Svakodnevne reči Božje  Odlomak 99

„Ovaploćenjem“ se Bog pojavljuje u telu; Bog u Svom telesnom obličju deluje među stvorenim ljudima. Da bi se, dakle, Bog ovaplotio, on najpre mora postati telo – telo sa odlikama normalne ljudskosti; to je najosnovniji preduslov. Božje ovaploćenje, zapravo, implicira da Bog živi i deluje u telu, da On samom Svojom suštinom postaje telo, postaje čovek. Život i delo ovaploćenog Boga mogu se podeliti na dve etape. Prvu etapu čini Njegov život pre obavljanja Njegove službe. On živi u običnoj ljudskoj porodici, odlikuje se krajnje normalnom ljudskošću, pokorava se uobičajenim moralnim normama i zakonima ljudskog života, ima normalne ljudske potrebe (za hranom, odećom, snom i skloništem), normalne ljudske slabosti i normalne ljudske emocije. Drugim rečima, On tokom ove prve etape živi nebožanskim, sasvim normalnim ljudskim životom, baveći se svim uobičajenim čovekovim aktivnostima. Drugu etapu čini život kojim On živi nakon otpočinjanja Svoje službe. Pritom On nastavlja da živi normalnim ljudskim životom u ljusci normalnog čoveka, ne pokazujući natprirodnost nikakvim spoljašnjim znakom. Pa ipak, On živi isključivo zarad Svoje službe, dok za to vreme Njegova normalna ljudskost postoji samo da bi održala normalno delovanje Njegove božanske prirode, jer Njegova je normalna ljudskost dotad već bila u toj meri sazrela da je mogla da obavlja Njegovu službu. Prema tome, druga etapa Njegovog života sastoji se u obavljanju službe Božje u Njegovoj normalnoj ljudskosti, tokom koje On istovremeno živi kao normalno ljudsko, i potpuno božansko biće. Razlog zbog kojeg se On, tokom prve etape Svog života, odlikuje potpuno običnom ljudskošću, leži u činjenici da Njegova ljudskost još uvek nije u stanju da održava celokupnost božanskog dela, da još nije sazrela; tek kad Njegova ljudskost sazre i postane sposobna da na svojim plećima nosi službu Njegovu, On može da započne sa obavljanjem službe koju treba da obavi. Budući da On, kao telo, mora da raste i da sazreva, prva etapa Njegovog života jeste život normalnog ljudskog bića – dok je u drugoj etapi, pošto je Njegova ljudskost sada u stanju da preduzme Njegovo delo i da vrši Njegovu službu, život kojim ovaploćeni Bog živi za vreme vršenja Svoje službe istovremeno i ljudski i potpuno božanski. Kada bi ovaploćeni Bog Svoju službu počeo ozbiljno da vrši od trenutka kad je rođen, čineći natprirodna znamenja i čuda, On tada ne bi posedovao telesnu suštinu. Prema tome, Njegova ljudskost postoji zarad Njegove telesne suštine; bez ljudskosti ne može biti ni tela, a osoba bez ljudskosti nije ljudsko biće. Na taj način, ljudskost tela Božjeg predstavlja urođeno svojstvo Božjeg ovaploćenog tela. Bilo bi bogohulno reći da „kad se Bog ovaploti, On uopšte nema ljudskosti, već da je u potpunosti božanstvo“, jer ovakva izjava, jednostavno, ne postoji i njome se krši načelo ovaploćenja. Čak i nakon što započne sa Svojom službom, dok obavlja Svoje delo, On i dalje živi u Svom božanskom biću sa ljudskom spoljašnjom ljuskom; samo što se tada jedina svrha Njegove ljudskosti sastoji u tome da Njegovom božanskom biću omogući da Svoje delo obavlja u normalnom telu. Izvršilac dela je, dakle, božanstvo nastanjeno unutar Njegove ljudskosti. Na delu je Njegovo božanstvo, a ne Njegova ljudskost, ali je to božanstvo skriveno unutar Njegove ljudskosti; u suštini, delo Njegovo obavlja Njegovo celovito božanstvo, a ne Njegova ljudskost. Ali je izvođač Njegovog dela telo Njegovo. Moglo bi se reći da je On čovek, ali ujedno i Bog, jer Bog postaje Bog koji živi u telu, sa čovekovom ljuskom i suštinom ljudskog bića, ali takođe i sa Božjom suštinom. Pošto je On čovek sa suštinom Boga, On je iznad svih stvorenih ljudi, iznad svakog čoveka koji može da izvršava Božje delo. I tako, među svima onima sa čovečijom ljuskom nalik Njegovoj, među svima koji poseduju ljudskost, jedino je On Sȃm ovaploćeni Bog – svi ostali su stvoreni ljudi. Mada svi oni poseduju ljudskost, stvoreni ljudi nemaju ništa drugo osim ljudskosti, dok je ovaploćeni Bog drugačiji: u Svom telu, On poseduje ne samo ljudskost, već, što je mnogo važnije, i božanstvo. Njegova se ljudskost može videti u spoljašnjem izgledu tela Njegovog i u Njegovom svakodnevnom životu, ali je Njegovo božansko biće teško uočiti. Pošto se Njegovo božansko biće ispoljava samo kada On poseduje ljudskost, i pošto ono nije tako natprirodno kakvim ga ljudi zamišljaju, ljudima je jako teško da ga uoče. Ljudima je, čak i danas, izuzetno teško da dokuče pravu suštinu ovaploćenog Boga. Čak i nakon što sam o tome nadugačko govorio, verujem da je to za mnoge od vas još uvek misterija. Stvar je, zapravo, veoma jednostavna: pošto se Bog ovaplotio, Njegova suština predstavlja kombinaciju ljudskosti i božanstva. Ova se kombinacija naziva Samim Bogom, Samim Bogom na zemlji.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 100

Život kojim je Isus živeo na zemlji bio je normalan život tela. On je živeo u normalnoj ljudskosti tela Svojega. Njegov autoritet – u pogledu obavljanja Njegovog dela i izgovaranja Njegovih reči, lečenja bolesnih, izgona demona i sličnih izvanrednih dela – uglavnom se nije ispoljavao, sve dok On nije započeo sa Svojom službom. Njegov život pre dvadeset devete godine, pre no što je počeo da obavlja Svoju službu, bio je dovoljan dokaz da je On samo jedno normalno biće od krvi i mesa. Zbog svega toga, kao i zbog činjenice da On još uvek nije bio započeo sa Svojom službom, ljudi u Njemu nisu videli ništa božansko, ništa više od normalnog ljudskog bića, od običnog čoveka – baš kao što su u to vreme neki za Njega mislili da je sin Josifov. Ljudi su mislili da je On sin običnog čoveka i nikako nisu mogli za Njega da kažu da je ovaploćeno telo Božje; čak i dok je, tokom vršenja Svoje službe, činio mnoga čuda, većina je i dalje govorila da je On sin Josifov, jer je bio Hristos sa spoljašnjom ljuskom normalnog čoveka. Njegova normalna ljudskost i delo Njegovo postojali su da bi ostvarili značaj prvog ovaploćenja, da bi dokazali da se Bog u celosti ovaplotio, postavši sasvim običan čovek. To što je On, pre otpočinjanja Svog dela, posedovao normalnu ljudskost, dokazivalo je da je ujedno bio i obično telo; nadalje, činjenica da je On i nakon toga delao takođe je dokazivala da je bio obično telo, jer je, boraveći u telu sa normalnom ljudskošću, činio znamenja i čuda, isceljivao bolesne i izgonio demone. Razlog zbog kojeg je On mogao da čini čuda bio je taj što je Njegovo telo posedovalo Božji autoritet, što je to bilo telo u koje se Duh Božji zaodenuo. On je Svoj autoritet posedovao zahvaljujući Božjem Duhu, što ne znači da On nije bio telo. Lečenje bolesnih i isterivanje demona bilo je delo koje je On morao da izvrši tokom Svoje službe, ono je bilo izraz Njegovog božanskog bića, skrivenog unutar Njegove ljudskosti i, bez obzira na znamenja koja je činio i na način na koji je pokazivao Svoj autoritet, On je i dalje živeo u normalnoj ljudskosti i još uvek je bio normalno telo. Sve do trenutka vaskrsenja, nakon smrti na krstu, On je boravio u normalnom telu. Darivanje blagodati, isceljivanje bolesnih i isterivanje demona – sve je to bilo deo Njegove službe, sve je bilo delo koje je On obavljao u svom normalnom telu. Šta god da je radio, pre nego što je razapet na krst, On nikada nije napuštao Svoje normalno ljudsko telo. On je bio Sȃm Bog i obavljao je sopstveno Božje delo, ali je takođe, budući da je bio ovaploćeno telo Božje, jeo hranu i nosio odeću, imao normalne ljudske potrebe, normalno ljudsko razmišljanje i normalan ljudski um. Sve je to dokaz da je On bio normalan čovek, čime se ujedno dokazuje da je ovaploćeno telo Božje bilo telo s normalnom ljudskošću, a ne neko natprirodno telo. Njegov se posao sastojao u tome da dovrši delo prvog Božjeg ovaploćenja, da obavi službu koju je prvo ovaploćenje trebalo da izvrši. Značaj ovaploćenja ogleda se u tome da jedan običan, normalan čovek izvrši delo Boga Samoga; to jest, da Bog Svoje božansko delo izvrši u ljudskom obličju, te da time porazi Sotonu. Ovaploćenje podrazumeva da Duh Božji postane telo, to jest, da Bog postane telo; delo koje to telo obavlja jeste delo Duha koje se ostvaruje u telu, koje se putem tela izražava. Niko sem tela Božjeg ne može da obavi službu ovaploćenog Boga; drugim rečima, samo ovaploćeno telo Božje, samo ovo normalno ljudsko telo – i niko drugi – može božansko delo da izrazi. Da Bog, tokom Svog prvog dolaska, nije posedovao normalnu ljudskost pre Svoje dvadeset devete godine – da je, čim se rodio, mogao da čini čuda, da je, čim je progovorio, mogao da govori jezikom neba, te da je, onog trena kad je kročio na zemlju, mogao da shvati sve ovozemaljske stvari, da razazna misli i namere svake osobe – takva osoba se ne bi mogla nazvati normalnim čovekom i takvo se telo ne bi moglo nazvati ljudskim telom. Kada bi to bio slučaj sa Hristom, smisao i suština Božjeg ovaploćenja bili bi izgubljeni. To što On poseduje normalnu ljudskost dokazuje da je On Bog ovaploćen u telu; nadalje, činjenica da On prolazi kroz normalan proces ljudskog razvoja pokazuje da je On normalno telo; povrh toga, delo Njegovo predstavlja dovoljan dokaz da je On Reč Božja, ovaploćeni Božji Duh. Bog se ovaploćuje zarad Svog dela; drugim rečima, ova etapa dela mora biti obavljena u telu, u normalnoj ljudskosti. Ovo je preduslov da se „Reč ovaploti“, da se „Reč pojavi u telu“ – to je istinita priča koja stoji u pozadini dvaju ovaploćenja Božjih. Ljudi možda veruju da je Isus celog svog života činio čuda, da nije pokazivao nikakve znake ljudskosti sve dok delo Njegovo na zemlji nije okončano, da nije imao normalne ljudske potrebe, slabosti, ni emocije, da nije morao da zadovoljava osnovne životne potrebe, te da nije bio u stanju da razmišlja kao normalno ljudsko biće. Oni Ga zamišljaju kao nekoga ko poseduje natprirodni um, transcendentnu ljudskost. Veruju kako On, pošto je Bog, ne treba da razmišlja i živi kao normalni ljudi, te da samo normalna osoba, samo pravo ljudsko biće može da ima normalne ljudske misli i da živi normalnim ljudskim životom. Sve su to ljudske ideje i predstave, a te su predstave u suprotnosti sa prvobitnim namerama Božjeg dela. Normalno ljudsko razmišljanje održava normalan ljudski razum i normalnu ljudskost; normalna ljudskost održava normalne funkcije tela; a normalne funkcije tela omogućavaju normalan život tela u celini. Jedino delovanjem u takvom telu Bog može da ispuni svrhu svog ovaploćenja. Kad bi ovaploćeni Bog posedovao samo spoljašnju ljusku tela, ali ne i normalne ljudske misli, onda to telo ne bi posedovalo ljudski razum, a kamoli pravu ljudskost. Kako bi jedno ovakvo telo, lišeno ljudskosti, moglo da obavlja službu koju ovaploćeni Bog treba da obavi? Normalan razum održava sve aspekte ljudskog života; bez normalnog uma, čovek ne bi bio čovek. Drugim rečima, osoba koja ne razmišlja normalno, mentalno je obolela, a za Hrista koji ne bi posedovao ljudsku, već samo božansku prirodu, ne bi se moglo reći da je ovaploćeno telo Božje. Kako bi, onda, ovaploćeno telo Božje moglo da bude lišeno normalne ljudskosti? Nije li bogohulno reći da Hristos nije imao ljudskosti? Sve aktivnosti kojima se normalni ljudi bave oslanjaju se na funkcionisanje normalnog ljudskog uma. Da nije tako, ljudi bi se nenormalno ponašali, ne bi čak bili u stanju da razlikuju crno od belog, dobro od zla; uz to, oni ne bi posedovali ljudsku etiku, niti moralna načela. Slično tome, kad ovaploćeni Bog ne bi razmišljao kao normalan čovek, On ne bi bio pravo, normalno ljudsko telo. Jedno takvo, nemisleće telo, ne bi bilo u stanju da se lati božanskog posla. On tada ne bi mogao normalno da se bavi aktivnostima normalnog tela, a kamoli da na zemlji živi zajedno s ljudima. Na taj bi način, Božje ovaploćenje, odnosno, sama suština Božjeg ulaska u telo, izgubili na značaju. Ljudskost ovaploćenog Boga postoji zarad očuvanja normalnog božanskog dela u telu; Njegovo normalno ljudsko razmišljanje održava Njegovu normalnu ljudskost i sve Njegove normalne telesne aktivnosti. Moglo bi se reći da Njegovo normalno ljudsko razmišljanje postoji kako bi se očuvalo celokupno delo Božje u telu. Kad ovo telo ne bi posedovalo normalan ljudski um, Bog ne bi mogao da deluje u telu, a ono što On u telu treba da obavi ne bi nikad moglo da se ostvari. Iako, dakle, ovaploćeni Bog poseduje normalan ljudski um, Njegovo delo nije onečišćeno ljudskom mišlju; uz preduslov posedovanja ljudskosti sa razumom, On svoje delo preduzima u ljudskom obličju sa normalnim umom, ali pri tom ne koristi normalan ljudski način razmišljanja. Ma koliko misli Njegovog tela bile uzvišene, delo Njegovo nije ukaljano logikom, niti razmišljanjem. Drugim rečima, Njegovo delo nije osmišljeno umom tela Njegovog, već predstavlja neposredni izraz božanskog dela u Njegovoj ljudskosti. Celokupno se Njegovo delo sastoji od službe koju mora da obavi i ništa od toga nije osmišljeno razumom Njegovim. Primera radi, isceljenje bolesnih, isterivanje demona i raspeće nisu bili proizvodi Njegovog ljudskog uma, i ništa od toga nijedan čovek sa ljudskim umom ne bi mogao da postigne. Isto tako, današnje delo osvajanja takođe je služba koju ovaploćeni Bog mora da obavi, ali to nije delo ljudske volje, već delo koje treba da učini Njegovo božansko biće, delo za koje nije sposoban nijedan čovek od krvi i mesa. Prema tome, ovaploćeni Bog mora da ima normalan ljudski um, mora da ima normalnu ljudskost, jer On Svoje delo u ljudskom obličju mora da obavi normalnim razumom. To je suština dela ovaploćenog Boga i sȃma Njegova suština.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 101

Pre no što je obavio Svoje delo, Isus je samo živeo u Svojoj normalnoj ljudskosti. Niko nije mogao reći da je On Bog i niko nije otkrio da je On ovaploćeni Bog; ljudi su Ga, jednostavno, poznavali kao sasvim običnog čoveka. Njegova sasvim obična, normalna ljudskost bila je dokaz da je On ovaploćeni Bog i da je Doba blagodati razdoblje u kojem delo obavlja ovaploćeni Bog, a ne Duh. To je bio dokaz da se Duh Božji potpuno ostvario u telu, da će u doba Božjeg ovaploćenja Njegovo telo obaviti celokupno delo Duha. Hristos sa normalnom ljudskošću je telo u kome se ostvaruje Duh, telo koje ima normalnu ljudskost, normalan razum, koje razmišlja kao čovek. Izraz „ostvaruje se“ znači da Bog postaje čovek, da Duh postaje telo; da budem jasniji, to je ono kad se Sȃm Bog nastani u telu normalnog čoveka, da bi kroz njega izrazio Svoje božansko delo – to je ono što znači biti ostvaren, ili ovaploćen. Tokom Njegovog prvog ovaploćenja, bilo je neophodno da Bog isceli bolesne i da izgna demone, jer je svrha Njegovog dela bilo iskupljenje. Da bi iskupio čitav ljudski rod, On je morao da bude saosećajan i da prašta. Delo koje je učinio pre nego što je razapet na krst bilo je isceljivanje bolesnih i izgon demona, čime je nagovestio spasenje čoveka od greha i prljavštine. Pošto je to bilo Doba blagodati, bilo je neophodno da On isceljuje bolesne, pokazujući na taj način znamenja i čuda, što je u to doba predstavljalo blagodat – jer, Doba blagodati usredsređeno je na davanje blagodati, koju simbolizuju mir, radost i materijalno blagostanje, što su sve znamenja ljudske vere u Isusa. Drugim rečima, isceljivanje bolesnih, izgon demona i davanje blagodati bile su sposobnosti koje je Isusovo telo u Dobu blagodati nagonski posedovalo, one su bile delo koje je Duh ostvario u telu. On je, međutim, dok je obavljao sav taj posao, sve vreme živeo u telu i nije prevazilazio Svoje telesne okvire. Bez obzira na dela isceljenja koja je učinio, On je i dalje posedovao normalnu ljudskost, i dalje je živeo normalnim ljudskim životom. Kada kažem da je, tokom doba Božjeg ovaploćenja, telo obavilo celokupno delo Duha, to je zato što je On baš sva Svoja dela obavio u telu. Međutim, zbog dela koje je obavljao, ljudi su smatrali da suština tela Njegovog nije u potpunosti telesna, jer je to telo bilo u stanju da čini čuda, dok je u nekim posebnim trenucima moglo čak da čini stvari koje prevazilaze telesnost. Naravno, sve se to dešavalo nakon što je On započeo sa Svojom službom, poput Njegovog četrdesetodnevnog iskušavanja ili preobraženja na gori. Značenje Božjeg ovaploćenja, dakle, nije sa Isusom bilo dovršeno, već je bilo samo delimično ispunjeno. Život kojim je živeo u telu pre otpočinjanja Svog dela bio je u svakom pogledu potpuno normalan. Nakon što je započeo Svoje delo, zadržao je samo spoljašnju ljusku Svoga tela. Pošto je delo Njegovo bilo izraz božanskog, ono je prevazilazilo normalne funkcije tela. Ovaploćeno telo Božje se, na kraju krajeva, razlikovalo od ljudskog tela, sazdanog od krvi i mesa. Njemu su, naravno, u svakodnevnom životu bili potrebni hrana, odeća, san i sklonište, bile su Mu neophodne sve uobičajene ljudske potrepštine, imao je razum normalnog ljudskog bića i razmišljao je kao normalno ljudsko biće. Ljudi su Ga i dalje smatrali normalnim čovekom, osim što je delo koje je obavljao bilo natprirodno. Šta god da je radio, On je, zapravo, živeo u običnoj i normalnoj ljudskosti i, dokle god je obavljao Svoje delo, Njegov je razum bio naročito normalan, a Njegove misli naročito lucidne, više nego kod ikojeg drugog normalnog čoveka. Bilo je neophodno da ovaploćeni Bog ima takav razum i da upravo tako razmišlja, jer je božansko delo trebalo da bude izraženo telom čiji je razum sasvim normalan i čije su misli bile veoma lucidne – jedino je na taj način telo Njegovo moglo da izrazi božansko delo. Tokom trideset tri i po godine, koliko je živeo na zemlji, Isus je sve vreme zadržao svoju normalnu ljudskost, ali su Ga, zbog dela koje je obavljao tokom Svoje troipogodišnje službe, ljudi smatrali veoma transcendentnim i u mnogo većoj meri natprirodnim nego pre. U stvarnosti se, međutim, Isusova normalna ljudskost pre i posle otpočinjanja Njegove službe nije menjala; Njegova ljudskost je sve vreme ostala ista, ali su se, zbog razlika u Njegovom telu pre i nakon što je započeo Svoju službu, javila dva različita gledišta u odnosu na to telo. Šta god ljudi mislili, ovaploćeni Bog je za sve to vreme zadržao svoju prvobitnu, normalnu ljudskost, jer je On, pošto se ovaplotio, živeo u telu – telu koje se odlikovalo normalnom ljudskošću. Bilo da je vršio Svoju službu ili ne, normalna ljudskost tela Njegovog nije mogla da bude izbrisana, jer ljudskost predstavlja osnovnu suštinu tela. Pre no što je Isus počeo da vrši Svoju službu, Njegovo je telo bilo sasvim normalno i bavilo se svim uobičajenim ljudskim aktivnostima; On uopšte nije izgledao natprirodno i nije prikazivao nikakve čudesne znakove. On je u to vreme, jednostavno, bio sasvim običan čovek koji obožava Boga, mada je Njegovo traganje bilo poštenije i iskrenije od bilo čijeg drugog. Na taj se način Njegova krajnje normalna ljudskost ispoljavala. Budući da On, pre no što je preuzeo Svoju službu, nikakvo delo nije učinio, to niko nije ni bio svestan Njegovog identiteta; niko nije mogao da kaže da se telo Njegovo razlikovalo od tela svih ostalih ljudi, jer On do tog vremena nije učinio ni jedno jedino čudo, niti je obavio i trunčicu Božjeg dela. On je, međutim, i nakon što je počeo da obavlja Svoju službu, zadržao spoljašnju ljusku normalnog ljudskog bića i još uvek je živeo s normalnim ljudskim razumom, ali su, zbog toga što je počeo da obavlja delo Boga Samoga, da preuzima službu Hrista i da obavlja delo koje smrtna bića, ljudi od krvi i mesa, nisu bili u stanju da obave, ljudi pretpostavili da On nema normalnu ljudskost i da nije sazdan od sasvim normalnog, već od nepotpunog tela. Zbog dela koje je obavljao, ljudi su govorili da je On ovaploćeni Bog koji ne poseduje normalnu ljudskost. Takvo je shvatanje pogrešno, jer ljudi nisu razumeli značaj Božjeg ovaploćenja. Ovo pogrešno shvatanje je proizašlo iz činjenice da je delo koje je Bog izrazio u telu bilo božansko delo, izraženo u telu koje je posedovalo normalnu ljudskost. Bog je bio zaodenut telom, boravio je unutar tela, te je, stoga, Njegovo delo u ljudskom obličju zamaglilo normalnost Njegove ljudskosti. Iz tog su razloga ljudi verovali da Bog ne poseduje ljudske, već samo božanske odlike.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 102

Tokom Svog prvog ovaploćenja, Bog delo ovaploćenja nije dovršio; On je samo obavio prvi korak dela koje je Bog morao da izvrši u telu. Da bi, dakle, dovršio delo ovaploćenja, Bog se još jednom vratio u telo i proživeo svu praktičnost i normalnost tela, to jest, učinio je da se Božja Reč ispolji u jednom potpuno normalnom i običnom telu, te tako dovršio Svoje delo u telu, koje prethodno nije bio do kraja obavio. U suštini, drugo ovaploćeno telo je nalik prvom, samo još praktičnije i čak normalnije od prvog. Kao posledica toga, stradanje koje trpi drugo ovaploćeno telo veće je od stradanja prvog, ali je ovo stradanje rezultat Njegove službe u telu, koje se razlikuje od stradanja iskvarenog čoveka. Ono, takođe, proizlazi iz normalnosti i praktičnosti tela Njegovog. Pošto On Svoju službu obavlja u sasvim normalnom i praktičnom telu, to telo mora da podnese ogromne teškoće. Što je ovo telo normalnije i praktičnije, to će On više propatiti tokom vršenja Svoje službe. Delo Božje izražava se u vrlo uobičajenom telu, telu koje nije nimalo natprirodno. Budući da je Njegovo telo normalno i da pritom mora da ponese delo čovekovog spasenja, On strada u većoj meri nego što bi natprirodno telo stradalo – a sva ta stradanja proizlaze iz praktičnosti i normalnosti Njegovog tela. Na osnovu stradanja koja su dva ovaploćena tela pretrpela tokom obavljanja Svoje službe, može se sagledati suština ovaploćenog tela. Što je telo normalnije, to su veće poteškoće koje On mora da podnese dok obavlja Svoje delo; što je telo koje se posla prihvata praktičnije, to su ljudske predstave grublje i veća je opasnost koja će Ga, po svoj prilici, snaći. Pa ipak, što je to telo praktičnije i što ono u većoj meri poseduje potrebe i razum normalnog ljudskog bića, to je On sposobniji da na sebe preuzme obavljanje Božjeg dela u telu. Upravo je telo Isusovo bilo prikovano za krst, telo Njegovo koje je on predao kao žrtvu za greh; upravo je posredstvom tela sa normalnom ljudskošću On porazio Sotonu i u potpunosti spasao čoveka od krsta. I baš kao kompletno telo, Bog u Svom drugom ovaploćenju čini delo osvajanja i odnosi pobedu nad Sotonom. Samo telo koje je potpuno normalno i praktično može u celosti da izvrši delo osvajanja i da snažno posvedoči. To, drugim rečima, znači da osvajanje čoveka postaje delotvorno posredstvom praktičnosti i normalnosti ovaploćenog Boga, a ne uz pomoć natprirodnih čuda i otkrivenja. Služba ovog ovaploćenog Boga sastoji se u izgovaranju reči, čime On čoveka osvaja i usavršava; drugim rečima, delo Duha ostvarenog u telu, to jest, dužnost toga tela, jeste da govori i da time u potpunosti osvoji, razotkrije, usavrši i eliminiše čoveka. Prema tome, upravo će delom osvajanja Božje delo u telu biti do kraja ostvareno. Inicijalno delo iskupljenja predstavljalo je samo početak dela ovaploćenja; telo koje vrši delo osvajanja dovršiće celokupno delo ovaploćenja. Jedno je telo muškog, a drugo ženskog pola, čime se upotpunjuje značaj Božjeg ovaploćenja i ujedno raspršuju čovekove predstave o Bogu: Bog se može pretvoriti bilo u muško ili u žensko biće, tako da je ovaploćeni Bog, u suštini, bespolan. On je stvorio i muškarca i ženu, te za Njega ne postoji podela polova. U ovoj etapi dela, Bog ne čini znamenja i čuda, tako da će rezultati Njegovog dela biti ostvareni posredstvom reči. Razlog za to leži u činjenici da se delo ovaploćenog Boga ovoga puta ne sastoji u lečenju bolesnih i isterivanju demona, već u osvajanju čoveka govorom, što znači da se urođena sposobnost ovog ovaploćenog tela Božjeg ogleda u izgovaranju reči i osvajanju čoveka, a ne u isceljivanju bolesnih i izgonu demona. Svrha Njegovog dela u normalnoj ljudskosti nije da čini čuda, niti da leči bolesne i izgoni demone, već da govori, te stoga ovo drugo ovaploćeno telo ljudima izgleda znatno normalnije od prvog. Ljudi vide da Božje ovaploćenje nije laž; ovaj ovaploćeni Bog se, međutim, razlikuje od ovaploćenog Isusa; iako oboje predstavljaju ovaploćenog Boga, oni nisu potpuno identični. Isus jeste posedovao normalnu, običnu ljudskost, ali su Ga pratila mnoga znamenja i čuda. Kod ovog ovaploćenog Boga, ljudske oči neće videti ni znamenja ni čuda, ni lečenje bolesnih, ni isterivanje demona, ni hodanje po moru, ni četrdesetodnevni post… On ne obavlja isto ono delo koje je Isus učinio, ali ne zbog toga što se Njegovo telo suštinski razlikuje od Isusovog, već zato što svrha Njegove službe nije u lečenju bolesnih, niti u izgonu demona. On Svoje delo ne ruši, niti ga remeti. Pošto čoveka osvaja posredstvom Svojih praktičnih reči, On nema potrebu da ga potčinjava prikazivanjem čuda, te stoga ovom etapom treba da bude dovršeno delo ovaploćenja. Ovaploćeni Bog kojeg danas vidiš u celosti je sazdan od tela i nema ničeg natprirodnog u vezi s Njim. On oboleva kao i drugi, potrebni su mu hrana i odeća kao i drugima; On je u celosti sazdan od tela. Ako bi ovaploćeni Bog i ovoga puta činio natprirodna znamenja i čuda, ako bi lečio bolesne, izgonio demone ili ako bi mogao da ubije jednom rečju, kako bi onda delo osvajanja moglo da bude izvršeno? Kako bi delo Njegovo moglo da se proširi među neznabožačkim narodima? Lečenje bolesnih i isterivanje demona bilo je delo iz Doba blagodati i predstavljalo je prvi korak dela iskupljenja, a sada, nakon što je čoveka spasao od krsta, Bog to delo više ne obavlja. Ako bi se, tokom poslednjih dana, pojavio „Bog“ koji bi bio isti kao Isus, koji je lečio bolesne, izgonio demone i zarad čoveka bio razapet na krst, taj „Bog“, iako identičan biblijskom opisu Boga i čoveku lako prihvatljiv, ne bi, po svojoj suštini, predstavljao telo Duha Božjeg, već telo zloduha. Jer, načelo Božjeg delovanja jeste da nikad ne ponavlja ono što je jednom već dovršio. Stoga se delo drugog Božjeg ovaploćenja razlikuje od dela prvog ovaploćenja. U poslednjim danima, Bog ostvaruje delo osvajanja u običnom, normalnom telu; On ne isceljuje bolesne i neće biti razapet na krst zarad čoveka, već prosto izgovara reči u telu i osvaja čoveka u telu. Jedino takvo telo je Božje ovaploćeno telo; jedino takvo telo može da dovrši Božje delo u telu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 103

Bilo da ovaploćeni Bog u ovoj etapi podnosi teškoće ili obavlja Svoju službu, On to čini kako bi upotpunio značenje ovaploćenja, jer ovo je poslednje Božje ovaploćenje. Bog se može samo dvaput ovaplotiti. Ne može biti trećeg ovaploćenja. Prvo ovaploćenje bilo je muškog, a drugo ženskog roda, čime je slika tela Božjeg u čovekovom umu dovršena; ova su dva ovaploćenja već dovršila Božje delo u telu. Prvi put je ovaploćeni Bog posedovao normalnu ljudskost da bi upotpunio značenje ovaploćenja. Ovoga puta, On takođe poseduje normalnu ljudskost, ali je značenje ovog ovaploćenja drugačije: ono je dublje, a delo Njegovo ima temeljniji značaj. Razlog zbog kojeg se Bog ponovo ovaplotio jeste da upotpuni značenje ovaploćenja. Kada Bog ovu etapu Svog dela u potpunosti privede kraju, celokupno značenje ovaploćenja, odnosno, Božjeg dela u telu, biće potpuno i više neće biti nikakvog posla koji treba da se obavi u telu. To, drugim rečima, znači da se Bog, odsad pa nadalje, nikad više neće vraćati u telo da bi obavljao Svoje delo. Bog delo ovaploćenja izvršava samo zato da bi ljudski rod spasao i usavršio. Drugim rečima, ovaploćenje za Boga nipošto nije uobičajeno, osim kad treba da obavi Svoje delo. Time što se zarad Svog dela ovaploti, On Sotoni pokazuje da je Bog telo, normalna osoba, obična osoba – ali da On ipak može trijumfalno da ovlada svetom, da porazi Sotonu, da iskupi ljudski rod, da osvoji čovečanstvo! Delo Sotonino ima za cilj da čovečanstvo iskvari, dok je Božji cilj spasenje ljudskog roda. Sotona čoveka zatvara u bezdanu jamu, a Bog ga iz nje izbavlja. Sotona sve ljude primorava da ga obožavaju, dok ih Bog potčinjava Svojoj vlasti, jer je On Gospod stvaranja. Celokupno ovo delo ostvaruje se kroz dva Božja ovaploćenja. U suštini, Njegovo telo predstavlja uniju ljudskog i božanskog, i poseduje normalnu ljudskost. Bog, dakle, bez ovaploćenog tela Božjeg, ne bi mogao da postigne rezultate čovekovog spasenja, a bez normalne ljudskosti tela Njegovog, Njegovo delo u telu ove rezultate još uvek ne bi moglo da postigne. Suština Božjeg ovaploćenja ogleda se u tome da On mora posedovati normalnu ljudskost; u suprotnom bi ono bilo protivno prvobitnoj nameri Boga da se ovaploti.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 104

Zašto kažem da značenje ovaploćenja nije bilo dovršeno Isusovim delom? Zato što se Reč tada nije u celosti ovaplotila. Ono što je Isus učinio bilo je samo deo Božjeg dela u telu; On je obavio samo delo iskupljenja, ali ne i delo potpunog zadobijanja čoveka. Iz tog razloga, Bog se u poslednjim danima iznova ovaplotio. Ova etapa dela se takođe obavlja u običnom telu, a izvodi je jedno sasvim normalno ljudsko biće, čija ljudskost nije ni najmanje transcendentna. Drugim rečima, Bog je postao jedno celovito ljudsko biće; On je osoba sa identitetom Boga, kompletno ljudsko biće, celovito telo, koje obavlja delo. Pred čovekovim očima je telo od krvi i mesa, koje uopšte nije transcendentno, jedna sasvim obična osoba koja govori nebeskim jezikom, koja ne pokazuje čudesna znamenja, koja ne čini čuda, a još manje razotkriva unutrašnju istinu religije u prostranim aulama. Delo drugog ovaploćenog tela ljudima izgleda potpuno drugačije od onog prvog, čak u toj meri da ta dva dela naizgled nemaju ničeg zajedničkog i da se ovog puta ne može videti ništa od dela učinjenog prvim ovaploćenjem. Iako se delo drugog ovaploćenog tela razlikuje od prvog, time se ne dokazuje da Njihov izvor nije jedan te isti. Da li je Njihov izvor isti ili nije zavisi od prirode posla koji ta tela obavljaju, a ne od Njihove spoljašnje ljuske. Tokom tri etape Svog dela, Bog se dvaput ovaplotio, a oba puta je delom ovaploćenog Boga inaugurisano novo doba i započeto novo delo; Božja se ovaploćenja međusobno dopunjuju. Ljudskim je očima nemoguće dokučiti da ta dva tela zapravo potiču iz istog izvora. Podrazumeva se da je to izvan mogućnosti ljudskog oka i ljudskog uma. Ta su dva tela, međutim, po svojoj suštini istovetna, jer Njihova dela potiču od istog Duha. O tome da li ova dva ovaploćena tela potiču iz istog izvora, ne može se suditi prema razdoblju i mestu u kojem su rođeni, niti na osnovu drugih sličnih faktora, već prema božanskom delu koje Ona izražavaju. Drugo ovaploćeno telo ne čini ništa od dela koje je Isus obavio, jer se Božje delo ne pridržava konvencija, već uvek otvara novi put. Drugo ovaploćeno telo nema za cilj da produbi ili učvrsti utisak koji je u glavama ljudi ostavilo prvo telo, već da ga dopuni i usavrši, da produbi čovekovo bogopoznanje, da poruši sva pravila koja postoje u srcima ljudi, te da u njihovim srcima zatre pogrešne slike Boga. Može se reći da nijedna pojedinačna etapa Božjeg dela ne može čoveku da pruži potpuno znanje o Njemu; svaka mu etapa otkriva samo jedan deo, ali ne i celinu. Iako je Bog Svoju narav u celosti izrazio, čovekovo znanje o Bogu, usled njegove ograničene moći razumevanja, ostaje i dalje nepotpuno. Ljudskim je jezikom nemoguće preneti celokupnu narav Božju; osim toga, kako bi samo jedna etapa Njegovog dela mogla da u potpunosti izrazi Boga? On u telu deluje pod okriljem Svoje normalne ljudskosti i čovek ga može spoznati samo na osnovu izraza Njegove božanske prirode, a ne po Njegovoj telesnoj ljusci. Bog se ovaploćuje kako bi čoveku omogućio da Ga spozna posredstvom Njegovog raznolikog dela, a ne postoje dve etape Njegovog dela koje liče jedna na drugu. Jedino na taj način čovek može steći potpuno znanje o Božjem delu u telu, znanje koje nije ograničeno samo na jedan aspekt tog dela. Iako ova dva ovaploćena tela obavljaju različita dela, suština tih tela i izvor Njihovih dela međusobno su identični; stvar je samo u tome da Ona postoje zarad obavljanja dve različite etape dela i da se pojavljuju u dva različita doba. Bez obzira na sve, oba ovaploćena tela Božja dele istu suštinu i isto poreklo – to je istina koju niko ne može da ospori.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 105

Ovaploćeni Bog se zove Hristos, a Hristos je telo koje je zaodenuo Duh Božji. Ovo telo nije nalik nijednom čoveku koji je u telu. Razlika je u tome što Hristos nije od krvi i mesa; On je ovaploćenje Duha. On poseduje i normalnu ljudskost i potpuno božanstvo. Nijedan čovek ne poseduje Njegovo božanstvo. Njegova normalna ljudskost podržava sve Njegove normalne aktivnosti u telu, dok Njegovo božanstvo izvršava delo Samoga Boga. Bilo da je to Njegova ljudskost ili božanstvo, oba se pokoravaju volji Oca nebeskog. Suština Hristova jeste Duh, odnosno božanstvo. Prema tome, Njegova suština jeste suština Samoga Boga; ta suština neće prekinuti Njegovo sopstveno delo, i On ne bi mogao učiniti baš ništa što uništava Njegovo sopstveno delo, niti bi ikada izgovorio ikakve reči koje idu protiv Njegove sopstvene volje. Dakle, ovaploćeni Bog ne bi apsolutno nikada obavio nikakvo delo kojim prekida Svoje sopstveno upravljanje. Ovo bi svi ljudi trebalo da razumeju. Suština dela Duha Svetoga jeste u tome da spase čoveka, i ona je zarad Božjeg sopstvenog upravljanja. Slično tome, delo Hristovo je takođe da spase čoveka, i ono je zarad Božje volje. S obzirom na to da se Bog ovaploćuje, On Svoju suštinu ostvaruje u Svom telu, tako da je Njegovo telo dovoljno da preduzme Njegovo delo. Dakle, tokom vremena ovaploćenja, svako delo Božjeg Duha zamenjeno je Hristovim delom, a u srži svakog dela tokom vremena ovaploćenja nalazi se Hristovo delo. Ono se ne može mešati sa delom ni iz jednog drugog doba. I budući da se Bog ovaploćuje, On deluje kroz osobenost Svoga tela; pošto On dolazi u telu, On u telu tada dovršava delo koje treba da obavi. Bilo da je to Duh Božji ili Hristos, oba su Sȃm Bog, a On obavlja delo koje On treba da obavi i vrši službu koju On treba da izvrši.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština Hristova je u pokoravanju volji Oca nebeskog“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 106

Sama suština Božja drži autoritet, međutim, On je u stanju da se potpuno pokori autoritetu koji potiče od Njega. Bilo da je to delo Duha ili delo tela, ona međusobno nisu ni u kakvom sukobu. Duh Božji je autoritet nad svim stvorenim. Telo sa suštinom Božjom takođe poseduje autoritet, ali Bog u telu može da obavlja svako delo koje je pokorno volji Oca nebeskog. Nijedna osoba ovo ne može postići niti zamisliti. Sȃm Bog je vlast, ali se Njegovo telo može pokoriti Njegovom autoritetu. Na ovo se misli kad se kaže da se „Hristos pokorava volji Boga Oca“. Bog je Duh i može da izvrši delo spasenja, baš kao što Bog može da postane čovek. U svakom slučaju, Sȃm Bog obavlja Svoje sopstveno delo; On ne prekida niti ometa, a još manje obavlja delo koje je protivrečno samo sebi, jer je suština dela koje obavljaju Duh i telo slična. Bilo da je to Duh ili telo, oba rade na ispunjavanju jedne volje i na upravljanju istim delom. Iako Duh i telo imaju dva različita svojstva, suštine su im iste; oba imaju suštinu Samoga Boga i identitet Samoga Boga. Sȃm Bog ne poseduje elemente buntovništva; Njegova suština je dobra. On je izraz sve lepote i dobrote, kao i sve ljubavi. Čak ni u telu, Bog ne čini ništa što se oglušava o Boga Oca. Čak i po cenu žrtvovanja Svog života, On bi svim srcem bio spreman da to učini i ne bi napravio nikakav drugi izbor. Bog ne poseduje elemente samopravednosti i umišljenosti, niti uobraženosti i nadmenosti; u Njemu nema elemenata nepoštenja. Sve što se buni protiv Boga potiče od Sotone; Sotona je izvor svakog rugla i zla. Čovek ima osobine slične Sotoni zato što je Sotona čoveka iskvario i preobrazio. Sotona nije iskvario Hrista, stoga On poseduje samo osobine Boga, a nijednu osobinu Sotone. Bez obzira na to koliko je posao težak ili telo slabo, dok živi u telu, Bog nikada neće učiniti ništa što prekida delo Samoga Boga, a još manje će kroz buntovništvo napustiti volju Boga Oca. On bi radije pretrpeo telesne bolove negoli se okrenuo protiv volje Boga Oca; to je baš kao što je Isus rekao u molitvi: „Oče, ako je moguće, neka me zaobiđe ova čaša. Ali neka ne bude kako ja želim, već kako Ti želiš.“ Ljudi čine sopstvene izbore, ali ne i Hristos. Iako ima identitet Samoga Boga, On i dalje traži volju Boga Oca i ispunjava ono što Mu je poverio Bog Otac, posmatrano iz ugla tela. Ovo je nešto što čovek ne može postići. Ono što potiče od Sotone ne može imati suštinu Božju; može imati samo suštinu koja se buni protiv Boga i opire Mu se. Ne može se u potpunosti pokoriti Bogu, a još manje je spremno pokoriti se volji Božjoj. Svi ljudi osim Hrista mogu učiniti ono što se opire Bogu, a nijedan čovek ne može neposredno preduzeti delo koje je poverio Bog; niko nije u stanju da Božje upravljanje smatra sopstvenom dužnošću koju treba da izvrši. Suština Hristova je u pokoravanju volji Boga Oca; buntovništvo prema Bogu je odlika Sotone. Ove dve osobine su u neskladu, a svako ko ima osobine Sotone ne može se nazvati Hristom. Čovek umesto Boga ne može da obavi Njegovo delo zato što u čoveku nema nimalo suštine Božje. Čovek dela za Boga zarad čovekovih ličnih interesa i izgleda u budućnosti, dok Hristos deluje kako bi sledio volju Boga Oca.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština Hristova je u pokoravanju volji Oca nebeskog“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 107

Hristovom ljudskošću upravlja Njegovo božanstvo. Iako je u telu, Njegova ljudskost nije sasvim nalik ljudskosti čoveka u telu. On ima Svoj jedinstveni karakter, kojim takođe upravlja Njegovo božanstvo. Njegovo božanstvo je bez ikakvih slabosti; slabost Hristova se odnosi na slabost Njegove ljudskosti. Ova slabost u izvesnoj meri sputava Njegovo božanstvo, ali su takva ograničenja u određenom obimu i vremenu, i nisu bezgranična. Kada dođe vreme da se izvrši delo Njegovog božanstva, ono se izvršava bez obzira na Njegovu ljudskost. Ljudskost Hristovu potpuno usmerava Njegovo božanstvo. Sa izuzetkom normalnog života Njegove ljudskosti, na sve ostale postupke Njegove ljudskosti utiče, deluje i usmerava ih Njegovo božanstvo. Iako Hristos poseduje ljudskost, to ne ometa delo Njegovog božanstva, a to je upravo stoga što ljudskost Hristovu usmerava Njegovo božanstvo; iako Njegova ljudskost nije zrela u načinu na koji se ponaša sa drugima, to ne utiče na normalno delo Njegovog božanstva. Kada kažem da Njegova ljudskost nije iskvarena, pod tim mislim da ljudskosti Hristovoj može direktno zapovedati Njegovo božanstvo, te da On poseduje viši razum nego običan čovek. Njegova ljudskost je najpogodnija da je usmerava božanstvo u Njegovom delu; Njegova ljudskost je najsposobnija da izrazi delo božanstva i najsposobnija da se pokori takvom delu. Dok Bog deluje u telu, On nikada ne gubi iz vida dužnost koju čovek u telu treba da izvrši; On je u stanju da iskrenim srcem obožava Boga na nebu. On ima suštinu Božju, a Njegov identitet je od Samoga Boga. Jedino što je On došao na zemlju i postao stvoreno biće, sa spoljnom ljušturom stvorenog bića i sada poseduje ljudskost koju ranije nije imao. On je u stanju da obožava Boga na nebesima; ovo je biće Samoga Boga koje čovek ne može da oponaša. Njegov identitet je Sȃm Bog. On obožava Boga iz ugla tela; stoga reči „Hristos obožava Boga na nebu“ nisu pogrešne. Ono što On traži od čoveka jeste upravo Njegovo sopstveno biće; i pre nego što od ljudi to zatraži, On je već postigao sve ono što traži od čoveka. On drugima nikada ne bi postavljao zahteve kojih je On Sȃm pošteđen, jer sve to predstavlja Njegovo biće. Bez obzira na to kako On obavlja Svoje delo, On se ne bi ponašao na način kojim se buni protiv Boga. Bez obzira na to šta traži od čoveka, nijedan Njegov zahtev ne premašuje ono što čovek može da postigne. Sve što On čini jeste ono što sledi volju Božju i jeste zarad Njegovog upravljanja. Hristovo božanstvo je iznad svih ljudi; dakle, On je najviši autoritet za sva stvorena bića. Ovaj autoritet je Njegovo božanstvo, odnosno, narav i biće Samoga Boga, koje određuje Njegov identitet. Prema tome, koliko god da je normalna Njegova ljudskost, nesporno je da On ima identitet Samoga Boga; bez obzira na to sa kog stanovišta On govori i kako god da iskazuje pokornost prema volji Božjoj, ne može se reći da On nije Sȃm Bog. Budalasti i neupućeni ljudi normalnu ljudskost Hristovu često smatraju manom. Bez obzira na to kako On izražava i otkriva biće Svog božanstva, čovek nije u stanju da prizna da je On Hristos. I što više takav Hristos pokazuje Svoju pokornost i skrušenost, to Ga više budalasti ljudi olako gledaju. Ima čak i onih koji prema Njemu zauzimaju stav isključivanja i prezira, a ipak te „velikane“ uzvišenih slika postavljaju na sto da ih obožavaju. Čovekovo opiranje i buntovništvo prema Bogu potiču od činjenice da se suština ovaploćenog Boga pokorava volji Božjoj, kao i iz normalne ljudskosti Hristove; ovo je izvor čovekovog opiranja i buntovništva prema Bogu. Da Hristos nije imao masku Svoje ljudskosti, niti tražio volju Boga Oca iz perspektive stvorenog bića, već da je umesto toga posedovao izvanrednu ljudskost, među ljudima tada verovatno ne bi bilo buntovništva. Čovek je uvek spreman da veruje u nevidljivog Boga na nebesima zato što Bog na nebesima nema nikakvu ljudskost, niti On čak poseduje ijednu osobinu stvorenog bića. Prema tome, čovek se prema Njemu uvek odnosi sa najvećim poštovanjem, dok prema Hristu ima prezriv stav.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština Hristova je u pokoravanju volji Oca nebeskog“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 108

Iako je Hristos na zemlji u stanju da deluje u ime Samog Boga, On ne dolazi s namerom da svim ljudima pokaže Svoju sliku u telu. On ne dolazi zato da bi Ga svi ljudi videli; On dolazi da bi omogućio čoveku da ga vodi Njegova ruka, a čovek time ulazi u novo doba. Uloga Hristovog tela je radi dela Samoga Boga, odnosno, radi Božjeg dela u telu, a ne da bi omogućio čoveku da u potpunosti shvati suštinu Njegovog tela. Bez obzira na to kako On deluje, ništa što On čini ne prevazilazi ono što je moguće postići telom. Bez obzira na to kako On deluje, On to čini u telu sa normalnom ljudskošću, a čoveku ne otkriva u potpunosti pravo lice Božje. Osim toga, Njegovo delo u telu nikada nije tako natprirodno ili neprocenjivo kao što čovek zamišlja. Iako Hristos predstavlja Samoga Boga u telu i lično izvršava delo koje Sȃm Bog treba da obavi, On ne poriče postojanje Boga na nebesima, niti grozničavo objavljuje Svoja dela. Umesto toga, On ostaje skriven, ponizno u Svom telu. Za razliku od Hrista, oni koji lažno tvrde da su Hristos ne poseduju Njegove osobine. Kada se postavi spram nadmene i samouzvišene naravi tih lažnih hristosa, postaje očigledno od kakvog je tela zaista sazdan Hristos. Što su lažniji, to se takvi lažni hristosi više razmeću, i više su u stanju da čine znamenja i čuda ne bi li obmanuli čoveka. Lažni hristosi nemaju osobine Božje; Hristos nije ukaljan nijednim elementom koji pripada lažnim hristosima. Bog se ovaploćuje jedino da bi dovršio delo tela, a ne samo da bi ljudima dozvolio da Ga vide. Umesto toga, On dozvoljava da Njegovo delo potkrepi Njegov identitet, i dozvoljava da ono što otkriva svedoči o Njegovoj suštini. Njegova suština nije bez osnova; Njegov identitet nije dograbila Njegova ruka; određen je Njegovim delom i Njegovom suštinom. Iako On ima suštinu Samoga Boga i sposoban je da obavlja delo Samoga Boga, On je, ipak, i dalje telo, za razliku od Duha. On nije Bog sa osobinama Duha; On je Bog sa telesnom ljušturom. Prema tome, koliko god da je On normalan i slab, i kako god da traži volju Boga Oca, Njegovo božanstvo je nepobitno. Unutar ovaploćenog Boga postoji ne samo normalna ljudskost i njene slabosti; već postoje i čudesnost i nedokučivost Njegovog božanstva, kao i sva Njegova dela u telu. Dakle, u Hristu postoje i ljudskost i božanstvo, kako stvarno tako i praktično. Ovo ni najmanje ne predstavlja nešto prazno ili natprirodno. On dolazi na zemlju sa prvenstvenim ciljem da obavi delo; da bi obavio delo na zemlji od suštinske je važnosti da poseduje normalnu ljudskost; u suprotnom, ma kolika bila sila Njegovog božanstva, njena prvobitna uloga se ne može dobro iskoristiti. Iako je Njegova ljudskost od velike važnosti, to nije Njegova suština. Njegova suština je božanstvo; stoga, trenutak u kome On počne da vrši Svoju službu na zemlji jeste trenutak kada On počinje da izražava biće Svog božanstva. Njegova ljudskost postoji isključivo da bi podržala normalan život Njegovog tela, kako bi Njegovo božanstvo moglo da u telu normalno obavlja delo; božanstvo u potpunosti usmerava Njegovo delo. Nakon što On dovrši Svoje delo, Njegova će služba već biti ispunjena. Ono što čovek treba da zna jeste Njegovo celokupno delo, a kroz Svoje delo On omogućava čoveku da Ga spozna. Tokom Svog dela, On potpuno izražava biće Svog božanstva, a to je narav koja nije ukaljana ljudskošću, niti ukaljana mišlju i ljudskim ponašanjem. Kada bude došlo vreme u kome je sva Njegova služba okončana, On će već savršeno i potpuno izraziti narav koju treba da izrazi. Njegovo delo ne rukovodi se uputstvima nijednog čoveka; i izražavanje Njegove naravi je sasvim slobodno, ne kontroliše ga um niti ga obrađuje misao, već se otkriva prirodno. Ovo je nešto što nijedan čovek ne može postići. Čak i ako je okruženje surovo ili su uslovi nepovoljni, On je u stanju da izrazi Svoju narav u odgovarajuće vreme. Onaj koji jeste Hristos izražava biće Hristovo, dok oni koji to nisu ne poseduju Hristovu narav. Prema tome, čak i ako Mu se svi opiru ili imaju predstave o Njemu, niko na osnovu čovekovih predstava ne može poreći da je narav koju izražava Hristos ona od Boga. Svi oni koji istinskim srcem tragaju za Hristom ili namerno traže Boga, priznaće da je On Hristos na osnovu izraza Njegovog božanstva. Nikada ne bi poricali Hrista na osnovu ijednog Njegovog aspekta koji nije u skladu sa čovekovim predstavama. Iako je čovek veoma budalast, svi tačno znaju šta je volja čoveka i šta potiče od Boga. Samo je reč o tome da se mnogi ljudi svesno opiru Hristu zbog svojih namera. Da nije toga, tada nijedan čovek ne bi imao razloga da poriče postojanje Hrista, jer božanstvo koje je Hristos izrazio zaista postoji, a Njegovo se delo može videti golim okom.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština Hristova je u pokoravanju volji Oca nebeskog“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 109

Hristovo delo i izraz određuju Njegovu suštinu. Ono što mu je povereno On je u stanju da dovrši istinskim srcem. U stanju je da istinskim srcem obožava Boga na nebesima, i da istinskim srcem traži volju Boga Oca. Sve to je određeno Njegovom suštinom. Baš kao što je i Njegovo prirodno otkrivenje određeno Njegovom suštinom; Ja ovo nazivam Njegovim „prirodnim otkrivenjem“ zato što Njegov izraz nije imitacija, niti rezultat obrazovanja od strane ljudi, niti rezultat višegodišnjeg kultivisanja od strane ljudi. On to nije naučio niti je Sebe time ukrasio; već Mu je to svojstveno. Čovek može poricati Njegovo delo, Njegov izraz, Njegovu ljudskost i ceo život Njegove normalne ljudskosti, ali niko ne može poreći da On istinskim srcem obožava Boga na nebesima; niko ne može poreći da je On došao da ispuni volju Oca nebeskog i niko ne može poreći iskrenost s kojom On traži Boga Oca. Iako Njegova slika nije ugodna čulima, Njegov govor ne poseduje notu izuzetnosti, a Njegovo delo ne potresa zemlju i ne pomera nebo onako kako to čovek zamišlja, On je zaista Hristos, koji istinskim srcem ispunjava volju Oca nebeskog, potpuno se pokorava Ocu nebeskom i pokoran je do smrti. To je zato jer je Njegova suština suština Hristova. Čoveku je teško da poveruje u ovu istinu, ali to jeste činjenica. Nakon što Hristova služba bude potpuno ispunjena, čovek će iz Njegovog dela moći da vidi da Njegova narav i Njegovo biće predstavljaju narav i biće Boga na nebesima. U to vreme, sumiranjem celokupnog Njegovog dela može se potvrditi da je On zaista telo postalo od Reči, a ne nalik telu kod ljudi od krvi i mesa. Svaki korak Hristovog dela na zemlji ima svoj reprezentativni značaj, međutim, čovek koji doživljava stvarno delo svakog koraka nije u stanju da dokuči značaj Njegovog dela. To naročito važi za nekoliko koraka dela koje je Bog obavio u Svom drugom ovaploćenju. Većina onih koji su samo čuli ili videli Hristove reči, a koji Ga nikad nisu videli, nemaju nikakve predstave o Njegovom delu; oni koji su videli Hrista i čuli Njegove reči, i doživeli Njegovo delo, teško prihvataju Njegovo delo. Nije li to zato što izgled i normalna ljudskost Hrista nisu po ukusu čoveka? Oni koji budu prihvatili Njegovo delo nakon što je Hristos otišao neće imati takve poteškoće, jer oni samo prihvataju Njegovo delo i ne dolaze u dodir sa Hristovom normalnom ljudskošću. Ljudi nisu u stanju da odbace svoje predstave o Bogu i umesto toga Ga intenzivno proučavaju; ovo je zbog činjenice da su ljudi usredsređeni samo na Njegov izgled i nisu u stanju da prepoznaju Njegovu suštinu na osnovu Njegovog dela i Njegovih reči. Ako čovek zatvori oči pred pojavom Hrista ili izbegava da raspravlja o ljudskosti Hrista, i govori samo o Njegovom božanstvu, čije su delo i reči nedostižni svakom čoveku, tada će se čovekove predstave prepoloviti, čak i do te mere da će sve čovekove poteškoće biti rešene.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština Hristova je u pokoravanju volji Oca nebeskog“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 110

Onaj koji je ovaploćeni Bog posedovaće suštinu Božju i Onaj koji je ovaploćeni Bog posedovaće izraz Božji. Pošto se Bog ovaploćuje, On će izneti delo koje namerava da učini i, pošto se Bog ovaploćuje, izraziće ono što jeste i biće u stanju da pred čoveka iznese istinu, da mu podari život i pokaže put. Telo koje nema Božju suštinu zasigurno nije ovaploćeni Bog; u to nema nikakve sumnje. Ako čovek namerava da istraži da li je to zaista Božje ovaploćeno telo, on to mora da utvrdi na osnovu naravi koju Bog izražava i na osnovu reči koje izgovara. Drugim rečima, da bi utvrdio da li se radi o Božjem ovaploćenom telu ili ne, i da li je to istiniti put ili nije, čovek to mora da razabere na osnovu Njegove suštine. Prema tome, ključ za utvrđivanje da li je u pitanju ovaploćeno telo Božje leži u Njegovoj suštini (Njegovom delu, Njegovim izjavama, Njegovoj naravi i mnogim drugim aspektima), a ne u Njegovom spoljašnjem izgledu. Ako čovek pomno analizira samo Njegov spoljašnji izgled, i ako usled toga previdi Njegovu suštinu, to pokazuje da je čovek neprosvećen i neuk. Spoljašnji izgled ne može da odredi suštinu; uz to, delo Božje se nikada ne može uskladiti sa čovekovim predstavama. Zar Isusov spoljašnji izgled nije bio u suprotnosti sa čovekovim predstavama? Nisu li lice Njegovo i odeća bili lišeni bilo kakve naznake Njegovog pravog identiteta? Zar se prvi fariseji nisu usprotivili Isusu upravo zato što su gledali samo Njegovu spoljašnjost, a reči iz Njegovih usta nisu primali k srcu? Nadam se da nijedno od braće i sestara koji traže Božju pojavu neće ponoviti ovu tragediju iz prošlosti. Ne smete postati fariseji modernog vremena i ponovo prikovati Boga za krst. Treba pažljivo da razmislite o tome kako da dočekate povratak Boga i treba da vam bude sasvim jasno kako da postanete neko ko se potčinjava istini. To je obaveza svakoga ko čeka da se Isus vrati jašući na oblaku. Treba da protrljamo svoje duhovne oči i da razbistrimo pogled, umesto da se zaglibljujemo u preterano maštovite reči. Treba da razmišljamo o stvarnom delu Božjem i da osmotrimo praktičnu stranu Boga. Nemojte se zanositi, niti prepuštati maštarijama, neprestano žudeći za danom u kojem će se Gospod Isus, jašući na oblaku, iznenada spustiti među vas i povesti vas – vas koji Ga nikada niste poznavali niti videli i koji ne znate kako da sledite volju Njegovu. Bolje razmišljajte o nekim praktičnijim stvarima!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 111

Ovaploćeni Bog se ne prikazuje svim stvorenim bićima, već samo onom delu ljudi koji Ga slede tokom ovog perioda, kada On lično obavlja Svoje delo. On se ovaplotio samo zato da bi dovršio jednu etapu Svog dela, a ne zato da bi čoveku pokazao Svoj lik. Svoje delo, međutim, On Sȃm mora da obavi, te je stoga nužno da On to učini u telu. Kad ovo delo bude dovršeno, On će otići iz sveta ljudi; On ne može dugo da ostane među ljudima, iz straha da ne stane na put budućem delu. Ono što On pokazuje mnoštvu samo su Njegova pravedna narav i svi Njegovi postupci, a ne lik dva Njegova ovaploćenja, jer se lik Božji može pokazati samo kroz Njegovu narav i ne može se zameniti likom Njegovog ovaploćenog tela. Lik Njegovog tela pokazuje se samo ograničenom broju ljudi, samo onima koji Ga slede dok Svoje delo obavlja u telu. Zbog toga se delo, koje On sada obavlja, izvršava u tajnosti. Isto tako se Isus pokazao Jevrejima samo kada je obavljao Svoje delo i nikad se nije javno pokazao nijednom drugom narodu. Stoga je On, čim je dovršio Svoje delo, odmah otišao iz ljudskog sveta i nije ostao u njemu; nakon toga, Njegovo delo je neposredno nastavio da obavlja Sveti Duh, a ne On, u liku čoveka koji se pokazao ljudima. Kad delo ovaploćenog Boga bude potpuno dovršeno, On će otići iz sveta smrtnika i nikad više neće obavljati nijedno delo slično onome koje je obavljao dok je boravio u telu. Nakon toga, celokupno delo nastaviće neposredno da obavlja Sveti Duh. Tokom ovog perioda, čovek jedva da je u stanju da vidi lik Njegovog ovaploćenog tela; On se uopšte ne pokazuje ljudima, već sve vreme ostaje skriven. Delo ovaploćenog Boga vremenski je ograničeno. Ono se obavlja u određenom dobu, periodu, naciji i među određenim ljudima. Ovo delo predstavlja samo delo tokom perioda Božjeg ovaploćenja; ono je reprezentativno za jedno doba i predstavlja delo Duha Božjeg u jednom određenom dobu, a ne celokupno Njegovo delo. Stoga se lik ovaploćenog Boga neće prikazati svim narodima. Ono što se pokazuje mnoštvu jeste pravednost Božja i Njegova celokupna narav, a ne lik dva Njegova ovaploćenja. Ljudima se ne prikazuje jedan jedini lik, a ni kombinacija dva Njegova lika. Stoga je nužno da ovaploćeno Božje telo napusti zemlju po okončanju dela koje On treba da obavi, jer On dolazi samo da bi obavio posao koji treba da obavi, a ne da bi ljudima pokazao Svoj lik. Mada je značaj ovaploćenja već dokazan time što se Bog dva puta ovaplotio, On se ipak neće otvoreno prikazati nijednom narodu koji Ga nikad ranije nije video. Isus se Jevrejima nikad više neće prikazati kao Sunce pravednosti, niti će stajati na Maslinovoj gori i javljati se svim narodima; sve što su Jevreji videli jeste portret Isusa tokom Njegovog boravka u Judeji. To je zato što se Isusovo delo u Njegovom ovaploćenju dovršilo pre dve hiljade godina; On se neće vraćati u Judeju u liku Jevrejina, a još manje će se u liku Jevrejina prikazivati nekom od neznabožačkih naroda, zato što je lik ovaploćenog Isusa samo lik Jevrejina, a ne lik Sina čovečijeg kojeg je video Jovan. Mada je svojim sledbenicima obećao da će ponovo doći, Isus se neće u liku Jevrejina jednostavno prikazati svim pripadnicima neznabožačkih naroda. Vi treba da znate da delom ovaploćenog Boga treba da otpočne novo doba. Ovo je delo ograničeno na nekoliko godina i On ne može da dovrši celokupno delo Duha Božjeg, baš kao što je Isus u liku Jevrejina mogao da Božji lik predstavlja samo dok je obavljao Svoje delo u Judeji i kao što je mogao da obavi samo delo raspeća. Tokom perioda dok je bio ovaploćen, Isus nije mogao da obavi delo okončanja doba ili uništenja čovečanstva. Stoga se On, nakon što je razapet na krst i time dovršio Svoje delo, uspeo do najvećih visina i zauvek se skrio od čoveka. Od tada pa nadalje, niko od onih odanih vernika iz neznabožačkih naroda nije mogao da ugleda pojavu Gospoda Isusa, već samo Njegov portret koji su zalepili na zid. To je samo ljudskom rukom nacrtan portret, a ne lik Boga kako se On pokazuje čoveku. Bog se neće otvoreno pokazivati mnoštvu u liku Svoja dva ovaploćena tela. Delo koje On obavlja među ljudima ima za cilj da im dozvoli da razumeju Njegovu narav. Sve se to čoveku pokazuje posredstvom obavljanja dela u različitim dobima; ostvaruje se kroz narav koju je On obznanio i delo koje je učinio, a ne kroz ispoljavanje Isusa. To znači da se lik Božji čoveku ne obznanjuje kroz Njegov ovaploćeni lik, već pre kroz delo koje obavlja ovaploćeni Bog, koji poseduje i lik i obličje; a kroz Njegovo delo pokazuje se Njegov lik i obznanjuje narav Njegova. U tome je značaj dela koje On želi da obavi u telu.

Kada delo dva Božja ovaploćenja bude privedeno kraju, On će svoju pravednu narav početi da pokazuje širom svih neznabožaačkih država, te omogućiti mnoštvu da vidi Njegov lik. On će ispoljiti Svoju narav i na taj način razjasniti kakav svršetak očekuje različite kategorije ljudi, čime će staro doba biti u potpunosti okončano. Razlog zbog kojeg se Njegovo delo u telu ne prostire na velikom području (baš kao što je Isus svoje delo obavljao samo u Judeji, a Ja ga danas samo među vama obavljam) leži u činjenici da Njegovo delo u telu ima svoje okvire i granice. Svoje delo u liku običnog i normalnog ljudskog tela On obavlja samo kratkotrajno; On ovo ovaploćeno telo ne koristi da bi obavljao delo večnosti, niti delo pojavljivanja u državama neznabožaca. Delo u telu može biti ograničeno samo po obimu (kao što je delovanje samo u Judeji ili samo među vama), da bi se zatim, delovanjem unutar ovih granica, obim tog dela mogao proširiti. Naravno, ovo delo širenja treba neposredno da izvrši Njegov Duh, što znači da ono tada više neće predstavljati delo Njegovog ovaploćenog tela. Jer, delo koje se obavlja u telu ima granice i ne proteže se do svih uglova vaseljene – to nije moguće ostvariti. Delovanjem u telu, Njegov Duh obavlja delo koje tek sledi. Prema tome, delo koje se obavlja u telu ima karakter inauguracije koja se obavlja unutar određenih granica; nakon toga, Njegov Duh je taj koji nastavlja da obavlja to delo, čineći to u proširenom obimu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (2)“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 112

Bog na zemlju dolazi samo da bi predvodio jedno doba; sve što On želi jeste da započne novo doba i da staro doba privede kraju. On nije došao da bi na zemlji proživeo čovekov životni vek, da bi lično iskusio životne radosti i tuge ljudskog sveta, niti da bi Svojom rukom usavršio određenu osobu ili da bi je lično posmatrao dok raste. To nije Njegovo delo; Njegovo delo sastoji se samo u otpočinjanju novog i okončanju starog doba. Drugim rečima, On će lično započeti novo doba, lično će staro doba privesti kraju i poraziće Sotonu tako što će Svoje delo lično obaviti. Svaki put kada On lično obavlja svoje delo, to je kao da nogom stupa na bojno polje. On najpre pobeđuje svet i nadvladava Sotonu dok boravi u telu; On preuzima svu slavu i skida veo sa celokupnog dela u trajanju od dve hiljade godina, čineći da svi ljudi na zemlji dobiju pravi put kojim će koračati i život koji će u miru i radosti proživeti. Bog, međutim, ne može dugo da živi sa čovekom na zemlji, jer Bog je Bog i On se, na kraju krajeva, razlikuje od čoveka. On ne može da živi životom normalne osobe, to jest, ne može da živi na zemlji kao osoba koja je krajnje obična, jer On poseduje tek mali segment normalne ljudskosti normalnog čoveka, kako bi održavao svoj ljudski život. Drugim rečima, kako bi Bog mogao da zasnuje porodicu, da napravi karijeru ili da na zemlji odgaja decu? Zar se On time ne bi obrukao? To što je On obdaren normalnom ljudskošću ima za cilj samo to da Svoje delo obavi na normalan način, a ne da bi mogao da ima porodicu i karijeru kao normalan čovek. Njegov normalan razum, normalne misli, normalna ishrana i odevanje Njegovog tela, dovoljan su dokaz da On poseduje normalnu ljudskost; nema potrebe da On osniva porodicu ili da pravi karijeru kako bi dokazao da je opremljen normalnom ljudskošću. To bi bilo potpuno suvišno! Božji dolazak na zemlju je ovaploćena Reč; On čoveku naprosto dopušta da razume Njegovu reč i da vidi Njegovu reč, to jest, dozvoljava čoveku da vidi delo koje obavlja telo. Njegova namera nije da se ljudi na određeni način ophode prema Njegovom telu, već samo da čovek bude do kraja pokoran, odnosno, da se pokori svim rečima koje izlaze iz Njegovih usta, i da se potčini svim delima koja On obavlja. On u telu samo obavlja Svoje delo; On ne traži namerno od čoveka da uzdiže veličinu i svetost Njegovog tela, već umesto toga čoveku pokazuje mudrost Svog dela i sav autoritet kojim raspolaže. Stoga On, iako poseduje izuzetnu ljudskost, ne daje nikakve objave, već se usredsređuje samo na delo koje treba da obavi. Vi treba da znate zbog čega Bog, iako se ovaplotio, ipak ne objavljuje Svoju normalnu ljudskost, niti svedoči o njoj, već umesto toga naprosto obavlja delo koje želi da učini. Vi, dakle od ovaploćenog Boga možete da vidite samo ono božansko u Njemu; to je zato što On nikad ne objavljuje ono što je u Njemu ljudsko i što bi čovek mogao da oponaša. Jedino kad predvodi ljude, čovek govori o onome što on kao čovek jeste, s ciljem da što lakše zadobije njihovo poverenje i divljenje, te da tako drugima postane vođa. Nasuprot tome, Bog čoveka osvaja isključivo Svojim delom (to jest, delom koje je čoveku nedostižno); pritom Mu je potpuno nebitno da li Mu se čovek divi, i ne pokušava da ga privoli da Njega obožava. Sve što On čini jeste da u čoveka usadi osećaj bogobojažljivosti ili osećaj Svoje nedokučivosti. Bog nema potrebu da na čoveka ostavi utisak; sve što Njemu treba jeste da budeš bogobojažljiv nakon što posvedočiš o Njegovoj naravi. Delo koje Bog obavlja Njegovo je sopstveno delo; to delo čovek ne može da postigne, niti može da ga obavi umesto Njega. Jedino Sȃm Bog može da obavi Svoje delo i da započne novo doba, kako bi ljude poveo u nove načine življenja. Delo koje On obavlja ima za cilj da čoveku omogući da dođe u posed novog načina života i da zakorači u novo doba. Preostali deo posla predaje se onima s normalnom ljudskošću kojima se drugi dive. Stoga je Bog, u Dobu blagodati, delo od dve hiljade godina dovršio za samo tri i po, od ukupno trideset i tri godine koliko je proveo u telu. Kad dođe na Zemlju da obavi Svoje delo, Bog delo od dve hiljade godina, odnosno delo čitavog jednog doba, uvek dovrši u najkraćem mogućem periodu, od svega nekoliko godina. On sa Svojim delom ne odugovlači, niti ga odlaže; On Svoje višegodišnje delo naprosto sažima, tako da može da ga dovrši za svega nekoliko kratkih godina. To je zato što delo koje On lično obavlja ima isključivo za cilj da otvori nove izlaze i da predvodi novo doba.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (2)“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 113

Kad obavlja Svoje delo, Bog ne dolazi da bi se angažovao u bilo kakvoj izgradnji ili pokretu, već da bi izvršio Svoju službu. Svako Njegovo ovaploćenje ima za cilj samo ostvarenje jedne etape dela i pokretanje novog doba. Sada je nastupilo Doba carstva, kao i obuka carstva. Ova etapa dela ne predstavlja čovekovo delo, niti za cilj ima da radi čoveka se sastoji u radu na čoveku do određenog stepena, već njome treba samo da se dovrši jedan deo Božjeg dela. To što On čini nije delo čoveka i nema za cilj da radi čoveka do postizanje određenog rezultata u radu na čoveku pre nego što napusti zemlju; cilj je da se izvrši Njegova služba i dovrši delo koje On treba da učini, koje se sastoji u stvaranju odgovarajućeg uređenja za Njegovo delo na zemlji, čime On stiče slavu. Delo ovaploćenog Boga razlikuje se od dela koje obavljaju ljudi upotrebljeni od Svetog Duha. Kad Bog dođe da obavi Svoje delo na zemlji, Njega samo zanima kako da izvrši Svoju službu. Što se tiče svih ostalih stvari koje nisu povezane s Njegovom službom, On u njima gotovo da i ne učestvuje, do te mere da se čak pravi da ih ne vidi. On naprosto obavlja delo koje treba da obavi, a ponajmanje se brine za posao koji treba da uradi čovek. Delo koje On obavlja jeste samo ono delo koje se odnosi na doba u kojem se On nalazi i na službu koju treba da izvrši, a sve ostale stvari kao da su izvan Njegovog delokruga. On Sebe dodatno ne oprema osnovnim znanjima o tome kako da s ljudima živi kao jedan od njih, niti dodatno uči veštine opštenja s ljudima, niti se oprema ičim drugim što bi čoveku bilo razumljivo. Sve što čovek treba da poseduje Njega se uopšte ne tiče i On naprosto obavlja posao koji je dužan da obavi. Stoga je ovaploćeni Bog, sa čovekove tačke gledišta, toliko manjkav da čak i ne obraća pažnju na mnoge stvari koje čovek treba da poseduje, niti te stvari razume. Reklo bi se da stvari kao što su opšte znanje o životu, te načela kojima se reguliše lično ponašanje i interakcije sa drugima, nemaju s Njim nikakve veze. Ti, međutim, kod ovaploćenog Boga naprosto ne možeš da osetiš ni najmanji nagoveštaj abnormalnosti. Drugim rečima, Njegova ljudskost je tu isključivo radi održavanja Njegovog života kao normalne osobe i normalnog rasuđivanja Njegovog mozga, što Mu daje sposobnost da razlikuje ispravno od pogrešnog. Međutim, On nije opremljen ničim drugim, od svega što bi trebalo da poseduje isključivo čovek (odnosno, stvorena bića). Bog se ovaploćuje samo zato da bi izvršio Svoju sopstvenu službu. Njegovo je delo usmereno na čitavo doba – ne na jednu određenu osobu niti mesto, već na celu vaseljenu. To je smer Njegovog dela i načelo po kojem On deluje. To niko ne može da promeni i čovek u to ni na koji način ne može da se uključi. Prilikom svakog Svog ovaploćenja, On sa sobom donosi delo tog doba i nema nameru da sa čovekom živi dvadeset, trideset, četrdeset, pa čak i sedamdeset ili osamdeset godina da bi Ga čovek bolje razumeo i stekao bolji uvid o Njemu. Za tim nema nikakve potrebe! To ni na koji način ne bi produbilo čovekova znanja o suštinskoj naravi Božjoj, već bi samo učvrstilo njegove predstave i dovelo do fosilizacije čovekovih predstava i misli. Zbog toga je neophodno da svi razumete šta je delo ovaploćenog Boga. Vi svakako ne možete da ne razumete reči koje sam vam saopštio: „Ja nisam došao da bih iskusio život normalnog ljudskog bića“? Zar ste zaboravili reči: „Bog dolazi na zemlju ne zato da bi živeo životom normalnog čoveka“? Vi ne razumete svrhu Božjeg ovaploćenja, niti vam je poznato značenje pitanja: „Kako bi Bog mogao da dođe na zemlju s namerom da iskusi život stvorenog bića?“ Bog na zemlju dolazi samo da bi dovršio Svoje delo i stoga je Njegovo delo na zemlji kratkog veka. On dolazi na zemlju ne s namerom da Duha Božjeg natera da Njegovo telo od krvi i mesa odgoji u nadmoćnog čoveka koji će predvoditi crkvu. Kad Bog dođe na zemlju, to je Reč koja se ovaploćuje; čovek, međutim, ne poznaje Njegovo delo i na silu Mu pripisuje neke stvari. Ali vi svi treba da shvatite da je Bog Reč koja se ovaploćuje, a ne telo od krvi i mesa koje je Sveti Duh odgojio da bi jedno vreme igralo ulogu Boga. Sȃm Bog nije produkt odgoja, već je Reč koja se ovaploćuje, i On danas zvanično obavlja Svoje delo među svima vama. Svi znate i priznajete da je Božje ovaploćenje činjenična istina, ali se ipak ponašate kao da je razumete. Niste u stanju da išta dokučite, počev od dela ovaploćenog Boga, pa sve do značaja i suštine Njegovog ovaploćenja, već samo sledite druge u olakom recitovanju napamet naučenih reči. Verujete li da je ovaploćeni Bog onakav kakvim Ga zamišljate?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (3)“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 114

Bog se ovaploćuje samo zato da bi predvodio dato doba i započeo novo delo. Neophodno je da ovo razumete. To se umnogome razlikuje od funkcije čoveka i to dvoje se ne može u jednom dahu pominjati. Čoveka treba jedno duže vreme odgajati i usavršavati da bi mogao da se upotrebi za obavljanje posla, pri čemu je neophodno da on poseduje ljudskost naročito visokog reda. Čovek ne samo što mora biti u stanju da očuva osećaj normalne ljudskosti, već mora još i da razume mnoga načela i pravila kojima se reguliše njegovo ponašanje u odnosu na druge i, povrh toga, mora još više da se posveti proučavanju ljudske mudrosti i moralnog znanja. To je ono čime čovek treba da bude opremljen. To, međutim, ne važi za ovaploćenog Boga, jer Njegovo delo niti predstavlja čoveka niti je delo čoveka; pre će biti da je ono neposredan izraz Njegovog bića i neposredna primena dela koje On treba da obavi. (Njegovo delo se, naravno, ne obavlja slučajno niti nasumično, već u odgovarajuće vreme, i započinje onda kad dođe vreme da se izvrši Njegova služba.) On ne učestvuje u čovekovom životu i radu; to jest, Njegova ljudskost nije opremljena ničim od toga (mada to ne utiče na Njegovo delo). On Svoju službu izvršava samo onda kad Mu za to dođe vreme; ma kakav da je Njegov status, On jednostavno ubrzava sa poslom koji treba da obavi. Šta god da čovek zna o Njemu i ma kakvo da je čovekovo mišljenje o Njemu, to nimalo ne utiče na Njegovo delo. Primera radi, kad je Isus obavljao Svoje delo, niko nije znao ko je On tačno, ali je On naprosto brzo odmicao sa Svojim poslom. Ništa od ovoga nije Ga omelo u obavljanju dela koje je trebalo da učini. Zato On isprva nije ispovedao niti objavljivao Svoj identitet, već je samo navodio ljude da Ga slede. Ovo, naravno, nije bila samo Božja poniznost, već i način na koji je Bog delovao u telu. Jedino je na taj način i mogao da radi, jer čovek nikako nije mogao da Ga golim okom prepozna. A čak i da Ga je prepoznao, ne bi mogao da Mu pomogne u obavljanju Njegovog dela. Nadalje, On se nije ovaplotio zato da bi čovek upoznao Njegovo telo, već da bi obavio Svoje delo i izvršio Svoju službu. Stoga On nije pridavao nikakav značaj objavljivanju Svog identiteta. Nakon što je On dovršio sav posao koji je trebalo da obavi, čoveku se prirodno razjasnio celokupan Njegov identitet i status. Ovaploćeni Bog ćuti i nikad ništa ne objavljuje. On ne obraća pažnju ni na čoveka, ni na to kako čovek uspeva da Ga sledi, već samo ubrzano napreduje u vršenju Svoje službe i obavljanju dela koje treba da obavi. Niko nije u stanju da Njegovom delu stane na put. Kad dođe vreme da Svoje delo dovrši, ono će bez ijedne greške biti dovršeno i privedeno kraju, i to niko ne može da preinači. Tek pošto On, dovršivši Svoje delo, ode od čoveka, čovek će razumeti delo koje je obavio, mada mu ono još uvek neće u celosti biti jasno. I mnogo će vremena proteći dok čovek u potpunosti ne shvati prvobitne namere s kojima je On Svoje delo obavio. Drugim rečima, delo koje pripada dobu ovaploćenog Boga deli se na dva dela. Jedan deo se sastoji od posla koji obavlja ovaploćeno telo Samog Boga i reči koje ovaploćeno telo Samog Boga izgovara. Nakon što služba Njegovog tela bude u celosti izvršena, preostali deo posla obavljaju oni koje Sveti Duh upotrebljava. Upravo u tom trenutku čovek treba da ispuni svoju funkciju, jer je Bog već otvorio put kojim sȃm čovek treba da korača. Drugim rečima, ovaploćeni Bog obavlja jedan deo posla, da bi taj posao zatim preuzeli Sveti Duh i oni koje Sveti Duh upotrebljava. Prema tome, čovek treba da zna od čega se sastoji delo koje u ovoj etapi prvenstveno obavlja ovaploćeni Bog i mora tačno da razume značenje Božjeg ovaploćenja i posla koji On treba da obavi, a ne da pred Boga postavlja zahteve nalik zahtevima koji se postavljaju pred ljude. U tome je čovekova greška, njegova predstava i, ponajviše, njegovo buntovništvo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (3)“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 115

Bog se ne ovaploćuje s namerom da čoveku omogući da upozna Njegovo telo, niti da mu pruži priliku da uoči razlike između tela ovaploćenog Boga i čovečijeg tela; uz to, Bog se ne ovaploćuje da bi ojačao čovekovu moć rasuđivanja, a još manje to čini s namerom da čoveku omogući da se klanja telu ovaploćenog Boga, čime bi stekao veliku slavu. Ništa od ovoga nije namera Boga koji se ovaploćuje. Bog se ne ovaploćuje ni zato da bi čoveka osudio, ni da bi ga namerno razotkrio, niti da bi mu otežao život. Ništa od toga nije namera Božja. Svako Božje ovaploćenje neizbežna je forma Njegovog dela. On postupa na način na koji postupa zarad Svog uzvišenijeg dela i uzvišenijeg upravljanja, a ne iz razloga koje čovek zamišlja. Bog dolazi na zemlju samo kad Njegovo delo to zahteva i samo kad je to neophodno. On ne dolazi na zemlju s namerom da samo razgleda unaokolo, već da obavi posao koji treba da uradi. Zašto bi On inače preuzimao na Sebe tako teško breme i tako velike rizike da bi taj posao obavio? Bog se ovaploćuje samo kad je na to primoran i uvek sa jedinstvenim značajem. Kad bi se svrha Njegovog ovaploćenja sastojala samo u tome da ljudima omogući da Ga vide i da tako prošire svoje vidike, onda On, sasvim sigurno, nikad ne bi tako olako zalazio među ljude. On dolazi na zemlju radi Svog upravljanja i Svog uzvišenijeg dela, te da bi mogao da zadobije što veći deo čovečanstva. On dolazi da bi predstavljao dato doba i da bi porazio Sotonu, a i u telo se zaodeva da bi Sotonu porazio. Štaviše, On dolazi da bi čitav ljudski rod usmerio kako da živi svoj život. Sve se ovo tiče Njegovog upravljanja, a tiče se i rada čitave vaseljene. Ako bi se svrha Božjeg ovaploćenja sastojala samo u tome da čoveku omogući da upozna Njegovo telo i da ljudima otvori oči, zašto On onda ne bi proputovao kroz sve zemlje sveta? Zar to za Njega ne bi bilo krajnje jednostavno? Ali On to nije učinio, već je odabrao pogodno mesto gde će se nastaniti i započeti delo koje treba da obavi. Sȃmo ovo telo je od velikog značaja. On predstavlja čitavo doba i ujedno obavlja delo čitavog doba; On prethodno doba privodi kraju i ujedno započinje novo doba. Sve su ovo važne stvari koje se tiču Božjeg upravljanja i u svemu tome se ogleda značaj jedne etape dela, zbog čijeg izvršenja Bog dolazi na zemlju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (3)“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 116

Spasavanje čoveka od strane Boga nije učinjeno neposrednim korišćenjem metoda delovanja Duha, niti upotrebom identiteta Duha, jer Duh Njegov čovek ne može ni da vidi, niti da Ga dodirne, a ne može ni da Mu se približi. Da je On čoveka pokušao da spase neposrednim korišćenjem perspektive Duha, čovek ne bi bio u stanju da primi Njegovo spasenje. Da se Bog nije odenuo spoljašnjim oblikom stvorenog čoveka, čovek ni na koji način ne bi mogao da primi ovo spasenje. Jer, nema načina na koji bi čovek mogao da Mu priđe, baš kao što niko nije mogao da se približi Jahveovom oblaku. Jedino preobražajem u stvoreno ljudsko biće, to jest, jedino tako što će reč Svoju uneti u telo od krvi i mesa, u koje namerava da se preobrazi, Bog može Svoju reč lično da usadi u sve one koji Ga slede. Tek tada čovek može lično da vidi i čuje Njegovu reč i da, povrh toga, dođe u posed reči Njegove i na taj način bude u potpunosti spasen. Da se Bog nije ovaplotio, niko ko je sazdan od krvi i mesa ne bi mogao da dobije tako uzvišeno spasenje, niti bi ijedna osoba bila spasena. Da je Duh Božji Svoje delo učinio neposredno među ljudima, čitavo bi čovečanstvo palo kao pokošeno ili bi, u suprotnom, nemajući načina da dođe u dodir s Bogom, bilo u celosti porobljeno od Sotone. Prvo ovaploćenje imalo je za cilj da čoveka iskupi od greha, da ga iskupi posredstvom Isusovog tela od krivi i mesa; On je, drugim rečima, čoveka spasao sa krsta, ali se u čoveku i dalje zadržala iskvarena narav sotonska. Drugo ovaploćenje ne treba više da služi kao žrtva za greh, već treba u potpunosti da spase one koji su od greha iskupljeni. Ovo se delo obavlja da bi oni kojima je oprošteno mogli da budu oslobođeni grehova svojih i potpuno očišćeni, te da bi, postigavši promenu svoje naravi, utekli od mračnog uticaja Sotone i vratili se pred Božji presto. Jedino na taj način čovek može biti u potpunosti osvećen. Po završetku Doba zakona i sa otpočinjanjem Doba blagodati, Bog je započeo Svoje delo spasenja, koje se nastavlja sve do poslednjih dana, tokom kojih će On, sudeći ljudskoj rasi i grdeći je zbog buntovništva, do kraja pročistiti ljudski rod. Tek tada će Bog dovršiti svoje delo spasenja i tek tada će moći da uđe u počinak. Bog se, dakle, tokom tri etape Svog dela, samo dvaput ovaplotio kako bi Svoje delo među ljudima obavio lično. To je zato što samo jedna od tri etape podrazumeva usmeravanje čoveka u pogledu načina življenja, dok se preostale dve sastoje od dela spasenja. Jedino uz pomoć ovaploćenja, Bog može da živi kraj čoveka, da iskusi stradanje sveta i da živi u normalnom telu od krvi i mesa. Samo na taj način, On može ljudima da obezbedi praktičan put koji im je, kao stvorenim bićima, potreban. Čovek prima potpuno spasenje od Boga upravo kroz ovaploćenje Božje, a ne direktno s neba, kao odgovor na svoje molitve. Čovek je sazdan od krvi i mesa, ni na koji način ne može da vidi Božji Duh, a kamoli da se približi Duhu Njegovom tako da on može da dođe u dodir samo s ovaploćenim Bogom. Jedino na taj način može da dokuči sve puteve i sve istine i da bude u potpunosti spasen. Drugo će ovaploćenje biti dovoljno da odagna grehe čovekove i da ga u potpunosti pročisti. Tako će, sa drugim ovaploćenjem, celokupno Božje delo u telu biti privedeno kraju, a značaj Božjeg ovaploćenja biće upotpunjen. U tom trenutku, Božje delo u telu biće u potpunosti dovršeno. Nakon ovog drugog ovaploćenja, On se neće po treći put ovaplotiti zarad Svog dela, jer će celokupno Njegovo upravljanje biti privedeno kraju. Ovaploćenjem u poslednjim danima, izabrani narod Njegov biće u celosti zadobijen, a čitav će ljudski rod u poslednjim danima biti klasifikovan prema vrstama. Bog više neće obavljati delo spasenja, niti će se vraćati u telo zarad obavljanja bilo kog drugog dela.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 117

Rezultati koje je čovek sada ostvario – njegov sadašnji rast, znanje, ljubav, odanost, pokornost i uvid – postignuti su kroz sud reči. To što si u stanju da budeš odan i što čvrsto stojiš na nogama do današnjeg dana, ostvareno je posredstvom reči. Sada čovek vidi da je delo ovaploćenog Boga zaista izvanredno, te da u njemu ima mnogo toga što čovek ne može da ostvari, a to su tajne i čuda. Stoga su se mnogi potčinili. Neki se od dana svog rođenja nisu potčinili nijednom ljudskom biću, ali se danas, ugledavši Božje reči, u potpunosti potčinjavaju a da toga nisu ni svesni, i pri tom se ne upuštaju u detaljne analize, niti išta drugo kažu. Čovečanstvo je kao pokošeno palo pred rečju i ničice leži pod sudom reči. Kad bi se Duh Božiji čoveku neposredno obratio, čitavo čovečanstvo bi se potčinilo tom glasu, palo bi ne izustivši ni reč otkrivenja, slično kao što je Pavle, na putu za Damask, pao na zemlju obasjan svetlošću. Kad bi Bog nastavio da na ovaj način deluje, čovek nikada ne bi mogao da, posredstvom suda reči, spozna svoju iskvarenost i tako postigne spasenje. Samo putem ovaploćenja, Bog Svojim rečima može lično da dopre do uha svakog ljudskog bića, kako bi svi koji imaju uši mogli da čuju reči Njegove i da prime Njegovo delo suda posredstvom reči. Samo na ovaj način se postiže rezultat posredstvom reči Božje, a ne pojavljivanjem Duha koji bi čoveka primorao da Mu se iz straha potčini. Samo putem ovog praktičnog, a ipak izvanrednog dela, može se u potpunosti razotkriti čovekova stara narav, godinama skrivana duboko u njemu, kako bi čovek mogao da je prepozna i promeni. Sve ove stvari predstavljaju praktično delo ovaploćenog Boga, kojim On, govoreći i sprovodeći sud na praktičan način, postiže rezultate suđenja čoveku putem reči. U tome je autoritet ovaploćenog Boga i značaj Božjeg ovaploćenja. To je učinjeno da bi se autoritet ovaploćenog Boga obznanio, da bi se objavili rezultati postignuti delom reči, te da bi se objavilo da je Duh došao u telesnom obliku i da Svoj autoritet demonstrira kroz suđenje čoveku putem reči. Mada telo Njegovo ima spoljašnji oblik običnog i normalnog ljudskog bića, upravo rezultati koje Svojim rečima postiže pokazuju čoveku da On odiše autoritetom, da je On Sȃm Bog i da su Njegove reči izraz Boga Samoga. Time se čitavom ljudskom rodu pokazuje da je On Sȃm Bog, da je On Sȃm ovaploćeni Bog, da Njega niko ne sme da vređa i da niko ne može da nadmaši Njegov sud putem reči, te da nikakva sila tame ne može da nadjača Njegov autoritet. Čovek Mu se u potpunosti potčinjava zato što je On ovaploćena Reč, zbog Njegovog autoriteta i zbog Njegovog suda putem reči. Delo učinjeno Njegovim ovaploćenim telom predstavlja autoritet koji On poseduje. On se ovaploćuje zato što telo takođe može posedovati autoritet, i u stanju je da Svoje delo među ljudima obavi na praktičan način, tako da ono čoveku bude vidljivo i opipljivo. Ovo je delo neuporedivo praktičnije od dela koje neposredno izvršava Duh Božji, koji ima sav autoritet i čiji su rezultati isto tako očigledni. To je zato što Božje ovaploćeno telo može da govori i deluje na praktičan način. Spoljašnji oblik Njegovog tela nema nikakav autoritet i čovek mu može prilaziti, dok Njegova suština poseduje autoritet, ali taj autoritet niko ne može da vidi. Dok On govori i deluje, čovek nije u stanju da detektuje postojanje Njegovog autoriteta, što Bogu olakšava obavljanje poslova praktične prirode. Sve ovo praktično delovanje može da donese rezultate. Mada niko od ljudi ne shvata da On poseduje autoritet i da se ne sme vređati, niti vidi Njegov gnev, On željene rezultate Svojih reči postiže putem Svog, velom obavijenog autoriteta, Svog skrivenog gneva i Svojih reči, koje kazuje otvoreno. Čovek, drugim rečima, biva potpuno ubeđen intonacijom Njegovog glasa, strogošću govora Njegovog i sveopštom mudrošću Njegovih reči. Na taj se način čovek potčinjava reči ovaploćenog Boga koji, naizgled, nema nikakav autoritet, čime se ispunjava Božji cilj spasenja čovekovog. Ovo je još jedan vid ispoljavanja važnosti Njegovog ovaploćenja, koji se ogleda u govoru na praktičniji način i dopuštanju da stvarnost Njegovih reči utiče na čoveka, kako bi čovek mogao da svedoči o snazi Božje reči. Prema tome, da se ovo delo ne čini posredstvom ovaploćenja, njime se ne bi ostvarili nikakvi rezultati i ono ne bi moglo da grešnim ljudima donese potpuno spasenje. Da se Bog nije ovaplotio, On bi ostao samo Duh, kojeg čovek ne može ni da vidi, ni da opipa. Pošto je čovek sazdan od tela, on i Bog pripadaju dvama različitim svetovima i drugačiji su po svojoj prirodi. Božji je Duh u neskladu s čovekom, sazdanim od krvi i mesa, te stoga, jednostavno, nema načina da se između njih uspostave odnosi, da i ne pominjemo čovekovu nesposobnost da se pretvori u duha. Pošto stvari tako stoje, Božji Duh mora da se preobrazi u stvoreno biće kako bi Bog mogao da učini Svoje prvobitno delo. Bog može da se uzdigne do najvećih visina, ali i da se ponizi tako što će postati ljudsko stvorenje, delovati među ljudima i živeti u njihovom okruženju, dok čovek, sa druge strane, ne može da se uzdigne u visine i postane duh, a još je manje u stanju da siđe na najniže mesto. Upravo zato Bog mora da se ovaploti kako bi obavio Svoje delo. Po tom istom principu, tokom prvog ovaploćenja samo je Božje ovaploćeno telo moglo da iskupi čoveka putem Njegovog raspeća, dok Duh Božiji ni na koji način ne bi mogao zarad čoveka da bude razapet na krst kao žrtva za greh. Bog je mogao da se neposredno ovaploti kako bi zarad čoveka poslužio kao žrtva za greh, ali čovek nije mogao da se neposredno vine u nebo kako bi preuzeo žrtvu za greh, koju je Bog za njega bio pripremio. Pošto je već bilo tako, bilo je jedino moguće zamoliti Boga da nekoliko puta otrči gore-dole između neba i zemlje, umesto da se čovek uznese na nebo zarad spasenja, jer je čovek već bio pao i, povrh toga, prosto nije ni mogao da se uznese na nebo, a još manje da zadobije žrtvu za greh. Stoga je bilo neophodno da Isus siđe među ljude i lično obavi delo koje čovek, jednostavno, nije mogao da izvrši. Svako Božje ovaploćenje izvršeno je iz krajnje nužde. Da je bilo koja od etapa mogla biti izvršena neposredno od strane Duha Božjeg, On se ne bi izlagao poniženju koje sa sobom nosi ovaploćenje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 118

Bog se ovaplotio zato što predmet Njegovog dela nije duh Sotonin, niti išta što je bestelesno, već je to čovek, sazdan od tela i iskvaren od Sotone. Upravo stoga što je telo čovekovo iskvareno, Bog je telesnog čoveka učinio predmetom Svog dela; štaviše, budući da je čovek podložan kvarenju, Bog ga je učinio jedinim predmetom Svog dela, u svim etapama Svog dela spasenja. Čovek je smrtno biće, sazdano od krvi i mesa, a Bog je Jedini koji može da ga spase. Stoga Bog, da bi obavio Svoje delo, mora da se ovaploti u telu čije su odlike istovetne čovekovim, kako bi Njegovo delo moglo da ostvari bolje efekte. Bog mora da se ovaploti da bi izvršio svoje delo, a razlog je upravo to što je čovek sazdan od tela, što nije u stanju da pobedi greh, niti da se liši tela. Mada se suština i identitet ovaploćenog Boga umnogome razlikuju od čovekove suštine i identiteta, Njegova je pojava ipak identična čovekovoj; On nalikuje normalnoj osobi i živi životom normalnog čoveka, tako da oni koji Ga vide ne mogu da uoče nikakve razlike u odnosu na normalnu osobu. Ova normalna pojava i normalna ljudskost Njemu su dovoljne da Svoje božansko delo obavlja u normalnoj ljudskosti. Telo Njegovo dozvoljava Mu da Svoje delo obavlja u normalnoj ljudskosti i da ga obavlja među ljudima, a Njegova normalna ljudskost Mu, povrh toga, pomaže da među ljudima obavi delo spasenja. Iako je Njegova normalna ljudskost izazvala mnogo vreve među ljudima, ta vreva nije uticala na normalne efekte Njegovog dela. Ukratko, delo Njegovog normalnog tela od najveće je moguće koristi za čoveka. Iako većina ljudi ne prihvata Njegovu normalnu ljudskost, Njegovo delo ipak može da ostvari rezultate, a ti rezultati se postižu zahvaljujući Njegovoj normalnoj ljudskosti. U to nema nikakve sumnje. Od Njegovog dela u telu čovek dobija deset puta više, ili čak nekoliko desetina puta više, nego od predstava koje među ljudima vladaju u vezi s Njegovom normalnom ljudskošću, a Njegovo će delo na kraju progutati sve te predstave. A efekat koji je Njegovim delom ostvaren, odnosno, znanje koje je čovek stekao u vezi s Njim, daleko prevazilazi čovekove predstave o Njemu. Nema načina da se delo koje On obavlja u telu zamisli ili izmeri, jer telo Njegovo nije ni nalik telu ma kog telesnog ljudskog bića; iako su im spoljašnje ljuske identične, suština nije ista. Njegovo telo rađa među ljudima mnoge predstave o Bogu, ali ono takođe može čoveku da omogući sticanje mnogih znanja, a može čak i da osvoji svaku osobu koja poseduje sličnu spoljašnju ljusku. Jer, On nije samo čovek, već Bog sa spoljašnjom ljuskom čoveka, i niko ne može da Ga u potpunosti dokuči, niti razume. Nevidljivog i neopipljivog Boga svi vole i svi Ga pozdravljaju. Ako je Bog samo Duh, za čoveka nevidljiv, čoveku je veoma lako da veruje u Njega. Ljudi mogu da puste mašti na volju i da bilo koji lik, po svom nahođenju, odaberu kao lik Božji, kako bi ugodili sebi i učinili sebe srećnima. Na taj način, ljudi mogu bez imalo ustručavanja da rade sve što se njihovom sopstvenom Bogu najviše dopada i što On poželi. Štaviše, oni veruju da niko nije pobožniji ni odaniji Bogu od njih, te da su svi drugi samo neznabožački psi, neverni Bogu. Može se reći da je to ono za čim tragaju svi oni čije je verovanje u Boga nejasno i zasnovano na doktrini; ono što traže je manje-više isto, uz neznatna odstupanja. Radi se samo o tome da se likovi Boži razlikuju u njihovoj mašti, ali je suština, zapravo, ista.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 119

Jedini razlog zbog kojeg je ovaploćeni Bog došao u telu leži u potrebama iskvarenog čoveka. Razlog, dakle, leži u čovekovim, a ne u Božjim potrebama, i sve su Njegove žrtve i stradanja zarad ljudskog roda, a ne na korist Boga Samoga. U tome za Boga nema nikakve nagrade, niti razloga za i protiv; On u budućnosti neće požnjeti nikakvu žetvu, osim one kojom je čoveka prvobitno bio zadužio. Sve što On čini i žrtvuje zarad ljudskog roda, nema za cilj sticanje velikih nagrada, već isključivo dobrobit čovečanstva. Iako Božje delo u telu nailazi na brojne nezamislive poteškoće, efekti koje ono na kraju postiže daleko prevazilaze efekte dela koje je Duh neposredno učinio. Delo u telu podrazumeva mnogo napornog rada, a telo ne može da ima onako sjajan identitet kakav poseduje Duh; On ne može da ostvari ista natprirodna postignuća kao Duh, a još manje može da poseduje isti autoritet kao Duh. Pa ipak, suština dela koje ovo neupadljivo telo obavlja daleko je nadmoćnija od dela koje Duh čini neposredno, a Samo ovo telo zadovoljava potrebe celog ljudskog roda. Za one koji treba da budu spaseni, upotrebna vrednost Duha daleko je inferiornija od upotrebne vrednosti tela: delo Duha u stanju je da obuhvati celu vaseljenu, sve planine, reke, jezera i okeane, ali se delo tela delotvornije odražava na svaku osobu sa kojom On dolazi u kontakt. Osim toga, telo Božje koje ima opipljiv oblik čovek može bolje da razume i da mu veruje, ono može da produbi čovekovo znanje o Bogu i da na njega ostavi snažniji utisak praktičnih postupaka Božjih. Delo Duha obavijeno je velom tajne; samrtnim bićima je teško da ga predvide, a još teže da ga vide, te zato mogu da se oslone samo na isprazne fantazije. Delo tela je, međutim, normalno, praktično, raspolaže bogatom mudrošću i predstavlja činjenicu koju čovek može golim okom da vidi; čovek može lično da iskusi mudrost dela Božjeg i ne mora da koristi svoju prebogatu maštu. U tome je preciznost i praktična vrednost Božjeg dela u telu. Duh može da čini samo ono što je čoveku nevidljivo i što mu je teško da zamisli, poput, na primer, prosvećenja Duha, pokretanja Duha i usmeravanja Duha, ali čoveku, koji poseduje razum, ništa od toga ne pruža nikakvo jasno značenje. Oni imaju samo pokretačko ili široko značenje, ali ne mogu pomoću reči davati uputstva. Delo Božje u telu, međutim, umnogome je drugačije: ono obuhvata precizno usmeravanje rečima, a postoje i jasne namere i jasno zahtevani cijevi koji se moraju ostvariti. Stoga čovek ne mora ništa da napipava unaokolo, niti da upošljava svoju maštu, a još manje da nagađa. U ovome se ogleda jasnoća dela Božjeg u telu i ono po čemu se to delo znatno razlikuje od dela Duha. Delo Duha prikladno je samo unutar ograničenog opsega i ne može da zameni delo koje se obavlja u telu. Delo Božje u telu čoveku pruža daleko preciznije i nužnije ciljeve, te daleko praktičnije i vrednije znanje, u poređenju s delom Duha. Delo koje je iskvarenom čoveku najvrednije jeste ono koje mu pruža precizne reči i jasne ciljeve za kojima treba da traga, kao i ono koje se može videti i dodirnuti. Čovekovom ukusu odgovaraju samo stvarno delovanje i pravovremeno usmeravanje, a samo praktično delo može čoveka da spase od njegove iskvarene i izopačene naravi. Takvo delo može da ostvari samo ovaploćeni Bog; samo ovaploćeni Bog može čoveka da spase od njegove prethodno iskvarene i izopačene naravi. Iako Duh predstavlja neodvojivu suštinu Božju, samo Njegovo telo može da obavi delo poput ovoga. Ako bi Duh delovao samostalno, Njegovo delo ne bi moglo da bude delotvorno – to je očigledna činjenica. Mada su, zbog ovog tela, ljudi većinom postali Božji neprijatelji, kada On Svoje delo bude dovršio, oni koji Mu se protive ne samo što više neće biti Njegovi neprijatelji, nego će, naprotiv, postati Njegovi svedoci. Postaće svedoci koje je On osvojio, svedoci koji su u skladu sa Njim i od Njega neodvojivi. On će učiniti da čovek spozna važnost koju Njegovo delo u telu ima za čoveka, a čovek će spoznati važnost ovog tela u pogledu smisla sopstvenog postojanja, spoznaće Njegovu praktičnu vrednost koja se tiče napretka čovekovog života i, uz to, spoznaće da će ovo telo postati živo vrelo života, od kojeg čovek neće moći da se rastane. Iako je ovaploćeno telo Božje daleko od toga da odgovara Božjem identitetu i položaju, i mada se čoveku čini da je ono u neskladu s Njegovim stvarnim statusom, to telo koje ne poseduje pravi Božji lik, niti Njegov pravi identitet, u stanju je da obavi delo koje Duh Božji ne može da izvrši neposredno. U tome je istinski značaj i vrednost Božjeg ovaploćenja, a taj značaj i tu vrednost čovek nije u stanju da ceni i prizna. Mada svi ljudi, bez obzira na svoje stavove i razmišljanja, na Duh Božji gledaju s divljenjem, a na Božje telo gledaju sa visine, praktični značaj i vrednost tela Božjeg daleko nadmašuju značaj i vrednost Duha. Ovo se, naravno, odnosi samo na iskvaren ljudski rod. Na svakoga ko traži istinu i čezne za pojavom Božjom, delo Duha može samo delovati pokretački ili nadahnjujuće, te svojom neobjašnjivošću i nezamislivošću izazvati osećaj čudesnosti, osećaj da je to delo uzvišeno, transcendentno i vredno divljenja, ali takođe i nedostižno i van domašaja svih. Čovek i Duh Božji mogu samo izdaleka da posmatraju jedan drugog, baš kao da je između njih ogromno rastojanje, i nikada ne mogu biti jedan drugom slični, baš kao da čoveka i Boga razdvaja nevidljivi ponor. Ovo je, u stvari, iluzija koju Duh daje čoveku, i to zato što Duh i čovek nisu od iste vrste i što nikada neće koegzistirati u istom svetu, i zbog toga što Duh ne poseduje ništa od čoveka. Stoga čovek nema potrebu za Duhom, jer Duh ne može neposredno da obavi delo koje je čoveku najpotrebnije. Delo tela čoveku nudi praktične ciljeve za kojima treba tragati, jasne reči i osećaj da je On praktičan i normalan, da je skroman i običan. Iako se čovek Njega možda i plaši, većini ljudi je lako da uspostave vezu sa Njim: čovek može da vidi Njegovo lice i da čuje Njegov glas, te stoga nema potrebe da Ga posmatra izdaleka. Čoveku se ovo telo čini pristupačnim, ono nije udaljeno, niti nedokučivo, već vidljivo i opipljivo, jer se to telo nalazi u istom svetu u kojem je i čovek.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 120

Od svih onih koji žive u telu promena naravi zahteva postojanje ciljeva za kojima treba tragati, a spoznaja Boga zahteva svedočenje praktičnim postupcima i stvarnom licu Božjem. Oboje se može postići samo ovaploćenim telom Božjim i oboje se može ostvariti samo telom koje je normalno i opipljivo. Zbog toga je ovaploćenje neophodno i zbog toga celokupan iskvareni ljudski rod ima potrebu za njim. Pošto se od ljudi zahteva da spoznaju Boga, likovi nejasnih i natprirodnih Bogova moraju im se razvejati iz srca, a kako se od njih zahteva da odbace svoju iskvarenu narav, to oni najpre moraju da spoznaju tu svoju iskvarenu narav. Ako na razvejavanju likova nejasnih Bogova iz ljudskih srca bude radio samo čovek, on neće uspeti da postigne odgovarajući efekat. Likovi nejasnih Bogova u ljudskim srcima ne mogu se samo rečima razotkriti, odbaciti, niti potpuno proterati. Na taj način, na kraju bi ipak bilo nemoguće iz ljudi razvejati ove duboko ukorenjene slike. Odgovarajući efekat se može postići samo zamenom nejasnih i natprirodnih stvari praktičnim Bogom i istinskim likom Božjim, i navođenjem ljudi da ih postepeno spoznaju. Čovek shvata da je Bog kojeg je u prošlim vremenima tražio nejasan i natprirodan. Ovaj efekat ne može postići neposredno vođstvo Duha, a još manje učenja neke konkretne osobe, već ovaploćeni Bog. Kad ovaploćeni Bog zvanično obavlja svoje delo, čovekove predstave bivaju ogoljene, jer su normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga antiteza nejasnom i natprirodnom Bogu iz čovekove mašte. Prvobitne čovekove predstave mogu se otkriti tek kada se uporede sa ovaploćenim Bogom. Bez poređenja sa ovaploćenim Bogom, čovekove se predstave ne bi mogle otkriti; drugim rečima, bez praktičnosti kao podloge, ne bi bilo moguće otkriti stvari koje su nejasne. Niko nije u stanju da ovo delo obavi pomoću reči, i niko nije u stanju da ovo delo rečima artikuliše. Jedino Sȃm Bog može da obavi Svoje delo i niko drugi ne može to delo da učini u Njegovo ime. Ma koliko da je ljudski jezik bogat, čovek njime ipak ne može izraziti praktičnost i normalnost Božju. Čovek može Boga praktičnije da spozna i da Ga jasnije vidi samo ako Bog lično deluje među ljudima i ako čoveku u celosti prikazuje Svoj lik i Svoje biće. Ovakav efekat ne može da ostvari nijedno ljudsko biće sazdano od tela. Duh Božji, naravno, takođe nije u stanju da postigne ovakav efekat. Iskvarenog čoveka Bog može da spase od uticaja Sotone, ali ovo delo Duh Božji nije u stanju neposredno da izvrši; to može da obavi samo telo u koje je Božji Duh zaodenut, samo telo ovaploćenog Boga. To je telo ujedno i čovek i Bog, ono je čovek koji poseduje normalnu ljudskost, a takođe i Bog koji poseduje potpuno božanstvo. Prema tome, mada to telo nije Duh Božji i mada se ono veoma razlikuje od Duha, ipak je to Sȃm ovaploćeni Bog koji čoveka spasava, koji je Duh, ali ujedno i telo. Bez obzira na to kojim se imenom On zove, na kraju je ipak Sȃm Bog taj koji spasava ljudski rod. Jer Duh je Božji neodvojiv od tela, a delo tela je ujedno i delo Duha Božjeg; razlika je samo u tome što se ovo delo ne obavlja koristeći identitet Duha, već koristeći identitet tela. Delo koje Duh treba neposredno da obavi ne zahteva ovaploćenje, a delo za čije je izvršenje neophodno telo ne može se obaviti neposredno od strane Duha, već ga može obaviti samo ovaploćeni Bog. To je ono što je neophodno za izvršenje ovog dela, i to je ono što je iskvarenom ljudskom rodu potrebno. Od tri etape Božjeg dela, samo je jednu etapu neposredno obavio Duh, dok preostale dve etape izvršava ovaploćeni Bog, a ne obavlja ih neposredno Duh. Delo iz Doba zakona, koje je obavio Duh, nije obuhvatalo promenu iskvarene naravi ljudske, niti je imalo ikakve veze sa čovekovim znanjem o Bogu. Međutim, delom tela Božjeg u Dobu blagodati i u Dobu carstva obuhvaćena je iskvarena narav čovekova i njegovo znanje o Bogu, koji čine presudno važnu komponentu dela spasenja. Stoga je iskvarenom ljudskom rodu potrebnije spasenje od strane ovaploćenog Boga i potrebnije mu je neposredno delovanje ovaploćenog Boga. Ljudskom rodu je ovaploćeni Bog potreban da ga vodi, da ga podržava, da ga zaliva i hrani, da mu sudi i da ga grdi, a treba mu i još blagodati i veće iskupljenje od strane ovaploćenog Boga. Samo ovaploćeni Bog može biti čovekov prisni prijatelj, pastir čovekov, vrlo prisutan pomagač čovekov; u svemu tome se ogleda nužnost ovaploćenja, kako danas, tako i u prošlim vremenima.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 121

Čoveka jeste iskvario Sotona, ali je čovek i najuzvišenije od svih stvorenja Božjih, te je stoga čoveku potrebno Božje spasenje. Predmet Božjeg spasenja je čovek, a ne Sotona; biće spaseni telo čovekovo i duša njegova, a ne đavoli. Sotona je predmet Božjeg uništenja, dok je čovek predmet Božjeg spasenja; pošto je Sotona iskvario čovekovo telo, to najpre čovekovo telo treba da bude spaseno. Čovekovo telo je najtemeljnije iskvareno i pretvorilo se u nešto što je protivno Bogu, u toj meri da Mu se čak otvoreno protivi i poriče postojanje Boga. Ovo iskvareno telo je, jednostavno, isuviše tvrdoglavo, a ništa nije teže orezati i ništa nije teže promeniti od iskvarene naravi tela. Sotona u telo čovekovo ulazi da bi pravio pometnju, a ljudsko telo koristi kako bi ometao delo Božje i narušio Božji plan, te je tako čovek postao Sotona i neprijatelj Božji. Da bi čovek bio spasen, najpre ga treba osvojiti. Upravo stoga Bog prihvata izazov i ovaploćuje se, kako bi učinio delo koje namerava da obavi i kako bi se sukobio sa Sotonom. Njegov je cilj spasenje čoveka, koji je iskvaren, te poraz i uništenje Sotone, koji se protiv Njega pobunio. On Sotoni nanosi poraz Svojim delom osvajanja čoveka, a time ujedno i spasava iskvaren ljudski rod. To je, dakle, delo kojim se istovremeno postižu dva cilja. On dejstvuje u telu, govori u telu i u telu preduzima sve poslove kako bi se s čovekom bolje povezao i kako bi čoveka lakše osvojio. Kad se Bog bude poslednji put ovaplotio, Njegovo delo poslednjih dana biće dovršeno u telu. On će sve ljude rasporediti prema vrsti, okončaće celokupno Svoje upravljanje i, takođe, dovršiti celokupno Svoje delo u telu. Nakon što celokupno Njegovo delo na zemlji bude privedeno kraju, On će biti pobednik u potpunosti. Obavljajući delo Svoje u telu, Bog će u potpunosti osvojiti čovečanstvo i potpuno ga zadobiti. Zar to ne znači da će i celokupno Njegovo upravljanje biti privedeno kraju? Kad Bog bude dovršio Svoje delo u telu, do nogu potukavši Sotonu i izašavši kao pobednik, Sotona više neće imati prilike da kvari čoveka. Delo prvog Božjeg ovaploćenja sastojalo se od iskupljenja i praštanja čovekovih grehova. Sada je to delo osvajanja i potpunog zadobijanja ljudskog roda, kako Sotona više ni na koji način ne bi mogao da obavlja svoj posao i kako bi bio do nogu potučen, čime će Bog ostvariti potpunu pobedu. U tome se sastoji delo tela i to je delo koje Sȃm Bog obavlja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 122

Početno delo u okviru tri etape Božjeg dela nije obavilo telo, već ga je neposredno izvršio Duh. Završno delo u okviru tri etape Božjeg dela, međutim, ne obavlja neposredno Duh, već ga obavlja ovaploćeni Bog. Delo iskupljenja, u međuetapi, takođe je obavio Bog ovaploćen u telu. U celokupnom delu upravljanja, najvažnije delo odnosi se na spasavanje čoveka od uticaja Sotone. Ovo ključno delo sastoji se u potpunom osvajanju iskvarenog čoveka, čime se u osvojenom čoveku obnavlja bogobojažljivo srce koje je nekada posedovao i čoveku omogućava da ostvari normalan život, što će reći, normalan život jednog stvorenog bića. Ovo delo ima presudni značaj i predstavlja samu srž čitavog dela upravljanja. Od tri etape dela spasenja, prva etapa dela iz Doba zakona nije ni izbliza pripadala srži dela upravljanja; ona je samo neznatno nalikovala delu spasenja i nije predstavljala početak Božjeg dela izbavljenja čoveka iz Sotonine vlasti. Prvu etapu dela neposredno je obavio Duh, zato što je čovek, po zakonu, znao samo da se pridržava zakona i nije u sebi imao više istine, te zato što delo iz Doba zakona jedva da je obuhvatalo promene u naravi čovekovoj, a još manje se bavilo načinima delovanja kojima se čovek može izbaviti iz Sotonine vlasti. Stoga je Duh Božji dovršio ovu krajnje jednostavnu etapu dela, koja se nije ticala čovekove iskvarene naravi. Ova etapa dela nije imala mnogo veze sa jezgrom upravljanja i nije bila u nekoj naročitoj korelaciji sa zvaničnim delom spasenja čoveka, te stoga nije bilo potrebe da se Bog ovaploćuje kako bi Svoje delo lično obavio. Delo koje obavlja Duh, implicitno je i nedokučivo, te je za čoveka duboko zastrašujuće i nepristupačno; Duh nije pogodan za neposredno izvršenje dela spasenja i nije prikladan za to da čoveka neposredno opskrbljuje životom. Čoveku najviše odgovara da delo Duha preobrazi u pristup koji mu je blizak; drugim rečima, ono što je čoveku najprikladnije jeste da Bog, zarad obavljanja Svoga dela, postane obična, normalna osoba. To od Boga zahteva da se ovaploti kako bi u obavljanju Svog dela preuzeo mesto Duha, a za čoveka ne postoji prikladniji način Božjeg delovanja. Od ove tri etape Božjeg dela, dve etape obavlja telo, a one predstavljaju ključne etape dela upravljanja. Ova dva ovaploćenja međusobno su komplementarna i savršeno se dopunjuju. Prvom etapom Božjeg ovaploćenja postavljeni su temelji za drugu etapu, a može se reći da ova dva ovaploćenja Božja čine jednu celinu i da nisu u neskladu jedno s drugim. Dve etape dela Bog obavlja pod Svojim ovaploćenim identitetom, zbog toga što su one veoma važne za celokupno delo upravljanja. Gotovo da bi se moglo reći kako bi, bez delovanja ova dva Božja ovaploćenja, celokupno delo upravljanja bilo obustavljeno, a spasavanje ljudskog roda ne bi bilo ništa drugo do prazna priča. Da li je ovo delo važno ili nije, prvenstveno zavisi od potreba ljudskog roda, od realnosti ljudske izopačenosti, te od stepena Sotoninog buntovništva i njegovog ometanja prilikom obavljanja ovog dela. Ko je prava osoba, dorasla ovom zadatku, zavisi od prirode posla koji treba obaviti, kao i od važnosti tog posla. Što se značaja ovog dela tiče, u smislu metoda delovanja koji treba usvojiti – da li ga neposredno treba obaviti Duh Božji ili ovaploćeni Bog, ili pak ono treba da bude učinjeno preko čoveka – najpre se odbacuje njegovo izvršenje putem čoveka, da bi, na osnovu prirode samog dela i različitosti dela Duha naspram dela tela, na kraju bilo odlučeno da je delo koje obavlja telo korisnije za čoveka od dela koje Duh obavlja neposredno, te da ono nudi više prednosti. Tako je Bog razmišljao kada je odlučivao o tome da li ovo delo treba da obavi Duhom ili telom. Svaka etapa dela ima svoj značaj i svoju osnovu. To nisu neosnovane maštarije, niti se sprovode proizvoljno; u njima postoji izvesna mudrost. Takva je istina na kojoj se zasniva celokupno Božje delo. Konkretno govoreći, tako uzvišeno delo, kakvo je lično delovanje ovaploćenog Boga među ljudima, sadrži u sebi još veći deo Božjeg plana. Prema tome, mudrost Božja i celokupnost Njegovog bića ogledaju se u svakom postupku, misli i ideji iz Njegovog dela; ovo je konkretnije i sistematičnije biće Božje. Čoveku je teško da zamisli, teško mu je da poveruje, a povrh svega mu je teško da spozna ove suptilne misli i ideje. Posao koji izvršava čovek obavlja se prema opštem načelu, što je za čoveka veoma zadovoljavajuće. Pa ipak, u poređenju s Božjim delom, razlika je, jednostavno, prevelika; mada su Božji postupci veliki, a delo Božje veličanstvenih razmera, oni se zasnivaju na mnogobrojnim detaljnim i preciznim planovima i aranžmanima, koje čovek ne može ni da zamisli. Ne samo što se svaka etapa Njegovog dela obavlja u skladu s načelom, već svaka etapa takođe sadrži mnogo toga što se ljudskim jezikom ne može precizno izraziti, a to su stvari koje su čoveku nevidljive. Bilo da se radi o delu Duha ili delu ovaploćenog Boga, u svakom od njih sadržani su planovi Njegovog dela. Njegovo delo nije bez osnova i nije beznačajno. Kada delo neposredno obavlja Duh, to je u skladu s Njegovim ciljevima, a kada se On pretvori u čoveka (to jest, kad preobrazi Svoju spoljašnju ljusku) da bi obavio delo, ono je u još većem skladu sa Njegovom svrhom. Zbog čega bi inače On tako spremno menjao Svoj identitet? Zbog čega bi se inače On tako spremno pretvarao u osobu koju smatraju tako niskom i koju progone?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 123

Njegovo delo u telu ima najveći mogući značaj, pri čemu se misli na samo delo, a Onaj koji to delo konačno dovršava jeste ovaploćeni Bog, a ne Duh. Neki veruju da će Bog, u neko neznano vreme, doći na zemlju i pojaviti se pred čovekom, nakon čega će On lično suditi celom ljudskom rodu, testirajući ljude jednog po jednog, nikoga ne izostavljajući. Oni koji na ovaj način razmišljaju ne poznaju ovu etapu dela ovaploćenja. Bog ne sudi jednom po jednom čoveku, niti On testira ljude jednog po jednog; takvo postupanje ne bi bilo delo suda. Nije li iskvarenost svih ljudi podjednaka? Nisu li svi ljudi po svojoj suštini identični? Ono što biva podvrgnuto sudu jesu iskvarena suština ljudska, suština čovekova koju je Sotona iskvario, kao i svi gresi ljudski. Bog čoveku ne sudi zbog sitnih i beznačajnih grešaka njegovih. Delo suda je reprezentativno i ne obavlja se zarad neke konkretne osobe. Umesto toga, radi se o delu tokom kojeg se sudi grupi ljudi, kao primer suđenja čitavom ljudskom rodu. Lično obavljajući Svoje delo na grupi ljudi, ovaploćeni Bog Svoje delo koristi kako bi predstavio delo celog ljudskog roda, nakon čega se ono postepeno širi. Ovakvo je, ujedno, i delo suda. Bog ne sudi osobama određene vrste, niti određenoj grupi ljudi, već Svom sudu podvrgava nepravednost čitavog ljudskog roda – čovekovo protivljenje Bogu, na primer, odsustvo čovekovog straha prema Njemu, ometanje dela Božjeg od strane čoveka i tome slično. Sudu biva podvrgnuta suština čovekove suprotstavljenosti Bogu, a ovo delo je delo osvajanja u poslednjim danima. Delo i reč ovaploćenog Boga, kojima je čovek svedok, predstavljaju upravo ono delo suda pred velikim belim prestolom tokom poslednjih dana, koje je čovek zamišljao u prošlim vremenima. Delo koje ovaploćeni Bog trenutno obavlja upravo je sud pred velikim belim prestolom. Ovaploćeni Bog sadašnjice jeste Bog koji, tokom poslednjih dana, sudi celom ljudskom rodu. Ovo telo, kao i delo Njegovo, Njegova reč i celokupna narav Njegova, predstavljaju Njegovu celokupnost. Iako je opseg Njegovog dela ograničen, i mada ono ne obuhvata neposredno čitavu vaseljenu, suština dela suda ogleda se u neposrednom sudu čitavom ljudskom rodu – ono se ne obavlja samo zarad izabranog kineskog naroda, niti zarad nekog manjeg broja ljudi. Uprkos tome što svojim opsegom ne obuhvata čitavu vaseljenu, delo ovaploćenog Boga predstavlja delo čitave vaseljene, a nakon što ovo delo bude dovršio u okvirima Svoga tela, On će ga odmah proširiti na celu vaseljenu, baš kao što se i jevanđelje Isusovo, nakon Njegovog vaskrsenja i vaznesenja, proširilo po čitavoj vaseljeni. Bilo da se radi o delu Duha ili delu tela, to je delo koje se izvršava unutar ograničenog opsega, ali koje predstavlja i delo čitave vaseljene. Tokom poslednjih dana, Bog Svoje delo obavlja tako što se pojavljuje pod Svojim ovaploćenim identitetom, a ovaploćeni Bog je Bog koji čoveku sudi pred velikim belim prestolom. Onaj koji izvršava delo suda, bio on Duh ili telo, jeste Bog koji ljudskom rodu sudi tokom poslednjih dana. Ovo se određuje na osnovu dela Njegovog, a ne prema Njegovom spoljašnjem izgledu, niti prema nekim drugim činiocima. Iako čovek u pogledu ovih reči gaji izvesne predstave, niko ne može poreći istinitost suda ovaploćenog Boga i osvajanja čitavog ljudskog roda. Na kraju krajeva, činjenice ostaju činjenice, ma šta čovek o njima mislio. Niko ne može reći da je „delo obavio Bog, ali da to telo nije Bog“. To je zabluda, jer ovo delo ne može da obavi niko drugi do Bog ovaploćen u telu. Budući da je ovo delo već dovršeno, nakon njega se delo Božjeg suda nad čovekom neće po drugi put javljati; Bog je, tokom Svog drugog ovaploćenja, već dovršio celokupno delo upravljanja, tako da neće biti četvrte etape Božjeg dela. Pošto je sudu podvrgnut čovek – čovek koji je sazdan od tela i iskvaren – i budući da duh Sotonin nije neposredno podvrgnut sudu, to se delo suda ne izvršava u duhovnom carstvu, već među ljudima.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 124

Niko od ovaploćenog Boga nije prikladniji, niti bolje osposobljen da sudi o iskvarenosti tela ljudskog. Kad bi delo suda neposredno obavljao Duh Božji, ono ne bi bilo sveobuhvatno. Štaviše, čovek bi takvo delo teško prihvatio, jer Duh nije u stanju da se sa čovekom suoči licem u lice, te zbog toga efekti takvog dela ne bi bili neposredni, a čovek bi u još manjoj meri bio u stanju da jasnije sagleda neuvredljivu narav Božju. Sotonu je moguće dotući samo tako što će iskvarenom ljudskom rodu suditi ovaploćeni Bog. Budući da je istovetan čoveku koji poseduje normalnu ljudskost, ovaploćeni Bog može neposredno da sudi čovekovoj nepravednosti; to je znak urođene svetosti Njegove i Njegove izuzetnosti. Samo je Bog podoban i samo je On u poziciji da sudi čoveku, jer poseduje istinu i pravednost, te je stoga u stanju da čoveku sudi. Oni koji ne poseduju istinu i pravednost nisu prikladni da sude drugima. Kad bi ovo delo obavljao Duh Božji, ono ne bi značilo pobedu nad Sotonom. Duh je, po svojoj suštini, uzvišeniji od smrtnih bića, a Duh Božji poseduje suštinsku svetost i trijumfuje nad telom. Kad bi Duh neposredno obavljao ovo delo, On ne bi mogao da sudi celokupnom buntovništvu ljudskom i ne bi mogao da otkrije svu čovekovu nepravednost. Jer, delo suda se takođe izvršava kroz čovekove predstave o Bogu, a čovek nikada nije imao nikakve predstave o Duhu, te stoga Duh nije u stanju da čovekovu nepravednost bolje otkrije, a još manje da tu njegovu nepravednost u potpunosti obelodani. Ovaploćeni Bog je neprijatelj svima onima koji Ga ne spoznaju. Sudeći čovekovim predstavama i čovekovom protivljenju Njemu, On na svetlo dana iznosi sve buntovništvo ljudskog roda. Efekti Njegovog dela u telu očigledniji su od efekata ostvarenih delovanjem Duha. Iz tog razloga, delo suda nad čitavim ljudskim rodom ne obavlja neposredno Duh, već je to delo ovaploćenog Boga. Ovaploćenog Boga čovek može da vidi i dodirne, a ovaploćeni Bog u stanju je da čoveka u potpunosti osvoji. U svom odnosu prema ovaploćenom Bogu, čovek napreduje od protivljenja ka pokornosti, od progona ka prihvatanju, od predstava prema znanju, i od odbacivanja do ljubavi – svi ovi efekti ostvaruju se delovanjem ovaploćenog Boga. Čovek biva spasen samo prihvatanjem Njegovog suda, spoznaje Ga tek postepeno, kroz reči iz usta Njegovih, čoveka On osvaja upravo dok Mu se ovaj suprotstavlja, a opskrbu za život čovek od Njega dobija tokom prihvatanja Njegove grdnje. Sve je ovo delo ovaploćenog Boga, a ne delo Boga pod Njegovim identitetom Duha. Delo koje obavlja ovaploćeni Bog najveće je i najtemeljnije delo, a ključnu komponentu tri etape Božjeg dela predstavljaju dve etape dela ovaploćenja. Čovekova duboka iskvarenost predstavlja veliku prepreku izvršenju dela ovaploćenog Boga. Naročito težak posao predstavlja delo koje se sprovodi na ljudima poslednjih dana; i okruženje je neprijateljski nastrojeno i sve su osobe prilično lošega kova. Pa ipak, po okončanju ovog dela, odgovarajući efekat će biti ostvaren bez ijedne greške; to je efekat dela koje obavlja telo, i on je ubedljiviji od efekta koji se postiže delovanjem Duha. Tri etape Božjeg dela biće dovršene u telu, a to mora učiniti ovaploćeni Bog. Najvažnije i najpresudnije delo obavlja se u telu, a spasenje čovekovo mora da obavi ovaploćeni Bog lično. Mada se svim ljudima čini kako ovaploćeni Bog nema sa čovekom nikakve veze, upravo od tog tela zavisi sudbina i egzistencija čitavog ljudskog roda.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 125

Svaka etapa Božjeg dela sprovodi se zarad celog ljudskog roda i usmerena je ka čitavom čovečanstvu. Čak i ako se Njegovo delo obavlja u telu, ono je i dalje usmereno ka celom ljudskom rodu; On je Bog svekolikog čovečanstva i Bog svih stvorenih i nestvorenih bića. Iako je Njegovo delo u telu ograničenog obima i premda je predmet tog dela takođe ograničen, svaki put kad se Bog ovaploti da bi obavio Svoj posao, On za predmet svog dela bira ono što je krajnje reprezentativno; On ne bira neku grupu prostih i neupadljivih ljudi na kojima će raditi, već za predmet Svog dela bira grupu ljudi sposobnih da budu predstavnici Njegovog dela u telu. Tu grupu ljudi On bira zato što je obim Njegovog dela u telu ograničen, zato što su ti ljudi naročito pripremljeni za Njegovo ovaploćeno telo i što je ta grupa naročito odabrana za Njegovo delo u telu. Predmete Svog dela Bog ne bira nasumično, već prema sledećem načelu: predmet Njegovog dela mora biti od koristi za delo ovaploćenog Boga i mora biti u stanju da predstavlja sav ljudski rod. Primera radi, u prihvatanju ličnog iskupljenja od strane Isusa, Jevreji su mogli da predstavljaju celo čovečanstvo, dok su Kinezi u stanju da čitav ljudski rod predstavljaju u prihvatanju ličnog osvajanja od strane ovaploćenog Boga. Ima osnove u predstavljanju čitavog čovečanstva kod Jevreja, kao što ima osnove i u predstavljanju celog ljudskog roda kod Kineza, u pogledu prihvatanja ličnog osvajanja od strane Boga. Značaj iskupljenja ništa ne otkriva više od dela iskupljenja koje je učinjeno među Jevrejima, dok revnost i uspeh osvajanja ništa ne otkriva više od dela osvajanja koje se vrši među kineskim narodom. Čini se da su reč i delo ovaploćenog Boga usmereni samo na malu grupu ljudi, ali Njegovo delo među ovom malom grupom zapravo predstavlja delo čitave vaseljene, a Njegova je reč usmerena ka celom ljudskom rodu. Nakon što Njegovo delo u telu bude privedeno kraju, oni koji Ga slede počeće da šire delo koje je On među njima učinio. Najbolje u vezi s Njegovim delom u telu jeste to što On onima koji Ga slede može u zalog da ostavi precizne reči i podsticaje, kao i Svoje konkretne namere za ljudski rod, tako da Njegovi sledbenici mogu celokupno Njegovo delo u telu i Njegove namere za ceo ljudski rod preciznije i konkretnije da prenesu onima koji taj put prihvataju. Samo delo ovaploćenog Boga među ljudima zaista ostvaruje činjenicu da Bog boravi i živi zajedno s čovekom. Jedino to delo ispunjava čovekovu želju da vidi Božje lice, da svedoči delo Božje i da čuje ličnu reč Božju. Ovaploćeni Bog privodi kraju doba u kojem su se ljudima javljala samo leđa Jahveova i ujedno zaključuje doba u kojem ljudi veruju u nejasnog Boga. Tačnije, delo poslednjeg ovaploćenog Boga uvodi čitavo čovečanstvo u doba koje je realnije, praktičnije i lepše. On ne samo da zaključuje doba zakona i pravila, već, što je još važnije, ljudima razotkriva Boga koji je praktičan i normalan, koji je pravedan i odlikuje se svetošću, koji otključava delo plana upravljanja i koji prikazuje tajne i odredište čovečanstva, koji je stvorio ljudski rod i privodi kraju delo upravljanja i koji je hiljadama godina bio skriven. On privodi potpunom kraju doba nejasnoće, On zaključuje doba u kojem su svi ljudi hteli, ali nisu mogli da traže Božje lice, On dovršava doba u kojem je celo čovečanstvo služilo Sotoni i čitav ljudski rod predvodi sve do ulaska u jednu potpuno novu eru. Sve je to rezultat dela koje Bog obavlja u telu namesto Božjeg Duha. Kad Bog deluje u Svom telu, oni koji Ga slede više ne traže, niti naslepo napipavaju stvari koje kao da ujedno postoje i ne postoje, te prestaju da nagađaju o namerama nejasnog Boga. Kad Bog pronosi Svoje delo u telu, oni koji ga slede preneće svim religijama i veroispovestima delo koje je On učinio u telu i celom će ljudskom rodu saopštiti sve Njegove reči. Sve što oni koji prime Njegovo jevanđelje budu čuli biće činjenice o Njegovom delu, biće stvari koje je čovek lično čuo i video, i biće to činjenice, a ne glasine. Te su činjenice dokaz kojim On pronosi Svoje delo, a ujedno su i oruđe koje On koristi u širenju tog dela. Kad ne bi bilo činjenica, Njegovo se jevanđelje ne bi proširilo ne sve zemlje i na sva mesta; kad bi, umesto činjenica, postojale samo čovekove maštarije, On nikad ne bi mogao da obavi delo osvajanja čitave vaseljene. Za čoveka je Duh neopipljiv i nevidljiv, a delo Duha čoveku ne može da ostavi nikakve dodatne dokaze ni činjenice o Božjem delu. Čovek nikada neće videti pravo Božje lice i uvek će verovati u nejasnog Boga koji ne postoji. Čovek nikada neće videti lice Božje, niti će ikada čuti reči koje Bog lično izgovara. Naposletku, čovekove maštarije su isprazne i one ne mogu da zamene pravo lice Boga; suštinsku narav Božju, kao ni delo Samoga Boga, čovek ne može da imitira. Nevidljivog nebeskog Boga i Njegovo delo na zemlju može doneti samo ovaploćeni Bog, koji Svoje delo lično obavlja među ljudima. Ovo je najidealniji način Božjeg javljanja čoveku, kad čovek Boga vidi i spoznaje Njegovo pravo lice, dok neovaploćeni Bog to ne može da postigne. Pošto je Svoje delo doveo do ove etape, ono je time već postiglo optimalni efekat i ostvarilo potpuni uspeh. Božjim ličnim delom u telu već je dovršeno devedeset odsto celokupnog Njegovog upravljanja. To je telo omogućilo bolji početak i bolji rezime čitavog Njegovog dela, ono je celokupno Njegovo delo objavilo i učinilo poslednju temeljnu dopunu celog tog dela. Stoga se neće pojaviti još neki ovaploćeni Bog, koji bi obavio četvrtu etapu Božjeg dela, i nikad više neće biti nikakvog čudesnog dela trećeg Božjeg ovaploćenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 126

Svaka etapa Božjeg dela u telu predstavlja Njegovo delo čitavog doba, a ne samo neki određeni period, kao što je to slučaj sa čovekovim delom. Stoga okončanje dela Njegovog poslednjeg ovaploćenja ne označava potpuni kraj Njegovog dela, zato što Njegovo delo u telu predstavlja čitavo doba, a ne samo period u kojem On Svoje delo obavlja u telu. To samo znači da On Svoje delo čitavog doba dovršava tokom boravka u telu, nakon čega se ono širi posvuda. Pošto ovaploćeni Bog obavi Svoju službu, On će Svoje buduće delo poveriti onima koji Ga slede. Na taj će način Njegovo delo čitavog doba nastaviti da se obavlja bez prekida. Delo čitavog doba ovaploćenja smatraće se završenim tek kad se proširi na celu vaseljenu. Delom ovaploćenog Boga započinje nova era, a oni koji nastavljaju Njegovo delo jesu oni koje On upotrebljava. Celokupno delo koje čovek obavlja u službi je ovaploćenog Boga i ono ne može da prekorači taj opseg. Da ovaploćeni Bog nije došao da obavi Svoje delo, čovek ne bi mogao staro doba da privede kraju, niti bi mogao da započne novo doba. Delo koje obavlja čovek spada u opseg onih dužnosti koje čovek može da izvršava i ono ne predstavlja Božje delo. Jedino ovaploćeni Bog može da dođe i da dovrši delo koje On treba da obavi i, osim Njega, to delo niko ne može da obavi u Njegovo ime. Ovo o čemu govorim se, naravno, odnosi na delo ovaploćenja. Ovaj ovaploćeni Bog najpre izvršava onaj korak dela koji nije u skladu s čovekovim predstavama, nakon čega obavlja još poslova koji nisu usklađeni s čovekovim predstavama. Cilj tog dela je osvajanje čoveka. U određenom smislu, Božje ovaploćenje nije u skladu s čovekovim predstavama, te On stoga obavlja još neka dela koja nisu u skladu s čovekovim predstavama, što čoveka navodi da razvija još kritičnije stavove o Njemu. On Svoje delo osvajanja, naprosto, obavlja među ljudima koji o Njemu imaju bezbroj predstava. Nakon što obavi Svoju službu, svi će ljudi, ma kako se prema Njemu ophodili, potpasti pod Njegovu vrhovnu vlast. Činjenica ovog dela ne odražava se samo na kineski narod, već ujedno predstavlja i način na koji će čitavo čovečanstvo biti osvojeno. Efekti ostvareni na ovim ljudima najavljuju efekte koji će biti ostvareni na čitavom čovečanstvu, a efekti dela koje On bude obavljao u budućnosti daleko će premašiti čak i efekte ostvarene na ovim ljudima. Božje delo u telu ne objavljuje se fanfarama, ali nije ni obavijeno tamom. To je realno i stvarno delo, delo u kojem je jedan i jedan jednako dva. Ono ni od koga nije skriveno, niti ikoga obmanjuje. Ono što ljudi vide jesu realne i autentične stvari, a ono što čovek stiče praktična je istina i znanje. Kad ovo delo bude dovršeno, čovek će posedovati novo znanje o Njemu, a oni koji uistinu tragaju neće više o Njemu imati nikakve predstave. To nije samo efekat Njegovog delovanja na kineski narod, već takođe predstavlja i efekat Njegovog dela osvajanja čitavog čovečanstva, jer za delo osvajanja celog čovečanstva ništa nije korisnije od ovog tela, od delovanja tog tela i od svega što od tog tela potiče. Sve je to korisno kako za Njegovo današnje delo, tako i za Njegovo delovanje u budućnosti. Ovo će telo osvojiti čitavo čovečanstvo i zadobiti čitavo čovečanstvo. Nema boljeg dela putem kojeg bi celo čovečanstvo moglo Boga da vidi, da Mu se pokori i da Ga spozna. Delo koje čovek obavlja predstavlja samo ograničeni opseg, a kada Bog obavlja Svoje delo, On se ne obraća određenoj osobi, već se obraća celom ljudskom rodu i svima onima koji prihvataju Njegove reči. Svršetak koji On objavljuje predstavlja svršetak čitavog ljudskog roda, a ne samo neke konkretne osobe. On nikoga ne tretira na poseban način, niti od bilo koga pravi žrtvu, već se obraća čitavom čovečanstvu i radi za njegovu dobrobit. Stoga je ovaj ovaploćeni Bog sve ljude već klasifikovao prema vrsti, već je sudio celom čovečanstvu i celom čovečanstvu uredio prikladno odredište. Mada Bog Svoje delo obavlja samo u Kini, On je zapravo već razrešio delo čitave vaseljene. On ne može da čeka da se Njegovo delo proširi na sav ljudski rod da bi tek onda počeo, korak po korak, nešto da izjavljuje i uređuje. Zar tada ne bi već bilo prekasno? Sada je On potpuno sposoban da unapred dovrši Svoje buduće delo. Pošto je Onaj koji deluje ovaploćeni Bog, On Svoje bezgranično delo obavlja unutar ograničenog opsega, nakon čega će od čoveka zatražiti da izvrši dužnost koju čovek treba da izvrši; to je načelo po kojem On deluje. On s čovekom može da živi samo neko vreme i ne može da mu se pridruži sve dok delo čitave epohe ne bude dovršeno. On unapred predviđa Svoje buduće delo zato što je On Bog. Nakon toga, On će Svojim rečima sve ljude klasifikovati prema vrsti, a čovečanstvo će, shodno Njegovim rečima, zakoračiti u Njegovo delo, koje se odvija korak po korak. Niko neće pobeći i svi moraju praktično da deluju u skladu s tim. Ubuduće će, dakle, doba biti usmeravano Njegovim rečima, a ne Duhom.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 127

Ljudsko je telo Sotona iskvario, te je stoga ono do krajnosti zaslepljeno i duboko povređeno. Najvažniji razlog zbog kojeg Bog Svoje delo u telu obavlja lično jeste taj što je predmet Njegovog spasenja čovek, sazdan od krvi i mesa, i što Sotona takođe koristi čovekovo telo da bi Božje delo ometao. Bitka sa Sotonom zapravo je delo osvajanja čoveka, a čovek je ujedno i predmet Božjeg spasenja. Na taj je način delo ovaploćenog Boga od suštinske važnosti. Sotona je iskvario čovekovo telo, a čovek je postao otelovljenje Sotone i objekat koji Bog treba da pobedi. Tako se na zemlji odvija delo borbe protiv Sotone i delo spasavanja čovečanstva, a Bog mora da postane čovek kako bi sa Sotonom vodio bitku. Ovo je delo praktično u najvećoj mogućoj meri. Kada Bog deluje u telu, On u telu zapravo vodi bitku protiv Sotone. Dok deluje u telu, On Svoje delo obavlja na duhovnom planu i celokupno Svoje duhovno delo čini stvarnim delom na zemlji. Onaj koji pritom biva osvojen jeste čovek, koji je prema Njemu buntovan, dok onaj koji je poražen predstavlja oličenje Sotone (i to je, naravno, čovek), koji je Njegov neprijatelj, a i onaj koji naposletku biva spasen takođe je čovek. Upravo je stoga još nužnije da Bog postane ljudsko biće sa spoljnom ljušturom stvorenog bića, kako bi mogao da povede pravu bitku sa Sotonom, da osvoji čoveka koji mu je buntovan i da ima istu spoljnu ljušturu kao i On, te da spase čoveka, koji je načinjen od iste spoljne ljušture kao i On i kojeg je Sotona povredio. Njegov neprijatelj je čovek, predmet Njegovog osvajanja je čovek i predmet Njegovog spasenja je čovek, kojeg je On stvorio. Stoga On mora da postane ljudsko biće, a na taj način Njegovo delo postaje neuporedivo lakše. On je u stanju da pobedi Sotonu i da osvoji ljudski rod, a uz to je sposoban i da spase čovečanstvo. Iako je ovo telo normalno i praktično, On nije obično telo: On nije telo koje je samo ljudsko, već telo koje je ujedno i ljudsko i božansko. U tome je razlika između Njega i čoveka, i to je znak Božjeg identiteta. Jedino takvo telo može da obavi delo koje On namerava da obavi, da izvrši Božju službu u telu i da u potpunosti dovrši Božje delo među ljudima. Da nije tako, Njegovo bi delo među ljudima uvek bilo isprazno i manjkavo. Mada je Bog u stanju da vodi bitku sa Sotoninim duhom i da iz nje izađe kao pobednik, staru narav iskvarenog čoveka nemoguće je razrešiti, a oni koji su prema Bogu buntovni i protive Mu se, nikad neće moći istinski da potpadnu pod Njegovu vrhovnu vlast, što znači da On ljude nikad neće moći da osvoji i nikad neće moći da zadobije čitavo čovečanstvo. Ako Njegovo delo na zemlji ne može da bude razrešeno, to znači da Njegovo upravljanje nikad neće biti privedeno kraju i da sav ljudski rod neće moći da otpočine. Ako Bog ne može da otpočine sa svim Svojim stvorenim bićima, takvo delo upravljanja nikad neće dobiti svoj ishod, a Božja će slava, shodno tome, nestati. Mada Njegovo telo nema nikakav autoritet, Njegovo delo će postići svoj efekat. To je neumitni smer u kojem se Njegovo delo odvija. Bez obzira na to da li Njegovo telo poseduje autoritet ili ne, sve dok je On sposoban da obavlja delo Samog Boga, On jeste Sȃm Bog. Ma koliko da je to telo normalno i obično, On može da obavlja delo koje treba da obavi, jer to je telo Bog, a ne samo ljudsko biće. Razlog zbog kojeg to telo može da obavlja delo za koje čovek nije sposoban jeste taj što se njegova unutarnja suština razlikuje od suštine bilo kojeg ljudskog bića, a razlog zbog kojeg On čoveka može da spase leži u činjenici da se njegov identitet razlikuje od identiteta ma kog drugog čoveka. Ovo telo je toliko važno za čovečanstvo zato što je On čovek, a povrh toga je i Bog, zato što može da obavi delo koje nijedan običan čovek od krvi i mesa ne može da obavi i zato što može da spase iskvarenog čoveka, koji zajedno s Njim živi na zemlji. Iako je identičan čoveku, ovaploćeni Bog je za ljudski rod važniji od bilo koje dragocene osobe, jer On može da obavi delo koje Duh Božiji ne može da obavi, sposobniji je od Duha Božjeg da svedoči o Sȃmom Bogu i sposobniji od Duha Božjeg da u potpunosti zadobije čovečanstvo. Kao rezultat toga, iako je ovo telo normalno i obično, Njegov doprinos čovečanstvu i Njegov značaj za postojanje ljudskog roda čine Ga izuzetno dragocenim, a praktična vrednost i značaj tog tela za svakog su čoveka nemerljivi. Premda ovo telo Sotonu ne može neposredno da uništi, On uz pomoć Svog dela može da osvoji čovečanstvo, da porazi Sotonu i primora ga da se potpuno potčini Njegovoj vrhovnoj vlasti. Upravo zato što je ovaploćen, Bog može da porazi Sotonu i u stanju je da spase čovečanstvo. On Sotonu ne uništava neposredno, već se ovaploćuje da bi obavio delo osvajanja čovečanstva koje je Sotona iskvario. Na taj način, On je u stanju da među Svojim stvorenim bićima svedoči o Sȃmom Sebi i sposobniji je da spase iskvarenog čoveka. Pobeda ovaploćenog Boga nad Sotonom pruža snažnije svedočenje i ubedljivija je od neposrednog uništenja Sotone od strane Božjeg Duha. Ovaploćeni Bog je sposobniji da čoveku pomogne da spozna Stvoritelja i sposobniji je da među Svojim stvorenim bićima svedoči o Sȃmom Sebi.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Iskvarenom ljudskom rodu potrebnije je spasenje od strane ovaploćenog Boga“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 128

Bog je došao na zemlju da obavi Svoje delo među ljudima, da Se lično otkrije čoveku i da mu omogući da Ga posmatra; zar je to mala stvar? Zaista nije jednostavno! Nije onako kako čovek zamišlja: da je Bog došao kako bi čovek mogao da Ga vidi, kako bi mogao da shvati da je Bog praktičan, a ne šupalj ili proziran, te da je Bog uzvišen, ali i ponizan. Da li je moguće da je tako jednostavno? Upravo zato što je Sotona iskvario čovekovo telo, a čovek je onaj koga Bog namerava da spase, Bog mora da preuzme čovekovo telo da bi se borio sa Sotonom i da bi lično predvodio čoveka. Samo je to od koristi za Njegovo delo. Dva ovaploćena tela Božja su postojala kako bi porazila Sotonu i kako bi čoveka što bolje spasla. Jer onaj koji vodi borbu sa Sotonom može biti samo Bog, bilo da je to Duh Božji ili ovaploćeno telo Božje. Ukratko, anđeli ne mogu biti ti koji će voditi borbu sa Sotonom, a još manje to može čovek koga je iskvario Sotona. Anđeli su nemoćni da vode ovu borbu, a čovek još manje. Budući da je tako, ako Bog želi da radi na čovekovom životu, ako želi da lično dođe na zemlju i spasi čoveka, On onda mora lično da se ovaploti – odnosno, mora lično da preuzme čovečije telo i da Svojim suštinskim identitetom i delom koje mora da obavi, dođe među ljude i lično spasi čoveka. U suprotnom, kad bi Duh Božji ili čovek obavljali ovo delo, onda od ove borbe nikada ništa ne bi bilo i ona se nikada ne bi završila. Samo onda kada se Bog ovaploti da bi lično krenuo u rat protiv Sotone među ljudima, čovek ima priliku za spasenje. Štaviše, jedino tada Sotona može biti osramoćen i ostavljen bez ikakvih mogućnosti da iskorištava ili sprovodi bilo kakve planove. Delo koje obavlja ovaploćeni Bog ne može da ostvari Duh Božji, a bilo bi još teže ijednom čoveku u čovečijem telu da ga obavi u ime Boga, jer je delo koje On obavlja zarad čovekovog života i zarad promene iskvarene čovekove naravi. Kada bi čovek morao da učestvuje u ovoj borbi, pobegao bi čim pre iz tog strašnog rasula i naprosto ne bi bio u stanju da promeni svoju iskvarenu narav. On ne bi mogao da spase čoveka od krsta niti da osvoji ceo buntovan ljudski rod, već samo da obavi neko sitno delo od ranije koje ne prevazilazi očekivanja ili pak neko drugo delo koje se ne odnosi na Sotonin poraz. Pa, zašto se onda mučiti? U čemu je značaj dela koje ne može pridobiti ljudski rod, a još manje poraziti Sotonu? I stoga, borbu sa Sotonom može da izvede jedino Sȃm Bog, a čoveku bi to bilo naprosto nemoguće. Čovekova dužnost je da se pokori i da sledi, jer čovek nije u stanju da obavi delo kao što je stvaranje neba i zemlje, niti, povrh toga, može da obavi delo borbe sa Sotonom. Čovek može da udovolji Stvoritelju samo pod vođstvom Samoga Boga kojim je Sotona poražen; ovo je jedino što čovek može da uradi. I tako, svaki put kada započne nova borba, odnosno, svaki put kada se započne delo novog doba, to delo lično obavlja Sȃm Bog i kroz njega On vodi čitavo doba i otvara novi put celom ljudskom rodu. Osvit novog doba je novi početak u borbi sa Sotonom, kojim čovek ulazi u novije, lepše carstvo, i u novo doba koje lično vodi Sȃm Bog. Čovek je gospodar svega, ali će oni koji su zadobijeni postati plodovi svih bitaka sa Sotonom. Sotona je onaj koji kvari sve i svakoga, poražen je na kraju svih bitaka, stoga je i onaj koji će nakon ovih bitaka biti kažnjen. Između Boga, čoveka i Sotone, samo je Sotona taj koji će biti odbačen s prezrenjem. Međutim, oni koje je Sotona zadobio, ali koje Bog nije povratio, oni se kažnjavaju u ime Sotone. Od ovo troje, sva stvorenja treba da poštuju samo Boga. Oni koje je Sotona iskvario, ali ih je Bog povratio i koji slede put Božji, međutim, postaju oni koji će primiti Božje obećanje i koji će suditi zlikovcima umesto Boga. Bog će zasigurno biti pobednik, a Sotona će zasigurno biti gubitnik, ali i među ljudima ima onih koji će pobediti i onih koji će izgubiti. Oni koji pobede pripadaće pobednicima, a oni koji izgube pripadaće gubitnicima; ovo je razvrstavanje svakoga prema vrsti i predstavlja konačni završetak celokupnog Božjeg dela. To je, takođe, cilj celog Božjeg dela i nikada se neće promeniti. Težište srži glavnog dela Božjeg upravljanja jeste u spasenju čoveka, te se Bog ovaploćuje prvenstveno radi ove srži, radi ovog dela i radi Sotoninog poraza. Stoga se Bog prvi put ovaplotio da bi porazio Sotonu: On se lično ovaplotio i lično je bio prikovan za krst kako bi dovršio delo prve bitke, koja je predstavljala delo iskupljenja ljudskog roda. Na isti način, ovu etapu dela lično obavlja Bog, koji se ovaplotio da bi obavio Svoje delo među ljudima, da bi lično izgovorio Svoju reč i omogućio čoveku da Ga vidi. Naravno, neizbežno je da On usput obavlja i neko drugo delo, međutim, glavni razlog što On lično obavlja Svoje delo je taj što želi da porazi Sotonu, da osvoji ceo ljudski rod i da zadobije ove ljude. Prema tome, delo Božjeg ovaploćenja zaista nije jednostavno. Da je Njegova namera bila samo da pokaže čoveku da je Bog ponizan, skriven i praktičan, da je sve to bilo samo radi obavljanja ovog dela, onda ne bi ni bilo potrebe za ovaploćenjem. Čak i da se Bog nije ovaplotio, On bi mogao čoveku direktno da otkrije Svoju poniznost i skrivenost, Svoju veličinu i svetost, međutim, takve stvari nemaju nikakve veze sa delom upravljanja ljudskim rodom. One nisu u stanju da spasu čoveka niti da ga upotpune, a još manje mogu da poraze Sotonu. Ako bi poraz Sotone podrazumevao samo borbu Duha protiv duha, onda bi takvo delo imalo još manju praktičnu vrednost; ne bi bilo u stanju da zadobije čoveka i uništilo bi njegovu sudbinu i njegove izglede. Kao takvo, današnje Božje delo je od velikog značaja. Njegova svrha nije samo ta da bi Ga čovek mogao videti, niti da bi čovek progledao, niti da bi mu se pružio neznatan osećaj da se pokrenuo i ohrabrio; takvo delo nema nikakvog značaja. Ako možeš da pričaš samo o takvoj vrsti spoznaje, onda to dokazuje da nisi spoznao pravi značaj Božjeg ovaploćenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 129

Svaka etapa dela koju Bog obavi ima svoj praktičan značaj. U ono vreme, kada je Isus došao, došao je u muškom obličju, a kada je Bog ovoga puta došao, Njegovo je obličje žensko. Iz ovoga se može videti da Božje stvaranje kako muškaraca tako i žena može biti od koristi u Njegovom delu i da kod Njega nema razlike između polova. Kada Njegov Duh dođe, On može da uzme telo koje god želi, i to telo može da Ga predstavlja; bilo da je muško ili žensko, ono može da predstavlja Boga dokle god je Njegovo ovaploćenje. Da se Isus, kada je došao, pojavio u ženskom obličju, drugim rečima, da je Sveti Duh začeo devojčicu, a ne dečaka, ta etapa dela bi ipak bila dovršena. Da je tako bilo, današnju etapu dela bi morao da dovrši muškarac, ali delo bi svejedno bilo dovršeno. Delo obavljeno u svakoj pojedinačnoj etapi ima svoj značaj; nijedna etapa dela se ne ponavlja, niti je u sukobu sa drugom. U ono vreme su Isusa, dok je obavljao Svoje delo, zvali jedinim Sinom, a reč „Sin“ podrazumeva muški pol. Zašto se jedini Sin ne spominje u sadašnjoj etapi? Zato što u ovoj etapi delo zahteva promenu pola u odnosu na Isusov. Bog ne pravi razliku između polova. On obavlja Svoje delo po Sopstvenoj volji i u izvođenju Svoga dela ne podleže nikakvim ograničenjima, već je izuzetno slobodan. Međutim, svaka etapa dela ima svoj praktičan značaj. Bog se ovaplotio dva puta i očigledno je da je Njegovo ovaploćenje u poslednjim danima i poslednje. Došao je da obznani sva Svoja dela. Kada se u ovoj etapi On ne bi ovaplotio kako bi lično obavio delo na očigled čoveka, čovek bi se zauvek držao predstave da je Bog samo muško, a ne žensko. Ranije su svi ljudi verovali da Bog može biti samo muško i da se žensko ne može zvati Bogom, jer su svi ljudi smatrali da muškarci imaju autoritet nad ženama. Verovali su da nijedna žena ne može da preuzme autoritet na sebe, već samo muškarci. Štaviše, čak su govorili da je muškarac glava žene i da žena mora da se pokorava muškarcu i da ne može da ga nadmaši. U prošlim vremenima, kada se govorilo da je muškarac glava žene, to je bilo rečeno za Adama i Evu, koje je zmija prevarila – ne za muškarca i ženu kakve ih je Jahve stvorio u početku. Naravno, žena mora da sluša i voli svog muža, a muž mora da nauči da hrani i izdržava svoju porodicu. To su zakoni i uredbe koje je Jahve izneo i kojih ljudski rod mora da se pridržava u svom životu na zemlji. I reče Jahve ženi: „Žudećeš za svojim mužem, ali on će vladati nad tobom!“ Govorio je tako samo da bi ljudski rod (to jest i muškarac i žena) mogao da živi normalnim životom pod Jahveovom vlašću, i da bi životi ljudi mogli da imaju nekakvu strukturu i da ne ispadnu iz valjanog poretka. Stoga je Jahve sačinio odgovarajuća pravila ponašanja za muškarce i žene, mada se to odnosilo samo na sva stvorena bića koja žive na zemlji, i nije imalo nikakve veze sa Božjim ovaploćenjem. Kako bi Bog mogao da bude isto što i Njegova stvorena bića? Njegove reči bile su usmerene samo na ljudski rod Njegovog stvaranja; upravo da bi ljudi živeli normalnim životom, On je uspostavio pravila za muškarca i ženu. U početku, kada je Jahve stvorio ljudski rod, napravio je dve vrste ljudskog bića, i muško i žensko; tako postoji i podela na muško i žensko u Njegovim ovaploćenjima. On nije odlučio o Svom delu na osnovu reči koje je uputio Adamu i Evi. Oba puta kada se On ovaplotio utvrđena su u potpunosti u skladu sa Njegovim razmišljanjem u doba kada je stvorio ljudski rod; to jest, On je završio delo Svoja dva ovaploćenja na osnovu muškog i ženskog pre nego što su se iskvarili. Ukoliko bi čovečanstvo uzelo reči koje je Jahve uputio Adamu i Evi, koje je zmija prevarila, i primenilo ih na delo Božjeg ovaploćenja, zar ne bi i Isus morao da voli Svoju ženu onako kako je red? Da li bi Bog, tada, i dalje bio Bog? A pošto je to tako, da li bi On i dalje mogao da dovrši Svoje delo? Ako uzmemo da je pogrešno to što je ovaploćeno Božje telo žensko, zar onda ne bi bilo ogromna greška i to što je Bog stvorio ženu? Ako ljudi još uvek veruju da bi bilo pogrešno da se Bog ovaploti kao žensko, zar nije onda Isus, time što se nije ženio, te nije bio u stanju da voli Svoju ženu, počinio istu grešku kao i sadašnje ovaploćenje? Pošto koristiš reči koje je Jahve govorio Evi da bi procenio koliko je istinito sadašnje Božje ovaploćenje, onda moraš koristiti Jahveove reči upućene Adamu da sudiš Gospodu Isusu koji se ovaplotio u Dobu blagodati. Zar to nije jedno te isto? Pošto procenjuješ Gospoda Isusa uzimajući za osnovu muškarca koga zmija nije prevarila, onda ne treba da sudiš o istinitosti današnjeg ovaploćenja na osnovu žene koju je zmija prevarila. To ne bi bilo pravično! Takvo procenjivanje Boga dokazuje da ti nedostaje razuma. Kada se Jahve dvaput ovaplotio, pol Njegovog tela bio je povezan sa muškarcem i ženom koje zmija nije prevarila; On se oba ova puta ovaplotio u skladu sa muškarcem i ženom koje zmija nije prevarila. Nemoj misliti da je Isusova muškost bila ista kao Adamova, koga je zmija prevarila. Između njih dvojice ne postoji nikakva veza, oni su muškarci dve različite prirode. Svakako se ne može smatrati da Isusova muškost dokazuje da je On glava svim ženama a ne i svim muškarcima? Zar On nije car svih Jevreja (uključujući i muškarce i žene)? On je Sȃm Bog, ne samo da je glava ženi, već je glava i muškarcu. On je Gospod svih stvorenih bića i glava svim stvorenim bićima. Kako si mogao da zaključiš da je Isusova muškost simbol glave žene? Zar to ne bi bilo bogohuljenje? Isus je muškarac koji nije bio iskvaren. On je Bog; On je Hristos; On je Gospod. Kako On može da bude muškarac kao Adam, koji je bio iskvaren? Isus je telo koje je na sebe odenuo najsvetiji Duh Božji. Kako bi mogao da kažeš da je On Bog koji poseduje Adamovu muškost? Zar u tom slučaju ne bi sve Božje delo bilo pogrešno? Da li bi Jahve u Isusu otelotvorio muškost Adama, koga je prevarila zmija? Zar sadašnje ovaploćenje nije još jedan primer dela ovaploćenog Boga, koji je u pogledu pola različit od Isusa ali Mu je po prirodi isti? Da li se još uvek usuđuješ da kažeš da ovaploćeni Bog ne može biti žensko zato što je žena bila prva koju je zmija prevarila? Da li se još uvek usuđuješ da kažeš da Bog nikako ne bi mogao da se ovaploti kao žensko zato što je žena najnečistija i izvor iskvarenosti ljudskog roda? Da li se usuđuješ da i dalje tvrdiš da „žena treba uvek da bude pokorna muškarcu i ne sme nikada da ispoljava ili direktno predstavlja Boga“? U prošlosti nisi razumeo, ali možeš li sada i dalje da huliš delo Božje, pogotovo ovaploćeno telo Božje? Ako ti ovo nije jasno, onda ti je najbolje da pripaziš na jezik, da se ne bi razotkrila tvoja glupost i neznanje i prikazala tvoja ružnoća. Nemoj misliti da ti je sve jasno. Kažem ti da sve što si video i doživeo nije dovoljno da shvatiš ni hiljaditi deo Mog plana upravljanja. Zašto se onda ponašaš tako nadmeno? Ta mrvica talenta i trunka znanja koje imaš nisu dovoljne Isusu da ih upotrebi ni u jednoj jedinoj sekundi Svog dela! Koliko iskustva zaista poseduješ? Ono što si video i sve ono što si čuo u čitavom svom životu i sve ono što si zamislio manje je od onoga što Ja obavim u jednom jedinom trenutku! Bolje ti je da ne cepidlačiš i ne tražiš mane. Možeš biti nadmen koliko god hoćeš, ali ti nisi ništa više do stvoreno biće koje čak ni mravu nije doraslo! Sve što držiš u svom stomaku manje je od onoga što se nalazi u stomaku jednog mrava! Nemoj misliti da samo zato što si stekao nešto iskustva i zrelosti, imaš pravo da žučno mašeš rukama i koristiš krupne reči. Zar tvoje iskustvo i tvoja zrelost nisu proizašli iz reči koje sam Ja izjavio? Veruješ li da si ih dobio u zamenu za svoj rad i trud? Danas vidiš da sam se ovaplotio i samo na osnovu toga se u tebi već javlja pregršt koncepata i beskrajno mnogo predstava koje proističu iz toga. Da nije Mog ovaploćenja, čak i da si izuzetno nadaren, ti ne bi imao toliko koncepata; a zar nisu oni začetak tvojih predstava? Da se Isus nije prvi put ovaplotio, da li bi ti uopšte znao za ovaploćenje? Zar se tvoja drskost da pokušaš da sudiš drugom ovaploćenju ne zasniva na znanju koje ti je dalo prvo ovaploćenje? Zašto ga, umesto da budeš pokoran sledbenik, podvrgavaš ispitivanju? Kada uđeš u ovaj tok i staneš pred otelotvorenog Boga, da li bi ti On dozvolio da ga istražuješ? Ti možeš da istražuješ prošlost svoje porodice, ali ako pokušaš da istražiš Božju „porodičnu istoriju“, da li bi ti današnji Bog dozvolio da sprovedeš takvo ispitivanje? Da nisi slep? Zar ne navlačiš tako prezir na sebe?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dva ovaploćenja upotpunjuju značaj ovaploćenja“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 130

Isus i ja potičemo od jednog Duha. Iako nismo povezani u telu, Naš Duh je jedan; iako sadržaj onoga što činimo i delo koje preduzimamo nije isto, Mi smo u suštini slični; Naša tela imaju različita obličja, ali to je do promene u dobu i do različitih zahteva Naših dela; Naše službe nisu slične, tako da su delo koje stvaramo i naravi koje čoveku otkrivamo takođe različiti. Zato se ono što čovek vidi i razume danas razlikuje od onoga u prošlosti, a to je posledica promene doba. Uprkos tome što se Oni razlikuju po polu i obličju Njihovih tela i što nisu od istog roda, niti su rođeni u istom razdoblju, Njihov Duh je ipak jedno. Uprkos tome što Njihova tela ne dele ni krv ni fizičku sličnost bilo koje vrste, ne može se poreći da su Oni ovaploćena tela Božja u dve različite epohe. Nepobitna je istina da su Oni ovaploćena tela Božja. Međutim, Oni ne potiču od iste loze niti koriste isti ljudski jezik (jedno je bio muškarac koji je govorio jezikom Jevreja a drugo je žensko koje govori samo kineski). To su razlozi zbog kojih su Oni živeli u različitim zemljama da bi obavili delo koje svakome od njih priliči, i to u različitim epohama. Uprkos činjenici da su isti Duh, da poseduju istu suštinu, između Njihovih obličja nema nikakve sličnosti. Jedino što Im je zajedničko jeste ista ljudskost, ali što se tiče spoljašnjeg izgleda Njihovih tela i okolnosti Njihovog rođenja, Oni nisu slični. To ne utiče na delo nijednog od Njih, niti na znanje koje čovek ima o Njima, zato što su Oni, na kraju krajeva, isti Duh i niko ne može da Ih razdvoji. Uprkos tome što nisu u krvnom srodstvu, Njihovim čitavim bićima upravlja Njihov Duh, koji Im dodeljuje različita dela u različitim razdobljima, a i Njihova tela potiču od različitih loza. Jahveov Duh nije otac Isusovog Duha, a Isusov Duh nije sin Jahveovog Duha: Oni su jedan te isti Duh. Isto tako, ovaploćeni Bog današnjice i Isus nisu u krvnom srodstvu, ali Oni su jedno zato što je Njihov Duh jedan. Bog može da obavi delo milosti i blagosti, kao i pravednog suda i grdnje čoveka, i bacanja kletvi na čoveka; i na kraju, On može da obavi i delo uništenja sveta i kažnjavanja zlih. Zar On ne radi sve to sam? Zar nije to svemoć Božija?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dva ovaploćenja upotpunjuju značaj ovaploćenja“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 131

Budući da je Bog najveći u celoj vaseljeni i u carstvu nad njom, bi li On mogao da Sebe u celosti objasni samo Svojim telesnim obličjem? Bog zaodeva Sebe telom kako bi obavio jednu etapu Svog dela. Ovaj telesni lik Njegov nema nikakav poseban značaj, nije ni u kakvoj vezi sa prolaskom doba, niti ima išta zajedničko sa Božjom naravi. Zašto Isus nije dopustio da Njegov lik ostane i posle Njega? Zašto čoveku nije dozvolio da naslika Njegov lik, kako bi se taj lik prenosio na nova pokoljenja? Zašto ljudima nije dopustio da priznaju da Njegov lik predstavlja lik Božji? Iako je čovekov lik stvoren prema liku Božjem, je li bilo moguće da se čovekovom pojavom predstavi uzvišeni lik Božji? Prilikom Božjeg ovaploćenja, On jednostavno silazi s neba u neko konkretno telo. Njegov Duh je taj koji silazi u telo, kroz koje On zatim obavlja delo Duha. Duh je taj koji se izražava u telu i Duh je taj koji Svoje delo obavlja u telu. Duh je u potpunosti predstavljen delom koje se obavlja u telu, a telo je tu samo zarad obavljanja dela, što ne znači da telesni lik može biti zamena za istinski lik Boga Samoga; nije u tome svrha, niti značaj Božjeg ovaploćenja. On se ovaploćuje samo zato da bi Duh mogao da pronađe boravište koje odgovara Njegovom delu, da bi bolje ostvario Svoje delo u telu, da bi ljudi mogli da vide Njegove postupke, razumeju Njegovu narav, čuju Njegove reči i spoznaju čudo dela Njegovog. Njegovo ime predstavlja Njegovu narav, delo Njegovo predstavlja Njegov identitet, ali On nikad nije rekao da Njegovo pojavljivanje u telu predstavlja Njegov lik; to je samo čovekova predstava. Stoga, ime Njegovo, Njegovo delo, narav Njegova i Njegov pol predstavljaju ključne aspekte Božjeg ovaploćenja. Oni služe da predstave Njegovo upravljanje u ovom dobu. Budući da je ono tu samo zarad Njegovog dela u datom vremenu, Njegovo pojavljivanje u telu nema nikakve veze s Njegovim upravljanjem. Kako bi, međutim, bilo nemoguće da ovaploćeni Bog nema nikakvu konkretnu pojavu, to On bira prikladnu porodicu koja će odrediti Njegovu pojavu. Kad bi pojava Božja značajno predstavljala Boga, onda bi svi oni sa crtama lica nalik Njegovim takođe predstavljali Boga. Zar to ne bi bila nečuvena greška? Čovek je Isusov portret naslikao zato da bi ljudi mogli da Ga obožavaju. Sveti Duh u to vreme nije dao nikakva posebna uputstva, te je čovek do današnjeg dana prenosio taj zamišljeni portret. Prema prvobitnoj Božjoj nameri, doduše, čovek to nije trebalo da radi. Jedino je zahvaljujući revnosti čovekovoj Isusov portret još i danas tu. Bog je Duh, i čovek u svojoj završnoj analizi nikad neće moći da obuhvati sve što je Njegov lik. Jedino njegova narav može predstaviti njegov lik. A što se tiče izgleda Njegovog nosa, usta Njegovih, Njegovih očiju i Njegove kose, sve je to izvan tvoje sposobnosti sveukupnog sagledavanja. Kad se Jovanu prikazalo otkrivenje, on je video lik Sina čovečijeg: iz usta Njegovih virio je mač oštar s obe strane, oči Mu behu poput užarenog ognja, glava i kosa Njegova bejahu kao vuna beli, Njegova stopala nalik uglačanoj bronzi, a oko prsiju bejaše opasan zlatnim pojasom. Iako su mu reči bile izuzetno živopisne, lik Božji koji je on opisao nije bio lik nekog stvorenja. Ono što je video bila je samo vizija, a ne lik osobe iz materijalnog sveta. Jovan je ugledao viziju, ali nije svedočio istinskoj pojavi Boga. Budući da predstavlja lik stvorenog bića, likom ovaploćenog Boga ne može se u celosti predstaviti Božja narav. Kad je stvorio ljudski rod, Jahve je rekao da ga je načinio prema Svom liku i da je stvorio muškarca i ženu. U to je vreme On govorio kako je i muškarca i ženu stvorio prema Božjem liku. Mada čovek svojim likom podseća na lik Božji, iz toga se ne može izvući zaključak da čovekov izgled predstavlja Božji lik. Isto tako ne možeš ljudskim jezikom lik Božji u celini sažeto izraziti, jer je Bog tako uzvišen, tako velik, tako čudesan i nedokučiv!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 132

Ovoga puta, Bog ne dolazi da obavi delo u duhovnom telu, već dolazi u sasvim običnom telu. Štaviše, ne samo da je to telo drugog Božjeg ovaploćenja, već je ujedno telo kroz koje se Bog vraća u krv i meso. To je sasvim obično telo. Ne možeš da primetiš ništa što Ga izdvaja od drugih, ali možeš da od Njega dobiješ istine za koje se ranije nije čulo. To beznačajno telo je ono kroz koje se otelovljuju sve reči istine koje dolaze od Boga, ono koje preuzima Božje delo u poslednjim danima i koje izražava celokupnu Božju narav kako bi je čovek mogao razumeti. Zar ne želiš silno da vidiš Boga sa nebesa? Zar ne želiš silno da razumeš Boga sa nebesa? Zar ne želiš silno da vidiš odredište ljudskog roda? On će ti reći sve ove tajne – tajne koje nijedan čovek nije mogao da ti kaže, a reći će ti i istine koje ne razumeš. On predstavlja tvoju kapiju u carstvo i tvog vodiča u novo doba. Jedno takvo svakidašnje telo krije mnoge nedokučive tajne. Njegova dela ti mogu biti zagonetna, ali je celokupan cilj dela koje On obavlja dovoljan da ti omogući da vidiš da On nije, kao što ljudi veruju, obično telo. Jer On predstavlja Božje namere i brigu koju Bog iskazuje prema ljudskom rodu u poslednjim danima. Premda ne možeš da čuješ Njegove reči koje kao da potresaju nebo i zemlju, premda ne možeš da vidiš Njegove oči koje su kao plameni oganj i premda ne možeš da iskusiš disciplinu Njegovog gvozdenog štapa, ipak možeš da u Njegovim rečima čuješ kako je Bog gnevan i znaš da pokazuje saosećanje prema ljudima; možeš da vidiš Božju pravednu narav i Njegovu mudrost i, povrh toga, da sagledaš Božju zabrinutost za ceo ljudski rod. Božje delo u poslednjim danima sastoji se u tome da dozvoli čoveku da vidi Boga sa nebesa kako živi među ljudima na zemlji i da omogući čoveku da spozna Boga, pokori Mu se, boji Ga se i voli Ga. Zato se On po drugi put vratio u telo. Premda čovek danas vidi Boga koji je isti kao čovek, Boga s nosom i parom očiju, jednog ni po čemu izuzetnog Boga, Bog će vam na kraju pokazati da kada ovaj čovek ne bi postojao, nebo i zemlja bi pretrpeli ogromnu promenu. Kada ovaj čovek ne bi postojao, nebesa bi se zamračila, zemljom bi zavladao haos i čitav ljudski rod bi živeo usred gladi i pošasti. On će vam pokazati da u slučaju da ovaploćeni Bog nije došao da vas spasi u poslednjim danima, Bog bi odavno u paklu uništio čitav ljudski rod. Kada ovo telo ne bi postojalo, vi biste zauvek bili arhigrešnici i za vek vekova biste bili leševi. Trebalo bi da znate da, kada ovo telo ne bi postojalo, čitav ljudski rod bi se suočio s neizbežnom nesrećom i ne bi mogao da izbegne još strožu kaznu koju Bog izriče ljudskom rodu u poslednjim danima. Da ovo obično telo nije rođeno, svi biste bili u stanju u kome preklinjete za život, a da ne možete da živite i u kome se molite za smrt, a da ne možete da umrete. Kada ovo telo ne bi postojalo, ne biste mogli da dođete do istine i da danas stupite pred Božji presto, već bi vas Bog kaznio za vaše teške grehove. Da li ste znali da bez Božjeg povratka u telo niko ne bi imao priliku za spasenje, i da nema dolaska ovog tela, Bog bi odavno stavio tačku na drevno doba? Budući da je tako, možete li i dalje da odbacujete drugo Božje ovaploćenje? Budući da od ovog običnog čoveka možete da imate tako puno koristi, zašto Ga ne biste rado prihvatili?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li si znao? Bog je među ljudima učinio nešto veličanstveno“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 133

Božje delo je nešto što ne možeš da razumeš. Ako ne možeš da u potpunosti dokučiš da li je tvoj izbor ispravan, niti da znaš da li Božje delo može biti uspešno, zašto onda ne oprobaš sreću i vidiš da li ti ovaj obični čovek može biti od velike pomoći, i da li je Bog zaista obavio veliko delo? Ipak, moram ti reći da su u Nojevo vreme ljudi jeli i pili, ženili se i udavali u tolikoj meri da je Bogu bilo nepodnošljivo da to gleda, te je poslao veliki potop da uništi ljudski rod, poštedevši samo Nojevu osmočlanu porodicu i sve ptičje i životinjske vrste. U poslednjim danima, međutim, pošteđeni od Boga jesu svi oni koji su mu do kraja ostali odani. I premda su oba doba bila vremena velike iskvarenosti za koju je Bogu bilo nepodnošljivo da je posmatra, a ljudski rod je u oba doba postao tako iskvaren i poricao je Bogu da je njegov Gospod, Bog je uništio ljude samo u Nojevo vreme. Ljudski rod je u oba doba doneo Bogu veliku nevolju, ali je Bog sve do sada, ipak, ostao strpljiv prema ljudima poslednjih dana. Zašto je tako? Da li ste se ikad zapitali zašto? Ako zaista ne znate, evo, Ja ću vam reći. Razlog zbog kojeg Bog može ljudima da podari blagodat u poslednjim danima nije to što su oni manje iskvareni nego ljudi u Nojevo vreme, niti to što su pred Bogom pokazali pokajanje, a još manje je reč o tome da je tehnologija u poslednjim danima toliko napredna da Bog ne uspeva da ih uništi. Već je to stoga što Bog ima delo koje treba da obavi u grupi ljudi u poslednjim danima i On će Sȃm obaviti ovo delo u Svom ovaploćenju. Štaviše, Bog će izabrati deo ove grupe da postane predmet Njegovog spasenja i plod Njegovog plana upravljanja i uvešće ove ljude u sledeće doba. Stoga, bez obzira na sve, ova cena koju je Bog platio u potpunosti je bila u sklopu pripreme za delo koje će Njegovo ovaploćeno telo obaviti u poslednjim danima. Za to što ste stigli do današnjeg dana treba da zahvalite ovom telu. Upravo zbog toga što Bog živi u telu, vi imate priliku da preživite. Sva ova sreća stečena je zbog ovog običnog čoveka. Ne samo ovaj, već na kraju i svaki narod će obožavati ovog običnog čoveka, zahvaljivati se i pokoravati se ovom beznačajnom čoveku, jer su istina, život i put koje je On doneo, spasli čitav ljudski rod, ublažili sukobe između čoveka i Boga, skratili razdaljinu između njih i stvorili vezu između Božjih i čovečjih misli. On je takođe taj koji je za Boga zadobio još veću slavu. Da li je tako običan čovek nedostojan tvog poverenja i divljenja? Da li je tako obično telo neprikladno nazivati Hristom? Zar takav običan čovek ne može postati Božji izraz među ljudima? Zar takav čovek, koji je ljudski rod poštedeo katastrofe, ne zaslužuje vašu ljubav i želju da Ga zadržite? Ako odbacujete istine koje izlaze iz Njegovih usta i prezirete Njegovo postojanje među vama, u šta ćete se na kraju pretvoriti?

Celokupno Božje delo u poslednjim danima obavlja se preko ovog običnog čoveka. On će ti dati sve – štaviše, On će moći da odlučuje o svemu što se odnosi na tebe. Može li takav čovek biti onakav kakvim Ga smatrate: toliko jednostavan da nije dostojan pominjanja? Zar Njegova istina nije dovoljna da vas u potpunosti ubedi? Zar to što svedočite Njegovom delu nije dovoljno da vas u potpunosti ubedi? Ili je reč o tome da put koji On donosi za vas nije dostojan da po njemu hodate? Na kraju krajeva, šta je razlog tome da Ga se gnušate, da Ga odbacujete i da Ga se klonite? Upravo ovaj čovek govori istinu, upravo On pruža istinu i pokazuje vam put kojim treba da idete. Da li je moguće da još uvek ne možete da pronađete tragove Božjeg dela unutar ovih istina? Bez Isusovog dela, ljudski rod ne bi mogao da siđe s krsta, ali bez današnjeg ovaploćenja, oni koji silaze s krsta nikada ne bi mogli da dobiju Božje odobrenje niti da uđu u novo doba. Bez dolaska ovog običnog čoveka, nikada ne biste imali priliku da vidite pravo lice Božje, niti biste na to imali pravo, jer ste svi vi predmeti koje je odavno trebalo uništiti. Zbog dolaska drugog Božjeg ovaploćenja, Bog vam je oprostio i ukazao vam milost. Bez obzira na to, reči uz koje na kraju moram da vas ostavim još uvek glase: Ovaj obični čovek, koji je ovaploćeni Bog, za vas je od suštinskog značaja. Ovo je nešto veličanstveno što je Bog već učinio među ljudima.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li si znao? Bog je među ljudima učinio nešto veličanstveno“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 134

Šta treba da znaš o praktičnom Bogu? Praktičnog Samog Boga čine Duh, Osoba i Reč i to je pravi smisao praktičnog Samog Boga. Ako poznaješ samo Osobu – ako poznaješ Njegove osobine i ličnost – ali ne poznaješ delo Duha ili šta Duh čini u telu, te ako obraćaš pažnju samo na Duha i Reč i moliš se samo Duhu, a ne poznaješ delo Božjeg Duha u praktičnom Bogu, onda to dokazuje da ti praktičnog Boga i ne poznaješ. Znanje o praktičnom Bogu podrazumeva poznavanje i iskustvenu spoznaju Negovih reči, kao i razumevanje pravila i načela po kojima Sveti Duh deluje, te načina na koji Duh Božji dela u telu. Takođe podrazumeva i saznanje da Duh upravlja svim onim što Bog čini u telu i da su reči koje izgovara neposredan izraz Duha. Dakle, da bi se upoznao praktični Bog, najvažnije je spoznati kako Bog deluje kroz ljudskost, a kako kroz božanstvo; to se posledično tiče izraza Duha sa kojima se svi ljudi susreću.

Koji su vidovi izražavanja Duha? Ponekad Bog deluje kroz ljudskost, a ponekad kroz božanstvo – no, u oba slučaja je Duh taj koji zapoveda. Kakav god da je duh u ljudima, takav je i njihov spoljašnji izraz. Duh dela normalno, ali to delovanje po Duhu ide u dva smera: jedan je Njegovo delovanje kroz ljudskost, a drugi Njegovo delovanje kroz božanstvo. To treba da ti je jasno. Delovanje Duha se razlikuje spram okolnosti: kada se traži Njegovo ljudsko delovanje, Duh rukovodi tim ljudskim delovanjem, a kada je potrebno Njegovo božansko delovanje, onda se božanstvo neposredno pojavljuje da izvrši što treba. Budući da Bog dela u telu i pojavljuje se u telu, On dela i kroz ljudskost i kroz božanstvo. Duh usmerava Njegovo delovanje kroz ljudskost i to čini sa ciljem da zadovolji telesne potrebe ljudi, da im susretanje sa Njim učini lakšim, da im dopusti da posmatraju Božju praktičnost i normalnost, te da im dozvoli da spoznaju da je Duh Božji došao u telu i da je među ljudima, da živi zajedno sa čovekom i da se susreće sa njim. Svoje božansko delo izvršava kako bi opskrbio živote ljudi i u svemu ih pozitivno usmeravao, menjao njihove naravi i dopuštao im da posmatraju istinsku pojavu Duha u telu. Do rasta u životu čoveka uglavnom dolazi neposredno putem Božjeg delovanja i reči kroz božanstvo. Do promene u naravi ljudi može da dođe samo ako prihvate Božje delovanje kroz božanstvo i samo tada mogu da nađu zadovoljenje u svom duhu; samo ako je pored ovoga prisutno i delovanje kroz ljudskost – Božja pastirska briga, podrška i opskrbljivanje kroz ljudskost – rezultati Božjeg delovanja mogu da budu postignuti u potpunosti. Sam praktični Bog o kome se danas govori deluje i kroz ljudskost i kroz božanstvo. Njegovo normalno ljudsko delo i život, kao i Njegovo potpuno božansko delo ostvaruju se kroz pojavu praktičnog Boga. Njegova ljudskost i božanstvo su srasli u jedno, a delovanje i jednog i drugog se ostvaruje kroz reči; bilo kroz ljudskost ili kroz božanstvo, On izgovara reči. Kada Bog deluje kroz ljudskost, On govori jezikom ljudskosti, tako da ljudi mogu da se povežu sa rečenim i da to razumeju. Njegove reči su izrečene jednostavnim jezikom i lako su razumljive, tako da se svi ljudi mogu opskrbiti; bez obzira na to da li su ljudi puni znanja ili su oskudnog obrazovanja, svi oni mogu da prime Božje reči. Božje delo kroz božanstvo se isto tako iskazuje rečima, ali je ono potpuno opskrbljeno, puno života, neokaljano ljudskim zamislima, ne uzima u obzir ljudske prioritete i ne poznaje ljudska ograničenja, postoji izvan granica svake normalne ljudskosti; Božje delo se pokazuje u telu, ali je neposredni izraz Duha. Ako ljudi samo prihvataju Božje delovanje kroz ljudskost, onda će sami sebi postaviti granice, te će Bog večito morati da ih redovno orezuje poput voćke i dovodi u red kako bi se došlo bar do neznatnog pomaka. Bez delovanja ili prisutnosti Svetog Duha, uvek će se vraćati svojim starim putevima; ove bolesti i nedostaci se mogu ispraviti samo kroz božansko delovanje i tek nakon toga ljudi mogu biti upotpunjeni. Umesto neprestanog orezivanja, ono što je potrebno su pozitivno opskrbljivanje, korišćenje reči da bi se nadoknadili svi nedostaci, da bi se razotkrilo svako čovekovo stanje, da bi se usmeravali životi ljudi, kao i svaka njihova izjava i svako njihovo delo, da bi se ogolile njihove namere i motivi. To je praktično delo praktičnog Boga. Dakle, svoj stav prema praktičnom Bogu bi trebalo odmah da podredite Njegovoj ljudskosti, prepoznajući Ga i priznajući, te da pored toga prihvatite Njegovo božansko delo i reči i pokorite im se. Božje pojavljivanje u telu znači da su sva dela učinjena i reči Duha Božjeg izgovorene kroz Njegovu normalnu ljudskost i kroz Njegovo ovaploćeno telo. Drugim rečima, Božji Duh istovremeno usmerava Svoje ljudsko delovanje i vrši božansko delo u telu, te u ovaploćenom Bogu možeš da razaznaš i Božje delovanje kroz ljudskost i Njegovo u potpunosti božansko delovanje. U tome je zapravo značaj pojave praktičnog Boga u telu. Ako ovo jasno uviđaš, bićeš u stanju da povežeš Božje različite uloge; prestaćeš da pridaješ preteranu važnost Njegovom delovanju kroz božanstvo i prestati da na Njegovo delo kroz ljudskost gledaš sa neopravdanim omalovažavanjem, te nećeš odlaziti u krajnosti niti skretati sa puta. Sve u svemu, smisao praktičnog Boga je u tome da se delo Njegove ljudskosti i Njegovog božanstva, kako ih Duh usmerava, izražava kroz Njegovo telo, da bi ljudi mogli da vide da je On živ i realističan, stvaran i istinit.

Delovanje Božjeg Duha kroz ljudskost ima svoje prelazne faze. Time što usavršava ljudskost, On omogućava Svojoj ljudskosti da je Duh usmerava, nakon čega je Njegova ljudskost sposobna da opskrbljuje crkve i čuva ih poput pastira. Ovo je jedan izraz Božjeg normalog dela. Dakle, ako jasno uviđaš načela Božjeg delovanja kroz ljudskost, onda je malo verovatno da ćeš gajiti predstave o Božjem delovanju kroz ljudskost. Bez obzira na sve, Duh Božji ne greši. On je u pravu i kod Njega nema greške; On ništa ne čini pogrešno. Božansko delovanje je neposredni izraz namera Božjih, bez ometanja ljudskosti. Ono ne podleže usavršavanju, već dolazi direktno od Duha. Međutim, On zapravo zbog Svoje normalne ljudskosti može da dela kroz božanstvo; ona ni u najmanju ruku nije nadnaravna, već se čini da iza nje stoji normalna osoba. Bog je sa neba došao na zemlju prvenstveno da bi izrazio reči Božje kroz telo, te da dovrši delo Duha Božjeg koristeći se telom.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba da znaš da je praktični Bog Sȃm Bog“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 135

Danas je znanje ljudi o praktičnom Bogu isuviše jednostrano, a njihovo poimanje značaja ovaploćenja i dalje veoma oskudno. Kada se radi o Božjem telu, ljudi uviđaju kroz Njegovo delo i reči da Božji Duh obuhvata mnogo toga, da je toliko bogat. Pa ipak bez obzira na sve, Božje svedočanstvo u konačnici dolazi od Duha Božjeg: ono što Bog čini u telu, načela po kojima deluje, ono što čini kroz ljudskost, te ono što čini kroz božanstvo. Ljudi ovo moraju da znaju. Danas si u stanju da obožavaš ovu osobu, dok suštinski obožavaš Duh, a to je najmanje što bi ljudi trebalo da postignu u svojoj spoznaji ovaploćenog Boga: da spoznaju suštinu Duha kroz telo, da spoznaju božansko delovanje Duha u telu i ljudsko delovanje u telu, da prihvate sve reči i izjave Duha u telu, te da uvide kako Duh Božji usmerava telo i pokazuje Svoju silu u telu. Ovo govori da čovek dolazi do spoznaje Duha na nebu kroz telo; pojava praktičnog Samog Boga među ljudima je raspršila ljudske predstave o nejasnom Bogu. Ljudsko obožavanje praktičnog Samog Boga je povećalo njihovu pokornost prema Bogu, a kroz božansko delovanje Duha Božjeg u telu i Njegovo ljudsko delovanje u telu, čovek prima otkrivenje i zbrinut je, te dolazi do promena u njegovoj životnoj naravi. To je pravi smisao dolaska Duha u telu, čija je prvobitna svrha da omogući ljudima da se susretnu sa Bogom, oslone se na Boga i dođu do spoznaje Boga.

Kakav bi stav u suštini ljudi trebalo da imaju prema praktičnom Bogu? Šta znaš o ovaploćenju, pojavi Reči u telu, o pojavi Božjoj u telu, o delima praktičnog Boga? Koje su glavne teme današnje rasprave? Ovaploćenje, dolazak Reči u telu i Božja pojava u telu su sve ono što se mora razumeti. Vi ove stvari morate postepeno da shvatate i da stičete jasnu spoznaju o njima kroz svoje životno iskustvo, na osnovu svog rasta i na osnovu vremena dešavanja. Proces kroz koji ljudi doživljavaju Božje reči istovetan je procesu po kojem ljudi spoznaju pojavu Božje reči u telu. Što ljudi više doživljavaju Božje reči, to dublje poznaju Duha Božjeg; doživljavajući Božje reči, ljudi uspevaju da dokuče načela delanja Duha i da upoznaju praktičnog Samog Boga. Zapravo, kada Bog ljude usavršava i zadobija ih, On im dopušta da spoznaju dela praktičnog Boga; On koristi delo praktičnog Boga da ljudima pokaže stvarni značaj ovaploćenja, da im pokaže da se Duh Božji zaista pojavio pred čovekom. Kada su ljudi zadobijeni i usavršeni od Boga, to znači da ih je praktični Bog osvojio kroz svoje izražavanje; reči praktičnog Boga su ih promenile i unele Njegov lični život u njih same, ispunjavajući ih onim što On jeste (bilo da je reč o onome što On jeste u Svojoj ljudskosti, bilo o onome što je u Svom božanstvu), ispunjavajući ih suštinom Njegovih reči, te učinivši da ljudi žive kroz Njegove reči. Kada Bog zadobija ljude, On to prevashodno čini koristeći se rečima i izjavama praktičnog Boga da bi orezao ljudske nedostatke, te da bi sudio i razotkrivao njihovu buntovnu narav, dovodeći ih do toga da zadobiju što im je potrebno i pokazujući im da je Bog došao među ljude. Najvažnije od svega što praktični Bog čini jeste da spasava svaku osobu od uticaja Sotone, odvodi je iz nečiste zemlje i uklanja njenu iskvarenu narav. Najdublji značaj zadobijenosti od praktičnog Boga je u tome što možeš da živiš u normalnoj ljudskosti imajući praktičnog Boga za svoj primer i uzor, što si u stanju da primeniš u praksi ono što praktični Bog govori i zahteva, a da od toga ni najmanje ne odstupiš ili se udaljiš, kao i da to praktikuješ kako god On kaže, te što si u stanju da postigneš štagod da On zatraži. Na ovaj način ćeš biti zadobijen od Boga. Kada si zadobijen od Boga, ne poseduješ samo delo Svetog Duha; ti si pre svega sposoban da živiš prema zahtevima praktičnog Boga. Samo posedovanje dela Svetog Duha ne znači da imaš život. Suština je u tome da li si u stanju da se ponašaš u skladu sa zahtevima koje ti je praktični Bog uputio, a to je pokazatelj da li možeš da budeš zadobijen od Boga. Ovo je najdublji smisao delovanja praktičnog Boga u telu. To znači da Bog, koji zadobija grupu ljudi tako što se stvarno i zapravo pojavljuje u telu i time što je živ i realističan, viđen od ljudi, zapravo vrši delo Duha u telu i služi kao primer ljudima u telu. Božji dolazak u telu prevashodno služi da omogući ljudima da sagledaju praktična Božja dela, da bezobličnom Duhu pruži telesno obličje, te da dopusti ljudima da Ga vide i dotaknu. Na taj način, oni koje je On upotpunio će živeti kroz Njega, biće zadobijeni od Njega i biće u skladu sa Njegovim namerama. Da je Bog govorio samo na nebu i da zapravo nije došao na zemlju, ljudi bi i dalje bili nesposobni da upoznaju Boga; mogli bi samo da propovedaju o Božjim delima koristeći se ispraznom teorijom, a Božje reči im ne bi predstavljale stvarnost. Bog je na zemlju prevashodno došao da posluži kao primer i uzor onima koje bi trebalo da zadobije; samo tako ljudi Boga zapravo mogu da upoznaju, da Boga dodirnu i vide Ga i samo tada mogu biti istinski zadobijeni od Boga.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba da znaš da je praktični Bog Sȃm Bog“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 136

Delo ovaploćenog Boga sastoji se iz dva dela. Kada se On ovaplotio po prvi put, ljudi u Njega nisu verovali, niti su Ga poznavali, te su Isusa prikovali za krst. Zatim, kada se On ovaplotio po drugi put, ljudi u Njega i dalje nisu verovali, još manje su Ga poznavali, pa su Hrista ponovo prikovali za krst. Zar čovek nije neprijatelj Božji? Ako Ga čovek ne poznaje, kako može da bude prisan s Bogom? Kako bi mogao biti kadar da svedoči o Bogu? Nisu li sve čovekove tvrdnje da voli Boga, da služi Bogu i da slavi Boga samo prepredene laži? Ako svoj život posvetiš ovim nerealnim, nepraktičnim stvarima, nije li tvoj trud uzaludan? Kako bi mogao da budeš prisan sa Bogom kad čak ne znaš ni ko je Bog? Nije li takva potraga nejasna i apstraktna? Zar ne obmanjuje? Kako neko može biti prisan s Bogom? U čemu je praktični značaj prisnosti s Bogom? Možeš li biti prisan s Duhom Božjim? Možeš li uvideti koliko je taj Duh moćan i uzvišen? Biti prisan sa nevidljivim, neopipljivim Bogom – zar to ne deluje nejasno i apstraktno? U čemu je praktični značaj takve potrage? Nije li sve to prepredena laž? Tragaš za tim da postaneš prisan sa Bogom, a zapravo si Sotonino štene, jer ne poznaješ Boga i tragaš za nepostojećim „Bogom svih stvari“, koji je nevidljiv, nedodirljiv i proizvod je tvojih sopstvenih predstava. Neodređeno govoreći, takav „Bog“ je Sotona, a praktično govoreći, to si ti sȃm. Tražiš da budeš prisan sa samim sobom, a ipak kažeš da tragaš za tim da postaneš prisan s Bogom – zar to nije bogohuljenje? U čemu se ogleda vrednost takve potrage? Ako se Duh Božji ne ovaploti, tada je suština Boga samo nevidljiv, nedodirljiv Duh života, bezobličan i amorfan, nematerijalne vrste, nepristupačan i čoveku neshvatljiv. Kako bi čovek mogao biti prisan sa bestelesnim, čudesnim, nedokučivim Duhom poput ovog? Da nije reč o nekoj šali? Takvo besmisleno rasuđivanje pogrešno je i nepraktično. Budući da je stvoren, čovek je suštinski drugačije vrste u odnosu na Duh Božji, pa kako bi to dvoje moglo da bude u prisnom odnosu? Da se Duh Božji nije ostvario u telu, da Bog nije Sebe ovaplotio i skrušio postajući stvorenje, tada stvoreni čovek ne bi bio ni podoban ni kadar da s Njim bude prisan; sa izuzetkom onih pobožnih vernika koji mogu imati priliku da postanu prisni s Bogom nakon što njihove duše zakorače u nebo, većina ljudi ne bi bila u stanju da postane prisna s Duhom Božjim. A ako ljudi žele da postanu prisni s Bogom na nebesima pod vođstvom ovaploćenog Boga, nisu li oni zapanjujuće budalasta neljudska bića? Ljudi samo tragaju za „vernošću“ nevidljivom Bogu, ne obraćajući ni najmanju pažnju na Boga koji se može videti, zato što je vrlo lako tragati za nevidljivim Bogom. Ljudi to mogu činiti kako im je volja, međutim, potraga za vidljivim Bogom nije nimalo laka. Osoba koja traži nejasnog Boga uopšte nije u stanju da zadobije Boga, budući da su sve nejasne i apstraktne stvari čovekove maštarije i čovek ih, kao takve, ne može zadobiti. Da je Bog koji je došao među vas bio uzdignut i uzvišen, vama nepristupačan Bog, kako biste onda mogli dokučiti Njegove namere? I kako biste Ga mogli spoznati i razumeti? Da je On samo obavljao svoje delo ne uspostavljajući normalan kontakt sa čovekom, ili da nije posedovao normalnu ljudskost i da nije bio pristupačan običnim smrtnicima, kako biste tada mogli da Ga spoznate, čak i da je On učinio toliko toga za vas, ali da sa Njim niste imali nikakav kontakt i da niste bili u stanju da Ga vidite? Da se ovo telo ne odlikuje normalnom ljudskošću, čovek ne bi imao načina da spozna Boga; jedino je zahvaljujući Božjem ovaploćenju čovek osposobljen da bude prisan sa ovaploćenim Bogom. Ljudi postaju prisni s Bogom zato što s Njim dolaze u kontakt, zato što žive zajedno s Njim i prave Mu društvo, i tako Ga postepeno upoznaju. Da nije tako, ne bi li čovekova potraga bila uzaludna? Drugim rečima, čovek je u stanju da postane prisan s Bogom ne samo zahvaljujući Božjem delu, već i zahvaljujući praktičnosti i normalnosti ovaploćenog Boga. Ljudi imaju priliku da ispune svoju dužnost i da obožavaju istinskog Boga jedino zato što se Bog ovaploćuje. Zar ovo nije najstvarnija i najpraktičnija istina? Dakle, da li i dalje želiš da budeš prisan s Bogom koji je na nebu? Samo onda kada se Bog skruši do određene mere, što će reći, jedino kada se Bog ovaploti, čovek s Njim može biti prisan i blizak. Bog je sazdan od Duha: kako ljudi mogu biti kadri da budu prisni sa ovim Duhom, koji je toliko uzvišen i nedokučiv? Jedino kada se Duh Božji spusti u telo i postane stvoreno biće istog obličja kao čovek, ljudi mogu shvatiti Njegove namere i On ih može zadobiti na praktičan način. On govori i deluje u telu, učestvuje u radostima, tuzi i nevoljama ljudskog roda, živi u istom svetu kao i ljudski rod, štiti ljudski rod i usmerava ga, a kroz ovo On pročišćuje ljude i dozvoljava im da zadobiju Njegovo spasenje i Njegov blagoslov. Tek kada zadobiju ove stvari i kada istinski razumeju Božje namere, ljudi mogu biti prisni s Bogom. Jedino je ovo praktično. Ako bi Bog ljudima bio nevidljiv i nedodirljiv, kako bi onda oni mogli biti prisni s Njim? Zar to nije isprazna doktrina?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo oni koji poznaju Boga i Njegovo delo mogu udovoljiti Bogu“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 137

Kada Bog dođe na zemlju, On obavlja samo Svoja dela u okviru božanstva, a što je nebeski Duh poverio ovaploćenom Bogu. Kada dođe, On samo govori širom zemlje, da bi različitim sredstvima i iz različitih uglova dao glas Svojim izjavama. On za Svoje ciljeve i radna načela uglavnom uzima snabdevanje čoveka i učenje čoveka, i ne bavi se stvarima kao što su međuljudski odnosi ili detalji ljudskih života. Njegova osnovna služba je da govori u ime Duha. Odnosno, kada se Božji Duh javi u opipljivom telesnom obliku, on samo snabdeva čovekov život i oslobađa istinu. Ne meša se u ljudska dela, odnosno, ne učestvuje u delima čovečjim. Ljudi ne mogu da obavljaju božanska dela, a Bog ne učestvuje u ljudskim delima. Tokom svih godina otkad je Bog sišao na zemlju da sprovodi Svoja dela, uvek je to činio kroz ljude. Ovi ljudi se, međutim, ne mogu smatrati ovaploćenim Bogom – već samo onima koje Bog koristi. Bog današnjeg vremena, sa druge strane, može da govori neposredno iz ugla božanskog, odašiljući glas Duha i radeći u ime Duha. Svi oni koje je Bog tokom vremena upotrebio isto su tako primeri Božjeg Duha koji deluje u telu od krvi i mesa – zašto se oni onda ne mogu nazvati Bogom? Ali današnji Bog je i Božji Duh koji dela neposredno u telu, a i Isus je bio Božji Duh koji deluje u telu; oboje se nazivaju Bogom. Dakle, u čemu je razlika? Ljudi koje je Bog tokom vremena upotrebljavao svi su bili u stanju da normalno misle i imali su razum. Svi su razumeli načela ljudskog ponašanja. Imali su normalne ljudske ideje i posedovali su sve što bi normalni ljudi trebalo da poseduju. Većina ih je imala izuzetan talenat i urođenu inteligenciju. Delujući na ove ljude, Božji Duh je upregao njihove talente, koji su njihov Bogom-dani dar. Božji Duh uveo je njihove talente u igru, koristeći njihove jake strane da služe Bogu. Međutim, suština Boga je bez ideja ili misli, neiskvarena ljudskim namerama, i čak nema ni ono što normalni ljudi poseduju. Što znači da nije ni u toku sa načelima ljudskog ponašanja. Tako je kada se današnji Bog spusti na zemlju. Njegovo delovanje i Njegove reči nisu iskvarene ljudskim namerama niti ljudskim mislima, već su neposredno ispoljavanje namera Duha, i On radi neposredno u Božje ime. To znači da Duh neposredno govori, odnosno božanstvo neposredno deluje, ne mešajući u to ni trun ljudskih namera. Drugim rečima, ovaploćeni Bog neposredno otelovljuje božanstvo, nema ljudskih misli niti ideja i ne razume načela ljudskog ponašanja. Kada bi delovalo samo božanstvo (odnosno kada bi samo Bog Sȃm delovao) ne bi bilo načina da se Božje delo sprovodi na zemlji. Dakle, kada Bog dođe na zemlju, mora da ima manji broj ljudi koje On koristi da bi delovao među ljudskim rodom u sprezi sa delovanjem koje Bog sprovodi u božanstvu. Drugim rečima, On koristi ljudsko delovanje kao potporu za Svoje božansko delovanje. Da nije tako, ne bi bilo načina da čovek bude u neposrednoj vezi sa božanskim delom. Tako je bilo sa Isusom i Njegovim apostolima. Tokom Njegovog vremena u svetu, Isus je poništio stare zakone i uspostavio nove zapovesti. Takođe je izgovorio mnoge reči. Sva ta dela sprovedena su u božanstvu. Ostali, kao što su Petar, Pavle i Jovan, svoja su potonja dela oslanjali na temelje Isusovih reči. Što će reći, Bog je počeo Svoje delovanje u tom dobu, uvodeći početak Doba blagodati; odnosno, On je uveo novu eru, ukidajući staru i ispunjavajući reči: „Bog je Početak i Svršetak.“ Drugim rečima, čovek mora da sprovodi ljudska dela na temelju božanskih dela. Nakon što je Isus izgovorio sve što je morao da izgovori i završio Svoje delovanje na zemlji, napustio je čoveka. Nakon toga su svi ljudi u svom delovanju postupali u skladu sa načelima izraženim Njegovim rečima i primenjivali ih u skladu sa istinama o kojima je On govorio. Svi su ti ljudi radili za Isusa. Da je samo Isus delovao, koliko god da je reči izgovorio, ljudi ne bi imali načina da se pozabave Njegovim rečima, jer je On delovao u božanstvu i mogao je da izgovara samo reči božanstva i ne bi mogao da objasni stvari u meri u kojoj bi normalni ljudi mogli da razumeju Njegove reči. Zato su Mu bili neophodni apostoli i proroci koji su došli nakon Njega da upotpune Njegovo delo. Ovo je načelo po kom Bog ovaploćeni sprovodi Svoja dela – koristeći ovaploćeno telo da govori i deluje da bi završio delo božansko, a potom koristeći manji ili možda veći broj ljudi koji su u skladu sa Božjim namerama naklonjeno da upotpune Njegovo delo. Odnosno, Bog koristi ljude koji su u skladu sa Njegovim namerama da deluju kao pastiri i zalivaju ljudski rod, da bi Božji izabrani narod mogao da uđe u istina-stvarnost.

Da je Bog, kada je ušao u telo, samo obavljao delo božanstva i da nije bilo ljudi koji su u skladu sa Njegovim namerama da rade u saglasju sa Njim, čovek tada ne bi bio sposoban da razume Božje namere niti da se bavi Bogom. Bog mora da koristi normalne ljude koji su u skladu sa Njegovim namerama da bi dovršio ovo delo, da bi motrio na crkve i čuvao ih, kako bi se mogao postići nivo koji su čovekovi kognitivni procesi, njegov mozak, u stanju da zamisle. Drugim rečima, Bog koristi mali broj ljudi koji su u skladu sa Njegovim namerama da „prevedu“ delo koje On obavlja u okviru Svog božanstva, tako da ono može da se otvori – da transformiše božanski jezik u ljudski jezik, ne bi li ljudi mogli da ga shvate i razumeju. Da Bog to nije učinio, niko ne bi razumeo Božji božanski jezik, jer su ljudi koji su u skladu sa Božjim namerama, na kraju krajeva, neznatna manjina, a čovekova moć razumevanja je slaba. Zato Bog bira ovaj metod samo kada dela u ovaploćenom telu. Da postoji samo božansko delo, ne bi bilo načina da čovek spozna Boga niti da se bavi Bogom, jer čovek ne razume Božji jezik. Čovek je u stanju da razume ovaj jezik samo posredstvom ljudi koji su u skladu sa Božjim namerama, koji razjašnjavaju Njegove reči. Međutim, kad bi samo takvi ljudi delovali unutar ljudskosti, to bi moglo jedino da održava čovekov normalan život; to ne bi moglo da preobrazi čovekovu narav. Božje delo ne bi moglo imati novu početnu tačku; postojale bi samo iste stare pesme, iste stare floskule. Samo posredstvom ovaploćenog Boga, koji kaže sve što treba da se kaže i čini sve što treba da se učini u periodu Svog ovaploćenja, nakon čega ljudi delaju i doživljavaju prema Njegovim rečima, samo tako će njihova životna dispozicija moći da se promeni i samo tako će oni moći da idu u korak s vremenom. On koji dela unutar božanstva predstavlja Boga, dok oni koji delaju unutar ljudskosti jesu ljudi koje Bog koristi. Što će reći, ovaploćeni Bog se suštinski razlikuje od ljudi koje Bog koristi. Ovaploćeni Bog je u stanju da obavlja delo božanstva, pri čemu to nije slučaj sa ljudima koje Bog koristi. Na početku svakog doba, Božji Duh govori lično i pokreće novu eru kako bi doveo čoveka na novi početak. Kada završi s govorom, to označava da je Božje delo unutar Njegovog božanstva obavljeno. Nakon toga, svi ljudi slede vođstvo onih koje Bog koristi kako bi ušli u svoje životno iskustvo. Prema istom principu, ovo je takođe etapa u kojoj Bog dovodi čoveka u novo doba i ljudima daje novu polaznu tačku – u kom trenutku se okončava Božje delo u telu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suštinska razlika između ovaploćenog Boga i ljudi koje Bog koristi“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 138

Bog ne dolazi na zemlju da usavrši Svoju normalnu ljudskost niti da obavi delo normalne ljudskosti. On dolazi jedino da obavi delo božanstva u normalnoj ljudskosti. Ono što Bog govori o normalnoj ljudskosti nije ono što ljudi zamišljaju. Za čoveka, definicija „normalne ljudskosti“ jeste imati ženu ili muža, i sinove i kćeri, koji su dokaz da je neko normalna osoba; međutim, Bog to ne vidi na taj način. Za njega je normalna ljudskost imati normalne ljudske misli, normalan ljudski život i biti rođen od normalnih ljudi. Međutim, Njegova normalnost ne uključuje to da ima ženu ili muža, i decu na način na koji čovek govori o normalnosti. Odnosno, za čoveka, normalna ljudskost o kojoj Bog govori jeste ono što bi čovek smatrao odsustvom ljudskosti, gotovo bez osećanja i naizgled lišeno telesnih potreba, baš poput Isusa, koji je imao samo spoljašnjost normalne osobe i na sebe preuzeo izgled normalne osobe, dok u suštini nije sasvim posedovao sve ono što bi normalna osoba trebalo da poseduje. Iz ovoga se može videti da suština ovaploćenog Boga ne obuhvata celokupnu normalnu ljudskost, već samo deo stvari koje bi ljudi trebalo da poseduju, kako bi se podržale rutine normalnog ljudskog života i održale moći rasuđivanja normalnog čoveka. Ipak, ove stvari nemaju nikakve veze sa onim što čovek smatra normalnom ljudskošću. One su ono što ovaploćeni Bog treba da poseduje. Međutim, postoje oni koji tvrde da se za ovaploćenog Boga može reći da poseduje normalnu ljudskost jedino ako On ima ženu, sinove i kćeri, porodicu; bez ovih stvari, kažu oni, On nije normalna osoba. U tom slučaju te pitam: „Ima li Bog ženu? Da li je moguće da Bog ima muža? Može li Bog imati decu?“ Nisu li ovo zablude? Ipak, ovaploćeni Bog ne može da iskoči iz pukotine između stena ili da padne sa neba. On može samo da se rodi u normalnoj ljudskoj porodici. Zato On ima roditelje i sestre. To su stvari koje normalna ljudskost ovaploćenog Boga treba da ima. Takav je bio slučaj sa Isusom; Isus je imao oca i majku, sestre i braću i sve ovo je bilo normalno. Međutim, da je imao ženu i sinove i kćeri, tada Njegova ljudskost ne bi bila normalna ljudskost kakvu je Bog nameravao da ovaploćeni Bog poseduje. Da je to bio slučaj, On ne bi bio u stanju da dela u ime božanstva. Upravo zato što nije imao ženu niti decu, a ipak je bio rođen od normalnih ljudi u normalnoj porodici, On je bio u stanju da obavi delo božanstva. Da dodatno pojasnim: ono što Bog smatra normalnom osobom jeste osoba rođena u normalnoj porodici. Jedino je takva osoba podobna da obavi božansko delo. Kada bi, sa druge strane, ta osoba imala ženu, decu ili muža, ona ne bi bila u stanju da obavi božansko delo, jer bi posedovala samo normalnu ljudskost koju ljudi zahtevaju, a ne normalnu ljudskost koju zahteva Bog. Između onoga što Bog smatra i onoga što ljudi razumeju često je ogromna razlika, bez dodirnih tačaka. U ovoj etapi Božjeg dela mnogo je toga što je oprečno ljudskim predstavama i uveliko se od njih razlikuje. Moglo bi se reći da se ova etapa Božjeg dela u potpunosti sastoji od neposrednog delovanja božanstva, dok ljudski rod obavlja sporednu ulogu. Budući da Bog dolazi na zemlju da Sȃm obavi Svoje delo, umesto da čoveku dozvoli da on pokuša da ga obavi, On se Sȃm ovaploćuje u telu (u nepotpunoj, normalnoj osobi) da obavi Svoje delo. On koristi ovo ovaploćenje da ljudskom rodu predstavi novo doba, da ljudskom rodu saopšti novi korak u Svom delu i da od ljudi traži da praktično deluju saglasno putu opisanom u Njegovim rečima. Tako je Božje delo u telu okončano; On se sprema da napusti ljudski rod, ne boraveći više u telu normalne ljudskosti, već se udaljavajući od čoveka da bi prešao na sledeći segment Svog dela. Zatim, koristeći ljude koji su u skladu sa Njegovim namerama, On nastavlja Svoje delo na zemlji među ovom grupom ljudi, ali u njihovoj ljudskosti.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suštinska razlika između ovaploćenog Boga i ljudi koje Bog koristi“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 139

Ovaploćeni Bog ne može zauvek da ostane sa čovekom jer Bog ima i mnoga druga dela da obavi. On ne može da bude sputan telom; On mora da odbaci telo kako bi obavio delo koje mora da obavi, iako On to delo obavlja u liku tela. Kada Bog dođe na zemlju, On ne čeka da dostigne oblik koji normalna osoba treba da postigne pre nego što umre i napusti ljudski rod. Bez obzira na to koliko je staro Njegovo telo, kada Njegovo delo bude dovršeno, On odlazi i napušta čoveka. Za Njega ne postoji starost, On Svoje dane ne broji prema životnom veku čoveka; umesto toga, On Svoj život u telu završava u skladu sa koracima Svog dela. Možda ima onih koji osećaju da Bog, ulaskom u telo, mora da ostari do određene mere, mora da postane odrasla osoba, da dostigne starost i ode tek onda kad to telo otkaže. Ovo je čovekova uobrazilja; Bog ne funkcioniše na taj način. On ulazi u telo samo da bi obavio delo koje treba da obavi, a ne da bi živeo životom normalnog čoveka rođenog od roditelja, da bi odrastao, zasnivao porodicu i započinjao karijeru, da bi imao decu i podizao ih ili da bi doživljavao životne uspone i padove – sve aktivnosti normalnog čoveka. Kada Bog dođe na zemlju, ovo je Božji Duh koji se zaodeva telom, koji ulazi u telo, međutim, Bog ne živi životom normalne osobe. On dolazi samo da ostvari jedan deo u Svom planu upravljanja. Nakon toga, On će napustiti ljudski rod. Kada On uđe u telo, Božji Duh ne usavršava normalnu ljudskost tog tela. Umesto toga, u vreme koje je Bog unapred odredio, božanstvo počinje da deluje direktno. Zatim, nakon što On obavi sve što treba da obavi i u potpunosti završi Svoju službu, delo Božjeg Duha u ovoj etapi je završeno, i u tom trenutku se, takođe, završava život ovaploćenog Boga, nezavisno od toga da li je Njegovo telo od krvi i mesa proživelo svoj životni vek. Drugim rečima, koji će stepen života dostići telo od krvi i mesa, koliko će ono živeti na zemlji, o svemu odlučuje delo Duha. To nema nikakve veze sa onim što čovek smatra normalnom ljudskošću. Uzmimo Isusa za primer. On je živeo u telu trideset i tri i po godine. U smislu životnog veka ljudskog tela, On nije trebalo da umre u tom životnom dobu niti je trebalo da ode. Međutim, Božji Duh nije vodio brigu o tome. Pošto je Njegovo delo završeno, u tom trenutku je telo odneto, nestajući zajedno sa Duhom. Ovo je načelo prema kome Bog deluje u telu. Pa tako, strogo govoreći, ljudskost ovaploćenog Boga nije od primarnog značaja. Da ponovim, On ne dolazi na zemlju da bi živeo životom normalnog ljudskog bića. On prvo ne uspostavlja normalan ljudski život, da bi zatim počeo da deluje. Naprotiv, sve dok je rođen u normalnoj ljudskoj porodici, On je u stanju da obavlja božansko delo, delo koje je neokaljano ljudskim namerama, koje nije telesno, koje svakako ne usvaja društvene obrasce niti uključuje čovekove misli ili predstave i, povrh toga, koje ne uključuje čovekove filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Ovo je delo koje ovaploćeni Bog namerava da obavi, a to je i praktični značaj Njegovog ovaploćenja. Bog ulazi u telo pre svega da bi obavio etapu dela koju treba obaviti u telu, ne prolazeći kroz ostale beznačajne procese; kad je reč o iskustvima normalnog čoveka, On ih nema. Delo koje treba da obavi Božje ovaploćeno telo ne uključuje normalna ljudska iskustva. Dakle, Bog ulazi u telo da bi izvršio delo koje treba da izvrši u telu. Ostalo nema nikakve veze sa Njim; On ne prolazi kroz toliko beznačajnih procesa. Pošto se Njegovo delo završi, prestaje i značaj Njegovog ovaploćenja. Okončanje ove faze znači da se delo koje On treba da obavi u telu završilo i da je služba Njegovog tela završena. Ali On ne može da nastavi da u telu dela beskonačno. Mora da pređe na drugo mesto da deluje, na mesto izvan tela. Samo tako Njegovo delo može biti obavljeno u potpunosti i napredovati u većoj meri. Bog deluje prema Svom prvobitnom planu. Koje delo treba da obavi i koje delo je završio, On sve to znanje drži u malom prstu. Bog predvodi svakog pojedinca da ide putem koji je On već unapred odredio. Niko to ne može da izbegne. Samo će oni koji slede vođstvo Božjeg Duha moći da počinu. Moguće je da, u kasnijem delu, čoveka neće voditi Bog koji govori u telu, već Duh u opipljivom obliku koji vodi čovekov život. Tek tada će čovek moći da konkretno dodirne Boga, pogleda u Boga i bolje zakorači u stvarnost koju Bog zahteva, kako bi postao usavršen od strane praktičnog Boga. Ovo je delo koje Bog namerava da izvrši i ono što je davno planirao. Iz ovoga, svi vi bi trebalo da vidite put kojim treba da idete!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suštinska razlika između ovaploćenog Boga i ljudi koje Bog koristi“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 140

Bog koji se ovaplotio naziva se Hristos, a Hristos koji može da ljudima pruži istinu naziva se Bog. U tome nema ničeg preteranog, jer On poseduje Božju suštinu, Božju narav i mudrost u Svom delu, koje su čoveku nedostižne. Oni koji sebe nazivaju Hristosom, a ne mogu da čine delo Božje, jesu prevaranti. Hristos nije samo ispoljenje Boga na zemlji, već je i posebno telo koje je Bog preuzeo dok obavlja i dovršava Svoje delo među ljudima. Ovo telo ne može da zameni bilo koji čovek, već je to telo koje može na odgovarajući način da iznese Božje delo na zemlji, da izražava Božju narav, da dobro predstavlja Boga i da čoveku obezbedi život. Pre ili kasnije, svi će oni koji oponašaju Hrista pasti, jer iako tvrde da su Hristos, ne poseduju ništa od Hristove suštine. I zato kažem da čovek ne može definisati Hristovu autentičnost, već da na nju odgovara i o njoj odlučuje Sȃm Bog. Na ovaj način, ako istinski želiš da tražiš put života, moraš prvo priznati da dolaskom na zemlju Bog čini delo darivanja puta života čoveku i moraš priznati da On dolazi za vreme poslednjih dana na zemlju kako bi čoveku darovao put života. To nije prošlost; događa se danas.

Hristos poslednjih dana donosi život i trajni i večni put istine. Ova istina je put kojim čovek stiče život i to je jedini put kojim će čovek spoznati Boga i dobiti Njegovo odobrenje. Ako ne tražiš put života koji je obezbedio Hristos poslednjih dana, nikada nećeš steći Isusovo odobrenje i nikada nećeš biti podoban da prođeš kroz kapije carstva nebeskog, jer si i marioneta i zatočenik istorije. Oni koji su pod vlašću propisa, reči i u okovima istorije, nikada neće moći da steknu život niti večni put života. To je zato što jedino što oni imaju jeste mutna voda koje se drže hiljadama godina, umesto vode života koja teče sa prestola. Oni koji nisu opskrbljeni vodom života zauvek će ostati leševi, Sotonine igračke i sinovi pakla. Kako onda mogu da gledaju Boga? Ako samo pokušavaš da se držiš prošlosti, samo pokušavaš da stojeći u mestu održiš stvari onakvima kakve jesu i ne pokušavaš da promeniš postojeće stanje stvari i odbaciš istoriju, zar nećeš uvek biti protiv Boga? Koraci Božjeg dela su ogromni i moćni, poput nadolazećih talasa i grmljavine koja odjekuje – pa ipak ti sediš pasivno čekajući uništenje, držeći se svoje budalaštine i ne čineći ništa. Kako onda da te smatraju za nekog ko ide stopama Jagnjeta? Kako možeš da opravdaš Boga koga se držiš kao Boga koji je uvek nov i nikada star? I kako reči iz tvojih požutelih knjiga mogu da te prenesu u novo doba? Kako mogu da te povedu da tražiš korake Božjeg dela? I kako mogu da te odvedu na nebo? To što držiš u rukama jesu reči koje mogu da pruže samo privremenu utehu, a ne istine koje mogu da daju život. Reči iz svetih spisa koje čitaš mogu samo da obogate tvoj jezik i nisu reči filozofije koja ti može pomoći da spoznaš ljudski život, a još manje puteve koji te mogu odvesti do savršenstva. Zar ti ovo neslaganje ne daje razlog za razmišljanje? Zar ne čini da uvidiš tajne koje sadrži u sebi? Da li si kadar da se predaš nebu kako bi sȃm susreo Boga? Bez Božjeg dolaska, možeš li odvesti sebe na nebo kako bi uživao u porodičnoj sreći sa Bogom? Da li još uvek sanjaš? Predlažem, onda, da prestaneš da sanjaš i da pogledaš ko sada radi – pogledaj ko sada čini delo čovekovog spasenja tokom poslednjih dana. Ako ne pogledaš, nikada nećeš dobiti istinu i nikada nećeš steći život.

Oni koji žele da steknu život a da se ne oslanjaju na istinu koju Hristos govori najsmešniji su ljudi na zemlji, a oni koji ne prihvataju način života koji Hristos donosi izgubljeni su u uobrazilji. I zato kažem da će se Bog zauvek gnušati onih koji ne prihvataju Hrista poslednjih dana. Hristos je čovekov prolaz u carstvo tokom poslednjih dana i nema nikoga ko može da Ga zaobiđe. Niko ne može dobiti Božje usavršavanje osim kroz Hrista. Ti veruješ u Boga, tako da moraš prihvatiti Njegove reči i pokoriti se Njegovom putu. Ne možeš razmišljati samo o sticanju blagoslova, a da pritom nisi kadar da prihvatiš istinu i opskrbu životom. Hristos dolazi tokom poslednjih dana kako bi svi oni koji istinski veruju u Njega mogli da budu opskrbljeni životom. Njegovo delo služi zaključenju starog doba i ulasku u novo, i Njegovo delo je put kojim moraju krenuti svi oni koji žele da zakorače u novo doba. Ako nisi kadar da Ga priznaš, i umesto toga Ga osuđuješ, huliš ili čak progoniš, sigurno ćeš večno goreti i nikada nećeš stupiti u carstvo Božje. Jer ovaj Hristos je Sȃm izraz Svetog Duha, izraz Boga, Onaj kome je Bog poverio Svoj posao na zemlji. Zato kažem da ako ne možeš da prihvatiš sve što Hristos čini u poslednjim danima, ti huliš na Svetog Duha. Svima je očigledna kazna koju će iskusiti svi koji hule na Svetog Duha. Takođe ti kažem da ako se opireš Hristu poslednjih dana i ako Ga prezireš, niko drugi neće snositi posledice umesto tebe. Štaviše, od ovog dana pa nadalje, nećeš dobiti više nijednu šansu da stekneš Božje odobrenje; čak i ako pokušaš da se iskupiš, nikada više nećeš videti lice Božje. Jer to čemu se opireš nije čovek, to što prezireš nije neko bedno biće, već Hristos. Znaš li koje će biti posledice toga? Nećeš napraviti malu grešku, već ćeš počiniti gnusni zločin. I zato savetujem svima da ne pokazuju zube pred istinom, niti da nehajno kritikuju, jer samo ti istina može doneti život i ništa osim istine ti ne može omogućiti da se ponovo rodiš i opet vidiš lice Božje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“