Svakodnevne reči Božje  Odlomak 1

Ceo Moj plan upravljanja, plan upravljanja od šest hiljada godina, sastoji se od tri faze ili tri doba: Doba zakona sa početka; Doba blagodati (koje je takođe Doba iskupljenja) i Doba carstva poslednjih dana. Moje delo u ova tri doba razlikuje se po sadržaju u skladu sa svakim dobom, ali se u svakoj fazi ovo delo obavlja u skladu sa potrebama čoveka – ili, tačnije, obavlja se shodno smicalicama koje Sotona koristi u ratu koji vodim protiv njega. Svrha je da se pobedi Sotona, da se otkrije Moja mudrost i svemoć, da se razotkriju sve Sotonine smicalice i time spasi čitav ljudski rod koji živi pod Sotoninom vlašću. Svrha svega toga jeste da otkrijem Svoju mudrost i svemoć i iznesem na videlo nepodnošljivu grozotu Sotoninu; a još više od toga, da stvorenim bićima omogućim da razlikuju dobro od zla, da spoznaju da sam Ja Suveren svih stvorenja, da jasno uvide da je Sotona neprijatelj ljudskog roda, izrod i onaj zli, te da im omogućim da sa potpunom jasnoćom razlikuju dobro i zlo, istinu i zablude, svetosti i prljavštine, ono što je uzvišeno i ono što je nisko. To je zato da bi se neukom ljudskom rodu omogućilo da svedoči za Mene o tome da nisam Ja taj koji kvari ljudski rod i da sam samo Ja – Stvoritelj – Taj koji spasava ljudski rod i daruje ljudima ono u čemu mogu da uživaju; cilj je da im se omogući da spoznaju da sam Ja Suveren svih stvorenja, te da je Sotona samo biće koje sam stvorio i koje Me je kasnije izdalo. Moj plan upravljanja od šest hiljada godina podeljen je u tri etape i Ja delam na taj način kako bih postigao efekat da stvorena bića mogu da svedoče za Mene, shvate Moje namere i spoznaju da sam Ja istina. Tako sam na početku Svog dela plana upravljanja od šest hiljada godina izvršio delo zakona, što je bilo delo Jahveovog predvođenja naroda. Tokom druge etape pokrenuo sam u selima Judeje početno delo Doba blagodati. Isus predstavlja celokupno delo iz Doba blagodati; bio je ovaploćen u ljudskom telu i prikovan za krst, čime je istovremeno započeo Doba blagodati. Došao je da bude razapet i da dovrši delo iskupljenja, i došao je da okonča Doba zakona i započne Doba blagodati, te je stoga nazvan „Vrhovnim zapovednikom”, „Žrtvom za grehe” i „Iskupiteljem”. Shodno tome, Isusovo delo se po sadržaju razlikovalo od Jahveovog dela, iako su oba počivala na istom načelu. Jahve je započeo Doba zakona, postavljajući osnovu – polaznu tačku – za Božje delo na zemlji, donoseći zakone i zapovesti. Ovo su dva dela koja je On izvršio, a koja predstavljaju Doba zakona. Delo koje je Isus obavio u Doba blagodati nije se sastojalo u donošenju zakona, već u njihovom ispunjenju, čime je započeto Doba blagodati i privedeno kraju Doba zakona, koje je potrajalo dve hiljade godina. On je prokrčio put, došao je da započne Doba blagodati, ali glavni deo Njegovog dela ipak se sastojao u iskupljenju. Na taj način je i Njegovo delo bilo dvostruko: započeo je novo doba i Svojim raspećem dovršio delo iskupljenja, nakon čega je otišao. Time je okončano Doba zakona i započeto Doba blagodati.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Prava priča o delu iz Doba iskupljenja”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 2

Šest hiljada godina dugo delo Božjeg upravljanja podeljeno je u tri etape: Doba zakona, Doba blagodati i Doba carstva. Sve ove tri etape dela su zarad spasenja ljudskog roda, odnosno, one su zarad spasenja ljudskog roda koji je Sotona ozbiljno iskvario. U isto vreme, međutim, Bog se bori sa Sotonom. Dakle, baš kao što je delo spasenja podeljeno u tri etape, tako je i borba sa Sotonom podeljena u tri etape, dok se ova dva aspekta Božjeg dela izvode istovremeno. Borba sa Sotonom se vodi zapravo zarad spasenja ljudskog roda, a budući da delo spasenja ljudskog roda nije nešto što se može uspešno dovršiti u jednoj etapi, borba sa Sotonom je takođe podeljena u faze i razdoblja, i rat sa Sotonom se vodi u skladu sa potrebama čoveka i stepenom Sotonine iskvarenosti nad njim. Možda, u svojoj mašti, čovek veruje da će u ovoj borbi Bog podići oružje protiv Sotone, na isti način kojim bi se međusobno borile dve vojske. To je upravo ono što je čovekov intelekt u stanju da zamisli; to je krajnje nejasna i nerealna zamisao, a ipak je ono u šta čovek veruje. I pošto kažem ovde da način čovekovog spasenja leži u borbi sa Sotonom, čovek tako i zamišlja borbu i veruje da se borba tako vodi. Postoje tri etape u delu čovekovog spasenja, što će reći da je borba sa Sotonom podeljena u tri etape i da će Sotona tako biti poražen jednom za sva vremena. Ipak, prava istina celokupnog dela borbe sa Sotonom jeste ta da se njegovi efekti postižu kroz nekoliko koraka dela: davanje blagodati čoveku, postajanje žrtvom za čovekov greh, opraštanje čovekovih greha, osvajanje čoveka i usavršavanje čoveka. Jasnije rečeno, borba sa Sotonom ne znači dizanje na oružje protiv Sotone, već je to svedočenje za Boga kroz čovekovo spasenje, rad na čovekovom životu i promenu njegove naravi, čime se Sotoni nanosi poraz. Sotona se poražava promenom iskvarene čovekove naravi. Kada Sotona bude poražen, odnosno, kada čovek bude potpuno spasen, onda će poniženi Sotona biti potpuno zarobljen, čime će čovek u potpunosti biti spasen. Dakle, suštinu čovekovog spasenja čini borba protiv Sotone, i ta borba se prvenstveno odražava u njegovom spasenju. Etapa poslednjih dana, u kojoj čovek treba da bude osvojen, poslednja je etapa dela u borbi sa Sotonom, a takođe je i delo potpunog čovekovog spasenja od Sotonine vlasti. Unutrašnji smisao čovekovog osvajanja je da se vrati otelotvorenje Sotone – čovek kojeg je Sotona iskvario – Stvoritelju nakon njegovog osvajanja, čime će se on pobuniti protiv Sotone i potpuno vratiti Bogu. Na taj način će čovek biti potpuno spasen. Dakle, delo osvajanja je poslednje delo u borbi protiv Sotone i ono je poslednja etapa u Božjem upravljanju, koja je namenjena poražavanju Sotone. Bez ovog dela, potpuno čovekovo spasenje bi na kraju bilo nemoguće, potpuni poraz Sotone bi, takođe, bio nemoguć, a ljudski rod nikada ne bi mogao da zakorači u divno odredište niti da se oslobodi Sotoninog uticaja. Stoga, delo čovekovog spasenja se ne može završiti pre nego što se okonča borba sa Sotonom, jer je srž dela Božjeg upravljanja zarad spasenja ljudskog roda. Na samom početku, ljudski rod bio je u rukama Božjim, ali je Sotona svojim iskušenjima i iskvarenošću zarobio čoveka koji je tako pao u ruke zloga. Tako je Sotona postao predmet koji je trebalo poraziti u delu Božjeg upravljanja. Budući da je Sotona zaposeo čoveka i pošto je čovek kapital u celokupnom Božjem upravljanju, da bi se čovek spasio, on onda mora biti vraćen iz ruku Sotone, što znači da čovek, kojeg je Sotona bio zarobio, mora biti povraćen. Prema tome, Sotona mora biti poražen promenama čovekove stare naravi i povratkom čovekovog prvobitnog razuma. Na taj način se čovek, koji je bio zarobljen, može povratiti iz ruku Sotone. Ako se čovek oslobodi Sotoninog uticaja i ropstva, Sotona će tada biti posramljen, čovek će na kraju biti povraćen, a Sotona će biti poražen. I pošto čovek bude oslobođen mračnog Sotoninog uticaja, čime će postati plen čitave ove bitke, Sotona će postati predmet kažnjavanja kada se borba okonča, nakon čega će celokupno delo spasenja ljudskog roda biti završeno.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 3

U Bogu nema nikakve zlobe prema stvorenim bićima; sve što On dela jeste zarad poraza Sotone. Celokupno Njegovo delo – bilo da je reč o grdnji ili sudu – usmereno je na Sotonu; sprovodi se radi spasenja ljudskog roda, radi poraza Sotone i ono ima sledeći cilj: borbu protiv Sotone do samog kraja! Bog neće otići na počinak dok ne pobedi Sotonu! Odmoriće se tek nakon što potpuno porazi Sotonu. Pošto je celokupno delo koje obavlja Bog usmereno na Sotonu i pošto su svi oni koje je Sotona iskvario pod kontrolom Sotonine vlasti i svi žive pod Sotoninom vlašću, ako Bog ne bi vodio ove ljude da se bore protiv Sotone i da se odvoje od njega, i ako Bog ne bi mogao da pobedi Sotonu, Sotona ne bi pustio te ljude i oni ne bi mogli biti zadobijeni od Boga. Ako ih Bog ne bi zadobio, to bi dokazivalo da Sotona nije poražen, da nije pobeđen. I tako, u Božjem šest hiljada godina dugom planu upravljanja, tokom prve etape On je obavio delo zakona, tokom druge etape delo Doba blagodati, odnosno, delo raspeća, a tokom treće etape On obavlja delo osvajanja ljudskog roda. Celokupno ovo delo je usmereno na to u kolikoj je meri Sotona iskvario ljudski rod, i ima za cilj da se porazi Sotona, kao i da svaka od etapa bude pobeda nad Sotonom. Suština šest hiljada godina dugog dela Božjeg upravljanja jeste borba protiv velike crvene aždaje, a delo upravljanja ljudskim rodom jeste delo pobede nad Sotonom, delo borbe sa Sotonom. Bog se borio šest hiljada godina i stoga je i delao tokom šest hiljada godina. Na kraju će da uvede čoveka u novo carstvo. Kad Sotona bude poražen, čovek će biti potpuno oslobođen. Nije li to pravac današnjeg Božjeg dela? Upravo je to trend današnjeg dela: učiniti da čovek bude potpuno oslobođen i slobodan, da nije vezan nikakvim pravilima, niti je sputan ikakvim okovima ili ograničenjima. Celokupno ovo delo se obavlja u skladu sa vašim rastom i u skladu sa vašim potrebama, što znači da vam je obezbeđeno sve ono što možete da postignete. Ovde nije reč o teranju ribe da živi na suvom, o tome da vam se išta nameće; već se celokupno ovo delo obavlja u skladu sa vašim stvarnim potrebama. Svaka etapa dela se odvija u skladu sa stvarnim potrebama i zahtevima čoveka; svaka etapa dela ima za cilj pobedu nad Sotonom. Zapravo, u početku nije bilo prepreka između Stvoritelja i stvorenih bića. Sve ove prepreke je izazvao Sotona. Čovek nije bio u stanju da išta vidi ili dodirne zbog načina na koji ga je Sotona uznemirio i iskvario. Čovek je žrtva, onaj koji je prevaren. Onda kada Sotona bude poražen, stvorena bića će ugledati Stvoritelja koji će ih posmatrati i moći će lično da ih predvodi. Jedino ovakav život čovek treba da vodi na zemlji. I tako, Božje primarno delo je izvršeno radi poraza Sotone, i nakon što Sotona bude poražen, sve će biti rešeno.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 4

Delo Božjeg celokupnog plana upravljanja lično obavlja Sâm Bog. Prvu etapu – stvaranje sveta – izvršio je Sâm Bog lično, i da On to nije uradio, onda niko ne bi bio u stanju da stvori ljudski rod. Drugu etapu, iskupljenje celog ljudskog roda, takođe je izvršio Sâm Bog lično. Treća faza se podrazumeva: postoji još veća potreba da celokupno Božje delo do kraja dovrši Sâm Bog. Celokupno delo iskupljenja, osvajanja, zadobijanja i usavršavanja celog ljudskog roda obavlja Sâm Bog lično. Da On lično nije obavio ovo delo, onda čovek ne bi mogao ni da predstavlja Njegov identitet niti da obavlja Njegovo delo. Da bi porazio Sotonu, da bi zadobio ljudski rod i da bi čoveku dao normalan život na zemlji, On lično predvodi čoveka i lično dela među ljudima; zarad celog Svog plana upravljanja i celokupnog Svog dela, On mora lično da obavi ovaj posao. Ako čovek jedino veruje da je Bog došao da bi mu se prikazao, da bi ga učinio srećnim, onda takva verovanja nemaju nikakvu vrednost, nikakav značaj. Čovekovo razumevanje je previše površno! Jedino kada obavlja ovo delo lično, Bog je u stanju da ga obavi temeljno i u potpunosti. Da čovek mora da obavi ovo delo, bio bi nesposoban da se zauzme za Boga. Budući da nema Božji identitet niti Njegovu suštinu, čovek onda nije u stanju da obavlja Božje delo, a čak i kada bi ga obavio, ono ne bi imalo nikakvog efekta. Prvi put kada se Bog ovaplotio to je bilo zarad iskupljenja, da bi iskupio ceo ljudski rod od greha, da bi osposobio čoveka da bude očišćen i da bi mu gresi bili oprošteni. Delo osvajanja Bog, takođe, obavlja lično među ljudima. Da je, tokom ove etape, Bog propovedao samo o proročanstvima, onda bi se našao neki prorok – neko nadaren – da zauzme Njegovo mesto; da se samo o proročanstvima pripovedalo, čovek bi onda mogao da zameni Boga. Ali kada je reč o tome da lično obavlja delo Samog Boga i da deluje na čovekov život, čovek ne bi mogao da izvrši to delo. To mora lično da uradi Sâm Bog: Bog mora lično da se ovaploti da bi obavio ovo delo. Da se u Dobu reči propovedalo samo o proročanstvima, onda bi proroci Isaija ili Ilija mogli da obave ovo delo i ne bi bilo potrebe da ga obavlja Sâm Bog lično. Pošto se delo obavljeno u ovoj etapi ne odnosi samo na propovedanje o proročanstvima i pošto je od većeg značaja da se delo reči koristi za osvajanje čoveka i poražavanje Sotone, ovo delo ne može da obavi čovek, već ga lično mora obaviti Sâm Bog. U Doba zakona, Jahve je obavio deo Njegovog dela, nakon čega je izgovorio određene reči i obavio određeni posao preko proroka. Ovo je bilo moguće jer je čovek mogao da zameni Jahvea u Njegovom delu, a vidovnjaci su mogli da proriču stvari i tumače određene snove u Njegovo ime. Delo koje je tada izvršeno nije bilo delo kojim se direktno menjala ljudska narav, niti je bilo povezano sa grehom čoveka od koga se zahtevalo samo da se pridržava zakona. Stoga se Jahve nije ovaplotio i nije Sebe otkrio čoveku; umesto toga, On se direktno obratio Mojsiju i drugima, naterao ih da govore i deluju u Njegovo ime i naveo ih da deluju direktno među ljudskim rodom. Prva etapa Božjeg dela bila je čovekovo vođstvo. Bio je to početak borbe protiv Sotone, mada je ova bitka tek trebalo da zvanično otpočne. Zvanični rat protiv Sotone počeo je prvim ovaploćenjem Boga i nastavio se sve do danas. Prva bitka iz ovoga rata se desila onda kada su ovaploćenog Boga prikovali za krst. Raspeće ovaploćenog Boga je porazilo Sotonu što je i činilo prvu uspešnu etapu u ratu. Kada je ovaploćeni Bog počeo direktno da radi na čovekovom životu, to je označilo zvanični početak dela zadobijanja čoveka. A budući da je ovo delo označavalo promenu čovekove stare naravi, ono je označavalo i delo borbe sa Sotonom. Ova etapa dela koju je Jahve obavio na početku označavala je tek vođenje čovekovog života na zemlji. Bio je to početak Božjeg dela i, iako je u njoj tek trebalo da otpočne neka borba ili neko veliko delo, ona je postavila temelj za delo borbe koje će uslediti. Kasnije, druga etapa dela tokom Doba blagodati je obuhvatala promenu čovekove stare naravi, što znači da je Sâm Bog radio na čovekovom životu. Ovo je morao lično da uradi Bog: bilo je potrebno da se Bog lično ovaploti. Da se On nije ovaplotio, niko drugi Ga ne bi mogao zameniti u ovoj etapi dela koja je predstavljala delo direktne borbe protiv Sotone. Da je čovek obavio ovo delo u ime Boga, pred Sotonom, ono ne bi urodilo plodom; bilo bi nemoguće poraziti ga. To je morao biti ovaploćeni Bog koji je došao da ga porazi, jer je suština ovaploćenog Boga i dalje Bog, On je još uvek čovekov život i On je još uvek Stvoritelj; šta god da se dogodi, Njegov identitet i suština se neće promeniti. Stoga je On preuzeo čovečije telo i obavio to delo kako bi naterao Sotonu da se sasvim preda. Tokom etape dela poslednjih dana, ako bi čovek obavljao ovo delo i bio primoran da direktno izgovara reči, onda on ne bi bio u stanju da ih izgovori, i ako bi proročanstvo bilo izrečeno, onda bi bilo nemoguće osvojiti čoveka. Ovaploćujući se, Bog dolazi da porazi Sotonu i da ga skroz potčini. Kada sasvim porazi Sotonu, u potpunosti osvoji čoveka i sasvim ga zadobije, ova etapa dela biće dovršena a uspeh postignut. U Božjem upravljanju, čovek ne može da zameni Boga. Konkretno, za delo vođenja ovog doba i pokretanje novog dela postoji još i veća potreba da ih lično obavi Sâm Bog. Čovek može čoveku da dâ otkrivenje i obezbedi mu proročanstvo, međutim, ako to delo mora da obavi Bog lično, delo borbe između Samoga Boga i Sotone, tada to delo ne može da obavi čovek. Tokom prve etape dela, kada nije bilo borbe sa Sotonom, Jahve je lično vodio narod Izraela koristeći proročanstvo koje su izgovorili proroci. Nakon toga, druga etapa dela bila je borba sa Sotonom, i Sâm Bog se lično ovaplotio, došavši u telu da obavi ovo delo. Sve što podrazumeva borbu sa Sotonom podrazumeva ovaploćenje Boga, što znači da ovu borbu ne može da vodi čovek. Ako bi se čovek borio, on ne bi bio u stanju da porazi Sotonu. Kako bi mogao da ima snage da se bori protiv njega dok je još uvek pod njegovom vlašću? Čovek se nalazi u sredini: ako si naklonjen Sotoni, onda pripadaš Sotoni, ali ako udovoljavaš Bogu, onda pripadaš Bogu. Kada bi čovek pokušao da zameni Boga u delu ove borbe, da li bi bio u stanju da to i uradi? Da je to učinio, zar ne bi odavno nestao sa lica zemlje? Zar ne bi odavno završio u paklu? Dakle, čovek nije u stanju da zameni Boga u Njegovom delu, što znači da čovek nema suštinu Boga, i da si se borio sa Sotonom, ni ti ne bi bio u stanju da ga poraziš. Čovek može samo da obavi određeno delo; može da pridobije određene ljude, ali ne može da zameni Boga u delu koje On Sâm mora da obavi. Kako čovek da se bori sa Sotonom? I pre nego što bi započeo, Sotona bi te zarobio. Samo kada se Sâm Bog bori sa Sotonom i čovek Ga sledi i pokorava Mu se vodeći se time, čovek može biti zadobijen od Boga i izbaviti se iz Sotoninih okova. Stvari koje čovek može da postigne sopstvenom mudrošću i sposobnostima previše su ograničene; on nije sposoban da upotpuni čoveka, nije sposoban da ga vodi, a još manje da porazi Sotonu. Čovekova inteligencija i mudrost nisu u stanju da osujete Sotonine smicalice, pa kako bi se čovek mogao boriti sa njim?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 5

Delo upravljanja čovečanstvom podeljeno je u tri etape, što znači da je i delo spasenja čovečanstva podeljeno u tri etape. Ove tri etape ne obuhvataju delo stvaranja sveta, već predstavljaju tri etape dela iz Doba zakona, Doba blagodati i Doba carstva. Delo stvaranja sveta bilo je delo iz kojeg je nastalo čitavo čovečanstvo. To nije bilo delo spasenja čovečanstva, niti sa njim ima ikakve veze, jer, kada je svet stvoren, čovečanstvo nije bilo iskvareno od Sotone, tako da nije bilo ni potrebe za spasavanjem čovečanstva. Delo spasenja čovečanstva otpočelo je tek nakon što je Sotona iskvario čovečanstvo, pa je stoga i delo upravljanja čovečanstvom otpočelo tek nakon što je čovečanstvo već bilo iskvareno. Drugim rečima, Božje upravljanje čovekom otpočelo s početkom Njegovog dela spasavanja čovečanstva, a ne s Njegovim delom stvaranja sveta. Delo upravljanja nastalo je tek kad je čovečanstvo već imalo iskvarenu narav, te se stoga delo upravljanja čovečanstvom sastoji iz tri dela, a ne iz četiri etape, odnosno četiri doba. Samo se na ovaj način može ispravno govoriti o Božjem upravljanju čovečanstvom. Kad poslednje doba bude privedeno kraju, delo upravljanja čovečanstvom biće okončano. Okončanje dela upravljanja ujedno će značiti da je delo spasenja čitavog čovečanstva u potpunosti završeno i da je time za čovečanstvo ova faza konačno privedena kraju. Kad delo spasenja celog čovečanstva ne bi postojalo, onda ne bi bilo ni dela upravljanja čovečanstvom, niti bi postojale tri etape dela. Upravo usled izopačenosti čovečanstva i njegove preke potrebe za spasenjem, Jahve je dovršio stvaranje sveta i otpočeo delo iz Doba zakona. Delo upravljanja čovečanstvom tek tada je započeto, što znači da je tek tada započeto i delo spasenja čovečanstva. „Upravljanje čovečanstvom” ne znači usmeravanje zemaljskog života tek stvorenog čovečanstva (što će reći, čovečanstva koje će se tek iskvariti). Umesto toga, radi se o spasavanju čovečanstva koje je Sotona iskvario, odnosno, o preobražaju tog iskvarenog čovečanstva. To je značenje „upravljanja čovečanstvom”. Delo spasenja čovečanstva ne obuhvata delo stvaranja sveta, te stoga delo upravljanja čovečanstvom ne obuhvata delo stvaranja sveta, već uključuje samo tri etape dela koje su odvojene od stvaranja sveta. Da bi se razumelo delo upravljanja čovečanstvom, neophodno je poznavati istoriju tri etape dela – to je ono čega svi koji treba da budu spaseni moraju biti svesni. Ti, kao stvoreno biće, treba da budeš svestan da je čoveka stvorio Bog, treba da budeš svestan izvora čovekove iskvarenosti i, još više, treba da budeš svestan procesa spasenja čoveka. Ako samo znate da sledite neka pravila u pokušaju da udovoljite Bogu, a nemate ni najmanju predstavu o tome kako Bog spasava čovečanstvo niti o izvoru ljudske iskvarenosti, onda je to ono što vam kao stvorenom biću nedostaje. Ne treba da se zadovoljavaš razumevanjem samo nekih istina koje se mogu primeniti u praksi, ne znajući pritom ništa o širem opsegu dela Božjeg upravljanja – ako tako stoje stvari, ti si onda preterano dogmatičan. Tri etape dela predstavljaju pravu priču o Božjem upravljanju čovekom, nastupanje jevanđelja vascelog sveta, najveću tajnu celokupnog čovečanstva, a uz to predstavljaju i temelj sveopšteg propovedanja jevanđelja. Ako samo tražiš da razumeš jednostavne istine koje se tiču tvog života, a pritom ne znaš ništa o ovoj, od svih većoj tajni i viziji, nije li onda tvoj život nalik robi s greškom, proizvodu koji ne služi ničemu drugom osim da ga ljudi posmatraju?

Ako se čovek usredsređuje samo na praksu, a Božje delo i sve ono što čovek treba da zna smatra sporednim, nije li to sitna ušteda zarad ogromnog rasipništva? Ono što se mora znati, moraš da znaš; ono što se mora primeniti u praksi, moraš da primeniš u praksi. Tek tada ćeš biti neko ko zna kako da traga za istinom. Pretpostavimo da, kad dođe dan da ti propovedaš jevanđelje, možeš da kažeš samo to da je Bog jedan veliki i pravedan Bog, da je On vrhovni Bog, Bog sa kojim nijedan veliki čovek ne može da se poredi, te da iznad Njega nema drugog Boga… U stanju si da izgovaraš samo ove nebitne, površne reči, a pritom si potpuno nesposoban da govoriš o stvarima koje su od presudnog značaja i koje zadiru u suštinu. Nemaš šta da kažeš o poznavanju Boga ili Božjeg dela i, uz to, ne možeš da objasniš istinu, niti da čoveku pružiš ono što mu nedostaje. Neko ovakav nije u stanju da dobro obavlja svoju dužnost. Svedočenje o Bogu i propovedanje jevanđelja o carstvu nije nimalo jednostavno. Najpre se moraš naoružati istinom i vizijama koje moraš da razumeš. Kad budeš bio načisto u pogledu raznih vizija i istina o Božjem delu i kad u srcu svom budeš spoznao Božje delo, kad najveću od svih vizija budeš posedovao kao svoju osnovu i kad budeš posedovao pravu istinu koju treba da sprovedeš u delo, tek tada ćeš, bez obzira na to šta Bog radi – bilo da pravedno sudi ili da oplemenjuje – moći da do samog kraja slediš Boga. Ti moraš da znaš da se, bez obzira na delo koje obavlja, svrha Božjeg dela ne menja, da se srž Njegovog dela ne menja i da namere Njegove prema čoveku ostaju uvek iste. Ma koliko Njegove reči bile grube, ma koliko nepovoljna bila okolina, načela Njegovog rada neće se promeniti, kao ni Njegova namera da čoveka spase. Pod uslovom da se ne radi o otkrivanju čovekovog ishoda ili odredišta, da nije reč o delu koje pripada završnoj etapi, niti o delu kojim se celokupni Božji plan upravljanja privodi kraju, i pod uslovom da je reč o delu tokom kojeg On radi na čoveku, srž Njegovog dela neće se menjati. Ta srž će uvek biti spasenje čovečanstva. Ovo treba da bude temelj vaše vere u Boga. Svrha tri etape dela je spasenje čitavog čovečanstva – što znači potpuno spasenje čoveka iz Sotonine vlasti. Iako svaka od tri etape dela ima drugačiji cilj i značaj, svaka od njih je sastavni deo rada na spasavanju čovečanstva i svaka predstavlja različito delo spasenja koje se sprovodi u skladu sa zahtevima čovečanstva. Onog trenutka kad postaneš svestan svrhe ove tri etape dela, znaćeš kako da shvatiš značaj svake etape i kako da postupaš da bi udovoljio Božjim namerama. Ako uspeš dotle da doguraš, tada će ova, najveća od svih vizija, postati temelj tvoje vere u Boga. Ne treba samo da težiš lakim načinima primene ili dubokim istinama, već treba da spojiš vizije i praktično delovanje, kako bi istovremeno posedovao istine u vezi s primenom i znanje u vezi s vizijama. Tek tada ćeš biti neko ko sveobuhvatno traga za istinom.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 6

Tri etape dela predstavljaju samu srž celokupnog Božjeg upravljanja, a u njima se izražava narav Božja i ono što On jeste. Oni koji ne znaju za tri etape Božjeg dela nisu u stanju da shvate kako Bog izražava Svoju narav, niti poznaju mudrost Božjeg dela. Njima su, takođe, potpuno nepoznati načini na koje Bog spasava čovečanstvo, kao i namere Njegove u pogledu celog ljudskog roda. Tri etape dela predstavljaju potpuni izraz dela spasenja čovečanstva, i oni kojima su tri etape dela nepoznate neće ništa znati ni o različitim metodama i načelima delovanja Svetog Duha. Oni koji se tek kruto pridržavaju pravila preostalih iz određene etape dela jesu ljudi koji Boga svode na pravila i čija je vera u Boga neodređena – takvi ljudi nikad neće primiti Božje spasenje. Jedino se pomoću tri etape Božjeg dela može u potpunosti izraziti celokupna narav Božja, te jedino one mogu potpuno da izraze Božju nameru i celokupan proces spasavanja čovečanstva. Ovo je dokaz da je On porazio Sotonu i zadobio ljudski rod; to je dokaz pobede Božje i izraz celokupne Božje naravi. Oni koji razumeju samo jednu od ukupno tri etape Božjeg dela, narav Božju poznaju samo delimično. Verovatno je da će se na osnovu ove pojedinačne etape dela u čovekovim predstavama formirati pravila i da će čovek definisati Boga i koristiti ovaj pojedinačni deo Božje naravi kao prikaz celokupne Božje naravi. U sve su to, štaviše, umešane i mnoge čovekove uobrazilje, usled čega narav, biće i mudrost Božju, kao i principe Božjeg dela, čovek drži kruto unutar ograničenog okvira, verujući da će Bog, ako je jednom bio ovakav, ostati isti za sva vremena i da se neće promeniti za celu večnost. Samo oni koji poznaju i shvataju tri etape dela mogu imati potpuno i tačno znanje o Bogu. Oni barem neće Boga definisati kao izraelskog ili jevrejskog Boga, i neće na Njega gledati kao na Boga koji će, zarad čoveka, doveka biti prikovan za krst. Kod onoga ko je Boga spoznao samo na osnovu jedne etape Njegovog dela znanje je isuviše oskudno, ništa veće od kapi vode u moru. Da nije tako, zašto bi onda mnogi iz stare garde vernika živog Boga prikovali za krst? Nije li to zato što čovek Boga definiše unutar određenih parametara? Zar se mnogi ljudi ne opiru Bogu i ne ometaju delo Svetog Duha zato što ne poznaju raznoliko i raznovrsno Božje delo, i, štaviše, zato što koriste ono malo znanja i doktrine koje poseduju da bi merili delo Svetog Duha? Iako su ovi ljudi imali samo površna iskustva, oni su po prirodi nadmeni, samovoljni i neobuzdani, s prezirom gledaju na delo Svetog Duha, ignorišu disciplinu koju sprovodi Sveti Duh i, štaviše, koriste svoje beznačajne stare doktrine da bi „potvrdili” delo Svetog Duha. Oni se takođe pretvaraju i potpuno su ubeđeni u sopstvenu erudiciju, verujući da se slobodno kreću po celom svetu. Zar takvi ljudi nisu oni kojih se Sveti Duh gnuša i koje odbacuje, i oni koje novo doba eliminiše? Zar oni koji dolaze pred Boga i otvoreno Mu se opiru nisu prezira vredni pojedinci sa plitkim i ograničenim znanjem koji se razmeću sopstvenom „genijalnošću”? Imaju samo mrvicu znanja o Bibliji, a ipak žele da vršljaju širom svetskih „akademskih krugova”; imaju samo mrvicu površne doktrine kojoj bi podučavali ljude, a ipak žele da preokrenu tok dela Svetog Duha i pokušavaju da ga nateraju da se okreće oko njihovih sopstvenih misaonih procesa. Kratkovidi kakvi jesu, oni žele da sagledaju veličanstvenost Božjeg dela od 6.000 godina. Ovi ljudi nemaju nikakvog razuma o kom bi se moglo govoriti! Zapravo, što više znanja ljudi imaju o Bogu, to manje olako sude o Njegovom delu – oni samo pomalo govore o svom znanju o Božjem sadašnjem delu, ali ne donose olako sud o njemu. Što manje ljudi poznaju Boga, to su drskiji, to više precenjuju sebe i to bezobzirnije proglašavaju ono što Bog jeste, a ipak ono što proglašavaju samo je doktrina i nema nikakvu činjeničnu osnovu. Ovo su najbezvredniji ljudi. Oni koji se prema delu Svetog Duha odnose kao prema igri su neozbiljni ljudi! Pri susretu sa novim delom Svetog Duha, oni mu ne pristupaju oprezno, već umesto toga puštaju jeziku na volju i brzi su da sude, daju oduška svojoj samovolji da bi negirali ispravnost dela Svetog Duha, pa ga čak i vređaju ili hule na njega – zar ovi pojedinci bez poštovanja nisu neznalice kad je reč o delu Svetog Duha, i, štaviše, ljudi velike nadmenosti koji su po prirodi nadmeni i neobuzdani? Čak i ako dođe dan kad takvi ljudi prihvate novo delo Svetog Duha, oni i dalje neće dobiti Božji oproštaj. Ne samo da s visine gledaju na one koji rade za Boga, već hule i na Samog Boga. Takvim odmetnicima neće biti oprošteno, ni u ovom životu ni u svetu koji će doći, i oni će zauvek propasti u paklu! Takvi ljudi bez poštovanja, koji povlađuju sebi, samo nose naziv vernika, a što su ljudi više ovakvi, to su skloniji tome da prekrše Božje upravne odluke. Zar svi ti nadmeni pojedinci koji su urođeno neobuzdani i koji nikada nikoga nisu slušali ne idu ovim putem? Zar se oni, iz dana u dan, na ovaj način ne opiru Bogu koji je uvek nov i nikada star?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 7

Tri etape dela su činjenični zapis celokupnog dela Božjeg; one su činjenični zapis Božjeg spasenja čovečanstva i one nisu izmišljene. Ako zaista želite da težite za spoznajom celokupne Božje naravi, morate poznavati tri etape dela koje je Bog obavio, i pritom ne izostavljati nijednu etapu. To je najmanje što oni koji teže spoznaji Boga moraju da ostvare. Sam čovek ne može da izmisli pravo znanje o Bogu. To nije nešto što sâm čovek može da smisli, a još manje je rezultat posebne blagodati koju Sveti Duh daruje jednoj jedinoj osobi. To je pre znanje do kojeg čovek dolazi nakon što je iskusio delo Božje, znanje o Bogu koje čovek stiče tek pošto iskusi činjenice Božjeg dela. Takvo znanje se ne može olako steći, niti je to nešto čemu bi vas neko mogao naučiti. Ono je u celosti povezano s ličnim iskustvom. Iako Božje spasenje čovečanstva predstavlja samu srž ove tri etape dela, unutar dela spasenja sadržano je nekoliko metoda rada, kao i nekoliko sredstava pomoću kojih se Božja narav izražava. To je ono što je čoveku najteže da prepozna. Čoveku je teško to da shvati. Podela doba, promene u Božjem delu, promene mesta u kojem se delo obavlja, promene u primaocima dela i tome slično – sve je to obuhvaćeno ovim trima etapama dela. Naročito su razlike u načinu delovanja Svetog Duha, promene u Božjoj naravi, Njegovom liku, imenu i identitetu, kao i ostale promene, sve su one sastavni delovi triju etapa dela. Jedna etapa dela može predstavljati samo jedan njegov deo i svedena je na određeni opseg. Ona ne obuhvata podelu doba, niti promene u Božjem delu, a još manje neke druge aspekte. To je krajnje očigledna činjenica. Ove tri etape predstavljaju sveukupnost Božjeg dela spasenja čovečanstva. U sklopu dela spasenja, čovek mora poznavati Božje delo i Božju narav; bez ove činjenice, znanje o Bogu sastojalo bi se samo od neosnovanih reči, svedenih na deklamovanje iz fotelje. Takvo znanje čoveka ne može da ubedi, niti da ga osvoji; ono je u neskladu sa stvarnošću i ne predstavlja istinu. Ono ti možda može delovati izdašno i prijatno za uho, ali ako je u neskladu sa suštinskom naravi Božjom, Bog te neće poštedeti. Ne samo da On neće odobravati tvoju spoznaju, već će ti još i odmeriti kaznu za tvoj greh bogohuljenja. Reči bogopoznanja ne izgovaraju se olako. Uprkos tome što si, možda, neki elokventan i uverljiv govornik, što su tvoje reči možda toliko oštroumne da si u stanju da druge ubediš kako je crno belo, a belo crno, ti si ipak nedovoljno potkovan da govoriš o spoznaji Boga. Bog nije neko kome možeš površno da sudiš, da Ga veličaš, niti klevetaš. Ti možda veličaš sve i svakoga, a ipak se mučiš kad treba da pronađeš prave reči kojima bi opisao vrhovnu blagodat Božju – to je ono što svaki gubitnik na kraju shvati. Mada ima mnogo dobrih poznavalaca jezika koji opisuju Boga, tačnost njihovih opisa samo je stoti deo istine koju izgovaraju ljudi koji su izabrani od Boga, ljudi koji, premda skromnog rečnika, imaju bogato iskustvo na koje mogu da se oslone. Može se, dakle, videti da spoznaja Boga leži u tačnosti i praktičnosti, a ne u veštom korišćenju reči, niti u bogatom rečniku, kao i da čovekovo učenje i spoznaja Boga jedno s drugim nemaju nikakve veze. Pouka o spoznaji Boga uzvišenija je od bilo koje prirodne nauke ljudi. To je lekcija koju može uspešno da nauči samo izuzetno mali broj ljudi koji teže spoznaji Boga, a ne tek bilo koja talentovana osoba. Stoga, na bogospoznaju i na potragu za istinom ne smete da gledate kao na nešto što bi svako dete moglo da postigne. Možeš ti biti savršeno uspešan u svom porodičnom životu, u poslovnoj karijeri ili braku, ali kada je reč o istini i pouci o spoznaji Boga, ti nemaš čime da se pohvališ i nisi postigao baš ništa. Moglo bi se reći da sprovođenje istine u delo za vas predstavlja ogromnu poteškoću, a spoznaja Boga vam je još i veći problem. Ovo je poteškoća za vas, a ujedno je i poteškoća s kojom se suočava vascelo čovečanstvo. Među onima koji su ostvarili određena postignuća u pogledu bogopoznanja, gotovo da niko ne ispunjava normu. Čovek ne zna šta znači poznavati Boga, zašto je neophodno poznavati Boga, niti pak koji nivo treba da dostigne da bi spoznao Boga. Upravo je to ono što u tolikoj meri zbunjuje čovečanstvo i to je, naprosto, najteža zagonetka s kojom se ono suočava – niko nije u stanju da odgovori na ovo pitanje, niti je iko voljan da potraži odgovor na njega, jer nijedan pripadnik ljudskog roda do dan-danas nije ostvario nikakav uspeh u proučavanju ovog dela. Možda će se, kad zagonetka o tri etape dela bude obznanjena čovečanstvu, jedan za drugim javljati pojedinci iz grupe nadarenih ljudi koji poznaju Boga. Ja se, naravno, nadam da će tako i biti; štaviše, Ja ovo delo upravo sada i obavljam. Nadam se da ću u bliskoj budućnosti videti pojavu još takvih, nadarenih ljudi, i nadam se da će oni postati svedoci činjenice o ovim trima etapama dela, što, naravno, znači da će biti prvi koji će o njima svedočiti. Ništa Me, međutim, ne bi više uznemirilo i ražalilo od toga da se, na dan okončanja Božjeg dela, takvi nadareni ljudi uopšte ne pojave, ili da se pojavi samo par takvih ljudi i da su to oni koji su lično prihvatili da ih ovaploćeni Bog usavrši. To je, ipak, samo najgori mogući scenario. Šta god da se desi, Ja se i dalje nadam da će oni koji istinski tragaju moći da steknu ovaj blagoslov. Od praskozorja vremena, nikada nije postojalo delo poput ovog; ovakav poduhvat niko nikada nije preduzeo u čitavoj istoriji razvoja ljudskog roda. Ako bi zaista mogao da postaneš jedan od prvih koji su spoznali Boga, zar time ne bi bio počastvovan više od svih ostalih stvorenih bića? Da li bi bilo koje stvoreno biće među ljudima bilo više odobreno od Boga? Takvo postignuće nije lako ostvariti, ali će ono na kraju ipak dati rezultate. Svi koji budu u stanju da spoznaju Boga, bez obzira na njihov pol ili nacionalnost, na kraju će imati Božju najveću počast i biće jedini koji će posedovati Božji autoritet. Ovo je delo današnjice, a ujedno je i delo budućnosti; to je poslednje i najuzvišenije delo koje će biti obavljeno tokom 6000 godina rada, a to je i način delovanja koji svaku kategoriju ljudi razotkriva. Kroz delo koje čoveka dovodi do spoznaje Boga otkrivaju se nivoi svih vrsta ljudi: oni koji poznaju Boga kadri su da prime Božje blagoslove i da naslede Njegova obećanja, dok oni koji Boga ne poznaju nisu kadri da prime Božje blagoslove, niti da naslede Njegova obećanja. Oni koji poznaju Boga prisni su s Bogom, a oni koji Boga ne poznaju ne mogu se nazvati prisnima sa Bogom; ljudi prisni Bogu mogu da prime bilo koji od Božjih blagoslova, dok oni koji s Njim nisu prisni nisu sposobni ni za kakav rad. Bilo da se radi o patnji, oplemenjivanju ili sudu, sve to ima za cilj da čoveku omogući da na kraju spozna Boga i da Mu se pokori. Ovo je jedini efekat koji će na kraju biti ostvaren. To da tri etape dela postaju u celosti poznate veoma je povoljna okolnost za čovekovu spoznaju Boga i pomaže mu da stekne potpunije i temeljnije znanje o Bogu. Celokupno ovo delo od koristi je za čoveka.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 8

Delo Samoga Boga je vizija koju čovek mora da spozna, jer delo Božje čovek ne može da ostvari niti može da ga poseduje. Tri etape dela predstavljaju sveukupnost Božjeg upravljanja i nema veće vizije koju bi čovek trebalo da spozna. Ako ne poznaje ovu najveću viziju, čoveku nije lako da spozna Boga, nije mu lako da razume Božje namere, štaviše, put kojim čovek ide postajaće sve tegobniji. Bez vizija, čovek ne bi bio u stanju da dogura ovako daleko. Upravo su vizije čoveka održale do današnjeg dana i postale njegova najveća zaštita. Vaše se znanje ubuduće mora produbljivati. Morate spoznati sveukupnost Njegovih namera i suštinu Njegovog mudrog dela sačinjenog od tri etape. Samo u tome je vaš pravi rast. Završna etapa dela ne obavlja se samostalno, već zajedno sa prethodne dve etape čini jednu celinu, što znači da celokupno delo spasenja nije moguće dovršiti obavljanjem samo jedne od ukupno tri etape tog dela. Iako je ova završna etapa dela kadra da čoveka spase u potpunosti, to ne znači da je dovoljno zasebno obaviti samo ovu pojedinačnu etapu dela, pri čemu dve prethodne etape dela nisu neophodne da bi se čovek spasao od uticaja Sotone. Nijedna od tri etape dela sama za sebe ne može se smatrati jedinom vizijom koju celo čovečanstvo mora da spozna, jer je sveukupnost dela spasenja sačinjena od tri etape tog dela, a ne od samo jedne među njima. Sve dok delo spasenja ne bude dovršeno, Božje upravljanje neće moći da bude privedeno do samog kraja. Božje biće, Njegova narav i Njegova mudrost izraženi su u celokupnom delu spasenja; oni čoveku nisu obznanjeni na samom početku, već se postepeno iskazuju u delu spasenja. Svaka etapa dela spasenja izražava deo Božje naravi i deo Njegovog bića; ni jedna jedina etapa dela ne može sama za sebe da neposredno i potpuno izrazi sveukupnost Božjeg bića. Pošto će delo spasenja, kao takvo, moći u potpunosti da bude privedeno kraju tek nakon što sve tri etape dela budu dovršene, čovekova spoznaja sveukupnosti Boga neodvojiva je od tri etape Božjeg dela. Ono što čovek dobija iz jedne etape dela samo je Božja narav, izražena u toj pojedinačnoj etapi Njegovog dela. To ne može predstavljati narav i biće koji su izraženi u nekoj od prethodnih ili potonjih etapa. To je zato što delo spasenja ljudskog roda nije neposredno okončano tokom jednog perioda, niti na samo jednom mestu, već se ono postepeno produbljuje u skladu sa stanjem čovekovog razvoja u različitim vremenima i na različitim mestima. To je delo koje se odvija u etapama i ne dovršava se u jednoj jedinoj etapi. Prema tome, celokupna Božja mudrost kristališe se kroz tri etape, a ne u samo jednoj pojedinačnoj etapi. Njegovo celokupno biće i celokupna Njegova mudrost raspoređeni su u ove tri etape – svaka etapa sadrži Njegovo biće i svaka predstavlja zapis o mudrosti Njegovog dela. Čovek treba da poznaje celokupnu Božju narav izraženu u ove tri etape. Ovo Božje biće od vrhunske je važnosti za čitavo čovečanstvo, a ako ljudi ne poseduju ovo znanje dok obožavaju Boga, onda se oni ne razlikuju od onih koji obožavaju Budu. Božje delo među ljudima nije skriveno od čoveka i trebalo bi da ga poznaju svi koji obožavaju Boga. Pošto je Bog među ljudima obavio tri etape dela spasenja, čovek treba da poznaje izraz onoga što On ima i što On jeste tokom ove tri etape dela. To je ono što čovek mora da uradi. Ono što Bog krije od čoveka jeste ono što čovek nije u stanju da postigne i ono što čovek ne treba da zna, a ono što Bog pokazuje čoveku jeste ono što čovek treba da zna i što čovek treba da poseduje. Svaka od tri etape dela izvodi se na osnovu prethodne etape; nijedna etapa se ne obavlja nezavisno, odvojeno od dela spasenja. Uprkos velikim razlikama u dobu i u delu koje se obavlja, to je, u svojoj srži, još uvek delo spasenja čovečanstva, a svaka etapa tog dela spasenja dublja je od prethodne.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 9

Božje delo među ljudima nije skriveno od čoveka i trebalo bi da ga poznaju svi koji obožavaju Boga. Pošto je Bog među ljudima obavio tri etape dela spasenja, čovek treba da poznaje izraz onoga što On ima i što On jeste tokom ove tri etape dela. To je ono što čovek mora da uradi. Ono što Bog krije od čoveka jeste ono što čovek nije u stanju da postigne i ono što čovek ne treba da zna, a ono što Bog pokazuje čoveku jeste ono što čovek treba da zna i što čovek treba da poseduje. Svaka od tri etape dela izvodi se na osnovu prethodne etape; nijedna etapa se ne obavlja nezavisno, odvojeno od dela spasenja. Uprkos velikim razlikama u dobu i u delu koje se obavlja, to je, u svojoj srži, još uvek delo spasenja čovečanstva, a svaka etapa tog dela spasenja dublja je od prethodne. Svaka etapa dela nastavlja se na temelju prethodne etape, a da prethodna etapa ne biva odbačena. Bog na taj način, u Svom delu koje je uvek novo i nikada staro, neprestano izražava one aspekte Svoje naravi koji čoveku nikada ranije nisu bili iskazani, i čoveku uvek obznanjuje Svoje novo delo i Svoje novo biće. Iako stara garda vernika čini sve što je u njenoj moći ne bi li se tome oduprla i otvoreno se protivi tome, Bog ipak obavlja ono novo delo koje mora da obavi. Njegovo delo se neprestano menja i zbog toga ono uvek nailazi na čovekovo protivljenje. Isto tako se i Njegova narav neprestano menja, kao i doba u kojem dela i oni koji Njegovo delo primaju. Osim toga, On uvek obavlja delo koje nikada ranije nije obavljano, pa čak i ono delo za koje se čoveku čini da je u suprotnosti sa ranije učinjenim delima, da je u sukobu sa njima. Čovek prihvata samo jednu vrstu dela, ili jednu vrstu praktičnog delovanja, i teško mu je da prihvati dela ili praktična delovanja koja su u neskladu sa njima ili na višem stepenu od njih. Sveti Duh, međutim, uvek obavlja novo delo, pa se zbog toga javlja grupa za grupom verskih stručnjaka koji se opiru novom delu Božjem. Ti ljudi su postali „stručnjaci” upravo zbog toga što uopšte ne znaju da je Bog uvek nov i nikad star, što ne znaju ništa o načelima Božjeg delovanja i, štaviše, potpuno su im nepoznati mnogi načini na koje Bog spasava čoveka. Čovek je, kao takav, potpuno nesposoban da odredi da li to delo potiče od Svetog Duha, niti da li je to delo Boga Samoga. Mnogi se grčevito drže stava prema kojem prihvataju samo ono što je u skladu sa ranije iskazanim rečima, dok se opiru onome što se razlikuje od dela obavljenih u prošlosti, i to odbacuju. Zar se danas svi vi ne pridržavate takvih principa? Tri etape dela spasenja nisu naročito mnogo uticale na vas, a ima i onih koji veruju da prethodne dve etape dela predstavljaju breme o kojem, jednostavno, ne treba ništa da znaju. Oni smatraju da ove etape ne treba javno saopštavati masama i da ih treba što pre povući, kako se ljudi ne bi osećali zbunjeno prethodnim dvema, od ukupno tri etape dela. Većina ljudi veruje da je obznanjivanje dve prethodne etape dela nepotrebno i da nije od pomoći u spoznaji Boga – a tako mislite i vi. Mada danas svi vi verujete da je ispravno postupati na ovaj način, doći će dan kada ćete shvatiti značaj Mog dela. Znajte da Ja ne obavljam nikakav posao koji nema značaja. Pošto ove tri etape dela Ja objavljujem vama, one vam moraju biti od koristi; pošto ove tri etape dela predstavljaju samu srž celokupnog Božjeg upravljanja, one se moraju naći u žiži svih bića u vaseljeni. Jednoga dana, svi ćete shvatiti važnost ovog dela. Znajte da se vi Božjem delu opirete, odnosno da današnje delo odmeravate na osnovu sopstvenih predstava, zato što ne poznajete načela Božjeg dela i zato što se prema delu Svetoga Duha odnosite brzopleto. Vaše opiranje Bogu i ometanje dela Svetog Duha uzrokovano je vašim predstavama i urođenom nadmenošću. Njihov uzrok nije u tome što je Božje delo pogrešno, već u tome što ste po svojoj prirodi previše buntovni. Nakon što pronađu svoju veru u Boga, neki ljudi čak ne mogu sa sigurnošću da kažu odakle potiče čovek, ali se zato ipak usuđuju da drže javne govore u kojima sude o tome šta je u delu Svetog Duha ispravno, a šta pogrešno. Oni čak drže predavanja apostolima koji poseduju novo delo Svetoga Duha, uzgred komentarišući i iznoseći drske opaske; njihova je ljudskost isuviše niska i u njima nema ni trunke razuma. Zar neće doći dan kada će se takvih ljudi gnušati i odbaciti ih delo Svetoga Duha i biće spaljeni paklenim ognjem? Oni ne poznaju Božje delo, već sude o Njegovom delu i uz to pokušavaju da Boga poduče kako da deluje. Kako takvi ljudi koji su lišeni razuma mogu da spoznaju Boga? Čovek Boga spoznaje kroz proces traženja i iskustva; spoznaja Boga se ne zadobija kroz prosvećenje Svetoga Duha tako što čovek proizvoljno donosi sudove. Što je znanje ljudi o Bogu preciznije, to Mu se oni manje opiru. I obrnuto, što ljudi manje znaju o Bogu, veća je verovatnoća da će Mu se opirati. Tvoje predstave, tvoja stara priroda i tvoja ljudskost, karakter i moralni pogledi predstavljaju kapital kojim se opireš Bogu, a što su tvoje moralne norme iskvarenije, to je podliji tvoj karakter i što je niža tvoja ljudskost, to si veći neprijatelj Božji. Oni koji imaju snažne predstave i samopravednu narav još su veći neprijatelji ovaploćenog Boga; takvi ljudi su antihristi. Ako tvoje predstave ne budu ispravljene, one će uvek biti protivne Bogu; nikada nećeš biti u skladu sa Bogom i uvek ćeš biti odvojen od Njega.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 10

Tri etape dela obavlja jedan Bog; to je najveća od svih vizija i to je jedini put ka spoznaji Boga. Tri etape dela može da obavi jedino Sâm Bog. Nijedan čovek ne može da obavi takvo delo u Njegovo ime. Drugim rečima, jedino je Sâm Bog mogao Svoje sopstveno delo da obavlja od postanka do današnjeg dana. Iako su tri etape Božjeg dela obavljene u različitim dobima i na različitim mestima, i mada je svaka od tih etapa različita, sve je to delo koje obavlja jedan Bog. Ovo je najveća od svih vizija koje čovek treba da spozna i, ako je čovek u stanju da je u potpunosti razume, imaće čvrsto uporište. Najveći problem sa kojim se različite religije i veroispovesti danas suočavaju jeste to što ne poznaju delo Svetog Duha i što delo Svetog Duha ne mogu da razlikuju od dela koje ne potiče od Duha Svetoga – stoga one ne mogu da odrede da li i ovu etapu dela, poput poslednje dve etape, takođe obavlja Bog Jahve. Iako ljudi slede Boga, većina njih još uvek nije u stanju da kaže da li je to pravi put. Čoveka muči pitanje da li je ovo put pod vođstvom Boga lično i da li je Božje ovaploćenje činjenica, a većina ljudi još uvek pojma nema kako da ove stvari razluči. Oni koji slede Boga nisu sigurnu u vezi s ovim putem, pa stoga propovedi koje se drže imaju samo delimičan učinak među tim ljudima i ne mogu da budu sasvim delotvorne, što onda kod takvih ljudi utiče na život-ulazak. Kada bi čovek u tri etape dela mogao da vidi da ih sve odreda Sâm Bog obavlja u različitim vremenima, na različitim mestima i na različitim ljudima; kada bi čovek mogao da shvati da sva ta dela, iako međusobno različita, obavlja jedan Bog i da, upravo stoga što čitavo delo obavlja jedan Bog, ono mora biti ispravno i nepogrešivo, kao i da se neosporno radi o delu jednog Boga, mada je ono u neskladu sa čovekovim predstavama – kada bi, dakle, čovek mogao sa sigurnošću da kaže kako je sve to delo jednog Boga, čovekove predstave bi se tada svele na puke tričarije, koje nisu vredne pomena. Čoveku su vizije nejasne, čovek samo Jahvea poznaje kao Boga, a Isusa kao Gospoda, i dvoumi se u vezi sa ovaploćenim Bogom današnjice. Posledično, mnogi ljudi i dalje su privrženi delima Jahvea i Isusa, i opsednuti predstavama o delu današnjice, i većina njih se neprestano oseća nesigurno, te delo današnjice ne shvata ozbiljno. Čovek, međutim, nema nikakve predstave o poslednje dve etape dela, koje su bile nevidljive. To je zato što čovek ne razume stvarnost poslednje dve etape dela i što im nije lično svedočio. Upravo zbog toga što se ove etape dela ne mogu videti, čovek ih zamišlja kako mu se svidi; ma šta da smisli, nema činjenica kojima bi se takve maštarije mogle dokazati, niti ikoga ko bi ih mogao korigovati. Čovek razuzdava svoj temperament, zaboravlja na oprez i pušta mašti na volju. Nema činjenica pomoću kojih bi se njegove maštarije mogle proveriti, te tako čovekove maštarije postaju „činjenice”, bez obzira na to da li su tačne. Na taj način, čovek veruje u sopstvenog, izmaštanog boga, koji postoji samo u njegovom umu, i ne stremi ka Bogu stvarnosti. Ako svaka osoba ima svoju vrstu vere, onda će među stotinu ljudi postojati sto vrsta verovanja. Čovek se odlikuje ovakvom verom zato što nije video praktičnost Božjeg dela, zato što ju je samo čuo ušima, ali je nije video svojim očima. Čovek je čuo legende i priče – ali je retko čuo činjenično znanje o Božjem delu. Na taj način, ljudi koji su u veri proveli svega godinu dana, do vere u Boga došli su kroz sopstvene predstave, a isto važi i za one koji čitavog svog života veruju u Boga. Oni koji ne vide činjenice nikada neće moći da pobegnu od vere zasnovane na sopstvenim predstavama o Bogu. Čovek veruje da se oslobodio okova svojih starih predstava i da je zakoračio u novo područje. Zar on ne zna da saznanja onih koji ne mogu da vide pravo lice Božje nisu ništa drugo do predstave i glasine? Čovek misli kako su njegove predstave ispravne i nepogrešive, i smatra da te predstave potiču od Boga. Kada čovek danas svedoči o Božjem delu, on zapravo oslobađa predstave koje su se u njemu godinama nagomilavale. Maštarije i zamisli iz prošlosti postale su prepreka obavljanju dela u ovoj etapi, i čoveku je postalo teško da se oslobodi takvih predstava i da opovrgne takve zamisli. Predstave mnogih koji do današnjeg dana slede Boga o svakom koraku Njegovog dela postajale su sve bolnije, a ovi ljudi su postepeno izgradili upornu mržnju prema ovaploćenom Bogu. Izvor ove mržnje je u čovekovim predstavama i uobraziljama. Činjenice ne dozvoljavaju čoveku da pusti na volju svojoj uobrazilji, a još manje popuštaju pred bilo kakvim olakim pobijanjem, a čovekove predstave i uobrazilje ne mogu da tolerišu postojanje činjenica; štaviše, čovek ne razmišlja o ispravnosti i istinitosti činjenica, već samo nastavlja da daje na volju svojim predstavama i da razvija sopstvene uobrazilje. Upravo zbog toga su čovekove predstave i uobrazilje postale neprijatelj današnjeg dela, dela koje je u neskladu sa čovekovim predstavama. Za ovu se grešku može samo reći da je posledica čovekovih predstava, a ne može se reći da je posledica Božjeg dela. Može čovek da zamišlja štagod mu drago, ali zato ne može otvoreno da osporava nijednu etapu Božjeg dela, niti bilo kojeg njegovog elementa; činjenica Božjeg dela ne toleriše nikakvu uvredu od čoveka. Ti svojoj mašti možeš puštati na volju, možeš čak i da smišljaš lepe priče o delima Jahvea i Isusa, ali ne možeš da pobiješ činjenice o svakoj etapi Jahveovog i Isusovog dela; ovo je ujedno načelo i upravna odluka, i vi treba da razumete značaj ovih pitanja. Čovek smatra da ova etapa dela nije u skladu s njegovim predstavama, pri čemu to nije slučaj za dve prethodne etape dela. U svojoj mašti, čovek veruje kako se delo iz prethodne dve etape sasvim sigurno razlikuje od današnjeg dela – ali jesi li ikada pomislio da su sva načela Božjeg dela ista, da je Njegovo delo uvek praktično i da će, bez obzira na to o kom se dobu radi, uvek biti najezde ljudi koji se opiru i protive činjenici Njegovog dela? Svi oni koji se danas opiru i protive ovoj etapi dela, bez sumnje bi se isto tako opirali Bogu u prošlim vremenima, jer takvi će ljudi zauvek biti neprijatelji Božji. Ljudi koji poznaju činjenicu Božjeg dela gledaće na tri etape dela kao na delo jednog Boga i odbaciće svoje predstave. To su ljudi koji poznaju Boga i oni koji istinski slede Boga. Kad se celokupno Božje upravljanje bude primaklo kraju, Bog će sve stvari klasifikovati prema njihovoj vrsti. Čovek je stvoren rukom Stvoritelja koji, na kraju, čoveka mora u potpunosti vratiti pod Svoju vlast; to je zaključak ove tri etape dela. Etapa dela poslednjih dana, kao i prethodne dve etape koje su obavljene u Izraelu i Judeji, zajedno predstavljaju Božji plan upravljanja u čitavoj vaseljeni. To niko ne može da opovrgne i to je činjenica Božjeg dela. Iako ljudi nisu iskusili mnogo od ovog dela niti su mu svedočili, činjenice ostaju činjenice, i to nijedan čovek ne može da ospori. Svi oni koji veruju u Boga, na svakom mestu u vaseljeni, prihvatiće ove tri etape dela. Ako poznaješ samo jednu određenu etapu dela i ne razumeš preostale dve njegove etape, ako ne razumeš Božje delovanje u prošlim vremenima, onda ti nisi u stanju da ispričaš celu istinu o celokupnom Božjem planu upravljanja i tvoje je znanje o Bogu jednostrano, jer ti, u svojoj veri u Boga, Njega niti poznaješ, niti Ga razumeš, te stoga nisi podoban da budeš Božji svedok. Bez obzira na to da li je tvoje trenutno znanje o ovim stvarima duboko ili površno, svi vi na kraju morate steći znanje i morate biti potpuno uvereni, i svi će ljudi videti celokupno Božje delo i potčiniti se Božjoj vlasti. Po okončanju ovog dela, sve će religije postati jedno, sva stvorena bića će se vratiti pod vlast Stvoritelja, sva stvorena bića će obožavati jednog istinitog Boga, a sve će zle religije iščeznuti, da se više nikad ne pojave.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 11

Čemu ovo stalno pozivanje na tri etape dela? Proticanje vekova, društveni razvoj i promenljivo lice prirode, sve to prati promene u trima etapama dela. Čovečanstvo se vremenom menja zajedno sa delom Božjim i ne razvija se samo po sebi. Tri etape Božjeg dela pominju se zato da bi sva stvorena bića i ljudi svih religija i veroispovesti potpali pod vlast jednog Boga. Ma kojoj religiji da pripadaš, na kraju ćete se svi predati Božjoj vlasti. Ovo delo jedino Sȃm Bog može da izvede; to ne može da učini nijedan verski poglavar. U svetu postoji nekoliko glavnih religija, od kojih svaka ima svog poglavara ili vođu, a sledbenici tih religija rasuti su po različitim zemljama i regionima širom sveta; u skoro svakoj zemlji, bila ona velika ili mala, žive ljudi različitih religija. Međutim, bez obzira na to koliko različitih religija postoji na svetu, svi ljudi u vaseljeni, na kraju krajeva, postoje pod vođstvom jednog Boga, a ne pod vođstvom verskih poglavara ili vođa. To znači da ljudskim rodom ne rukovodi određeni verski poglavar ili vođa; umesto toga, čitav ljudski rod predvođen je Stvoriteljem, koji je stvorio i nebo i zemlju i sva stvorenja, a takođe i čitav ljudski rod – to je činjenica. Mada u svetu ima nekoliko glavnih religija, sve one, ma koliko da su velike, postoje pod vrhovnom vlašću Stvoritelja, i nijedna od njih ne može da prekorači opseg te vrhovne vlasti. Razvoj ljudskog roda, smena društva, napredak prirodnih nauka – sve je to neodvojivo od Stvoriteljevih uređenja, a ovo delo nije nešto što bi mogao da obavi bilo koji verski poglavar. Verski poglavar je samo vođa određene religije i ne može da predstavlja Boga, niti može da predstavlja Onoga koji je stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja. Verski poglavar može da predvodi sve pripadnike čitave jedne religije, ali ne može da zapoveda svim stvorenim bićima pod kapom nebeskom – to je opštepriznata činjenica. Verski poglavar je samo vođa i ne može biti ravan Bogu (Stvoritelju). Sve su stvari u rukama Stvoritelja i na kraju će se sve vratiti u ruke Stvoritelja. Bog je stvorio ljudski rod i svaka religija će doći pod vrhovnu vlast Božju – to je neizbežno. Samo Bog je Svevišnji među svim stvarima, a čak i najviši vladar među svim stvorenim bićima takođe mora da dođe pod Njegovu vrhovnu vlast. Ma koliko da je status nekog čoveka visok, on ne može da odvede ljudski rod na prikladno odredište, i niko nije u stanju da sve stvari razvrsta po vrstama. Sâm Jahve je stvorio ljudski rod i sve ljude razvrstao po vrstama, a kada nastupe krajnja vremena, On će Svoje delo i dalje obavljati Sâm, razvrstavajući sve stvari prema vrstama – nijedan čovek ne može da zauzme Božje mesto u ovom delu. Sve tri etape dela koje su se odvijale od početka do danas, obavio je Sâm Bog, i to jedan isti Bog. Činjenica o postojanju tri etape dela jeste činjenica Božjeg rukovođenja celokupnim čovečanstvom, činjenica koju niko ne može da porekne. Na kraju tri etape dela, sva stvorenja će biti klasifikovana prema svojoj vrsti i vratiće se pod Božju vrhovnu vlast, jer iznad vaseljene i širom nje postoji samo ovaj jedan Bog i nema drugih religija. Onaj ko nije u stanju da stvori svet neće biti u stanju ni da ga privede kraju, dok će Onaj koji je stvorio svet zasigurno moći da ga dovede do kraja. Prema tome, ako neko nije u stanju da ovo doba privede kraju, već je samo u stanju da pomogne čoveku da sebe neguje i oplemeni svoj karakter, onda on sigurno neće biti Bog i sigurno neće biti Gospod ljudskog roda i neće biti sposoban da obavi tako veliko delo. Postoji samo jedan koji može da obavlja takvo delo, a svi koji nisu u stanju da obavljaju ovo delo zasigurno su razni zli duhovi, a ne Bog, a svi zli duhovi su Božji neprijatelji. Dokle god je nešto delo zlih duhova koji zaluđuju ljude, to je zla religija, a zle religije su u neskladu s Bogom, i ono što je u neskladu s Bogom jeste Božji neprijatelj. Sav posao obavlja ovaj jedan istiniti Bog i čitavom vaseljenom vlada ovaj jedini Bog. Bilo da je reč o Njegovom delu u Izraelu ili Kini, bilo da to delo obavlja Duh ili telo, celokupno to delo obavlja Sâm Bog i niko ga drugi ne može obaviti. Upravo zato što je On Bog celog čovečanstva, On svoje delo obavlja slobodno, nesputan nikakvim uslovima. Ovo je najveća od svih vizija. Ako želite da, kao stvoreno biće, ispunite dužnost stvorenog bića i da razumete namere Božje, najpre morate razumeti delo Božje, morate razumeti Božje namere u odnosu na stvorena bića, morate razumeti Njegov plan upravljanja i morate razumeti sav značaj dela koje On obavlja. Oni koji ovo ne razumeju nisu u skladu sa merilom kao stvorena bića! Ako, kao stvoreno biće, ne razumeš odakle potičeš, ako ne shvataš istoriju ljudskog roda i celokupno delo koje Bog obavlja i ako, štaviše, ne razumeš kako se čovečanstvo do danas razvijalo i ne znaš ko vlada nad celim čovečanstvom, onda ti nikako ne možeš da obavljaš svoju dužnost. Bog je sve do danas predvodio ljudski rod i, otkako je stvorio čoveka na zemlji, On ga nikada nije napustio. Sveti Duh nikada nije prestao da deluje, nikada nije prestao da predvodi čovečanstvo i nikada ga nije napustio. Ali čovečanstvo ne shvata da Bog postoji, a još manje zna o Bogu. Ima li ičeg što više od ovoga ponižava sva stvorena bića? Lično Bog predvodi čoveka, ali čovek ne razume delo Božje. Iako si stvoreno biće, ti ipak nisi svestan svoje istorije i nisi ni svestan ko te je vodio na tvom putovanju, i nisi svestan dela koje Bog obavlja, pa stoga ni ne možeš da spoznaš Boga. Ako ti i sada još uvek nisi svestan ovih stvari, onda nikada nećeš ni biti podoban da budeš Božji svedok. Danas Stvoritelj lično opet predvodi sve ljude i još jednom svim ljudima dopušta da vide Njegovu mudrost, svemoć, spasenje i divotu. Uprkos tome, ti još uvek ne shvataš ili ne razumeš – zar ti onda ne pripadaš onima koji neće primiti spasenje? Oni koji su od Sotone ne razumeju reči Božje, dok oni koji su izabrani od Boga mogu da čuju Božji glas. Svi oni koji znaju i razumeju reči koje Ja izgovaram jesu oni koji će biti spaseni i koji mogu da svedoče o Bogu; svi oni koji ne razumeju reči koje izgovaram ne mogu svedočiti o Bogu, i oni će biti eliminisani. Oni koji ne razumeju Božje namere i ne shvataju delo Božje nesposobni su da spoznaju Boga i takvi ljudi ne mogu svedočiti o Bogu. Ako želiš da budeš Božji svedok, onda moraš poznavati Boga; spoznaja Boga ostvaruje se kroz Božje delo. Konačno, ako želiš da spoznaš Boga, moraš poznavati Božje delo: poznavanje Božjeg dela je od najveće važnosti. Kada tri etape dela budu privedene kraju, biće formirana grupa onih koji svedoče o Bogu, grupa ljudi koji su Boga spoznali. Svi ovi ljudi će poznavati Boga. Moći će da istinu sprovedu u delo i posedovaće ljudskost i razum. Svi oni će znati tri etape Božjeg dela spasenja. To je delo koje će na kraju biti ostvareno, a ti ljudi su plod kristalizacije šest hiljada godina dugog dela upravljanja i najsnažnije svedočanstvo o konačnom porazu Sotone. Oni koji su u stanju da svedoče o Bogu moći će da prime Božje obećanje i blagoslov, i biće grupa koja će opstati do samog kraja, grupa koja poseduje Božji autoritet i koja svedoči o Bogu. Možda svako od vas može postati član ove grupe, a možda to može samo polovina, ili vas jedva nekoliko – to će zavisiti od vaše rešenosti i od vašeg stremljenja.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 12

Plan upravljanja od šest hiljada godina podeljen je na tri etape dela. Nijedna od ovih etapa, sama za sebe, ne može u celosti da predstavlja delo triju doba, već samo jedan njegov deo. Ime Jahveovo ne može u celosti da predstavlja Božju narav. Činjenica da je On Svoje delo obavio u Dobu zakona ne dokazuje da Bog može biti Bog samo po zakonu. Jahve je zarad čoveka uspostavio zakone i predao mu zapovesti, zahtevajući od njega da podigne hram i oltare; delo koje je On učinio predstavlja samo Doba zakona. Ovo delo koje je On obavio ne dokazuje da je Bog jedino onaj Bog koji od čoveka traži da poštuje zakon, niti onaj Bog koji boravi u hramu, a nije ni samo Bog koji je pred oltarom. Bilo bi neistinito tako nešto kazati. Delo koje je izvršeno po zakonu može da predstavlja samo jedno doba. Da je, dakle, Bog učinio samo delo u Dobu zakona, čovek bi Boga ovako definisao: „Bog je onaj Bog koji je u hramu i, stoga, da bismo služili Bogu, moramo obući svešteničke odore i ući u hram.” Da delo iz Doba blagodati nikad nije učinjeno i da se Doba zakona nastavilo sve do danas, čovek ne bi znao da je Bog takođe milostiv i pun ljubavi. A da nije obavljeno delo iz Doba zakona, već samo delo iz Doba blagodati, sve što bi čovek znao bilo bi da Bog jedino iskupljuje čoveka i da Bog čoveku oprašta grehe. Znao bi samo da se On odlikuje svetošću i nevinošću, te da je u stanju da se zarad čoveka žrtvuje i da bude razapet na krst. Čovek bi samo ove stvari znao i ništa drugo ne bi razumeo. Prema tome, svako doba predstavlja jedan deo Božje naravi. Doba zakona predstavlja određene aspekte Božje naravi, baš kao što to čini Doba blagodati, a ovo predstavlja sadašnju etapu – celokupna narav Božja može biti razotkrivena tek kad se sve tri etape objedine u jednu celinu. Čovek će u potpunosti moći da je razume tek kada spozna sve tri etape. Pri tom ne sme biti izostavljena nijedna od tri etape. Narav ćeš Božju u celosti moći da vidiš tek pošto spoznaš ove tri etape dela. Činjenica da je Bog Svoje delo dovršio u Dobu zakona ne predstavlja dokaz da je On Bog samo prema zakonu, a činjenica da je On dovršio svoje delo iskupljenja ne podrazumeva da će Bog ljude doveka iskupljivati. Sve su to ograničenja koja je postavio čovek. Pošto je Doba blagodati došlo kraju, ti onda ne možeš reći da je Bog samo Bog krsta i da jedino krst predstavlja Božje spasenje. To bi bilo postavljanje granica Bogu. Iako Bog, u sadašnjoj etapi, uglavnom obavlja delo reči, ipak ne možeš reći da Bog nikada nije prema čoveku bio milostiv, te da je čoveku doneo samo grdnju i sud. Delo u poslednjim danima obelodanjuje Jahveovo i Isusovo delo, kao i sve čoveku nerazumljive tajne, čime se razotkrivaju odredišta i ishodi čovečanstva i dovršava celokupno delo spasenja među ljudima. Ovom etapom dela u poslednjim danima, sve se polako privodi kraju. Sve tajne koje su čoveku nerazumljive moraju biti razotkrivene, kako bi čovek mogao da ih prozre i da ih sve razume u svom srcu. Tek tada će ljudi moći da budu klasifikovani po svojoj vrsti. Tek po završetku šest hiljada godina dugog plana upravljanja, čovek će u celosti moći da razume Božju narav, jer će Njegovo upravljanje tada biti privedeno kraju.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 13

Celokupno delo, koje se odvijalo tokom šest hiljada godina dugog plana upravljanja, tek sada se privodi kraju. Tek pošto celokupno ovo delo bude čoveku razotkriveno i obavljeno među ljudima, čovečanstvo će u celosti spoznati narav Božju i sve što On ima i što jeste. Kad delo ove etape bude u potpunosti dovršeno, sve tajne koje čovek ne razume biće rasvetljene, sve prethodno neshvaćene istine biće razjašnjene, a ljudskoj će rasi biti saopšten njen budući put i njeno odredište. U ovome se sastoji celokupnost dela koje će biti učinjeno u sadašnjoj etapi. Iako je put kojim čovek danas korača ujedno i put krsta i put stradanja, ono što čovek danas praktikuje, ono što jede, pije i u čemu uživa, umnogome se razlikuje od onoga što je važilo za čoveka prema zakonu i tokom Doba blagodati. Ono što se od čoveka danas traži drugačije je od onoga što se zahtevalo u prošlosti, a još se više razlikuje od onoga što se od čoveka tražilo u Dobu zakona. Šta se, dakle, od čoveka po zakonu zahtevalo kad je Bog Svoje delo obavljao u Izraelu? Da čovek treba da se pridržava Šabata i Jahveovih zakona i ništa više od toga. Niko nije smeo da radi na Šabat, niti da krši zakone Jahvea. Ali danas to ne važi. Ljudi na Šabat rade, okupljaju se i mole kao i obično, i ne nameću im se nikakva ograničenja. Oni koji su živeli u Doba blagodati morali su da budu kršteni, a od njih se još zahtevalo i da poste, da dele hleb, piju vino, da pokrivaju glavu i da drugima peru noge. Danas su ovi propisi ukinuti, ali se čoveku zato postavljaju stroži zahtevi, jer delo Božje postaje sve dublje, a čovekov ulazak doseže sve više. U prošlosti je Isus ruke Svoje polagao na čoveka i molio se, ali kakva korist od polaganja ruku danas, kad je sve već rečeno? Rezultati se mogu i samo rečima postići. Kada je On u prošlosti ruke Svoje polagao na čoveka, činio je to da bi čoveka blagoslovio i ujedno ga izlečio od bolesti. Tako je Božji Duh u prošlosti činio, ali danas to nije tako. Duh Božji sada koristi reči da bi delao i postizao rezultate. Njegove su vam reči razjašnjene i vi treba da ih sprovedete u delo baš onako kako vam je rečeno. Njegove su reči namere Njegove; one su delo koje On želi da učini. Kroz reči Njegove razumećete Njegove namere i ono što On od vas traži da postignete, a vi Njegove reči možete naprosto sprovesti u delo neposredno, bez ikakve potrebe za polaganjem ruku. Neki će možda reći: „Položi ruke Svoje na mene! Položi na mene Svoje ruke kako bih mogao da primim Tvoj blagoslov i kako bih mogao da Te doživim.” Ovo je prevaziđeni običaj iz prošlih vremena, koji je danas zastareo, jer se doba promenilo. Sveti Duh deluje u skladu sa dobom, a ne nasumično niti primenjujući propise. Doba se promenilo, a novo doba sa sobom nužno donosi i novo delo. Ovo važi za svaku etapu dela, te se tako delo Njegovo nikad ne ponavlja. Isus je, u Doba blagodati, učinio popriličan broj takvih dela kao što su isceljenje bolesti, isterivanje demona, polaganje ruku Svojih na čoveka kako bi ga blagosiljao i pomolio se za njega. Ponovo činiti to isto, međutim, bilo bi besmisleno u današnje vreme. Sveti Duh je u to vreme tako činio zato što je to bilo Doba blagodati, kad je blagodati u kojoj je čovek mogao da uživa bilo dovoljno. Od njega se nije zahtevalo da išta na bilo koji način plaća i, dokle god je verovao, primao bi blagodat. Prema svima se postupalo vrlo milostivo. Sad je drugačije doba i delo Božje napredovalo je dalje; pobuna ljudska i sve što je nečisto u čoveku biće odbačeno kroz grdnju i sud. Pošto je to bila etapa iskupljenja, Bogu je sledovalo da tako čini i da pokaže dovoljno blagodati u kojoj čovek uživa, kako bi čovek mogao da bude iskupljen od greha. Pomoću Svoje blagodati, On je čoveku oprostio njegove grehe. Ova sadašnja etapa služi tome da se razotkriju nepravedne stvari u čoveku putem grdnje, suda, udaraca rečima, kao i discipline i razotkrivanja rečima, kako bi čovečanstvo kasnije moglo biti spaseno. Ovo je delo sveobuhvatnije od iskupljenja. U Doba blagodati bilo je dovoljno blagodati u kojoj je čovek uživao; pošto je čovek dosad već iskusio ovu blagodat, on više ne treba da uživa u njoj. Ovom je delu vreme isteklo i ono više ne treba da se izvršava. Čovek sada treba da bude spasen putem suda reči. Nakon što bude podvrgnut sudu, grdnji i oplemenjivanju, ujedno će se i narav čovekova promeniti. Nisu li za sve to zaslužne reči koje sam izgovorio? Svaka etapa dela obavlja se shodno napretku čitave rase ljudske i shodno dobu. Ovo je delo od sveopšteg značaja i u celosti se obavlja zarad konačnog spasenja, kako bi ljudski rod u budućnosti mogao da ima dobro odredište i kako bi ljudi, na kraju, mogli da budu razvrstani prema svojoj vrsti.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 14

Svaka etapa dela Svetog Duha takođe zahteva čovekovo svedočenje. Svaku etapu dela čini bitka između Boga i Sotone, pri čemu je meta ove bitke Sotona, dok je čovek taj koji će ovim delom biti usavršen. Da li Božje delo može da urodi plodom ili ne, zavisi od toga kakvo je čovekovo svedočenje o Bogu. Ovo svedočenje je Božji jedini zahtev prema onima koji Ga slede; to se svedočenje daje pred Sotonom, a ono je ujedno i dokaz efekata Njegovog dela. Celokupno Božje upravljanje podeljeno je na tri etape, pri čemu se u svakoj etapi pred čoveka postavljaju odgovarajući zahtevi. Štaviše, kako se doba smenjuju i napreduju, Božji zahtevi prema čitavom čovečanstvu postaju sve veći. Tako ovo delo Božjeg upravljanja, korak po korak, dostiže svoj vrhunac, tako da čovek sagleda činjenicu „pojavljivanja Reči u telu”, da bi na taj način zahtevi prema čoveku, kao i svedočanstvo koje se od njega traži da ponese, postali još veći. Što je čovek sposobniji za istinsku saradnju s Bogom, to Bog može da zadobije veću slavu. Čovekova saradnja predstavlja svedočenje koje se od njega traži, a svedočenje koje on daje jeste čovekova praksa. Prema tome, to da li Božje delo može dati željene efekte i da li istinsko svedočenje može postojati ili ne, neraskidivo je povezano s čovekovom saradnjom i svedočenjem. Kad ovo delo bude dovršeno, to jest, kad celokupno Božje upravljanje bude privedeno kraju, od čoveka će se zahtevati snažnije svedočenje, a kada Božje delo bude završeno, čovekova praksa i ulazak dostići će svoj zenit. U prošlosti se od čoveka tražilo da poštuje zakon i zapovesti i zahtevalo se da bude strpljiv i ponizan. Danas se od čoveka traži da se pokori svim Božjim uređenjima i da poseduje vrhunsku ljubav prema Bogu, a konačno se od njega traži i da Boga voli čak i kad se nađe usred nevolje. Ove tri etape predstavljaju zahteve koje Bog, korak po korak, čoveku postavlja tokom celog Svog upravljanja. Svaka etapa Božjeg dela zadire dublje od prethodne i u svakoj su etapi zahtevi prema čoveku veći od prethodnih, te se na taj način celokupno Božje upravljanje postepeno uobličava. Upravo zato što su zahtevi prema čoveku sve veći, čovekova se narav sve više približava merilima koja zahteva Bog i tek tada se čitav ljudski rod postepeno udaljava od Sotoninog uticaja, sve do trenutka kada će, nakon što Božje delo bude potpuno privedeno kraju, čitavo čovečanstvo biti spaseno od uticaja Sotone. Kad nastupi taj trenutak, Božje delo biće dovršeno, čovek više neće sarađivati s Bogom radi promene svoje naravi, a celo će čovečanstvo živeti u svetlosti Božjoj i, od tada pa nadalje, neće više biti buntovništva, niti protivljenja Bogu. Bog, takođe, čoveku neće postavljati nikakve zahteve, a između čoveka i Boga postojaće skladnija saradnja, takva u kojoj će čovek živeti zajedno s Bogom, životom koji će nastupiti nakon što Božje upravljanje bude u celosti dovršeno i nakon što Bog bude čoveka u potpunosti izbavio iz kandži Sotone. Oni koji Božje stope ne mogu pomno da slede nisu u stanju da postignu takav život. Oni će potonuti u tamu, gde će plakati i škrgutati zubima; to su ljudi koji veruju u Boga, ali Ga ne slede, ljudi koji veruju u Boga, ali se ne pokoravaju Njegovom celokupnom delu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 15

U celokupnom delu upravljanja, najvažnije delo odnosi se na spasavanje čoveka od uticaja Sotone. Ključno delo je to da se potpuno osvoje iskvareni ljudi, kako bi oni koji su osvojeni mogli da obnove svoje prvobitno bogobojažljivo srce, te da mogu da ostvare normalan ljudski život, to jest normalan život stvorenog bića. Ovo delo je presudno i ono je srž dela upravljanja. Od tri etape dela spasenja, prva etapa dela iz Doba zakona nije ni izbliza pripadala srži dela upravljanja; ona je samo neznatno nalikovala delu spasenja i nije predstavljala početak Božjeg dela izbavljenja čoveka iz Sotonine vlasti. Prvu etapu dela neposredno je obavio Duh, zato što je čovek, po zakonu, znao samo da se pridržava zakona i nije u sebi imao više istine, te zato što delo iz Doba zakona jedva da je obuhvatalo promene u naravi čovekovoj, a još manje se bavilo načinima delovanja kojima se čovek može izbaviti iz Sotonine vlasti. Stoga je Duh Božji dovršio ovu krajnje jednostavnu etapu dela, koja se nije ticala čovekove iskvarene naravi. Ova etapa dela nije imala mnogo veze sa jezgrom upravljanja i nije bila u nekoj naročitoj korelaciji sa zvaničnim delom spasenja čoveka, te stoga nije bilo potrebe da se Bog ovaploćuje kako bi Svoje delo lično obavio. Delo koje obavlja Duh, implicitno je i nedokučivo, te je za čoveka duboko zastrašujuće i nepristupačno; Duh nije pogodan za neposredno izvršenje dela spasenja i nije prikladan za to da čoveka neposredno opskrbljuje životom. Čoveku najviše odgovara da delo Duha preobrazi u pristup koji mu je blizak; drugim rečima, ono što je čoveku najprikladnije jeste da Bog, zarad obavljanja Svoga dela, postane obična, normalna osoba. To od Boga zahteva da se ovaploti kako bi u obavljanju Svog dela preuzeo mesto Duha, a za čoveka ne postoji prikladniji način Božjeg delovanja. Od ove tri etape Božjeg dela, dve etape obavlja telo, a one predstavljaju ključne etape dela upravljanja. Ova dva ovaploćenja međusobno su komplementarna i savršeno se dopunjuju. Prvom etapom Božjeg ovaploćenja postavljeni su temelji za drugu etapu, a može se reći da ova dva ovaploćenja Božja čine jednu celinu i da nisu u neskladu jedno s drugim. Dve etape dela Bog obavlja pod Svojim ovaploćenim identitetom, zbog toga što su one veoma važne za celokupno delo upravljanja. Gotovo da bi se moglo reći kako bi, bez delovanja ova dva Božja ovaploćenja, celokupno delo upravljanja bilo obustavljeno, a spasavanje ljudskog roda ne bi bilo ništa drugo do prazna priča. Da li je ovo delo važno ili nije, prvenstveno zavisi od potreba ljudskog roda, od realnosti ljudske izopačenosti, te od stepena Sotoninog buntovništva i njegovog ometanja prilikom obavljanja ovog dela. Ko je prava osoba, dorasla ovom zadatku, zavisi od prirode posla koji treba obaviti, kao i od važnosti tog posla. Što se značaja ovog dela tiče, u smislu metoda delovanja koji treba usvojiti – da li ga neposredno treba obaviti Duh Božji ili ovaploćeni Bog, ili pak ono treba da bude učinjeno preko čoveka – najpre se odbacuje njegovo izvršenje putem čoveka, da bi, na osnovu prirode samog dela i različitosti dela Duha naspram dela tela, na kraju bilo odlučeno da je delo koje obavlja telo korisnije za čoveka od dela koje Duh obavlja neposredno, te da ono nudi više prednosti. Tako je Bog razmišljao kada je odlučivao o tome da li ovo delo treba da obavi Duhom ili telom. Svaka etapa dela ima svoj značaj i svoju osnovu. Nijedna od ovih etapa dela nije zasnovana na neosnovanim maštarijama, niti se one sprovode proizvoljno; u njima postoji izvesna mudrost. Takva je stvarna priča koja stoji iza celokupnog Božjeg dela. Konkretno govoreći, tako uzvišeno delo, kakvo je lično delovanje ovaploćenog Boga među ljudima, sadrži u sebi još veći deo Božjeg plana. Prema tome, mudrost Božja i celokupnost Njegovog bića ogledaju se u svakom postupku, misli i ideji iz Njegovog dela; ovo je konkretnije i sistematičnije biće Božje. Čoveku je teško da zamisli, teško mu je da poveruje, a povrh svega mu je teško da spozna ove suptilne misli i ideje. Posao koji izvršava čovek obavlja se prema opštem načelu, što je za čoveka veoma zadovoljavajuće. Pa ipak, u poređenju s Božjim delom, razlika je, jednostavno, prevelika. Iako su Božji postupci veliki, a delo Božje veličanstvenih razmera, oni se zasnivaju na mnogobrojnim detaljnim i preciznim planovima i aranžmanima, koje čovek ne može ni da zamisli. Ne samo što se svaka etapa Njegovog dela obavlja u skladu s načelom, već svaka etapa takođe sadrži mnogo toga što se ljudskim jezikom ne može precizno izraziti, a to su stvari koje su čoveku nevidljive. Bilo da se radi o delu Duha ili delu ovaploćenog Boga, u svakom od njih sadržani su planovi Njegovog dela. Njegovo delo nije bez osnova i On ne obavlja besmisleno delo. Kada delo neposredno obavlja Duh, to je u skladu s Njegovim ciljevima, a kad se On pretvori u čoveka (to jest, kad preobrazi Svoj spoljašnji oblik) da bi obavio delo, ono je u još većem skladu sa Njegovom svrhom. Zbog čega bi inače On tako spremno menjao Svoj identitet? Zbog čega bi se inače On tako spremno pretvarao u osobu koju smatraju tako niskom i koju progone?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Iskvareni ljudski rod ima veću potrebu za spasenjem od strane ovaploćenog Boga”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 16

Današnje delo poguralo je delo Doba blagodati; to jest, delo izvedeno pod čitavim šest hiljada godina dugim planom upravljanja odmaklo je dalje. Iako se Doba blagodati završilo, Božje delo napreduje dalje i dublje. Zašto Ja uvek iznova ponavljam da se ova etapa dela nadovezuje na Doba blagodati i na Doba zakona? Da to izrazim drugačije, današnje delo je nastavak dela obavljenog u Doba blagodati i predstavlja napredak u odnosu na ono obavljeno u Dobu zakona. Ove tri etape čvrsto su međusobno povezane, pri čemu je svaka karika u lancu usko povezana sa sledećom. Zašto takođe kažem da se ova etapa dela nadovezuje na onu koju je obavio Isus? Kada bismo pretpostavili da se ova etapa ne nadovezuje na delo koje je obavio Isus, u ovoj etapi bi moralo da se desi još jedno raspeće, a čitavo delo iskupljenja prethodne etape bi moralo iznova da se obavi. To bi bilo besmisleno. Dakle, ne radi se o tome da je delo u potpunosti dovršeno, već je doba napredovalo i delo je podignuto na viši nivo u odnosu na ranije. Može se reći da je ova etapa dela izgrađena na temelju Doba zakona i na steni Isusovog dela. Božje delo se gradi iz etape u etapu, a ova etapa nije novi početak. Samo se kombinacija sve tri etape dela može smatrati planom upravljanja dugim šest hiljada godina. Delo ove etape obavljeno je na temeljima dela Doba blagodati. Ako ove dve etape dela nisu povezane, zašto se onda raspeće ne ponovi u ovoj etapi? Zašto ne nosim grehe čovečje, već dolazim da neposredno sudim čoveku i grdim ga? Da Moje delo da sudim i grdim čoveka nije usledilo posle raspeća – u kombinaciji s činjenicom da Sveti Duh nije začeo Moj sadašnji dolazak – onda Ja ne bih bio podoban da sudim čoveku i da ga grdim. Upravo zato što sam jedno sa Isusom, dolazim da neposredno grdim čoveka i da mu sudim. Delo u ovoj etapi se u potpunosti nadograđuje na delo iz prethodne etape. Zato samo delo ove vrste može dovesti čoveka, korak po korak, do spasenja. Isus i ja potičemo od jednog Duha. Iako nismo povezani u telu, Naš Duh je jedan; iako sadržaj onoga što činimo i delo koje preduzimamo nije isto, suština Nam je ista; Naša tela imaju različita obličja, ali to je do promene u dobu i do različitih zahteva Naših dela; Naše službe nisu slične, tako da su delo koje stvaramo i naravi koje čoveku otkrivamo takođe različiti. Zato se ono što čovek vidi i razume danas razlikuje od onoga u prošlosti, a to je posledica promene doba. Uprkos tome što se Oni razlikuju po polu i obličju Njihovih tela i što nisu od istog roda, niti su rođeni u istom razdoblju, Njihov Duh je ipak jedno. Uprkos tome što Njihova tela ne dele ni krv ni fizičku sličnost bilo koje vrste, ne može se poreći da su Oni ovaploćena tela Božja u dve različite epohe. Nepobitna je istina da su Oni ovaploćena tela Božja. Međutim, Oni ne potiču od iste loze niti koriste isti ljudski jezik (jedno je bio muškarac koji je govorio jezikom Jevreja, a drugo je žensko koje govori samo kineski). To su razlozi zbog kojih su Oni živeli u različitim zemljama da bi obavili delo koje svakome od njih priliči, i to u različitim epohama. Uprkos činjenici da su Oni istog Duha – odnosno, da poseduju istu suštinu – između spoljašnjih ljuštura Njihovih tela nema nikakve sličnosti. Jedino što Im je zajedničko jeste ista ljudskost, ali što se tiče spoljašnjeg izgleda Njihovih tela i okolnosti Njihovog rođenja, Oni nisu slični. To ne utiče na delo nijednog od Njih, niti na čovekovu spoznaju o Njima, zato što su Oni, na kraju krajeva, od istog Duha i niko ne može da Ih razdvoji. Uprkos tome što nisu u krvnom srodstvu, Njihovim čitavim bićima upravlja Njihov Duh, koji Im omogućava da ponesu različita dela u različitim razdobljima, a i Njihova tela potiču od različitih loza. Na primer, Jahveov Duh nije otac Isusovog Duha, a Isusov Duh nije sin Jahveovog Duha: Oni su od jednog te istog Duha. Isto tako, ovaploćeni Bog današnjice i Isus nisu u krvnom srodstvu, ali Oni su jedno – zato što je Njihov Duh jedan. Bog može da obavi delo milosti i blagosti, kao i pravednog suda i grdnje čoveka, i bacanja kletvi na čoveka; i na kraju, On može da obavi i delo uništenja sveta i kažnjavanja zlih. Zar On ne radi sve to Sâm? Zar to nije svemogućnost Božja? On je bio u stanju i da proglasi zakone za čoveka i da mu izda zapovesti, a takođe je bio u stanju da prve Izraelce uvede u život na zemlji i da ih upućuje u izgradnju hrama i oltara, držeći sve Izraelce pod Svojom vlašću. Zbog Njegovog autoriteta, tokom dve hiljade godina koliko je živeo na zemlji s narodom Izraela. Izraelci se nisu usudili da se pobune protiv Njega i svi su se bojali Jahvea i pridržavali se Njegovih zapovesti. Takvo je bilo delo koje je obavljeno zahvaljujući Njegovom autoritetu i Njegovoj svemogućnosti. Onda je, u Dobu blagodati, Isus došao da iskupi ceo posrnuli ljudski rod (ne samo Izraelce). Pokazao je milost i blagost prema čoveku. Isus koga je čovek video u Dobu blagodati bio je ispunjen blagošću i uvek je bio blagonaklon prema čoveku, zato što je došao da spase čoveka od greha. Bio je u stanju da ljudima oprosti njihove grehe sve dok Njegovo raspeće nije u potpunosti iskupilo čoveka od greha. U tom razdoblju, Bog se pojavio pred čovekom sa milošću i blagošću; to jest, On je čoveku postao žrtva za greh i bio je razapet zbog čovekovih grehova, da bi zauvek bili oprošteni. Bio je milostiv, saosećajan, strpljiv i pun ljubavi. A svi oni koji su sledili Isusa u Dobu blagodati takođe su nastojali da budu strpljivi i ispunjeni ljubavlju u svakom pogledu. Oni su umeli dugo da trpe i nikada nisu uzvraćali nasiljem, čak ni kada su ih tukli, proklinjali ili kamenovali. Ali u poslednjoj etapi više ne može biti tako. Na primer, dela Isusa i Jahvea nisu bila sasvim ista iako su Oni bili od jednog Duha. Jahveovo delo nije dovršilo doba, već je upravljalo dobom, uspostavljajući život ljudskog roda na zemlji, a delo današnjice jeste pokoravanje duboko iskvarenih neznabožačkih nacija i vođenje ne samo Božjeg izabranog naroda Kine, već i čitave vaseljene i ljudskoga roda. Možda ti se čini da se ovo delo obavlja samo u Kini, ali ono je zapravo već počelo da se širi van njenih granica. Zašto ljudi van Kine uvek iznova traže istiniti put? Zato što je Duh već počeo da dela, a reči koje se danas izgovaraju upućene su ljudima u celoj vaseljeni. S tim je polovina dela već pokrenuta. Od postanka sveta do danas, Duh Božji pokrenuo je ovo veliko delo i, povrh toga, u različitim dobima i u različitim zemljama je obavljao različito delo. Ljudi svakog doba vide drugačiju Njegovu narav koja se prirodno otkriva kroz različito delo koje obavlja. On je Bog ispunjen milošću i blagošću; On je čovekova žrtva za greh i čovekov pastir; ali On je i čovekov sud, grdnja i kletva. Mogao je da uvede čoveka u dve hiljade godina dug život na zemlji, a mogao je i da iskupi iskvareni ljudski rod od greha. Danas je On u stanju i da osvoji ljudski rod, one koji Ga ne spoznaju, te da ih natera da padnu ničice pod Njegovom vrhovnom vlašću i navede ih da Mu se u potpunosti pokore. Na kraju, On će spaliti sve što je nečisto i nepravedno u ljudima vaseljene, da bi im pokazao da On nije samo milostiv i blagonaklon Bog, ne samo Bog mudrosti i čudesnih dela, ne samo sveti Bog, već i Bog koji sudi čoveku. Za one zle među ljudima, On je oganj, sud i kazna; za one koji će biti usavršeni, On predstavlja nevolju, oplemenjivanje i kušnju, kao i utehu, oslonac, opskrbljivanje rečima i orezivanje. A onima koji su eliminisani, On je kazna i odmazda.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Dva ovaploćenja upotpunjuju značaj ovaploćenja”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 17

Bog je sproveo Svoje šestohiljadugodišnje delo do današnjeg dana i otkrio mnoga Svoja dela, prvenstveno da bi porazio Sotonu i spasao celo čovečanstvo. Pomoću ove prilike, Bog omogućava svemu na nebesima, svemu na zemlji, svemu u morima, pa i svakom stvorenju na zemlji, da vide Njegovu svemogućnost i sva Njegova dela. Koristeći priliku Svoje pobede nad Sotonom, On otkriva sva Svoja dela ljudima, da bi Ga svi slavili i veličali Njegovu mudrost u poražavanju Sotone. Sve na zemlji, na nebesima i u morima daje slavu Bogu, slavi Njegovu svemogućnost, slavi svako Njegovo delo i kliče Njegovom svetom imenu. Ovo je dokaz Njegove pobede nad Sotonom; to je dokaz Njegovog osvajanja Sotone. Još više, to je dokaz Njegovog spasenja čovečanstva. Celokupna Božja tvorevina daje Mu slavu, hvali Ga zbog pobede nad neprijateljem i pobedonosnog povratka, i veliča Ga kao velikog Kralja pobedioca. Njegov cilj nije samo da porazi Sotonu, te zbog toga On Svoje delo neprekidno obavlja već šest hiljada godina. On koristi Sotonin poraz da bi spasao čovečanstvo, da bi otkrio sva Svoja dela i svu Svoju slavu. Steći će slavu i sveukupno mnoštvo anđela videće svu slavu Njegovu. Glasnici na nebu, ljudi na zemlji i sva Njegova zemaljska stvorenja videće slavu Stvoritelja. To je delo koje On obavlja. Sva Njegova stvorenja na nebu i na zemlji svedočiće o slavi Njegovoj, a On će se pobedonosno vratiti nakon što porazi Sotonu, dok Ga celokupno čovečanstvo slavi – to je delo koje postiže dva cilja istovremeno. Naposletku će osvojiti celokupno čovečanstvo i zbrisaće svakoga ko Mu se opire ili se buni protiv Njega; drugim rečima, zbrisaće sve one koji su od Sotone.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Trebalo bi da znaš kako se celokupno čovečanstvo razvijalo do današnjeg dana”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 18

Delo koje je Jahve izvršio među Izraelcima, u ljudskom rodu je uspostavilo Božje zemaljsko mesto porekla, koje je ujedno bilo sveto mesto na kome je On bio prisutan. Svoje delo je ograničio na narod Izraela. Isprva, On nije delovao izvan Izraela, već je umesto toga izabrao narod koji je smatrao prikladnim kako bi ograničio obim Svoga dela. Izrael je mesto na kome je Bog stvorio Adama i Evu, a iz praha tog mesta Jahve je stvorio čoveka; to mesto je postalo osnova Njegovog dela na zemlji. Izraelci, koji su bili Nojevi potomci, a takođe i Adamovi potomci, bili su ljudski temelj Jahveovog dela na zemlji.

U to vreme, značaj, svrha i koraci Jahveovog dela u Izraelu bili su u tome da se Njegovo delo sprovede na celoj zemlji, da bi se onda to delo, sa Izraelom u svom središtu, postepeno proširilo na neznabožačke narode. Ovo je načelo prema kome On deluje unutar vaseljene – započinje od određene tačke da bi se pokrenula celina, a zatim proširuje Svoje delo dok svi ljudi u vaseljeni ne prime Njegovo jevanđelje. Prvi Izraelci bili su Nojevi potomci. Ovi ljudi su bili obdareni jedino Jahveovim dahom i znali su kako da se staraju o osnovnim životnim potrebama, ali nisu znali kakav je Bog Jahve niti Njegove namere spram čoveka, a još manje kako treba da se boje Stvoritelja. A kad je reč o postojanju propisa i zakona koje je trebalo poštovati^[a] ili o tome da li je postojala dužnost koju stvorena bića treba da izvršavaju za Stvoritelja, Adamovi potomci nisu znali ništa o tome. Jedino su znali da muž treba da dirinči kako bi zbrinuo svoju porodicu, a da žena treba da se pokori svom mužu i da produžava ljudski rod koji je Jahve stvorio. Drugim rečima, takvi ljudi, koji su imali jedino Jahveov dah i Njegov život, nisu znali ništa o tome kako da poštuju Božje zakone niti kako da udovolje Stvoritelju. I premalo toga su razumeli. Stoga, iako u njihovom srcu nije bilo ničeg nepoštenog niti obmanjujućeg, a do ljubomore i svađa među njima retko je i dolazilo, oni ipak ništa nisu znali niti su razumeli o Jahveu, Stvoritelju. Ovi čovekovi preci znali su jedino da jedu Jahveova dobra i da uživaju u njima, ali nisu znali da se boje Jahvea; nisu znali da je Jahve bio Onaj koga treba na kolenima da obožavaju. Pa kako bi se onda oni mogli nazvati Njegovim stvorenim bićima? Kad bi tako bilo, zar ne bi onda uzalud bile izgovorene reči: „Jahve je Stvoritelj” i „On je stvorio čoveka kako bi Ga čovek mogao prikazati, slaviti i predstavljati”? Kako bi ljudi koji nisu imali bogobojažljivo srce prema Jahveu mogli da svedoče o Njegovoj slavi? Kako bi oni mogli da postanu ispoljavanje Njegove slave? Ne bi li tada Jahveove reči „Ja sam čoveka stvorio prema Svom liku” dograbio Sotona, zlikovac? Ne bi li tada ove reči postale žig sramote Jahveovog stvaranja čoveka? Da bi dovršio tu fazu dela, Jahve se nakon stvaranja ljudskog roda nije bavio njegovim podučavanjem, niti ga je vodio od Adama do Noja. Umesto toga, On je tek nakon uništenja sveta potopom formalno počeo da predvodi Izraelce, koji su bili potomci Noja, a takođe i Adama. Njegovo delo i Njegove izjave u Izraelu usmeravali su ceo narod Izraela, koji je živeo širom zemlje izraelske, pokazujući time ljudskom rodu da je Jahve u stanju ne samo da čoveku udahne dah, kako bi ovaj od Njega mogao da dobije život i da se iz praha uzdigne u stvoreno ljudsko biće, već da On može i da spali ljudski rod, da ga prokune i da Svojim štapom upravlja ljudskim rodom. Isto tako, oni su videli da Jahve može da usmerava ljudski život na zemlji i da govori i deluje među ljudima prema satima dana i noći. Delo koje je On obavio bilo je učinjeno jedino stoga da bi Njegova stvorena bića spoznala da je čovek došao iz praha koji je On pokupio i, povrh toga, da je On stvorio čoveka. Osim toga, On je Svoje delo najpre obavio u Izraelu zato da bi ostali narodi i zemlje (koji u stvari nisu bili odvojeni od Izraela, već su se samo izdvojili od Izraelaca, ali su i dalje bili potomci Adama i Eve) mogli da prime Jahveovo jevanđelje iz Izraela, i zato da bi sva stvorena bića u vaseljeni mogla da se boje Jahvea i poštuju Ga kao velikog. Da Jahve Svoje delo nije započeo u Izraelu, već da je umesto toga ljudskom rodu, nakon što ga je stvorio, naprosto dozvolio da živi bezbrižnim životom na zemlji, u tom slučaju, imajući u vidu čovekovu fizičku prirodu (priroda označava da čovek nikada ne može spoznati stvari koje ne može da vidi, što će reći da on ne bi znao da je Jahve taj koji je stvorio ljudski rod, a još manje zašto je On to učinio), on nikada ne bi znao da je Jahve stvorio ljudski rod niti da je On Gospod svih stvari. Da je Jahve stvorio čoveka i smestio ga na zemlju, a zatim naprosto obrisao prašinu sa Svojih ruku i otišao, umesto da ostane među ljudskim rodom da ga usmerava kroz određeni vremenski period, tada bi se ceo ljudski rod sveo na ništavilo; čak bi se i nebo i zemlja i sva stvorenja koje je On stvorio, i čitav ljudski rod, sveli na ništavilo, a povrh toga bi ih Sotona smrvio. U tom slučaju bi se raspršila Jahveova želja da „Na zemlji, to jest, usred Njegovog stvaranja, On može da ima mesto na kome će stajati, sveto mesto”. Prema tome, to što je On nakon stvaranja ljudskog roda ostao među ljudima da ih usmerava u njihovom životu i da im se iz njihove sredine obraća – sve je to imalo za cilj ostvarenje Njegove želje i ostvarenje Njegovog plana. Delo koje je On obavio u Izraelu imalo je za cilj samo da ostvari plan koji je On osmislio pre Nego što je stvorio sve postojeće, te stoga Njegovo prvobitno delovanje među Izraelcima i Njegovo stvaranje svega postojećeg nisu u međusobnoj suprotnosti, već je sve to učinjeno zarad Njegovog upravljanja, Njegovog dela i Njegove slave, kao i da bi Njegovo stvaranje ljudskog roda poprimilo dublji smisao. On je život ljudskog roda na zemlji usmeravao tokom dve hiljade godina posle Noja, pomažući ljudima da shvate kako da se boje Jahvea, Gospoda svih stvari, kako da vode svoj život i kako da žive, a najviše od svega, kako da svedoče o Jahveu, kako da Mu budu pokorni i da Ga se plaše, pa čak i da Ga muzikom veličaju, kao što su to činili David i njegovi sveštenici.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Delo u Doba zakona”

a. Izvorni tekst ne sadrži izraz „koje je trebalo poštovati”.

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 19

Pre ovog perioda od dve hiljade godina, tokom kojeg je Jahve obavljao Svoje delo, čovek nije znao ništa i gotovo ceo ljudski rod je bio ogrezao u izopačenosti, sve dok, pre uništenja sveta potopom, nije dostigao tako duboku razuzdanost i iskvarenost, a u njegovom srcu nije uopšte bilo mesta za Jahvea, a kamoli za Njegov put. Ljudi nikada nisu razumeli delo koje je Jahve trebalo da obavi; nisu imali razuma, a znanja još i manje i, poput mašina koje dišu, bili su krajnje neuki u svemu što se ticalo čoveka, Boga, svih stvari, života i tome slično. Na zemlji su se upuštali u brojna zavođenja, poput zmije, i izrekli su mnoge stvari kojima su se ogrešili o Jahvea, ali ih On, budući da su bili neuki, nije grdio niti ih je dovodio u red. Tek nakon potopa, kad je Noje imao 601 godinu, Jahve se formalno pojavio pred Nojem i poveo njega i njegovu porodicu, predvodeći ptice i životinje koje su preživele potop zajedno sa Nojem i njegovim potomcima, sve do kraja Doba zakona, koje je potrajalo ukupno 2500 godina. On je u Izraelu delovao, tačnije, formalno delovao, ukupno 2000 godina, da bi potom u Izraelu i izvan njega istovremeno delovao još 500 godina, što ukupno iznosi 2500 godina. Tokom ovog perioda, Izraelce je podučio da, zarad služenja Jahveu, treba da sagrade hram, da obuku svešteničku odoru i da zorom ulaze bosi u hram, kako im cipele ne bi ukaljale hram Jahveov, te kako se oganj sa vrha hrama ne bi spustio na njih i nasmrt ih spalio. Oni su izvršavali svoje dužnosti i pokoravali se Jahveovim uređenjima. Molili su se Jahveu u hramu i, nakon što su primili Jahveovo otkrivenje, odnosno, nakon što je Jahve progovorio, poveli su mnoštvo i podučili ih da treba da se boje Jahvea – svog Boga. I Jahve im reče da treba da sagrade hram i oltar i da u vreme Jahvea, odnosno, na Pashu, na oltaru pripreme prvorođenu telad i jagnjad radi prinošenja žrtava Jahveu, ne bi li ih na taj način obuzdao i u njihova srca usadio strah prema Jahveu. Poštovanje ovog zakona postalo je merilo njihove odanosti Jahveu. Jahve im je takođe odredio Šabat, kao sedmi dan Svog stvaranja. Dan posle Šabata učinio je prvim danom, danom tokom kojeg treba da veličaju Jahvea, da Mu prinose žrtve i da Mu stvaraju muziku. Na ovaj dan Jahve je sazvao sve sveštenike da ljudima razdele žrtveno meso sa oltara kako bi ljudi jeli i kako bi mogli da uživaju u mesu žrtava sa Jahveovog oltara. I Jahve im reče da su blagosloveni, da su sa Njim podelili obrok i da su oni Njegov izabrani narod (što je bio Jahveov zavet sa Izraelcima). Upravo stoga narod Izraela i dan-danas govori da je Jahve samo njihov Bog, a ne i Bog neznabožaca.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Delo u Doba zakona”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 20

Tokom Doba zakona, Jahve je izložio brojne zapovesti kako bi ih Mojsije preneo Izraelcima koji su ga pratili pri izlasku iz Egipta. Ove zapovesti je Jahve dao Izraelcima i one nisu imale nikakve veze sa Egipćanima; trebalo je da te zapovesti obuzdaju Izraelce, a On ih je koristio da bi im ispostavio Svoje zahteve. Da li su poštovali Šabat, da li su poštovali svoje roditelje, da li su obožavali idole i tako dalje – sve su to bila načela prema kojima im je presuđivano da li su grešni ili pravedni. Među njima je bilo nekih koje je pogodio Jahveov oganj, nekih koji su kamenovani do smrti i nekih koji su dobili Jahveov blagoslov, a to je određivano prema tome jesu li poštovali te zapovesti ili ne. Oni koji nisu poštovali Šabat, kamenovani su do smrti. Sveštenike koji nisu poštovali Šabat, pogodio je Jahveov oganj. Oni koji nisu poštovali svoje roditelje, takođe su kamenovani do smrti. Jahve je sve ovo odobrio. Jahve je uspostavio Svoje zapovesti i zakone da bi ljudi, dok ih On vodi kroz život, čuli Njegovu reč, pokorili se i kako se protiv Njega ne bi bunili. On je koristio ove zakone da bi novorođeni ljudski rod držao pod kontrolom kako bi postavio temelj za Svoje buduće delo. I tako je, na osnovu dela koje je Jahve obavio, prvo doba nazvano Dobom zakona. Iako je Jahve mnogo toga izjavio i mnogo dela obavio, On je samo pozitivno usmeravao ljude, podučavajući ove neuke ljude kako da se vladaju, kako da žive i kako da razumeju Jahveov put. Delo koje je On obavio najvećim delom je imalo za cilj da ljude navede da poštuju Njegov put i da slede Njegove zakone. Ovo delo je obavljeno na ljudima koji su bili tek neznatno iskvareni; ono nije dosezalo tako daleko da preobrati njihovu narav ili rast u njihovom životu. On je ljude samo obuzdavao i kontrolisao navodeći ih da se pridržavaju zakona. Za Izraelce tog vremena Jahve je bio samo Bog u hramu, Bog na nebesima. Bio je stub sazdan od oblaka, stub sazdan od ognja. Sve što je Jahve od njih tražio bilo je da poštuju ono što ljudi danas znaju kao zakone i zapovesti – moglo bi se čak reći i propise – jer ono što je Jahve činio nije imalo za cilj da ih preobrazi, već da im podari više onoga što čovek treba da ima i da mu to lično preda jer, nakon što je stvoren, čovek nije imao ništa od onoga što je trebalo da poseduje. I tako je Jahve podario ljudima stvari koje treba da poseduju radi svog života na zemlji, učinivši da ljudi koje je On vodio nadmaše svoje pretke, Adama i Evu, budući da ono što im je Jahve podario nadilazi ono što je On podario Adamu i Evi na početku. Bez obzira na to, delo koje je Jahve obavio u Izraelu trebalo je samo da usmerava ljudski rod i da ga navede da prizna svog Stvoritelja. On ih nije osvajao niti preobražavao, već ih je samo usmeravao. To je sveukupnost Jahveovog dela u Doba zakona. To je pozadina svega, prava priča, suština Njegovog dela u čitavom Izraelu i početak Njegovog šest hiljada godina dugog dela – držati ljudski rod pod kontrolom Jahveove ruke. Iz ovoga se izrodilo još dela u Njegovom planu upravljanja za period od šest hiljada godina.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Delo u Doba zakona”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 21

U početku, tokom starozavetnog Doba zakona, usmeravanje čoveka nalikovalo je usmeravanju detinjeg života. Jahve tek što je bio izrodio prve ljude; bili su to Izraelci. Oni nisu znali baš ništa o tome kako da se Boga boje, niti kako da žive na zemlji. Ovim se želi reći kako je Jahve stvorio ljudski rod, odnosno Adama i Evu, ali im pritom nije dao sposobnost da razumeju kako da se boje Jahvea, niti kako da slede Jahveove statute na zemlji. Bez Jahveovog neposrednog usmeravanja niko to nije mogao direktno da spozna, jer čovek u početku nije posedovao ovu sposobnost. Čovek je znao samo da je Jahve Bog, ali nije baš ništa znao o tome kako da Ga se boji, kakvo bi se ponašanje moglo smatrati bogobojažljivim, s kakvim umom čovek treba da Ga se boji, niti o tome šta čovek treba da Mu ponudi u znak bogobojažljivosti. Čovek je samo umeo da uživa u onome u čemu se moglo uživati među stvarima koje je Jahve stvorio, ali u pogledu toga kako treba da živi na zemlji tako da bude dostojan da se naziva „stvorenim bićem”, čovek je bio potpuno neuk. Kad ne bi bilo nikoga ko bi mu davao uputstva, niti ikoga ko bi ga lično usmeravao, ovaj ljudski rod nikad ne bi živeo ispravnim ljudskim životom, već bi samo krišom tavorio u Sotoninom zatočeništvu. Jahve je stvorio ljudski rod, što će reći da je stvorio Adama i Evu, čovekove pretke, ali im povrh toga nije podario ništa od intelekta ni mudrosti. Mada su već živeli na zemlji, oni gotovo ništa nisu razumevali. Na taj je način Jahveovo delo stvaranja ljudskog roda obavljeno samo polovično, nije bilo u potpunosti dovršeno. On je samo od gline oblikovao model čoveka i udahnuo mu život, ali nije čoveku darovao dovoljno rešenosti da Ga se boji. Čovek u početku nije posedovao srce koje se Boga boji ili Ga se užasava. Znao je samo da sluša Njegove reči, ali su mu zato bila potpuno nepoznata osnovna znanja o životu na zemlji i normalna pravila ljudskog života. Iako je, dakle, Jahve stvorio muškarca i ženu, i obavio sedmodnevni projekat, On ni izdaleka nije dovršio delo stvaranja čoveka, jer je čovek i dalje bio samo prazna ljuštura, lišena stvarnosti ljudskog bića. Čovek je znao samo to da je ljudski rod stvorio Jahve, ali nije mogao ni da nasluti kako da se pridržava Jahveovih reči i statuta. I tako, nakon postanka ljudskog roda, Jahveovo delo nije bilo dovršeno. Još uvek je morao u potpunosti da usmerava ljude da dođu pred Njega, kako bi mogli da na zemlji zajedno žive i da Ga se boje, te da bi, uz Njegovo vođstvo, mogli da zakorače na pravi put normalnog ljudskog života na zemlji. Tek je na taj način ovo delo, koje je načelno učinjeno pod Jahveovim imenom, bilo u potpunosti dovršeno; to jest, samo je na taj način Jahveovo delo stvaranja sveta u potpunosti privedeno kraju. I tako je On, stvorivši čovečanstvo, život čoveka na zemlji morao da usmerava tokom nekoliko hiljada godina, kako bi ljudi mogli da se pridržavaju Njegovih uredbi i statuta i učestvuju u svim normalnim ljudskim aktivnostima na zemlji. Tek tada je Jahveovo delo bilo u potpunosti završeno.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 22

Delo koje je Isus izvršio bilo je u skladu sa potrebama čoveka tog doba. Njegov zadatak je bio da iskupi ljudski rod, da mu oprosti grehe, pa je stoga Njegova narav u potpunosti bila sazdana na poniznosti, strpljenju, ljubavi, pobožnosti, trpeljivosti, milosti i dobroti. Ljudskom rodu je doneo obilje blagodati i blagoslova, i sve ono u čemu su ljudi mogli da uživaju. Na uživanje im je dao: mir i sreću, Svoju trpeljivost i ljubav, Svoju milost i dobrotu. U to vreme, izobilje stvari sa kojima su se ljudi susretali i u kojima su mogli da uživaju – osećaj mira i sigurnosti u srcu, osećanje utehe u duši i njihova zavisnost od Isusa Spasitelja – poticalo je od doba u kome su živeli. U Doba blagodati, Sotona je već bio iskvario čoveka, pa su, da bi se postigao učinak, za obavljanje dela iskupljenja celog ljudskog roda bili potrebni obilje blagodati, beskonačna trpeljivost i strpljenje, pa čak i više od toga, žrtva dovoljna za iskupljenje ljudskih grehova. Ono što je ljudski rod video u Doba blagodati bila je samo Moja žrtva radi iskupljenja ljudskih grehova: Isus. Znali su samo da Bog može biti milostiv i trpeljiv i videli su samo Isusovu milost i dobrotu, a to je bilo upravo stoga jer su rođeni u Doba blagodati. I tako, pre nego što su bili iskupljeni, morali su da uživaju u obilju blagodati koje im je Isus darivao. Jedino su na taj način mogli da imaju koristi, kako bi, kroz njihovo uživanje u blagodati gresi mogli da im budu oprošteni, pružajući im priliku za iskupljenje od njihovih grehova kroz uživanje u Isusovoj trpeljivosti i strpljenju. Jedino su kroz Isusovu trpeljivost i strpljenje stekli uslove da prime oproštaj i da uživaju u obilju blagodati koje im je darivao Isus. Baš kao što je Isus rekao: Došao sam da iskupim ne pravednike, već grešnike, da grešnicima omogućim oproštaj njihovih grehova. Da je Isus, nakon što se ovaplotio u telu, poprimio narav koja sudi, proklinje i nije tolerantna prema ljudskim prestupima, čovek nikada ne bi dobio priliku da se iskupi i zauvek bi ostao grešan. Da je bilo tako, plan upravljanja za šest hiljada godina zaustavio bi se u Doba zakona, a Doba zakona bi se produžilo za šest hiljada godina. Ljudski gresi bi postali samo još brojniji i teži, a stvaranje ljudskog roda pokazalo bi se kao uzaludno. Ljudi bi jedino bili u stanju da služe Jahveu pod zakonom, ali bi njihovi gresi nadmašili grehe prvostvorenih ljudi. Što je Isus više voleo ljudski rod, opraštajući mu grehe i donoseći mu dovoljno milosti i dobrote, to je ljudski rod sve više sticao pravo da ga Isus spasi, pa su zato ljudi nazvani izgubljenom jagnjadi za čije je otkupljenje Isus platio visoku cenu. U ovo delo Sotona nije mogao da se upliće, jer se Isus prema Svojim sledbenicima odnosio kao što se brižna majka ophodi prema detetu na svojim nedrima. On se na njih nije ljutio niti ih se gnušao, već ih je neprestano tešio; nikada nije pokazivao gnev među njima, već je prema njihovim gresima bio trpeljiv, praveći se da ne vidi njihovu glupost i neznanje, čak do te mere da je govorio: „Oprosti drugima sedamdeset puta sedam puta.” Tako je On Svojim srcem dirnuo i promenio srca drugih i samo tako su ljudi kroz Njegovu trpeljivost dobili oproštaj za svoje grehe.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Prava priča o delu iz Doba iskupljenja”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 23

Iako je u Svom ovaploćenju Isus bio potpuno lišen telesnih osećanja, uvek je tešio Svoje sledbenike, opskrbljivao ih, pomagao im i podržavao ih. On je obavio toliko delo, istrpeo je toliko patnje, a pred ljude nikad nije postavljao preterane zahteve, već je prema njihovim gresima uvek bio strpljiv i trpeljiv, pa su ga ljudi u Doba blagodati od milošte nazivali „nežni Spasitelj Isus”. Za ljude iz tog vremena – za sve ljude – ono što je Isus imao i ono što je On bio, jesu milost i dobrota. Nikada nije pamtio ljudske grehe, a Njegovo ophođenje prema ljudima nikada nije počivalo na njihovim prestupima. Budući da je to bilo drugačije doba, On je ljudima darivao obilje hrane tako da mogu da jedu do mile volje. Uz blagodati se ophodio prema svim ljudima koji su Ga sledili, isceljivao je bolesne, izgonio demone i vaskrsavao mrtve. Ne bi li ljudi poverovali u Njega i uvideli da je sve ono što je radio učinjeno usrdno i iskreno, otišao je toliko daleko da je vaskrsao leš koji trune, kako bi im pokazao da u Njegovim rukama čak i mrtvi mogu da ožive. Uvek je ćutke trpeo i na taj način među njima sprovodio Svoje delo iskupljenja. Odnosno, pre nego što je bio prikovan za krst, Isus je na Sebe već preuzeo ljudske grehe i postao žrtva za greh ljudskog roda. Pre nego što je razapet, On je otvorio put ka krstu ne bi li iskupio ljudski rod. Na kraju je bio prikovan za krst, žrtvujući sebe radi krsta, a ljudskom rodu je darovao svu Svoju milost, dobrotu i svetost. Prema ljudima je uvek bio trpeljiv, nikad osvetoljubiv, opraštajući im grehe, podstičući ih na pokajanje i učeći ih da imaju strpljenje, uzdržanost i ljubav, da pođu Njegovim stopama i da sebe žrtvuju za krst. Njegova ljubav prema braći i sestrama nadilazila je Njegovu ljubav prema Mariji. Dela koja je činio počivala su na načelu isceljenja bolesnih i isterivanja demona, a sve zarad Njegovog iskupljenja. Kud god da je pošao, uz blagodati se ophodio prema svim Svojim sledbenicima. Siromahe je činio bogatima, hromima je omogućio da prohodaju, slepima da progledaju, a gluvima da pročuju. Čak i one najneuglednije siromašne grešnike pozivao je da sa Njim sede za istim stolom, nikad ih ne gledajući s prezirom, već im uvek pokazujući strpljenje, čak i uz reči: Kad pastir od stotinu ovaca izgubi jednu, ostaviće za sobom onih devedeset i devet da potraži tu jednu zalutalu ovcu, a nakon što je pronađe silno će se tome obradovati. Voleo je Svoje sledbenike baš kao što ovca voli svoju jagnjad. Iako su u Njegovim očima bili nerazumni, neznalice i grešnici, a uz to i najskromniji članovi društva, On je ove grešnike – ljude koje su drugi prezirali – smatrao zenicom Svoga oka. Pošto ih je gledao sa naklonošću, za njih je dao i Svoj život, baš kao što se na oltar prinosi jagnje. Među njima se kretao poput njihovog sluge, dozvoljavajući im da ga iskoriste i da ga zakolju, bezuslovno ih slušajući. Za Svoje sledbenike on je bio nežni Spasitelj Isus, međutim, prema farisejima, koji su sa visine ljudima držali propovedi, On nije pokazivao milost i dobrotu, već gnušanje i odbojnost. Među farisejima nije mnogo delao, već im je samo povremeno držao propovedi i prekorevao ih; među njima nije obavljao delo iskupljenja, niti je prikazivao znamenja i čuda. Svu Svoju milost i dobrotu darivao je Svojim sledbenicima, podnoseći radi ovih grešnika sve do samog kraja, kada je prikovan za krst, i, trpeći svako poniženje, sve dok u potpunosti nije iskupio ceo ljudski rod. Ovo predstavlja sveukupnost Njegovog dela.

Da nije bilo Isusovog iskupljenja ljudi bi zauvek živeli u grehu prerastajući u grešno potomstvo, potomstvo demona. Da se tako nastavilo, ceo svet bi postao stanište Sotone, mesto u kome on obitava. Delo iskupljenja je, međutim, zahtevalo ispoljavanje milosti i dobrote prema ljudskom rodu; samo je na taj način ljudski rod mogao da primi oproštaj i da na kraju stekne uslov da bude upotpunjen od strane Boga i da ga Bog sasvim zadobije. Bez ove etape dela, plan upravljanja od šest hiljada godina ne bi mogao da se ostvari. Da Isus nije bio razapet, da je samo isceljivao bolesne i isterivao demone, ljudima njihovi gresi ne bi mogli u potpunosti da budu oprošteni. Za tri i po godine koje je Isus proveo obavljajući Svoje delo na zemlji, dovršio je samo polovinu Svog dela iskupljenja; zatim je, time što je prikovan za krst i što je postao oličenje grešnog tela, time što je predat zlikovcu, dovršio delo raspeća i zagospodario sudbinom ljudskog roda. Tek nakon što je predat u ruke Sotoni, On je iskupio ljudski rod. Trideset tri i po godine proveo je na zemlji u stradanju, ismevan, oklevetan i napušten, do te mere da čak nije imao gde da spusti glavu, gde da se odmori, da bi kasnije bio i razapet, celim Svojim bićem – Svojim svetim i nedužnim telom – prikovan za krst. Izdržao je svaku moguću patnju. Vlastodršci su Mu se rugali i bičevali Ga, a vojnici su mu čak pljuvali u lice; ipak, On je izdržao do kraja ne pustivši ni glasa, pokoravajući se bezuslovno sve do same smrti, nakon čega je iskupio ceo ljudski rod. Tek tada je počeo da uživa u spokoju. Delo koje je Isus obavio predstavlja samo Doba blagodati; ono ne predstavlja Doba zakona, niti je zamena za delo poslednjih dana. To je suština Isusovog dela iz Doba blagodati, drugog po redu doba kroz koje je ljudski rod prošao – koje se još naziva i Dobom iskupljenja.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Prava priča o delu iz Doba iskupljenja”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 24

Nakon Jahveovog dela, Isus se ovaplotio kako bi među ljudima obavio Svoje delo. On Svoje delo nije obavljao izolovano, već Ga je nadogradio na delo Jahveovo. Bilo je to delo za jedno novo doba, koje je Bog obavio nakon što je dovršio Doba zakona. Slično tome, nakon što se Isusovo delo završilo, Bog je nastavio sa svojim delom za sledeće doba, jer se celokupno Božje upravljanje kreće uvek napred. Kad prođe staro doba, zameniće ga novo, a čim staro delo bude dovršeno, pojaviće se novo delo radi nastavka Božjeg upravljanja. Ovo ovaploćenje je drugo Božje ovaploćenje, koje se nastavlja na Isusovo delo. Naravno, ovo ovaploćenje ne dešava se nezavisno; ono predstavlja treću etapu dela nakon Doba zakona i Doba blagodati. Svaki put kada Bog započne novu etapu dela, uvek mora postojati novi početak i ona uvek mora doneti novo doba. Isto tako se dešavaju i odgovarajuće promene u naravi Božjoj, u načinu Njegovog delovanja, mestu odvijanja Njegovog dela, kao i u Njegovom imenu. Nije, dakle, čudo što je čoveku teško da prihvati delo Božje u novom dobu. Međutim, bez obzira koliko mu se čovek suprotstavlja, Bog uvek obavlja Svoje delo i uvek vodi čitavo čovečanstvo napred. Kada je Isus došao među ljude, On je otpočeo Doba blagodati i okončao Doba zakona. Tokom poslednjih dana, Bog se ponovo ovaplotio, te ovim ovaploćenjem okončao Doba blagodati i otpočeo Doba carstva. Svi oni koji su u stanju da prihvate drugo Božje ovaploćenje biće uvedeni u Doba carstva i, štaviše, moći će lično da prihvate usmeravanje od Boga. Iako je Isus došao među ljude i obavio mnoga dela, On je samo dovršio delo iskupljenja vascelog ljudskog roda i služio kao čovekova žrtva za greh; On čoveka nije oslobodio njegove celokupne iskvarene naravi. Potpuno čovekovo spasenje od uticaja Sotone zahtevalo je od Isusa ne samo da postane žrtva za greh i da nosi ljudske grehe, već je od Boga zahtevalo i da obavi još veće delo potpunog oslobađanja čoveka od njegove naravi koju je iskvario Sotona. I tako, nakon što su čoveku gresi oprošteni, Bog se opet vratio u telo kako bi čoveka uveo u novo doba, i otpočeo delo grdnje i suda. Ovo delo je čovečanstvo uvelo u višu sferu. Svi koji se pokore Njegovoj vrhovnoj vlasti uživaće u višoj istini i primiće veće blagoslove. Oni će zaista živeti u svetlosti, i zadobiće istinu, put i život.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 25

Ako ostanu zaglavljeni u Dobu blagodati, ljudi se nikad neće rešiti svojih iskvarenih naravi, a kamoli spoznati urođenu narav Božju. Ako ljudi stalno žive usred obilja blagodati, ali nemaju životni put koji im omogućava da spoznaju Boga, niti da Mu udovolje, oni nikad neće istinski zadobiti Boga u svojoj veri u Njega. Ovakva vrsta vere zaista je žalosna. Kad budeš završio sa čitanjem ove knjige, kad budeš iskusio svaki korak dela ovaploćenog Boga u Dobu carstva, osetićeš kako se tvoje dugogodišnje želje konačno ostvaruju. Osetićeš da tek sada zaista vidiš Boga licem u lice, da si se tek sada zagledao u Njegovo lice, čuo Njegove lične izjave, uvažio mudrost Njegovog dela i istinski osetio koliko je On praktičan i svemoguć. Osetićeš kako si stekao mnogo toga što ljudi u prošlim vremenima nikad nisu videli niti posedovali. U tom trenutku ćeš jasno spoznati šta znači verovati u Boga i šta znači biti usklađen s Božjim namerama. Naravno, ako se budeš uporno držao gledišta iz prošlosti, te odbacuješ i ne prihvataš činjenicu o drugom ovaploćenju Božjem, ostaćeš praznih ruku, ne stekavši ništa, a na kraju ćeš još biti proglašen krivim zbog suprotstavljanja Bogu. Oni koji su u stanju da se pokore istini i delu Božjem, biće podvedeni pod ime drugog ovaploćenog Boga – Svemogućeg. Moći će da prihvate usmeravanje od Boga lično, te da zadobiju sve veću i višu istinu, kao i stvarni ljudski život. Oni će ugledati viziju koju ljudi iz prošlosti nikada ranije nisu videli: „Kad sam se okrenuo da vidim čiji je to glas, ugledao sam sedam zlatnih svećnjaka, i usred svećnjaka nekoga ’kao sin čovečiji’. Bio je obučen u dugu odeždu i opasan zlatnim pojasem oko prsiju. Kosa na njegovoj glavi bila je bela kao vuna, ili kao sneg, a njegove oči kao užareni oganj. Noge su mu bile kao blistava bronza kaljena u peći, a njegov glas kao huk mnogih voda. U svojoj desnoj ruci držao je sedam zvezda, a iz njegovih usta je izlazio mač oštar s obe strane. Lice mu je sijalo kao kad sunce sija punom snagom” (Otkrivenje 1:12-16). Ova je vizija izraz sveukupne Božje naravi, a izraz Njegove sveukupne naravi takođe je izraz dela Božjeg u Njegovom sadašnjem ovaploćenju. U bujicama grdnji i sudova, Sin čovečji Svoju urođenu narav izražava putem izjava, dopuštajući svima koji prihvataju Njegovu grdnju i sud da vide pravo lice Sina čovečjeg, koje verno odslikava ono lice Sina čovečjeg koje je video Jovan. (Naravno, onima koji ne prihvataju delo Božje iz Doba carstva, sve će ovo biti nevidljivo.) Pravo lice Božje ne može se do kraja opisati ljudskim jezikom, te stoga Bog koristi metode kojima izražava Svoju urođenu narav da bi čoveku pokazao Svoje pravo lice. Što, drugim rečima, znači da su svi oni koji su okusili urođenu narav Sina čovečjeg zaista i videli pravo lice Sina čovečjeg, jer je Bog prevelik i ne može se do kraja opisati ljudskim jezikom. Nakon što čovek bude iskusio svaki korak Božjeg dela u Dobu carstva, on će spoznati pravo značenje Jovanovih reči kada je govorio o Sinu čovečjem među svećnjacima: „Kosa na njegovoj glavi bila je bela kao vuna, ili kao sneg, a njegove oči kao užareni oganj. Noge su mu bile kao blistava bronza kaljena u peći, a njegov glas kao huk mnogih voda. U svojoj desnoj ruci držao je sedam zvezda, a iz njegovih usta je izlazio mač oštar s obe strane. Lice mu je sijalo kao kad sunce sija punom snagom.” U tom trenutku, ti ćeš van svake sumnje znati da je ovo obično telo, koje je toliko toga izreklo, nesumnjivo drugi ovaploćeni Bog. Štaviše, istinski ćeš osetiti koliko si blagosloven i osetićeš da imaš više sreće od svih. Zar nisi voljan da prihvatiš ovaj blagoslov?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 26

Delo poslednjih dana sastoji se u izgovaranju reči. Velike se promene u čoveku mogu postići uz pomoć reči. Promene koje su u ovim ljudima nastale sada, na osnovu toga što su prihvatili ove reči, mnogo su veće od promena koje su nastale u ljudima na osnovu toga što su prihvatili znamenja i čuda u Doba blagodati. Zato što su se u Doba blagodati demoni iz čoveka izgonili polaganjem ruku i molitvom, ali su se u čoveku i dalje zadržale iskvarene naravi. Čovek je bio isceljivan od bolesti i gresi su mu praštani, međutim, kad je reč o načinu na koji je čovek mogao da odbaci sotonske iskvarene naravi koje je imao u sebi, to delo je tek trebalo obaviti na njemu. Zahvaljujući svojoj veri, čovek je samo iskupljen i oprošteni su mu gresi, ali čovekova grešna priroda nije bila uklonjena, već se i dalje u njemu zadržala. Gresi su čoveku oprošteni Božjim ovaploćenjem, ali to nije značilo da u čoveku više nije bilo greha. Čoveku su gresi mogli biti oprošteni kroz žrtvu za greh, ali on ni na koji način ne može da reši problem toga kako da više ne bude grešan, kako da svoje iskvarene naravi i grešnu prirodu u potpunosti odbaci i kako da svoju život-narav u određenoj meri promeni. Gresi su čoveku oprošteni zbog Božjeg dela raspeća, ali čovek nastavlja da živi unutar svojih starih sotonskih iskvarenih naravi. Imajući ovo u vidu, čoveka je neophodno u celosti spasti od njegovih sotonskih iskvarenih naravi, njegova se grešna priroda mora potpuno odbaciti da se više nikad ne razvije, a njegova narav mora da se podvrgne preobražaju. To od čoveka zahteva da shvati put rasta u životu, da shvati put života i da shvati kako da promeni svoju narav. Nadalje, to od čoveka zahteva da praktično postupa u skladu s tim putem kako bi se njegova narav postepeno menjala, da bi živeo obasjan svetlošću, kako bi sve što on čini moglo da bude u skladu s Božjim namerama, da bi mogao da odbaci svoje sotonske iskvarene naravi i da bi se oslobodio mračnog uticaja Sotone, izranjajući na taj način u potpunosti iz greha. Tek tada će čovek primiti potpunu spasonosnu blagodat. U vreme kad je Isus obavljao Svoje delo, čovekovo znanje o Njemu još uvek je bilo nejasno i maglovito. Čovek Ga je sve vreme smatrao sinom Davidovim, za Njega je govorio da je veliki prorok, dobroćudni Gospod koji iskupljuje grehe čovekove. Neki su, snagom svoje vere, bili isceljeni samo dodirivanjem poruba Njegove odore; slepi su progledali, a čak su i mrtvi oživeli. Pa ipak, čovek nije bio u stanju da u sebi otkrije duboko ukorenjene sotonske iskvarene naravi, niti je znao kako da ih odbaci. Čovek je primio veliku blagodat, poput mira i blagostanja tela, donošenja blagoslova celoj porodici zahvaljujući veri jednog njenog člana, isceljenja bolesti i tome slično. Za sve ostalo bila su zaslužna dobra dela čovekova i njegova bogougodna pojava; svako ko je mogao da živi na tim osnovama smatran je vernikom koji je u skladu sa merilom. Samo su takvi vernici, nakon smrti, mogli da zakorače na nebo, što je značilo da su spaseni. Ovi ljudi, međutim, tokom svog životnog veka uopšte nisu razumevali životni put. Sve što su činili sastojalo se u neprekidnom ciklusu sagrešenja i ispovedanja grehova, bez ikakvog puta kojim bi narav svoju promenili: takvo je bilo čovekovo stanje u Doba blagodati. Je li čovek bio u potpunosti spasen? Ne! Stoga je, nakon završetka ove etape dela, preostalo da se obavi još i delo suda i grdnje. Cilj ove etape jeste da se čovek pročisti uz pomoć reči, čime će mu se ujedno ponuditi put koji treba da sledi. Ova etapa ne bi bila plodonosna ni smislena ako bi se u njoj nastavilo sa isterivanjem demona, jer na taj način i dalje ne bi bila iskorenjena grešna priroda čovekova, te bi se čovek zaustavio na praštanju grehova. Čoveku su gresi bili oprošteni zahvaljujući žrtvi za greh, jer je delo raspeća već bilo privedeno kraju i Bog je već bio nadvladao Sotonu. Ali su se zato iskvarene naravi u čoveku i dalje zadržale, čovek i dalje može da greši i da se opire Bogu, a Bog još uvek nije zadobio ljudski rod. Zbog toga Bog u ovoj etapi dela koristi reč kako bi razotkrio iskvarene naravi čovekove i kako bi ga naveo da praktično postupa u skladu s odgovarajućim putem. Delo koje se obavlja u ovoj etapi ima više smisla od prethodnog, a ujedno je i plodonosnije, jer je sada reč ta koja neposredno opskrbljuje život čovekov i omogućava potpuno obnavljanje čovekove naravi; u pitanju je mnogo temeljnija etapa dela. Prema tome, ovaploćenjem u poslednjim danima upotpunjen je značaj Božjeg ovaploćenja i do kraja dovršen Božji plan upravljanja čovekovim spasenjem.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 27

U delu poslednjih dana, moć reči je veća od manifestacije znamenja i čudesa, a autoritet reči nadmašuje autoritet znamenja i čudesa. Rečju se razotkrivaju sve iskvarene naravi, duboko zakopane u srcima ljudi. Ti nikako ne bi mogao sam da ih otkriješ. Kad su razotkrivene rečju, otkrićeš ih prirodnim putem; moraćeš da ih priznaš i bićeš potpuno uveren. Zar to nije autoritet reči? Sve je to rezultat postignut današnjim delom reči. Ne može se, dakle, isceljivanjem bolesti i isterivanjem demona čovek u celosti izbaviti iz grehova svojih, niti ga je moguće upotpuniti predočavanjem znamenja i čuda. Autoritet koji isceljuje bolesti i izgoni demone čoveku jedino može da podari blagodat, ali telo ljudsko je i dalje od Sotone i sotonske iskvarene naravi i dalje ostaju u čoveku. Drugim rečima, čovek koji nije pročišćen i dalje je grešan i prljav. Tek nakon što posredstvom reči bude pročišćen, čovek može da bude od Boga zadobijen i osvećen. Kad su iz čoveka bili isterani demoni, a on bio iskupljen, to je značilo samo da je čovek istrgnut iz ruku Sotone i vraćen Bogu. Međutim, Bog još uvek nije pročistio čoveka niti ga je promenio, pa je on i dalje iskvaren. Čovek u sebi i dalje nosi prljavštinu, otpor i buntovništvo; čovek se Bogu vratio tek kad ga je On iskupio, ali još uvek ne zna baš ništa o Bogu i još uvek je u stanju da Mu se opire i da Ga izda. Pre nego što je čovek iskupljen, u njemu su već bili posađeni mnogi Sotonini otrovi i, nakon što ga je Sotona hiljadama godina kvario, on u sebi ima prirodu koja se opire Bogu. Dakle, kad je čovek bio iskupljen, to nije bilo ništa više od slučaja iskupljenja. Odnosno, čovek je otkupljen po visokoj ceni, ali otrovna priroda u njemu nije otklonjena. Čovek koji je u toj meri prljav mora biti podvrgnut promeni pre no što postane dostojan služenja Bogu. Posredstvom ovog dela suda i grdnje, čovek će u potpunosti spoznati svoju prljavu i iskvarenu suštinu unutar sebe, te će moći da se u celosti promeni i da bude pročišćen. Jedino na taj način čovek može postati dostojan povratka pred Božji presto. Celokupno sadašnje delo obavlja se da bi čovek mogao da bude pročišćen i promenjen; ono je u tome da čovek može da odbaci svoju iskvarenost i da bude pročišćen posredstvom suda i grdnje rečju, kao i putem oplemenjivanja. Umesto da ovu etapu dela posmatramo kao etapu spasenja, prikladnije bi bilo reći da se radi o delu pročišćenja. U stvari, ova etapa je takođe delo osvajanja, a ujedno je i druga etapa dela spasenja. Posredstvom suda i grdnje rečju, čovek biva zadobijen od Boga, a upravo putem oplemenjivanja, suda i razotkrivanja rečju, u celosti se otkrivaju sve nečistoće, predstave, motivi i lične nade u čovekovom srcu. Iako je čovek iskupljen, a njegovi su gresi oprošteni, to se može posmatrati jedino tako da se Bog ne seća čovekovih prestupa i da prema njemu ne postupa u skladu s tim prestupima. Međutim, čovek živi u telu a da nije oslobođen greha i on može jedino da nastavi da greši, beskrajno otkrivajući svoje sotonske iskvarene naravi. Život kojim čovek živi upravo je takav beskrajni ciklus sagrešenja i dobijanja oproštaja. Većina ljudi tokom dana greši, a uveče se ispoveda. Pa tako, iako je žrtva za greh za čoveka večito delotvorna, ona ne može da ga spase od greha. Delo spasenja dovršeno je samo polovično, jer čovek i dalje poseduje iskvarene naravi. Primera radi, kad su ljudi saznali da su potomci Moava, oni su se žalili, prestali su da streme ka životu i postali su krajnje negativni. Zar ovo nije pokazatelj da čovek još uvek nije u stanju da se potpuno potčini Božjoj vrhovnoj vlasti? Nisu li to upravo čovekove sotonske iskvarene naravi? Dok nisi bio izložen grdnji, podizao si ruku više od svih ostalih, čak više i od Isusa. Glasno si uzvikivao: „Budi ljubljeni sin Božji! Budi prisan s Bogom! Pre ćemo umreti nego se Sotoni pokloniti! Pobuni se protiv starog Sotone! Pobuni se protiv velike crvene aždaje! Dabogda velika crvena aždaja jednom zasvagda pala s vlasti! Neka nas Bog upotpuni!” Vikao si glasnije od svih. Ali, onda je nastupilo vreme grdnje i tvoje su se iskvarene naravi još jedanput razotkrile. Utihnuli su tvoji uzvici i izgubio si svoju rešenost. Takva je iskvarenost čovekova; ona je nešto što zadire dublje od greha, nešto je što je Sotona usadio i što je duboko ukorenjeno u čoveku. Čoveku nije lako da postane svestan svojih grehova i on nema načina da prepozna sopstvenu, duboko ukorenjenu prirodu. Ovaj se rezultat može postići samo posredstvom suda rečju. Jedino će tako, od tog trenutka, čovek moći postepeno da se menja. U prošlosti je čovek tako vikao, jer nije razumeo svoje urođene iskvarene naravi. To su nečistoće koje postoje u čoveku. Tokom dugog perioda suda i grdnje, čovek je živeo u atmosferi napetosti. Zar sve to nije ostvareno posredstvom reči? Nisi li i ti iz sveg glasa zavapio uoči kušnje služitelja? „Zakoračili smo u carstvo! Svi koji prihvate ime njegovo zakoračili su u carstvo! Svi su doživeli Boga!” Kad je kušnja služitelja započela, nisi više vapio. Na samom početku, svi su zavapili: „Bože! Gde god da me postaviš, pokoriću se Tvojim orkestracijama.” Pročitavši reči Božje: „Ko će biti Moj Pavle?”, ljudi rekoše: „Ja sam voljan!” Zatim videše reči: „Kakva je bila Jovova vera?” i rekoše: „Voljan sam da imam Jovovu veru. Molim Te, Bože, kušaj me!” Kad je nastupila kušnja služitelja, istog trenutka su svi popadali i jedva da su mogli ponovo ustati. Nakon toga su, malo po malo, nečistoće iz njihovog srca postepeno nestajale. Zar to nije ostvareno putem reči? Dakle, ono što ste danas iskusili jesu rezultati ostvareni putem reči, koji su čak i veći od onih koje je Isus postigao čineći znamenja i čuda. Slava Božja i autoritet Boga Samoga koje vidiš, ne vide se samo kroz raspeće, isceljenja bolesti i izgona demona, već još i više kroz sud reči Njegove. To je pokazatelj da se autoritet i sila Božja ne ogledaju samo u činjenju znamenja, isceljivanju bolesti i izgonu demona, već da se sudom reči Božje može bolje predstaviti Božji autoritet i razotkriti Njegova svemoć.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 28

U Dobu carstva, Bog koristi reči da bi uveo novo doba, promenio sredstva kojima deluje i obavio delo čitavog doba. To je načelo po kojem Bog deluje u Dobu reči. On se ovaplotio i govori iz različitih perspektiva, kako bi čovek zaista mogao da vidi Boga, koji je Reč koja se pojavljuje u telu, i da ugleda Njegovu mudrost i čudesnost. Bog ovako sprovodi delo da bi uspešnije ostvario cilj osvajanja čoveka, usavršavanja čoveka i čovekove eliminacije. To je istinsko značenje upotrebe reči zarad obavljanja dela u Dobu reči. Putem reči, ljudi spoznaju Božje delo, Božju narav, suštinu čoveka i ono u šta čovek treba da zakorači. Putem reči, delo koje Bog želi da obavi u Dobu reči ostvaruje se u celosti. Putem reči ljudi bivaju razotkriveni i eliminisani i kušani. Ljudi su videli ove reči, čuli te reči i priznali postojanje tih reči. Kao rezultat toga, počeli su da veruju u postojanje Boga, u svemoć i mudrost Božju, kao i u Božje srce koje čoveka voli i želi da ga spase. Izraz „reči” možda je jednostavan i običan, ali reči izgovorene iz usta ovaploćenog Boga potresaju vaseljenu; one preobražavaju srca ljudi, preobražavaju njihove predstave i stare naravi, i preobražavaju dosadašnji izgled celog sveta. Kroz sva vremena, samo Bog današnjice deluje na ovaj način i samo On tako govori i tako spasava čoveka. Od tog trenutka pa nadalje, čovek živi pod vođstvom Božjih reči, usred Njegovog pastirskog vođstva i opskrbe Njegovim rečima; svi ljudi žive u svetu Božjih reči, među kletvama i blagoslovima Božjih reči, a većina njih živi pod sudom i grdnjom Njegovih reči. Ove reči i ovo delo sve su zarad spasenja čoveka, zarad ispunjenja Božje volje i zarad promene prvobitnog izgleda sveta starog stvaranja. Bog je stvorio svet koristeći reči, On vodi sve ljude u vaseljeni koristeći reči, i On ih, koristeći reči, osvaja i spasava, te će na kraju On reči upotrebiti da čitav stari svet privede kraju, čime će u celosti ispuniti Svoj plan upravljanja. Tokom čitavog Doba carstva Bog koristi reči da bi obavljao Svoje delo i da bi ostvario rezultate Svoga dela. On ne čini čudesna dela niti izvodi čuda, već samo obavlja Svoje delo putem reči. Zahvaljujući tim rečima svi ljudi su nahranjeni i opskrbljeni, pomoću njih stiču znanje i istinsko iskustvo. U Dobu reči, čovek je izuzetno blagosloven. On ne trpi nikakav fizički bol i naprosto uživa u obilju Božjih reči kojima je opskrbljen; bez potrebe da naslepo traži ili trči naokolo, on iz svoje udobnosti vidi Božju pojavu, čuje Ga kako govori Sopstvenim ustima, prima ono čime ga On opskrbljuje i vidi Ga kako lično obavlja Svoje delo. To su stvari u kojima ljudi iz prošlih vremena nisu mogli da uživaju, i to su blagoslovi koje nikada nisu mogli da dobiju.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Doba carstva je Doba reči”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 29

Toliko duboko iskvaren od Sotone, ljudski rod ne zna da postoji Bog i prestao je da obožava Boga. U početku, kada su stvoreni Adam i Eva, Jahveova slava i svedočanstvo uvek su bili prisutni. Međutim, nakon što je iskvaren, čovek je izgubio slavu i svedočanstvo, jer su se svi pobunili protiv Boga i potpuno su prestali da Ga se boje. Današnje delo osvajanja ima za cilj obnavljanje celokupnog svedočanstva i celokupne slave, i da svi ljudi obožavaju Boga, tako da među stvorenim bićima postoji svedočanstvo; ovo je delo koje treba da se obavi tokom ove etape. Kako, tačno, osvojiti ljudski rod? Korišćenjem dela reči iz ove etape kako bi se čovek potpuno uverio; korišćenjem razotkrivanja, suda, grdnje i nemilosrdne kletve da bi se on potpuno ubedio; razotkrivanjem čovekovog buntovništva i osudom njegovog otpora, kako bi čovek mogao da spozna nepravednost i prljavštinu ljudskog roda, te korišćenjem svega toga kao kontrasta, u odnosu na pravednu narav Božju. Čovek se uglavnom kroz ove reči osvaja i u potpunosti uverava. Reči su sredstvo za konačno osvajanje ljudskog roda, a svi koji prihvate Božje osvajanje moraju da prihvate udarce i sud Njegovih reči. Proces današnjeg govora jeste upravo proces osvajanja. A kako tačno ljudi treba da sarađuju? Time što će znati kako da jedu i piju ove reči i time što će uspeti da ih razumeju. Kad je reč o načinu osvajanja ljudi, to nije nešto što oni mogu sami da učine. Sve što možeš jeste da kroz jedenje i pijenje ovih reči spoznaš sopstvenu iskvarenost i prljavštinu, svoje buntovništvo i nepravednost i padneš ničice pred Boga. Ako, nakon što dokučite Božje namere, možete da ih sprovedete u delo, i ako imate vizije i možete potpuno da se pokorite ovim rečima, i samostalno ne pravite nikakve izbore, tada ćete biti osvojeni – a to će se desiti kao rezultat ovih reči. Zašto je ljudski rod izgubio svedočenje? Zato što niko ne veruje u Boga, zato što za Boga nema mesta u ljudskim srcima. Osvajanje ljudskog roda predstavlja obnavljanje vere ljudskog roda. Ljudi uvek žele da strmoglavo pobegnu u svakodnevni svet, gaje previše nada, žele previše za svoju budućnost i imaju previše neumerenih zahteva. Oni uvek misle na telo, planiraju za telo i ne zanima ih da traže put vere u Boga. Njihovo srce je oteo Sotona, izgubili su svoje bogobojažljivo srce i preokupirani su Sotonom. Međutim, čoveka je stvorio Bog. Prema tome, čovek je izgubio svedočenje, što znači da je izgubio slavu Božju. Svrha osvajanja ljudskog roda je u tome da se povrati slava čovekove bogobojažljivosti. To se može reći ovako: mnogo je ljudi koji ne tragaju za životom; čak i ako ima nekih koji zaista tragaju za životom, takvih je svega šačica. Ljudi su zabrinuti za svoju budućnost i, pre svega ne obraćaju nimalo pažnje na život. Neki se bune protiv Boga i opiru Mu se, osuđuju Ga iza Njegovih leđa i ne primenjuju istinu. Na ove ljude se trenutno ne obraća pažnja; za sada ništa nije učinjeno ovim sinovima buntovništva, ali ćeš u budućnosti živeti u tami, plačući i škrgućući zubima. Ne osećaš dragocenost svetlosti dok živiš u njoj, ali ćeš tu dragocenost uvideti kada budeš živeo u tamnoj noći i tada će ti biti žao. Sada se osećaš dobro, ali će doći dan kada će ti biti žao. Kada taj dan bude došao, kada se spusti tama i svetlosti više ne bude, biće prekasno za kajanje. Upravo zbog toga što i dalje ne razumeš delo današnjice propuštaš da ceniš vreme koje trenutno imaš. Čim započne delo cele vaseljene, a to znači kada se ove reči koje danas govorim budu ostvarile, mnogi ljudi će se hvatati za glavu i roniti suze očaja. I pritom, zar neće upasti u tamu jecajući i škrgućući zubima? Svi koji istinski tragaju za životom i koji su upotpunjeni mogu biti upotrebljeni, dok će svi sinovi buntovništva koji nisu podobni za upotrebu upasti u tamu. Biće potpuno lišeni dela Svetog Duha, nesposobni da bilo šta shvate. Tako će pasti u kaznu i plakaće. Ako si u ovoj fazi dela dobro opremljen i napredovao si u svom životu, onda si podoban za upotrebu. Ako si loše opremljen, čak i ako budeš pozvan u sledeću fazu dela, nećeš biti podoban za upotrebu – u tom trenutku ti se neće ukazati druga prilika čak i ako poželiš da se opremiš. Kad Bog bude otišao, gde ćeš moći da pronađeš ovakvu priliku koju sada pruža Božje delo? Gde ćeš moći da dobiješ obuku koju lično pruža Bog? Tada Bog neće lično govoriti niti puštati Svoj glas; samo ćeš čitati stvari koje se danas govore – kako će onda razumevanje lako doći? Kako bi život u budućnosti mogao da se meri sa ovim kakav je danas? U tom trenutku, dok budeš plakao i škrgutao zubima, zar to neće biti život u mukama? Blagoslovi ti se daju sada, ali ti ne znaš da u njima uživaš; živiš u blaženstvu, a ipak toga nisi svestan. To dokazuje da si osuđen na patnju! Danas se pojedini ljudi opiru, neki se bune, neki rade ovo ili ono, a Ja na to naprosto ne obraćam pažnju – ali ne pomišljate da nisam svestan onoga što smerate. Zar Ja ne razumem vašu suštinu? Zašto Mi se stalno suprotstavljate? Zar ti ne veruješ u Boga da bi tragao za životom i blagoslovima za svoje dobro? Zar veru nemaš upravo za svoje dobro? U sadašnjem trenutku Ja samo obavljam delo osvajanja time što govorim, a čim se ovo delo osvajanja privede kraju, tvoj ishod će biti otkriven. Da li moram da ti ga izričito saopštim?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Prava priča o delu osvajanja (1)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 30

Današnje delo osvajanja ima za cilj da otkrije kakav će biti čovekov ishod. Zašto se kaže da današnja grdnja i sud jesu sud pred velikim belim prestolom poslednjih dana? Zar to ne vidiš? Zašto je delo osvajanja završna etapa? Nije li to upravo zato da se otkrije sa kakvim će se ishodom suočiti svaka klasa ljudi? Zar to nije stoga da bi se svakom omogućilo da, tokom dela osvajanja kroz grdnju i sud, pokaže svoje pravo ja, a zatim bude razvrstan prema svojoj vrsti? Umesto da se kaže da je ovo osvajanje ljudskog roda, možda je bolje reći da je ovo otkrivanje toga kakav će biti ishod za svaku klasu ljudi. Ovde je reč o tome da se sudi ljudskim gresima, a zatim otkrivaju različite klase ljudi, pri čemu se odlučuje jesu li oni zli ili pravedni. Nakon dela osvajanja dolazi delo nagrađivanja dobrih i kažnjavanja zlih. Ljudi koji su sasvim pokorni – što znači oni koju su potpuno osvojeni – biće smešteni u sledeći korak širenja Božjeg dela na celu vaseljenu; oni koju su neosvojeni biće smešteni u tamu i zadesiće ih nesreća. Tako će ljudi biti razvrstani prema vrsti, zli će biti grupisani zajedno sa zlom, da više nikada ne vide svetlost sunca, a oni pravedni će biti grupisani zajedno sa dobrim, da dobijaju svetlost i žive zauvek u svetlosti. Ishodi svih stvari su blizu, a ishodi ljudi su im jasno prikazani pred očima. Sve stvari će biti razvrstane prema svojoj vrsti, pa kako onda ljudi mogu da izbegnu muku toga da svako bude razvrstan prema svojoj vrsti? Ishod svake vrste ljudi se otkriva onda kada je ishod svih stvorenja blizu, a to se čini tokom dela osvajanja cele vaseljene (obuhvatajući celokupno delo osvajanja, počevši od trenutnog dela). Otkrivenje ishoda svih ljudi obavlja se pred sedištem suda, u toku grdnje i u toku dela osvajanja poslednjih dana. Razvrstavanje ljudi prema njihovoj vrsti ne predstavlja vraćanje ljudi u njihove prvobitne klase, jer je, kad je čovek stvoren u vreme postanja, postojala samo jedna vrsta ljudi, sa podelom jedino na muškarce i žene. Nije postojalo mnogo različitih vrsta ljudi. Tek nakon nekoliko hiljada godina iskvarenosti pojavile su se različite klase ljudi, pri čemu su neki bili pod vlašću nečistih duhova, neki pod vlašću zlih đavola, a neki, oni koji tragaju za načinom života, pod vrhovnom vlašću Svemogućeg. Samo na ovaj način postepeno nastaju klase među ljudima, i samo tako se ljudi razdvajaju na klase unutar velike ljudske porodice. Svi ljudi zadobijaju različite „očeve”; nije reč o tome da su svi u potpunosti pod vrhovnom vlašću Svemogućeg, jer je čovek previše buntovan. Pravedni sud razotkriva pravu stranu svake vrste ljudi, ne ostavljajući ništa skriveno. Na svetlosti svako pokazuje svoje pravo lice. U tom trenutku čovek više nije onakav kakav je bio prvobitno; prvobitno obličje njegovih predaka davno je nestalo, jer je nebrojeno potomaka Adama i Eve Sotona dugo držao u zatočeništvu, da više nikad ne upoznaju nebesko sunce i zato što su ljudi bili ispunjeni svakojakim Sotoninim otrovima. Dakle, ljudi imaju svoja odgovarajuća odredišta. Povrh toga, oni se upravo na osnovu svojih različitih otrova razvrstavaju prema svojoj vrsti, što znači da su razvrstani prema stepenu u kome su danas osvojeni. Čovekov ishod nije nešto što je bilo predodređeno od postanka sveta. To je zato što je na početku postojala samo jedna klasa, koja se zajednički nazivala „ljudskim rodom”, a čovek isprva nije bio iskvaren od Sotone i svi ljudi su živeli u Božjoj svetlosti, bez tame koja bi ih zadesila. Međutim, nakon što je Sotona iskvario čoveka, svi tipovi i vrste ljudi su se raširili po celoj zemlji – svi tipovi i vrste ljudi koji su potekli iz porodice zajednički nazvane „ljudski rod” koja se sačinjena od muškaraca i žena. Njih sve su naveli njihovi preci da se udalje od svojih najstarijih predaka – ljudskog roda koji se sastojao od muškaraca i žena (odnosno, u početku Adama i Eve, njihovih najstarijih predaka). U to vreme, Izraelci su bili jedini narod čiji je život na zemlji predvodio Jahve. Različiti tipovi ljudi koji su proistekli iz celog Izraela (misli se iz prvobitnog porodičnog klana) zatim su izgubili Jahveovo vođstvo. Ovi prvobitni ljudi, potpuno neupućeni u pitanja ljudskog sveta, kasnije su zajedno sa svojim precima otišli da žive na teritorijama na koje su polagali pravo, i tako se nastavilo sve do današnjih dana. Oni tako ostaju neupućeni u način na koji su se udaljili od Jahvea i sve do danas su bili iskvareni svakojakim nečistim duhovima i zlim duhovima. Oni koju su do sada bili duboko iskvareni i zatrovani – oni koji na kraju ne mogu biti spašeni – neće imati drugog izbora nego da pođu sa svojim precima, nečistim duhovima koji su ih iskvarili. Oni koji se na kraju mogu spasti otići će na odgovarajuće odredište ljudskog roda, a to znači do ishoda rezervisanog za one spasene i osvojene. Sve će biti učinjeno kako bi se spasli oni koji mogu biti spaseni – ali za ljude koji su neizlečivo otupeli, jedini izbor će biti da slede svoje pretke u bezdan grdnje. Nemoj da pomisliš da je tvoj ishod bio predodređen na početku i da je tek sada otkriven. Ako razmišljaš na taj način, zar si onda zaboravio da tokom početnog stvaranja ljudskog roda nije stvorena nijedna posebna sotonska klasa ljudi, samo jedan ljudski rod sačinjen od Adama i Eve (što znači samo muškarac i žena)? Pretpostavimo da si na početku bio Sotonin potomak, zar bi Jahve Svojom tvorevinom obuhvatio sotonsku klasu ljudi? Da li bi On učinio nešto takvo? On je stvorio čoveka zarad Svog svedočenja; On je stvorio čoveka zarad Svoje slave. Da li bi On svesno stvorio klasu Sotoninog potomstva da Mu se namerno odupire? Kako bi Jahve mogao da uradi takvu stvar? Da jeste, ko bi rekao da je On pravedni Bog? Kad sada kažem da će neki od vas na kraju biti predati Sotoni, to ne znači da si od početka pripadao Sotoni; već to znači da si potonuo toliko nisko da čak i ako je Bog pokušao da te spasi, ti ipak nisi uspeo da zadobiješ to spasenje. Nema drugog izbora nego da te klasifikuje sa Sotonom. To je samo stoga što za tebe nema spasenja, a ne zato što je Bog nepravedan prema tebi i namerno je tvoju sudbinu predodredio da budeš otelotvorenje Sotone, a zatim te predaje Sotoni i namerno želi da patiš. U tome nije prava priča o delu osvajanja. Ako je to ono u šta veruješ, onda je tvoje razumevanje krajnje jednostrano! Osvajanje završne etape ima za cilj da spasi ljude, kao i da otkrije njihove ishode. Cilj joj je da razotkrije ljudsko izopačenje kroz sud, navodeći ih time da se pokaju, da ustanu i tragaju za životom i pravim putem u životu. Da probudi srca obamrlih i tupavih ljudi i da im, kroz sud, otkrije čovekovo unutrašnje buntovništvo. Međutim, ako ljudi još uvek nisu u stanju da se pokaju, još uvek nisu u stanju da streme ka pravom putu u životu i nisu u stanju da odbace ove iskvarenosti, onda će oni biti objekti Sotoninog proždiranja i nema im spasa. U tome je značaj osvajanja: da spasi ljude, kao i da otkrije njihove ishode. Dobri ishodi, loši ishodi – svi se otkrivaju delom osvajanja. Da li će ljudi biti spaseni ili prokleti, sve to se otkriva tokom dela osvajanja.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Prava priča o delu osvajanja (1)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 31

Poslednji dani jesu dani kada će sva stvorenja kroz osvajanje biti klasifikovana prema svojoj vrsti. Osvajanje je delo poslednjih dana; drugim rečima, suđenje grehovima svake osobe jeste delo poslednjih dana. U suprotnom, kako bi ljudi mogli da budu klasifikovani prema svojoj vrsti? Delo klasifikacije svakoga prema svojoj vrsti, koje se obavlja među vama, jeste početak takvog dela u celoj vaseljeni. Posle toga će oni iz svih zemalja i svih naroda takođe morati da prime delo osvajanja. To znači da će svaka osoba koja je stvorena morati da bude klasifikovana prema svojoj vrsti, i da se preda pred sedištem suda da joj bude suđeno. Niko i ništa ne može izbeći ovu grdnju i sud, niti će iko ili išta izbeći klasifikaciju prema svojoj vrsti; svaka osoba će biti klasifikovana jer se ishodi svih stvorenja bliže i celo nebo i cela zemlja došli su do svog završetka. Kako bi čovek mogao da izbegne dan kada će se ljudsko postojanje okončati? Pa, prema tome, još koliko mogu trajati vaša dela buntovništva? Zar vaš poslednji dan sada nije tačno ispred vas? Kako oni koji se boje Boga i čeznu da se On pojavi mogu da ne vide dan pojave Božje pravednosti? Kako mogu da ne dobiju konačnu nagradu za dobrotu? Jesi li ti onaj koji čini dobro ili onaj koji čini zlo? Jesi li onaj koji prihvata pravedan sud a zatim se pokorava ili si onaj koji prihvata pravedan sud a zatim je proklet? Živiš li pred sedištem suda u svetlosti ili živiš u Adu usred tame? Zar ti sȃm nisi onaj koji najjasnije zna upravo da li će tvoj ishod biti u vidu nagrade ili u vidu kazne? Zar ti nisi onaj koji najjasnije zna i najdublje razume da je Bog pravedan? Dakle, kakvi su tvoje ponašanje i srce? Dok te danas osvajam, moram li zaista do detalja da ti objašnjavam da li je tvoje ponašanje dobro ili loše? Koliko toga si se odrekao zbog Mene? Koliko snažno Me obožavaš? Zar ti sȃm najjasnije ne znaš kako se ponašaš prema Meni? Trebalo bi da znaš bolje od ikoga kakav ćeš zapravo ishod imati! Uistinu ti kažem: Ja sam samo stvorio ljudski rod i stvorio sam tebe, ali vas nisam predao Sotoni; niti sam Ja namerno učinio da budete buntovni prema Meni ili da Mi se opirete i da vas zbog toga kažnjavam. Nisu li sve ove nesreće ono što dobijate jer su vam srca previše nepopustljiva, a vaše ponašanje previše podlo? Dakle, zar ne možete i sami da odredite svoj ishod? Zar u svojim srcima ne znate bolje od ikoga kakav će biti vaš ishod? Ljude osvajam upravo zbog toga da ih otkrijem i da vam bolje donesem spasenje. Ne zato da vas nateram da počinite zlo niti da vas namerno nateram da uđete u pakao uništenja. Kada dođe to vreme, tvoja ogromna patnja, tvoje plakanje i škrgutanje zubima – neće li sve to biti zbog tvojih grehova? Prema tome, nije li tvoja sopstvena dobrota ili tvoje sopstveno zlo najbolji sud o tebi? Nije li to dokaz koji najbolje može da otkrije kakav će biti tvoj ishod?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Prava priča o delu osvajanja (1)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 32

Tokom poslednjih dana, Bog je došao uglavnom da bi govorio Svoje reči. On govori iz perspektive Duha, iz perspektive čoveka i iz perspektive trećeg lica; On govori na različite načine, koristeći jedan način za jedan vremenski period i koristi se ovim načinima govora kako bi promenio čovekove predstave i uklonio sliku nejasnog Boga iz čovekovog srca. Ovo je glavno delo koje Bog obavlja. Pošto čovek veruje da će Bog, kada dođe, isceliti bolesne isterati demone, činiti čuda i čoveku podariti materijalne blagoslove, Bog sprovodi ovu etapu dela – delo grdnje i suda – kako bi se uklonile takve stvari u čovekovim predstavama, kako bi čovek spoznao praktičnost i normalnost Boga i kako bi uklonio Isusov lik kakav postoji u njegovom srcu, dopuštajući novom Božjem liku da umesto toga zaokupi njegovo srce. Jednom kada lik Božji u čoveku ostari, taj lik postaje idol. Kada je Isus došao i obavio tu etapu dela, On nije predstavljao sveukupnost Božju. Pokazao je neka znamenja i učinio neka čudesa, izgovorio neke reči, da bi na kraju bio razapet. On je predstavljao jedan deo Boga. On nije mogao da predstavlja sve što je od Boga, već je predstavljao Boga obavljajući jedan deo Božjeg dela. To je zato što je Bog tako velik i tako čudesan i nedokučiv i zato što Bog obavlja samo po jedan deo svog dela u svakom dobu. Delo koje Bog obavlja tokom ovog doba sastoji se prvenstveno u pružanju reči života za čoveka, razotkrivanju čovekove priroda-suštine i njegove iskvarene naravi; eliminisanju njegovih religioznih predstava, feudalnog i zastarelog razmišljanja, znanja i kulture. Sve to se mora pročistiti kroz razotkrivanje Božjim rečima. U poslednjim danima, Bog koristi reči, a ne znamenja i čudesa, da bi usavršio čoveka. On koristi Svoje reči da razotkrije čoveka, da sudi čoveku, da izgrdi čoveka i da usavrši čoveka, kako bi čovek u Božjim rečima sagledao mudrost i divotu Božju i shvatio Božju narav i kako bi, kroz Božje reči, čovek sagledao dela Božja. Tokom Doba zakona, Jahve je izveo Mojsija iz Egipta Svojim rečima i kazao je neke reči Izraelcima; u to vreme, deo Božjih dela bio je otkriven, ali, kako je čovek bio ograničenog kova i kako ništa nije moglo da upotpuni njegovo znanje, Bog je nastavio da govori i da deluje. U Doba blagodati, čovek je još jednom video deo Božjih dela. Isus je mogao da pokazuje znamenja i čudesa, da isceljuje bolesne i izgoni demone, da bude razapet i da posle tri dana vaskrsne i pokaže se ovaploćen pred čovekom. Čovek nije znao ništa više od toga o Bogu. Čovek zna onoliko koliko mu Bog otkrije, a ako mu Bog ništa više ne otkrije, to bi onda bila mera čovekovog definisanja Boga. Stoga Bog nastavlja da deluje, kako bi produbio čovekovo znanje o Njemu i kako bi čovek postepeno spoznao suštinu Boga. U poslednjim danima, Bog koristi Svoje reči da bi čoveka usavršio. Tvoja iskvarena narav je razotkrivena Božjim rečima, a tvoje verske predstave su zamenjene Božjom praktičnošću. U poslednjim danima Bog se ovaplotio uglavnom da bi ispunio reči: „Reč postaje telo, Reč ulazi u telo i Reč se javlja u telu”, i ako nemaš temeljno znanje o tome, nećeš moći da budeš postojan. Tokom poslednjih dana, Bog prvenstveno namerava da obavi onu etapu dela u kojoj se Reč javlja u telu, što je jedan segment dela Božjeg plana upravljanja. Dakle, vaše znanje mora biti temeljno; bez obzira na to kako Bog deluje, On ne dozvoljava čoveku da Ga razgraniči. Da Bog nije obavio ovo delo tokom poslednjih dana, čovekovo znanje o Njemu ne bi moglo da napreduje. Ti bi samo znao da Bog može biti razapet i da može uništiti Sodomu i da Isus može da vaskrsne iz mrtvih i pojavi se pred Petrom… Ali ti nikada ne bi rekao da Božje reči mogu sve da postignu i da mogu da osvoje čoveka. Samo kroz doživljavanje Božjih reči možeš govoriti o takvom znanju. Što više od Božjeg dela budeš doživeo, to će tvoje znanje o Njemu biti temeljnije, i tek tada nećeš ograničavati Boga unutar svojih predstava. Čovek spoznaje Boga doživljavajući Njegovo delo; ne postoji drugi ispravan način da se spozna Bog.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Spoznanje sadašnjeg Božjeg dela”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 33

U ovoj, završnoj etapi dela, rezultati se postižu posredstvom reči. Putem reči čovek uspeva da dokuči mnoge tajne, kao i dela koja je Bog činio tokom prethodnih generacija; putem reči Sveti Duh prosvetljuje čoveka; putem reči čovek uspeva da razume tajne koje prošle generacije nikad ranije nisu razotkrile, te dela proroka i apostola iz davno prohujalih vremena i načela po kojima su oni delovali; putem reči čovek uspeva da shvati i narav Boga Samoga, da sazna za sopstveno buntovništvo i otpor, kao i da spozna svoju suštinu. Kroz sve ove etape dela i kroz sve izgovorene reči, čovek upoznaje delo Duha, delo koje izvršava Božje ovaploćeno telo i, povrh toga, celokupnu narav Njegovu. I tvoje poznavanje Božjeg dela upravljanja tokom šest hiljada godina takođe je stečeno posredstvom reči. Nisu li i spoznaja tvojih nekadašnjih predstava i to što si uspeo da ih ostaviš po strani takođe postignuti putem reči? U prethodnoj je etapi Isus predočavao znamenja i čuda, ali u ovoj etapi nema nikakvih znamenja, niti čuda. Nisi li i do svog razumevanja razloga zbog kojih Bog više ne predočava znamenja i čuda došao putem reči? Prema tome, reči izgovorene tokom ove etape nadmašuju delo koje su činili apostoli i proroci minulih pokoljenja. Čak ni proročanstvima koja su proroci kazivali ne bi mogao da bude ostvaren ovaj rezultat. Proroci su kazivali samo proročanstva, govorili o onome što će se u budućnosti dešavati, ali ne i o delu koje je Bog u to vreme želeo da učini. Nisu govorili da bi usmeravali živote ljudi, darivali istinu ljudskom rodu ili im otkrili tajne, a ponajmanje da bi ljudima darivali život. U rečima kazanim u ovoj etapi ima istine i predskazanja, ali one uglavnom služe da čoveku podare život. Sadašnje se reči razlikuju od predskazanja proroka. Ovo je etapa dela i ona se obavlja zarad čovekovog života, da bi se promenila čovekova život-narav, a ne zarad izgovaranja proročanstva. Prvu etapu činilo je delo Jahvea: trebalo je da Njegovo delo čoveku utre put ka obožavanju Boga na zemlji. Bilo je to delo početka i imalo je za cilj da se na zemlji pronađe izvorište za delo. U to je vreme Jahve Izraelce podučavao da svetkuju Šabat, da poštuju svoje roditelje i da žive jedni s drugima u miru. To je tako bilo zato što ljudi tog vremena nisu shvatali šta je to što čoveka čini čovekom, niti su razumevali kako treba da žive na zemlji. Stoga je bilo nužno da On u ovoj prvoj etapi dela usmeri ljude kako da žive. Ništa od onoga što im je Jahve kazao nije ranije bilo poznato ljudima, niti su se oni time odlikovali. U to je vreme Bog uzdigao mnoge proroke kako bi kazivali proročanstva, a svi su oni to činili pod vođstvom Jahvea. To je, jednostavno, bila jedna od stavki u Božjem delu. Bog se u prvoj etapi nije ovaplotio, te je stoga svim plemenima i narodima uputstva davao preko proroka. Kad je Isus u Svoje vreme obavljao delo, On nije toliko govorio kao što to danas čini. Ova etapa dela reči u poslednjim danima nikad ranije nije bila učinjena, tokom minulih doba i pokoljenja. Iako su Isaija, Danilo i Jovan govorili mnoga proročanstva, njihova su proročanstva bila sasvim drugačija od reči koje se danas izgovaraju. Ono što su oni kazivali bila su samo proročanstva, ali reči koje se danas izgovaraju to nisu. Ako bih sve ovo što sada govorim pretočio u proročanstva, da li biste ih mogli razumeti? Ako bismo pretpostavili da se ono o čemu sam govorio odnosi na stvari koje će se desiti tek pošto Ja odem, kako bi ti to onda mogao da shvatiš? Delo reči nikada nije učinjeno u vreme Isusa, niti u Dobu zakona. Možda će neko reći: „Nije li i Jahve takođe izgovarao reči u vreme Njegovoga dela? Zar nije i Isus, pored isceljivanja bolesti, izgona demona i predočavanja znamenja i čuda, takođe izgovarao reči u vreme Svog delovanja?” Postoje razlike u onome što je rečeno. U čemu je bila suština reči koje je govorio Jahve? On je samo usmeravao ljude kako da žive svoj život na zemlji, pri tom se ne dotičući duhovnih stvari u životu. Zašto se kaže da je Jahve govorio da bi ljudima iz svih krajeva davao uputstva? Izraz „davati uputstva” znači eksplicitno saopštavati i neposredno zapovedati. On čoveka nije opskrbljivao životom, već ga je, jednostavno, uzimao za ruku i podučavao kako da Ga se boji, bez suvišnih parabola. Delo koje je Jahve učinio u Izraelu nije se sastojalo u orezivanju čoveka, njegovom dovođenju u red, niti u donošenju suda i grdnje, već u usmeravanju čoveka. Jahve je Mojsiju zapovedio da svom narodu kaže da u pustinji skuplja manu. Svako jutro, pre svanuća, trebalo je da skupe taman toliko mane koliko će toga dana pojesti. Manu nije bilo moguće sačuvati za naredni dan, jer bi se ubuđala. On ljudima nije držao predavanja, niti je razotkrivao njihovu prirodu, njihove misli i ideje. On ljude nije menjao, već ih je usmeravao u tome kako treba da žive. Ljudi tog vremena bili su nalik deci – ništa nisu shvatali i mogli su da obavljaju samo osnovne mehaničke pokrete, te je stoga Jahve samo uveo zakone kojima će rukovoditi mnoštvom.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 34

Bog govori Svoje reči i obavlja Svoje delo u skladu sa svakim dobom, a u različitim dobima On govori različite reči. Bog se ne pridržava propisa, ne ponavlja isto delo, niti oseća žal za onim što je prošlo; On je Bog koji je uvek nov i nikada star i svakoga dana govori nove reči. Ti treba da se pridržavaš onoga čega se danas treba pridržavati; to je čovekova odgovornost i dužnost. Od suštinskog je značaja da primena bude usredsređena na današnju svetlost i reči Božje. Bog se ne pridržava propisa i može da govori sa mnogo različitih stanovišta da bi otkrio Svoju mudrost i svemoć. Nebitno je da li On govori sa stanovišta Duha ili čoveka, ili neke druge osobe – Bog je uvek Bog, a ti ne možeš reći da On nije Bog zato što govori sa stanovišta čoveka. Neki ljudi su razvili predstave usled različitih stanovišta sa kojih Bog govori. Takvi ljudi nisu spoznali Boga, niti su spoznali Njegovo delo. Ako bi Bog uvek govorio sa istog stanovišta, zar čovek ne bi ograničio Boga? Da li bi Bog mogao da dozvoli čoveku da se tako ponaša? Nezavisno od stanovišta s kojeg Bog govori, On zna s kojim naumom to čini. Ako bi Bog uvek govorio sa stanovišta Duha, da li bi ti bio sposoban da opštiš sa Njim? Stoga On ponekad govori sa stanovišta druge osobe da bi te opskrbio i usmerio te ka stvarnosti. Sve što Bog radi je prikladno. Ukratko, sve je to Bog uradio i ti u to ne treba da sumnjaš. On je Bog, te stoga nije bitno sa kojeg stanovišta govori, jer će On uvek biti Bog. To je nepromenljiva istina. Kako god da deluje, On je uvek Bog i Njegova suština se neće promeniti! Petar je mnogo voleo Boga i bio je čovek koji je u skladu sa Božjim namerama, ali Bog nije posvedočio o njemu kao o Gospodu ili Hristu, jer je suština bića onakva kakva jeste i nikada se ne može promeniti. Bog se u Svom delu ne pridržava propisa, ali primenjuje različite metode da bi Svoje delo učinio delotvornim i da bi produbio čovekovu spoznaju o Njemu. Svrha svakog Njegovog metoda jeste da pomogne čoveku da Ga spozna i da usavrši čoveka. Nezavisno od toga koji metod delovanja primenjuje, svaki ima za svrhu da ljude izgrađuje i da ih usavršava. Ako je neki od Njegovih metoda delovanja trajao veoma dugo, to je bilo zato da bi kalio ljudsku veru u Njega. Stoga nema mesta sumnji u vašim srcima. Sve su to koraci Božjeg dela i vi im se morate pokoravati.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Sve se ostvaruje rečju Božjom”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 35

Bog je došao na zemlju najviše zato da bi govorio Svoje reči; ono s čim si u kontaktu je reč Božja; ono što čitaš je reč Božja; ono što čuješ je reč Božja, ono čega se pridržavaš je reč Božja, ono što doživljavaš je reč Božja, a time što se ovog puta ovaplotio, Bog prvenstveno koristi reč da bi usavršio čoveka. On ne prikazuje znamenja ni čuda, a pogotovo ne obavlja ono delo koje je Isus obavljao u prošlosti. Iako su Oni Bog, i obojica su telo, Njihove službe nisu iste. Kada je Isus došao, On je takođe činio deo Božjeg dela i izgovorio je nekolike reči – ali šta je bilo glavno delo koje je ostvario? Glavno delo koje je On ostvario bilo je delo raspeća. On je uzeo obličje grešnog tela da bi dovršio delo raspeća i spasao čitavo čovečanstvo, i poslužio je kao žrtva za greh zarad svih grehova čovečanstva. To je glavno delo koje je On ostvario. Konačno, On je pokazao put krsta onima koji su kasnije došli. Kada je Isus došao, bilo je to prvenstveno radi dovršetka dela iskupljenja. On je iskupio čitavo čovečanstvo i doneo čoveku jevanđelje nebeskog carstva, a povrh toga je objavio put ka Carstvu nebeskom. Zbog toga su svi oni koji su kasnije došli govorili: „Mi treba da hodamo putem krsta i da se žrtvujemo za krst.” Naravno, u početku je Isus takođe činio druga dela i govorio neke reči da bi se čovek pokajao i ispovedio svoje grehe. Ali Njegova služba je ipak bila raspeće, a tri i po godine koje je On proveo propovedajući o putu bile su priprema za raspeće koje je stiglo posle. Nekoliko prilika u kojima se Isus molio takođe su bile zarad raspeća. Normalan ljudski život koji je vodio i trideset tri i po godine, koliko je živeo na zemlji, prvenstveno su bili zarad obavljanja dela raspeća; iz njih je On crpeo snagu da ponese ovo delo. Zato se i kaže da Mu je Bog poverio delo raspeća. Koje će delo ovaploćeni Bog obaviti danas? Danas se Bog ovaplotio prvenstveno zato da bi dovršio delo „Reč koja se pojavljuje u telu”. On koristi reč kako bi usavršio čoveka i navodi ga da prihvati orezivanje i oplemenjivanje rečju. U Svojim rečima On dovodi do toga da zadobiješ opskrbu i da zadobiješ život i navodi te da vidiš Njegovo delo i Njegove postupke. Bog koristi reč da te izgrdi i oplemeni, te stoga, čak i ako trpiš bol, to je takođe zbog reči Božje. Danas Bog ne obavlja Svoje delo pomoću činjenica, već pomoću reči. Tek pošto Njegova reč dođe do tebe, Sveti Duh će moći da deluje u tebi i da učini da trpiš bol ili okusiš slast. Samo reč Božja može da te odvede u stvarnost i samo reč Božja ima sposobnost da te usavrši. Prema tome, u najmanju ruku moraš shvatiti sledeće: delo koje Bog obavlja u poslednjim danima prvenstveno je delo koje koristi Njegove reči kako bi svakog čoveka usavršio i usmerio. Sve Njegovo delovanje je kroz reč; On se ne služi činjenicama da bi te izgrdio. Ponekad se neki ljudi opiru Bogu. Bog ne izaziva u tebi veliku neprijatnost, tvoje telo nije izloženo grdnji, niti trpi bilo kakav bol – međutim, čim Njegova reč dođe do tebe i oplemeni te, postaje ti neizdrživo. Zar nije tako? U vreme služitelja, Bog je rekao da se čovek baci u bezdan. Da li je čovek zaista završio u bezdanu? Naprosto, kroz upotrebu reči zarad oplemenjivanja čoveka, čovek je zakoračio u bezdan. Prema tome, za vreme poslednjih dana, kada se Bog ovaploćuje, On prvenstveno koristi reč da sve postigne i da sve obznani. Samo u Njegovim rečima možeš videti ono što On jeste; samo u Njegovim rečima možeš videti da je On Sâm Bog. Kada ovaploćeni Bog dođe na zemlju, On ne obavlja nikakvo drugo delo, već izgovara reči – stoga nema potrebe za činjenicama; samo reči su dovoljne. To je zato što je On prvenstveno došao da obavi ovo delo, da dozvoli čoveku da ugleda Njegovu veliku silu i vrhovnost u Njegovim rečima, da dozvoli čoveku da u Njegovim rečima vidi Njegovu poniznost i skrivenost i da dozvoli čoveku da Njegovu sveukupnost spozna u Njegovim rečima. Sve što On ima i sve što On jeste nalazi se u Njegovim rečima. Njegova mudrost i čudesnost su u Njegovim rečima. U ovome možeš da vidiš mnoge metode kojima Bog govori Svoje reči. Bog je toliko dugo radio i uglavnom je opskrbljivao čoveka, razotkrivao ga ili orezivao. Bog nikoga ne proklinje olako, a čak i kada to čini, On ga proklinje rečju. Prema tome, u ovom dobu Božjeg ovaploćenja nemoj očekivati da vidiš Boga kako ponovo leči bolesne i izgoni demone, te prestani stalno da tražiš znamenja – od njih nema nikakve koristi! Ta znamenja ne mogu da usavrše čoveka! Prostije rečeno: Sâm ovaploćeni praktični Bog danas ništa ne čini; On samo govori. To je istina! On koristi reči da te usavrši i koristi reči da te nahrani i napoji. On takođe koristi reči da deluje i koristi reči da zameni činjenice i da te natera da spoznaš Njegovu praktičnost. Ako jasno vidiš ovaj način Božjeg dela, onda je malo verovatno da ćeš postati negativan. Umesto da se usredsređujete na negativne stvari, treba da se usmerite samo na ono što je pozitivno – što znači da, nezavisno od toga da li su se reči Božje ispunile ili nisu i da li se neka činjenica dogodila ili nije, Bog dovodi do toga da iz Njegovih reči čovek zadobije život i to je najveće od svih znamenja; a povrh toga, to je nepobitna činjenica. To je najbolji dokaz kroz koji se spoznaje Bog, znamenje veće od bilo kojeg znamenja. Samo te reči mogu usavršiti čoveka.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Sve se ostvaruje rečju Božjom”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 36

Od samog osvita Doba carstva, Bog je počeo da objavljuje Svoje reči. U budućnosti, ove će se reči postepeno ispunjavati, a do tog trenutka, čovekov život će već sazreti. Bog koristi reč da razotkrije iskvarene čovekove naravi; to je praktičnije i potrebnije. On ne koristi ništa drugo do reči da obavi Svoje delo ne bi li usavršio čovekovu veru, jer danas je Doba reči, a ono zahteva čovekovu veru, rešenost i saradnju. Delo ovaploćenog Boga u poslednjim danima je upotreba Njegove reči da bi služio čoveku i opskrbljivao ga. Tek kada ovaploćeni Bog završi sa izgovaranjem Svojih reči, one će početi da se ispunjavaju. Dok ih On bude govorio, Njegove reči neće biti ispunjene, jer, dok je On u etapi ovaploćenja, Njegove reči ne mogu biti ispunjene. To je zato da bi čovek mogao da vidi da je Bog telo, a ne Duh, da bi čovek mogao da praktičnost Božju vidi sopstvenim očima. Na dan kada Njegovo delo bude dovršeno, kada sve reči koje On treba da izgovori na zemlji budu izrečene, Njegove reči će početi da se ispunjavaju. Ovo nije doba ispunjavanja Božjih reči, zato što On još uvek nije završio sa izgovaranjem Svojih reči. Dakle, ako vidiš da Bog još uvek govori Svoje reči na zemlji, ne očekuj da se Njegove reči ispune; kada Bog bude prestao da izgovara Svoje reči i kada Njegovo delo na zemlji bude dovršeno, tada će Njegove reči početi da se ispunjavaju. U rečima koje On izgovara na zemlji sadržana je, s jedne strane, opskrba života, a s druge, proročanstvo – proročanstvo o stvarima koje će doći, o stvarima koje će biti učinjene i o onome što tek treba da bude postignuto. Isusove reči su takođe sadržale proročanstvo. S jedne strane, On je opskrbljivao život, a s druge je izgovarao proročanstva. Danas se ne govori o istovremenosti reči i činjenica, zato što je prevelika razlika između onoga što čovek može da vidi sopstvenim očima i činjenica koje Bog ostvaruje. Samo se može reći da, kada se jednom delo Božje završi, Njegove reči će biti ispunjene, a činjenice će nastupiti posle reči. Tokom poslednjih dana, ovaploćeni Bog dolazi na zemlju da obavlja službu reči, a prilikom obavljanja službe reči On samo izgovara reči i ništa Mu drugo nije bitno. U trenutku kada se Božje delo promeni, Njegove reči će početi da se ispunjavaju. Danas se reči prvo koriste da bi ti bio usavršen; kada On zadobije slavu u celoj vaseljeni, Njegovo delo će biti upotpunjeno – sve reči koje treba da budu izrečene biće izrečene i sve reči će postati činjenice. Bog je došao na zemlju u poslednjim danima kako bi obavljao službu reči, da bi Ga čovek spoznao i kako bi iz Njegove reči uvideo ono što On jeste, kao i Njegovu mudrost i sva Njegova čudesna dela. Tokom Doba carstva, Bog prvenstveno koristi reč da bi osvojio celokupno čovečanstvo. U budućnosti, Njegova reč će stići i do svake religije, oblasti, nacije i veroispovesti. Bog koristi reč da bi osvajao, da bi sve ljude naveo da vide kako Njegova reč sa sobom nosi autoritet i moć – stoga se vi danas suočavate samo sa rečju Božjom.

Reči koje Bog govori u ovom dobu razlikuju se od onih koje su izgovorene tokom Doba zakona, kao što se ove razlikuju od reči izgovorenih tokom Doba blagodati. Delo reči nije obavljano u Doba blagodati; samo se pominjalo da je Bog razapet kako bi iskupio celo čovečanstvo. Biblija samo govori o tome zašto je Isus trebalo da bude razapet, o patnji kojoj je On bio izložen tokom raspeća, i kako čovek treba da bude razapet zarad Boga. Tokom tog doba, sve delo koje je Bog obavljao bilo je usmereno ka raspeću. Tokom Doba carstva, ovaploćeni Bog izgovara reči da bi osvojio sve one koji veruju u Njega. To je „Reč koja se pojavljuje u telu”; Bog je došao za vreme poslednjih dana da obavi to delo i da ostvari pravo značenje Reči koja se pojavljuje u telu. On samo izgovara reči, a retko kada se neka činjenica zaista dogodi. To je sama suština Reči koja se pojavljuje u telu, a kada ovaploćeni Bog izgovara Svoje reči, to je pojavljivanje Reči u telu, i to je Reč koja dolazi u telu. „U početku beše Reč, i Reč beše kod Boga, i Reč beše Bog, i Reč postade telo.” Ovo delo (delo pojavljivanja Reči u telu) jeste delo koje će Bog ostvariti u poslednjim danima i to je poslednje poglavlje čitavog Njegovog plana upravljanja, te stoga Bog mora da dođe na zemlju i da Svoje reči ispolji u telu. Ono što se učini danas, ono što će biti učinjeno u budućnosti, ono što će Bog postići, čovekovo konačno odredište, ko će biti spasen, ko će biti uništen i tako dalje – celokupno to delo koje treba postići na kraju je jasno izloženo i sve to ima za cilj postizanje stvarnog značaja Reči koja se pojavljuje u telu. Ranije objavljene upravne odluke i ustav, ko će biti uništen, ko će ući u počinak – sve što je rečeno mora biti ispunjeno. To je delo koje ovaploćeni Bog prvenstveno obavlja tokom poslednjih dana, kako bi ljudi shvatili gde pripadaju oni koji su od Boga predodređeni, a gde oni koje Bog nije predodredio, kako će Njegov narod i sinovi biti razvrstani, šta će se dogoditi sa Izraelom, šta će se dogoditi sa Egiptom – u budućnosti, svaka od ovih reči biće ispunjena. Ritam Božjeg dela se ubrzava. Bog koristi reči kao sredstva da čoveku otkrije šta treba da bude učinjeno u svakom dobu, šta treba da učini ovaploćeni Bog poslednjih dana i kakva je Njegova služba koja treba da bude obavljena, a sve te reči imaju za cilj ostvarenje pravog značaja Reči koja se pojavljuje u telu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Sve se ostvaruje rečju Božjom”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 37

Bog obavlja Svoje delo u celoj vaseljeni. Svi oni koji veruju u Njega moraju da prihvate Njegovu reč, da jedu i piju Njegovu reč; niko ne može da bude zadobijen od Boga tako što će videti znamenja i čuda koja prikazuje Bog. Kroz minula doba i kroz generacije, Bog je uvek koristio reč da bi usavršio čoveka. Stoga vi ne treba da svu svoju pažnju posvećujete znamenjima i čudima, već treba da stremite ka tome da vas Bog usavrši. U Doba zakona iz Starog zaveta, Bog je izgovorio nekolike reči, a u Doba blagodati je i Isus izgovorio mnogo reči. Nakon što je Isus izrekao mnogo reči, apostoli i učenici koji su kasnije došli predvodili su ljude da praktično postupaju u skladu sa Isusovim zapovestima i sve su doživljavali u skladu sa rečima koje je izgovorio Isus i sa načelima koja je On preneo. U poslednjim danima, Bog prvenstveno koristi reč da bi usavršio čoveka. On ne koristi znamenja i čuda da bi čoveka na silu uverio; to ne može da ispolji veliku Božju silu. Ako bi Bog samo prikazivao znamenja i čuda, time ne bi mogla da se ispolji praktičnost Božja i time čovek ne bi mogao da bude usavršen. Bog ne usavršava čoveka znamenjima i čudima, već koristi reč da bi zalio i pastirski čuvao čoveka, posle čega čovek može u potpunosti da se pokori Bogu i da zadobije bogopoznanje. To je cilj dela koje On obavlja i reči koje izgovara. Bog ne koristi metod prikazivanja znamenja i čuda da bi usavršio čoveka – On koristi reči i koristi brojne metode dela da bi usavršio čoveka. Bilo da se radi o oplemenjivanju, orezivanju ili opskrbljivanju rečima, Bog govori iz mnogo različitih perspektiva da bi usavršio čoveka i da bi čoveku omogućio da zadobije više znanja o Božjem delu, Njegovoj mudrosti i čudesnosti. Kada čovek bude upotpunjen, u vreme kada Bog bude ovo doba priveo kraju u poslednjim danima, tek tada će čovek moći da vidi znamenja i čudesna dela. Kada budeš spoznao Boga i kad budeš u stanju da Mu budeš pokoran ma šta On činio, nećeš više imati nikakve predstave o Njemu dok budeš video znamenja i čudesna dela. U ovom trenutku, ti si iskvaren i nisi sposoban za potpunu pokornost Bogu – da li misliš da si dostojan da vidiš znamenja i čudesna dela? Kada Bog prikazuje znamenja i čudesna dela, to je kada kažnjava čoveka, kao i kada se doba menja i, još i više, to je vreme kada se doba završava. Kada se Božje delo sprovodi normalno, On ne prikazuje znamenja i čudesna dela. Prikazivanje znamenja i čudesnih dela za Njega je izuzetno jednostavno, ali to nije načelo Božjeg dela, niti je to cilj Božjeg upravljanja čovekom. Ako bi čovek video znamenja i čudesna dela, i ako bi se duhovno telo Božje takođe pojavilo čoveku, zar ne bi onda svi ljudi „verovali u” Boga? Ranije sam rekao da će grupa pobednika biti zadobijena sa Istoka, pobednika koji će izaći iz velike nedaće. Šta znače te reči? Znače da su ti ljudi koji bivaju zadobijeni istinski su pokorni tek nakon što prođu kroz sud, grdnju, orezivanje i sve vrste oplemenjivanja. Vera tih ljudi nije nejasna, već praktična. Oni nisu videli nikakva znamenja ni čudesa, niti bilo kakva čuda, oni ne mogu da govore uzvišene reči i doktrine, niti da izraze duboke uvide; umesto toga, oni imaju stvarnost i reči Božje, kao i praktičnu i istinsku spoznaju Boga. Zar takva grupa ljudi ne može bolje da pokaže veliku Božju silu? Božje delo za vreme poslednjih dana je praktično delo. U doba Isusa, On nije došao da usavrši čoveka, već da ga spase, pa je zato prikazao neka čuda da bi Ga ljudi sledili. Jer, On je prvenstveno došao da dovrši delo raspeća, a prikazivanje znamenja nije bilo deo Njegove službe. Takva znamenja i čudesna dela prikazana su samo zato da bi Njegovo delo bilo efikasno; sve je to bio dodatni posao koji nije predstavljao delo čitavog doba. Za vreme starozavetnog Doba zakona, Bog je takođe prikazao neka znamenja i čudesna dela – ali delo koje Bog danas obavlja je praktično delo i On svakako sada ne bi prikazivao znamenja i čudesna dela. Da je prikazao znamenja i čudesna dela, Njegovo praktično delo bi zapalo u nered i On ne bi bio u stanju da nastavi sa delovanjem. Ako bi Bog rekao da će čoveka usavršiti rečju, a uz to prikazivao znamenja i čuda, da li bi to onda moglo da otkrije da li čovek zaista veruje u Njega ili ne? Stoga Bog ne čini takve stvari. Previše je religije u čoveku; Bog je došao za vreme poslednjih dana da bi iz čoveka isterao sve te religijske predstave i natprirodne stvari i naveo čoveka da spozna praktičnost Božju, te da ukloni nejasan i nerealan lik Božji, za koji se može reći da uopšte ne postoji. Dakle, sada je od presudne važnosti samo to da spoznaš praktičnost! Istina je od svega preča. Koliko istine danas ima u tebi? Da li se sve što prikazuje znamenje i čudesna dela može nazvati Bogom? Zli duhovi takođe mogu da prikazuju znamenja i čudesna dela; mogu li se onda i svi oni nazvati Bogom? U svojoj veri u Boga, ono što čovek traži jeste istina, a ono za čim stremi jeste život, a ne znamenja i čuda. To treba da bude cilj svih koji veruju u Boga.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Sve se ostvaruje rečju Božjom”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 38

U ono vreme, Isusovo delo bilo je delo iskupljenja celog čovečanstva. Grehovi svih koji su verovali u Njega bivali su oprošteni; sve dok si verovao u Njega, On bi te iskupljivao; ako si verovao u Njega, nisi više bio grešan, već si bivao oslobođen grehova. To je značilo biti spasen i biti opravdan verom. Ipak, u onima koji su verovali ostajalo je nešto buntovno, nešto što se suprotstavljalo Bogu i što je tek trebalo polako uklanjati. Spasenje nije značilo da je čovek potpuno zadobijen od strane Isusa, već da više ne pripada grehu, da su mu grehovi oprošteni. Pod uslovom da veruješ u Njega, više ne bi pripadao grehu. U to vreme, Isus je činio mnoga dela koja su Njegovim učenicima bila neshvatljiva i govorio mnogo toga što ljudi nisu razumeli. To je zato što On u to vreme nije davao nikakva objašnjenja. Tako je, nekoliko godina nakon što je On otišao, Matej napravio Isusov rodoslov, a drugi su takođe učinili mnogo toga što je čoveku bilo po volji. Isus nije došao da bi čoveka usavršio i zadobio, već da bi obavio jednu etapu dela: objavu jevanđelja o carstvu nebeskom i dovršetak dela raspeća. I tako, čim je Isus razapet, Njegovo je delo u potpunosti dovršeno. Ali, u sadašnjoj etapi – delu osvajanja – mora se izreći više reči, uraditi više dela i obaviti mnogo procesa. Isto tako moraju biti otkrivene tajne Isusovog i Jahveovog dela, kako bi svi ljudi mogli da veruju sa razumevanjem i jasnoćom, jer je ovo delo poslednjih dana, a poslednji dani predstavljaju završetak Božjeg dela, vreme njegovog kraja. Ova etapa dela učiniće ti kristalno jasnim Jahveov zakon i Isusovo iskupljenje, a obavlja se prvenstveno zato da bi razumeo celokupno delo Božjeg plana upravljanja od šest hiljada godina, shvatio sav značaj i suštinu ovog plana upravljanja i razumeo svrhu celokupnog dela koje je Isus učinio i reči koje je izrekao, pa čak i svoju slepu veru u Bibliju i svoje obožavanje Biblije. To će ti omogućiti da sve to u potpunosti shvatiš. Razumećeš delo koje je obavio Isus, kao i današnje Božje delo; razumećeš i uvidećeš celokupnu istinu, život i put. U etapi dela koje je Isus obavljao, zašto je Isus otišao, a da to delo nije okončao? Zato što etapa Isusovog dela nije bila zaključno delo. Kada je bio prikovan za krst, došao je kraj i Njegovim rečima; nakon Njegovog raspeća, Njegovo delo bilo je u potpunosti završeno. To nije bilo kao u trenutnoj etapi, u kojoj će Božje delo biti okončano tek pošto reči budu izgovorene do kraja i celo Njegovo delo bude dovršeno. Tokom Isusove etape dela, mnoge reči su ostale neizrečene ili nisu bile sasvim jasno artikulisane. Međutim, Isus nije mario za to da li su Njegove reči iskazane u potpunosti, jer Njegova služba nije bila služba reči, pa je zato, nakon što je bio prikovan za krst, otišao. Ta etapa dela bila je prvenstveno zarad raspeća i razlikuje se od trenutne etape. Ova trenutna etapa dela prvenstveno je zarad dovršetka, raščišćavanja i privođenja celog dela kraju. Ako reči ne budu izgovorene do samog kraja, neće biti načina da se ovo delo završi, jer u ovoj etapi rada celo delo privodi kraju i ostvaruje pomoću reči. U ono vreme, Isus je učinio mnoga dela koja su čoveku bila neshvatljiva. Otišao je tiho, a danas još uvek ima mnogo onih koji ne razumeju Njegove reči. Njihovo shvatanje je pogrešno, no oni ipak veruju da je ispravno, te ne znaju da greše. Poslednja etapa će Božje delo konačno privesti kraju i pružiti njegovo zaključenje. Svi će napokon shvatiti i spoznati Božji plan upravljanja. Biće ispravljene čovekove predstave i namere, njegovo pogrešno shvatanje, njegove predstave o Jahveovom i Isusovom delu, njegova gledišta o nevernicima i sva ostala njegova izobličavanja. I čovek će razumeti sve ispravne puteve u životu, celokupno delo koje je Bog učinio i svu istinu. Kada se to bude dogodilo, ova etapa dela će se završiti. Jahveovo delo je bilo stvaranje sveta, to je bio početak; ta etapa je kraj dela i njegov zaključak. Na početku, Božje delo se obavljalo među izabranim narodom Izraela i bilo je to pionirsko delo na najsvetijem od svih mesta. Poslednja etapa dela obavlja se se u najnečistijoj od svih zemalja, kako bi sudila svetu i privela doba kraju. U prvoj etapi, Božje delo je učinjeno na najsvetlijem, dok se poslednja etapa izvršava na najmračnijem od svih mesta, a taj će se mrak odagnati, nastupiće svetlost i svi će ljudi biti osvojeni. Kada ljudi iz ovog najnečistijeg i najmračnijeg od svih mesta budu osvojeni i kada celokupno stanovništvo bude priznalo da postoji Bog, koji jeste istiniti Bog, i kada svaka osoba bude u potpunosti uverena, ta činjenica će biti iskorišćena za sprovođenje dela osvajanja čitave vaseljene. Ova etapa dela je reprezentativna. Jednom kada se delo ovog doba završi, tada će i delo šest hiljada godina dugog upravljanja biti u potpunosti završeno. Jednom kad budu osvojeni oni koji žive na najmračnijem od svih mesta, podrazumeva se da će tako biti i na svim drugim mestima. Kao takvo, samo delo osvajanja u Kini ima reprezentativni značaj. Kina otelovljuje sve sile tame, a kineski narod predstavlja sve one koji su od tela, od Sotone i od putenosti. Upravo je kineski narod taj koji je velika crvena aždaja najviše iskvarila, koji ima najsnažniji otpor prema Bogu, čija je ljudskost najniža i najnečistija, te stoga predstavlja arhetip čitavog iskvarenog čovečanstva. To ne znači da druge zemlje nemaju nikakvih problema; čovekove predstave su svuda iste i, mada narodi ovih zemalja mogu biti dobrog kôva, ako ne poznaju Boga, onda Mu se sigurno protive. Zašto su se Jevreji takođe bunili protiv Boga i prkosili Mu? Zašto su Mu se i Fariseji protivili? Zašto je Juda izdao Isusa? U to vreme, mnogi učenici nisu poznavali Isusa. Zašto ljudi, nakon što je Isus razapet i ponovo se vazdigao, i dalje nisu verovali u Njega? Zar čovekovo buntovništvo nije svuda isto? Reč je samo o tome da su ljudi u Kini uzeti za primer, i kada budu osvojeni, postaće model i uzorak i služiće kao postavka drugima. Zašto sam uvek govorio da ste vi dodatak Mom planu upravljanja? U kineskom narodu se iskvarenost, nečistoća, nepravednost, protivljenje i buntovništvo najpotpunije manifestuju i razotkrivaju u svim svojim različitim oblicima. S jedne strane, oni su lošeg kova, a sa druge, njihov život i mentalitet su nazadni, a njihove navike, društveno okruženje, porodica u kojoj su rođeni – sve je to siromašno i najnazadnije. njihov status je takođe nizak. Delo na ovom mestu je reprezentativno, a nakon što ovo probno delo bude u potpunosti izvršeno, naredno Božje delo biće mnogo lakše. Kada se ovaj korak dela završi, naredno delo neće biti nimalo teško. Jednom kada se ovaj korak dela ostvari, veliki uspeh biće u potpunosti postignut, a delo osvajanja čitave vaseljene biće potpuno okončano.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (2)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 39

Doba blagodati otpočelo je sa Isusovim imenom. Kada je Isus otpočeo Svoju službu, Sveti Duh je počeo da svedoči o Isusovom imenu, dok se ime Jahve nije više pominjalo; umesto toga, Sveti Duh se novog dela uglavnom prihvatio pod Isusovim imenom. Svedočantsvo onih koji su u Njega verovali dato je zarad Isusa Hrista, a rad koje su oni obavljali takođe je bio zarad Isusa Hrista. Svršetak starozavetnog Doba zakona značio je da je privedeno kraju delo koje se uglavnom obavljalo pod Jahvinim imenom. Od tog trenutka, Božje ime nije više bilo Jahve; umesto toga, On je nazvan Isusom i od tada je Sveti Duh počeo uglavnom da dela pod imenom Isus. Dakle, vi danas i dalje jedete i pijete Jahvine reči, i dalje na stvari primenjujete delo Doba zakona – zar ne primenjujete propise? Niste li zaglavljeni u prošlosti? Vi sad znate da su nastupili poslednji dani. Je li moguće da će se, kad Isus dođe, On i dalje zvati Isusom? Jahve je izraelskom narodu kazao da će Mesija doći, a kad je On došao, nisu Ga zvali Mesijom, već Isusom. Isus je rekao da će On opet doći i da će doći onako kako je i otišao. To su bile reči Isusove, ali da li si ti video na koji je način Isus otišao? Isus je otplovio na belom oblaku, ali da li je moguće da će se On lično na belom oblaku vratiti među ljude? Kad bi tako bilo, zar se On ne bi i dalje zvao Isusom? Kad Isus ponovo dođe, doba će se dotle već promeniti; hoće li On onda moći da se i dalje zove Isusom? Da li Bog zaista može biti poznat samo pod imenom Isus? Zar se On u novom dobu ne bi mogao zvati nekim drugim imenom? Može li lik jedne osobe s jednim konkretnim imenom predstavljati Boga u Njegovoj celovitosti? Bog u svakom dobu obavlja novo delo i zove se novim imenom; kako bi On mogao isto delo da obavlja u različitim dobima? Kako bi se On mogao držati starog? Isusovo ime uzeto je zarad dela iskupljenja; može li se On onda zvati istim imenom kad se bude vratio u poslednjim danima? Hoće li On i dalje obavljati delo iskupljenja? Kako to da su Jahve i Isus jedno, a ipak se nazivaju drugačijim imenima u različitim dobima? Nije li to zato što su Njihova dela iz različitih dobа? Može li jedno jedino ime predstavljati Boga u Njegovoj celovitosti? Pošto je tako, Bog se u različitim dobima mora zvati drugačijim imenom i On mora koristiti to ime da promeni doba i da predstavlja to doba. Zato što nijedno ime ne može u potpunosti da predstavlja Boga Sȃmoga i svako ime samo može da predstavlja Božju narav karakterističnu za određeno doba; ime samo treba da predstavlja Njegovo delo. Stoga Bog može odabrati svako ime koje pristaje Njegovoj naravi kako bi njime predstavio čitavo to doba. Bilo da se radi o dobu Jahve ili Isusovom dobu, svako doba predstavljeno je nekim imenom. Doba blagodati se završilo, nastupilo je poslednje doba i Isus je već došao. Kako bi On mogao da se i dalje zove Isusom? Kako bi On mogao ponovo doći među ljude u liku Isusa? Zar si zaboravio da Isus nije bio ništa drugo do lik nekog Nazarećanina? Zar si zaboravio da je Isus bio samo Iskupitelj čovečanstva? Kako bi On mogao da preuzme delo osvajanja i usavršavanja čoveka u poslednjim danima? Isus je otišao na belom oblaku – to je činjenica – ali kako bi On mogao da se među ljude vrati na belom oblaku i da se i dalje zove Isus? Kad bi On zaista i došao na oblaku, kako bi ljudi onda mogli da ga ne prepoznaju? Zar Ga svi ljudi širom sveta ne bi prepoznali? Zar u tom slučaju ne bi sȃm Isus bio Bog? U tom slučaju, lik Božji imao bi izgled Jevrejina i, štaviše, ostao bi zauvek isti. Isus je rekao da će stići na isti način kako je i otišao, ali znaš li ti pravo značenje Njegovih reči? Je li moguće da je On to saopštio baš vašoj grupi? Sve što je tebi poznato jeste da će On doći isto onako kako je otišao, putujući na oblaku, ali znaš li tačno na koji način Sȃm Bog obavlja Svoje delo? Kad bi ti to zaista mogao da vidiš, kako bi se onda mogle objasniti reči koje je Isus izgovorio? On je rekao: kad Sin čovečiji u poslednjim danima bude došao, ni On Sȃm to neće znati, neće ni anđeli znati, ni glasnici na nebu, a ni čitav ljudski rod to znati neće. Znaće za to samo Otac, to jest, samo će Duh znati. Čak ni Sȃm Sin čovečiji za to ne zna, a ti si ipak sposoban da to vidiš i da znaš? Kad bi ti bio u stanju da spoznaš i da svojim očima vidiš, zar onda ove reči ne bi bile zalud izgovorene? A šta je Isus u ono vreme govorio? „A koji je to dan i čas, to niko ne zna, ni anđeli na nebu, pa ni sȃm Sin, već samo Otac. Jer, kao što je bilo u vreme Nojevo, tako će biti i sa dolaskom Sina čovečjeg. (…) Zato i vi budite spremni, jer će Sin čovečji doći u čas kada ne mislite.” Kad taj dan dođe, ni Sȃm Sin čovečji to neće znati. Sin čovečji odnosi se na ovaploćeno telo Božje, na jednu normalnu i običnu osobu. Kad čak ni Sȃm Sin čovečji ne zna, kako bi ti mogao to da znaš? Isus je kazao da će On doći onako kako je i otišao. Kad On dođe, to čak ni On neće znati, pa kako bi onda mogao da tebe o tome unapred obavesti? Jesi li u stanju da vidiš Njegov dolazak? Zar to nije šala?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 40

Svaki put kad dođe na zemlju, Bog menja Svoje ime, Svoj pol, Svoj lik i Svoje delo; On Svoje delo ne ponavlja. On je Bog koji je uvek nov i nikada star. Kad je prošli put došao, zvali su ga Isusom; može li se On i dalje zvati Isusom kad ovoga puta opet dođe? Kad je prošli put došao, bio je muško; može li On i ovaj put opet biti muško? Kad je došao u Doba blagodati, Njegovo se delo sastojalo u tome da bude prikovan za krst; kad opet dođe, hoće li opet moći da iskupi čovečanstvo od greha? Može li opet da bude prikovan za krst? Zar to ne bi bilo ponavljanje Njegovog dela? Zar nisi znao da je Bog uvek nov i nikada star? Ima onih koji kažu da je Bog zauvek nepromenljiv. To je tačno, ali to znači da su Božja narav i Njegova suština nepromenljivi. Promene Njegovog imena i dela ne dokazuju da se Njegova suština promenila; drugim rečima, Bog će uvek biti Bog i to se nikad neće promeniti. Ako kažeš da je Božje delo nepromenljivo, da li bi onda Njegov plan upravljanja od šest hiljada godina mogao da se završi? Ti samo znaš da je Bog večno nepromenljiv, ali znaš li i to da je Bog uvek nov i nikada star? Da se delo Božje nikada ne menja, da li bi On onda mogao da predvodi čovečanstvo sve do današnjeg dana? Ako je Bog zauvek nepromenljiv, zašto je On već obavio delo dva različita doba? Njegovo delo nikad ne prestaje da napreduje, što znači da se Njegova narav čoveku otkriva postupno, a ono što je otkriveno jeste Njegova suštinska narav. U početku je Božja narav bila skrivena od čoveka; On čoveku nikad nije otvoreno pokazivao Svoju narav, te čovek o Njemu, jednostavno, ništa nije ni znao. Stoga On koristi Svoje delo kako bi čoveku postepeno otkrivao Svoju narav, ali to što On tako dela ne znači da se Božja narav u svakom dobu menja. To što se Njegove namere uvek menjaju ne znači da se i narav Božja neprekidno menja. Stvar je u tome da Bog, budući da Svoje delo obavlja tokom različitih doba, celokupnu Svoju suštinsku narav čoveku otkriva korak po korak, kako bi čovek mogao da Ga spozna. Ali to se nikako ne može smatrati dokazom da Bog prvobitno nije ni imao neku posebnu narav i da se Njegova narav postepeno menjala kako su se smenjivala doba – takvo bi shvatanje bilo zabluda. Bog čoveku otkriva Svoju suštinsku i posebnu narav – ono što On jeste – i to čini u skladu sa prolaskom različitih doba; celokupna narav Božja ne može se izraziti delom iz nekog od pojedinačnih doba. Stoga se reči „Bog je uvek nov i nikada star” odnose na Njegovo delo, dok se reči „Bog je zauvek nepromenljiv” odnose na ono što Bog po Svojoj prirodi ima i što jeste. Uprkos tome, ti delo od šest hiljada godina ne možeš da svedeš na jednu jedinu tačku, niti da ga ograničiš mrtvim rečima. Toliko je ljudsko neznanje. Bog nije tako jednostavan kako ga čovek zamišlja, a Njegovo delo ne može da tavori ni u jednom pojedinačnom dobu. Primera radi, ime Božje ne može zauvek ostati Jahve; Bog može Svoje delo obavljati i pod Isusovim imenom. To je znak da se Božje delo uvek odvija u smeru prema napred.

Bog je uvek Bog i nikad neće postati Sotona; Sotona je uvek Sotona i nikad neće postati Bog. Božja mudrost, Božja čudesnost, Božja pravednost i veličinu Božje nikada se neće promeniti. Njegova suština, ono što On ima i što jeste, nikada se neće promeniti. Što se, pak, tiče Njegovog dela, ono se uvek napreduje i stalno zadire sve dublje, jer je On uvek nov i nikada star. Bog u svakom dobu nosi novo ime, u svakom dobu On obavlja novo delo, i u svakom dobu dopušta Svojim stvorenim bićima da vide Njegove nove namere i novu narav Njegovu. Kad ljudi u novom dobu ne bi mogli da vide izraz nove naravi Božje, zar Ga oni onda ne bi zanavek prikovali za krst? I zar oni Boga ne bi time definisali? Kad bi se Bog ovaploćivao isključivo kao muškarac, ljudi bi Ga definisali kao muškarca, kao Boga muškaraca, i nikad ne bi poverovali da je On ujedno i Bog žena. Muškarci bi tada smatrali da je Bog istog pola kao i oni, da je Bog poglavar muškaraca – ali šta je onda sa ženama? To je nepošteno; nije li u pitanju povlašćen odnos? U tom slučaju bi svi od Boga spaseni bili muškoga roda, kao i On, dok ni jedna jedina žena ne bi bila spasena. Kad je Bog stvarao ljudski rod, On je stvorio Adama i stvorio je Evu. On je ne samo Adama, već i muškarca i ženu, stvorio prema Svom liku. Bog nije samo Bog muškaraca – On je takođe i Bog žena. U poslednjim danima, Bog ulazi u novu etapu Svog dela. On će razotkriti još veći deo Svoje naravi, ali to neće biti milost i dobrota iz vremena Isusa. Budući da On treba da obavi novo delo, tom će novom delu biti pridružena jedna potpuno nova narav. Da je, dakle, ovo delo obavio Duh – to jest, da se Bog nije ovaplotio i da je, umesto toga, Duh neposredno putem groma progovorio, usled čega čovek ni na koji način ne bi mogao da Mu se obrati, da li bi onda čovek mogao da spozna Njegovu narav? Da je ovo delo obavio isključivo Duh, čovek onda ni na koji način ne bi mogao da spozna narav Božju. Ljudi Božju narav svojim očima mogu da vide kad se On ovaploti, kad se Reč pojavi u telu i kad On Svoju celokupnu narav izrazi kroz telo. Bog zaista i istinski živi među ljudima. On ima oblik i ima lik; čovek zaista može da stupi u dodir s Njegovom naravi, s onim što On ima i što jeste; jedino na taj način čovek može istinski da spozna Boga. Bog je istovremeno dovršio i delo u kojem je „Bog ujedno Bog muškaraca i Bog žena” i ostvario je celokupno Svoje delo u telu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 41

Tokom čitavog Njegovog upravljanja, Božje je delo savršeno jasno: Doba blagodati je Doba blagodati, a poslednji dani su poslednji dani. Između svakog doba postoje jasne razlike, jer Bog u svakom od njih obavlja delo koje je tipično za to konkretno doba. Da bi delo poslednjih dana moglo da bude učinjeno, nužno je prisustvo ognja, suda, grdnje, gneva i uništenja, kojima će ovo doba biti privedeno kraju. Poslednji dani se odnose na završno doba. Neće li Bog, tokom završnog doba, i samo to doba privesti kraju? Da bi i ovo doba okončao, Bog mora sa sobom doneti grdnju i sud. On samo na taj način može ovo doba da privede kraju. Isus je hteo da čovek i dalje opstane i da nastavi da živi i da to čini na bolji način. On je hteo da spasi čoveka od greha, da ga spreči u tome da neprestano tone u izopačenost i da živi u Adu i paklu, a spasavajući čoveka od Ada i pakla, da mu omogući da nastavi da živi. Sada su, međutim, nastupili poslednji dani. Bog će zbrisati čoveka i potpuno razoriti ljudski rod, to jest, On će preobraziti buntovništvo ljudskog roda. Iz tog bi razloga Bogu bilo nemoguće da ovo doba okonča, odnosno da Svoj plan upravljanja od šest hiljada godina uspešno ostvari, ukoliko bi Njegova narav bila, kao nekad, milostiva i puna ljubavi. Svako se doba odlikuje posebnim prikazom naravi Božje i u svakom od njih sadržano je delo koje Bog treba da obavi. Delo koje Sȃm Bog obavlja u svakom dobu sadrži, dakle, izraz Njegove istinske naravi, dok se i Njegovo ime i delo koje obavlja menjaju zajedno sa dobom – oni su svi novi. Tokom Doba zakona, delo usmeravanja čovečanstva obavljeno je pod imenom Jahvea, čime je na zemlji započeta prva etapa dela. U ovoj etapi, delo se sastojalo u podizanju hrama i oltara, u korišćenju zakona zarad usmeravanja naroda izraelskog i delanja među ljudima Izraela. Usmeravajući izraelski narod, On je postavio osnovu za Svoje delo na zemlji. Iz ove osnove On je proširio Svoje delo van Izraela, što će reći da je, počevši iz Izraela, širio Svoje delo ka spolja, tako da su naredna pokoljenja postupno saznavala da je Jahve Bog, da je upravo Jahve stvorio nebo i zemlju i sve na njoj, te da je Jahve taj koji je stvorio sva stvorena bića. On je, dakle, preko izraelskog naroda Svoje delo širio prema spolja, van Izraela. Zemlja izrealska bila je prvo sveto mesto dela Jahveovog na zemlji i upravo je u Izraelu Bog prvo izvršio Svoje delo na zemlji. Bilo je to delo iz Doba zakona. Tokom Doba blagodati, Isus je bio Bog koji je čoveka spasao. Ono što je On imao i što je bio sastojalo se od blagodati, dobrote, milosti, trpeljivosti, strpljenja, poniznosti, ljubavi i popustljivosti, a veliki deo posla koji je obavio bio je u svrhu čovekovog iskupljenja. Njegova se narav odlikovala milošću i dobrotom, a upravo zbog toga što je bio pun milosti i ljubavi, morao je, čoveka radi, da bude prikovan za krst, ne bi li pokazao da Bog ljude voli koliko i Sebe, u toj meri da je samog Sebe u celosti ponudio. Tokom Doba blagodati, Božje ime bilo je Isus, što će reći da je Bog bio Bog koji je čoveka spasao, i bio je Bog pun milosti i ljubavi. Bog je bio sa čovekom. Njegova ljubav, Njegova milost i Njegovo spasenje pratili su svaku osobu. Samo je prihvatanjem Isusovog imena i Njegovog prisustva čovek mogao da stekne radost i spokojstvo, da primi Njegov blagoslov, Njegove obilne i brojne blagodati i Njegovo spasenje. Kroz raspeće Isusovo, svi koji su Ga sledili primili su spasenje i oprost grehova. Tokom Doba blagodati, ime Božje bilo je Isus. Drugim rečima, delo je u Doba blagodati načelno učinjeno pod Isusovim imenom. Boga su, u Doba blagodati, zvali Isusom. On je preduzeo etapu novog dela koje je prevazilazilo okvire Starog zaveta, a Njegovo je delo okončano raspećem. U tome se sastojala celokupnost Njegovog dela. Prema tome, u Doba zakona, ime Božje glasilo je Jahve, dok je u Doba blagodati Isusovo ime predstavljalo Boga. Tokom poslednjih dana, Njegovo je ime Svemogući Bog – Svemogući, koji Svoju moć koristi da bi čoveka usmerio, osvojio i zadobio, privodeći, naposletku, ovo doba kraju. U svakom dobu i u svakoj etapi Božjeg dela, Njegova je narav očigledna.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 42

Da li bi ime Isusovo – „Bog je s nama” – moglo u celosti da predstavlja narav Božju? Bi li ono moglo da u potpunosti artikuliše Boga? Ako čovek kaže da je Boga moguće zvati jedino Isusovim imenom i da On ne može nositi nijedno drugo ime, jer Bog ne može da promeni Svoju narav, te su reči zaista bogohuljenje! Veruješ li da ime Isusovo, Bog je s nama, može samo po sebi da predstavlja Boga u Njegovoj celokupnosti? Bog se može zvati mnogim imenima, ali među svim tim imenima nema nijednog koje može da sumira celog Boga, niti jednog jedinog koje može da u potpunosti predstavlja Boga. Premda Bog, dakle, ima mnogo imena, nijedno od njih ne može u potpunosti da artikuliše Božju narav, jer je narav Božja toliko bogata da jednostavno prevazilazi čovekovu sposobnost da je spozna. Ne postoji način na koji bi čovek, koristeći se ljudskim jezikom, mogao da u potpunosti sumira Boga. Za sumiranje svega što im je poznato u vezi sa naravi Božjom, ljudi na raspolaganju imaju skučeni rečnik: velika, plemenita, čudesna, nedokučiva, vrhovna, sveta, pravedna, mudra i tome slično. Ovako ograničenim vokabularom ne može se opisati čak ni onaj mali deo Božje naravi kojem je čovek svedočio. Vremenom su mnogi dodavali reči kojima su, po njihovom mišljenju, mogli bolje da opišu žar koji im plamti u srcu: Bog je tako velik! Bog je tako svet! Bog je tako divan! Ljudske izreke poput ovih dostigle su danas svoj vrhunac, ali čovek još uvek nije u stanju da se jasno izražava. I tako Bog u čovekovim očima ima mnogo imena, a nema jedno ime, zato što se Božje biće odlikuje velikim izobiljem, ali je ljudski jezik vrlo siromašan. Jednom konkretnom rečju ili imenom jednostavno se ne može predstaviti Bog u Svojoj celosti, pa da li ti onda smatraš da ime Njegovo može biti nepromenljivo? Bog je tako velik i tako svet – zar Mu nećeš dopustiti da u svakom dobu promeni Svoje ime? Stoga Bog, u svakom dobu u kojem Svoje delo lično obavlja, koristi ime koje priliči datom dobu, ne bi li njime sumirao delo koje namerava da učini. On to konkretno ime, ono ime koje nosi značaj tog doba, koristi kako bi ono predstavljalo Njegovu narav u tom dobu. Ovako se sam Bog služi ljudskim jezikom da bi izrazio sopstvenu narav. Uprkos tome, mnogi koji poseduju duhovno iskustvo i koji su lično videli Boga, osećaju da čak ni takvim jednim konkretnim imenom Boga nije moguće predstaviti u Njegovoj celosti – tu, avaj, pomoći nema – te se stoga ljudi Bogu više ni ne obraćaju po imenu, već ga jednostavno nazivaju „Bogom”. Kao da je srce čovekovo prepuno ljubavi, a opet, opterećeno protivrečnostima, jer čovek ne zna kako da objasni Boga. Ono što Bog jeste toliko je preobilno da, jednostavno, ne postoji način na koji bi se to moglo opisati. Ne postoji ni jedno jedino ime kojim bi se Božja narav mogla sumirati, niti ima ijednog imena kojim bi se moglo opisati sve ono što Bog ima i što jeste. Ako Me neko upita: „Koje tačno ime Ti koristiš?” Kazaću mu: „Bog je Bog!” Nije li to najbolje ime za Boga? Ne sumira li se njime najbolje narav Božja? Pošto je to već tako, zašto onda toliko truda ulažete u istraživanje Božjeg imena? Zašto uvek toliko lupate glavu, odričete se hrane i sna, zarad nekog imena? Doći će dan kad se Bog više neće zvati ni Jahve, ni Isus, ni Mesija – On će jednostavno biti Stvoritelj. Prestaće tada da postoje sva ona imena koja je nosio na zemlji, jer će i Njegovo delo na zemlji biti dovršeno, nakon čega više neće biti ni Njegovih imena. Kad sve što postoji dođe pod vlast Stvoritelja, kakvu On potrebu ima za nekim krajnje prikladnim, ali ipak nepotpunim imenom? Da li ti još i sad istražuješ ime Božje? Da li se još uvek usuđuješ da kažeš da se Bog može samo Jahveovim imenom zvati? Usuđuješ li se još uvek da tvrdiš kako se Bog jedino može zvati Isusom? Jesi li u stanju da poneseš greh bogohuljenja? Trebalo bi da znaš da je Bog prvobitno bio bezimen. On je jedno, dva, ili više imena uzimao samo zarad posla koji je imao da obavi i zbog toga što je morao da upravlja čovečanstvom. Ma kojim imenom da su Ga zvali – nije li On to ime Sam svojevoljno odabrao? Zar bi Njemu bio potreban ti – stvoreno biće – da to ime odrediš? Ime kojim se Bog naziva u skladu je sa onim što čovek može da shvati, sa jezikom ljudskim, ali ono nije nešto što čovek može da smisli. Sve što možeš da kažeš jeste da na nebu postoji Bog, da je Bog ime Njegovo, da je On Sȃm premoćni Bog, koji je tako mudar, tako uzvišen, tako čudesan, tako tajanstven i tako svemoguć – nakon čega možeš samo da zaćutiš; sve što ti možeš da znaš toliko je sićušno. Ako je to već tako, može li ime Isusovo, samo po sebi, predstavljati Boga Sȃmoga? Kad nastupe poslednji dani, ime Božje mora biti promenjeno, jer drugo je doba, iako je to i dalje Bog koji obavlja Svoje delo.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 43

Kad je Isus došao da obavi Svoje delo, Sveti Duh ga je u tome usmeravao; činio je ono što je Duh Sveti želeo i nije se rukovodio starozavetnim Dobom zakona, niti Jahveovim delom. Mada delo koje je Isus došao da učini nije podrazumevalo poštovanje Jahveovih zakona i zapovesti, Njihov je izvor bio jedan te isti. Delo koje je Isus obavio predstavljalo je ime Isusovo, i to je predstavljalo Doba blagodati; što se tiče dela koje je učinio Jahve, predstavljalo je Jahvea, i to je predstavljalo Doba zakona. Njihovo delo, delo je jednog Duha u dva različita doba. Delo koje je obavio Isus moglo je da predstavlja samo Doba blagodati, dok je Jahveovo delo moglo da predstavlja samo starozavetno Doba zakona. Jahve je samo predvodio narod Izraela i Egipta, kao i svih zemalja izvan Izraela. Kada je Isus delao tokom novozavetnog Doba blagodati, Bog je nosio ime Isus kako bi delao i usmeravao to doba. Ako kažeš da se delo Isusovo zasnivalo na Jahveovom delu, da On nije započeo nikakvo novo delo, i da je sve što je učinio bilo u skladu sa rečima Jahvea, sa Jahveovim delom i sa proročanstvima Isaije, Isus u tom slučaju ne bi bio ovaploćeni Bog. Da je On na taj način sprovodio Svoje delo, On bi onda bio tek apostol ili nekakav delatnik iz Doba zakona. Kad bi bilo kao što kažeš, Isus ne bi mogao da pokrene jedno doba, niti bi mogao da obavi bilo koje drugo delo. Na isti bi način Duh Sveti morao da Svoje delo načelno obavlja preko Jahvea, tako da On, izuzev kroz Jahvea, ne bi mogao da učini nijedno novo delo. Za čoveka bi bilo pogrešno da delo Isusovo tumači na ovaj način. Ako čovek veruje da je delo koje je učinio Isus obavljeno u skladu sa Jahveovim rečima i Isaijinim proročanstvima, da li je onda Isus bio ovaploćeni Bog ili je On bio samo jedan od proroka? Prema ovom gledištu, Doba blagodati ne bi ni postojalo, a Isus ne bi bio ovaploćeni Bog, jer delo koje je On učinio ne bi moglo da predstavlja Doba blagodati, već samo starozavetno Doba zakona. Novo doba je moglo da nastupi tek kad je Isus došao da učini novo delo, da pokrene jedno novo doba, da napravi prodor u odnosu na delo koje je prethodno obavljeno u Izraelu i da Svoje delo sprovede ne u skladu sa delom koje je Jahve obavio u Izraelu niti u skladu sa Njegovim starim propisima, niti primenjujući bilo kakve propise, već da učini potpuno novo delo koje je trebalo da obavi. Sam Bog dolazi da otpočne novo doba i Sam Bog dolazi da staro doba privede kraju. Čovek nije u stanju da učini delo kojim bi novo doba otpočelo, a staro se završilo. Da Isus, po Svom dolasku, Jahveovo delo nije priveo kraju, to bi onda bio dokaz da je On samo osoba i da nije u stanju da predstavlja Boga. Upravo to što je Isus došao i dovršio delo Jahvea, nastavio Jahveovo delo i, povrh toga, obavio Svoje sopstveno, novo delo, predstavlja dokaz da se radilo o jednom novom dobu i da je Isus bio Sâm Bog. Oni su obavili dve sasvim različite etape dela. Jedna je etapa obavljena u hramu, dok je druga sprovedena izvan hrama. Jedna etapa podrazumevala je da se čovekov život usmeri u skladu sa zakonom, dok se druga sastojala u davanju žrtve za greh. Ove dve etape dela upadljivo su se razlikovale među sobom; njima se novo doba razdvaja od starog, te je sasvim ispravno reći da se radi o dva različita doba. Mesta na kojima su Oni obavljali Svoja dela bila su različita, Njihova dela su se razlikovala po svom sadržaju, a i ciljevi Njihovih dela bili su drugačiji. Stoga se ova dela, kao takva, mogu podeliti na dva doba; novozavetno doba i starozavetno doba odnose se na novo i na staro doba. Isus, kada je došao, nije ulazio u hram, što je dokaz da je doba Jahvea bilo okončano. On u hram nije ulazio zato što je Jahveovo delo u hramu bilo završeno, tako da ga nije trebalo iznova obavljati, jer bi to inače značilo da se delo ponavlja. On je Božje delo mogao da dovede do zenita jedino napuštanjem hrama, otpočinjanjem novog dela i otvaranjem novog puta izvan hrama. Da Isus, zarad obavljanja Svog dela, nije izašao iz hrama, delo Božje bi se zaustavilo na temeljima hrama i nikad više ne bi bilo nikakvih novih promena. Stoga Isus, po Svom dolasku, nije ni ulazio u hram i Svoje delo nije obavljao u hramu. On je Svoje delo obavljao izvan hrama, gde je, vodeći sa Sobom Svoje učenike, mogao da se slobodno posveti Svom poslu. Izlazak Božji iz hrama zarad obavljanja Njegovog dela značio je da Bog ima novi plan. Njegovo delo trebalo je da bude obavljeno izvan hrama i trebalo je da to bude jedno novo delo, koje neće biti sputano načinom njegovog sprovođenja. Čim je došao, Isus je starozavetno Jahveovo delo priveo kraju. Iako su Ih zvali različitim imenima, obe etape dela ostvario je jedan te isti Duh, a obavljeno delo bilo je neprekidno. Pošto je ime bilo drugačije, i pošto je sadržaj dela bio drugačiji, to je i doba bilo drugačije. Kad je Jahve došao, bilo je to doba Jahvea, a kad je došao Isus, to je bilo Isusovo doba. Dakle, tako Bog, pri svakom Svom dolasku, biva nazvan jednim imenom, koje predstavlja jedno doba i On otvara novi put; i u svakom novom dobu, On uzima novo ime. Sve ovo pokazuje da je Bog uvek nov i nikada nije star, te da Njegovo delo nikad ne prestaje da dalje napreduje. Istorija stalno ide napred, te se i Božje delo uvek kreće napred. Da bi Njegov plan upravljanja od šest hiljada godina mogao da bude priveden kraju, on se mora odvijati u smeru daljeg napretka. Svakoga dana mora da čini novo delo, svake godine mora da čini novo delo; On mora da otvori nove puteve, da otpočne nove ere i da započne novija i veća dela. Uz sve to, On donosi novo ime i nova dela.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 44

„Jahve” je ime koje sam uzeo tokom Svog dela u Izraelu, a znači Bog Izraelaca (Božjeg izabranog naroda) koji može da bude milostiv prema čoveku, da na čoveka baci prokletstvo i da usmerava čovekov život; Bog koji poseduje veliku silu i prepun je mudrosti. „Isus” je Emanuilo, što znači žrtva za greh koja je puna milosrđa, puna milosti i koja iskupljuje čoveka. On je obavio delo iz Doba blagodati i On predstavlja Doba blagodati, ali može predstavljati samo segment dela plana upravljanja. Drugim rečima, samo Jahve je Bog izabranog naroda iz Izraela, Bog Avramov, Bog Isakov, Bog Jakovljev, Bog Mojsijev i Bog čitavog izraelskog naroda. Stoga su u to vreme svi Izraelci, uključujući i jevrejski narod, obožavali Jahvea. Oni su Mu prinosili žrtve na oltaru i služili Mu u hramu noseći svešteničke odore. Ono čemu su se nadali bila je ponovna pojava Jahvea. Samo je Isus Iskupitelj ljudskog roda i On je žrtva za greh koja je iskupila ljudski rod od greha. Drugim rečima, ime Isusovo potiče iz Doba blagodati i nastalo je zbog dela iskupljenja u Dobu blagodati. Ime Isusovo je nastalo da bi ljudi iz Doba blagodati mogli da se ponovo rode i budu spaseni i predstavlja konkretno ime za iskupljenje čitavog ljudskog roda. Dakle, ime Isus predstavlja delo iskupljenja i označava Doba blagodati. Ime Jahve je posebno ime za narod Izraela koji je živeo pod zakonom. U svakom dobu i svakoj etapi dela, Moje ime nije bez osnova, već ima reprezentativni značaj: svako ime predstavlja jedno doba. „Jahve” predstavlja Doba zakona i to je počasno ime kojim je narod Izraela nazivao Boga kome su se klanjali. „Isus” predstavlja Doba blagodati i to je ime Boga svih onih koji su iskupljeni tokom Doba blagodati. Ako čovek još uvek čezne za dolaskom Isusa Spasitelja tokom poslednjih dana i još uvek očekuje da On stigne u liku koji je imao u Judeji, onda bi se ceo plan upravljanja za šest hiljada godina prekinuo u Dobu iskupljenja i ne bi mogao da se dalje ostvaruje. Poslednji dani, štaviše, nikada ne bi nastupili, a pomenuto doba nikada ne bi bilo okončano. To je zato što se uloga Isusa Spasitelja sastoji samo u iskupljenju i spasenju ljudskog roda. Uzeo sam ime Isus samo radi svih grešnika iz Doba blagodati, ali to nije ime kojim ću čitav ljudski rod dovesti do kraja. Iako imena Jahve, Isus i Mesija sva predstavljaju Moj Duh, ona samo označavaju različita doba iz Mog plana upravljanja, a ne predstavljaju Mene u celosti. Imena kojima Me ljudi na zemlji oslovljavaju ne mogu da iscrpe Moju celokupnu narav i sve ono što jesam. To su samo različita imena kojima Me nazivaju u različitim dobima. Stoga, kad nastupi završno doba – poslednje doba – Ja ću ponovo promeniti ime. Neću se zvati ni Jahve, ni Isus, a ponajmanje Mesija – zvaću se Sȃm moćni i svemogući Bog i pod tim imenom ću celo to doba privesti kraju. Nekada su Me zvali Jahve, takođe su Me ljudi jednom znali kao Mesiju, a jedno vreme su Me s ljubavlju i poštovanjem nazivali Isusom Spasiteljem. Danas više nisam ni Jahve ni Isus koje su ljudi poznavali u prošlim vremenima. Umesto toga, Ja sam Bog koji se vratio u poslednjim danima, Bog koji će okončati doba; Ja sam Sâm Bog koji se uzdiže s kraja zemlje, ispunjen celokupnom Svojom naravi i pun autoriteta, časti i slave. Čovek nikada nije bio u dodiru sa Mnom, nikada Me nije spoznao i uvek je bio neupućen u Moju narav. Od stvaranja sveta do danas, nijedna osoba Me nije videla. To je Bog koji se javlja čoveku u poslednjim danima, ali je sakriven među ljudima. On boravi među ljudima, krepak i čio, kao žarko sunce i ognjeni plamen, ispunjen silom i prepun autoriteta. Nema te osobe niti stvari kojoj Moje reči neće suditi, i nema osobe niti stvari koja neće biti pročišćena vatrom koja bukti. Naposletku će bezbrojni narodi zbog Mojih reči biti blagosloveni, a zbog Mojih reči biće i smrskani u paramparčad. Tako će svi ljudi u poslednjim danima videti da sam Ja Spasitelj koji se vratio i da sam Svemogući Bog koji osvaja čitav ljudski rod. I svi će videti da sam nekada bio žrtva za greh čoveka, ali da sam u poslednjim danima postao oganj užarenog sunca koji sagoreva sva stvorenja, te Sunce pravednosti koje razotkriva sva stvorenja. Ovo je Moje delo u poslednjim danima. Uzimam ovo ime i nosim ovu narav kako bi svi ljudi mogli da vide da sam Ja pravedan Bog, žarko sunce i ognjeni plamen, te da bi se svi klanjali Meni, jedinom istinitom Bogu, i da bi svi mogli da vide Moje pravo lice: Ja nisam samo Bog Izraelaca i nisam samo Iskupitelj; umesto toga, Ja sam Bog svih stvorenja po nebesima, zemlji i morima.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Spasitelj se već vratio na ’belom oblaku’”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 45

Kada bi Spasitelj stigao tokom poslednjih dana i još se zvao Isusom, iznova se rodivši u Judeji i tamo sprovevši Svoje delo, onda bi time dokazao da sam Ja samo izraelski narod stvorio i samo izraelski narod iskupio, te da nemam nikakve veze sa neznabošcima. Zar to onda ne bi bilo u suprotnosti sa Mojim rečima da sam „Ja Gospod koji je stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja”? Napustio sam Judeju i delam među neznabošcima jer Ja nisam samo Bog naroda izraelskog, već Bog svih stvorenih bića. Ja se pojavljujem među neznabošcima tokom poslednjih dana zato što nisam samo Jahve, Bog naroda izraelskog, već sam, još i više, Stvoritelj svih Svojih izabranih naroda među neznabošcima. Ne samo da sam stvorio Izrael, Egipat i Liban, nego i sve neznabožačke narode izvan Izraela. Zbog toga sam ja Gospod svih stvorenih bića. Ja sam Izrael koristio samo kao polaznu tačku za Svoje delo, koristio sam Judeju i Galileju kao uporišta za Svoje delo iskupljenja, a sada koristim neznabožački narod kao bazu iz koje ću čitavo doba privesti kraju. Sproveo sam dve etape dela u Izraelu (ove dve etape predstavljaju Doba zakona i Doba blagodati), dok sam sledeće dve etape dela (Doba blagodati i Doba carstva) obavljao u zemljama van Izraela. Među neznabožačkim narodima sprovešću delo osvajanja i tako okončati ovo doba. Ako Me čovek stalno oslovljava imenom Isus Hristos, a pritom ne zna da sam tokom poslednjih dana otpočeo novo doba i da sam se upustio u novo delo, i ako čovek nastavi da opsesivno iščekuje dolazak Isusa Spasitelja, onda ću takve zvati ljudima koji ne veruju u Mene; to su ljudi koji Me ne spoznaju, koji se predstavljaju kao vernici. Da li bi takvi ljudi mogli da vide dolazak Isusa Spasitelja sa nebesa? Oni ne čekaju Moj dolazak, već dolazak jevrejskog cara. Oni ne čeznu za tim da Ja uništim ovaj prljavi stari svet, već žude za drugim Isusovim dolaskom, nakon čega će biti iskupljeni – raduju se što će Isus još jednom iskupiti čitav ljudski rod iz ove oskrnavljene i nepravedne zemlje. Kako takvi ljudi mogu postati oni koji dovršavaju Moje delo u poslednjim danima? Čovekove želje ne mogu da ispune Moje želje niti da ostvare Moje delo, jer čovek samo obožava i ceni delo koje sam već obavio, nesvestan da sam Ja Sam Bog koji je uvek nov i nikada star, i samo zna da sam Ja Jahve i Isus i nimalo ne sluti da sam Ja Onaj iz poslednjih dana koji će dovesti ljudski rod do kraja. Sve za čim čovek čezne i što zna potiče od njegovih sopstvenih predstava i to je samo ono što može da vidi svojim očima. To nije u skladu sa delom koje sprovodim, već u potpunom neskladu sa njim. Kada bi se Moje delo odvijalo po zamislima čoveka, kada bi se ono okončalo? Kada bi ljudski rod mogao da počine? I kako bih Ja mogao da uđem u sedmi dan, Šabat? Ja delam prema Svom planu i prema Svojoj svrsi, a ne prema namerama čoveka.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Spasitelj se već vratio na ’belom oblaku’”