Među ljudima sam jednom preduzeo veliki poduhvat, ali oni to nisu primetili, pa sam morao da im ga, posredstvom Svoje reči, razotkrivam korak po korak. Čovek, međutim, i dalje nije mogao da razume Moje reči, te mu je stoga svrha Mog plana ostala nepoznata. Tako su ljudi, zbog svojih nedostataka i mana, pokušavali da poremete Moje upravljanje, što je raznoraznim nečistim duhovima pružilo priliku da uđu među njih, pa su ljudi postali žrtve tih nečistih duhova, koji su ih mučili sve dok ih nisu potpuno zagadili. Tek tada sam jasno uvideo čovekove namere i ciljeve. Uzdahnuo sam odozgo, iz oblaka: zašto ljudi uvek rade samo za sebe? Zar Moje grdnje nemaju za cilj da ih usavrše? Udaram li Ja namerno po njihovom pozitivnom stavu? Ljudski jezik je nežan i predivan, ali su njihovi postupci u potpunom rasulu. Zašto od zahteva koje pred njih postavljam nikad ništa ne ispadne? Je li moguće da tražim od psa da se popne na drvo? Da pravim mnogo buke ni oko čega? Tokom realizacije Svog celokupnog plana upravljanja, pravio sam razne „probne parcele“; teren se, međutim, usled lošeg stanja i dugogodišnjeg manjka sunčeve svetlosti, neprekidno menjao, što je dovelo do „rasipanja“ zemljišta. Stoga sam, koliko Me sećanje služi, napustio bezbroj takvih parcela. Čak se i sada veliki deo zemljišta neprekidno menja. Ako se ono, jednog dana, bude zaista promenilo u neku drugu vrstu zemljišta, odbaciću ga jednim pokretom ruke – nije li upravo to aktuelna etapa Mog dela? Ali čovečanstvo toga uopšte nije svesno; oni su samo izloženi „grdnji“ pod Mojim „vođstvom“. Šta je tu dobro? Mogu li ja biti Bog koji dolazi izričito da bi čoveka izgrdio? Nekada sam, gore na nebesima, planirao da ću se, kad dođem među ljude, sjediniti s njima, kako bi Mi svi oni koje volim bili blizu. Danas, međutim, došavši u ovu fazu, čovek ne samo da nije u kontaktu sa Mnom, već Me čak i drži na odstojanju zbog Moje grdnje. Ne plačem zbog toga što Me izbegava. Šta se tu može? Svi su ljudi samo izvođači, koji će pevati uz sve što im se svira. Uveren sam u Svoju sposobnost da ljudima dozvolim da Mi „iskliznu“ iz ruku, a još više u Svoju sposobnost da ih, iz „drugih delova“, vratim u Svoju „fabriku“. Koju bi zamerku čovek uopšte mogao da ima u ovom prelomnom trenutku? I šta bi on uopšte mogao da Mi uradi? Zar ljudi nisu trava koja izbija iz zida? Pa ipak, Ja im zbog te njihove greške ne nanosim bol, već im radije dajem Svoje hranljive sastojke. Ljudi su slabi i nemoćni i nedostaju im hranljive materije; naprosto su takvi. Njihova hladna srca preobražavam Svojim toplim zagrljajem: ko bi još mogao da učini tako nešto? Zašto sam preduzeo takav posao među ljudima? Može li čovek istinski da razume Moje srce?

Među ljudima koje sam izabrao, bavim se Svojim „poslom“, tako da u Moj dom neprestano ulazi i iz njega izlazi beskrajna reka ljudi. Svi se oni u Mojoj kući bave raznim formalnostima, kao da sa Mnom razgovaraju o poslu, usled čega Svoje delo obavljam užurbano, ponekad čak u tolikoj meri da uopšte ne stižem da se bavim njihovim međusobnim prepirkama. Stoga pozivam ljude da Moje breme ne otežavaju dodatno; bolje bi im bilo da zauzmu vlastiti kurs, nego da se stalno oslanjaju na Mene. Oni ne mogu zauvek ostati deca u Mojoj kući; kakva bi korist bila od toga? Posao koji obavljam je važan; nisam Ja vlasnik nekakvog „kioska brze hrane u komšiluku“, niti „samoposluge“. Niko od njih ne razume Moj mentalni sklop, kao da se namerno šale sa Mnom, kao da su nevaljala deca sa neutoljivom glađu za igrom, koja nikad ne razmišljaju o ozbiljnim stvarima, zbog čega mnogi od njih ne uspevaju da završe „domaći zadatak“ koji sam im dodelio. Kako bi takvi ljudi uopšte mogli imati smelosti da pokažu lice svom „učitelju“? Zašto nikad ne vode računa o onome što treba da rade? U koju vrstu predmeta spada čovekovo srce? To Mi je do današnjeg dana ostalo nejasno. Zašto se čovekovo srce neprestano menja? Ono je poput junskog dana: čas prži sunce, čas se skupe gusti oblaci, a čas žestoki vetar zavija. Zašto, dakle, čovek nije u stanju da uči iz vlastitog iskustva? Možda preterujem kad to kažem. Ljudi čak ne znaju ni da treba da sa sobom nose kišobran tokom kišne sezone, pa su zbog svog neznanja nebrojeno puta pokisli do gole kože usled iznenadnog pljuska, kao da ih Ja namerno zadirkujem i da ih stalno napadam puštajući kišu s neba. Ili sam možda previše „okrutan“, jer im remetim pažnju, usled čega su oni uvek rasejani i ne znaju šta da rade. Nijedan čovek nikada nije istinski shvatio cilj i značaj Mog dela. Budući da je tako, svi se oni bave ometanjem i grde sami sebe. Da li sam zaista krenuo da grdim čoveka? Zašto ljudi sami sebi stvaraju probleme? Zašto uvek upadaju u zamku? Zašto ne pregovaraju sa Mnom, već umesto toga pronalaze načine da sami sebi stvaraju posao? Je li moguće da sve ono što im dajem nije dovoljno?

Svim ljudima sam objavio Svoje „debitantsko delo“, a pošto je ta Moja publikacija kod njih izazvala veliko divljenje, svi je detaljno i pažljivo proučavaju, i kroz to pažljivo proučavanje oni su mnogo toga stekli. Moje pisano delo liči na neverovatan i veoma zamršen roman; ono je poput romantične pesme u prozi; kao da je reč o raspravi o nekom političkom programu ili o zbirci ekonomskih mudrosti. Budući da je Moje pisano delo toliko bogato, o njemu ima mnogo različitih mišljenja i niko ne bi mogao da napiše predgovor kojim bi sumirao to Moje delo. Iako ljudi možda imaju „izvanredna“ znanja i talente, Moje delo je dovoljno da zbuni sve te sposobne i talentovane momke. Čak i kad kažu: „Krv može da se prolije i suze da poteku, ali čovek se saginjati neće“, oni su već nesvesno pognuli glave kako bi iskazali svoju predaju pred Mojim pisanim delom. Poučen takvim iskustvom, čovek je Moje pisano delo sažeo kao nebesku knjigu koja je pala s neba. Ipak, pozivam ljude da ne budu previše osetljivi. Po mom mišljenju, sve što sam rekao sasvim je obično; nadam se, međutim, da će u Enciklopediji života, koja je sadržana u Mom delu, ljudi moći da nađu nešto o načinu života; u „Čovekovom odredištu“ mogu potražiti smisao života; u „Tajnama Neba“ mogu potražiti Moje namere; a u „Putu čovečanstva“ mogu potražiti umetnost življenja. Zar tako ne bi sve bilo bolje? Ja čoveka ni na šta ne prisiljavam; ako je neko „nezainteresovan“ za Moje pisano delo, dobiće „povraćaj novca“ kojim je platio Moju knjigu, kao i sve „prateće usluge“. Ja nikoga ne prisiljavam. Kao autor ove knjige, nadam se samo da će čitaoci voleti Moje delo, ali ljudima se uvek dopadaju različite stvari. Stoga ljude pozivam da ne umanjuju svoje izglede za budućnost samo zato što ne mogu da podnesu da se ne obaziru na obraz. Ako bi oni to uradili, kako bih Ja, sa ovako mekim srcem, mogao da otrpim toliko poniženje? Ako spadate među čitaoce kojima se Moje delo dopada, nadam se da ćete Mi preneti svoje dragocene sugestije, kako bih Svoje pisanje dalje unapredio i kroz ljudske greške poboljšao njegov sadržaj. To bi koristilo i autoru i čitaocima, zar ne? Ne znam da li je tačno ovo što sam rekao, možda na ovaj način mogu poboljšati Svoju sposobnost pisanja ili možda osnažiti naše prijateljstvo. U celini uzev, nadam se da svi ljudi mogu da sarađuju sa Mojim delom i da ga ne prekidaju, kako bi Moja reč mogla da dopre do svakog doma i svake porodice, i da bi svi ljudi na zemlji mogli da žive unutar Mojih reči. To je Moj cilj. Nadam se da će, čitajući poglavlje „O životu u Mojim rečima“, svi ponešto steći, bilo da su to životne maksime, znanje o greškama koje ljudi čine, Moji zahtevi prema čoveku ili „tajne“ današnjeg naroda carstva. Ja, međutim, ljude pozivam da obavezno pročitaju „Skandale današnjih ljudi“, jer će to svima biti od koristi. Pored toga, neće im škoditi ni da što češće čitaju „Najnovije tajne“, što bi za život ljudi bilo još korisnije. Takođe, što češće čitajte i kolumnu pod naslovom „Vruće teme“ – zar to ljudima ne bi još više koristilo u životu? Ne može biti nikakve štete od toga da pročitate „Moje savete“, da proverite imaju li oni ikakvog efekta, a zatim Mi recite kako se osećate nakon što ste ih pročitali, da bih mogao da vam propišem odgovarajuću terapiju i da bih, na kraju, mogao potpuno da iskorenim sve ljudske bolesti. Ne znam šta mislite o ovim Mojim predlozima, ali se nadam da ćete ih ubuduće uzimati u obzir. Kako bi bilo da tako postupite?

12. maj 1992. godine