U onome što čovek doživljava, nikad nije bilo nikakvog traga od Mene, niti je ikad bilo usmeravanja Mojim rečima. Posledica toga je da sam čoveka uvek držao na distanci, a zatim ga napuštao. Prezirem čovekovo buntovništvo. Ne znam zašto je to tako; izgleda da sam od samog početka mrzeo čoveka, iako prema njemu osećam duboku naklonost. Stoga su ljudi prema Meni oduvek imali dvojaki stav – jer, Ja čoveka volim, a ujedno ga i mrzim. Ko je od ljudi uistinu svestan Moje ljubavi? I ko je svestan Moje mržnje? Čovek je, u Mojim očima, mrtva stvar, lišena života, poput glinene figurice usred svih ostalih stvari. Zbog svog buntovništva, čovek u Meni s vremena na vreme izaziva gnev. Dok živim među ljudima, oni Mi se mlako osmehnu kad ih iznenada posetim, zato što uvek svesno „tragaju“ za Mnom, kao da se Ja na zemlji igram s njima. Nikada Me ne uzimaju za ozbiljno, te Ja, zbog takvog njihovog stava prema Meni, nemam drugog izbora do da se „penzionišem“ iz „radne jedinice“ čovečanstva. Želim, ipak, da kažem da, čak i ako se „penzionišem“, ni novčić ne sme faliti u Mojoj „penziji“. Na osnovu Svog „staža“ u „radnoj jedinici“ čovečanstva, od ljudi ću i dalje zahtevati da Mi isplate sve što Mi duguju. Jeste da su Me napustili, ali kako da se istrgnu iz Mog stiska? Jednom sam taj Svoj stisak u izvesnoj meri popustio, dozvolivši ljudima da slobodno uživaju u telesnim nasladama – ali oni su se usudili da to zloupotrebe i da se ponašaju neobuzdano, bez ikakvih ograničenja, što je dokaz da Me ne vole iskreno, jer svi žive u telu od krvi i mesa. Je li moguće da se iskrena ljubav daje u zamenu za telo? Je li moguće da je ono što tražim od čoveka samo telesna „ljubav“? Da je to zaista tako, kakvu bi onda vrednost čovek imao? Sva su ljudska bića samo bezvredno smeće! Da ne posedujem „naročitu moć“ izdržljivosti, odavno bih napustio čovečanstvo – zašto da i dalje ostajem s njima kad Me samo „maltretiraju“? Pa ipak, Ja sam i dalje tu. Želim da do kraja razotkrijem ljudske „poslove“. Kad se Moje delo na zemlji dovrši, uspeću se visoko u nebo da bih sudio „gospodaru“ svih stvari; ovo je Moje prevashodno delo, jer je Moja odvratnost prema čoveku već dostigla određeni nivo. Ko ne bi mrzeo svog neprijatelja? Ko ne bi svoje neprijatelje istrebio? Na nebu je Sotona Moj neprijatelj; na zemlji je to čovek. Zbog saveza između neba i zemlje, Ja sve ljude, do devetog kolena, smatram krivim, i nijednog od njih neću pomilovati. Ko im je rekao da Mi se opiru? Ko im je rekao da se pobune protiv Mene? Zašto ljudi nisu u stanju da raskinu veze sa svojom starom prirodom? Zašto njihovo telesno biće uvek buja u njima? Sve je to dokaz Mog suda o čoveku. Ko se usuđuje da se ne pokori činjenicama? Ko se usuđuje da kaže da je Moj sud obojen emocijama? Razlikujem se od čoveka i stoga ga napuštam, jer naprosto ne pripadam ljudskoj rasi.

Sve što činim ima svoj temelj i svoju osnovu; kad Mi čovek vlastitim ustima „otkriva“ „prave činjenice“, lično ga sprovodim do „gubilišta“, jer je ljudska uvreda dovoljna da zasluži Moju grdnju. Ja ljude, dakle, ne grdim naslepo, već ih grdim na osnovu stvarnih okolnosti njihovih prestupa. Kad ne bih tako činio, ljudi se, zbog svog buntovništva, nikad ne bi preda Mnom poklonili, niti bi priznali svoju krivicu. Oni nevoljno pognu glavu samo zato što su dogurali do sadašnjeg stanja stvari – no, ipak, u srcu i dalje ostaju neuvereni. Dao sam im da popiju „barijumski obrok“, tako da im se svi unutrašnji organi lepo i jasno vide pod „fluoroskopom“. Iz trbuha još uvek nisu izbacili prljavštine i nečistoće; svakojako blato teče njihovim venama i sve je više otrova u njihovim telima. Budući da su tolike godine živeli pod takvim okolnostima, navikli su se na njih i one im više nisu strane. Posledica svega toga jeste da klice u njihovim telima sazrevaju i postaju njihova priroda, te tako dominiraju nad svačijim životom. Upravo zbog toga ljudi i trče unaokolo kao divlji konji. Pa ipak, oni to nikad u potpunosti ne priznaju, već samo klimaju glavom u znak odobravanja. Činjenica je da ljudi Moje reči ne primaju k srcu. Kad bi Moje reči uzimali kao lek, na taj bi način „poštovali savete lekara“ i omogućili tom leku da izleči bolest koja tinja u njima. Po Mom mišljenju, međutim, načinom na koji se ponašaju, ljudi ne mogu da Mi ispune ovu želju, tako da Mi ne preostaje ništa drugo do da „stisnem petlju“ i nastavim da im govorim, slušali Me oni ili ne: Ja samo izvršavam Svoju dužnost. Ljudi nisu voljni da uživaju u Mojim blagoslovima, već bi radije da prolaze kroz paklene muke – tako da Mi jedino preostaje da udovoljim tom njihovom zahtevu. Ipak, da se Mom imenu i Mom Duhu ne bi rugali u paklu, najpre ću ih dovesti u red, a zatim se „potčiniti“ njihovim željama i omogućiti im da se „ispune nasladom“. Nisam spreman da čoveku dozvolim da Me bilo kada i bilo gde sramoti mašući Mojom zastavom, te ga zato stalno iznova dovodim u red. Da nije sputavan Mojim strogim rečima, kako bi čovek uopšte mogao da do dan-danas stoji preda Mnom? Zar se ljudi ne uzdržavaju od greha samo zato što se plaše da ću otići? Nije li istina da se oni ne žale jedino zbog toga što se plaše grdnje? Ima li ikoga ko je svoje odluke donosio jedino zarad ostvarenja Mog plana? Svi smatraju da je Moja priroda božanska i da joj nedostaje „kvalitet intelekta“, ali ko može da shvati da sam u stanju sve da prozrem Svojom ljudskošću? Što bi ljudi rekli „Zašto maljem zakucavati ekser?“ Ljudi Me „vole“ ne zato što im je ljubav prema Meni urođena, već zato što se plaše grdnje. Ko Me od ljudi voli od svog rođenja? Ima li ikoga ko se prema Meni odnosi kao prema vlastitom srcu? Stoga sam sve to sažeo u jedan aforizam namenjen ljudskom svetu: Među ljudima nema onih koji Me vole.

Tempo Svog rada na zemlji ubrzao sam samo zato što želim da Svoje delo na zemlji privedem kraju, da ljude ne bih odbacio toliko daleko da upadnu u beskrajni okean. Upravo zato što sam im unapred saopštio istinu, oni su donekle na oprezu. Da nije toga, da li bi se iko usudio da razvije jedra pred oluju? Svi su zauzeti merama predostrožnosti. Kao da sam u njihovim srcima postao razbojnik. Plaše se da ću im oteti svu imovinu, pa Mi se svim silama odupiru na vratima, smrtno strahujući da ću im iznenada provaliti u kuću. Videvši ih kako se ponašaju kao kukavni pacovi, ćutke odlazim. U ljudskim predstavama, svet će uskoro zadesiti apokalipsa, pa svi panično beže u potpunom neredu. Tek u tom trenutku, opažam duhove kako tumaraju svuda po zemlji. Ne mogu da suzdržim smeh, a čovek je, usred Mog smeha, zapanjen i užasnut. Tek tada shvatam o čemu se zapravo radi, pa susprežem smeh, prestajem da posmatram zemaljska dešavanja i vraćam se Svom delu prema prvobitnom planu. Čovečanstvo više ne posmatram kao model za Svoje istraživanje, jer ljudi nisu ništa drugo do otpaci. Kad ih jednom odbacim, od njih više nema nikakve koristi – oni su puki komadići otpada. U tom prelomnom trenutku, uništavam ih i spaljujem. U glavama ljudi, Moja milost i dobrota sadržani su u Mom sudu, veličanstvu i gnevu. Oni, međutim, ni ne slute da već odavno ne obraćam pažnju na njihove slabosti i da sam odavno povukao Svoju milost i dobrotu, te da su se upravo zbog toga našli u sadašnjem stanju. Niko od njih nije u stanju da Me spozna, da razume Moje reči, da vidi Moje lice, niti da dokuči Moju volju. Nije li upravo to stanje u kojem se čovek sada nalazi? Kako se onda može reći da posedujem milost i dobrotu? Ja ne uzimam u obzir čovekovu slabost, niti želim da se „pobrinem“ za njegove nedostatke. Može li se to ipak smatrati Mojom milošću i dobrotom? Ili pak Mojom ljubavlju prema čovečanstvu? Svi misle da govorim iz „isprazne ljubaznosti“, te stoga ne veruju Mojim rečima. Ima li, međutim, ikoga ko zna za ovo: „Budući da je nastupila drugačija era, danas Moja milost i dobrota više ne postoje; uprkos tome, ja ću zauvek ostati Bog koji čini onako kako kaže da će učiniti“? Dok boravim među njima, ljudi Me posmatraju kao Svevišnjeg, te stoga veruju da volim da govorim iz vlastite mudrosti. Iz tog razloga, oni Moje reči uvek uzimaju s rezervom. Ima li, međutim, ikoga ko bi iz Mog govora mogao da dokuči pravila? Ili da dokuči poreklo Mojih reči? Postoji li neko ko može da shvati šta je to što zapravo želim da postignem? Ili da pronikne u detalje završetka Mog plana upravljanja? Ima li ikoga ko bi mogao da Mi postane poverenik? Među svim stvorenjima, ko osim Mene može znati šta tačno radim? I ko može znati šta je Moja krajnja svrha?

30. april 1992. godine