Među ljudima sam jednom preduzeo veliki poduhvat, ali oni to nisu primetili, pa sam morao da im ga Svojom rečju otkrivam malo-pomalo. Ljudi, međutim, i dalje nisu mogli da razumeju Moje reči, te im je stoga svrha Mog plana ostala nepoznata. Tako su ljudi, zbog svojih nedostataka i mana, činili ono što je remetilo Moje upravljanje, što je raznoraznim nečistim duhovima pružilo priliku da uđu, pa su ljudi postali njihove žrtve, a ovi nečisti duhovi su ih mučili sve dok ih nisu potpuno oskrnavili. Tek tada sam jasno uvideo čovekove namere i ciljeve. Uzdahnuo sam iz oblaka: zašto ljudi uvek rade samo za sebe? Zar Moje grdnje nemaju za cilj da ih usavrše? Gasim li Ja namerno njihov polet? Ljudski jezik je veoma lep i nežan, dok su njihovi postupci potpuno sramotni. Zašto od zahteva koje pred njih postavljam nikad ništa ne ispadne? Je li moguće da tražim od psa da se popne na drvo? Da bez razloga pokušavam da izazovem nevolje? Tokom Mog celokupnog plana upravljanja, otvorio sam razne „probne parcele”; teren se, međutim, usled svog lošeg stanja i dugogodišnjeg manjka sunčeve svetlosti, neprekidno menja, što dovodi do „pukotina” u tlu. Stoga sam, koliko Me sećanje služi, napustio bezbroj takvih parcela. Čak se i sada veliki deo zemljišta neprekidno menja. Ako se ono, jednog dana, bude zaista promenilo u neku drugu vrstu zemljišta, odbaciću ga jednim pokretom ruke – nije li upravo to aktuelna etapa Mog dela? Ali ljudi toga nisu ni najmanje svesni; oni su samo „grđeni” dok su „pod Mojim vođstvom”. Zašto se izlažu takvoj bedi? Zar bih Ja mogao da budem Bog koji dolazi s namerom da grdi ljude? Gore na nebesima, jednom sam planirao da, kad dođem među ljude, postanem jedno s njima, kako bi svi oni koje volim mogli da budu u savršenoj bliskosti sa Mnom. Sada, međutim, stigavši danas do ove faze, ne samo da ljudi nemaju kontakt sa Mnom, već se čak i drže podalje od Mene zbog Moje grdnje. Ja ne plačem zato što Me ljudi izbegavaju. Šta bi se tu moglo učiniti? Svi ljudi su izvođači koji pevaju uz melodiju koja god da se svira. Sasvim je u Mojoj moći da dopustim ljudima da Mi „iskliznu” iz ruku; utoliko sam pre potpuno sposoban da ih iz „drugih oblasti” vratim u Svoju „fabriku”. U ovom trenutku, kakve bi prigovore ljudi uopšte mogli da imaju? I šta bi ljudi uopšte mogli da Mi učine? Zar ljudi nisu trava koja raste na vrhu zida? Pa ipak, Ja im ne nanosim štetu zbog ove mane; Ja u njih samo ulivam Svoje hranljive materije. Šta drugo mogu da učinim kad su tako slabi i nemoćni? Kad su tako neuhranjeni? Ja utičem na hladna ljudska srca Svojim toplim zagrljajem – ko bi drugi mogao da učini tako nešto? Zašto sam preduzeo takvo delo među ljudima? Može li iko zaista da razume Moje srce?

Među ljudima koje sam izabrao, bavim se Svojim „poslom”, tako da u Moj dom neprestano ulazi i iz njega izlazi beskrajna reka ljudi. Svi se oni u Mojoj kući bave raznim formalnostima, kao da sa Mnom razgovaraju o poslu, usled čega Svoje delo obavljam užurbano, ponekad čak u tolikoj meri da uopšte ne stižem da se bavim njihovim međusobnim prepirkama. Apelujem na ljude da Moje breme ne otežavaju dodatno; bolje bi im bilo da sami preuzmu uzde, nego da se neprestano oslanjaju na Mene. Oni ne mogu zauvek ostati deca u Mojoj kući; kakva bi korist bila od toga? Posao koji obavljam je važan; nisam Ja vlasnik nekakvog „kioska brze hrane u komšiluku”, niti „samoposluge”. Niko od njih ne razume Moje stanje uma, kao da se namerno šale sa Mnom, kao da su nevaljala deca sa neutoljivom glađu za igrom, koja nikad ne razmišljaju o ozbiljnim stvarima, zbog čega mnogi ne uspevaju da završe „domaći zadatak” koji sam im zadao. Kako bi takvi ljudi uopšte mogli imati smelosti da pokažu lice svom „učitelju”? Zašto nikad ne vode računa o onome što treba da rade? Do današnjeg dana Mi ostaje nejasno u koju vrstu predmeta spada čovekovo srce? Zašto se čovekovo srce menja tako nepredvidivo? Ono je poput junskog dana: čas prži sunce, čas se skupe gusti oblaci, a čas žestoki vetar zavija. Zašto, dakle, čovek nije u stanju da uči iz vlastitog iskustva? Možda preterujem kad to kažem. Ljudi čak ne znaju ni da treba da nose kišobran tokom kišne sezone, pa su ih, usled njihovog neznanja, jaki pljuskovi nebrojeno puta pokvasili do gole kože vodom s neba. Kao da ih Ja namerno zadirkujem; neprestano ih napada kiša s neba. Ili sam možda previše „okrutan”, pa ljudima mutim um, usled čega su oni uvek rasejani i nikada ne znaju šta da rade. Nijedan čovek nikada nije istinski shvatio cilj i značaj Mog dela. Budući da je tako, svi ljudi se bave ometanjem i grde sami sebe. Zar sam zaista krenuo da grdim čoveka? Zašto on samom sebi stvara nevolje? Zašto uvek upada u zamke? Zašto se ne savetuje sa Mnom, već umesto toga pronalazi sebi posao? Je li moguće da sve ono što im dajem nije dovoljno?

Objavio sam Svoje „debitantsko delo” među celim čovečanstvom, a pošto ta Moja objava budi veliko divljenje u ljudima, svi je podvrgavaju detaljnom i pažljivom proučavanju, i kroz to pomno proučavanje mnogo su stekli. Moje pisano delo liči na neverovatan i veoma zamršen roman; ono je poput romantične pesme u prozi; kao da je reč o raspravi o nekom političkom programu ili o zbirci ekonomskih mudrosti. Budući da je Moje pisano delo toliko bogato, o njemu ima mnogo različitih mišljenja i niko ne bi mogao da izvuče predgovor iz ovog Mog dela. Ljudi mogu imati „izvanredno” znanje i talenat, ali ovo Moje delo je dovoljno da zbuni sve te hrabre heroje. Čak i kad kažu: „Krv može da se prolije i suze da poteku, ali čovek se saginjati neće”, oni su već nesvesno pognuli glave kako bi iskazali svoju predaju pred Mojim pisanim delom. Poučen takvim iskustvom, čovek je Moje pisano delo sažeo kao nebesku knjigu koja je pala s neba. Ipak, pozivam ljude da ne budu previše osetljivi. Po mom mišljenju, sve što sam rekao sasvim je obično; nadam se, međutim, da će u Enciklopediji života, koja je sadržana u Mom delu, ljudi moći da nađu nešto o načinu života; u „Čovekovom odredištu” mogu potražiti smisao života; u „Tajnama Neba” mogu potražiti Moje namere; a u „Putu čovečanstva” mogu potražiti umetnost življenja. Zar tako ne bi sve bilo bolje? Ja čoveka ni na šta ne prisiljavam; ako je neko nezainteresovan za Moje pisano delo, dobiće „povraćaj novca” kojim je platio Moju knjigu, kao i sve „prateće usluge”. Ja nikoga ne prisiljavam. Kao autor ove knjige, nadam se samo da će čitaoci voleti Moje delo, ali ljudima se uvek dopadaju različite stvari. Zato apelujem na čoveka da ne ugrožava svoje izglede za budućnost samo zato što ne može da podnese da se ne obazire na sopstveni obraz. Ako bi on tako postupio, kako bih Ja, dobrodušan kakav jesam, mogao da podnesem tako veliko poniženje? Ako čitaoci vole Moje delo, nadam se da će Mi ponuditi svoje dragocene predloge kako bi olakšali Moje „pisanje”, da bih na osnovu čovekovih slabosti mogao da poboljšam „sadržaj Svog pisanja”. To bi koristilo i autoru i čitaocima, zar ne? Ne znam da li je ispravno ovo što kažem. Možda bi to moglo da poboljša Moju sposobnost pisanja, ili da učvrsti naše prijateljstvo. U celini uzev, nadam se da svi ljudi mogu da sarađuju sa Mojim delom i da ga ne prekidaju, kako bi Moja reč mogla da bude preneta svakoj porodici i svakom domu, i kako bi svi ljudi na zemlji mogli da žive u Mojim rečima. To je Moj cilj. Nadam se da će, čitajući poglavlje „O životu” u Mojim rečima, svi ponešto steći, bilo da su to životne maksime, bolesti ljudskog sveta, ono što zahtevam od čoveka ili „tajne” današnjeg naroda carstva. Međutim, apelujem na ljude da bace pogled na „Skandale današnjih ljudi”, jer bi to svima bilo od koristi. Pored toga, neće im škoditi ni da što češće čitaju „Najnovije tajne”, što bi za život ljudi bilo još korisnije. Takođe, što češće čitajte i kolumnu pod naslovom „Vruće teme” – zar to ljudima ne bi još više koristilo u životu? Nema nikakve štete u tome da potražite Moj savet i proverite ima li ikakvog efekta, a nakon toga Mi možete preneti kako ste se osećali nakon što ste ga pročitali, kako bih bolje mogao da vam propišem pravi lek i, na kraju, potpuno da iskorenim sve boljke čovečanstva. Ne znam šta mislite o ovim Mojim predlozima, ali se nadam da ćete ih ubuduće uzimati u obzir. Kako bi bilo da tako postupite?

12. maj 1992. godine