675. Oni koji budu u stanju da ostanu postojani tokom Božjeg dela suda i grdnje u poslednjim danima – to jest, tokom završnog dela pročišćenja – biće oni koji će zajedno s Bogom ući u poslednji počinak; svi koji, kao takvi, uđu u počinak biće oslobođeni uticaja Sotone i zadobijeni od Boga, nakon što su bili podvrgnuti Njegovom završnom delu pročišćenja. Ovi ljudi, koje će Bog konačno zadobiti, ući će u poslednji počinak. U suštini, svrha Božjeg dela grdnje i suda sastoji se u pročišćenju ljudskog roda zarad konačnog počinka; u protivnom, niko od ljudi ne bi mogao da bude razvrstan u različite kategorije prema vrsti, niti da uđe u počinak. Ovo je delo jedini put kojim čovečanstvo može ući u počinak. Samo će Božije delo pročišćenja očistiti ljude od njihove nepravednosti, a samo će Njegovo delo grdnje i suda izneti na videlo one buntovne elemente čovečanstva, odvajajući na taj način one koji mogu biti spaseni od onih koji ne mogu, one koji će preostati od onih koji neće. Kad ovo delo bude dovršeno, svi oni kojima bude dozvoljeno da ostanu biće očišćeni i zakoračiće u više stanje ljudskosti, gde će uživati u neuporedivo lepšem drugom ljudskom životu na zemlji; drugim rečima, oni će započeti svoj ljudski dan počinka i koegzistiraće sa Bogom. Nakon što oni kojima nije dozvoljeno da ostanu budu podvrgnuti grdnji i sudu, njihova prava priroda biće u potpunosti razotkrivena, nakon čega će svi biti uništeni i više im, kao ni Sotoni, neće biti dozvoljen opstanak na zemlji. Čovečanstvu budućnosti više neće pripadati niko od ove vrste ljudi; takvi ljudi nisu prikladni za ulazak u zemlju konačnog počinka, niti su prikladni da se pridruže danu počinka koji će Bog i čovečanstvo zajednički deliti, jer oni su na meti kazne i oni su zli, nepravedni ljudi. Oni su jednom bili iskupljeni, a takođe su bili podvrgnuti sudu i grdnji; uz to, oni su nekada službovali Bogu. Međutim, kad nastupi poslednji dan, oni će ipak biti eliminisani i uništeni zbog svog zla, zbog svog buntovništva i zbog nemogućnosti da budu iskupljeni; oni u budućem svetu nikad više neće nastati, niti će ikada više živeti među ljudima budućnosti. Bilo da su duhovi mrtvih ili ljudi koji još uvek žive u telu, svi zlikovci i svi oni koji nisu spaseni biće uništeni čim onaj sveti deo čovečanstva bude ušao u počinak. Što se tiče ovih zlih duhova i zlih ljudi, kao i duhova pravednika i onih koji čine pravedna dela, ma kojem dobu da pripadaju, svi koji su zli biće na kraju uništeni, a svi koji su pravedni će preživeti. O tome da li će neki čovek ili duh primiti spasenje, ne odlučuje se u potpunosti na osnovu dela poslednjeg doba, već prema tome da li su se opirali Bogu i pobunili se protiv Njega, ili nisu. Ljudi koji su u prethodnoj eri činili zlo i nisu mogli da steknu spasenje nesumnjivo će biti na meti kazne, a oni koji u sadašnjoj eri čine zlo i koji ne mogu biti spaseni takođe će zasigurno biti na meti kazne. Ljudi bivaju razvrstani na osnovu dobra i zla, a ne prema epohama u kojima žive. Nakon što budu na taj način razvrstani, oni neće odmah biti kažnjeni ili nagrađeni; već će Bog Svoje delo kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra obaviti tek pošto dovrši Svoje delo osvajanja u poslednjim danima. On, zapravo, ljude odvaja na dobre i zle još od trenutka kad je započeo da obavlja Svoje delo spasavanja čovečanstva. Radi se samo o tome da će On pravedne nagraditi, a zle kazniti tek nakon što Njegovo delo bude privedeno kraju; On ih neće razdvojiti po kategorijama i odmah zatim pristupiti kažnjavanju zla i nagrađivanju dobra nakon završetka Svog dela. Umesto toga, On će ovaj zadatak obaviti tek kad Njegovo delo bude u potpunosti dovršeno. Celokupna svrha konačnog Božjeg dela kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra sastoji se u temeljnom pročišćenju svih ljudi kako bi On zatim mogao da odvede potpuno sveto čovečanstvo u večni počinak. Ova etapa Njegovog dela je od presudnog značaja; to je završna etapa celokupnog Njegovog dela upravljanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“

676. Pre nego što čovečanstvo uđe u počinak, da li će svaka osoba, ma kojoj vrsti da pripada, biti kažnjena ili nagrađena biće odlučeno na osnovu toga da li je ta osoba tražila istinu, da li poznaje Boga i da li može da se pokori vidljivom Bogu. Oni koji su službovali vidljivom Bogu, ali Ga pri tom ne poznaju, niti Mu se potčinjavaju, lišeni su istine. Takvi ljudi su zlotvori, a zlotvori će nesumnjivo biti izloženi kazni; štaviše, oni će biti kažnjeni u skladu sa svojim zlim ponašanjem. Bog je tu da bi ljudi verovali u Njega, a takođe je i dostojan njihove pokornosti. Oni koji veruju jedino u nejasnog i nevidljivog Boga jesu ljudi koji ne veruju u Boga i koji nisu u stanju da se Bogu potčine. Ako ovi ljudi ne budu uspeli da u vidljivog Boga poveruju sve do okončanja Njegovog dela osvajanja, te ako se i dalje budu bunili protiv Boga i opirali Bogu koji je vidljiv u telu, svi će ovi „štovaoci nejasnog“ bez sumnje biti podvrgnuti uništenju. Isto važi i za neke među vama – svako ko na rečima priznaje ovaploćenog Boga, ali nije u stanju da na delu sprovodi istinu potčinjavanja ovaploćenom Bogu, na kraju će biti eliminisan i uništen. Nadalje, svako ko na rečima priznaje vidljivog Boga, ko jede i pije istinu koju On izražava, dok istovremeno traži nejasnog i nevidljivog Boga, zasigurno će biti podvrgnut uništenju. Niko od ovih ljudi neće moći da ostane do vremena počinka koje će nastupiti nakon okončanja Božjeg dela, niti će ijedan njima sličan pojedinac moći da ostane u tom vremenu počinka. Demonski nastrojeni ljudi su oni koji ne praktikuju istinu; njihova suština se ogleda u otporu i buntovništvu prema Bogu i oni uopšte ni ne nameravaju da Mu se potčine. Svi će takvi ljudi biti uništeni. Da li ti poseduješ istinu ili se opireš Bogu zavisi od tvoje suštine, a ne od tvog izgleda, niti od toga šta u nekom trenutku govoriš ili kako se ponekad možda ponašaš. Da li će neka osoba biti uništena ili ne, određeno je njenom suštinom; o tome se odlučuje na osnovu suštine koju ona otkriva svojim ponašanjem i svojim traganjem za istinom. Od ljudi koji su međusobno slični, po tome što rade i po količini posla koji obavljaju, oni čija je ljudska suština dobra i koji poseduju istinu dobiće dozvolu da ostanu, dok će oni čija je ljudska suština zla i koji se bune protiv vidljivog Boga biti predmet uništenja. Celokupno Božje delo i reči koje se odnose na odredište čovečanstva sa ljudima će se baviti na odgovarajući način, u skladu sa suštinom svakog pojedinca; to će se obaviti bez i najmanjeg problema i neće biti napravljena nijedna greška. Ljudska osećanja ili značenja bivaju umešana jedino onda kad posao obavljaju ljudi. Delo koje Bog obavlja je najprikladnije; On apsolutno nikada ne iznosi lažne tvrdnje ni protiv jednog stvorenog bića.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“

677. Standard po kojem ljudi sude o drugima zasniva se na njihovom ponašanju; oni koji se dobro ponašaju su pravedni, dok su oni čije je ponašanje gnusno, zli. Standard po kojem Bog sudi ljudima zasniva se na tome da li se njihova suština potčinjava Njemu ili ne; onaj ko se Bogu potčinjava je pravedan, dok je onaj ko to ne čini neprijatelj i zao čovek, bez obzira na to da li se ta osoba ponaša dobro ili loše i bez obzira na to da li je ono što ona govori tačno ili netačno. Neki ljudi žele da svoja dobra dela iskoriste radi sticanja dobrog odredišta u budućnosti, dok drugi žele da dobro odredište steknu uz pomoć lepih reči. Svi pogrešno veruju da Bog ishode ljudi određuje nakon što neko vreme posmatra njihovo ponašanje ili sluša šta govore; stoga mnogi žele da to iskoriste kako bi Boga na prevaru naveli da im pruži trenutnu uslugu. U budućnosti će svi ljudi koji će opstati u stanju počinka ujedno biti oni koji su izdržali dan stradanja i koji su svedočili za Boga; sve će to biti ljudi koji su ispunili svoje dužnosti i koji su se svesno potčinili Bogu. Onima koji samo žele da iskoriste priliku da služe, s namerom da izbegnu praktikovanje istine, neće biti dozvoljeno da ostanu. Bog ima odgovarajuće standarde za uređenje ishoda svakog pojedinca; On ove odluke ne donosi prosto prema nečijim rečima i nečijem ponašanju, niti ih donosi na osnovu toga šta neko čini tokom određenog vremenskog perioda. On neće biti nimalo popustljiv u pogledu nečijeg zlog ponašanja zbog toga što Mu je ta osoba prethodno služila, niti će On neku osobu poštedeti smrti zbog nekog perioda vremena koje je provela dajući se za Njega. Niko ne može izbeći odmazdi za svoja zlodela i niko ne može da svoje zlo ponašanje prikrije i da time izbegne muke uništenja. Ako ljudi zaista mogu da ispune svoju dužnost, to znači da su oni za sva vremena verni Bogu i da ne traže nagradu za to, bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nedaće. Ako su ljudi Bogu verni dok vide blagoslove, ali zato gube svoju vernost čim ne vide nikakve blagoslove i ako oni, na kraju, još uvek nisu u stanju da svedoče za Boga, niti da ispune dužnosti na koje su se obavezali, oni će onda ipak biti podvrgnuti uništenju, uprkos tome što su nekada ranije verno službovali za Boga. Ukratko, zli ljudi ne mogu opstajati kroz večnost, niti mogu da uđu u počinak; samo su pravednici gospodari počinka.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“

678. Da li neko prima blagoslove ili trpi nesreću određuje se prema njegovoj suštini, a ne prema nekakvoj zajedničkoj suštini koju ta osoba možda deli s drugima. Za takve izreke i pravila, u carstvu, jednostavno nema mesta. Ako neka osoba na kraju i bude u stanju da opstane, to će biti zato što je ispunila Božje zahteve, a ako ona na kraju ne bude mogla da ostane do vremena počinka, to će biti zato što je bila buntovna prema Bogu i što nije udovoljila Božjim zahtevima. Svakome sleduje prikladno odredište. O tim se odredištima odlučuje na osnovu suštine svakog pojedinca i one nemaju baš nikakve veze s drugim ljudima. Zlo ponašanje deteta ne može se preneti na njegove roditelje, niti se dečja pravednost može podeliti sa roditeljima. Zlo ponašanje roditelja ne može se prenositi na decu, niti se pravednost roditelja može deliti sa decom. Svako nosi svoje grehe i svako uživa u svojim blagoslovima. Niko ne može da zameni neku drugu osobu; u tome se ogleda pravednost. Sa stanovišta čoveka, ako roditelji primaju blagoslove, onda bi to i njihovoj deci trebalo da bude omogućeno, a ako deca učine neko zlo, onda bi njihovi roditelji zbog toga morali da ispaštaju. Tako ljudi na to gledaju i na taj način oni rade; to, međutim, nije i Božja perspektiva. Svačiji se ishod određuje prema njegovoj suštini, koja pak proizilazi iz njegovog ponašanja, i taj se ishod uvek određuje na njemu primeren način. Niko ne može da ponese tuđe grehe; povrh toga, niko ne može da bude kažnjen umesto nekog drugog. Ovo je apsolutna istina. To što je neki roditelj brižan prema svom detetu, ne znači da on može da čini pravedna dela umesto svog deteta; isto tako, dužna naklonost deteta prema roditeljima ne podrazumeva da ono može da čini pravedna dela umesto svojih roditelja. To je ono što se zaista misli kada se kaže: „Tada će dvojica biti na njivi; jedan će biti uzet, a drugi ostavljen. I dve će mleti žito na žrvnju; jedna će biti uzeta, a druga ostavljena.“ Svoju rđavu decu ljudi ne mogu odvesti u počinak samo na osnovu svoje ogromne ljubavi prema njima, niti iko može da svoju ženu (ili muža) odvede u počinak na osnovu sopstvenog pravednog ponašanja. Ovo je upravna odredba i niko od nje ne može biti izuzet. Na kraju krajeva, pravednici su pravednici, a zlotvori su zlotvori. Pravednicima će na kraju biti dozvoljeno da opstanu, dok će zlotvori biti uništeni. Sveti ljudi su sveti; oni nisu prljavi. Prljavi su ljudi prljavi, i nijedan njihov deo nije svet. Svi oni koji će biti uništeni zli su ljudi, a svi koji će opstati su pravedni – čak i ako deca zlih ljudi čine pravedna dela, i čak i ako roditelji pravednika čine zlodela. Između verujućeg muža i neverničke žene ne postoji nikakva povezanost, kao što ni verujuća deca i nevernički roditelji nisu međusobno povezani; ove dve vrste ljudi međusobno su potpuno neusklađene. Neko će pre ulaska u počinak imati fizičke rođake, ali, kad jednom uđe u počinak, on više neće imati fizičke rođake vredne pomena. Oni koji vrše svoju dužnost neprijatelji su onih koji to ne čine; oni koji ljube Boga i oni koji Ga mrze suprotstavljeni su jedni drugima. Oni koji će ući u počinak i oni koji će biti uništeni, dve su, međusobno nespojive vrste stvorenih bića. Stvorena bića koja ispunjavaju svoju dužnost moći će da opstanu, dok će ona koja svoju dužnost ne ispunjavaju biti predmet uništenja; štaviše, ovo će važiti kroz čitavu večnost.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“

679. Svi zlotvori i svi oni koji čine pravedna dela su, na kraju krajeva, stvorena bića. Stvorena bića koja čine zlo će na kraju biti uništena, dok će stvorena bića koja čine pravedna dela opstati. Ovo je najprikladnije uređenje za ove dve vrste stvorenih bića. Zlotvori zbog svog buntovništva ne mogu poreći da ih je, iako su Božja stvorena bića, Sotona ugrabio, te da stoga ne mogu biti spaseni. Na osnovu činjenice da će opstati, stvorenja koja se pravedno ponašaju ne mogu poreći da su stvorena od Boga, ali da su ipak primila spasenje nakon što ih je Sotona iskvario. Zlotvori su stvorena bića koja su buntovna prema Bogu; to su stvorena bića koja ne mogu biti spasena i koja je Sotona već u potpunosti zarobio. Ljudi koji čine zlo takođe su ljudi; to su ljudi koji su do krajnosti iskvareni i koji ne mogu biti spaseni. Baš kao što i oni pripadaju stvorenim bićima, ljudi pravednog ponašanja takođe su iskvareni, ali to su ljudi koji su voljni da se oslobode svoje iskvarene naravi i koji su postali sposobni da se potčine Bogu. Ljudi pravednog ponašanja ne kipe od pravednosti; umesto toga, primili su spasenje i oslobodili se svoje iskvarene naravi; oni mogu da se potčine Bogu. Oni će na kraju čvrsto stajati, iako to ne znači da ih Sotona nikada nije iskvario. Po završetku Božjeg dela, među svim stvorenim bićima biće onih koji će biti uništeni i onih koji će opstati. To je neumitni trend Njegovog dela upravljanja; to niko ne može da porekne. Zlotvorima neće biti dozvoljeno da opstanu; oni koji se potčine Bogu i slede Ga do kraja sigurno će opstati. Pošto je ovo delo upravljanja čovečanstvom, biće onih koji će ostati i onih koji će biti eliminisani. To su različiti ishodi za različite tipove ljudi i to su najprikladnija uređenja za stvorena bića.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“

680. Od mnogih na zemlji tražio sam da budu Moji sledbenici. Među svim tim sledbenicima postoje oni koji služe kao sveštenici, oni koji vode, oni koji su sinovi Božji, oni koji su narod Božji, kao i oni koji obavljaju službu. Razvrstavam ih na osnovu odanosti koju Mi iskazuju. Kada su svi raspoređeni prema vrsti, odnosno kada je priroda svakog tipa osobe razjašnjena, Ja ću uvrstiti svakog od njih u za njega ispravnu kategoriju i postaviti svaku vrstu na za nju prikladno mesto, kako bih postigao cilj Svog spasenja ljudskog roda. Pozivam u grupama one koje želim da spasim u Svoju kuću, a zatim ih sve navodim da prihvate Moje delo poslednjih dana. Istovremeno ih raspoređujem po vrsti, a zatim nagrađujem ili kažnjavam svakoga na osnovu njegovih dela. Od tih koraka je sačinjeno Moje delo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Mnogi su pozvani, ali malo je odabranih“

681. Da li zaista znaš zašto veruješ u Mene? Da li zaista znaš svrhu i značaj Mog dela? Da li zaista znaš svoju dužnost? Da li zaista znaš Moje svedočanstvo? Ako samo veruješ u Mene, a nema ni traga od Moje slave ili svedočenja u tebi, onda sam te odavno eliminisao. Što se tiče onih koji sve znaju, oni su Mi još veći trn u oku, a u Mojoj kući oni nisu ništa drugo do prepreke na Mom putu, oni su kukolj koji će u potpunosti biti provejan u Mom delu, oni su beskorisni, oni su bezvredni i Ja ih odavno prezirem. Moj gnev često pogađa sve one koji su lišeni svedočanstva, i Moj štap ih nikada ne zaboravlja. Odavno sam ih predao u ruke zloga; oni su lišeni Mojih blagoslova. A kad dođe dan, grdnja će njihova biti bolnija od grdnje bezumnih žena. Danas činim samo ono što Mi je dužnost da činim; svu ću pšenicu svezati u snopove, zajedno s onim kukoljem. To je Moje delo danas. Sav će se kukolj provejati u vreme Mog provejavanja, pa će se pšenično zrno skupiti u ambaru, a provejani kukolj će se naći u ognju da sagori u prah. Moje je delo sada samo da sve ljude svežem u snopove; to jest, da ih potpuno osvojim. Onda ću početi da provejavam i razotkrivam kraj svih ljudi.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Šta znaš o veri?“

682. Danas, oni koji traže i oni koji ne traže su dve potpuno drugačije vrste ljudi, čija su odredišta takođe veoma različita. Oni koji tragaju za spoznajom istine i koji praktikuju istinu jesu oni kojima će Bog doneti spasenje. Oni koji ne poznaju istiniti put jesu demoni i neprijatelji; oni su potomci arhanđela i biće podvrgnuti uništenju. Čak i oni koji pobožno veruju u nejasnog Boga – nisu li oni takođe demoni? Ljudi koji poseduju savest, ali ne prihvataju istiniti put, jesu demoni; njihova se suština opire Bogu. Oni koji ne prihvataju istiniti put jesu oni koji se opiru Bogu, te će takvi ljudi, čak i ako trpe mnoge nedaće, ipak biti uništeni. Svi oni koji ne žele da se odreknu sveta, koji ne mogu da podnesu rastanak od svojih roditelja i koji ne mogu da se liše svojih telesnih naslada, buntovni su prema Bogu i svi će biti podvrgnuti uništenju. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga je demon i, povrh toga, biće uništen. Oni koji veruju, ali ne praktikuju istinu, oni koji ne veruju u ovaploćenog Boga, kao i oni koji uopšte ne veruju da Bog postoji, takođe će biti predmet uništenja. Svi oni kojima će biti dozvoljeno da ostanu jesu ljudi koji su prošli kroz patnju oplemenjivanja i stoički je podneli; to su ljudi koji su zaista istrpeli kušnje. Svako ko ne priznaje Boga je neprijatelj; drugim rečima, svako ko ne priznaje ovaploćenog Boga – bez obzira da li se nalazi unutar ili izvan ovog toka – antihrist je! Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu? Nisu li to oni koji tvrde da poseduju veru, ali kojima nedostaje istina? Zar to nisu oni koji samo traže da bi dobili blagoslove, ali pritom nisu u stanju da svedoče za Boga? Ti se i danas družiš s tim demonima i ophodiš se prema njima savesno i s ljubavlju, ali zar ti na taj način ne ispoljavaš dobre namere prema Sotoni? Nisi li ti u savezu s demonima? Ako su ljudi stigli dovde, a još uvek nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, već i dalje samo slepo šire ljubav i milosrđe, bez ikakve želje da traže Božje namere ili da na bilo koji način Božje namere uzmu kao svoje, njihov će svršetak biti utoliko bedniji.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“

683. Bog se ne oglušuje, niti zatvara oči pred ljudima koji hule na Njega ili Mu se opiru, pa čak ni pred onima koji Ga kleveću – koji Ga namerno napadaju, pljuju i proklinju – već ima sasvim jasan stav prema njima. On te ljude prezire i svim srcem ih osuđuje. On čak otvoreno objavljuje kakav će im biti ishod, da bi ljudi znali da ima jasan stav prema onima koji hule na Njega i da bi znali kakav će im ishod odrediti. Međutim, nakon što je Bog ovo rekao, ljudi su retko bili u prilici da saznaju istinu o tome kako Bog postupa s tim ljudima, te stoga nisu mogli da razumeju načela po kojima im On izriče ishod i presudu. Drugim rečima, ljudi ne mogu da vide konkretan pristup i metode koje Bog koristi u ophođenju s njima. To ima veze s Božjim načelima delovanja. Bog koristi pojavu činjenica kada se bavi zlim ponašanjem pojedinih ljudi. Drugim rečima, On ne objavljuje njihov greh i ne određuje njihov ishod, već neposredno koristi pojavu činjenica da bi im izrekao kaznu i pravednu odmazdu. Kad se te činjenice dogode, ljudsko telo je to koje trpi kaznu, što znači da je kazna nešto što se može videti ljudskim očima. Kada se bavi zlim ponašanjem pojedinih ljudi, Bog ih samo rečima proklinje i na njih obrušava Svoj gnev, ali kazna koju oni dobijaju može predstavljati nešto što je ljudima nevidljivo. Bez obzira na to, takav ishod može čak biti ozbiljniji od onih ishoda koje ljudi mogi da vide, kao što je kažnjavanje ili ubijanje. U uslovima kada Bog odluči da takve ljude ne spasava, da prema njima više ne pokazuje milosrđe ni toleranciju i da im više ne daje nikakve mogućnosti, onda je Njegov stav prema njima takav da ih ostavi po strani. Šta u ovom kontekstu znači „ostaviti po strani“? Osnovno značenje ovog izraza je skloniti nešto sa strane, ignorisati ga i ne obraćati više pažnju na njega. U ovom slučaju, međutim, kada Bog ostavi nekoga po strani, to se može objasniti na dva različita načina: prvo objašnjenje je da On život te osobe i sve što je u vezi s njom predaje Sotoni da se time pozabavi, nakon čega Bog za tu osobu više ne odgovara, niti više upravlja njome. Bez obzira da li je ta osoba luda ili glupa, da li je mrtva ili živa, ili je u pakao sišla po kazni, ništa od toga ne bi više imalo nikakve veze s Bogom. To bi značilo da takvo stvoreno biće ne bi više ni na koji način bilo povezano sa Stvoriteljem. Drugo objašnjenje jeste da je Bog odlučio da se lično, vlastitim rukama pozabavi tom osobom. Možda je, recimo, odlučio da iskoristiti službu te osobe, ili da je upotrebi kao kontrast. Možda će se On sa tom osobom na poseban način obračunati ili se na naročiti način ophoditi prema njoj, kao što je to, recimo, bio slučaj s Pavlom. To je načelo i stav u Božjem srcu, prema kojem On odlučuje šta će preduzeti prema jednoj takvoj osobi. Prema tome, kad se ljudi opiru Bogu, kad Ga kleveću i hule na Njega, ukoliko Ga pri tom dodatno razbesne ili prekorače granicu Njegove trpeljivosti, posledice će po njih biti nezamislivo strašne. Najteža posledica je da Bog njihove živote i sve što ima veze s njima jednom zanavek preda Sotoni u ruke. Za čitavu večnost im neće biti oprošteno. To znači da takva osoba postaje hrana u Sotoninim ustima i igračka u njegovim rukama, i da Bog od tog trenutka više ništa nema sa njom.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

684. Ovo je vreme u kojem Ja svakoj osobi određujem kakav će joj biti kraj, a ne etapa u kojoj započinjem da radim čoveka. U Svoju beležnicu Ja redom zapisujem reči i postupke svake osobe, putanju kojom Me je sledila, njene urođene osobine i kako se svaka osoba na kraju ponašala. Na taj način, bez obzira na to o kakvoj se osobi radi, niko neće izmaći Mojoj ruci i svako će pripasti svojem soju, onako kako Ja budem odredio. Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog. Vi morate shvatiti da će svi koji ne slede Božju volju takođe biti kažnjeni. To je nepromenljiva činjenica. Stoga su svi koji su kažnjeni, kažnjeni zbog pravednosti Božje, a njihova kazna predstavlja odmazdu za njihova brojna zlodela.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište“

685. Razumeš li sada šta je sud i šta je istina? Ako razumeš, opominjem te da se poslušno pokoriš sudu, jer inače nikada nećeš biti u prilici da te Bog pohvali ili da te povede u Svoje carstvo. Onih koji samo prihvataju sud ali nikada ne mogu da budu pročišćeni, odnosno onih koji pobegnu usred dela suda, Bog će se zauvek gnušati i odbaciće ih. Njihovi gresi su brojniji i teži od greha fariseja, jer su oni izdali Boga i bune se protiv Njega. Takvi ljudi koji nisu dostojni čak ni da službuju biće još strože kažnjeni, i to kaznom koja je večna. Bog neće poštedeti nijednog izdajnika koji je nekada rečima pokazao odanost, a onda Ga izdao. Takve ljude sustići će odmazda kroz kažnjavanje duha, duše i tela. Nije li upravo to otkrivenje pravedne naravi Božje? Nije li to Božja svrha u sudu čoveku i njegovom otkrivanju? Sve koji u vreme suda čine svakojaka zla dela Bog šalje na mesto koje vrvi od zlih duhova, dopuštajući tim zlim duhovima da prema želji uništavaju njihova tela, koja nakon toga zaudaraju poput leševa. To im je primerena odmazda. U njihove evidencije Bog beleži svaki greh tih nelojalnih lažnih vernika, lažnih apostola i lažnih radnika, a onda, kada za to dođe vreme, baca ih među nečiste duhove, dozvoljavajući tim nečistim duhovima da po svojoj volji skrnave njihova cela tela, kako nikada ne bi mogli da se ponovo rode, niti da ponovo vide svetlost. One licemere koji neko vreme služe ali nisu u stanju da ostanu odani do kraja, Bog ubraja među zle, pa postaju zaverenici sa zlima i deo njihove neuredne rulje, te će ih na kraju Bog uništiti. Bog ostavlja po strani i ne obraća pažnju na one koji nikada nisu bili odani Hristu ili nikada nisu doprineli svojom snagom, pa će ih tokom smene doba sve uništiti. Oni više neće postojati na zemlji, a još manje će zaslužiti odlazak u carstvo Božje. Oni koji nikada nisu bili iskreni prema Bogu, ali ih okolnosti primoravaju da se Njime tek uzgred bave, ubrajaju se među one koji obavljaju službu za Njegov narod. Samo mali broj takvih ljudi će preživeti, dok će ostali propasti zajedno sa onima čije službovanje ne zadovoljava standarde. Konačno, Bog će u svoje carstvo dovesti sve Svoje istomišljenike, narod i sinove Božje, kao i one Bogom predodređene da budu sveštenici. Oni će biti plod Božjeg dela. A kad je reč o onima koji ne mogu da budu svrstani ni u jednu kategoriju koju je odredio Bog, oni će biti ubrojani među nevernike, pa zasigurno možete da zamislite šta njih čeka. Već sam vam rekao sve što je trebalo, a put koji izaberete je samo vaš izbor. Treba da shvatite sledeće: Božje delo nikada ne čeka nikoga ko sa Njim ne može da uhvati korak, a Božja pravedna narav nema milosti ni prema kome.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine“