog da ostavi precizne reči i podsticaje, kao i Svoje konkretne namere za ljudski rod, tako da Njegovi sledbenici mogu celokupno Njegovo delo u telu i Njegove namere za ceo ljudski rod preciznije i konkretnije da prenesu onima koji taj put prihvataju. Samo delo ovaploćenog Boga među ljudima zaista ostvaruje činjenicu da Bog boravi i živi zajedno s čovekom. Jedino to delo ispunjava čovekovu želju da vidi Božje lice, da svedoči delo Božje i da čuje ličnu reč Božju. Ovaploćeni Bog privodi kraju doba u kojem su se ljudima javljala samo leđa Jahveova i ujedno zaključuje doba u kojem ljudi veruju u nejasnog Boga. Tačnije, delo poslednjeg ovaploćenog Boga uvodi čitavo čovečanstvo u doba koje je realnije, praktičnije i lepše. On ne samo da zaključuje doba zakona i pravila, već, što je još važnije, ljudima razotkriva Boga koji je praktičan i normalan, koji je pravedan i odlikuje se svetošću, koji otključava delo plana upravljanja i koji prikazuje tajne i odredište čovečanstva, koji je stvorio ljudski rod i privodi kraju delo upravljanja i koji je hiljadama godina bio skriven. On privodi potpunom kraju doba nejasnoće, On zaključuje doba u kojem su svi ljudi hteli, ali nisu mogli da traže Božje lice, On dovršava doba u kojem je celo čovečanstvo služilo Sotoni i čitav ljudski rod predvodi sve do ulaska u jednu potpuno novu eru. Sve je to rezultat dela koje Bog obavlja u telu namesto Božjeg Duha. Kad Bog deluje u Svom telu, oni koji Ga slede više ne traže, niti naslepo napipavaju stvari koje kao da ujedno postoje i ne postoje, te prestaju da nagađaju o namerama nejasnog Boga. Kad Bog pronosi Svoje delo u telu, oni koji ga slede preneće svim religijama i veroispovestima delo koje je On učinio u telu i celom će ljudskom rodu saopštiti sve Njegove reči. Sve što oni koji prime Njegovo jevanđelje budu čuli biće činjenice o Njegovom delu, biće stvari koje je čovek lično čuo i video, i biće to činjenice, a ne glasine. Te su činjenice dokaz kojim On pronosi Svoje delo, a ujedno su i oruđe koje On koristi u širenju tog dela. Kad ne bi bilo činjenica, Njegovo se jevanđelje ne bi proširilo ne sve zemlje i na sva mesta; kad bi, umesto činjenica, postojale samo čovekove maštarije, On nikad ne bi mogao da obavi delo osvajanja čitave vaseljene. Za čoveka je Duh neopipljiv i nevidljiv, a delo Duha čoveku ne može da ostavi nikakve dodatne dokaze ni činjenice o Božjem delu. Čovek nikada neće videti pravo Božje lice i uvek će verovati u nejasnog Boga koji ne postoji. Čovek nikada neće videti lice Božje, niti će ikada čuti reči koje Bog lično izgovara. Naposletku, čovekove maštarije su isprazne i one ne mogu da zamene pravo lice Boga; suštinsku narav Božju, kao ni delo Samoga Boga, čovek ne može da imitira. Nevidljivog nebeskog Boga i Njegovo delo na zemlju može doneti samo ovaploćeni Bog, koji Svoje delo lično obavlja među ljudima. Ovo je najidealniji način Božjeg javljanja čoveku, kad čovek Boga vidi i spoznaje Njegovo pravo lice, dok neovaploćeni Bog to ne može da postigne. Pošto je Svoje delo doveo do ove etape, ono je time već postiglo optimalni efekat i ostvarilo potpuni uspeh. Božjim ličnim delom u telu već je dovršeno devedeset odsto celokupnog Njegovog upravljanja. To je telo omogućilo bolji početak i bolji rezime čitavog Njegovog dela, ono je celokupno Njegovo delo objavilo i učinilo poslednju temeljnu dopunu celog tog dela. Stoga se neće pojaviti još neki ovaploćeni Bog, koji bi obavio četvrtu etapu Božjeg dela, i nikad više neće biti nikakvog čudesnog dela trećeg Božjeg ovaploćenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

227. Iako je ovo telo normalno i praktično, On nije obično telo: On nije telo koje je samo ljudsko, već telo koje je ujedno i ljudsko i božansko. U tome je razlika između Njega i čoveka, i to je znak Božjeg identiteta. Jedino takvo telo može da obavi delo koje On namerava da obavi, da izvrši Božju službu u telu i da u potpunosti dovrši Božje delo među ljudima. Da nije tako, Njegovo bi delo među ljudima uvek bilo isprazno i manjkavo. Mada je Bog u stanju da vodi bitku sa Sotoninim duhom i da iz nje izađe kao pobednik, staru narav iskvarenog čoveka nemoguće je razrešiti, a oni koji su prema Bogu buntovni i protive Mu se, nikad neće moći istinski da potpadnu pod Njegovu vrhovnu vlast, što znači da On ljude nikad neće moći da osvoji i nikad neće moći da zadobije čitavo čovečanstvo. Ako Njegovo delo na zemlji ne može da bude razrešeno, to znači da Njegovo upravljanje nikad neće biti privedeno kraju i da sav ljudski rod neće moći da otpočine. Ako Bog ne može da otpočine sa svim Svojim stvorenim bićima, takvo delo upravljanja nikad neće dobiti svoj ishod, a Božja će slava, shodno tome, nestati. Mada Njegovo telo nema nikakav autoritet, Njegovo delo će postići svoj efekat. To je neumitni smer u kojem se Njegovo delo odvija. Bez obzira na to da li Njegovo telo poseduje autoritet ili ne, sve dok je On sposoban da obavlja delo Samog Boga, On jeste Sȃm Bog. Ma koliko da je to telo normalno i obično, On može da obavlja delo koje treba da obavi, jer to je telo Bog, a ne samo ljudsko biće. Razlog zbog kojeg to telo može da obavlja delo za koje čovek nije sposoban jeste taj što se njegova unutarnja suština razlikuje od suštine bilo kojeg ljudskog bića, a razlog zbog kojeg On čoveka može da spase leži u činjenici da se njegov identitet razlikuje od identiteta ma kog drugog čoveka. Ovo telo je toliko važno za čovečanstvo zato što je On čovek, a povrh toga je i Bog, zato što može da obavi delo koje nijedan običan čovek od krvi i mesa ne može da obavi i zato što može da spase iskvarenog čoveka, koji zajedno s Njim živi na zemlji. Iako je identičan čoveku, ovaploćeni Bog je za ljudski rod važniji od bilo koje dragocene osobe, jer On može da obavi delo koje Duh Božiji ne može da obavi, sposobniji je od Duha Božjeg da svedoči o Sȃmom Bogu i sposobniji od Duha Božjeg da u potpunosti zadobije čovečanstvo. Kao rezultat toga, iako je ovo telo normalno i obično, Njegov doprinos čovečanstvu i Njegov značaj za postojanje ljudskog roda čine Ga izuzetno dragocenim, a praktična vrednost i značaj tog tela za svakog su čoveka nemerljivi. Premda ovo telo Sotonu ne može neposredno da uništi, On uz pomoć Svog dela može da osvoji čovečanstvo, da porazi Sotonu i primora ga da se potpuno potčini Njegovoj vrhovnoj vlasti. Upravo zato što je ovaploćen, Bog može da porazi Sotonu i u stanju je da spase čovečanstvo. On Sotonu ne uništava neposredno, već se ovaploćuje da bi obavio delo osvajanja čovečanstva koje je Sotona iskvario. Na taj način, On je u stanju da među Svojim stvorenim bićima svedoči o Sȃmom Sebi i sposobniji je da spase iskvarenog čoveka. Pobeda ovaploćenog Boga nad Sotonom pruža snažnije svedočenje i ubedljivija je od neposrednog uništenja Sotone od strane Božjeg Duha. Ovaploćeni Bog je sposobniji da čoveku pomogne da spozna Stvoritelja i sposobniji je da među Svojim stvorenim bićima svedoči o Sȃmom Sebi.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

228. Ovoga puta, Bog ne dolazi da obavi delo u duhovnom telu, već dolazi u sasvim običnom telu. Štaviše, ne samo da je to telo drugog Božjeg ovaploćenja, već je ujedno telo kroz koje se Bog vraća u krv i meso. To je sasvim obično telo. Ne možeš da primetiš ništa što Ga izdvaja od drugih, ali možeš da od Njega dobiješ istine za koje se ranije nije čulo. To beznačajno telo je ono kroz koje se otelovljuju sve reči istine koje dolaze od Boga, ono koje preuzima Božje delo u poslednjim danima i koje izražava celokupnu Božju narav kako bi je čovek mogao razumeti. Zar ne želiš silno da vidiš Boga sa nebesa? Zar ne želiš silno da razumeš Boga sa nebesa? Zar ne želiš silno da vidiš odredište ljudskog roda? On će ti reći sve ove tajne – tajne koje nijedan čovek nije mogao da ti kaže, a reći će ti i istine koje ne razumeš. On predstavlja tvoju kapiju u carstvo i tvog vodiča u novo doba. Jedno takvo svakidašnje telo krije mnoge nedokučive tajne. Njegova dela ti mogu biti zagonetna, ali je celokupan cilj dela koje On obavlja dovoljan da ti omogući da vidiš da On nije, kao što ljudi veruju, obično telo. Jer On predstavlja Božje namere i brigu koju Bog iskazuje prema ljudskom rodu u poslednjim danima. Premda ne možeš da čuješ Njegove reči koje kao da potresaju nebo i zemlju, premda ne možeš da vidiš Njegove oči koje su kao plameni oganj i premda ne možeš da iskusiš disciplinu Njegovog gvozdenog štapa, ipak možeš da u Njegovim rečima čuješ kako je Bog gnevan i znaš da pokazuje saosećanje prema ljudima; možeš da vidiš Božju pravednu narav i Njegovu mudrost i, povrh toga, da sagledaš Božju zabrinutost za ceo ljudski rod. Božje delo u poslednjim danima sastoji se u tome da dozvoli čoveku da vidi Boga sa nebesa kako živi među ljudima na zemlji i da omogući čoveku da spozna Boga, pokori Mu se, boji Ga se i voli Ga. Zato se On po drugi put vratio u telo. Premda čovek danas vidi Boga koji je isti kao čovek, Boga s nosom i parom očiju, jednog ni po čemu izuzetnog Boga, Bog će vam na kraju pokazati da kada ovaj čovek ne bi postojao, nebo i zemlja bi pretrpeli ogromnu promenu. Kada ovaj čovek ne bi postojao, nebesa bi se zamračila, zemljom bi zavladao haos i čitav ljudski rod bi živeo usred gladi i pošasti. On će vam pokazati da u slučaju da ovaploćeni Bog nije došao da vas spasi u poslednjim danima, Bog bi odavno u paklu uništio čitav ljudski rod. Kada ovo telo ne bi postojalo, vi biste zauvek bili arhigrešnici i za vek vekova biste bili leševi. Trebalo bi da znate da, kada ovo telo ne bi postojalo, čitav ljudski rod bi se suočio s neizbežnom nesrećom i ne bi mogao da izbegne još strožu kaznu koju Bog izriče ljudskom rodu u poslednjim danima. Da ovo obično telo nije rođeno, svi biste bili u stanju u kome preklinjete za život, a da ne možete da živite i u kome se molite za smrt, a da ne možete da umrete. Kada ovo telo ne bi postojalo, ne biste mogli da dođete do istine i da danas stupite pred Božji presto, već bi vas Bog kaznio za vaše teške grehove. Da li ste znali da bez Božjeg povratka u telo niko ne bi imao priliku za spasenje, i da nema dolaska ovog tela, Bog bi odavno stavio tačku na drevno doba? Budući da je tako, možete li i dalje da odbacujete drugo Božje ovaploćenje? Budući da od ovog običnog čoveka možete da imate tako puno koristi, zašto Ga ne biste rado prihvatili?

Božje delo je nešto što ne možeš da razumeš. Ako ne možeš da u potpunosti dokučiš da li je tvoj izbor ispravan, niti da znaš da li Božje delo može biti uspešno, zašto onda ne oprobaš sreću i vidiš da li ti ovaj obični čovek može biti od velike pomoći, i da li je Bog zaista obavio veliko delo? Ipak, moram ti reći da su u Nojevo vreme ljudi jeli i pili, ženili se i udavali u tolikoj meri da je Bogu bilo nepodnošljivo da to gleda, te je poslao veliki potop da uništi ljudski rod, poštedevši samo Nojevu osmočlanu porodicu i sve ptičje i životinjske vrste. U poslednjim danima, međutim, pošteđeni od Boga jesu svi oni koji su mu do kraja ostali odani. I premda su oba doba bila vremena velike iskvarenosti za koju je Bogu bilo nepodnošljivo da je posmatra, a ljudski rod je u oba doba postao tako iskvaren i poricao je Bogu da je njegov Gospod, Bog je uništio ljude samo u Nojevo vreme. Ljudski rod je u oba doba doneo Bogu veliku nevolju, ali je Bog sve do sada, ipak, ostao strpljiv prema ljudima poslednjih dana. Zašto je tako? Da li ste se ikad zapitali zašto? Ako zaista ne znate, evo, Ja ću vam reći. Razlog zbog kojeg Bog može ljudima da podari blagodat u poslednjim danima nije to što su oni manje iskvareni nego ljudi u Nojevo vreme, niti to što su pred Bogom pokazali pokajanje, a još manje je reč o tome da je tehnologija u poslednjim danima toliko napredna da Bog ne uspeva da ih uništi. Već je to stoga što Bog ima delo koje treba da obavi u grupi ljudi u poslednjim danima i On će Sȃm obaviti ovo delo u Svom ovaploćenju. Štaviše, Bog će izabrati deo ove grupe da postane predmet Njegovog spasenja i plod Njegovog plana upravljanja i uvešće ove ljude u sledeće doba. Stoga, bez obzira na sve, ova cena koju je Bog platio u potpunosti je bila u sklopu pripreme za delo koje će Njegovo ovaploćeno telo obaviti u poslednjim danima. Za to što ste stigli do današnjeg dana treba da zahvalite ovom telu. Upravo zbog toga što Bog živi u telu, vi imate priliku da preživite. Sva ova sreća stečena je zbog ovog običnog čoveka. Ne samo ovaj, već na kraju i svaki narod će obožavati ovog običnog čoveka, zahvaljivati se i pokoravati se ovom beznačajnom čoveku, jer su istina, život i put koje je On doneo, spasli čitav ljudski rod, ublažili sukobe između čoveka i Boga, skratili razdaljinu između njih i stvorili vezu između Božjih i čovečjih misli. On je takođe taj koji je za Boga zadobio još veću slavu. Da li je tako običan čovek nedostojan tvog poverenja i divljenja? Da li je tako obično telo neprikladno nazivati Hristom? Zar takav običan čovek ne može postati Božji izraz među ljudima? Zar takav čovek, koji je ljudski rod poštedeo katastrofe, ne zaslužuje vašu ljubav i želju da Ga zadržite? Ako odbacujete istine koje izlaze iz Njegovih usta i prezirete Njegovo postojanje među vama, u šta ćete se na kraju pretvoriti?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li si znao? Bog je među ljudima učinio nešto veličanstveno“

229. Celokupno Božje delo u poslednjim danima obavlja se preko ovog običnog čoveka. On će ti dati sve – štaviše, On će moći da odlučuje o svemu što se odnosi na tebe. Može li takav čovek biti onakav kakvim Ga smatrate: toliko jednostavan da nije dostojan pominjanja? Zar Njegova istina nije dovoljna da vas u potpunosti ubedi? Zar to što svedočite Njegovom delu nije dovoljno da vas u potpunosti ubedi? Ili je reč o tome da put koji On donosi za vas nije dostojan da po njemu hodate? Na kraju krajeva, šta je razlog tome da Ga se gnušate, da Ga odbacujete i da Ga se klonite? Upravo ovaj čovek govori istinu, upravo On pruža istinu i pokazuje vam put kojim treba da idete. Da li je moguće da još uvek ne možete da pronađete tragove Božjeg dela unutar ovih istina? Bez Isusovog dela, ljudski rod ne bi mogao da siđe s krsta, ali bez današnjeg ovaploćenja, oni koji silaze s krsta nikada ne bi mogli da dobiju Božje odobrenje niti da uđu u novo doba. Bez dolaska ovog običnog čoveka, nikada ne biste imali priliku da vidite pravo lice Božje, niti biste na to imali pravo, jer ste svi vi predmeti koje je odavno trebalo uništiti. Zbog dolaska drugog Božjeg ovaploćenja, Bog vam je oprostio i ukazao vam milost. Bez obzira na to, reči uz koje na kraju moram da vas ostavim još uvek glase: Ovaj obični čovek, koji je ovaploćeni Bog, za vas je od suštinskog značaja. Ovo je nešto veličanstveno što je Bog već učinio među ljudima.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li si znao? Bog je među ljudima učinio nešto veličanstveno“

230. Oni koji žele da steknu život a da se ne oslanjaju na istinu koju Hristos govori najsmešniji su ljudi na zemlji, a oni koji ne prihvataju način života koji Hristos donosi izgubljeni su u uobrazilji. I zato kažem da će se Bog zauvek gnušati onih koji ne prihvataju Hrista poslednjih dana. Hristos je čovekov prolaz u carstvo tokom poslednjih dana i nema nikoga ko može da Ga zaobiđe. Niko ne može dobiti Božje usavršavanje osim kroz Hrista. Ti veruješ u Boga, tako da moraš prihvatiti Njegove reči i pokoriti se Njegovom putu. Ne možeš razmišljati samo o sticanju blagoslova, a da pritom nisi kadar da prihvatiš istinu i opskrbu životom. Hristos dolazi tokom poslednjih dana kako bi svi oni koji istinski veruju u Njega mogli da budu opskrbljeni životom. Njegovo delo služi zaključenju starog doba i ulasku u novo, i Njegovo delo je put kojim moraju krenuti svi oni koji žele da zakorače u novo doba. Ako nisi kadar da Ga priznaš, i umesto toga Ga osuđuješ, huliš ili čak progoniš, sigurno ćeš večno goreti i nikada nećeš stupiti u carstvo Božje. Jer ovaj Hristos je Sȃm izraz Svetog Duha, izraz Boga, Onaj kome je Bog poverio Svoj posao na zemlji. Zato kažem da ako ne možeš da prihvatiš sve što Hristos čini u poslednjim danima, ti huliš na Svetog Duha. Svima je očigledna kazna koju će iskusiti svi koji hule na Svetog Duha. Takođe ti kažem da ako se opireš Hristu poslednjih dana i ako Ga prezireš, niko drugi neće snositi posledice umesto tebe. Štaviše, od ovog dana pa nadalje, nećeš dobiti više nijednu šansu da stekneš Božje odobrenje; čak i ako pokušaš da se iskupiš, nikada više nećeš videti lice Božje. Jer to čemu se opireš nije čovek, to što prezireš nije neko bedno biće, već Hristos. Znaš li koje će biti posledice toga? Nećeš napraviti malu grešku, već ćeš počiniti gnusni zločin. I zato savetujem svima da ne pokazuju zube pred istinom, niti da nehajno kritikuju, jer samo ti istina može doneti život i ništa osim istine ti ne može omogućiti da se ponovo rodiš i opet vidiš lice Božje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“