Ljudi su usredsređeni na svaki Moj pokret, kao da planiram da srušim nebesa, i uvek su zbunjeni Mojim postupcima, kao da su im Moja dela potpuno nedokučiva. Oni se, dakle, u svemu što rade ugledaju na Mene, užasno se plašeći da će naneti uvredu Nebu i biti prognani u „svet smrtnika“. Ne pokušavam da nađem išta što bih mogao da upotrebim protiv ljudi, niti da njihove nedostatke učinim metom Moga dela. Oni su sada veoma srećni i dolaze da se oslone na Mene. Kada im nešto pružam, ljudi Me vole kao svoj život, ali Me se zato klone kad god nešto zatražim od njih. Zbog čega je to tako? Zar „pravičnost i razumnost“ ljudskog sveta ne mogu da sprovode u praksi? Zašto pred ljude uvek iznova postavljam takve zahteve? Je li zaista moguće da baš ništa nemam? Ljudi se prema Meni ponašaju kao da sam prosjak. Kad zatražim nešto od njih, pružaju Mi svoje „viškove“ da u njima „uživam“, pa još pričaju kako se naročito brinu o Meni. Gledam njihova ružna lica i njihova čudna stanja, pa još jedanput odlazim od njih. Pod takvim okolnostima, ljudi i dalje ništa ne shvataju i ponovo uzimaju ono što sam im uskratio, iščekujući Moj povratak. Utrošio sam mnogo vremena i platio veliku cenu zarad čoveka – ali svest ljudi je sada, iz nepoznatih razloga, još uvek nesposobna da obavlja svoju prvobitnu funkciju. Kao rezultat toga, njihovu „upornu sumnju“ svrstavam među ostale „tajnovite reči“, da bi budućim generacijama služila kao „odrednica“, jer to su „rezultati naučnog istraživanja“ nastali iz ljudskog „dirinčenja“; kako bih onda mogao da ih slučajno obrišem? Zar time ne bih „izneverio“ dobre namere ljudi? Čak i Ja, na kraju krajeva, imam savest, te se stoga ne upuštam u lukave spletke sa čovekom – zar Moja dela to ne potvrđuju? Nije li upravo to „pravičnost i razumnost“ o kojima čovek govori? Među ljudima sam do dan-danas radio bez prestanka. Kad nastupe vremena poput današnjeg, ljudi Me još uvek ne poznaju i još uvek Me tretiraju kao stranca, pa Me čak još žešće mrze, zato što sam ih doveo u „ćorsokak“. U tom trenutku, ljubav u njihovim srcima već je odavno nestala bez traga. Ja se uopšte ne hvalim, a kamoli da omalovažavam čoveka. U stanju sam da ga doveka volim, ali mogu i da ga zauvek omrznem, i to se nikad neće promeniti, zato što sam istrajan. Čovek, međutim, ne poseduje takvu istrajnost, već prema Meni uvek igra toplo-hladno; na Mene ovlaš obraća pažnju jedino kad nešto progovorim, a čim zaćutim i ništa mu ne pričam, on se začas izgubi u talasima velikog sveta. Stoga sam sve to sažeo u još jedan aforizam: ljudima nedostaje istrajnost i zato su nesposobni da Mi ispune srce.

Dok oni sanjaju, Ja putujem po svetskim zemljama, šireći Svojim rukama „zadah smrti“ među ljudima. Tada se svi ljudi odmah odriču vitalnosti i zakoračuju u sledeći nivo ljudskog života. Među njima se više ne može videti ništa živo, leševi su razbacani svuda unaokolo, sve što je ispunjeno vitalnošću odmah netragom nestaje, a zemlju prekriva zagušljivi smrad leševa. Brzo pokrivam lice i odlazim od čoveka, jer započinjem sledeći korak Svog dela, dajući mesto za život onima koji su oživeli i starajući se da svi ljudi žive u idealnoj zemlji. Ovo je blagoslovena zemlja – zemlja bez tuge i uzdaha – koju sam pripremio za čoveka. Voda koja nadire iz izvora u dolinama kristalno je čista do samog dna, teče bez prestanka i nikad ne presušuje; ljudi žive u harmoniji s Bogom, ptice pevaju, a nebo i zemlja miruju na blagom povetarcu i toplom suncu. Danas, međutim, leševi svih ljudi leže posvuda u potpunom neredu. Bez čovekovog znanja, iz Svojih ruku oslobađam kugu, od koje tela ljudska trule tako da na njima ne ostane ni trunke mesa, od glave do pete, a zatim odlazim daleko od ljudi. Nikada se više neću sastati sa ljudima, nikada više neću dolaziti među njih, zato što je poslednja etapa celokupnog Mog upravljanja privedena kraju i Ja neću iznova stvarati ljudski rod, niti ću više ikad obraćati pažnju na ljude. Nakon čitanja reči koje su potekle iz Mojih usta, svi ljudi gube nadu, jer ne žele da umru – ali ko ne bi „umro“ zato da bi ponovo „oživeo“? Kad ljudima kažem da mi nedostaje magija kojom bih ih oživeo, oni odmah zaplaču od bola; zaista, iako sam Stvoritelj, posedujem samo moć da ljude usmrtim, ali nisam u stanju da ih vratim među žive. Ja se zbog toga ljudima iskreno izvinjavam. Stoga sam čoveku unapred rekao da prema njemu „imam nenaplativ dug“ – a on je pomislio da to govorim samo iz pristojnosti. Ja i danas, u svetlu novih činjenica, i dalje govorim isto. Neću se suprotstavljati činjenicama kad govorim. U svojim predstavama, ljudi misle da govorim na previše različitih načina, pa se stoga uvek hvataju za Moje reči, istovremeno se nadajući nečem sasvim drugom. Zar se u tome ne ogleda čovekova pogrešna motivacija? Upravo se pod takvim okolnostima usuđujem da „hrabro“ izjavim kako Me čovek ne voli iskreno. Ne bih da okrećem leđa savesti i da izvrćem činjenice, jer onda ljude ne bih mogao da odvedem u idealnu zemlju; na kraju, kad Moje delo bude dovršeno, povešću ih u zemlju smrti. Zato bi im bolje bilo da se ne žale na Mene. Nije li to zato što Me ljudi „vole“? Nije li to zato što je njihova želja za blagoslovima isuviše jaka? Ako ljudi nisu hteli da traže blagoslove, otkud onda sva ova „nesreća“? Zbog ljudske „odanosti“ prema Meni i zato što su Me dugi niz godina sledili i naporno radili, a uprkos tome što nikad nisu dali nikakav doprinos, otkrivam im ponešto od onoga što se dešava u „tajnoj odaji“: s obzirom na to da Moje delo danas tek treba da dostigne određenu tačku i da ljudi tek treba da budu bačeni u ognjenu jamu, savetujem im da što pre odu – svi koji ostanu verovatno će doživeti veliku nesreću i neznatnu sreću, s tim da na kraju ipak neće moći da izbegnu smrt. Otvaram im širom „vrata do bogatstva“; ko god je voljan da ide, treba da krene na put što je moguće pre – ako budu čekali da otpočne grdnja, biće im prekasno. Ove reči nisu poruga – to su istinite činjenice. Ja Svoje reči čoveku saopštavam mirne duše; kad ćete otići ako ne sada? Jesu li ljudi zaista sposobni da veruju Mojim rečima?

Nikad nisam puno razmišljao o čovekovoj sudbini; naprosto, sledim Svoju volju i ljudi Me ne sputavaju. Kako bih mogao da zbog njihovih strahova povučem Svoju ruku? Tokom čitavog Svog plana upravljanja, nikad nisam pravio nikakva dodatna uređenja za ljudska iskustva. Ja se samo ponašam u skladu sa Svojim prvobitnim planom. U prošlosti su ljudi „prinosili sebe“ zarad Mene, a Ja sam prema njima bio ni studen ni vruć. Danas se oni „žrtvuju“ za Mene, a Ja sam prema njima i dalje ni studen ni vruć. Ne zadovoljavam se time što ljudi svoje živote žrtvuju za Mene, niti sam zbog toga preterano radostan, već ih i dalje šaljem na gubilište, u skladu sa Svojim planom. Ne obraćam pažnju na stav koji pokazuju tokom ispovesti – kako bi čovekovo srce uopšte moglo da dirne Moje promrzlo i hladno srce? Jesam li Ja jedna od onih emotivnih životinja među ljudima? Mnogo sam puta ljude podsećao da ne posedujem telesna osećanja, na šta bi se oni samo nasmejali, misleći da to govorim iz pristojnosti. Kazao sam im da „uopšte ne poznajem čovekovu filozofiju za ovozemaljsko ophođenje“, ali ljudi u to nikad nisu poverovali, rekavši da ima mnogo sredstava pomoću kojih govorim. Zbog ograničenja koje ova čovekova predstava nameće, Ja naprosto ne znam kojim tonom i na koji način da se obratim ljudima – te stoga, nemajući drugog izbora, mogu samo da im govorim otvoreno. Šta bih drugo mogao? Mnogo je sredstava pomoću kojih ljudi govore – oni kažu „Ne treba da se oslanjamo na svoja osećanja, već treba da praktikujemo pravednost“, što je slogan koji već godinama uzvikuju, ali ipak nisu u stanju da se ponašaju u skladu sa svojim rečima, njihove su reči prazne – stoga kažem da nisu sposobni da obezbede da se „njihove reči i dostignuća jave istovremeno“. Ljudi iskreno veruju da takvim svojim postupcima zapravo oponašaju Mene – Mene, međutim, njihovo oponašanje nimalo ne zanima, osećam odbojnost prema njemu. Zašto se ljudi uvek okreću protiv Onoga koji ih hrani? Jesam li im premalo dao? Zašto oni, iza Mojih leđa, potajno obožavaju Sotonu? To je kao da rade za Mene, ali im mesečna plata koju im dajem nije dovoljna da pokriju troškove života, pa zbog toga traže drugi posao, van radnog vremena, kako bi udvostručili svoju platu – jer su im rashodi preveliki, a oni naizgled ne znaju da se snađu. Kad bi zaista bilo tako, zatražio bih da napuste Moju „fabriku“. Čoveku sam još davno objasnio da rad za Mene ne podrazumeva nikakav poseban tretman: prema svim ljudima se, bez izuzetka, ponašam razumno i pošteno, držeći se načela „ako naporno radiš dobićeš više, ako radiš manje, manje ćeš i dobiti, a ako ništa ne radiš, ništa nećeš dobiti“. Kada govorim, Ja to činim bez ikakve zadrške; ako neko misli da su Moja „fabrička pravila“ prestroga, treba odmah da ode, a Ja ću mu nadoknaditi sve „putne troškove“. Veoma sam „blag“ u ophođenju prema takvim ljudima i uopšte ih ne prisiljavam da ostanu. Zar među ovim bezbrojnim ljudima ne bih mogao da pronađem „radnika“ koji je u skladu sa Mojim namerama? Ljudi ne bi smeli da Me potcenjuju! Ako se i dalje budu bunili protiv Mene i ako požele da „zaposlenje“ potraže negde drugde, neću ih zadržavati – njihovu ću odluku pozdraviti, jer naprosto nemam dugog izbora! Nije li to zato što imam previše „pravila i propisa“?

8. maj 1992. godine