Svakodnevno se krećem povrh vaseljene, posmatrajući sve što sam Svojom rukom stvorio. Nad nebesima je Moje počivalište, a pod njima zemlja po kojoj se krećem. Ja vladam nad svim što postoji, zapovedam svim postojećim stvarima, čineći da sve što postoji prati prirodni tok i potčinjava se zapovestima prirode. Budući da prezirem svako buntovništvo i da mrzim one koji mi se suprotstavljaju i koji ne pripadaju svom rodu, učiniću da se sve potčini Mojim uređenjima bez ikakvog otpora, učiniću da sve iznad i unutar vaseljene dovedem u red. Ko će se još usuditi da Mi se samovoljno opire? Ko će se usuditi da se ne pokori Mojim uređenjima? Kako bi čovek mogao imati bilo kakav „interes“ da Me izda? Dovešću ljude pred njihove „pretke“, navešću pretke da ih vrate porodici i neću im dozvoliti da se pobune protiv svojih predaka i da se vrate na Moju stranu. To je Moj plan. Danas Moj Duh krstari zemljom, dodeljujući brojeve različitim tipovima ljudi i svakome utiskujući različite oznake, da bi njihovi preci mogli uspešno da ih vrate porodicama i da Ja više ne bih morao da se „brinem“ o njima, što Mi je sasvim dosadilo; na taj način vršim podelu rada i ravnomerno delim zadatke. To je deo Mog plana, koji niko ne može da poremeti. Među svim stvorenjima odabraću prikladne predstavnike koji će upravljati svim stvarima, vodeći računa da Mi se svi uredno potčinjavaju. Često lutam povrh nebesa, a često i hodam pod njima. Dok posmatram veliki svet u koji ljudi dolaze i iz njega odlaze, dok posmatram čovečanstvo koje gusto naseljava zemlju i ptice i zveri koje žive na toj planeti, ne mogu da obuzdam rađanje emocija u Svom srcu. Ja sam, naime, tokom postanka stvorio sve stvari, i sve te stvari obavljaju svoju dužnost na svojim mestima i pod Mojim uređenjima; smejem im se odozgo, a kad sve stvari pod nebesima začuju zvuk Mog smeha, odmah bivaju nadahnute, jer je u tom trenutku Moj veliki poduhvat dovršen. U čoveka unosim mudrost neba, i time od njega pravim Svog predstavnika među svim stvarima, jer sam ga zapravo i stvorio zato da bi Me predstavljao, ne tako što će ustati protiv Mene, već tako što će Me iz dubine srca veličati. A ko je u stanju da ove jednostavne reči sprovede u delo? Zašto čovek svoje srce uvek čuva samo za sebe? Zar njegovo srce nije posvećeno Meni? Ništa od čoveka ne tražim bezuslovno, već samo tvrdim da je oduvek pripadao Meni. Kako bih mogao da drugima, onako uzgred, poklanjam stvari koje pripadaju Meni? Kako bih mogao da „odeću“, koju sam lično skrojio za Sebe, poklanjam drugima da je nose? Ljudima se, zbog svega toga, čini da sam izgubio razum, da patim od neke duševne bolesti i da ne razumem ništa o ljudskom načinu života; kao da sam imbecil. Stoga Me ljudi oduvek smatraju naivčinom, ali Me nikad nisu iskreno voleli. Budući da čovek sve radi s ciljem da Me svesno obmane, Ja celokupno čovečanstvo iskorenim u naletu gneva. Od svega što sam stvorio, jedino čovek uvek nastoji da osmisli način na koji bi Me prevario, i samo zbog toga kažem da je čovek „vladar“ svih stvari.

Danas sve ljude bacam u „veliku peć“ da ih oplemenim. Stojim visoko i pažljivo posmatram ljude kako gore u vatri i kako, pod prinudom ognja, iznose činjenice. To je jedno od sredstava pomoću kojih delujem. Da nije tako, svi bi za sebe tvrdili da su „skromni“ i niko ne bi bio voljan da prvi progovori o vlastitim iskustvima, već bi se svi samo zgledali. Upravo je to kristalizacija Moje mudrosti, jer sam još pre mnogo vekova predodredio današnje događaje. I tako, ljudi nehotice ulaze u pećnicu, kao da ih neko užetom u nju uvlači, kao da su obamrli. Niko nije u stanju da izbegne nalete vatre, već „napadaju“ jedni druge i „veselo jurcaju“, sve vreme strepeći za vlastitu sudbinu unutar peći, užasnuti od straha da će izgoreti. Kad raspalim vatru, ona se momentalno razbukti i doseže do nebesa, pa plamen često lizne i Moju odoru, kao da pokušava da i nju uvuče u pećnicu. Ljudi Me gledaju razrogačenih očiju. Odmah zatim, zajedno s plamenom ulazim u peć, vatra se pritom razbuktava, a ljudi naglas plaču. Šetam se usred ognja. Mnogo je plamenova oko Mene, ali nemaju nameru da Mi naude, te im Ja još jednom predajem odeću sa Svog tela – uprkos tome, oni se i dalje drže podalje od Mene. Ljudi tek tada jasno vide Moje pravo lice, obasjano svetlošću ognja. Pošto se nalaze usred užarene peći, uplašeni Mojim licem oni beže na sve strane, a pećnica odmah počinje da „ključa“. Usred plamena, svi gledaju u ognjem oplemenjenog Sina čovečjeg. Iako je odeća na Njegovom telu sasvim obična, ona je ujedno i izuzetno lepa; iako su cipele na Njegovim nogama neupadljive, one u njima bude veliku zavist; Njegovo lice zrači ognjenim sjajem, a oči Mu blistaju, i kao da, upravo zbog svetlosti iz Njegovih očiju, ljudi jasno vide Njegovo pravo lice. Zaprepašćeno gledaju Njegovu belu odoru, dok Mu kosa, bela kao sneg, pada po ramenima. Svojom zaslepljujućom svetlošću posebno se ističe zlatni pojas koji nosi oko grudi, dok su Mu cipele na nogama još upečatljivije. A pošto obuća koju nosi Sin čovečji ostaje netaknuta u plamenu, ljudi je smatraju čudesnom. Usta Sina čovečjeg ljudi uspevaju da vide samo u naletima bola. Iako se nalaze usred oplemenjivanja ognjem, oni ne razumeju nijednu reč iz usta Sina čovečjeg; oni, dakle, ne čuju više blagi glas Sina čovečjeg, ali zato vide oštar mač koji drži u ustima; On im više ne govori, ali im zato Svojim mačem nanosi bol. Opkoljeni plamenom, ljudi trpe bol. Zbog svoje radoznalosti, oni i dalje posmatraju predivan lik Sina čovečjeg, i tek tada primećuju da je sedam zvezda nestalo iz Njegove ruke. Pošto se Sin čovečji nalazi u pećnici, a ne na zemlji, iz ruke Mu je oduzeto sedam zvezda, zato što su one samo metafora. One se od tog trenutka više ne pominju, već su dodeljene različitim delovima Sina čovečjeg. U sećanjima ljudi, postojanje sedam zvezda rađa nelagodu. Danas više ne otežavam čoveku, Sinu čovečjem oduzimam sedam zvezda, a sve delove Sina čovečjeg spajam jednu u celinu. Tek u tom trenutku, čovek može da sagleda ceo Moj lik. Ljudi više neće razdvajati Moj Duh od Moga tela, jer sam se sa zemlje uspeo u visine. Videli su Moje pravo lice, više Me ne cepaju nadvoje i Ja više ne moram da trpim njihove klevete. Pošto u veliku peć ulazim zajedno s čovekom, on se i dalje oslanja na Mene i u svojoj svesti oseća Moje postojanje. I tako se sve što je načinjeno od čistog zlata postepeno sjedinjuje sa Mnom usred razbuktalog ognja, što je ujedno i trenutak kada se svi ljudi razdvajaju po vrstama. Svaki tip „metala“ razdvajam po kategorijama i time sve njih navodim da se vrate svojim porodicama, a sve stvari tek tada počinju da se podmlađuju…

Čoveka spaljujem u peći upravo zbog toga što je toliko ukaljan. Oganj, međutim, ne iskoreni čoveka, već ga oplemeni, da bih nakon toga mogao da uživam u njemu – jer želim samo ono što je načinjeno od čistog zlata, bez ikakvih nečistoća, a ne nešto što je prljavo i zagađeno. Budući da ljudi ne razumeju Moje raspoloženje, obuzima ih strepnja pre no što legnu na „operacioni sto“, kao da ću ih, nakon seciranja, odmah ubiti baš tu, dok leže na operacionom stolu. Ja, sa druge strane, odlično poznajem raspoloženje ljudi, pa im se stoga čini da sam pripadnik čovečanstva. Uveliko saosećam sa čovekovom „nesrećom“ i ne znam zbog čega se on „razboleo“. Da je zdrav i sposoban, kakvu bi potrebu imao da plaća tako visoku cenu i da provodi vreme na operacionom stolu? Činjenice se, međutim, ne mogu više povući – ko mu je rekao da ne treba da vodi računa o „čistoći hrane“? Ko mu je rekao da ne vodi računa o svom zdravlju? Koja još sredstva danas imam na raspolaganju? Da bih pokazao Svoje saosećanje prema čoveku, ulazim u „operacionu salu“ zajedno s njim – a ko Mi je rekao da treba da ga volim? Stoga lično uzimam „hirurški nož“ i počinjem da ga „operišem“, kako bih sprečio bilo kakve posledice. Zbog Moje odanosti prema čoveku, ljudi su usred bola lili suze da bi Mi pokazali svoju zahvalnost. Oni veruju da cenim pravednost, da ću „prijateljima“ pružiti ruku kad se nađu u nevolji, a još više su Mi zahvalni na dobroti i kažu da će mi poslati „darove“ čim budu izlečeni – ali Ja uopšte ne obraćam pažnju na ta njihova obećanja, već se usredsređujem na operaciju koju obavljam na čoveku. Zbog svoje fizičke slabosti, čovek pod dejstvom noža čvrsto žmuri i šokiran leži na operacionom stolu – ali Ja to ni ne primećujem, već prosto nastavljam da obavljam započeti posao. Po završetku operacije, ljudi su već pobegli iz „čeljusti tigra“, a ja im nudim hranljive namirnice, tako da se nivo hranljivih materija u njima postepeno povećava, iako oni toga nisu svesni. Ja im se tada osmehujem, ali oni Moje pravo lice mogu jasno da vide tek pošto se oporave, i tada Me još više vole i smatraju Me svojim ocem – a zar upravo to nije veza između neba i zemlje?

4. maj 1992. godine