Svakodnevne reči Božje  Odlomak 141

U današnje vreme, poznavanje Božjeg dela se uglavnom svodi na poznavanje glavne službe ovaploćenog Boga u poslednjim danima i posla koji je On došao da obavi na Zemlji. Prethodno sam pomenuo u Svojim rečima da je Bog došao na Zemlju (u poslednjim danima) da pruži primer pre odlaska. Kako Bog pruža ovaj primer? On to čini izgovarajući reči i delajući i govoreći po celoj zemlji. Ovo je Božje delo u poslednjim danima; On samo govori, da bi od Zemlje stvorio svet reči, da bi svakog opskrbio i prosvetio Svojim rečima i da bi se duh čoveka probudio a čovek stekao jasnu sliku o vizijama. U poslednjim danima, ovaploćeni Bog je došao na Zemlju uglavnom da bi govorio reči. Kada je Isus došao, širio je jevanđelje o carstvu nebeskom i obavio delo iskupljenja raspećem. Priveo je kraju Doba zakona i ukinuo sve što je bilo staro. Dolaskom Isusa okončano je Doba zakona a započeto je Doba blagodati; Dolaskom ovaploćenog Boga poslednjih dana stavljena je tačka na Doba blagodati. On je došao prvenstveno zbog toga da bi govorio Svoje reči, da bi Svojim rečima usavršio čoveka, prosvetlio ga i prosvetio, te da bi iz čovekovog srca uklonio nejasnog Boga. Ovo nije etapa dela koju je Isus obavio kada je došao. Kada je Isus došao, On je činio mnoga čuda, isceljivao je bolesne i izgonio demone i obavio je delo iskupljenja raspećem. Kao posledica toga, ljudi u svojim predstavama veruju da upravo takav treba da bude Bog. Jer, kada je Isus došao, On nije obavio delo brisanja slike nejasnog Boga iz čovekovog srca; kada je došao, bio je razapet, isceljivao je bolesne, izgonio demone i širio jevanđelje o carstvu nebeskom. Sa jedne strane, ovaploćenjem Boga u poslednjim danima oslobađa se mesto koje je nejasni Bog zauzimao u predstavama čoveka, tako da u čovekovom srcu više ne postoji slika nejasnog Boga. Svojim praktičnim rečima i delom, Svojim kretanjem po svim zemljama i izuzetno praktičnim i normalnim delom koje obavlja među ljudima, On čini da čovek spozna praktičnost Boga i ukida mesto nejasnom Bogu u čovekovom srcu. Sa druge strane, Bog koristi reči koje je izgovorilo Njegovo telo da bi upotpunio čoveka i postigao sve. Ovo je delo koje će Bog obaviti tokom poslednjih dana.

Šta morate da znate:

1. Delo Božje nije natprirodno i ne treba da gajite predstave o njemu.

2. Morate da razumete glavno delo koje je ovaploćeni Bog ovog puta došao da obavi.

On nije došao da leči bolesne niti da izgoni demone ili čini čuda, a nije došao ni da širi jevanđelje pokajanja niti da čoveku podari iskupljenje. To je zato što je Isus već obavio ovo delo, a Bog ne ponavlja isto delo. Danas je Bog došao da okonča Doba blagodati i odbaci sve običaje iz Doba blagodati. Praktični Bog je došao prvenstveno zbog toga da bi pokazao da je praktičan. Kada je Isus došao, On nije mnogo govorio; uglavnom je prikazivao čuda, pokazivao znamenja i činio čudesa, isceljivao bolesne i izgonio demone ili je pak izgovarao proročanstva kako bi ljude ubedio i privoleo ih da shvate da je On zaista Bog, i da nema telesna osećanja. Na kraju, On je obavio delo raspeća. Današnji Bog ne pokazuje znamenja i čuda, ne leči bolesne i ne isteruje demone. Kada je Isus došao, delo koje je obavio predstavljalo je jedan deo Boga, ali ovaj put je Bog došao da obavi preostalu etapu dela, jer Bog ne ponavlja isto delo; On je Bog koji je uvek nov i nikad ne stari, tako da sve ono što danas vidite predstavlja reč i delo praktičnog Boga.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje Božjeg dela danas“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 142

Ovaploćeni Bog poslednjih dana došao je uglavnom zbog toga da bi govorio Svoje reči, da bi objasnio sve što je potrebno za život čoveka, da bi uputio čoveka kuda da zakorači, da bi mu pokazao dela Božja i mudrost, svemoć i čudesnost Božju. Kroz mnoge načine na koje Bog govori, čovek uviđa Božju nadmoć, veličinu Boga i, štaviše, poniznost i skrivenost Božju. Čovek vidi da je Bog najuzvišeniji, ali da je istovremeno ponizan i skriven i da može da postane najmanji od svih. Neke Njegove reči izgovorene su neposredno iz perspektive Duha, neke neposredno iz perspektive čoveka, a neke iz perspektive trećeg lica. U tome se vidi da je način Božjeg delanja veoma raznovrstan i da On kroz reči dozvoljava čoveku da to vidi. Božje delo tokom poslednjih dana je i normalno i praktično i stoga je grupa ljudi u poslednjim danima podvrgnuta najvećoj od svih kušnji. Zbog normalnosti i praktičnosti Boga, svi ljudi su zakoračili među te kušnje; to što je čovek zapao u kušnje Božje, posledica je Božje normalnosti i praktičnosti. Tokom Isusovog doba, nije bilo ni predstava ni kušnji. Pošto je većina dela koje je Isus obavio bila u skladu sa ljudskim predstavama, ljudi su ga sledili i nisu imali nikakve predstave o Njemu. Današnje kušnje su najveće sa kojima se čovek ikada suočio, i kada se kaže da su ovi ljudi izašli iz velike nevolje, upravo je to nevolja na koju se misli. Danas Bog govori da bi u ovim ljudima stvorio veru, ljubav, prihvatanje patnje i pokornost. Reči koje je izgovorio ovaploćeni Bog poslednjih dana izgovorene su u skladu s priroda-suštinom čoveka, u skladu s ponašanjem čoveka i onim u šta čovek danas treba da zakorači. Njegove reči su i praktične i normalne: On ne govori o sutrašnjici, niti se osvrće na ono što je bilo juče; On govori samo o onome u šta danas treba zakoračiti, o onome što danas treba sprovesti u delo i razumeti. Ako bi se tokom današnjeg dana pojavila osoba koja je u stanju da pokaže znamenja i čudesa, da izgoni demone, isceljuje bolesne i čini mnoga čuda, i ako bi ova osoba za sebe tvrdila da je Isus koji je došao, onda bi to bio falsifikat stvoren od strane zlih duhova koji oponašaju Isusa. Upamtite ovo! Bog ne ponavlja isto delo. Isusova etapa dela je već završena i Bog neće više nikada ponoviti tu etapu. Delo Božje je nepomirljivo sa čovekovim predstavama; na primer, Stari zavet je predvideo dolazak Mesije, a posledica ovog proročanstva bio je Isusov dolazak. Pošto se ovo već desilo, bilo bi pogrešno da ponovo dođe neki Mesija. Isus je već jednom došao, i bilo bi pogrešno da Isus ponovo dođe i ovaj put. Za svako doba postoji jedno ime i svako ime sadrži odlike tog doba. U čovekovim predstavama, Bog uvek mora da pokazuje znamenja i čuda, uvek mora da isceljuje bolesne i izgoni demone i uvek mora da bude baš kao Isus. Ali ovog puta Bog uopšte nije takav. Ako bi tokom poslednjih dana Bog i dalje pokazivao znamenja i čudesa, ako bi i dalje isterivao demone i isceljivao bolesne – ako bi, dakle, činio isto što i Isus – onda bi Bog ponavljao isto delo, a delo Isusovo ne bi imalo nikakav značaj ni vrednost. Prema tome, Bog obavlja po jednu etapu dela u svakom dobu. Kada se obavi neka etapa njegovog dela, ubrzo je oponašaju zli duhovi, a nakon što Sotona počne Boga da prati u stopu, Bog menja svoju metodu. Čim Bog dovrši neku etapu Svog dela, zli duhovi počinju da Ga oponašaju. Sa ovim morate biti načisto. Zašto se Božje delo danas razlikuje od Isusovog? Zašto Bog danas ne pokazuje znamenja i čudesa, ne izgoni demone i ne isceljuje bolesne? Da je Isusovo delo bilo isto kao i delo obavljeno tokom Doba zakona, da li bi On mogao da predstavlja Boga iz Doba blagodati? Da li bi mogao da obavi delo raspeća? Da je, kao u Doba zakona, Isus ušao u hram i poštovao Šabat, tada Ga niko ne bi proganjao i svi bi ga oberučke prihvatili. Da je bilo tako, da li bi On mogao biti razapet? Da li bi On mogao da dovrši delo iskupljenja? Kakvog bi smisla imalo da ovaploćeni Bog poslednjih dana pokazuje znamenja i čudesa, kao što je to činio Isus? Samo ako Bog obavi još jedan deo Svog dela tokom poslednjih dana, onaj koji predstavlja sastavni deo Njegovog plana upravljanja, čovek će moći da stekne dublje znanje o Bogu i tek tada će moći da se dovrši Božji plan upravljanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje Božjeg dela danas“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 143

Tokom poslednjih dana, Bog je došao na Zemlju uglavnom zato da bi govorio Svoje reči. On govori iz perspektive Duha, iz perspektive čoveka i iz perspektive trećeg lica; On govori na različite načine, koristeći jedan način za jedan vremenski period i koristi se metodom govora kako bi promenio čovekove predstave i uklonio sliku nejasnog Boga iz čovekovog srca. Ovo je glavno delo koje Bog obavlja. Pošto čovek veruje da je Bog došao da leči bolesne, da izgoni demone, da čini čuda i da čoveku podari materijalne blagoslove, Bog sprovodi ovu etapu dela – delo grdnje i suda – da bi izbrisao takve stvari iz čovekovih predstava, kako bi čovek mogao da upozna praktičnost i normalnost Boga i kako bi lik Isusov mogao da bude uklonjen iz njegovog srca i zamenjen novim likom Boga. Čim lik Božji u čoveku ostari, taj lik postaje idol. Kada je Isus došao i obavio tu etapu dela, On nije predstavljao sveukupnost Božju. Pokazao je neka znamenja i učinio neka čudesa, izgovorio neke reči, da bi na kraju bio razapet. On je predstavljao jedan deo Boga. On nije mogao da predstavlja sve što je od Boga, već je predstavljao Boga obavljajući jedan deo Božjeg dela. To je zato što je Bog tako velik i tako čudesan i nedokučiv i zato što Bog obavlja samo po jedan deo svog dela u svakom dobu. Delo koje Bog obavlja tokom ovog doba sastoji se prvenstveno u pružanju reči za život čoveka, razotkrivanju čovekove priroda-suštine i njegove iskvarene naravi i eliminisanju religioznih predstava, feudalnog i zastarelog razmišljanja; znanje i kultura čoveka moraju se prečistiti kroz razotkrivanje Božjim rečima. U poslednjim danima, Bog koristi reči, a ne znamenja i čudesa da bi usavršio čoveka. On koristi Svoje reči da razotkrije čoveka, da sudi čoveku, da izgrdi čoveka i da usavrši čoveka, kako bi čovek u Božjim rečima sagledao mudrost i milost Božju i shvatio Božju narav i kako bi, kroz Božje reči, čovek sagledao dela Božja. Tokom Doba zakona, Jahve je izveo Mojsija iz Egipta Svojim rečima i kazao je neke reči Izraelcima; u to vreme, deo Božjih dela bio je razjašnjen, ali pošto je čovek bio ograničen i ništa nije moglo da upotpuni njegovo znanje, Bog je nastavio da govori i da dela. U Doba blagodati, čovek je još jednom video deo Božjih dela. Isus je mogao da pokazuje znamenja i čudesa, da isceljuje bolesne i izgoni demone, da bude razapet i da posle tri dana vaskrsne i pokaže se ovaploćen pred čovekom. Čovek nije znao ništa više od toga o Bogu. Čovek zna samo onoliko koliko mu Bog pokaže, a ako mu Bog ne bi ništa više pokazao, to bi onda bila mera čovekovog razgraničavanja Boga. Stoga Bog nastavlja da dela, kako bi produbio čovekovo znanje o Njemu i kako bi čovek postepeno spoznao suštinu Boga. U poslednjim danima, Bog koristi Svoje reči da bi čoveka usavršio. Tvoja iskvarena narav je otkrivena Božjim rečima, a tvoje predstave su zamenjene Božjom praktičnošću. Ovaploćeni Bog poslednjih dana došao je najviše zbog toga da bi ispunio reči koje kažu da „Reč biva ovaploćena, Reč ulazi u telo i Reč se javlja u telu“, i ako nemaš temeljno znanje o tome, nećeš moći da čvrsto braniš svoje stavove. Tokom poslednjih dana, Bog prvenstveno namerava da obavi onu etapu dela u kojoj se Reč javlja u telu, što je jedan deo Božjeg plana upravljanja. Dakle, vaše znanje mora biti jasno; bez obzira na to kako Bog dela, On ne dozvoljava čoveku da Ga razgraniči. Da Bog nije obavio ovo delo tokom poslednjih dana, čovekovo znanje o Njemu ne bi moglo da napreduje. Ti bi samo znao da Bog može biti razapet i da može uništiti Sodomu i da Isus može da vaskrsne iz mrtvih i pojavi se pred Petrom… Ali ti nikada ne bi rekao da Božje reči mogu sve da postignu i da mogu da osvoje čoveka. Samo kroz doživljavanje Božjih reči možeš govoriti o takvom znanju, a što više od Božjeg dela budeš doživeo, to će tvoje znanje o Njemu biti temeljnije. Tek tada ćeš prestati da razgraničavaš Boga unutar svojih predstava. Čovek spoznaje Boga doživljavajući Njegovo delo; ne postoji drugi ispravan način da se spozna Bog.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje Božjeg dela danas“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 144

Danas bi svima trebalo da bude jasno da je, u poslednjim danima, Bog načelno postigao to da „Reč biva ovaploćena“. Svojim stvarnim delanjem na zemlji, On čini da ga čovek spozna i da se bavi Njime, i da vidi Njegova praktična dela. On čini da čovek jasno uvidi kako je On u stanju da čini znamenja i čudesa, ali da ima i trenutaka kada On to nije u stanju da učini; ovo zavisi od konkretnog doba. Na osnovu toga, možeš da vidiš da Bog nije nesposoban da pokaže znamenja i čudesa, već da, umesto toga, On Svoj način rada menja u skladu sa delom koje treba da obavi i u skladu sa konkretnim dobom. U sadašnjoj etapi dela, On ne prikazuje znamenja i čudesa; razlog zbog kojeg je znamenja i čudesa prikazivao u Isusovo doba leži u tome što je Njegovo delo u tom dobu bilo drugačije. Bog danas ne obavlja to delo, a neki ljudi veruju da On nije u stanju da prikaže znamenja i čudesa ili pak misle da, ako ne prikazuje znamenja i čudesa, onda On i nije Bog. Zar to nije zabluda? Bog je u stanju da prikaže znamenja i čudesa, ali On sada dela u drugačijem dobu, te ih stoga ne prikazuje. Pošto je ovo drugačije doba i pošto je ovo druga etapa Božjeg dela, to su i postignuća koja Bog jasno pokazuje takođe drugačija. Čovekova vera u Boga nije vera u znamenja i čudesa, niti verovanje u čuda, već vera u Njegovo praktično delo u novom dobu. Čovek spoznaje Boga kroz način na koji Bog deluje i to znanje stvara u čoveku veru u Boga, drugim rečima, veru u delo i postignuća Božja. U ovoj etapi dela Bog uglavnom govori. Ne čekaj da vidiš znamenja i čudesa; nećeš videti ništa od toga! To je zato što nisi rođen u Doba blagodati. Da si tada rođen, video bi znamenja i čudesa, ali si rođen tokom poslednjih dana pa možeš da vidiš samo praktičnost i normalnost Božju. Ne očekuj da vidiš natprirodnog Isusa tokom poslednjih dana. U stanju si samo da vidiš praktičnog ovaploćenog Boga, koji se ne razlikuje ni od jednog normalnog ljudskog bića. U svakom dobu Bog jasno pokazuje različita postignuća. U svakom dobu On jasno pokazuje deo postignuća Božjih, a delo svakoga doba predstavlja jedan deo Božje naravi i jedan deo postignuća Božjih. Postignuća koja On jasno pokazuje razlikuju se po dobu u kojem On dela, ali sva ona pružaju čoveku dublje saznanje o Bogu i veru u Boga koja je istinitija i racionalnija. Čovek veruje u Boga zbog svih postignuća Božjih, jer je Bog tako čudesan i tako velik, i jer je svemoguć i nedokučiv. Ako veruješ u Boga zato što je On u stanju da pokazuje znamenja i čudesa i zato što može da leči bolesne i izgoni demone, onda je tvoje gledište pogrešno i neki ljudi će ti reći: „Nisu li i zli duhovi u stanju da urade takve stvari?“ Zar ovo ne predstavlja mešanje Božjeg lika sa likom Sotone? Danas čovek veruje u Boga zbog mnogih Njegovih postignuća i opsežnog delovanja i zbog mnogih načina na koje govori. Bog koristi svoje reči da osvoji čoveka i da ga usavrši. Čovek veruje u Boga zbog mnogih Njegovih postignuća, a ne zato što je On u stanju da prikazuje znamenja i čudesa; ljudi Boga spoznaju samo kroz svedočenje o Njegovim postignućima. Samo poznavanjem praktičnih postignuća Božjih, načina na koji On dela, poznavanjem mudrih metoda koje koristi, načina na koji govori i na koji On usavršava čoveka – samo poznavanjem ovih aspekata – možeš da shvatiš praktičnost Božju i da razumeš Njegovu narav, znajući šta On voli, šta mrzi i kako dela nad čovekom. Shvatajući šta Bog voli a što ne voli, možeš da razlikuješ pozitivno od negativnog, a kroz svoje znanje o Bogu ti napreduješ u životu. Ukratko, moraš da stekneš znanje o Božjem delu i da ispraviš svoje stavove o veri u Boga.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje Božjeg dela danas“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 145

Bez obzira na način na koji tragaš, ti moraš, pre svega, da spoznaš delo koje Bog obavlja danas i moraš spoznati značaj tog dela. Moraš da shvatiš i spoznaš koje delo Bog donosi kad dolazi u poslednjim danima, kakvu narav On donosi i šta će biti upotpunjeno u čoveku. Ako ne poznaješ i ne shvataš delo koje je On došao da obavi u telu, kako onda možeš da dokučiš Njegove namere i kako možeš s Njim postati prisan? Biti prisan s Bogom zapravo nije komplikovano, ali nije ni jednostavno. Ako ljudi mogu to u potpunosti da shvate i sprovedu u praksi, onda se to pojednostavljuje; ako ljudi to ne mogu u potpunosti da shvate, stvar postaje znatno teža i, povrh toga, oni postaju skloni tome da u svojoj potrazi krenu nejasnim putem. Ako, tokom potrage za Bogom, ljudi nisu zauzeli sopstveni stav i ne znaju koje istine bi trebalo da se drže, to onda znači da nemaju nikakav temelj, te im stoga postaje teško da stoje čvrsto. Danas ima toliko onih koji ne shvataju istinu, koji ne mogu da razlikuju dobro i zlo, niti da se izjasne šta vole, a šta mrze. Takvi ljudi teško da mogu stajati čvrsto. Za veru u Boga je ključno biti sposoban istinu sprovoditi u delo, pokazati razumevanje prema Božjim namerama, spoznavati Božje delo na čoveku kad se On ovaploti, kao i načela na osnovu kojih On govori. Nemojte se povoditi za masama. Morate imati načela prema kojima se u nešto upuštate i morate ih se pridržavati. Od pomoći će ti biti ako se u sebi čvrsto držiš onih stvari koje ti je donelo Božje prosvećenje. Ako to ne radiš, danas ćeš skrenuti u jednom pravcu, sutra u drugom, i nikada nećeš zadobiti ništa praktično. Za tvoj život nije ni od kakve koristi da budeš takav. Oni koji ne razumeju istinu uvek slede druge: ako ljudi kažu da je ovo delo Svetoga Duha, onda i ti kažeš da je to delo Svetoga Duha; ako ljudi kažu da je to delo zlog duha, tada i ti postaješ sumnjičav ili takođe kažeš da je to delo zlog duha. Uvek kao papagaj ponavljaš reči drugih ljudi i nisi u stanju da išta samostalno razlučuješ, niti da razmišljaš svojom glavom. Takav je neko ko je bez stava, ko nije u stanju da napravi razliku – takva osoba je bezvredni bednik! Uvek ponavljaš reči drugih ljudi: danas se govori da je ovo delo Svetoga Duha, ali postoji verovatnoća da će jednoga dana neko reći kako to nije delo Svetoga Duha i da to zapravo nije ništa drugo do delo čoveka – ipak, ti to ne umeš da razlučiš, a kada drugi to kažu u tvom prisustvu, i sam ponavljaš istu stvar. To zapravo jeste delo Svetoga Duha, ali ti kažeš da je ljudsko delo; zar nisi postao jedan od onih koji hule na delo Svetoga Duha? Zar se time što nisi u stanju da napraviš razliku ne suprotstavljaš Bogu? Možda će se jednog dana pojaviti neka budala koja će reći da je „ovo delo zlog duha“, pa ćeš se, nakon što čuješ ove reči, naći u nedoumici i ponovo ćeš biti ograničen rečima drugih ljudi. Svaki put kada neko izazove nemir, ti nisi u stanju da se držiš svog stava, a sve zbog toga što ne poseduješ istinu. Vera u Boga i traženje bogospoznaje nisu jednostavna stvar. Takve stvari se ne mogu postići time što se ljudi okupe i slušaju propovedi, a vi ne možete biti usavršeni samo strašću. Moraš da iskusiš i spoznaš, da se u svojim delima rukovodiš principima i da zadobiješ delo Svetoga Duha. Nakon što proživiš iskustva, bićeš u stanju da razlikuješ mnoge stvari – moći ćeš da razlikuješ dobro od zla, pravdu od grešnosti, da praviš razliku između onoga što je od krvi i mesa i onoga što je istinito. Treba da budeš u stanju da razlikuješ sve ovo, a kada to činiš, kakve god da su okolnosti, nikada se nećeš izgubiti. Jedino je u tome tvoj stvarni rast.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo oni koji poznaju Boga i Njegovo delo mogu udovoljiti Bogu“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 146

Spoznati delo Božje nije jednostavno. U svojoj potrazi treba da imaš norme i određeni cilj, treba da znaš kako da tražiš istiniti put, kako da odmeravaš da li je takav put istinit ili nije, kao i da li je to delo Božje ili nije. Koje je najosnovnije načelo u traženju istinitog puta? Moraš da posmatraš postoji li na ovom putu delo Svetoga Duha ili ne, jesu li ove reči izraz istine ili nisu, kome se svedoči i šta ti taj put može doneti. Da bi se istiniti put razlikovao od lažnog puta, potrebno je nekoliko aspekata osnovnog znanja, od kojih je najosnovniji odrediti da li je na njemu prisutno delo Svetoga duha ili nije. Jer suština ljudske vere u Boga jeste vera u Duha Božjeg, a čak i njihova vera u ovaploćenog Boga dolazi otud što je ovo telo otelotvorenje Duha Božjeg, što znači da je takva vera i dalje vera u Duha. Postoje razlike između Duha i tela; međutim, budući da ovo telo potiče iz Duha i jeste ovaploćenje Reči, otud je ono u šta čovek veruje i dalje nerazdvojiva suština Boga. Dakle, pri određivanju da li je neki put istinit ili nije, pre svega morate sagledati ima li na njemu dela Svetoga Duha ili nema, nakon čega morate gledati ima li na tom putu istine ili je, pak, nema. Istina je životna dispozicija normalne ljudskosti, što će reći, ono što se tražilo od čoveka kad ga je Bog na početku stvorio, konkretno, normalna ljudskost u svojoj celosti (obuhvatajući ljudski razum, poimanje, mudrost i osnovno znanje o čoveku). Drugim rečima, treba da pogledate hoće li taj put usmeravati ljude da žive s normalnom ljudskošću ili neće, da li je, prema stvarnosti normalne ljudskosti, istina o kojoj se govori potrebna ili nije, da li je ova istina praktična i stvarna ili nije, kao i da li je ona pravovremena ili nije. Ako ima istine, onda taj put može povesti ljude u normalna i stvarna iskustva; ljudi, osim toga, postaju sve normalniji, njihov ljudski razum se upotpunjuje, njihov telesni i duhovni život postaju sve uređeniji, a njihove emocije postaju sve normalnije. Ovo je drugo načelo. Postoji još jedan princip koji se odnosi na to imaju li ljudi sve veće znanje o Bogu ili ga nemaju, i da li doživljavanje takvog dela i istine može u njima da nadahne bogoljubivo srce i da ih još više približi Bogu, ili to ne može. Kroz ovo se može proceniti da li je ovaj put istinit ili nije. Najosnovnije od svega jeste to da li je ovaj put realističan pre negoli natprirodan i da li je u stanju da opskrbi život čoveka ili nije. Ako je ovaj put u skladu sa ovim načelima, može se zaključiti da je taj put istinit. Ja ne izgovaram ove reči da bih vas naterao da prihvatite druge puteve u svojim budućim iskustvima, niti kao predviđanje da će se u budućnosti pojaviti delo još jednog novog doba. Govorim ih kako biste mogli biti sigurni da je današnji put istinski put, kako ne biste samo delimično bili sigurni u svoju veru u današnje delo i nesposobni da u njega steknete uvid. Mnogo je i onih koji, uprkos tome što su sigurni, i dalje zbunjeno slede taj put; takva sigurnost nije vođena nikakvim načelom i takvi ljudi, pre ili kasnije, moraju biti eliminisani. Pa i oni koji su posebno revnosni u svom sledbeništvu su tri osmine sigurni a pet osmina nesigurni, što ukazuje na to da nemaju nikakav temelj. Pošto ste isuviše slabog kova, a temelj vam je previše plitak, vi ne uviđate razliku. Bog ne ponavlja Svoje delo, On ne čini ono što nije realistično, On ne postavlja preterane zahteve pred čoveka i On ne obavlja delo koje je van granica ljudskog razuma. Sve što On čini u okviru je ljudskog normalnog razuma i ne prevazilazi razum normalne ljudskosti, a Njegovo delo se obavlja u skladu sa normalnim zahtevima čoveka. Ako je u pitanju delo Svetoga Duha, ljudi postaju sve normalniji i njihova ljudskost postaje sve normalnija. Ljudi stiču sve veću spoznaju o svojoj iskvarenoj sotonskoj naravi i o ljudskoj suštini, a da pritom sve više čeznu za istinom. Drugim rečima, život čoveka se neprekidno razvija, a iskvarena ljudska narav sve više je podložna promeni – a sve to znači da Bog čoveku postaje život. Ako neki put nije u stanju da otkrije one stvari koje predstavljaju ljudsku suštinu, ako nije u stanju da promeni čovekovu narav i, povrh toga, ako nije u stanju da ljude dovede pred Boga ili im pruži istinsku spoznaju Boga, dovodeći čak do toga da se njihova ljudskost sve više unižava, a razum im je sve manje normalan, onda taj put ne sme biti istiniti put, a mogao bi biti delo zlog duha ili stari put. Ukratko, on ne može da predstavlja postojeće delo Svetoga Duha. Sve ove godine ste verovali u Boga, a ipak se načela po kojima razlikujete istiniti od lažnog puta ili tražite istiniti put ni ne naziru. Većinu ljudi ove stvari čak ni ne zanimaju; oni naprosto idu tamo kuda ide većina i ponavljaju ono što većina govori. Kako to može biti neko ko traži istiniti put? I kako takvi ljudi mogu pronaći istiniti put? Ako sagledate ovih nekoliko ključnih načela, šta god da se dogodi, nećete biti obmanuti. Danas je od suštinske važnosti da ljudi mogu da razlikuju stvari; to je ono što bi normalna ljudskost trebalo da poseduje i ono što bi čovekovo iskustvo trebalo da sadrži. Ako čak ni danas ljudi u svom sledbeništvu i dalje ništa ne razlikuju i ako njihov ljudski razum i dalje nije napredovao, onda su ljudi isuviše budalasti, i u svom traganju greše i zastranili su. U tvom današnjem traganju nema nimalo razlučivanja i, premda je istina, kako kažeš, da si pronašao istiniti put, jesi li ga zadobio? Jesi li bio u stanju da uvidiš razliku? Šta je suština istinitog puta? Koračajući istinitim putem, ipak nisi zadobio istiniti put; nisi zadobio ništa od istine. Drugim rečima, nisi postigao ono što Bog zahteva od tebe i otud nije došlo ni do kakve promene u tvojoj iskvarenosti. Ako nastaviš da tragaš na ovaj način, na kraju ćeš biti eliminisan. Nakon što si ga sledio do današnjeg dana, trebalo bi da budeš siguran da je put kojim si pošao pravi put i da u vezi sa tim nemaš više nikakve sumnje. Mnogo je ljudi koji su uvek nesigurni, te zbog nekih sitnica prestaju da tragaju za istinom. Takvi ljudi uopšte ne poznaju delo Božje; oni Boga slede zbunjeni. Ljudi koji ne spoznaju Božje delo nisu u stanju da sa Njim budu prisni, niti da o Njemu svedoče. Onima koji traže samo blagoslove i tragaju samo za nejasnim i apstraktnim, Ja savetujem da što pre tragaju za istinom, kako bi njihov život mogao imati smisla. Nemojte se više zavaravati!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo oni koji poznaju Boga i Njegovo delo mogu udovoljiti Bogu“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 147

Kako su se različite epohe smenjivale, tako se postepeno menjalo i čitavo delo koje se obavlja već šest hiljada godina. Promene u tom delu zasnivale su se na sveukupnoj situaciji u svetu i na trendovima razvoja čovečanstva u celini; u skladu s tim se delo upravljanja menjalo samo postepeno. Ono nije bilo u celosti isplanirano na samom početku stvaranja. Pre no što je svet stvoren, kao ni ubrzo nakon toga, Jahve još nije bio isplanirao prvu etapu dela, etapu zakona, drugu etapu, etapu blagodati, kao ni treću etapu dela, etapu osvajanja, tokom koje će On najpre osvojiti neke od potomaka Moava, a zatim i celu vaseljenu. Nakon što je stvorio svet, On nikada nije izgovorio ove reči, niti je to učinio posle Moava; uistinu, nikada ih pre Lota nije izrekao. Celokupno Božje delo obavlja se spontano. Baš tako je i nastalo čitavo Njegovo delo upravljanja za šest hiljada godina; pre no što je stvorio svet, On jedan takav plan ni u kom slučaju nije napisao u formi nekakvog „Sumarnog grafikona razvoja ljudskog roda“. Bog u Svom delu neposredno izražava to što On jeste i ne razbija glavu oko formulisanja nekakvog plana. Brojni proroci su, naravno, izrekli mnoga proročanstva, ali se ipak ne može reći da je Božje delo oduvek bilo precizno isplanirano; ta su proročanstva nastala u skladu s Božjim delom tog vremena. Celokupno delo koje On obavlja, najaktuelnije je delo. On to delo sprovodi u skladu sa razvojem svake epohe i temelji ga na načinu na koji se stvari menjaju. Za Njega je obavljanje dela slično prilagođavanju terapije bolesti; dok obavlja Svoje delo, On posmatra, a zatim nastavlja da ga vrši u skladu s tim Svojim zapažanjima. U svakoj etapi Svog dela, Bog je u stanju da izrazi Svoju veliku mudrost i sila; On Svoju preobilnu mudrost i autoritet otkriva u skladu sa delom svakog konkretnog doba, a svima onima koje je tokom tog doba ponovo pridobio, dopušta da vide celokupnu Njegovu narav. On opskrbljuje ljude prema njihovim potrebama u skladu sa delom koje treba da obavi u svakom dobu, čineći ono što treba da čini. On ljude snabdeva onim što im je potrebno, na osnovu stepena do kojeg ih je Sotona iskvario. To je kao kad je Jahve prvobitno stvorio Adama i Evu da bi im omogućio da Boga ispolje na zemlji i da među svim stvorenjima svedoče o Bogu. Eva je, međutim, sagrešila nakon što ju je zmija iskušala, a isto je učinio i Adam; oboje su u vrtu jeli plod sa drveta spoznanja dobra i zla. Stoga je Jahve morao da na njima obavi dodatno delo. Videvši njihovu golotinju, pokrio im je tela odećom načinjenom od životinjskog krzna. Nakon toga, On reče Adamu: „Zato što si poslušao svoju ženu, te jeo plod sa drveta za koji sam ti zapovedio: ’Ne jedi s njega!’, evo: Zemlja neka bude prokleta zbog tebe (…) dok se ne vratiš u zemlju, pošto si iz nje uzet. Jer prah si, i u prah ćeš se vratiti.“ A ženi On reče: „Umnožiću tvoje trudničke muke, te ćeš s mukom decu rađati. Žudećeš za svojim mužem, ali on će vladati nad tobom!“ Od tog trenutka, On ih je proterao iz Edenskog vrta i naterao da žive izvan njega, baš kao što savremeni čovek sada živi na zemlji. Kad je Bog, na samom početku, stvorio čoveka, Njegov plan nije bio da čoveka pusti da ga iskušava zmija, nakon što ju je stvorio, te da zatim prokune i čoveka i zmiju. On, zapravo, nije imao takav plan; zbog načina na koji su se stvari razvijale, naprosto je bio prinuđen da među Svojim stvorenjima obavi novo delo. Nakon što je Jahve na zemlji obavio ovo delo na Adamu i Evi, čovečanstvo se dalje razvijalo nekoliko hiljada godina, sve dok „Jahve vide da je nevaljalstvo ljudsko na zemlji veliko i da je sve što čovek u svom srcu izmaštao samo zlo neprestano. I pokaja se Jahve što je na zemlji stvorio čoveka i u Svom se srcu ražalosti. (…) Ali Noje nađe blagodat u očima Jahveovim“. U to je vreme Jahve morao da obavi još novih poslova, jer je čovečanstvo koje je stvorio postalo isuviše grešno nakon što ga je zmija iskušala. Zbog takvih okolnosti, Jahve je između svih ljudi izabrao da Nojevu porodicu poštedi, a zatim je obavio Svoje delo uništenja sveta potopom. Tako je čovečanstvo nastavilo da se razvija do današnjeg dana, bivajući sve iskvarenije, a kad dođe vreme u kojem će ljudski razvoj dostići svoj vrhunac, to će ujedno označiti i kraj čovečanstva. Od samog početka, pa sve do kraja sveta, prava istina Njegovog dela uvek je takva bila i uvek će takva ostati. Na isti će način i ljudi biti klasifikovani prema vrsti; daleko od toga da je svakoj osobi od samog početka predodređeno da pripadne određenoj kategoriji; umesto toga, svako biva postepeno klasifikovan tek pošto prođe kroz proces razvoja. Naposletku će svako ko ne bude mogao da u potpunosti bude spasen, biti vraćen svojim „precima“. Nijedno Božje delo među ljudima nije bilo unapred pripremljeno prilikom stvaranja sveta; umesto toga, zbog načina na koji su se stvari razvijale, Bog je bio u prilici da Svoje delo među ljudima obavlja korak po korak, na realniji i praktičniji način. Primera radi, Bog Jahve nije stvorio zmiju da bi iskušao ženu; to nije bio Njegov naročiti plan, niti je to bilo nešto što je On namerno predodredio. Moglo bi se reći da je taj događaj bio neočekivan. Stoga je Jahve proterao Adama i Evu iz Edenskog vrta i zakleo se da nikad više neće stvoriti čoveka. Ljudi, međutim, samo na osnovu toga otkrivaju Božju mudrost. Baš kao što sam i ranije govorio: „Ja mudrost Svoju primenjujem na osnovu Sotoninih spletki.“ Ma koliko da ljudi postaju iskvareni i ma koliko da ih zmija iskušava, Jahve i dalje poseduje Svoju mudrost; kao takav, On se novim delom bavi otkako je stvorio svet, a nijedan od koraka tog dela nikada nije ponovljen. Sotona stalno pravi spletke i bez prestanka kvari ljude, dok Bog Jahve neprestano obavlja Svoje mudro delo. On nikad nije pogrešio, niti je ikada, otkad je svet stvoren, prestao da deluje. Nakon što je Sotona ljude iskvario, On je nastavio da deluje među njima kako bi porazio njega, neprijatelja koji je izvor ljudske iskvarenosti. Ova bitka ne jenjava od samog početka i trajaće do kraja sveta. Obavljajući sav taj posao, Bog Jahve je ljudima koje je Sotona iskvario omogućio ne samo da prime Njegovo veliko spasenje, već i da vide Njegovu mudrost, svemogućnost i autoritet. Pored toga, On će im naposletku dopustiti da vide i Njegovu pravednu narav – dok zlo bude kažnjavao, a dobro nagrađivao. Do dana današnjeg, On sa Sotonom vodi bitku u kojoj nikada nije pretrpeo poraz. To je zato što je On mudar Bog i što svoju mudrost primenjuje na osnovu Sotoninih spletki. Stoga Bog ne samo što sve na nebu potčinjava Svom autoritetu, već čini da sve na zemlji počiva pod Njegovim stopama i, što je takođe važno, da zle ljude koji napadaju i uznemiravaju čovečanstvo budu izloženi Njegovoj grdnji. Celokupno to delo daje rezultate zahvaljujući Njegovoj mudrosti. Pre postanka čovečanstva, On Svoju mudrost nikada nije otkrivao, jer nije imao neprijatelje ni na nebu ni na zemlji, niti igde u celoj vaseljeni, a nije bilo ni mračnih sila koje bi išta u prirodi napadale. Nakon što Ga je arhanđel izdao, On je na zemlji stvorio ljude i zbog njih formalno započeo svoj višemilenijumski rat sa arhanđelom, Sotonom – rat koji se sa svakom sledećom etapom sve više zahuktava. Njegova su svemogućnost i mudrost prisutne u svakoj od tih etapa. Tek tada je sve na nebu i zemlji postalo svedokom Božje mudrosti i svemogućnosti, a naročito Božje praktičnosti. On do dana današnjeg Svoje delo obavlja na isti praktičan način; pored toga, dok obavlja Svoje delo, On ujedno otkriva Svoju mudrost i svemogućnost. Omogućava vam da vidite pravu istinu svake etape dela, da shvatite kako tačno da objasnite Božju svemogućnost i, povrh toga, da sagledate konačno objašnjenje Božje praktičnosti.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Trebalo bi da znaš kako se celokupno čovečanstvo razvijalo do današnjeg dana“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 148

Delo Svetog Duha uvek se obavlja spontano; On Svoje delo može da planira i da ga obavlja u bilo koje vreme. Zašto stalno govorim da je delo Svetog Duha realistično i da je uvek novo, da ono nikad nije staro i da je uvek u najvećoj meri sveže? Njegovo delo nije bilo unapred isplanirano u trenutku stvaranja sveta; uopšte nije bilo tako! Svaki korak dela ostvaruje odgovarajući efekat za svoje vreme, a koraci se međusobno ne prekidaju. U većini slučajeva, planovi kakve ti možda zamišljaš naprosto ne odgovaraju najnovijem delu Svetog Duha. Njegovo delo nije tako jednostavno, ali ni tako složeno, kakvim ga čovek zamišlja – ono se sastoji u tome da ljude u svakom trenutku i na svakom mestu snabdeva u skladu s njihovim trenutnim potrebama. Suštinu ljudskih bića niko ne shvata jasnije od Njega, te upravo iz tog razloga ništa ne može tako dobro da odgovara realnim potrebama ljudi kao Njegovo delo. Stoga, iz ljudske perspektive, Njegovo delo izgleda kao da je isplanirano nekoliko milenijuma unapred. Dok On sada deluje među vama, dok radi i govori posmatrajući stanje u kojem se nalazite, On za svaku pojedinu vrstu stanja poseduje prave reči i izgovara upravo ono što je ljudima potrebno. Uzmimo, na primer, prvi korak Njegovog dela: vreme grdnje. Nakon toga, Bog je Svoje delo obavljao na osnovu onoga što su ljudi ispoljavali, na osnovu njihovog bunta, pozitivnih i negativnih stanja koja su iz njih proizašla, kao i najniže granice do koje ljudi mogu pasti kad ta negativna stanja dostignu određenu tačku; On je te stvari iskoristio da bi ostvario mnogo bolji rezultat Svog dela. On, dakle, Svoje delo među ljudima neprekidno obavlja na osnovu njihovog trenutnog stanja, ma kakvo ono bilo u datom trenutku; On svaki korak Svog dela obavlja u skladu sa stvarnim stanjem ljudi. Sva stvorena bića u Njegovim su rukama; kako bi On mogao da ih ne poznaje? Sledeći korak dela koje treba da obavi, On obavlja bilo kada i bilo gde, u skladu sa stanjem ljudi. To delo ni u kom slučaju nije planirano hiljadama godina unapred; to je samo ljudska predstava! Dok deluje, On ujedno i posmatra efekte Svog dela, koje se neprekidno produbljuje i razvija; nakon što sagleda rezultate Svog dela, On svaki put sprovodi naredni korak tog dela. On mnogo toga koristi zarad postepenog prelaska i da bi, tokom vremena, Svoje novo delo ljudima učinio vidljivim. Bog na taj način može da zadovolji potrebe ljudi, jer i te kako dobro poznaje ljude. Tako On obavlja Svoje delo sa neba. Ovaploćeni Bog Svoje delo takođe obavlja na isti način, uređujući stvari i delujući među ljudima u skladu sa stvarnim okolnostima. Nijedno od Njegovih dela nije bilo uređeno pre stvaranja sveta, niti je unapred bilo detaljno isplanirano. Dve hiljade godina nakon što je svet stvoren, Jahve je uvideo da se čovečanstvo toliko iskvarilo, te je kroz usta proroka Isaije prorekao da će, po završetku Doba zakona, Svoje delo iskupljenja ljudskog roda obaviti u Dobu blagodati. To je, naravno, bio Jahveov plan, ali je i taj plan napravljen u skladu sa okolnostima koje je On u to vreme posmatrao; On o tome zacelo nije razmišljao odmah nakon što je stvorio Adama. Isaija je samo izrekao proročanstvo, ali se Jahve nije unapred pripremao za ovo delo tokom Doba zakona, već ga je započeo u osvit Doba blagodati, kad se Josifu u snu javio glasnik kako bi ga prosvetio porukom da će se Bog ovaplotiti i tek je tada otpočelo Njegovo delo ovaploćenja. Bog se nije, kako to ljudi zamišljaju, pripremao za svoje delo ovaploćenja odmah nakon stvaranja sveta; na to se odlučio samo na osnovu stepena razvitka čovečanstva i statusa Svog rata protiv Sotone.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Trebalo bi da znaš kako se celokupno čovečanstvo razvijalo do današnjeg dana“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 149

Kad Bog postane telo, Njegov se Duh spušta na čoveka; drugim rečima, Duh Božji se oblači u fizičko telo. On dolazi da bi obavio Svoje delo na zemlji, a ne da bi sa Sobom doneo nekakve ograničene korake; Njegovo je delo apsolutno neograničeno. Delo koje Sveti Duh obavlja u telu i dalje je određeno rezultatima Njegovog dela, a On to koristi kako bi odredio koliko će vremena obavljati Svoje delo dok boravi u telu. Sveti Duh neposredno otkriva svaki korak Svog dela, usput analizirajući to Svoje delo; ono uopšte nije toliko natprirodno da bi širilo granice ljudske mašte. Ono je nalik Jahveovom delu stvaranja neba i zemlje i svih stvorenja; i On je isto tako planirao i radio istovremeno. Razdvojio je svetlost od tame, čime nastadoše jutro i veče – za to Mu je bio potreban jedan dan. Drugog je dana stvorio nebo, što je takođe potrajalo jedan dan; zatim je stvorio zemlju, mora i sva stvorenja koja su ih naseljavala, na šta je utrošio još jedan dan. To se nastavilo sve do šestog dana, kada je Bog stvorio čoveka i dopustio mu da upravlja svim stvarima na zemlji. A onda je, sedmoga dana, pošto je završio sa stvaranjem svega, otpočinuo. Bog je taj sedmi dan blagoslovio i odredio ga za sveti dan. O uspostavljanju tog svetog dana odlučio je tek nakon što je sve stvorio, a ne pre toga. To je delo takođe učinjeno spontano; pre no što je sve stvorio, On nije planirao da stvori svet za šest dana, te da sedmog dana otpočine; to uopšte nije u skladu sa činjenicama. On tako nešto nije ni izgovorio, niti je tako bio isplanirao. Ni slučajno nije rekao da će sa stvaranjem svih stvari završiti šestoga dana, kao ni da će sedmog dana otpočinuti, već je stvarao u skladu sa onim što mu se tada činilo dobrim. Kad je završio sa stvaranjem svega, već je bio osvanuo šesti dan. Da je sav posao bio završio petog dana, On bi onda šesti dan odredio za sveti dan. On je, međutim, sa stvaranjem svega završio šestog dana, te je tako sedmi dan postao sveti dan, što se prenelo do danas. Prema tome, Njegovo se današnje delo obavlja na isti takav način. On vam govori i snabdeva vas svime što vam je potrebno u skladu s vašom situacijom. Naime, Duh govori i radi u skladu sa okolnostima u kojima ljudi žive; On u svakom trenutku i na svakom mestu motri na sve. To što ja činim, ono što vam, recimo, dodeljujem i čime vas darujem, bez izuzetka je ono što vama treba. Nijedno Moje delo, dakle, nije odvojeno od stvarnosti; ono je u celosti praktično, jer svi znate da „Duh Božji motri na sve“. Da je sve bilo unapred isplanirano, zar to onda ne bi bilo obavljeno rutinski? Mislite da je Bog razradio planove za svih šest milenijuma, a zatim predodredio da ljudi budu buntovni, nepokorni, pokvareni i lažljivi, da se odlikuju iskvarenošću tela, sotonskom naravi, požudom koja im iz očiju viri i ličnom popustljivošću. Ništa od toga Bog nije predodredio, već se sve dogodilo kao posledica kvarenja od strane Sotone. Neki će možda reći: „Zar je Sotona bio izvan Božjeg domašaja? Bog je predodredio da će Sotona na taj način iskvariti ljude, da bi On zatim obavio Svoje delo među ljudima.“ Da li bi Bog zaista predodredio da Sotona iskvari čovečanstvo? Pošto Bog samo isuviše žarko želi da ljudima dozvoli da normalno žive, da li bi On zaista ometao njihove živote? Kad bi tako bilo, zar onda pobeda nad Sotonom i spasavanje čovečanstva ne bi predstavljali uzaludan trud? Kako bi čovekovo buntovništvo moglo da bude predodređeno? Budući da je ono nastalo zbog Sotoninog ometanja, kako bi onda moglo da bude predodređeno od Boga? Sotona unutar Božjeg domašaja, onako kako ga vi zamišljate, umnogome se razlikuje od Sotone u Božjem domašaju o kojem Ja govorim. Da je, kako kažete, „Bog svemoguć i da je Sotona nadohvat Njegovih ruku“, Sotona nikad ne bi mogao da Ga izda. Niste li kazali da je Bog svemoguć? Vaše je znanje isuviše apstraktno i nema dodira sa stvarnošću; čovek nikada neće moći da dokuči Božje misli, niti će ikad moći da shvati Njegovu mudrost! Bog je svemoguć; to nije nikakva laž. Arhanđel je izdao Boga zato što mu je Bog prvobitno podario deo Svoje vlasti. To se, naravno, dogodilo sasvim neočekivano, baš kao kad je Eva podlegla zmijinom iskušavanju. Međutim, bez obzira na to kako Sotona sprovodi svoju izdaju, on i dalje nije toliko svemoguć kao Bog. Kao što ste rekli, Sotona je samo moćan; ma šta on radio, Božji će autoritet uvek prevagnuti. To je pravo značenje izreke: „Bog je svemoguć, a Sotona je nadohvat Njegovih ruku.“ Stoga se rat protiv Sotone mora voditi korak po korak. Štaviše, Bog Svoje delo planira kao odgovor na Sotonina podmetanja – drugim rečima, On čovečanstvu donosi spasenje, a svoju svemogućnost i mudrost otkriva na način koji priliči datom dobu. Slično tome, delo poslednjih dana nije bilo predodređeno odranije, pre Doba blagodati; predodređenja ne nastaju pravilnim redosledom poput ovog: prvo, promeniti čovekovu spoljašnju narav; drugo, podvrgnuti ga Božjoj grdnji i kušnjama; treće, primorati ga da prođe kroz kušnju smrću; četvrto, dati mu da doživi vreme ljubavi prema Bogu i da izrazi rešenost stvorenog bića; peto, omogućiti mu da uvidi Božje namere i da u celosti spozna Boga i, konačno, upotpuniti čoveka. On nije sve to isplanirao tokom Doba blagodati, već je to počeo da planira u sadašnjem dobu. Sotona je, kao i Bog, stalno u poslu. Sotona izražava svoju iskvarenu narav, dok Bog govori neposredno i razotkriva neke suštinske stvari. To je delo koje se i danas obavlja prema istom onom radnom načelu koje je korišćeno u pradavno doba, nakon stvaranja sveta.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Trebalo bi da znaš kako se celokupno čovečanstvo razvijalo do današnjeg dana“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 150

Najpre je Bog stvorio Adama i Evu, a stvorio je i zmiju. Od svih stvari, ta je zmija bila najotrovnija; u njenom se telu nalazio otrov, koji je Sotoni poslužio da zmiju zloupotrebi. Bila je to ona zmija koja je Evu iskušavala na greh. Adam je zgrešio nakon što je Eva to učinila, i potom su oboje bili u stanju da razlikuju dobro od zla. Ako je Jahve znao da će zmija iskušavati Evu i da će Eva iskušavati Adama, zašto ih je onda smestio zajedno u vrt? Ako je to mogao da predvidi, zašto je On onda stvorio zmiju i nastanio je u Edenskom vrtu? Zašto su u Edenskom vrtu rađali plodovi na drvetu spoznanja dobra i zla? Da li im je On namenio da pojedu te plodove? Kada je Jahve došao, ni Adam ni Eva se nisu usudili da Mu se suprotstave, i tek je tada Jahve znao da su oni jeli plodove sa drveta spoznanja dobra i zla, i da su postali plen zmijinog lukavstva. On je na kraju prokleo zmiju, a prokleo je isto tako i Adama i Evu. Kada su njih dvoje jeli plodove s tog drveta, Jahve toga uopšte nije bio svestan. Ljudski rod se do te mere iskvario da je postao rđav i seksualno promiskuitetan, otišavši čak dotle da su ljudi u svojim srcima gajili samo zlo i nepravdu; sve je bila prljavština. Jahve se stoga pokajao što je stvorio ljudski rod. Nakon toga, izvršio je Svoje delo uništenja sveta potopom, koji su preživeli Noje i njegovi sinovi. Neke stvari, zapravo, nisu tako napredne i natprirodne kao što ljudi možda zamišljaju. Neki pitaju, „Kad je Bog znao da će Ga arhanđel izneveriti, zašto ga je stvorio?“ Ovo su činjenice: pre postanka zemlje, arhanđel je bio najveći od nebeskih anđela. On je bio nadležan za sve anđele na nebesima; to je bila vlast koju mu je Bog dodelio. Sa izuzetkom Boga, on je bio najviši od svih nebeskih anđela. Kasnije, nakon što je Bog stvorio ljudski rod, arhanđel je dole na zemlji počinio još veću izdaju prema Bogu. Kažem da je izdao Boga zato što je hteo da upravlja ljudskim rodom i da nadmaši Božju vlast. Bio je to onaj isti arhanđel koji je Evu naveo na greh, što je učinio iz želje da uspostavi svoje carstvo na zemlji, da privoli ljude da izdaju Boga i da se, umesto Bogu, pokore njemu, arhanđelu. Arhanđel je uvideo da mu se toliko mnoštvo može pokoriti – anđeli, baš kao i ljudi na zemlji. Za ptice, zveri, drveće, šume, planine, reke i sve druge stvari na zemlji bili su zaduženi ljudi – to jest, Adam i Eva – dok su se sami Adam i Eva pokorili arhanđelu. Arhanđel je stoga poželeo da nadmaši Božju vlast i da izda Boga. Potom je mnoge anđele naveo da izdaju Boga, a od njih su kasnije nastali raznovrsni nečisti duhovi. Zar dosadašnji razvoj ljudskog roda nije bio uzrokovan pokvarenošću arhanđela? Ljudi su danas takvi kakvi su zato što je arhanđel izdao Boga i iskvario ljudski rod. Taj postepeni rad nije ni izbliza tako apstraktan i jednostavan kako ga ljudi možda zamišljaju. Sotona je svoju izdaju počinio s razlogom, a ljudi ipak nisu u stanju da shvate tako jednostavnu činjenicu. Zašto je Bog, koji je stvorio nebesa, zemlju i sve stvari, uz to stvorio i Sotonu? Kad Bog toliko prezire Sotonu i ovaj Mu je neprijatelj, zašto ga je stvorio? Nije li stvaranjem Sotone stvorio Sebi neprijatelja? Bog zapravo nije stvorio neprijatelja; On je stvorio anđela, a potom Ga je taj anđeo izdao. Stekao je tako visok status da je poželeo da izda Boga. Neko će reći da je to bila slučajnost, ali je takođe bilo i neizbežno. Slično kao što osoba neumitno umire nakon dostizanja određene zrelosti; stvari su se jednostavno razvile do te faze. Neke apsurdne budale kažu, „Kad Ti je već Sotona neprijatelj, zašto si ga stvorio? Zar nisi znao da će Te arhanđel izdati? Zar nisi u stanju da prozreš iz večnosti u večnost? Zar nisi poznavao prirodu tog arhanđela? S obzirom na to da si jasno znao da će Te izdati, zašto si ga proizveo u arhanđela? Ne samo da Te je izdao, već je sa sobom poveo i mnogo drugih anđela i sišao je u svet smrtnika da iskvari ljudski rod, a Ti do dana današnjeg ipak nisi bio u stanju da dovršiš Svoj plan upravljanja od šest hiljada godina.“ Jesu li ove reči ispravne? Kada na taj način razmišljaš, zar ne dovodiš sebe u veće nevolje nego što je potrebno? Ima i drugih koji kažu, „Da Sotona nije kvario ljudski rod do današnjeg dana, Bog ne bi doneo čovečanstvu ovakvo spasenje. Božja mudrost i svemoć bi, kao takve, bile nevidljive; gde bi se onda Njegova mudrost razotkrila? Prema tome, Bog je stvorio ljudsku rasu zarad Sotone, kako bi kasnije mogao da razotkrije Svoju svemoć – u suprotnom, kako bi čovek otkrio mudrost Božju? Da se čovek nije opirao Bogu i da se protiv Njega nije bunio, ne bi bilo neophodno da se Njegovi postupci otkrivaju. Kad bi Ga sva stvorena bića obožavala i bila poslušna prema Njemu, Bog ne bi imao šta da radi.“ Ovo je još dalje od stvarnosti, jer nema ničeg prljavog u vezi s Bogom, tako da On ne može da stvori prljavštinu. On Svoje postupke sada otkriva samo zato da bi porazio Svog neprijatelja, da bi spasio ljude koje je stvorio i da bi porazio demone i Sotonu, koji Boga mrze, izdaju Ga i opiru Mu se, a koji su na samom početku bili pod Njegovom vlašću i pripadali Njemu. Bog želi da porazi te demone i da time otkrije Svoju svemoć nad svim stvarima. Ljudski rod i sve drugo na zemlji sada je u Sotoninoj vlasti i potpada pod vlast zlih ljudi. Bog želi da Svoje postupke pred svima razotkrije kako bi ljudi mogli da Ga spoznaju, i kako bi na taj način porazio Sotonu i u potpunosti savladao Svoje neprijatelje. Celokupnost Njegovog dela postiže se otkrivanjem Njegovih postupaka. Sva Njegova stvorena bića pod Sotoninom su vlašću, te zato Bog želi da im pokaže Svoju svemoć i da tako porazi Sotonu. Da nema Sotone, On ne bi morao da otkriva Svoje postupke. Da Ga Sotona nije ometao, Bog bi stvorio ljudski rod i odveo ga da živi u Edenskom vrtu. Zašto, pre Sotonine izdaje, Bog nikada nije sve Svoje postupke otkrio anđelima ili arhanđelu? Da su, od samog početka, arhanđel i svi anđeli poznavali Boga i Njemu se pokorili, onda Bog ne bi morao da izvršava ove besmislene postupke. Zbog postojanja Sotone i demona, ljudi su se takođe opirali Bogu i ogrezli su u buntovnoj naravi. Stoga Bog želi da otkrije Svoje postupke. Zbog želje da uđe u rat sa Sotonom, On mora da koristi Svoju vlast i sve Svoje postupke kako bi ga porazio; na taj način, delo spasenja koje sprovodi među ljudima, omogućiće im da uvide Njegovu mudrost i svemoć. Delo koje Bog danas obavlja ima smisla i ni po čemu ne liči na ono što neki ljudi misle kada kažu: „Zar delo koje obavljaš nije protivrečno? Zar ovakvim sledom postupaka samog Sebe ne ometaš? Ti si Sotonu stvorio, a onda mu dozvolio da Te izda i da Ti se opire. Ti si ljude stvorio, a onda si ih prepustio Sotoni, dopustivši Adamu i Evi da padnu u iskušenje. Kad si već sve to namerno uradio, zašto i dalje mrziš ljudski rod? Zašto se gnušaš Sotone? Zar nisi sve njih Ti sam napravio? Šta sad tu imaš da mrziš?“ Popriličan broj apsurdnih ljudi govori takve stvari. Oni žele da vole Boga, ali se duboko u sebi na Boga žale. Kakva protivrečnost! Ti ne razumeš istinu, misli su ti isuviše natprirodne, i čak tvrdiš da je Bog pogrešio – koliko si samo apsurdan! Ti si taj koji petlja sa istinom; Bog ni u kom slučaju nije pogrešio! Neki se čak neprestano žale, „Ti si taj koji je stvorio Sotonu, bacio ga među ljude i predao mu ih. A kada su ljudi poprimili sotonsku narav, nisi im oprostio; naprotiv, donekle si ih mrzeo. Najpre si ih donekle voleo, a sada ih prezireš. Ti si taj koji ljudski rod mrzi, a takođe si i onaj koji ga voli. O čemu se tačno radi? Zar to nije protivrečnost?“ Ma kako vi na to gledali, to je ono što se na nebesima dogodilo; na taj način je arhanđel izdao Boga i na taj način se ljudski rod iskvario, i ljudi su ostali takvi do dana današnjeg. Ma kako vi to formulisali, to je cela priča. Vi, međutim, morate shvatiti da se čitava svrha dela koje Bog danas obavlja sastoji u vašem spasenju i u Sotoninom porazu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Trebalo bi da znaš kako se celokupno čovečanstvo razvijalo do današnjeg dana“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 151

Svoje upravljanje ljudima Bog koristi kako bi Sotonu porazio. Kvareći ljude, Sotona njihovu sudbinu privodi kraju i ometa Božje delo. Sa druge strane, Božje se delo sastoji u spasavanju čovečanstva. Koji to korak Božjeg dela nema za cilj spasenje čovečanstva? Koji korak nije usmeren ka tome da ljude očisti, da ih navede da se ponašaju pravedno i da prožive u liku onih koje je moguće voleti? Sotona, međutim, to ne čini. On ljude kvari; on širom vaseljene neprekidno obavlja svoje delo kvarenja ljudskog roda. Naravno, Bog takođe obavlja Svoje vlastito delo, ne obraćajući pažnju na Sotonu. Kolika god da je Sotonina vlast, njemu je tu vlast ipak darovao Bog; stvar je naprosto u tome da mu Bog, zapravo, nije dodelio svu Svoju vlast, tako da, ma šta Sotona činio, on nikad neće moći da nadmaši Boga i uvek će biti u Njegovom domašaju. Dok je boravio na nebu, Bog nije otkrivao nijedan od Svojih postupaka. On je Sotoni dao samo mali deo vlasti i dozvolio mu da vlada nad ostalim anđelima. Stoga Sotona, ma šta radio, ne može da nadmaši Božju vlast, zato što je vlast koju mu je Bog prvobitno dao ograničena. Dok Bog deluje, Sotona ga ometa. U poslednjim danima, ta će ometanja biti okončana; ujedno će i Božje delo biti dovršeno, a biće upotpunjena i ona vrsta ljudi koje Bog želi da upotpuni. Bog ljude pozitivno usmerava; život je Njegov živa voda, nemerljiva i bezgranična. Sotona je do određenog stepena iskvario čoveka, ali će živa voda života na kraju upotpuniti čoveka, a Sotona više nikako neće moći da se u to meša, niti da obavlja svoj posao. Tako će Bog ove ljude moći u potpunosti da zadobije. Sotona čak i sada još uvek odbija da to prihvati i stalno izaziva Boga, ali Bog na to ne obraća pažnju. Bog je rekao: „Pobediću sve Sotonine mračne sile i sve mračne uticaje.“ To je delo koje treba da se obavi u telu i to je ono što ovaploćenje čini značajnim: naime, da se dovrši etapa dela pobede nad Sotonom u poslednjim danima i zbriše sve ono što pripada Sotoni. Božja pobeda nad Sotonom je neminovna! Sotona je, zapravo, još odavno pretrpeo neuspeh. Kad je zemljom velike crvene aždaje počelo da se širi jevanđelje – to jest, kad je ovaploćeni Bog započeo Svoje delo i kad je to delo pokrenuto – Sotona je do nogu potučen, jer se svrha ovaploćenja sastoji upravo u pobedi nad Sotonom. Čim je Sotona video da se Bog ponovo ovaplotio i počeo da obavlja Svoje delo, koje nijedna sila ne bi mogla da zaustavi, on je, gledajući to delo, potpuno zanemeo i nije se usuđivao da čini nikakva nova zlodela. Isprva je Sotona za sebe mislio da je obdaren obiljem mudrosti, te je prekidao i ometao Božje delo; nije, međutim, očekivao da će se Bog ponovo ovaplotiti, niti da će u Svom delu Sotoninu pobunu koristiti kao otkrivenje i sud za čovečanstvo, te tako osvojiti ljude i poraziti Sotonu. Bog je mudriji od Sotone i Njegovo ga delo daleko prevazilazi. Stoga, kao što sam ranije rekao, „Svoje delo obavljam kao odgovor na Sotonina podmetanja; naposletku ću otkriti Svoju svemogućnost i Sotoninu nemoć.“ Bog će Svoje delo obavljati u prvom planu, dok će se Sotona vući za Njim, sve dok, na kraju, ne bude konačno uništen – neće ni znati šta ga je zadesilo! Istinu će spoznati tek pošto bude razbijen i smrvljen, a do tada će već biti spaljen u ognjenom jezeru. Neće li se tada sasvim uveriti? Jer, Sotona tada više neće imati nikakvih spletki koje bi mogao da upotrebi!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Trebalo bi da znaš kako se celokupno čovečanstvo razvijalo do današnjeg dana“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 152

Božje delo među ljudima neodvojivo je od čoveka, jer je čovek predmet tog dela i jedino Božje stvorenje koje može da svedoči o Bogu. Čovekov život i sve njegove aktivnosti neodvojivi su od Boga i njima upravlja Božja ruka, te se čak može reći da nijedna osoba ne može postojati nezavisno od Boga. Ovo ne može niko da porekne, jer je to činjenica. Sve što Bog čini ima za cilj dobrobit čovečanstva i usmereno je protiv Sotoninih intriga. Sve što je čoveku potrebno dolazi od Boga i Bog je izvor čovekovog života. Stoga čovek naprosto nije u stanju da se rastane od Boga. Uz to, ni Bog nikada nije nameravao da se rastane od čoveka. Delo koje Bog čini namenjeno je dobrobiti čitavog ljudskog roda, a Njegove su misli uvek ljubazne. Za čoveka, dakle, Božje delo i Božje misli (to jest, Božje namere) predstavljaju „vizije“ koje bi čoveku trebalo da budu poznate. U takve vizije takođe spadaju Božje upravljanje i delo koje čovek nije u stanju da obavi. Pri tom se zahtevi koje Bog postavlja pred čoveka tokom obavljanja Svog dela, nazivaju čovekovom „praksom“. Vizije su delo Sȃmog Boga, odnosno, one predstavljaju Njegove namere za čovečanstvo ili ciljeve i značaj Njegovog dela. Za vizije se takođe može reći da su deo upravljanja, jer je to upravljanje Božje delo i usmereno je ka čoveku, što znači da je to delo koje Bog obavlja među ljudima. Ovo delo predstavlja dokaz i put kojim čovek dolazi do spoznaje Boga i ono je za čoveka od najveće važnosti. Ako ljudi obraćaju pažnju samo na doktrine verovanja u Boga ili na nevažne pojedinosti, umesto da svoju pažnju posvete spoznaji Božjeg dela, onda oni naprosto neće spoznati Boga i, povrh toga, neće biti u skladu sa Božjim namerama. Božje delo koje čoveku uveliko pomaže u spoznavanju Boga naziva se vizijama. Ove vizije predstavljaju Božje delo, namere Božje, kao i ciljeve i značaj Božjeg dela; sve su one od koristi čoveku. Praksa se odnosi na ono što čovek treba da čini, ono što treba da rade stvorena bića koja slede Boga, a to je ujedno i čovekova dužnost. Ono što čovek treba da uradi nije nešto što je čovek razumeo od samog početka, već su to zahtevi koje Bog postavlja pred čoveka tokom obavljanja Svog dela. Dok Bog deluje, ovi zahtevi postepeno bivaju sve temeljniji i sve uzvišeniji. Primera radi, čovek je tokom Doba zakona morao da poštuje zakon, dok je tokom Doba blagodati morao da nosi krst. Doba carstva je drugačije: zahtevi koji se pred čoveka postavljaju viši su od zahteva iz Doba zakona i Doba blagodati. Kako vizije postaju sve uzvišenije, to i zahtevi prema čoveku postaju sve viši, sve jasniji i praktičniji. Slično tome, vizije takođe postaju sve praktičnije. Ove mnogobrojne praktične vizije ne samo da doprinose čovekovoj pokornosti Bogu, već, povrh toga, doprinose i njegovom bogopoznanju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 153

U poređenju s prethodnim dobima, Božje delo tokom Doba carstva je stvarnije, više usmereno ka čovekovoj suštini i promenama u njegovoj naravi i sposobnije da svedoči o Sȃmom Bogu za sve one koji ga slede. Drugim rečima, Bog se, tokom delovanja u Dobu carstva, čoveku pokazuje više nego ikad ranije, što znači da su vizije koje čovek treba da poznaje uzvišenije nego u bilo kojem od prethodnih doba. Pošto je Božje delo među ljudima zašlo na nepoznati teren, vizije koje čovek poznaje tokom Doba carstva sada su najviše u celom delu upravljanja. Božje delo je zašlo na nepoznati teren, te su stoga vizije koje čovek treba da spozna postale najviše od svih vizija, a i posledična čovekova praksa takođe je uzvišenija nego u bilo kojem od prethodnih doba, jer se ljudska praksa menja ukorak sa vizijama, a savršenstvo vizija ujedno označava i savršenstvo zahteva prema čoveku. Onog trenutka kad u Božjem upravljanju dođe do zastoja, obustavlja se i ljudska praksa, a čovek bez Božjeg dela neće imati drugog izbora nego da se pridržava doktrina iz prošlih vremena, jer inače naprosto neće imati kuda da krene. Bez novih vizija, neće biti nove čovekove prakse; bez celovitih vizija, neće biti ni savršene prakse od strane čoveka; bez uzvišenih vizija, neće biti ni čovekove uzvišenije prakse. Čovekova praksa menja se ukorak s Božjim stopama, a slično tome se i čovekovo znanje i iskustvo takođe menjaju zajedno s Božjim delom. Ma koliko da je sposoban, čovek je ipak neodvojiv od Boga i ako bi Bog makar samo na tren prestao da dela, čovek bi odmah umro od Njegovog gneva. Čovek nema čime da se pohvali, jer, ma koliko da je njegovo sadašnje znanje veliko i ma koliko da je duboko njegovo iskustvo, on je neodvojiv od Božjeg dela – jer su čovekova praksa i ono što treba da traži u svojoj veri u Boga neodvojivi od vizija. U svakom primeru Božjeg dela postoje vizije koje čovek treba da poznaje i, zajedno s njima, prikladni zahtevi koji se pred čoveka postavljaju. Bez ovih vizija kao temelja, čovek naprosto ne bi bio sposoban za praktično delovanje, niti bi mogao da nepokolebljivo sledi Boga. Ukoliko čovek ne poznaje Boga ili ne razume Božje namere, onda je sve što on čini uzaludno i ne može da bude od Boga priznato. Ma koliko da su brojni čovekovi talenti, on je ipak neodvojiv od Božjeg dela i od Božjeg usmeravanja. Ma koliko da su čovekovi postupci dobri i ma koliko postupaka da preduzima, oni ipak ne mogu da zamene Božje delo. Prema tome, čovekova se praksa ni pod kojim okolnostima ne može odvojiti od vizija. Oni koji ne prihvataju nove vizije, nemaju ni novu praksu. Njihova praksa nema nikakve veze sa istinom, jer se oni pridržavaju doktrine i poštuju zakone samo na papiru; oni uopšte nemaju nove vizije i, kao rezultat toga, oni ništa iz novog doba ne sprovode u delo. Izgubili su vizije, a time su ujedno izgubili i delo Svetog Duha i izgubili su istinu. Oni koji u sebi nemaju istine čeda su apsurda i oličenje Sotone. Ma o kakvoj osobi da se radi, ona ne može biti bez vizija Božjeg dela i ne može biti lišena prisustva Svetog Duha; čim čovek izgubi vizije, on istog trenutka silazi u Ad i živi u tami. Ljudi bez vizija su oni koji Boga slede bezumno, oni koji su lišeni dela Svetog Duha i koji žive u paklu. Takvi ljudi ne tragaju za istinom, već, umesto toga, Božje ime nose kao transparent. Oni koji ne poznaju delo Svetog Duha, koji ne poznaju ovaploćenog Boga i koji ne poznaju tri etape celovitog Božjeg upravljanja – to su ljudi koji ne poznaju vizije, te stoga ne poseduju ni istinu. A zar nisu zlotvori svi oni koji ne poseduju istinu? Oni koji su voljni da istinu sprovode u delo, koji su spremni da traže bogopoznanje i koji istinski sarađuju s Bogom, jesu ljudi kojima vizije predstavljaju temelj. Njih Bog priznaje, jer oni sarađuju s Njim, a upravo je ta saradnja ono što čovek treba da sprovede u delo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 154

Vizije u sebi sadrže mnoge puteve ka praksi. Praktični zahtevi koji se pred čoveka postavljaju takođe su sadržani u vizijama, kao i delo Božje koje čovek treba da spozna. U prošlosti se, na naročitim okupljanjima ili na velikim skupovima koji su se održavali na raznim mestima, govorilo samo o jednom aspektu puta prakse. Takva je praksa predstavljala ono što je trebalo da se primenjuje tokom Doba blagodati i jedva da je imala bilo kakve veze s bogopoznanjem, jer je vizija iz Doba blagodati bila samo vizija Isusovog raspeća i nije bilo uzvišenijih vizija. Čovek nije trebalo da zna ništa više od Njegovog dela iskupljenja čovečanstva putem raspeća, te stoga tokom Doba blagodati nije bilo drugih vizija koje je čovek trebalo da spozna. Na taj je način čovek samo oskudno poznavao Boga, a na raspolaganju je, osim znanja o Isusovoj ljubavi i samilosti, imao svega nekoliko prostih i bednih stvari koje je trebalo da primeni, stvari koje su neuporedive s današnjim. U kojoj god formi da su se okupljali, ljudi ranije nisu bili u stanju da govore o praktičnom poznavanju Božjeg dela, a još manje je iko mogao jasno da kaže na koji je put prakse čoveku bilo najprikladnije da zakorači. Temelju sačinjenom od samokontrole i strpljenja čovek je pridodao jedva nekoliko jednostavnih detalja; naprosto nije bilo nikakvih promena u suštini njegove prakse, jer Bog u jednom te istom dobu nije obavljao nikakva nova dela, a jedini zahtevi koje je postavio pred čoveka bili su samokontrola i strpljenje, ili pak nošenje krsta. Osim ovakvih praksi, od Isusovog raspeća nije bilo uzvišenijih vizija. U prošlosti se nisu pominjale druge vizije, zato što Bog nije obavio neko obimno delo i zato što je pred čoveka postavljao samo ograničene zahteve. Na taj način, ma šta da je radio, čovek nije bio u stanju da prekorači ove granice, koje nisu predstavljale ništa drugo do par jednostavnih i površnih stvari koje je čovek trebalo da sprovede u delo. Ja danas govorim o drugim vizijama, zato što je danas obavljeno još posla, posla koji je višestruko obimniji nego u Dobu zakona i Dobu blagodati. Zahtevi prema čoveku takođe su nekoliko puta veći nego u prošlim dobima. Kad čovek ne bi bio u stanju da u potpunosti spozna takvo delo, onda ono ne bi imalo veliki značaj; može se reći da će čovek imati poteškoća da u celosti spozna takvo delo ukoliko mu ne posveti sav svoj životni trud. Ako bi se u delu osvajanja govorilo samo o putu prakse, čoveka bi bilo nemoguće osvojiti. Osvajanje čoveka bi takođe bilo nemoguće ukoliko bi se samo pričalo o vizijama, bez postavljanja ikakvih zahteva pred čoveka. Ako bi se govorilo samo o putu prakse, bilo bi nemoguće pogoditi čoveka u Ahilovu petu ili raspršiti njegove predstave, a isto tako bi čoveka bilo nemoguće u potpunosti osvojiti. Vizije su glavni instrument čovekovog osvajanja, ali kad, osim vizija, ne bi postojao i put prakse, čovek ne bi imao put koji bi sledio, a kamoli ikakav način ulaska. Načelo Božjeg dela bilo je, od početka do kraja, ovo: u vizijama postoji ono što se može sprovesti u delo, a pored prakse takođe postoje i vizije. Stepen promena, kako u čovekovom životu tako i u njegovoj naravi, prati promene u vizijama. Kad bi se čovek oslanjao samo na svoj trud, bilo bi mu nemoguće da postigne iole značajan stepen promene. Vizije govore o delu Sȃmog Boga i o Božjem upravljanju. Praksa se odnosi na put čovekove prakse i na način njegovog postojanja; u čitavom Božjem upravljanju, odnos između vizija i prakse jeste odnos između Boga i čoveka. Kada ne bi bilo vizija ili kad bi se o njima govorilo bez pominjanja prakse, ili kada bi samo vizije postojale, a čovekova praksa bila iskorenjena, onda se takve stvari ne bi mogle smatrati Božjim upravljanjem, a još manje bi se moglo reći da se delo Božje obavlja zarad čovečanstva; na taj bi način ne samo ljudska dužnost bila izbrisana, već bi to predstavljalo poricanje svrhe Božjeg dela. Kada bi se od čoveka, od početka do kraja, zahtevalo samo praktično delovanje, bez učešća Božjeg dela i kad se, povrh toga, od čoveka ne bi zahtevalo da poznaje Božje delo, takvo delo bi se još manje moglo zvati Božjim upravljanjem. Kad čovek ne bi poznavao Boga, kad bi mu Božje namere bile nepoznate i kad bi on samo slepo sprovodio svoju praksu na nejasan i apstraktni način, on nikad ne bi postao potpuno kvalifikovano stvoreno biće. Prema tome, obe ove stvari su neophodne. Kad bi postojalo samo Božje delo, to jest, kad bi postojale samo vizije i kad ne bi bilo čovekove saradnje ni prakse, takve se stvari ne bi mogle nazvati Božjim upravljanjem. Kad bi postojala samo čovekova praksa i ulazak, onda bi i to bilo neprihvatljivo, ma koliko visok bio put kojim je čovek zakoračio. Ulazak čoveka mora se menjati postepeno, u skladu sa delom i vizijama; on se ne može po volji menjati. Načela čovekove prakse nisu slobodna ni neobuzdana, već se nalaze unutar određenih granica. Ta se načela menjaju u skladu s vizijama dela. Stoga se Božje upravljanje naposletku svodi na Božje delo i čovekovu praksu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 155

Delo upravljanja nastalo je isključivo zbog ljudskog roda, što znači da je nastalo samo zbog postojanja ljudskog roda. Nikakvog upravljanja nije bilo pre postanka čoveka, kao ni u početku, kad su stvarani nebo i zemlja i sva stvorenja. Kad u čitavom Božjem delu ne bi bilo prakse korisne za čoveka, to jest, kad Bog ne bi iskvarenom čovečanstvu postavljao prikladne zahteve (kad u delu koje Bog obavlja ne bi bilo odgovarajućeg puta za čovekovu praksu), ovo se delo ne bi moglo nazvati Božjim upravljanjem. Kad bi celokupno Božje delo iskvarenom čovečanstvu samo nalagalo kako da praktično deluje, kad Bog ne bi preduzimao nikakav sopstveni poduhvat i kad ne bi pokazivao ni trunku Svoje svemoći ili mudrosti, onda čovek, ma koliko da su Božji zahtevi prema njemu visoki i ma koliko dugo Bog živeo među ljudima, ne bi ništa znao o Božjoj naravi; kad bi tako bilo, onda bi takvo delo bilo još manje dostojno da se nazove Božjim upravljanjem. Jednostavno rečeno, Božjem delu upravljanja pripada delo koje obavlja Sȃm Bog, kao i celokupan posao koji pod Božjim usmeravanjem obavljaju oni koje je Bog zadobio. Takvo se delo može sažeti pod pojam upravljanja. Drugim rečima, delo koje Bog obavlja među ljudima, kao i saradnja s Njim svih onih koji Ga slede, jednim se imenom nazivaju upravljanje. Ovde se Božje delo naziva vizijama, a čovekova saradnja praksom. Što je Božje delo uzvišenije (to jest, što su uzvišenije vizije), to se Božja narav jasnije pokazuje čoveku i u većoj je suprotnosti s čovekovim predstavama, a to uzvišenije postaju i čovekova praksa i saradnja. Što su zahtevi prema čoveku viši, to je Božje delo u većoj suprotnosti s čovekovim predstavama, usled čega i čovekove kušnje, kao i standardi koje mora da ispuni, takođe postaju sve viši. Po završetku ovog dela, sve će vizije biti upotpunjene, a ono što se od čoveka zahteva da sprovede u delo dostići će vrhunac savršenstva. U to će vreme, takođe, svako biti klasifikovan prema svojoj vrsti, jer će čoveku biti prikazano ono što on mora da zna. Kada, dakle, vizije dostignu svoj apogej, shodno tome će i delo biti privedeno kraju, a ujedno će i ljudska praksa dostići svoj zenit. Čovekova praksa zasniva se na Božjem delu, a Božje se upravljanje u celosti izražava samo zahvaljujući čovekovoj praksi i saradnji. Čovek je eksponat Božjeg dela i predmet delovanja celokupnog Božjeg upravljanja, a takođe i produkt čitavog Božjeg upravljanja. Kada bi Bog delovao samostalno, bez saradnje čoveka, ne bi bilo ničega što bi moglo da posluži kao kristalizacija celokupnog Njegovog dela, te stoga ni Božje upravljanje ne bi imalo nikakav značaj. Osim Svojim delom, cilj Svoga upravljanja i cilj upotrebe celokupnog ovog dela radi potpune pobede nad Sotonom Bog može da ostvari samo tako što će odabrati prikladne objekte kojima će izraziti Svoje delo i dokazati Svoju svemoć i mudrost. Čovek je, dakle, neizostavni element Božjeg dela upravljanja i jedino zahvaljujući njemu Božje upravljanje može uroditi plodom i postići svoj krajnji cilj; osim čoveka, tu ulogu ne može da odigra nijedan drugi oblik života. Ako već čovek treba da postane istinska kristalizacija Božjeg dela upravljanja, onda buntovništvo iskvarenog čovečanstva mora u potpunosti da bude raspršeno. Ovo zahteva da se čoveku dodeli praksa prikladna za različita vremena i da Bog među ljudima obavi odgovarajuće delo. Jedino će na taj način na kraju biti zadobijena grupa ljudi koji predstavljaju kristalizaciju Božjeg dela upravljanja. Božje delo među ljudima ne može da o Sȃmom Bogu svedoči isključivo kroz Božje samostalno delovanje; da bi se takvo svedočanstvo ostvarilo, ono takođe zahteva učešće živih ljudi, prikladnih za Njegovo delo. Bog će najpre delovati na ove ljude, kroz koje će se zatim izraziti Njegovo delo, da bi se, na kraju, među stvorenim bićima pronelo takvo svedočanstvo o Njemu, čime će Bog ujedno postići cilj Svoga dela. Bog ne deluje samostalno da bi porazio Sotonu, zato što ne može neposredno da svedoči o Sebi među svim stvorenim bićima. Kad bi tako radio, čoveka bi bilo nemoguće potpuno ubediti, te stoga Bog mora da radi na čoveku da bi ga osvojio, i tek će tada On moći da stekne svedočanstvo među svim stvorenim bićima. Kad bi Bog delovao samostalno, bez saradnje čoveka, ili kad se od čoveka ne bi zahtevalo da sarađuje, onda čovek nikad ne bi mogao da spozna Božju narav i zauvek bi ostao nesvestan Božjih namera; Božje delo se tada ne bi moglo nazvati delom Božjeg upravljanja. Kada bi, pak, samo čovek nastojao, tražio i naporno radio, ne razumevajući pritom Božje delo, čovek bi se na taj način samo šegačio. Bez delovanja Svetog Duha, čovek čini ono što potiče od Sotone, to je buntovno i zlotvorno; Sotona se pokazuje u svemu što čini iskvareno čovečanstvo, tu nema ničega što je u skladu s Bogom i sve što čovek čini manifestacija je Sotone. Od svega što je rečeno, ništa ne isključuje vizije i praksu. Na temelju vizija čovek pronalazi praksu i put pokoravanja, kako bi mogao da po strani ostavi svoje predstave i stekne ono što ranije nije posedovao. Bog od čoveka zahteva da sarađuje s Njim i potpuno se potčini Njegovim zahtevima, dok čovek traži da vidi delo koje obavlja Sȃm Bog, da iskusi svemoguću silu Božju i da spozna Božju narav. Ovo je, ukratko, Božje upravljanje. Upravljanje je Božji savez sa čovekom, a to je ujedno i najuzvišenije upravljanje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 156

Ono što obuhvata vizije prvenstveno se odnosi na delo Sȃmog Boga, dok ono što sadrži praksu treba da obavi čovek i to s Bogom nema nikakve veze. Božje delo dovršava Sȃm Bog, dok čovekovu praksu ostvaruje sȃm čovek. Ono što treba da uradi Sȃm Bog ne treba da čini čovek, a ono što čovek treba da sprovede u delo nema nikakve veze sa Bogom. Božje delo je Njegova sopstvena služba i ono nema nikakve veze s čovekom. To delo ne treba da obavlja čovek, koji, povrh toga, ne bi ni bio u stanju da izvrši delo koje treba da učini Bog. Čovek mora da ostvari ono što se od njega traži da sprovede u praksi, bilo da se radi o žrtvovanju sopstvenog života ili njegovom predavanju u ruke Sotoni radi svedočenja – sve to mora da ostvari čovek. Sȃm Bog dovršava celokupno delo koje treba da obavi i ujedno pokazuje čoveku ono što čovek treba da uradi, dok je sav preostali posao prepušten čoveku. Bog ne obavlja dodatno delo. On samo obavlja delo koje je u okviru Njegove službe i čoveku samo pokazuje put, to jest, obavlja samo delo otvaranja puta, ali ne i njegovog popločavanja; ovo svi treba da shvate. Sprovođenje istine u delo znači sprovođenje u delo Božjih reči, a sve je to čovekova dužnost, koju čovek treba da izvrši, i nema nikakve veze s Bogom. Ako čovek zahteva da Bog, isto kao i čovek, trpi muke i oplemenjivanje u istini, onda je čovek buntovan. Božje se delo sastoji u tome da On obavlja Svoju službu, dok je čovek dužan da se bez imalo otpora pokorava svim Božjim smernicama. Ono što čovek mora da postigne dužan je da ostvari, bez obzira na to kako Bog deluje ili kako živi. Jedino Sȃm Bog može čoveku da ispostavlja zahteve, što znači da je jedino Sȃm Bog prikladan da čoveku postavlja zahteve. Čovek ne treba da ima nikakav izbor i ne treba da radi ništa osim da se do kraja potčini i da deluje praktično; to je razum koji čovek treba da poseduje. Kad je delo koje treba da obavi Sȃm Bog dovršeno, od čoveka se zahteva da to delo, korak po korak, doživi. Ako na kraju, kad celokupno Božje upravljanje bude završeno, čovek još uvek ne bude učinio ono što Bog od njega zahteva, onda treba da bude kažnjen. Ukoliko čovek ne ispunjava Božje zahteve, uzrok tome je njegovo buntovništvo; to ne znači da Bog nije bio dovoljno temeljan u Svom delu. Svi oni koji Božje reči ne mogu da sprovedu u delo, koji ne mogu da ispune Božje zahteve i koji ne mogu da budu odani i ispune svoju dužnost, biće kažnjeni. Ono što se od vas danas zahteva da postignete nisu dodatni zahtevi, već je to čovekova dužnost i to je ono što svi ljudi treba da učine. Ako niste u stanju čak ni svoju dužnost da izvršite, ili da je obavite dobro, zar time sami sebi ne tovarite brigu na vrat? Zar se time ne udvarate smrti? Kako i dalje možete da se nadate nekoj budućnosti i dobrim izgledima? Božje se delo obavlja za dobrobit čovečanstva, a čovek svoju saradnju nudi radi Božjeg upravljanja. Nakon što Bog učini sve što treba da učini, od čoveka se zahteva da u svojoj praksi bude bespoštedan i da sarađuje s Bogom. Tokom obavljanja Božjeg dela, čovek ne treba da štedi trud, treba da ponudi svoju vernost i ne treba da se prepušta brojnim predstavama, niti da pasivno sedi i čeka smrt. Ako Bog može da se žrtvuje za čoveka, zašto onda čovek ne bi mogao Bogu da ponudi svoju odanost? Ako je Bog prema čoveku jednodušan, zašto Mu onda čovek ne bi ponudio saradnju? Ako Bog deluje za dobrobit čovečanstva, zašto onda čovek ne bi ispunio neku od svojih dužnosti zarad Božjeg upravljanja? Božje je delo napredovalo dovde, a vi, iako to vidite, još uvek ne delujete, čujete ali se ne pomerate s mesta. Nisu li takvi ljudi predmet propasti? Bog je sve Svoje već posvetio čoveku, pa zašto čovek danas nije sposoban da prilježno vrši svoju dužnost? Za Boga je Njegovo delo najvažniji prioritet, a delo Njegovog upravljanja od najveće je važnosti. Za čoveka je, pak, najvažniji prioritet da Božje reči sprovede u delo i da ispuni Božje zahteve. Ovo bi svi trebalo da razumete. Reči koje su vam saopštene doprle su do same srži vaše suštine, a Božje je delo zakoračilo na nepoznat teren. Mnogi ljudi još uvek ne shvataju ni istinu ni laž ovakvog puta; oni i dalje čekaju i gledaju, a ne izvršavaju svoju dužnost. Umesto toga, oni analiziraju svaku Božju reč i postupak, usredsređuju se na to šta On jede i kako se oblači, a njihove predstave postaju sve ozbiljnije. Zar takvi ljudi ne dižu mnogo buke ni oko čega? Kako bi takvi ljudi mogli da budu oni koji traže Boga? I kako bi mogli da budu oni koji nameravaju da se potčine Bogu? Njima odanost i dužnost nisu ni nakraj pameti, već se umesto toga usredsređuju na to gde Bog boravi. To je čisti bezobrazluk! Ako je čovek razumeo sve što treba da razume i ako je sproveo u delo sve ono što treba da sprovede u delo, Bog će čoveku zasigurno udeliti Svoje blagoslove, jer to što On od čoveka zahteva jeste ljudska dužnost i ono što čovek treba da učini. Ako čovek nije u stanju da shvati ono što bi trebalo da razume i ako nije u stanju da sprovede u delo ono što bi trebalo da primeni u praksi, čovek će onda biti kažnjen. Oni koji s Bogom ne sarađuju Božji su neprijatelji, oni koji ne prihvataju novo delo tom su delu suprotstavljeni, čak i ako takvi ljudi ne čine ništa što je s tim delom u očiglednoj suprotnosti. Svi koji istinu ne sprovode u delo kako Bog zahteva jesu ljudi koji su buntovni i namerno se protive Božjim rečima, čak i ako oni naročitu pažnju posvećuju delu Svetog Duha. Ljudi koji nisu poslušni i pokorni, buntovni su i suprotstavljaju se Bogu. Ljudi koji ne vrše svoju dužnost jesu oni koji ne sarađuju s Bogom, a ljudi koji ne sarađuju s Bogom jesu oni koji ne prihvataju delo Svetog Duha.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 157

Kada Božje delo dođe do određene tačke i kad Njegovo upravljanje dostigne određenu tačku, svi oni koji su u skladu sa Njegovim namerama sposobni su da ispune Njegove zahteve. Bog čoveku postavlja zahteve prema Svojim sopstvenim merilima i prema onome što je čovek sposoban da ostvari. Kad govori o Svom upravljanju, Bog čoveku ujedno pokazuje put i pruža mu stazu koja vodi ka opstanku. Božje upravljanje i čovekova praksa pripadaju istoj etapi dela i sprovode se istovremeno. Priča o Božjem upravljanju odnosi se na promene u čovekovoj naravi, dok se priča o onome što čovek treba da uradi i o promenama u njegovoj naravi odnosi na Božje delo; to se dvoje ni u kom trenutku ne može razdvojiti. Čovekova se praksa menja, korak po korak. To je zato što se Božji zahtevi prema čoveku takođe menjaju i zato što se Božje delo stalno menja i napreduje. Ako čovekova praksa ostane u zatočeništvu doktrine, to dokazuje da je čovek lišen Božjeg dela i usmeravanja; ako se čovekova praksa nikada ne menja niti produbljuje, onda to dokazuje da se ona vrši po volji čoveka i da to nije praktikovanje istine; ako čovek nema puta kojim bi hodio, onda je on već pao Sotoni u šake i njime upravlja Sotona, što znači da je pod kontrolom zlih duhova. Ako se čovekova praksa ne produbljuje, Božje se delo neće razvijati, a ako nema promene u Božjem delu, čovekov će ulazak biti obustavljen; to je neminovno. Ako bi se čovek tokom čitavog Božjeg dela pridržavao Jahveovog zakona, Božje delo ne bi moglo da napreduje, a još manje bi čitavo doba moglo da bude privedeno kraju. Kad bi se čovek stalno držao krsta i primenjivao strpljenje i poniznost, bilo bi nemoguće da Božje delo nastavi da napreduje. Šest hiljada godina upravljanja naprosto se ne može okončati među ljudima koji samo poštuju zakon ili se samo drže krsta i primenjuju strpljenje i poniznost. Umesto toga, celokupno delo Božjeg upravljanja dovršava se među ljudima poslednjih dana, među onima koji poznaju Boga, koji su izbavljeni iz Sotoninih kandži i koji su se potpuno oslobodili uticaja Sotone. Ovo je neumitni smer izvršavanja Božjeg dela. Zašto se kaže da je praksa pripadnika religijskih crkava zastarela? Zato što je to što oni u praksi sprovode razdvojeno od današnjeg dela. Ono što su praktično primenjivali u Dobu blagodati bilo je ispravno, ali kako je to doba prošlo i Božje se delo promenilo, njihova praksa je postepeno postala zastarela. Pretekli su je novo delo i nova svetlost. Delo Svetog Duha je, oslanjajući se na svoj prvobitni temelj, napredovalo nekoliko koraka dublje. Pa ipak, ovi su ljudi i dalje zaglavljeni u prvobitnoj etapi Božjeg dela i još uvek se drže starih običaja i stare svetlosti. Božje se delo može uveliko promeniti za tri ili pet godina, pa zar se ne bi još veće transformacije dogodile tokom 2000 godina? Ako čovek ne poseduje novu svetlost ili praksu, to znači da nije išao u korak sa delom Svetog Duha. To je čovekov neuspeh; postojanje novog Božjeg dela ne može se osporiti, zato što se oni koji su ranije posedovali delo Svetog Duha danas još uvek drže zastarele prakse. Delo Svetog Duha stalno napreduje, te stoga svi koji se nalaze u bujici Svetog Duha takođe treba da prodiru dublje i da se, korak po korak, menjaju. Ne treba da se zaustave na jednoj jedinoj etapi. Samo bi oni koji ne poznaju delo Svetog Duha ostali zaglavljeni u Njegovom prvobitnom delu i ne bi prihvatili novo delo Svetog Duha. Samo oni buntovni ne bi mogli da zadobiju delo Svetog Duha. Ako čovekova praksa ne ide u korak s novim delom Svetog Duha, onda je ona zasigurno odsečena od današnjeg dela i u neskladu je s njim. Ovako zastareli ljudi naprosto nisu u stanju da ispune Božju volju, a još bi manje mogli da postanu oni koji će na kraju svedočiti o Bogu. Osim toga, među takvom grupom ljudi ne bi moglo da bude dovršeno celokupno delo upravljanja. Što se tiče onih koji su nekad poštovali Jahveov zakon i onih koji su jednom stradali za krst, sve što su činili biće uzaludno i beskorisno ako ne mogu da prihvate etapu dela poslednjih dana. Najjasniji izraz dela Svetog Duha jeste prihvatanje onoga što postoji ovde i sada, a ne nostalgija za prošlim vremenima. Oni koji nisu išli u korak sa delom današnjice i koji su se odvojili od današnje prakse, jesu oni koji se delu Svetog Duha protive i ne prihvataju ga. Takvi ljudi prkose sadašnjem Božjem delu. Iako se čvrsto drže za svetlost prošlosti, ne može im se poreći poznavanje dela Svetog Duha. Zašto se toliko mnogo govori o promenama u čovekovoj praksi, o razlikama između nekadašnje i sadašnje prakse, o tome kako se praktično delovalo u prethodnom dobu, a kako se to radi danas? O takvim podelama u čovekovoj praksi stalno se govori zato što delo Svetog Duha neprestano napreduje, te se stoga i od čovekove prakse zahteva da se neprestano menja. Ako čovek ostane zaglavljen u jednoj etapi, to dokazuje da on nije u stanju da održi korak s novim Božjim delom i novom svetlošću; to nije dokaz da je Božji plan upravljanja ostao nepromenjen. Ljudi izvan bujice Svetog Duha stalno misle da su u pravu, ali je, zapravo, Božje delo u njima odavno usahnulo, dok dela Svetog Duha u njima uopšte i nema. Božje delo je već odavno preneto na drugu grupu ljudi, grupu na kojoj On namerava da dovrši Svoje novo delo. Pošto religiozni ljudi nisu u stanju da prihvate novo Božje delo i drže se samo starog dela iz prošlosti, Bog se tih ljudi odrekao i Svoje novo delo obavlja na ljudima koji to novo delo prihvataju. To su ljudi koji sarađuju u obavljanju Njegovog novog dela, a jedino se na taj način može ostvariti Njegovo upravljanje. Božje upravljanje stalno napreduje, a čovekova se praksa stalno uzdiže. Bog stalno deluje, a čoveku stalno nešto treba, tako da oboje dostižu svoj zenit i Bog se sa čovekom potpuno sjedinjuje. To je izraz ostvarenja Božjeg dela i konačni ishod celokupnog Božjeg upravljanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 158

U svakoj etapi Božjeg dela postoje i odgovarajući zahtevi prema čoveku. Svi koji se nalaze u bujici Svetog Duha poseduju prisustvo i disciplinu Svetog Duha, dok su oni van bujice Svetog Duha pod komandom Sotone i u sebi nemaju ništa od dela Svetog Duha. Ljudi koji se nalaze u bujici Svetog Duha jesu oni koji prihvataju novo delo Božje i koji u njemu sarađuju. Ako oni koji pripadaju ovoj bujici nisu u stanju da sarađuju i ako ne mogu da sprovedu u delo istinu koju Bog tokom ovog vremena zahteva, onda će oni biti dovedeni u red, dok će ih se, u najgorem slučaju, Sveti Duh odreći. Oni koji prihvate novo delo Duha Svetoga živeće u bujici Svetog Duha i primiće negu i zaštitu od Svetog Duha. Oni koji su spremni da istinu sprovedu u delo bivaju prosvećeni Svetim Duhom, dok one koji nisu spremni da sprovedu istinu u delo Sveti Duh dovodi u red, a ponekad ih čak i kažnjava. Ma o kakvim osobama da se radi, pod uslovom da se one nalaze u bujici Svetog Duha, Bog će preuzeti odgovornost za sve one koji zarad Njegovog imena prihvate Njegovo novo delo. Oni koji slave Njegovo ime i koji su spremni da Njegove reči sprovedu u delo, primiće Njegove blagoslove; oni koji se bune protiv Njega i koji Njegove reči ne sprovode u delo, od Njega će primiti kaznu. Ljudi koji pripadaju bujici Svetog Duha jesu oni koji prihvataju novo delo, a pošto su prihvatili novo delo, treba da na odgovarajući način sarađuju s Bogom, a ne da se ponašaju kao buntovnici koji ne izvršavaju svoju dužnost. Ovo je jedini Božji zahtev prema čoveku. To, međutim, ne važi za ljude koji novo delo ne prihvataju: oni su izvan bujice Svetog Duha, tako se disciplinovanje i prekor od strane Svetog Duha ne odnose na njih. Ti ljudi po ceo dan žive unutar tela, unutar svoga uma, a sve što rade u skladu je s doktrinom do koje dolaze putem analize i istraživanja uz pomoć sopstvenog mozga. To nije ono što novo delo Svetog Duha zahteva, a još manje je saradnja s Bogom. Oni koji ne prihvataju novo Božje delo lišeni su Božjeg prisustva i, povrh toga, lišeni su Božjih blagoslova i zaštite. Svojim rečima i postupcima oni se uglavnom pridržavaju prošlih zahteva dela Svetog Duha; oni su doktrina, a ne istina. Takva doktrina i propis dovoljan su dokaz da okupljanja ovih ljudi nisu ništa drugo do religija; oni nisu oni izabrani, niti su predmet Božjeg dela. Skupovi svih ljudi među njima mogu se samo nazivati velikim verskim kongresima, ali se ne mogu zvati crkvom. To je činjenica koju je nemoguće izmeniti. Oni ne poseduju novo delo Svetog Duha; ono što oni rade podseća na religiju, ono što proživljavaju kao da obiluje religijom; oni ne poseduju ni prisustvo ni delo Svetog Duha, a još manje su podobni da od Svetog Duha budu dovedeni u red ili prosvećeni. Svi su ti ljudi beživotni leševi i crvi lišeni duhovnosti. Oni ne znaju ništa o čovekovoj buntovnosti i protivljenju, nemaju pojma o svim ljudskim zlodelima, a još manje poznaju celokupno Božje delo i sadašnje Božje namere. Sve su to neznalice, podlaci i ološ, te stoga ne zaslužuju da se zovu vernicima! Ništa od onoga što rade nema nikakvog uticaja na Božje upravljanje, a još manje može da poremeti Božje planove. Njihove su reči i postupci previše odvratni, previše jadni i oni naprosto nisu vredni pomena. Ništa što su učinili oni koji nisu u bujici Svetog Duha nema nikakve veze s novim delom Svetog Duha. Stoga oni, ma šta da rade, nemaju u sebi disciplinu Svetog Duha, niti, štaviše, poseduju prosvećenje Svetog Duha. Jer, sve su to ljudi koji nimalo ne ljube istinu i kojih se Sveti Duh gnuša i odbacuje ih. Nazivaju se zlotvorima, jer hodaju u telu i čine šta im je volja pod firmom Boga. Dok Bog deluje, oni su namerno prema Njemu neprijateljski nastrojeni i jure u suprotnom smeru od Njega. Kako je čovekov neuspeh u saradnji s Bogom, sam po sebi, krajnje buntovan, zar onda prema ljudima koji se namerno protive Bogu neće naročito biti primenjena pravedna odmazda?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 159

Vi morate da spoznate vizije Božjeg dela i dokučite opšti pravac Njegovog dela. To je pozitivan ulazak. Kada jednom precizno ovladaš istinom vizija, tvoj ulazak će biti siguran; bez obzira na to kako se Božje delo menja, ti ćeš ostati postojan u svom srcu, vizije će ti biti jasne i imaćeš cilj za svoj ulazak i za svoju potragu. Tako će se sva iskustva i znanje unutar tebe produbiti i postati temeljniji. Kada jednom dokučiš širu sliku u njenoj celosti, nećeš trpeti gubitke u životu, niti ćeš zalutati. Ako ne spoznaš ove korake dela, trpećeš gubitke na svakom koraku i trebaće ti više od nekoliko dana da preokreneš stvari, a nećeš biti u stanju da kreneš pravim putem čak ni posle nekoliko sedmica. Zar to neće izazvati kašnjenje? Morate savladati još mnogo toga u vezi sa načinom pozitivnog ulaska i primenom. Što se tiče vizija Božjeg dela, moraš dokučiti sledeće tačke: značaj Njegovog dela osvajanja, budući put usavršavanja, ono što se mora postići kroz doživljavanje kušnja i stradanja, značaj suda i grdnje, načela koja stoje iza dela Svetog Duha i načela koja stoje iza usavršavanja i osvajanja. Sve ovo potpada pod istinu vizija. Ostalo su tri etape dela u Dobu zakona, Dobu blagodati i Dobu carstva, kao i buduće svedočenje. Ovo je, takođe, istina vizija, i one su ono što je najosnovnije, kao i ono što je najbitnije. Trenutno postoji toliko toga u šta treba da uđete i primenjujete, a sada je to slojevitije i detaljnije. Ako nemaš znanje o ovim istinama, to dokazuje da tek treba da dostigneš ulazak. Ljudsko poznavanje istine uglavnom je isuviše plitko; ljudi nisu u stanju da određene osnovne istine sprovedu u delo i ne znaju kako da izađu na kraj čak ni sa najobičnijim pitanjima. Razlog zašto ljudi nisu u stanju da primenjuju istinu jeste taj što je njihova narav buntovna i zato što je njihovo znanje o današnjem delu isuviše površno i jednostrano. Dakle, zadatak usavršavanja ljudi nije lak. Previše si buntovan i zadržavaš preveliki deo svog starog „ja“; nisi u stanju da stojiš na strani istine i nisi u stanju da sprovodiš u delo čak ni najočiglednije od svih istina. Takvi ljudi ne mogu biti spaseni, i to su oni koji nisu osvojeni. Ako tvoj ulazak nema ni pojedinosti ni ciljeva, rast će ti sporo pristizati. Ako u tvom ulasku ne postoji nimalo stvarnosti, onda će tvoja potraga biti uzaludna. Ako nisi svestan suštine istine, ostaćeš nepromenjen. Rast u čovekovom životu i promene u njegovoj naravi postižu se ulaskom u stvarnost i, povrh toga, kroz ulazak u detaljna iskustva. Ako stekneš mnoštvo detaljnih iskustava tokom svog ulaska, i imaš mnogo pravog znanja i ulazak, tvoja narav će se brzo promeniti. Čak i ako ti primena trenutno nije sasvim jasna, barem ti vizije Božjeg dela moraju biti jasne. U suprotnom, nećeš biti u stanju da uđeš; ulazak je moguć tek kada stekneš znanje o istini. Samo ako te Sveti Duh prosveti u tvom iskustvu, zadobićeš dublje razumevanje istine i dublji ulazak. Morate spoznati delo Božje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 160

U početku, nakon stvaranja čovečanstva, Izraelci su služili kao osnova Božjeg dela. Ceo Izrael bio je osnova Jahveovog dela na zemlji. Jahveovo delo bilo je da neposredno vodi i usmerava čoveka uspostavljajući zakone, tako da bi čovek mogao da živi normalan život i da se klanja Jahveu na normalan način na zemlji. U Doba zakona čovek nije mogao ni da vidi ni da dodirne Boga. Upravo zato što je sav Njegov posao bio da vodi najranije ljude iskvarene od strane Sotone, da ih podučava i usmerava, Njegove reči sadržale su isključivo zakone, uredbe i norme ljudskog ponašanja, te ih nije opskrbio životnim istinama. Izraelci pod Njegovim vođstvom nisu bili duboko iskvareni od strane Sotone. Njegovo delo zakona bilo je samo prva etapa u delu spasenja, sam početak dela spasenja, i praktično nije imalo nikakve veze sa promenama u čovekovoj životnoj dispoziciji. Stoga, na početku dela spasenja nije bilo potrebe da se ovaploti da bi obavio Svoje delo u Izraelu. Zato Mu je bio potreban medijum – sredstvo preko kojeg će se povezati sa čovekom. Tako su se među stvorenim bićima javili oni koji su govorili i radili u Jahveovo ime, te su tako sinovi čovečji i proroci počeli da deluju među ljudima. Sinovi čovečji radili su među ljudima u Jahveovo ime. Biti nazvan „sinovima čovečjim“ od strane Jahvea znači da takvi ljudi uspostavljaju zakone u Jahveovo ime. Oni su takođe bili sveštenici među narodom Izraela, sveštenici nad kojima je Jahve bdeo i koje je štitio, i u kojima je Jahveov Duh delovao; oni su bili vođe u narodu i neposredno su služili Jahveu. Proroci su, s druge strane, bili posvećeni govorenju, u Jahveovo ime, narodima svih zemalja i plemena. Oni su takođe predskazivali Jahveovo delo. Bilo da su sinovi čovečji ili proroci, sve ih je izdigao Sȃm Duh Jahveov i u njima je bilo delo Jahveovo. Među narodom, oni su važili za neposredne Jahveove predstavnike; oni su obavljali svoj posao samo zato što ih je Jahve izdigao, a ne zato što su bili ovaploćenja Sȃmog Svetog Duha. Dakle, iako su bili slični u govoru i delovanju u ime Boga, ovi sinovi čovečji i proroci u Doba zakona nisu bili telo ovaploćenog Boga. Božje delo u Dobu blagodati i u poslednjoj etapi bilo je upravo suprotno, zato što je delo čovekovog spasenja i suda obavljeno od strane Sȃmog ovaploćenog Boga, tako da naprosto nije bilo potrebe iznova izdizati proroke i sinove čovečje da rade u Njegovo ime. U ljudskim očima ne postoje suštinske razlike između suštine i metoda njihovog rada. Upravo iz tog razloga ljudi stalno mešaju delo ovaploćenog Boga sa delom proroka i sinova čovečjih. Pojava ovaploćenog Boga bila je u osnovi ista kao i pojava proroka i sinova čovečjih. A ovaploćeni Bog bio je još normalniji i praktičniji od proroka. Stoga, čovek nije u stanju da ih razlikuje. Čovek se usredsređuje samo na izgled, potpuno nesvestan da, uprkos tome što su slični po delu i govoru, postoji suštinska razlika između njih. Pošto je čovekova sposobnost da razlikuje stvari isuviše loša, on nije u stanju da vidi razliku u jednostavnim pitanjima, a kamoli kada se radi o nečemu tako složenom. Kada su proroci i ljudi koje je Sveti Duh koristio govorili i delali, to je bilo da bi se izvršile čovekove dužnosti, to je bilo da bi se obavila funkcija stvorenog bića, i to je bilo nešto što je čovek trebalo da učini. Međutim, reči i delo ovaploćenog Boga trebalo je da obave Njegovu službu. Iako je Njegovo obličje bilo isto kao u stvorenog bića, Njegovo delo nije bilo da izvršava Svoju funkciju, već Svoju službu. Pojam „dužnost“ koristi se u odnosu na stvorena bića, dok se „služba“ koristi u odnosu na telo ovaploćenog Boga. Postoji suštinska razlika između njih; oni nisu međusobno zamenjivi. Čovekov posao je samo da izvršava svoju dužnost, dok je Božji posao da upravlja i da obavlja svoju službu. Stoga, iako su mnogi apostoli bili korišćeni od strane Svetog Duha i mnogi proroci su bili ispunjeni Njime, njihov rad i reči postojali su samo da bi izvršili njihovu dužnost stvorenih bića. Njihova proročanstva su možda prevazišla put života o kojem je ovaploćeni Bog govorio, a njihova ljudskost je možda čak prevazišla i onu ovaploćenog Boga, ali oni su i dalje izvršavali svoju dužnost, nisu obavljali službu. Dužnost čoveka odnosi se na funkciju čoveka; to je ono što je čoveku dostižno. Međutim, služba koju obavlja Bog povezana je sa Njegovim upravljanjem, a to je čoveku nedostižno. Bez obzira na to da li ovaploćeni Bog govori, radi ili ispoljava čuda, On kroz Svoje upravljanje obavlja veliko delo, a takav posao čovek ne može da obavi umesto Njega. Čovekov posao je samo da izvršava svoju dužnost kao stvoreno biće u određenoj etapi Božjeg dela upravljanja. Bez Božjeg upravljanja, to jest, ako bi služba ovaploćenog Boga bila izgubljena, dužnost stvorenog bića bila bi izgubljena. Božje delo u izvršavanju Njegove službe jeste da upravlja čovekom, dok čovekovo izvršavanje njegovih dužnosti jeste ispunjavanje njegovih obaveza da bi zadovoljio zahteve Stvoritelja, a to se ni na koji način ne može smatrati izvršavanjem nečije službe. Nerazdvojivoj suštini Boga – Njegovom Duhu – Božje delo je Njegovo upravljanje, ali za ovaploćenog Boga, koji nosi obličje stvorenog bića, Njegovo delo je izvršavanje Njegove službe. Sve što On čini jeste da izvrši Svoju službu; sve što čovek može da učini jeste da pruži sve od sebe u okviru Božjeg upravljanja i pod Njegovim vođstvom.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 161

U Doba blagodati, Isus je takođe izgovorio mnoge reči i obavio mnogo posla. Po čemu se On razlikovao od Isaije? Po čemu se On razlikovao od Danila? Da li je On bio prorok? Zašto se kaže da je On Hristos? Koje su razlike između njih? Svi su oni bili ljudi koji su izgovarali reči, i njihove reči su čoveku bile više ili manje iste. Svi su govorili i obavljali delo. Proroci Starog zaveta izgovarali su proročanstva, a slično njima, umeo je to i Isus. Zašto je to tako? Razlika se ovde zasniva na prirodi dela. Da bi razlučio ovo pitanje, ne smeš da uzmeš u obzir prirodu tela, niti treba da uzmeš u obzir dubinu ili površnost njihovih reči. Prvo uvek moraš da razmotriš njihov rad i dejstvo koje njihov rad postiže u čoveku. Proročanstva koja su u ono vreme izgovarali proroci nisu opskrbljivala ljudski život, a nadahnuća koja su primali ljudi poput Isaije i Danila bila su samo proročanstva, a ne životni put. Da nije bilo direktnog Jahveovog otkrivenja, niko ne bi mogao da obavi to delo, što smrtnicima nije moguće. Isus je takođe izgovorio mnoge reči, ali takve reči bile su životni put u kojem je čovek mogao da nađe put do primene. Drugim rečima, prvo, On je mogao da opskrbi čovekov život, jer Isus jeste život; drugo, On je mogao da preokrene čovekove izobličene aspekte; treće, Njegovo delo moglo je da se nadoveže na Jahveovo da bi se doba nastavilo; četvrto, On je mogao da dokuči potrebe unutar čoveka i da shvati šta čoveku nedostaje; peto, mogao je da uvede novo doba i zaključi staro. Zato se On i zove Bog i Hristos; ne samo da se razlikuje od Isaije, nego i od svih drugih proroka. Uzmite Isaiju kao primer za poređenje delovanja proroka. Prvo, on nije mogao da opskrbi život čoveku; drugo, nije mogao da uvede novo doba. Radio je pod Jahveovim vođstvom, a ne da bi uveo novo doba. Treće, reči koje je izgovorio bile su izvan njega. On je primao otkrivenja neposredno od Duha Božjeg, a drugi ih nisu razumeli, čak ni kada bi ih čuli. Samo ovih nekoliko stvari dovoljno je da se dokaže da njegove reči nisu bile ništa više do proročanstva, ništa više do jedan segment dela koje se obavlja umesto Jahvea. Međutim, on nije mogao u potpunosti da predstavlja Jahvea. Bio je Jahveov sluga, instrument u Jahveovom delu. Radio je samo u Doba zakona i u okviru Jahveovog dela; nije radio izvan Doba zakona. S druge strane, Isusovo delo bilo je drugačije. On je prevazišao okvir Jahveovog rada; On je delovao kao ovaploćeni Bog i bio je razapet da bi otkupio celo čovečanstvo. To jest, On je obavljao novo delo izvan dela koje je obavljao Jahve. To je bilo uvođenje novog doba. Osim toga, bio je u stanju da govori o onome što čovek nije mogao da postigne. Njegovo delo bilo je delo pod upravom Boga i obuhvatalo je čitavo čovečanstvo. On nije radio u samo nekoliko ljudi, niti je Njegovo delo trebalo da povede ograničen broj ljudi. Što se tiče pitanja kako se Bog ovaplotio kao čovek, kako je Duh davao otkrivenja u to vreme, i kako se Duh spustio na čoveka da obavi delo – to su stvari koje čovek ne može ni da vidi ni da dotakne. Potpuno je nemoguće da ove istine posluže kao dokaz da je On ovaploćeni Bog. Razlika se, stoga, može praviti samo između reči i dela Božjeg, koji su čoveku opipljivi. Samo je to stvarno. To se dešava zato što su ti pitanja Duha nevidljiva i potpuno su jasna samo Sȃmom Bogu, a čak ni ovaploćeno Božje telo ne zna sve; ti možeš da proveriš da li je On Bog samo iz dela koje je obavio. Iz Njegovog dela može se videti da je, prvo, On u stanju da otvori novo doba; drugo, da je u stanju da opskrbi život čoveku i pokaže čoveku put koji treba da sledi. To je dovoljno da se utvrdi da je on Sȃm Bog. U najmanju ruku, delo koje On obavlja može u potpunosti da predstavlja Duh Božji, i iz takvog dela se može videti da je Duh Božji u Njemu. Pošto je delo koje je otelotvoreni Bog obavio bilo uglavnom da uvede novo doba, da vodi novo delo i otvori novo carstvo, to je već dovoljno da se utvrdi da je On Sȃm Bog. To ga, dakle, razlikuje od Isaije, Danila i drugih velikih proroka. Isaija, Danilo i svi drugi pripadali su staležu veoma obrazovanih i kulturnih ljudi; bili su to izuzetni ljudi pod Jahveovim vođstvom. Telo otelotvorenog Boga takođe je imalo znanje i nije imalo nikakav nedostatak razuma, ali je Njegova ljudskost bila posebno normalna. On je bio običan čovek, i golim okom se nije mogla uočiti nikakva posebna ljudskost u Njemu, niti otkriti bilo šta u Njegovoj ljudskosti što bi se razlikovalo od drugih. Uopšte nije bio natprirodan ili jedinstven i nije posedovao nikakvo posebno obrazovanje, znanje ili teoriju. Život o kojem je On govorio i put kojim je vodio nisu zadobijeni teorijom, znanjem, životnim iskustvom ili porodičnim vaspitanjem. Umesto toga, oni su bili neposredno delo Duha, koji je delo ovaploćenog tela. Upravo zato što čovek ima velike predstave o Bogu i posebno zato što te predstave sadrže previše nejasnih i natprirodnih elemenata, u očima čoveka normalan Bog sa ljudskim slabostima, koji ne može da čini znakove i čudesna dela, sigurno nije Bog. Zar te čovekove predstave nisu pogrešne? Da ovaploćeno telo Boga nije bilo telo normalnog čoveka, kako bi se onda moglo reći za Njega da je postao telo? Biti od tela znači biti običan, normalan čovek; da je On bio transcendentno biće, onda On ne bi bio od tela. Da bi dokazao da je od tela, ovaploćeni Bog je trebalo da ima normalno telo. To je bilo samo da bi se upotpunio značaj ovaploćenja. Međutim, to nije bio slučaj kod proroka i sinova čovečjih. Oni su bili daroviti ljudi koje je Sveti Duh koristio; u očima čoveka, njihova ljudskost bila je posebno velika, i oni su izvršili mnogo toga što je nadmašilo normalnu ljudskost. Zbog toga ih je čovek smatrao Bogom. Sada svi morate to jasno da razumete, jer je to pitanje koje je više od svega drugog izazivalo zabunu kod svih ljudi u prošlim vremenima. Pored toga, ovaploćenje je najtajanstvenije od svih stvari, a čoveku je najteže da prihvati ovaploćenog Boga. Ono što Ja kažem doprinosi ispunjavanju vaše funkcije i vašem razumevanju tajne ovaploćenja. Sve je to povezano sa Božjim upravljanjem, sa vizijama. Vaše razumevanje ovoga biće korisnije za sticanje znanja o vizijama, odnosno o Božjem delu upravljanja. Na ovaj način ćete takođe zadobiti mnogo razumevanja o dužnosti koju različite vrste ljudi treba da obavljaju. Iako vam ove reči ne pokazuju neposredno put, one su i dalje od velike pomoći za vaš ulazak, jer vašim životima trenutno mnogo nedostaju vizije, i to će postati značajna prepreka koja sprečava vaš ulazak. Ako niste uspeli da razumete ova pitanja, onda neće biti motivacije koja pokreće vaš ulazak. A kako takva potraga može da vam omogući da izvršite svoju dužnost kako treba?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 162

Neki će pitati: „Koja je razlika između dela koje obavlja ovaploćeni Bog i dela koje su u prošlosti obavljali proroci i apostoli? David se takođe zvao Gospodom, a takođe i Isus; iako su obavljali različita dela, zvali su se isto. Reci mi, kako to da njihovi identiteti nisu isti? Ono čemu je Jovan svedočio bila je vizija, koja je takođe potekla od Svetog Duha, te je stoga on mogao da izgovori reči koje je Sveti Duh nameravao da kaže; zašto se onda Jovanov identitet razlikovao od Isusovog?“ Reči koje je Isus izgovorio mogle su u potpunosti da predstavljaju Boga i one su u celosti predstavljale Božje delo. Ono što je Jovan video bila je vizija, a on nije bio u stanju da u potpunosti predstavi Božje delo. Kako to da su Jovan, Petar i Pavle izgovorili mnogo reči, isto kao i Isus, a ipak nisu imali isti identitet kao Isus? To je uglavnom zbog toga što je delo koje su obavljali bilo drugačije. Isus je predstavljao Božji Duh i bio je Duh Božji koji deluje neposredno. Obavio je delo novog doba, delo koje do tada niko nije učinio. On je otvorio novi put, predstavljao je Jahvea i predstavljao je Samog Boga, dok su Petar, Pavle i David, ma kako da su ih zvali, predstavljali samo identitet stvorenog bića, a poslao ih je Isus, odnosno Jahve. Prema tome, ma koliko posla da su obavili i ma koliko velika čuda da su činili, oni su ipak bili samo stvorena bića, nesposobna da predstavljaju Božji Duh. Delovali su u Božje ime, odnosno nakon što ih je Bog poslao; osim toga, oni su delovali u dobima započetim od strane Isusa, odnosno Jahvea, i nisu obavili nikakva druga dela. Oni su, na kraju krajeva, bili samo stvorena bića. U Starom su zavetu mnogi proroci izgovarali predskazanja ili sastavljali knjige proročanstava. Niko ih nije smatrao Bogom, ali čim je Isus počeo da obavlja Svoje delo, Duh Božji je posvedočio da je On Bog. Zašto? Dosad bi to već trebalo da znate! Ranije su apostoli i proroci sastavljali razne poslanice i izrekli mnoga proročanstva. Kasnije su ljudi probrali neke od njih i uneli ih u Bibliju, dok su ostali izgubljeni. Budući da ima ljudi koji kažu da je sve što su govorili poteklo od Svetog Duha, zašto se nešto od toga smatra dobrim, a nešto lošim? I zašto su neki od njih odabrani, a drugi nisu? Da su to zaista reči koje je izgovorio Sveti Duh, da li bi bilo neophodno da ih ljudi odabiraju? Zašto su zapisi o Isusovim rečima i o delu koje je učinio različiti u svakom od Četiri jevanđelja? Zar to nije propust onih koji su ih zabeležili? Neki će upitati: „Budući da su poslanice koje je sačinio Pavle i ostali autori Novog zaveta, kao i posao koji su oni obavili, delom proizašli iz ljudske volje, te su stoga onečišćeni ljudskim predstavama, zar onda i u rečima koje Ti (Bog) danas izgovaraš nema ljudskih primesa? Zar u njima zaista nema nijedne od ljudskih predstava?“ Ova etapa Božjeg dela sasvim je drugačija od one koju su obavili Pavle i mnogi drugi apostoli i proroci. Tu ne samo da postoji razlika u identitetu, već ima i načelnih razlika u delu koje se obavlja. Nakon što je Pavle bio pogođen i pao pred Gospoda, Duh Sveti ga je naveo da obavi svoje delo i tako je postao jedan od onih koji su poslati. Stoga je on napisao poslanice crkvama, a sve su se te poslanice nastavljale na Isusovo učenje. Pavla je Gospod poslao da radi u ime Gospoda Isusa, ali kada je Sam Bog došao, On nije delao ni u čije ime i Svojim delom nije predstavljao nikoga do Duh Božji. Bog je došao da Svoje delo obavi neposredno: Njega čovek nije usavršavao i Njegovo delo nije izvršeno na osnovu učenja bilo kog čoveka. U ovoj etapi dela, Bog ljude ne predvodi tako što im govori o Svojim ličnim iskustvima, već Svoje delo obavlja neposredno, u skladu sa onim što On ima. Kušnja služitelja, na primer, ili vreme grdnje, kušnja smrću, vreme ljubavi prema Bogu… Sve je to delo koje nikad ranije nije vršeno, i reč je o delu sadašnjeg doba, a ne o čovekovim iskustvima. Šta od reči koje sam izgovorio pripada iskustvima čoveka? Zar sve one ne potiču neposredno od Duha i zar ih nije sve Duh objavio? Radi se samo o tome da si ti toliko lošeg kova da ne možeš da pronikneš u istinu! Praktičan životni put o kojem govorim, sastoji se od pokazivanja puta, i o tome nikad ranije niko nije govorio, niko taj put nije nikad iskusio, niti je znao za ovu stvarnost. Pre no što sam Ja ove reči izgovorio, niko ih nikada nije kazivao. Niko nikada nije pričao o takvim iskustvima, niti je govorio o takvim pojedinostima i, uz to, niko nikada nije ukazao na takva stanja da bi te stvari razotkrio. Putem kojim ja danas vodim niko nikada nije vodio, a kad bi njime čovek vodio, to onda ne bi bio novi put. Uzmite, na primer, Pavla i Petra. Oni nisu imali vlastitih iskustava pre nego što ih je Isus poveo. Tek nakon što ih je Isus poveo, oni su iskusili reči koje je On izgovorio i put kojim je vodio; na osnovu toga su stekli mnoga iskustva i kasnije pisali poslanice. Čovekova iskustva, dakle, nisu isto što i Božje delo, a delo Božje nije isto što i znanje opisano ljudskim predstavama i iskustvima. Mnogo sam vam puta ponovio da Ja danas vodim novim putem i da obavljam novo delo, te da se Moje delo i izjave razlikuju od dela i izjava Jovanovih i svih ostalih proroka. Ja nikad ne radim tako da najpre stičem iskustva i da vam tek onda govorim o njima – to se uopšte ne odvija tako. Da jeste, zar usled toga ne biste još odavno zakasnili? U prošlosti je znanje o kojem su mnogi govorili takođe bilo uzvišeno, ali su sve njihove reči izgovorene isključivo na osnovu takozvanih duhovnika. Te reči nisu pokazivale put, već su proizlazile iz njihovih iskustava, iz onoga što su oni videli i iz njihovog znanja. Neke su reči poticale iz njihovih predstava, a neke su se sastojale od njihovih sažetih iskustava. Danas je priroda Mog dela sasvim drugačija od njihovog. Ja nisam doživeo da Me drugi vode, niti sam prihvatao da Me drugi usavršavaju. Nadalje, sve o čemu sam govorio i sva zajedništva u kojima sam bio razlikuju se od svih drugih zajedništava i od svega što su drugi govorili. Danas se vaše delo, ma ko da ste, obavlja na osnovu reči koje Ja izgovaram. Bez tih Mojih izjava i dela, ko bi bio u stanju da iskusi sve to (kušnje služitelja, vreme grdnje…) i ko bi mogao da govori o takvim saznanjima? Zar ste zaista nesposobni da to uvidite? Ma o kom koraku dela da je reč, čim izgovorim Svoje reči, vi se, saglasno tim rečima, odmah okupljate u zajedništvo i delujete u skladu s njima, pri čemu takav način rada nije nikome od vas pao na pamet. Jeste li vi, uprkos tome što ste dogurali ovako daleko, nesposobni da shvatite jedno tako jasno i prosto pitanje? Taj način niko nije smislio, niti se on zasniva na načinu rada ma kojeg duhovnika. Reč je o novom putu, a čak i mnoge od reči koje je Isus nekada izgovorio više ne važe. Ono što Ja govorim jeste delo otvaranja nove epohe i to je samostalno delo; delo koje obavljam i reči koje izgovaram potpuno su novi. Nije li to novo delo današnjice? Takvo je bilo i Isusovo delo. Njegovo se delo takođe razlikovao od onoga koje su ljudi u hramu obavljali, a isto tako se razlikovao i od dela fariseja, i nije imalo nikakve sličnosti ni sa onim što je radio sav narod Izraela. Nakon što su posvedočili tom delu, ljudi nisu mogli da se odluče: „Je li to delo zaista učinio Bog?“ Isus se nije držao Jahveovog zakona; kad je došao da pouči ljude, sve što je govorio bilo je novo i drugačije od onoga što su govorili drevni starozavetni sveci i proroci, te su ljudi stoga i dalje bili nesigurni. Upravo je zbog toga tako teško obračunati se s ljudima. Pre prihvatanja ove nove etape dela, većina vas išla je putem praktičnog delovanja i ulaska u osnovu takvog delovanja duhovnih ličnosti. Danas je, međutim, delo koje Ja obavljam umnogome drugačije, te stoga vi ne možete da se odlučite da li je ono ispravno ili nije. Ne zanima Me kojim si putem ranije išao, ne zanima Me čiju si „hranu“ jeo, ni koga si svojim „ocem“ smatrao. Pošto sam došao i doneo novo delo usmeravanja čoveka, svi koji Me slede moraju postupati onako kako Ja kažem. Ma koliko da je moćna „porodica“ iz koje potičeš, ti moraš Mene da slediš, ne smeš da postupaš u skladu sa svojim ranijim običajima, tvoj „poočim“ treba da se povuče, a ti treba da dođeš pred svog Boga i da tražiš deo koji ti pripada. Celokupno tvoje biće u Mojim je rukama i ti ne treba isuviše slepo da veruješ svom hranitelju; on ne može da te u potpunosti kontroliše. Današnje je delo samostalno. Očigledno je da se ništa od ovoga što danas govorim ne zasniva na temeljima iz prošlosti; ovo je novi početak, a ako kažeš da je ovo stvoreno ljudskom rukom, ti si onda toliko slep da te je nemoguće spasti!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O imenovanjima i identitetu“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 163

Isaija, Jezekilj, Mojsije, David, Avraham i Danilo bili su vođe ili proroci među izabranim narodom Izraela. Zašto ih nisu nazivali Bogom? Zašto Sveti Duh nije svedočio za njih? Zašto je Sveti Duh za Isusa svedočio čim je Isus započeo Svoje delo i počeo da govori Svoje reči? I zašto Sveti Duh nije svedočio za ostale? Sve su te ljude od krvi i mesa zvali „Gospodom“. Kako god da su se zvali, njihovo delo predstavlja njihovo biće i njihovu suštinu, a njihovo biće i suština čine njihov identitet. Njihova suština nije vezana za njihovo imenovanje; nju predstavlja ono što su oni izrazili i što su proživeli. Nije u Starom zavetu bilo nimalo neobično da se neko naziva Gospodom, i svaki je čovek mogao bilo kako da se nazove, ali su njegova suština i njemu svojstveni identitet bili nepromenljivi. Zar među svim tim lažnim hristosima, lažnim prorocima i obmanjivačima, nema i onih koji se nazivaju „Bogom“? I zašto oni nisu Bog? Zato što nisu u stanju da obavljaju Božje delo. Oni su u svojoj srži ljudska bića koja obmanjuju ljude, a ne Bog, te stoga i nemaju Božji identitet. Zar dvanaest plemena nije i Davida nazivalo Gospodom? Isusa su takođe zvali Gospodom; zašto je samo Isus nazvan ovaploćenim Bogom? Zar Jeremija nije bio poznat i kao Sin čovečji? A zar nisu i Isusa zvali Sinom čovečijim? Zašto je Isus, u Božje ime, razapet na krst? Nije li to zato što je Njegova suština bila drugačija? Nije li to zato što je delo koje je obavljao bilo drugačije? Je li bitna titula? Mada su Isusa takođe zvali Sinom čovečjim, On je bio prvo Božje ovaploćenje, došao je da preuzme vlast i obavi delo iskupljenja. To je dokaz da su Isusov identitet i Njegova suština bili drugačiji od identiteta i suštine svih ostalih koji su se takođe nazivali Sinom čovečjim. Ko se od vas danas usuđuje da kaže kako sve reči koje su izgovorili oni koje je Duh Sveti upotrebio potiču od Svetog Duha? Da li se iko usuđuje da tako nešto kaže? Ako ti zaista to kažeš, zašto je onda odbačena Jezdrina knjiga proročanstava i zašto je isto to učinjeno sa knjigama onih drevnih svetaca i proroka? Ako sve te reči potiču od Svetog Duha, kako se onda usuđujete da tako hirovito birate? Da li si ti merodavan da biraš delo Svetog Duha? Mnoge priče iz Izraela takođe su odbačene. Pa ako veruješ da svi ti spisi iz prošlosti potiču od Svetog Duha, kako to da su neke od tih knjiga odbačene? Ako sve one potiču od Svetog Duha, onda ih je sve trebalo sačuvati i poslati crkvenoj braći i sestrama da ih čitaju. Nije ih trebalo ni birati ni odbacivati po volji čovekovoj; pogrešno je tako postupati. Kada se kaže da su iskustva Pavla i Jovana bila izmešana s njihovim ličnim uvidima, to ne znači da su njihova iskustva i znanja potekla od Sotone, već samo znači da je u njima bilo stvari koje su proistekle iz njihovih vlastitih iskustava i uvida. Njihovo je znanje bilo u skladu s pozadinom njihovih stvarnih iskustava iz tog vremena, a ko bi mogao sa sigurnošću da tvrdi kako je sve to poticalo od Svetog Duha? Ako su sva Četiri jevanđelja potekla od Svetog Duha, kako to da su Matej, Marko, Luka i Jovan u ponečemu različito govorili o Isusovom delu? Ako Mi ne verujete, pogledajte šta se u biblijskim pričama kaže o tome kako se Petar triput odrekao Gospoda: sve se te priče međusobno razlikuju i svaka ima svoje sopstvene karakteristike. Mnoge će neznalice reći: „Ako je ovaploćeni Bog ujedno i čovek, mogu li onda Njegove reči u celosti da potiču od Svetog Duha? Ako su Pavlove i Jovanove reči bile pomešane s ljudskom voljom, nisu li onda i reči koje On izgovara takođe prožete ljudskom voljom?“ Ljudi koji tako govore slepi su i neuki! Pažljivo proučite Četvorojevanđelje; pročitajte šta u njemu piše o stvarima koje je Isus učinio i o rečima koje je izgovorio. Svaka od tih priča je, prosto rečeno, različita i svaka je pisana iz drugačije perspektive. Ako je sve što su autori tih knjiga napisali poteklo od Svetog Duha, onda bi sve priče trebalo da budu iste i među sobom dosledne. Zbog čega onda postoje neslaganja? Nije li čovek izrazito glup ako ovo ne može da shvati? Ako bi se od tebe tražilo da svedočiš o Bogu, kakvo bi svedočenje mogao da pružiš? Može li se takvim načinom spoznaje Boga svedočiti o Njemu? Da li bi mogao da daš nedvosmislen odgovor kad te drugi pitaju: „Ako su Jovanovi i Lukini zapisi pomešani s ljudskom voljom, zar nisu onda i reči koje je Bog izgovorio pomešane sa ljudskom voljom?“ Nakon što su čuli Isusove reči i videli Isusovo delo, Luka i Matej su govorili o svom vlastitom znanju, prisećajući se pojedinosti o nekim činjenicama u vezi sa delom koje je obavio Isus. Možeš li da kažeš da je njihovo znanje u potpunosti razotkrio Sveti Duh? Bilo je i van Biblije mnogo duhovnika koji su znali više od njih, pa zašto onda kasnija pokoljenja nisu preuzela njihove reči? Zar i te duhovnike nije upotrebio Sveti Duh? Znajte da u današnjem delu Ja o Svojim vlastitim uvidima ne govorim na osnovu Isusovog dela, niti o vlastitom znanju govorim u kontekstu Isusovog dela. Koje je delo Isus u to vreme obavljao? A koje delo Ja danas obavljam? Moja su dela i reči bez presedana. Putem kojim danas hodim ničija noga dosad nije kročila, njime ljudi iz prošlih doba i pokoljenja nikad nisu išli. Danas je taj put otvoren, pa zar to onda nije delo Duha? Mada se zaista radilo o delu Svetog Duha, svi oni koji su u prošlosti predvodili ljude svoj su posao obavljali na osnovu dela drugih ljudi; delo Samog Boga je, međutim, drugačije. Ista je bila i etapa Isusovog dela: On je otvorio novi put. Kada je došao, On je propovedao jevanđelje o carstvu nebeskom i rekao da čovek treba da se pokaje i ispovedi. Nakon što je Isus dovršio svoje delo, Petar, Pavle i ostali nastavili su Isusovo delo. Njih je Duh poslao da bi svetom pronosili put krsta nakon što je Isus bio prikovan za krst i nakon što se uspeo na nebo. Mada su Pavlove reči bile uzvišene, one su takođe bile zasnovane na temeljima koje je Isus Svojim rečima postavio, poput strpljenja, ljubavi, stradanja, pokrivanja glave, krštenja i ostalih doktrina koje treba slediti. Sve je to izgovoreno na temelju Isusovih reči. Oni nisu bili u stanju da otvore novi put, jer su svi bili ljudi koje je Bog upotrebio.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O imenovanjima i identitetu“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 164

Ondašnje Isusove izjave i dela nisu se držali doktrine i On Svoje delo nije obavljao u skladu sa delom starozavetnog zakona. Njegovo je delo u skladu sa delom koje je trebalo obaviti u Dobu blagodati. On je radio u skladu sa delom koje je On izneo, prema Svom vlastitom planu i u skladu sa Svojom službom; On nije delovao u skladu sa starozavetnim zakonom. Ništa od onog što je učinio nije bilo u skladu sa starozavetnim zakonom i On nije došao da bi Svojim radom ispunio reči proroka. Nijedna etapa Božjeg dela nije izričito obavljena da bi ispunila predviđanja drevnih proroka i On nije došao da bi se držao doktrine, niti da bi svesno ostvario predviđanja drevnih proroka. Pa ipak, On Svojim postupcima nije poremetio predviđanja drevnih proroka, niti su Njegovi postupci poremetili delo koje je On prethodno bio obavio. Najistaknutija odlika Njegovog dela nije se ogledala u poštovanju bilo koje doktrine, već u obavljanju posla koji je On Sȃm trebalo da obavi. On nije bio prorok ni vidovnjak, već izvršilac, koji je zapravo došao da bi obavio delo koje je trebalo da obavi, te da bi započeo Svoju novu eru i učinio Svoje novo delo. Naravno, kad je već došao da obavi Svoje delo, Isus je ujedno ispunio i mnoge reči koje su drevni proroci izrekli u Starom zavetu. Isto tako i današnje delo ispunjava predviđanja drevnih starozavetnih proroka. Stvar je samo u tome da se Ja ne držim tako čvrsto tog „starog letopisa“, i to je sve. Jer, sada ima više posla koji moram da obavim, više je reči koje moram da vam saopštim, a to delo i te reči mnogo su važniji od tumačenja biblijskih odlomaka, pošto to tumačenje za vas nema neki naročiti značaj i vrednost, i ono vam ne može pomoći, niti vas može promeniti. Ja Svoje novo delo ne nameravam da obavim zarad ispunjenja bilo kojeg odlomka iz Biblije. Ako je Bog došao na zemlju samo da bi ispunio reči drevnih biblijskih proroka, da li je onda uzvišeniji ovaploćeni Bog ili ti drevni proroci? Na kraju krajeva, da li su ti proroci nadređeni Bogu, ili je Bog nadređen prorocima? Kako objašnjavaš ove reči?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O imenovanjima i identitetu“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 165

Svaki korak Božjeg dela odvija se jednim te istim tokom, tako da u Božjem, šest hiljada godina dugom planu upravljanja, od postanka sveta pa sve do danas, iza svakog koraka odmah dolazi sledeći. Kad ne bi bilo nikoga da utaba put, onda ne bi imao ko ni da dođe; a pošto uvek ima onih koji će doći posle, postoje i oni koji popločavaju put. Na taj se način delo, korak po korak, prenosi dalje. Jedan korak sledi drugi, a kad ne bi bilo nikoga da prokrči put, bilo bi nemoguće započeti novo delo i Bog nikako ne bi mogao da napreduje u obavljanju Svog dela. Nijedan korak ne prekida ostale korake i svi se odvijaju jedan za drugim, u nizu od kojeg nastaje tok; sve te korake obavlja jedan te isti Duh. Međutim, bez obzira da li neko krči put ili se nastavlja na delo nekog drugog, to ne određuje njegov identitet. Nije li to ispravan način? Ako je Jovan prokrčio put, a Isus se nadovezao na njegovo delo, da li to dokazuje da je Isusov identitet niži od Jovanovog? Ako je Jahve Svoje delo obavio pre Isusa, možeš li da kažeš da je Jahve veći od Isusa? Nije važno da li je neko popločao put ili se nadovezao na delo nekog drugog; najvažnija je, pak, suština nečijeg dela i identitet koji ona predstavlja. Nije li to ispravan način? Pošto je Bog nameravao da deluje među ljudima, morao je najpre da uzdigne one koji mogu da obave delo popločavanja puta. Tek što je počeo da propoveda, Jovan je rekao: „Put Gospodnji pripravite; drumove za njega poravnajte.“ „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko!“ Ako je on od samog početka tako govorio, kako je mogao da izgovori te reči? Što se tiče redosleda po kojem su ove reči izgovorene, Jovan je bio taj koji je prvi kazivao jevanđelje o carstvu nebeskom, dok je Isus o tome govorio kasnije. Prema čovekovim predstavama, Jovan je bio taj koji je prokrčio novi put, te je stoga Jovan, naravno, veći od Isusa. Ali Jovan nije za sebe govorio da je Hristos, i Bog o njemu nije svedočio kao o voljenom Sinu Božjem, već ga je samo upotrebio da prokrči i pripremi put za Gospoda. On je Isusu popločao put, ali nije mogao da deluje u Isusovo ime. Celokupno čovekovo delo takođe je održavao Sveti Duh.

U starozavetno doba, Jahve je bio taj koji je vodio put, a Jahveovo delo predstavljalo je čitavo doba Starog zaveta i celokupno delo koje je obavljeno u Izraelu. Mojsije je to delo samo podržao na zemlji, a smatra se da je on, kao čovek, sarađivao ulažući vlastiti trud. U to je vreme Jahve bio taj koji je govorio, koji je dozvao Mojsija, uzdigao ga među narodom Izraela i rekao mu da svoj narod povede u pustinju i dalje ka Hananu. To nije bilo delo samog Mojsija, već delo kojim je lično Jahve rukovodio, te se stoga Mojsije ne može nazvati Bogom. Mojsije je takođe doneo zakon, ali i taj je zakon Jahve lično sačinio. Mojsija je samo zadužio da taj zakon izrazi. Isus je takođe izdao zapovesti; On je ukinuo starozavetni zakon i utvrdio zapovesti za novo doba. Zašto je Isus Sȃm Bog? Zato što postoji razlika. U to vreme, delo koje je učinio Mojsije nije predstavljalo čitavo doba, niti je ono prokrčilo novi put; njega je usmeravao Jahve i on je bio samo čovek kojeg je Bog upotrebio. Kad je došao Isus, Jovan je već bio obavio korak koji se sastojao u popločavanju puta i već je počeo da pronosi jevanđelje o carstvu nebeskom (što je prethodno bio započeo Sveti Duh). Kad je Isus došao, On je svoje delo obavljao neposredno, ali se Njegovo delo umnogome razlikovalo od Mojsijevog. Isaija je takođe izrekao mnoga proročanstva, pa zašto onda on nije bio Sȃm Bog? Isus nije izrekao tolika proročanstva, pa kako to da On jeste bio Sȃm Bog? Niko se nije usuđivao da kaže kako je celokupno Isusovo delo iz tog vremena poticalo od Svetog Duha, niti se iko usuđivao da kaže da je ono u celosti proizašlo iz čovekove volje, kao ni da je to u potpunosti bilo delo Samog Boga. Čovek takve stvari ni na koji način nije mogao da analizira. Može se reći da je Isaija učinio takvo delo i izrekao takva proročanstva, ali da je sve to poteklo od Svetog Duha; to Isaija nije sȃm osmislio, već su to bila otkrivenja od strane Jahvea. Isus nije mnogo toga obavio i nije izgovorio mnogo reči, niti je izrekao mnoga proročanstva. Ljudima se Njegova propoved nije činila naročito uzvišenom, a On je ipak bio Sȃm Bog, što je za čoveka neobjašnjivo. Niko nikad nije verovao u Jovana, Isaiju, ili Davida, niti ih je iko ikada zvao Bogom, poput Bog David ili Bog Jovan; niko nikad nije tako nešto izgovorio i jedino su Isusa nazivali Hristom. Ova klasifikacija sačinjena je prema Božjem svedočenju, na osnovu dela koje je Isus preduzeo i službe koju je obavio. Što se tiče biblijskih velikana – Avrahama, Davida, Isusa Navina, Danila, Isaije, Jovana i Isusa – ti, na osnovu dela koje su obavili, možeš da kažeš ko je od njih Sȃm Bog, kojoj vrsti ljudi pripadaju proroci, a ko su apostoli. Koga je Bog upotrebio, a ko je od njih Sȃm Bog, razlikuje se i određuje na osnovu suštine i vrste dela koje je svako od njih obavio. Ukoliko nisi u stanju da ih razlikuješ, time dokazuješ da ti zapravo ne znaš šta znači verovati u Boga. Isus je Bog zato što je izgovorio tolike reči i učinio tolika dela, a naročito zato što je prikazao mnoga čuda. Slično tome, i Jovan je mnogo radio i izgovorio mnoge reči, a takođe i Mojsije; zašto onda i njih nisu zvali Bogom? Adama je neposredno stvorio Bog; zašto onda on nije nazvan Bogom, umesto što ga nazivaju samo stvorenim bićem? Ako ti neko kaže: „Danas je Bog obavio toliko posla i izgovorio tolike reči; On je Sȃm Bog. Ali onda mora da je i Mojsije bio Sȃm Bog, budući da je i on izgovorio mnoge reči!“, ti treba da mu uzvratiš sledećim pitanjima: „Zašto je u to vreme Bog o Isusu, a ne o Jovanu, svedočio kao o Samom Bogu? Zar Jovan nije bio preteča Isusa? Čije je delo uzvišenije, Jovanovo ili Isusovo? Ljudima se Jovanovo delo čini većim od Isusovog, ali zašto je onda Sveti Duh svedočio za Isusa, a ne za Jovana?“ Ista se stvar dešava i danas! U vreme kad je Mojsije predvodio izraelski narod, Jahve mu se iz oblaka obraćao. Nije Mojsije govorio neposredno, već ga je Jahve neposredno usmeravao. Bilo je to starozavetno izraelsko delo. U Mojsiju nije bilo ni Duha, ni Božjeg bića. On nije mogao da obavi to delo, te se stoga delo koje je on obavio umnogome razlikuje od dela koje je učinio Isus. A to je zato što su se dela koja su obavili međusobno razlikovala! Da li je neko upotrebljen od Boga ili je prorok, apostol ili Sȃm Bog, može se razlučiti na osnovu prirode njegovog dela, a time ćeš ujedno i staviti tačku na svoje sumnje. U Bibliji je zapisano da samo Jagnje može da otvori sedam pečata. Pošto je, među ovim velikanima, tokom vekova bilo mnogo tumača svetih spisa, možeš li za sve njih da kažeš da su Jagnje? Možeš li da kažeš da sva njihova objašnjenja potiču od Boga? Oni su samo tumači; oni ne poseduju identitet Jagnjeta. Kako bi oni mogli da budu dostojni otvaranja sedam pečata? Tačno je da „Samo Jagnje može da otvori sedam pečata“, ali On ne dolazi samo da bi otvorio sedam pečata; ne postoji potreba za obavljanjem tog dela, ono se vrši uzgredno. On je savršeno jasan u pogledu Svog vlastitog dela; da li je Njemu neophodno da mnogo vremena utroši na tumačenje svetih spisa? Mora li „Doba u kojem Jagnje tumači svete spise“ biti pridodato delu koje se obavlja šest hiljada godina? On dolazi da učini novo delo, ali ujedno i pruža neka otkrovenja o delim prošlih vremena, omogućavajući ljudima da shvate istinu o šest hiljada godina rada. Nije potrebno objašnjavati preveliki broj odlomaka iz Biblije; današnje delo je ono što je ključno, jedino je ono važno. Treba da znaš da Bog ne dolazi specijalno da polomi sedam pečata, već da obavi delo spasenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O imenovanjima i identitetu“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 166

U Dobu blagodati, Jovan je popločao put Isusu. Jovan nije mogao da izvrši delo Samog Boga, već je samo ispunio dužnost čoveka. Iako je bio preteča Gospoda, Jovan nije bio u stanju da predstavlja Boga; on je bio samo čovek kojeg je Duh Sveti upotrebio. Nakon što je Isus kršten, Sveti Duh je sišao na Njega u obliku goluba. On je tada započeo Svoje delo, odnosno počeo je da vrši službu Hristovu. Zbog toga je On preuzeo Božji identitet, jer je On došao od Boga. Bez obzira na to kakva je Njegova vera bila pre toga – možda je ona ponekad bila slaba, a ponekad jaka – sve je to pripadalo normalnom ljudskom životu, koji je On pre obavljanja svoje službe vodio. Pošto je kršten (to jest, nako što je pomazan), sila i slava Božja odmah su bili s Njim i tako je On počeo da vrši Svoju službu. Mogao je da čini znamenja i čuda, da izvodi čudesna dela, i posedovao je moć i autoritet, jer je delovao neposredno u ime Samog Boga; On je umesto njega obavljao delo Duha i izražavao glas Duha. On je, dakle, bio Sȃm Bog i to je neosporno. Jovan je bio neko koga je Sveti Duh upotrebio. On nije mogao da predstavlja Boga, niti mu je bilo moguće da predstavlja Boga. Da je Jovan to i poželeo, Sveti Duh mu ne bi dozvolio, jer on nije bio u stanju da izvrši delo koje je Sȃm Bog nameravao da obavi. Možda je u njemu bilo mnogo od čovečije volje, ili nečeg što je bilo izopačeno; on ni pod kojim okolnostima nije mogao neposredno da predstavlja Boga. Njegove su greške i besmislice predstavljale jedino njega samog, ali je njegovo delo predstavljalo Svetog Duha. Pa ipak, ne možeš da kažeš da je on, u svojoj celosti, predstavljao Boga. Da li bi njegove izobličenosti takođe mogle da predstavljaju Boga? Normalno je izobličavati predstavljanje čoveka, ali zar Bog ne bi bio osramoćen ako bi Ga predstavljao neko ko je izopačen? Zar to ne bi bilo bogohuljenje prema Svetom Duhu? Sveti Duh ne dozvoljava olako čoveku da zauzme Božje mesto, čak i ako tog čoveka drugi uzdižu. Ako nije Bog, on na kraju ne bi mogao čvrsto da stoji. Sveti Duh ne dozvoljava čoveku da Boga predstavlja kako mu se prohte! Primera radi, upravo je Sveti Duh svedočio za Jovana i upravo je Sveti Duh otkrio da je on taj koji će popločati put Isusu, ali delo koje je Sveti Duh izvršio na njemu bilo je dobro odmereno. Sve što se od Jovana tražilo bilo je da Isusu poploča put, da pripremi put za Njega. Drugim rečima, Sveti Duh je podržao samo njegovo delo popločavanja puta i dozvolio mu da obavi samo to delo – nije mu bilo dozvoljeno izvršenje nijednog drugog dela. Jovan je predstavljao Iliju i predstavljao je proroka koji je popločao put. U tome ga je podržao Duh Sveti; dok god se njegov posao sastojao u popločavanju puta, Sveti Duh ga je podržavao. Da je Jovan, međutim, ustvrdio da je on Sȃm Bog i da je došao da dovrši delo iskupljenja, Sveti Duh bi morao da ga dovede u red. Koliko god da je delo Jovanovo veliko i bez obzira na to što ga je Duh Sveti podržavao, njegovo delo nije bezgranično. Imajući u vidu da je Sveti Duh zaista podržavao njegovo delo, moć koja mu je u to vreme bila dodeljena bila je ograničena na popločavanje puta. On uopšte nije mogao da obavi nijedan drugi posao, jer on je bio samo Jovan koji je popločao put, a ne Isus. Stoga je svedočenje Svetog Duha ključno, ali je još važnije delo koje Sveti Duh čoveku dozvoljava da obavi. Zar Jovan u to vreme nije dobio pouzdanog svedoka? Nije li i njegovo delo bilo veliko? Ipak, delo koje je učinio nije moglo da nadmaši Isusovo, jer on je bio samo čovek kojeg je Sveti Duh upotrebio i nije mogao neposredno da predstavlja Boga, te je stoga delo koje je obavio bilo ograničeno. Pošto je Jovan dovršio delo popločavanja puta, Sveti Duh nije više podržavao njegovo svedočenje, nije ga pratilo nikakvo novo delo i on je sa otpočinjanjem dela Samoga Boga otišao.

Ima nekih koji su zaposednuti zlim duhovima i glasno uzvikuju: „Ja sam Bog!“ Pa ipak, oni na kraju bivaju razotkriveni jer greše u pogledu onoga što predstavljaju. Oni predstavljaju Sotonu, a Sveti Duh na njih ne obraća pažnju. Ma koliko da sȃm sebe veličaš i ma koliko snažno da uzvikuješ, ti si i dalje samo stvorenje, i to ono koje pripada Sotoni. Ja nikad ne uzvikujem: „Ja sam Bog, Ja sam ljubljeni Sin Božji!“ Ali je delo koje obavljam Božje delo. Treba li da vičem? Nema potrebe za veličanjem. Bog Sȃm obavlja Svoje delo i ne treba Mu čovek da Mu dodeli status, niti da Mu da počasnu titulu: delo Njegovo predstavlja Njegov status i Njegov identitet. Nije li Isus, pre nego što je kršten, bio Sȃm Bog? Nije li On bio ovaploćeno telo Božje? Ne misliš valjda da kažeš kako je On postao jedini Sin Božji tek pošto je primio svedočenje? Nije li, davno pre no što je On započeo Svoje delo, već postojao čovek po imenu Isus? Ti nisi u stanju da uspostavljaš nove puteve niti da predstavljaš Duha. Ti ne možeš da izraziš delo Duha, niti reči koje On izgovara. Ti nisi u stanju da obaviš delo Boga Samoga, a ni delo Duha nisi u stanju da izvršiš. Mudrost, čudesnost i nedokučivost Božja, kao i celokupnost naravi kojom Bog čoveka grdi – sve je to izvan tvoje sposobnosti izražavanja. Stoga bi bilo beskorisno da pokušaš da tvrdiš kako si ti Bog; posedovao bi samo ime, ali ništa od suštine. Sȃm Bog je došao, ali Ga niko ne prepoznaje; pa ipak, On nastavlja da obavlja Svoje delo, a to čini predstavljajući Duha. Da li ćeš Ga ti zvati čovekom ili Bogom, Gospodom ili Hristom, ili ćeš Je zvati sestrom, potpuno je nebitno. Delo koje On obavlja, međutim, delo je Duha i predstavlja delo Boga Samoga. Ne mari On za ime kojim Ga čovek zaziva. Može li to ime da odredi delo Njegovo? Ma kako Ga ti zvao, Bog je, što se Njega tiče, ovaploćeno telo Duha Božjeg; On predstavlja Duha i priznat je od strane Duha. Ako nisi u stanju da utreš put za novo doba, niti da staro doba privedeš kraju, ako nisi u stanju da započneš novo doba, niti da izvršiš novo delo, ti se onda ne možeš Bogom zvati!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (1)“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 167

Čak ni čovek kojeg Sveti Duh upotrebljava ne može da predstavlja Samog Boga. To znači, takav čovek ne samo što ne može da predstavlja Boga, već ni delo koje on obavlja ne može neposredno da predstavlja Boga. Drugim rečima, ljudsko iskustvo se ne može neposredno smestiti pod Božju upravu, niti ono može da predstavlja Božje upravljanje. Delo koje Sȃm Bog obavlja, u celosti je delo koje On namerava da uradi u okviru Svog plana upravljanja i odnosi se na veliko upravljanje. Delo koje obavlja čovek sastoji se od pružanja njegovog ličnog iskustva. Ono se sastoji u pronalaženju novog iskustvenog puta, izvan onog kojim su hodili ljudi pre njega, te od usmeravanja svoje braće i sestara dok je čovek pod vođstvom Svetog Duha. Ono što ti ljudi pružaju jesu njihova lična iskustva, ili, pak, duhovni spisi duhovnih ljudi. Iako Sveti Duh koristi ove ljude, posao koji oni obavljaju nije povezan s velikim delom upravljanja u okviru plana od šest hiljada godina. To su samo ljudi koje je Sveti Duh u različitim periodima uzdizao da bi druge predvodili u bujici Svetog Duha, sve do okončanja funkcija koje oni mogu da obavljaju ili dok se njihov život ne okonča. Posao koji oni obavljaju sastoji se samo u pripremi adekvatnog puta za Samog Boga ili u produžetku određenog aspekta Božjeg upravljanja na zemlji. Sami po sebi, ovi ljudi nisu u stanju da izvrše veliko delo Njegovog upravljanja, niti mogu da otvore nove izlaze, a još manje je iko od njih u stanju da celokupno Božje delo iz prethodnog doba privede kraju. Stoga, delo koje oni obavljaju predstavlja samo stvoreno biće koje obavlja svoju funkciju i ne može da predstavlja Samog Boga koji obavlja Svoju službu. To je zato što je delo koje oni obavljaju drugačije od dela koje obavlja Sȃm Bog. Delo otpočinjanja novog doba nije nešto što čovek može da uradi umesto Boga. To ne može da obavi niko drugi osim Boga Samoga. Sav posao koji čovek obavlja sastoji se od vršenja njegove dužnosti kao stvorenog bića, a on ga obavlja nakon što je dodirnut ili prosvećen Svetim Duhom. Smernice koje ovi ljudi pružaju sastoje se isključivo u tome da čoveku pokažu put svakodnevne životne prakse i kako da se ponaša u skladu sa Božjim namerama. Čovekovo delo ne obuhvata Božje upravljanje, niti predstavlja delo Duha. Primera radi, delo Svedoka Lija i Stražara Nija sastojalo se u tome da budu predvodnici. Bilo da je put kojim su oni ljude poveli bio nov ili star, njihovo se delo zasnivalo na načelu ostajanja u okvirima Biblije. Bilo da se radilo o obnavljanju ili izgradnji lokalne crkve, njihovo se delo odnosilo na osnivanje crkava. Delo koje su oni obavili nastavljalo se na delo koje Isus i Njegovi apostoli nisu dovršili, odnosno, koje nisu dalje razvili u Dobu blagodati. Ono što su oni učinili bilo je obnavljanje onoga što je Isus, u Svom delu tog vremena, tražio od pokoljenja koja dolaze posle Njega, poput pokrivanja glave, primanja krštenja, lomljenja hleba ili ispijanja vina. Moglo bi se reći da je njihov posao bio da se drže Biblije i da tragaju za putevima unutar Biblije. Oni nisu učinili nikakav novi napredak. Stoga se u njihovom radu može videti samo otkrivanje novih puteva unutar Biblije, kao i bolji i realističniji praktični postupci. U njihovom se delu, međutim, ne mogu naći sadašnje namere Božje, a još manje novo delo koje Bog u poslednjim danima planira da učini. To je zato što je put kojim su oni hodali još uvek bio stari put – nije bilo nikakve obnove ni napredovanja. I dalje su se držali činjenice Isusovog raspeća, poštovali običaj da od ljudi traže da se pokaju i priznaju svoje grehe, pridržavali se izreka da će oni koji istraju do kraja biti spaseni i da je muškarac glava žene, te da žena mora da sluša svog muža, a ponajviše su se pridržavali tradicionalnog shvatanja da sestre ne mogu da propovedaju, već samo da se pokoravaju. Da se takav način rukovođenja i dalje poštovao, Sveti Duh nikad ne bi mogao da obavi novo delo, da ljude oslobodi pravila, niti da ih povede u carstvo slobode i lepote. Prema tome, ova etapa dela, kojom se menja doba, zahteva delovanje i govor Samoga Boga; u suprotnom, nijedan čovek to ne može da učini umesto Njega. Do ovog trenutka, celokupno delo koje je Sveti Duh obavio izvan ovog toka zaustavljeno je, a oni koje je Sveti Duh koristio dezorijentisani su. Shodno tome, budući da se delo ljudi koje Sveti Duh koristi razlikuje od dela koje obavlja Sȃm Bog, njihovi identiteti, kao i subjekti u čije ime deluju, takođe se međusobno razlikuju. To je zato što je delo koje Sveti Duh namerava da uradi drugačije, te su, zbog toga, onima koji jednako rade dodeljeni različiti identiteti i statusi. Ljudi koje Sveti Duh koristi takođe mogu da obavljaju neka nova dela i da eliminišu neka dela koja su učinjena u prethodnom dobu, ali time što oni rade ne mogu se izraziti Božja narav i namere u novom dobu. Oni rade samo da bi dovršili delo pređašnjeg doba, a ne da bi obavili novo delo u cilju neposrednog predstavljanja naravi Boga Samoga. Stoga oni, ma koliko zastarelih običaja ukinuli i ma koliko novih običaja uveli, ipak i dalje predstavljaju ljude i stvorena bića. Kad, međutim, delo obavlja Sȃm Bog, On ne objavljuje otvoreno ukidanje običaja starog doba, niti neposredno proglašava početak novog doba. On je u Svom delu neposredan i precizan. On je sasvim otvoren u pogledu posla koji namerava da uradi; to jest, On neposredno izražava delo koje je započeo i neposredno ga obavlja onako kako ga je prvobitno zamislio, izražavajući time Svoje biće i Svoju narav. Njegova narav, kao i Njegovo delo, onako kako ih čovek vidi, razlikuju se od onih u prošlim dobima. Iz perspektive Samog Boga, međutim, ovo je samo nastavak i dalji razvoj Njegovog dela. Kad delo obavlja Sȃm Bog, On izražava Svoju reč i neposredno donosi novo delo. Nasuprot tome, kada čovek deluje, on to čini kroz promišljanje i proučavanje, ili putem proširivanja znanja i sistematizacije postupaka zasnovanih na radu drugih ljudi. Drugim rečima, suština posla koji čovek obavlja ogleda se u poštovanju ustaljenog poretka i u „koračanju starim putevima u novim cipelama“. To znači da je čak i put kojim su hodili ljudi koje je Sveti Duh koristio sagrađen na putu koji je pokrenuo Sȃm Bog. Kada se, dakle, sve uzme u obzir, čovek je i dalje čovek, a Bog je i dalje Bog.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (1)“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 168

Jovan je rođen na osnovu obećanja, baš kao što se Avrahamu rodio Isak. On je popločao put Isusu i uradio mnogo posla, ali nije bio Bog. Umesto toga, bio je jedan od proroka, jer je samo popločao put Isusu. Njegovo je delo takođe bilo veliko i Isus je Svoje delo zvanično započeo tek nakon što mu je on popločao put. U suštini, on je jednostavno služio Isusu, a posao koji je obavljao bio je u službi Isusovog dela. Nakon što mu je on popločao put, Isus je započeo Svoje delo – delo koje je bilo novije, konkretnije i detaljnije. Jovan je obavio samo početni deo posla; veći deo novog posla obavio je Isus. Jovan je takođe učinio i novo delo, ali on nije bio taj koji je započeo novo doba. Jovan je rođen na osnovu obećanja i anđeo mu je dao ime. U to vreme, neki su hteli da ga po ocu nazovu Zaharija, ali se njegova majka tome usprotivila, rekavši: „Ovo se dete ne može zvati tim imenom. Zvaće se Jovan.“ Sve je to učinjeno po nalogu Svetog Duha. Isus je takođe imenovan po nalogu Svetog Duha, rođen je od Svetog Duha i obećan je od strane Svetog Duha. Isus je bio Bog, Hristos i Sin čovečji. Ali, zašto Jovan nije nazvan Bogom, budući da je i njegovo delo bilo veliko? Koja je tačno razlika između dela koje je Isus obavio i dela koje je obavio Jovan? Da li je jedini razlog bio u tome što je Jovan Isusu popločao put? Ili je razlog u tome što je ovo bilo predodređeno od Boga? Mada je i Jovan rekao: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko!“ i mada je on takođe propovedao jevanđelje o nebeskom carstvu, njegovo se delo nije dalje razvijalo i predstavljalo je samo početak. Nasuprot tome, Isus je započeo novo doba i okončao staro, ali je On takođe ispunio i starozavetni zakon. Delo koje je učinio bilo je veće od Jovanovog i On je, povrh toga, došao da iskupi sav ljudski rod – On je tu etapu dela dovršio. A što se Jovana tiče, on je, jednostavno, pripremio put. Mada je i Jovanovo delo bilo veliko, mada je izrekao mnoge reči i mada su ga sledili brojni učenici, njegovo je delo ljudima donelo samo novi početak. Čovek od njega nikad nije primio ni život, ni put, ni dublje istine, niti je kroz njega stekao razumevanje Božjih namera. Jovan je bio veliki prorok (Ilija) koji je otvorio novo tle za Isusovo delo i pripremio izabrane; on je bio preteča Doba blagodati. Ovakve se stvari ne mogu razlučiti samo posmatranjem njihove normalne ljudske pojave. To je utoliko prikladnije ako se uzme u obzir da je Jovan takođe obavljao veoma značajno delo i da je, uz to, on bio obećan od strane Svetoga Duha i da je Sveti duh podržao njegovo delo. Budući da je tako, njihovi se identiteti mogu međusobno razlikovati samo na osnovu dela koje obavljaju, jer nema načina da se suština čoveka razazna na osnovu njegovog spoljašnjeg izgleda, niti postoji način da čovek utvrdi šta je svedočenje Svetog Duha. Delo koje je obavio Jovan i ono koje je učinio Isus međusobno se razlikuju i drugačije su prirode. Iz ovoga se može utvrditi da li je Jovan bio ili nije bio Bog. Isusovo delo bilo je da započne, da nastavi, da dovrši i da dovede do ostvarenja. On je izvršio svaki od ovih koraka, dok je Jovanovo delo samo označilo početak. Isus je u početku širio jevanđelje i propovedao put pokajanja, a zatim je krenuo da krštava ljude, da isceljuje bolesne i da izgoni demone. Na kraju je ljudski rod iskupio od greha i dovršio Svoje delo čitavoga doba. Uz to je posvuda hodio, propovedajući ljudima i šireći jevanđelje o carstvu nebeskom. U tom su pogledu On i Jovan bili nalik jedan drugom, s tom razlikom što je Isus započeo novo doba i čoveku doneo Doba blagodati. Iz Njegovih je usta potekla reč o tome šta čovek treba da upražnjava i koji put treba da sledi u Dobu blagodati, i na kraju je On dovršio delo iskupljenja. Ovo delo Jovan nikada ne bi mogao da obavi. I tako je, dakle, upravo Isus obavio delo Samoga Boga i On je taj koji je Sȃm Bog i koji Boga neposredno predstavlja. Čovekove predstave kažu da svi oni koji su rođeni na osnovu obećanja, koji su rođeni i podržani od Svetog Duha i koji otvaraju nove izlaze, zapravo jesu Bog. Ovakvim bi se rasuđivanjem moglo zaključiti da je i Jovan bio Bog, kao i Mojsije, Avraham i David… svi bi oni bili Bog. Nije li sve ovo majstorska šala?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (1)“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 169

Neki se mogu zapitati: „Zbog čega ovo doba mora da započne Sȃm Bog? Zar to ne bi moglo neko stvoreno biće da učini umesto Njega?“ Svi ste vi svesni da se Bog ovaploćuje sa izričitim ciljem da započne novo doba, te da će On, naravno, istovremeno sa otpočinjanjem novog, prethodno doba privesti kraju. Bog je početak i kraj; On Sȃm je taj koji pokreće Svoje delo, te stoga On Sȃm mora biti i taj koji zaključuje prethodno doba. To je dokaz Njegove pobede nad Sotonom i Njegovog osvajanja sveta. Svaki put kad On Sȃm deluje među ljudima, to je početak nove bitke. Bez otpočinjanja novog dela, ne bi, naravno, bilo ni zaključenja starog. A ako staro delo nije dovršeno, to je dokaz da bitka sa Sotonom tek treba da bude privedena kraju. Jedino ako Sȃm Bog dođe i među ljudima učini novo delo, čovek će moći da se u potpunosti oslobodi Sotonine vlasti i da stekne novi život i novi početak. U suprotnom, čovek će zauvek živeti u starom dobu i zauvek živeti pod starim Sotoninim uticajem. Sa svakim dobom koje predvodi Bog, deo čoveka se oslobađa, te čovek tako, zajedno s Božjim delom, napreduje ka novom dobu. Pobeda Božja označava pobedu svih onih koji Ga slede. Ako bi zaključenje doba bilo povereno rasi stvorenih ljudskih bića, onda to, kako sa stanovišta čoveka tako i sa stanovišta Sotone, ne bi bilo ništa drugo do čin suprotstavljanja ili izdaje Boga, a ne čin pokoravanja Bogu, a čovekovo bi delo postalo oruđe u rukama Sotone. Sotona može biti uveren jedino ako se čovek pokorava Bogu i sledi Ga u dobu koje je započeo Sȃm Bog, jer je to dužnost stvorenog bića. Stoga vam kažem da treba samo da sledite i da se pokoravate i ništa se više od vas ne zahteva. To je ono na šta se misli kad se kaže da svako treba da se drži svoje dužnosti i da svako treba da obavlja svoju funkciju. Bog obavlja Svoje sopstveno delo i nema potrebe da ga čovek umesto Njega obavlja, kao što ni On ne učestvuje u radu stvorenih bića. Čovek izvršava sopstvenu dužnost i ne učestvuje u Božjem delu. Samo je ovo pokoravanje i dokaz Sotoninog poraza. Nakon što Sȃm Bog završi sa uvođenjem novog doba, On se više ne spušta da bi delao među ljudima. Tek tada čovek zvanično stupa u novo doba da bi izvršio svoju dužnost i obavio svoju misiju stvorenog bića. To su načela po kojima Bog deluje i koja niko ne sme da prekrši. Samo se na ovaj način može pametno i razumno raditi. Božje delo treba da obavi Sȃm Bog. On je taj koji pokreće Svoje delo i koji svoje delo završava. On je taj koji to delo planira, On je taj koji njime upravlja i, povrh toga, On je taj koji to delo dovodi do ostvarenja. Kao što je u Bibliji rečeno: „Ja sam Početak i Svršetak; Ja sam Sejač i Žetelac.“ Sve što se odnosi na Njegovo delo upravljanja obavlja Sȃm Bog. On je Vladar plana upravljanja od šest hiljada godina; niko Njegovo delo ne može da obavi umesto Njega i niko ne može Njegovo delo da privede kraju, jer On je taj koji sve drži u Svojim rukama. Stvorivši svet, On će ceo taj svet povesti da živi u Njegovoj svetlosti i ujedno će zaključiti čitavo doba, čime će Svoj plan u potpunosti ostvariti!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (1)“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 170

Celokupnost naravi Božje razotkrivena je tokom realizacije plana upravljanja od šest hiljada godina. Ona nije razotkrivena samo u Dobu blagodati, niti samo u Dobu zakona, a još manje u ovom poslednjem periodu poslednjih dana. Delo koje se obavlja u poslednjim danima predstavlja delo suda, gneva i grdnje. Delo koje se obavlja u poslednjim danima ne može zameniti delo iz Doba zakona, niti ono iz Doba blagodati. Pa ipak, ove tri međusobno povezane etape obrazuju jedan entitet i sve su one delo jednog Boga. Naravno, izvršenje ovog dela podeljeno je na zasebna doba. Delom koje se obavlja u poslednjim danima sve biva privedeno kraju; delo obavljeno u Dobu zakona predstavljalo je delo početka; a delo učinjeno u Dobu blagodati bilo je delo iskupljenja. Što se, pak, tiče vizija dela u čitavom ovom planu upravljanja od šest hiljada godina, niko nije u stanju da stekne uvid u njih, niti da ih razume, te stoga ove vizije i dalje predstavljaju zagonetku. U poslednjim danima se, u cilju uvođenja Doba carstva, obavlja samo delo reči koje, međutim, nije reprezentativno za sva doba. Poslednji dani nisu ništa drugo do poslednji dani, niti išta više od Doba carstva, te oni ne predstavljaju Doba blagodati, niti Doba zakona. Stvar je samo u tome da vama, tokom poslednjih dana, celokupno delo u šest hiljada godina dugom planu upravljanja biva razotkriveno. Radi se o razotkrivanju tajne. Ovakva tajna je nešto što nijedan čovek ne bi mogao da razotkrije. Ma kako veliko bilo čovekovo razumevanje Biblije, to su i dalje samo reči, jer čovek ne razume suštinu Biblije. Čitajući Bibliju, čovek može da shvati neke istine, da objasni neke reči ili da svojoj sitničavoj analizi podvrgne pojedine pasuse i poglavlja, ali on nikad neće biti u stanju da izdvoji značenje koje je u tim rečima sadržano, jer čovek uspeva da vidi samo izlizane reči, ali ne i prizore Jahveovog i Isusovog dela, te stoga nema načina da čovek ikad rasplete tajnu ovoga dela. Tajna šest hiljada godina dugog plana upravljanja, dakle, od svih je tajni najveća, najdublje skrivena i čoveku potpuno nedokučiva. Niko ne može neposredno da razume namere Božje, osim ako ih Sȃm Bog ne objasni i ne otkrije čoveku; u suprotnom će ove stvari čoveku doveka ostati zagonetne, zauvek zapečaćene tajne. Da vam to danas nije saopšteno, ni vi ne biste mogli to da shvatite, a kamoli oni iz sveta vere. Ovo delo od šest hiljada godina tajanstvenije je od svih proroka i proročanstava. To je najveća tajna od postanka do današnjeg dana, i nikad niko od proroka koji su se javljali kroz vekove nije uspeo da je dokuči, jer se veo sa ove tajne skida tek u poslednjem dobu i ona nikad ranije nije bila razotkrivena. Ako ovu tajnu možete da dokučite i ako ste u stanju da je u celosti shvatite, svi će religiozni ljudi tom tajnom biti dotučeni. Jedino je ovo najveća od svih vizija; to je ono za čijim razumevanjem čovek najsnažnije žudi i što mu je, ujedno, najnerazumljivije. Dok ste živeli u Dobu blagodati, niste znali u čemu se sastojalo Isusovo delo, niti ono koje je učinio Jahve. Ljudi nisu razumevali zbog čega je Jahve uveo zakone, zašto je od mnoštva zahtevao da te zakone poštuju, niti zašto je morao da bude podignut hram, a još su manje razumevali zbog čega je Izraelce poveo iz Egipta najpre u pustinju, a zatim i u Hanan. Tek su danas ova pitanja izneta na videlo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 171

Niko ne može da živi samostalno, osim onih poučenih i vođenih Svetim Duhom, jer im je potrebno služenje i pastirstvo onih koje Bog upotrebljava. Dakle, u svakom dobu Bog uzdiže različite ljude koji marljivo služe crkvi zarad Njegovog dela. Drugim rečima, Božje delo mora da se obavlja preko onih na koje On blagonaklono gleda i koje priznaje; Sveti Duh mora da upotrebi ono što je u njima dostojno upotrebe da bi Sveti Duh delovao, a oni su osposobljeni za upotrebu od Boga tako što su usavršeni od strane Svetog Duha. Pošto je čovekova moć razumevanja isuviše mala, njega moraju da usmeravaju oni koje Bog upotrebljava; tako je Bog upotrebio Mojsija, u kome je pronašao mnogo toga pogodnog za upotrebu u to vreme i što je koristio za sprovođenje Božjeg dela tokom te etape. U ovoj etapi, Bog upotrebljava čoveka, istovremeno koristeći onaj njegov deo koji Sveti Duh može da upotrebi da bi delovao, dok ga Sveti Duh usmerava i istovremeno usavršava onaj njegov preostali, neupotrebljivi deo.

Delo koje obavlja onaj koga Bog upotrebljava ima za cilj saradnju sa delom Hristovim ili Duha Svetoga. Ovog čoveka Bog je uzdigao među ljudima, on je tu da vodi sve izabranike Božje, a takođe je uzdignut od Boga da bi izvršavao delo saradnje među ljudima. Uz pomoć jednog takvog čoveka, koji je sposoban da obavlja delo saradnje među ljudima, moguće je ostvariti više Božjih zahteva prema čoveku i više dela koja Duh Sveti mora da obavi među ljudima. Drugim rečima, Božji cilj u korišćenju ovog čoveka je da omogući svim Božjim sledbenicima da bolje razumeju Božje namere i ispune više Božjih zahteva. Budući da ljudi nisu u stanju da direktno razumeju Božje reči ili Božje namere, Bog je uzdigao nekoga i iskoristio ga za obavljanje tog posla. Ova osoba koju Bog upotrebljava može se opisati i kao posrednik preko kojeg Bog usmerava ljude, kao „prevodilac“ koji komunicira između Boga i čoveka. Prema tome, takav se čovek razlikuje od svih onih koji delaju u Božjoj kući ili koji su Njegovi apostoli. Poput njih, za njega se može reći da je neko ko služi Bogu, ali se u suštini svog rada i poimanju svoje upotrebe od Boga u velikoj meri razlikuje od ostalih poslenika i apostola. U smislu suštine svog rada i poimanja svoje upotrebe, čovek kojeg Bog upotrebljava i kojeg je uzdigao, priprema se za delo Božje, i on sarađuje u delu Samog Boga. Njegovo delo niko nikada ne bi mogao da obavi umesto njega – to je ljudska saradnja, koja je nužna pored božanskog dela. U međuvremenu, rad koji su obavljali drugi poslenici ili apostoli samo je prenošenje i sprovođenje mnogih aspekata uređenja crkve tokom svakog perioda, ili pak obavljanje nekih jednostavnih poslova za opskrbljivanje životom kako bi se održao crkveni život. Ove poslenike i apostole nije postavio Bog, a još manje se mogu nazvati onima koje upotrebljava Duh Sveti. Oni se biraju unutar crkvenih krugova i, nakon što su obučavani i prosvećivani neko vreme, oni koji su sposobni se zadržavaju, dok se oni koji su nepodobni vraćaju tamo odakle su došli. Pošto su ovi ljudi izabrani unutar samih crkava, neki pokazuju svoje pravo lice nakon što postanu vođe, a neki čak čine mnogo rđavih stvari i na kraju bivaju eliminisani. Čovek kojeg Bog koristi, s druge strane, od Boga je pripremljen, dobrog je kova i poseduje ljudskost. On je unapred pripremljen i usavršen Duhom Svetim i jedino ga Duh Sveti vodi a, posebno kada je po sredi njegovo delo, Duh Sveti njime upravlja i zapoveda mu – stoga nema skretanja na putu kojim su Božji izabranici vođeni, jer Bog sigurno preuzima odgovornost za Svoje delo i Bog Svoje delo svagda Sȃm obavlja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O Božjoj upotrebi čoveka“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 172

Delo u toku Svetog Duha jeste delo Duha Svetoga, bilo da ono predstavlja sopstveno Božje delo ili delo ljudi koje On koristi. Suština Boga Samoga je Duh, koji se može nazvati Svetim Duhom ili sedmostruko pojačanim Duhom. Sve u svemu, Oni su Duh Božji, bez obzira na to što je Duh Božji nazivan različitim imenima u različitim epohama. Njihova je suština i dalje jedna. Prema tome, delo Samog Boga je delo Svetog Duha, dok je delo ovaploćenog Boga ništa manje od Svetoga Duha na delu. Delo ljudi koje Sveti Duh koristi, takođe je delo Svetog Duha. Pa ipak, Božje delo je potpuni izraz Svetog Duha, što je apsolutno tačno, dok je delo ljudi koje Sveti Duh koristi pomešano sa mnogo ljudskih stvari i ono nije neposredni izraz Svetog Duha, a kamoli Njegov potpuni izraz. Delo Svetog Duha je raznoliko i nije ničim uslovljeno. Delo Svetog Duha varira kod različitih ljudi; ono ispoljava drugačije suštine, a razlikuje se po epohi, kao i po zemlji. Naravno, iako Sveti Duh deluje na mnogo različitih načina i prema mnogim načelima, suština tog dela je uvek drugačija, ma kako da se ono obavlja i na kakvim god ljudima da se vrši; celokupno delo koje se obavlja na različitim ljudima ima svoja načela i ono u celini može da predstavlja suštinu objekata nad kojima se vrši. To je zato što je delo Svetog Duha posve specifično po svom obimu i prilično odmereno. Delo koje se obavlja u ovaploćenom telu nije isto kao delo koje se sprovodi na ljudima i, pored toga, sȃmo to delo varira, u zavisnosti od toga kakvog je kova osoba na kojoj se ono obavlja. Delo koje se obavlja u ovaploćenom telu ne vrši se na ljudima i ono nije isto kao delo koje se obavlja na ljudima. Jednom rečju, bez obzira na način na koji se obavlja, delo koje se vrši na različitim objektima nikad nije isto, a načela po kojima On deluje razlikuju se u skladu sa stanjem i prirodom različitih ljudi na kojima deluje. Sveti Duh na različite ljude deluje na osnovu njihove urođene suštine i ne postavlja im zahteve koji bi tu suštinu prevazišli, niti na njima obavlja delo koje bi prekoračilo njihov urođeni kvalitet. Stoga, delovanje Svetog Duha na čoveka ljudima omogućava da vide suštinu objekta na kojem se to delo vrši. Čovekova urođena suština se ne menja; njegov urođeni kvalitet je ograničen. Sveti Duh upotrebljava ljude, ili na njima deluje, u skladu s ograničenjima njihovog kvaliteta, kako bi oni od toga imali koristi. Kad Sveti Duh deluje na ljude koji se koriste, njihovi talenti i njihov urođeni kvalitet nisu sputani, već se oslobađaju. Njihov urođeni kvalitet u službi je tog dela. Moglo bi se reći da On koristi one čovekove delove koji se mogu upotrebiti zarad Njegovog dela, kako bi u Svom delovanju postigao rezultate. Nasuprot tome, delo koje se obavlja u ovaploćenom telu neposredno izražava delo Duha i nije razvodnjeno ljudskim umom i mislima; do njega ne mogu dopreti ni čovekovi talenti, ni iskustvo, niti njegovo urođeno stanje. Sva nebrojena dela Svetog Duha imaju za cilj da čoveku koriste i da ga unapređuju. Međutim, dok je neke ljude moguće usavršiti, drugi ne ispunjavaju uslove usavršavanja, što znači da ih je nemoguće usavršiti i jedva da ih je moguće spasti, te će stoga oni na kraju biti eliminisani, iako su možda i posedovali delo Svetog Duha. Drugim rečima, iako delo Svetog Duha ima za cilj da ljude unapređuje, ne može se reći da će svi oni koji su posedovali delo Svetog Duha biti do kraja usavršeni, jer put koji mnogi ljudi u svom traganju prate nije put ka savršenstvu. Oni poseduju samo jednostrano delo Svetog Duha, ali ne i subjektivnu ljudsku saradnju, niti pravilnu ljudsku potragu. Prema tome, delovanje Svetog Duha na ovim ljudima u službi je onih koji su podvrgnuti usavršavanju. Ljudi ne mogu neposredno da vide delo Svetog Duha, niti mogu da ga sami neposredno dodirnu. Mogu da ga izraze samo oni koji su obdareni za vršenje dela, što znači da se delo Svetog Duha sledbenicima pruža kroz izraze ljudi.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 173

Delo Svetog Duha se ostvaruje i dovršava kroz mnoge tipove ljudi i pod mnogo različitih uslova. Iako delo ovaploćenog Boga može da predstavlja delo čitave jedne epohe i ulazak ljudi u tu epohu, rad na pojedinostima tog njihovog ulaska ipak treba da obave ljudi koje koristi Sveti Duh, a ne ovaploćeni Bog. Prema tome, Božje delo, odnosno sopstvena služba Božja, delo je Božjeg ovaploćenog tela, koje čovek ne može da obavi umesto Njega. Delo Svetog Duha se dovršava kroz mnogo različitih tipova ljudi; nijedna osoba to ne može u potpunosti da ostvari sama, niti ijedna osoba može to u potpunosti da izrazi. Poglavari crkava takođe ne mogu u potpunosti da predstavljaju delo Svetog Duha; oni mogu da obavljaju samo neke uvodne poslove. Delo Svetog Duha se, stoga, može podeliti na tri dela: sopstveno Božje delo, delo koje čine ljudi koje Sveti Duh koristi i delo koje se obavlja na svima onima koje nosi bujica Svetog Duha. Sopstveno Božje delo treba da predvodi čitavu epohu; delo ljudi koje Sveti Duh koristi treba da, slanjem ili primanjem naloga nakon što Bog obavi Svoje delo, predvodi sve Božje sledbenike, a to su oni koji sarađuju s Božjim delom; delo koje Sveti Duh obavlja na onima koje nosi bujica treba da održava celokupno Njegovo upravljanje i svedočenje, dok istovremeno usavršava one koje je moguće usavršiti. Sva tri pomenuta dela zajedno čine celokupno delo Svetog Duha, ali bi, bez delovanja Samog Boga, delo upravljanja u celini stagniralo. Delo Samog Boga obuhvata delo čitavog čovečanstva, a takođe predstavlja i delo čitave epohe, što znači da sopstveno delo Božje predstavlja svu dinamiku i trend dela Svetog Duha, dok se delo apostola obavlja posle Božjeg dela, iz kojeg sledi, i ono ne predvodi epohu, niti predstavlja trendove delovanja Svetog Duha u čitavoj epohi. Oni samo obavljaju delo koje čovek treba da obavi i koje nema nikakve veze sa delom upravljanja. Delo koje obavlja Sȃm Bog predstavlja jedan od projekata u okviru dela upravljanja. Čovekovo delo samo je dužnost koju obavljaju ljudi koje Sveti Duh koristi i ono nije povezano sa delom upravljanja. Uprkos činjenici da oba ova dela predstavljaju delo Svetog Duha, usled razlika u njihovim identitetima i prikazima postoje jasne i suštinske razlike između dela Božjeg i čovekovog dela. Osim toga, obim dela koje obavlja Sveti Duh varira na objektima sa različitim identitetima. To su načela i delokrug rada Svetog Duha.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 174

Čovekovo delo ukazuje na njegovo iskustvo i njegovu ljudskost. Ono što čovek pruža i delo koje obavlja predstavljaju njega samoga. Čovekovi uvidi i rezonovanje, njegova logika i bogata mašta – sve je to obuhvaćeno njegovim delom. Naročito je čovekovo iskustvo u stanju da ukaže na njegovo delo, tako da iskustva neke osobe postaju sastavne komponente njenog dela. Čovekovo delo može izražavati njegovo iskustvo. Ako ljudi imaju negativna iskustva, jezik njihovog zajedništva uglavnom će se sastojati od negativnih elemenata. Ako je njihovo iskustvo u određenom periodu pozitivno i ako oni naročito poseduju put u pozitivnom aspektu, onda je njihovo zajedništvo veoma ohrabrujuće i ljudi iz njega mogu da izvuku pozitivnu opskrbu. Ako delatnik u nekom periodu postane negativan, njegovo će zajedništvo uvek nositi negativne elemente. Ovakva vrsta zajedništva je obeshrabrujuća i drugi će ljudi nesvesno postati depresivni nakon njegovog zajedništva. Stanje sledbenika se menja u zavisnosti od stanja vođe. Kakav god da je delatnik iznutra, on to izražava, a delo Svetog Duha se često menja sa čovekovim stanjem. On deluje u skladu sa iskustvom ljudi i ne primorava ih, već ljudima postavlja zahteve u skladu s normalnim tokom njihovog iskustva. To znači da se čovekovo zajedništvo razlikuje od Božje reči. Ono što ljudsko zajedništvo prenosi jesu njihovi lični uvidi i iskustvo, a ono njihove uvide i iskustvo izražava na osnovu Božjeg dela. Njihova je obaveza da, nakon što Bog obavi neko delo ili nešto izgovori, otkriju šta od toga treba da primene u praksi, odnosno u šta treba da zakorače, i da zatim to prenesu sledbenicima. Čovekovo delo, dakle, predstavlja njegov ulazak i njegovu praksu. Naravno, takav rad je pomešan sa ljudskim poukama i iskustvom, ili s nekim ljudskim razmišljanjima. Kako god da Sveti Duh deluje, bilo na čoveku ili u ovaploćenom Bogu, delatnici uvek izražavaju ono što jesu. Iako je Sveti Duh taj koji deluje, to delo je zasnovano na onome što čovek suštinski jeste, jer Sveti Duh ne deluje bez osnova. Drugim rečima, to delo ne nastaje ni iz čega, već se uvek obavlja u skladu sa stvarnim okolnostima i realnim uslovima. Jedino je na taj način moguće preobraziti čovekovu narav i promeniti njegove stare predstave i mišljenja. Čovek, pak, izražava ono što vidi, što doživljava i što može da zamisli, a to se može postići čovekovim razmišljanjem, čak i ako se radi o doktrinama ili predstavama. Čovekovo delo, ma koliko veliko bilo, ne može da prekorači opseg njegovog iskustva, ni ono što čovek vidi, niti ono što čovek može da smisli ili da zamisli. Sve što Bog izražava je ono što On Sȃm jeste, a to je za čoveka nedostižno – to jest, to je van domašaja čovekovog razmišljanja. On izražava Svoje delo vođenja čitavog čovečanstva, a to nema veze s pojedinostima ljudskog iskustva, već se tiče Njegovog sopstvenog upravljanja. Ono što čovek izražava je njegovo iskustvo, dok je ono što Bog izražava Njegovo biće, koje je Njegova suštinska narav, van čovekovog domašaja. Čovekovo iskustvo predstavlja njegov uvid i znanje stečeno na osnovu Božjeg izraza Njegovog bića. Takav uvid i znanje nazivaju se čovekovim bićem, a osnov njihovog izražavanja jesu čovekova suštinska narav i kvalitet – stoga se oni još nazivaju i čovekovim bićem. Čovek je u stanju da u zajedništvu razmenjuje ono što doživljava i što vidi. Niko ne može da u zajedništvu razmenjuje ono što nije iskusio, ono što nije video ili što njegovo mišljenje ne može da dosegne, jer su to stvari koje on nema u sebi. Ako ono što čovek izražava ne potiče iz njegovog iskustva, onda je to njegova mašta ili doktrina. Prosto rečeno, u njegovim rečima nema realnosti. Da nikad nisi došao u dodir sa stvarima koje se odnose na društvo, ti ne bi mogao da u zajedništvu jasno komuniciraš o složenim društvenim odnosima. Kad ne bi imao porodicu, ti ne bi razumeo o čemu drugi ljudi pričaju kad govore o porodičnim problemima. Prema tome, ono što čovek s drugima razmenjuje u zajedništvu i delo koje obavlja, predstavljaju njegovo unutarnje biće. Kad bi neko u zajedništvu objašnjavao kako shvata grdnju i sud, a da ti pritom nemaš nikakva iskustva u vezi s tim, ti se ne bi usudio da osporiš njegovo znanje, a kamoli da u njega budeš stopostotno uveren. To je zato što je njihovo zajedništvo nešto što ti nikada nisi iskusio, niti si ikada spoznao, i tvoj um ne može to da zamisli. Na osnovu njihovog znanja, jedino što možeš da preduzmeš jeste da kreneš putem kojim ćeš se u budućnosti podvrgnuti grdnji i sudu. Ali taj put može biti samo put doktrinarnog znanja; on ne može da zameni tvoje sopstveno razumevanje, a kamoli tvoje iskustvo. Možda misliš da je to što oni kažu prilično tačno, ali ti, na osnovu sopstvenog iskustva, smatraš to na mnogo načina neizvodljivim. Možda osećaš kako je nešto od onoga što čuješ krajnje neizvodljivo; u tom trenutku, ti o tome gajiš predstave i, čak i ako ga prihvataš, činiš to nevoljno. Ali prema sopstvenom iskustvu, znanje iz kojeg si stvorio predstave postaje tvoj način primene i, što ih više primenjuješ, ti sve više shvataš pravu vrednost i značenje reči koje si čuo. Nakon što stekneš sopstvena iskustva, možeš da pričaš o znanju koje je trebalo da imaš o onome što si iskusio. Pored toga, ti takođe možeš da razlikuješ one čije je znanje stvarno i praktično, od onih čije je znanje zasnovano na doktrini i bezvredno. Prema tome, da li je znanje koje propovedaš u skladu s istinom, uveliko zavisi od toga da li o tome imaš praktično iskustvo. Tamo gde u tvom iskustvu ima istine, tvoje će znanje biti praktično i dragoceno. Kroz sopstveno iskustvo takođe možeš steći razboritost i uvid, produbiti svoje znanje, te uvećati svoju mudrost i zdrav razum o tome kako treba da se ponašaš. Ma koliko da je uzvišeno, znanje koje izražavaju ljudi koji ne poseduju istinu je doktrina. Takvi ljudi mogu biti veoma inteligentni u pogledu telesnih stvari, ali oni ne mogu da rasuđuju o duhovnim stvarima. To je zato što takvi ljudi nemaju nikakvog iskustva u stvarima koje se tiču duha. To su ljudi koji nisu prosvećeni u duhovnim stvarima i koji ne poseduju duhovno razumevanje. Ma koju vrstu znanja da izražavaš, dokle god je ono tvoje biće, ono je i tvoje lično iskustvo, tvoje istinsko znanje. Ono o čemu razgovaraju ljudi koji govore samo o doktrini – a to su oni koji ne poseduju ni istinu ni stvarnost – takođe se može nazvati njihovim bićem, jer su do svoje doktrine došli samo dubokom kontemplacijom i ona je rezultat njihovog temeljnog promišljanja. Pa ipak, to je samo doktrina, ništa više od mašte!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 175

Iskustva svih tipova ljudi predstavljaju stvari unutar njih. Niko ko ne poseduje duhovno iskustvo ne može da govori o poznavanju istine, niti o ispravnom poznavanju raznih duhovnih stvari. Ono što čovek izražava jeste ono što je on iznutra – to je izvesno. Ako neko želi da spozna duhovne stvari i da spozna istinu, najpre mora steći stvarno iskustvo. Ako ne možeš jasno da govoriš o zdravom razumu u životu čoveka, koliko ćeš tek malo moći da kažeš o duhovnim stvarima? Oni koji mogu da budu na čelu crkava, da ljude opskrbljuju životom i da budu narodni apostoli, moraju posedovati stvarno iskustvo; oni moraju ispravno shvatati duhovne stvari i ispravno shvatati i doživljavati istinu. Samo su takvi ljudi kvalifikovani da budu delatnici ili apostoli koji predvode crkve. U suprotnom, oni samo mogu da budu najmanji među sledbenicima i ne mogu da predvode, a još manje da budu apostoli koji su u stanju da ljude opskrbljuju životom. To je zato što funkcija apostola nije da jure unaokolo ni da se tuku, već da obavljaju delo služenja životu i vođenja drugih ljudi u preobražaju njihove naravi. Onima koji obavljaju ovu funkciju naloženo je da na svojim plećima ponesu tešku odgovornost, koju ne može svako da nosi. Ovakav posao mogu da preduzmu samo oni sa životnim bićem, odnosno oni koji poseduju iskustvo istine. Taj posao ne može da obavlja svako ko je tek u stanju da se odrekne, ko može da juri unaokolo ili je voljan da se istroši; ljudi koji nemaju iskustva sa istinom, koji nisu bili podvrgnuti orezivanju ili sudu, nisu u stanju da obavljaju ovu vrstu posla. Ljudi bez iskustva, kojima ujedno nedostaje i stvarnosti, nisu u stanju da stvarnost jasno sagledaju, jer su i sami bez ovakve vrste bića. Takva osoba, dakle, ne samo što nije u stanju da se bavi liderskim poslom, već će biti eliminisana ako duže vreme ostane bez istine. Uvid koji izražavaš može biti dokaz teškoća koje si u životu iskusio, stvari zbog kojih si pretrpeo grdnju i problema zbog kojih si bio izložen sudu. Ovo takođe važi i za kušnje: tamo gde je čovek prefinjen i gde je slab – to su oblasti u kojima on ima iskustvo, u kojima poseduje put. Na primer, ako neko trpi frustracije u braku, često će ovako pričati u zajedništvu: „Neka je slava i hvala Bogu, moram da udovoljim Božjim namerama i ponudim sav svoj život, i moram svoj brak da predam sasvim u Božje ruke. Spreman sam da sav svoj život predam Bogu u zalog.“ Kroz zajedništvo, sve stvari koje čovek nosi u sebi mogu pokazati šta je on. Stvari poput brzine kojom neka osoba govori, da li govori glasno ili tiho – nisu stvar iskustva i ne mogu predstavljati ono što ta osoba ima i jeste. Te stvari mogu samo da pokažu da li je karakter te osobe dobar ili loš, te da li je njena priroda dobra ili loša, ali se one ne mogu poistovetiti s tim da li neko ima iskustva. Sposobnost izražavanja tokom govora, kao i veština ili brzina govora, samo su stvar prakse i ne mogu da zamene nečije iskustvo. Kad govoriš o svojim ličnim iskustvima, ti sa drugima u zajedništvu razmenjuješ ono što smatraš važnim, kao i sve stvari koje nosiš u sebi. Moj govor predstavlja Moje biće, ali ono što govorim je van čovekovog domašaja. To što kažem nije nešto što čovek doživljava, niti je nešto što čovek može da vidi; to takođe nije nešto što čovek može da dodirne, ali to je ono što Ja jesam. Neki ljudi priznaju samo to da Ja u zajedništvu delim ono što sam lično iskusio, ali ne priznaju da je to neposredan izraz Duha. Naravno da sam iskusio ono o čemu govorim. Ja sam taj koji delo upravljanja obavlja šest hiljada godina. Od početka stvaranja ljudskog roda, pa do sada, sve sam iskusio; kako onda ne bih mogao da razgovaram o tome? Kada je reč o čovekovoj prirodi, jasno sam je video; davno sam je posmatrao. Kako onda ne bih bio u stanju da jasno govorim o tome? Pošto sam jasno video suštinu čoveka, kvalifikovan sam da čoveka grdim i da mu sudim, jer sve čovekovo potiče od Mene, ali ga je Sotona iskvario. Naravno, takođe sam kvalifikovan i da analiziram delo koje sam obavio. Iako to delo ne obavlja Moje telo, ono je neposredan izraz Duha i to je ono što Ja imam i što jesam. Stoga sam kvalifikovan da to izrazim i da obavim delo koje treba da obavim. To što ljudi govore je ono što su iskusili. To je ono što su oni videli, ono što njihovi umovi mogu da dosegnu i što njihova čula mogu da osete. O tome oni mogu da razgovaraju u zajedništvu. Reči koje izgovara ovaploćeno telo Božje neposredan su izraz Duha i one izražavaju delo koje je obavio Duh, a telo ga nije ni videlo ni iskusilo; ali On ipak i dalje izražava Svoje biće, jer suština tela je Duh i On izražava delo Duha. To je delo koje je Duh već obavio, iako je ono izvan dometa tela. Nakon ovaploćenja, On kroz izraz tela ljudima omogućava da spoznaju Božje biće i da vide Božju narav i delo koje je obavio. Čovekovo delo ljudima razjašnjava u šta treba da zakorače i šta treba da shvate; ono podrazumeva vođenje ljudi ka razumevanju i doživljavanju istine. Cilj čovekovog dela jeste da održava ljude; dok Božje delo čovečanstvu treba da otvori nove puteve i nove epohe, te da ljudima otkrije ono što smrtnicima nije poznato i da im omogući da spoznaju Njegovu narav. Božje delo sastoji se u tome da On predvodi čitavo čovečanstvo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 176

Celokupno delo Svetog Duha vrši se da bi ljudi od toga imali koristi. Ono u celosti ima za cilj da ljude unapredi; u njemu nema ničeg što ljudima nije od koristi. Bez obzira da li je istina duboka ili plitka, i bez obzira na to kakvog su kova oni koji tu istinu prihvataju, sve što Sveti Duh čini, od koristi je ljudima. Delo Svetog Duha, međutim, ne može da se obavi neposredno; ono se mora izražavati kroz ljude koji s Njim sarađuju. Jedino tako se mogu ostvariti rezultati delovanja Svetog Duha. Naravno, kad Sveti Duh deluje neposredno, Njegovo se delo nimalo ne razvodnjava; ali kad Sveti Duh deluje kroz čoveka, to delo postaje veoma ukaljano i ono više ne predstavlja prvobitno delo Svetog Duha. Budući da je tako, istina se menja u različitim stepenima. Sledbenici ne primaju prvobitnu nameru Svetog Duha, već kombinaciju dela Svetog Duha i čovekovog iskustva i znanja. Deo onoga što sledbenici dobijaju, a što predstavlja delo Svetog Duha, jeste ispravno, dok se čovekovo iskustvo i znanje koje dobijaju razlikuju, jer su i delatnici različiti. Delatnici koje Sveti Duh prosvećuje i usmerava sticaće iskustva zasnovana na tom prosvećivanju i usmeravanju. Ova iskustva u sebi sadrže kombinaciju čovekovog uma i iskustva, kao i biće ljudskog roda, da bi ljudi zatim stekli znanja ili uvide koje treba da imaju. Ovo je način čovekovog praktičnog delovanja nakon što iskusi istinu. Taj način praktičnog delovanja nije uvek isti, jer ljudi različito doživljavaju stvari, a i same stvari koje doživljavaju međusobno su različite. Tako će jedno te isto prosvećenje Svetog Duha rezultirati različitim znanjem i praksom, jer su i oni koji to prosvećenje primaju međusobno različiti. Neki ljudi u svom praktičnom delovanju prave sitnije greške, neki krupnije, dok neki ne rade ništa drugo osim što greše. To je zato što se ljudi međusobno razlikuju po svojoj moći razumevanja, a i zato što im je suštinski kov različit. Neki poseduju jednu vrstu razumevanja nakon što čuju neku poruku, dok drugi drugačije razumeju istinu nakon što je čuju. Neki ljudi prave blaga odstupanja, dok drugi uopšte ne razumeju pravo značenje istine. Stoga će od čovekovog razumevanja zavisiti kako će on voditi druge; to je zaista tako, jer je delo nekog čoveka naprosto izraz njegovog bića. Ljudi koje predvode oni koji pravilno shvataju istinu, takođe će ispravno razumeti istinu. Čak i ako ima ljudi sa apsurdnim shvatanjem, njih je vrlo malo i, uz to, neće baš svi biti ovakvi. Ako neko apsurdno shvatanje istine, bez sumnje će i oni koji ga slede takođe biti izobličeni, s tim što će oni biti apsurdne vrste u svakom smislu te reči. Stepen razumevanja istine kod sledbenika u velikoj meri zavisi od delatnika. Naravno, istina koja dolazi od Boga je tačna, nepogrešiva i apsolutno sigurna. Delatnici, međutim, nisu sasvim ispravni i ne može se reći da su potpuno pouzdani. Ako delatnici poseduju veoma praktičan način da istinu sprovedu u delo, onda će i sledbenici posedovati način praktičnog delovanja. Ako delatnici nemaju načina da primenjuju istinu, već poseduju samo doktrinu, onda sledbenici neće posedovati stvarnost. Kvalitet i priroda sledbenika određeni su rođenjem i nemaju veze s delatnicima, ali od delatnika zavisi u kojoj će meri sledbenici razumeti istinu i spoznati Boga (ovo važi samo za neke ljude). Kakav god da je delatnik, takvi će biti i sledbenici koje on predvodi. Ono što delatnik izražava jeste, bez rezerve, njegovo sopstveno biće. Zahtevi koje postavlja onima koji ga slede jesu ono što on sam želi ili može da postigne. Većina delatnika koristi ono što sami rade kao osnovu za postavljanje zahteva svojim sledbenicima, uprkos tome što ima mnogo toga što njihovi sledbenici uopšte ne mogu da postignu – a ono što neka osoba ne može da postigne postaje prepreka njenom ulasku.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 177

Mnogo je manje odstupanja u radu onih koji su prošli kroz orezivanje, sud i grdnju, a izraz njihovog dela mnogo je precizniji. Oni koji se oslanjaju na svoju prirodnost u radu prave prilično velike greške. Delo neusavršenih ljudi izražava previše od njihove sopstvene prirodnosti, što predstavlja veliku prepreku delovanju Svetog Duha. Koliko god da je čovek dobrog kova, on takođe mora da bude podvrgnut orezivanju i sudu, pre no što bude mogao da izvrši delo Božjeg naloga. Ako čovek nije bio podvrgnut takvom sudu, njegovo delo, ma koliko da je dobro obavljeno, ne može biti u skladu s načelima istine i uvek je proizvod njegove prirodnosti i ljudske dobrote. Delo onih koji su prošli kroz orezivanje i sud, mnogo je preciznije od dela onih koji nisu orezani i kojima nije suđeno. Oni koji nisu bili podvrgnuti sudu ne izražavaju ništa osim ljudskog tela i misli, izmešano s mnogo ljudske pameti i urođenog talenta. To nije precizan čovekov izraz Božjeg dela. Sledbenici takvih ljudi dovedeni su pred njih svojim urođenim kvalitetima. Pošto takve osobe izražavaju previše od ljudskog uvida i iskustva, koji gotovo da su odvojeni od prvobitne Božje namere i od nje previše odstupaju, njihovo delo ljude ne može da dovede pred Boga, već ih, umesto toga, dovodi pred čoveka. Stoga oni koji nisu bili podvrgnuti sudu i grdnji nisu ni kvalifikovani da obavljaju delo Božjeg naloga. Delo kvalifikovanog delatnika ljude može da izvede na pravi put i omogući im da snažnije zakorače u istinu. Njegovo delo može dovesti ljude pred Boga. Pored toga, delo jednog takvog delatnika može varirati od pojedinca do pojedinca i nije sputano pravilima, te ljudima omogućava oslobađanje i slobodu, kao i sposobnost postepenog stasavanja u životu i dubljeg ulaska u istinu. Delo nekvalifikovanog delatnika daleko je manje uspešno. Njegovo delo je glupo. On jedino može da ljude uvede u pravila, a ono što on zahteva od ljudi ne varira od pojedinca do pojedinca; on ne deluje u skladu sa stvarnim potrebama ljudi. U ovakvom tipu dela ima isuviše mnogo pravila i previše doktrina, te ono ljude ne može da uvede u stvarnost, niti u normalnu praksu životnog razvoja. Ono samo može ljudima da omogući da se pridržavaju nekolicine bezvrednih pravila. Takvo usmeravanje ljude može samo da odvede na stranputicu. On te vodi tako da postaneš sličan njemu i može te dovesti u ono što on ima i što jeste. Da bi sledbenici mogli da razluče da li su njihove vođe kvalifikovane, ključno je da sagledaju put kojim ih vode i rezultate njihovog rada, te da vide da li sledbenici primaju načela u skladu sa istinom i da li dobijaju načine praktičnog delovanja koji su pogodni za njihov preobražaj. Ti treba da praviš razliku između različitih delovanja različitih tipova ljudi; ne treba da budeš glupi sledbenik. Ovo se odnosi na pitanje čovekovog ulaska. Ako ne možeš da razlikuješ koja osoba u svom vođstvu poseduje put, a koja ne, lako ćeš biti obmanut. Sve ovo neposredno utiče na tvoj život. U delu neusavršenih ljudi ima mnogo prirodnosti; ono je pomešano s previše ljudske volje. Prirodnost je njihovo biće – ono sa čime su oni rođeni. To nije život nakon što ih je orezao, niti stvarnost nakon preobražaja. Kako takva osoba može da podrži one koji tragaju za životom? Život koji čovek prvobitno ima jeste njegova urođena inteligencija ili talenat. Ova vrsta inteligencije ili talenta prilično je udaljena od tačnih Božjih zahteva prema čoveku. Ako čovek nije usavršen i ako njegova iskvarena narav nije orezana, postojaće širok jaz između onoga što čovek izražava i istine; ono što on izražava biće pomešano s nejasnim stvarima, poput njegove mašte i jednostranog iskustva. Štaviše, ma kako da čovek deluje, ljudi osećaju da u tome nema opšteg cilja, niti istine pogodne za ulazak svih ljudi. Većina onoga što se od ljudi traži izvan je njihovih mogućnosti, kao kad biste od patke tražili da mirno stoji na verandi. Ovo je delo ljudske volje. Čovekova iskvarena narav, njegove misli i predstave, prožimaju sve delove njegovog tela. Čovek nije rođen sa nagonom da istinu sprovodi u delo, niti ima nagon za neposrednim razumevanjem istine. Ako se tome doda iskvarena narav čovekova – zar delo ovako prirodne osobe neće izazivati prekide? Čovek koji je usavršen, međutim, poseduje iskustvo istine koju ljudi treba da razumeju i poznaje njihove iskvarene naravi, tako da se nejasne i nestvarne stvari u njegovom delu postepeno smanjuju, sve je manje ljudskog razvodnjavanja, a njegovo delo i služba sve se više približavaju standardima koje zahteva Bog. Na taj je način njegovo delo zakoračilo u istina-stvarnost i postalo realistično. Misli u čovekovom umu naročito blokiraju delo Svetog Duha. Čovek ima bogatu maštu i razumnu logiku, kao i dugogodišnje iskustvo u vođenju poslova. Ako se ovi aspekti čoveka ne podvrgnu orezivanju i korekciji, sve će one predstavljati prepreke u radu. Stoga čovekovo delo, a posebno delo nesavršenih ljudi, ne može da dostigne najveći stepen tačnosti.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 178

Delo čoveka ostaje unutar određenog opsega i ograničeno je. Jedna osoba može da obavlja samo delo neke određene faze, ali ne i delo čitave epohe – u suprotnom, ona bi ljude odvela u središte pravila. Čovekovo delo može se primeniti samo na neko konkretno vreme ili fazu. To je zato što ljudsko iskustvo ima svoj obim. Delo čoveka ne može se porediti s Božjim delom. Čovekovi načini praktičnog delovanja i njegovo poznavanje istine primenljivi su unutar konkretnog opsega. Ne može se reći da put kojim čovek korača u celosti predstavlja namere Svetog Duha, jer čovek može samo da bude prosvećen Svetim Duhom, ali ne i potpuno ispunjen Njime. Sve ono što čovek može da iskusi pripada opsegu normalne ljudskosti i ne može da izađe van opsega misli u normalnom ljudskom umu. Iskustva svih onih koji mogu da prožive istina-stvarnost nalaze se unutar ovog opsega. Kada ti ljudi doživljavaju istinu, to je uvek iskustvo normalnog ljudskog života prosvećenog Svetim Duhom; to nije način doživljavanja koji bi odudarao od normalnog ljudskog života. Oni istinu doživljavaju prosvećeni Svetim Duhom, na temelju proživljavanja svog ljudskog života. Štaviše, ta istina varira od osobe do osobe, a njena dubina je povezana sa stanjem konkretne osobe. Moglo bi se samo reći da je put kojim oni koračaju normalan ljudski život nekoga ko traga za istinom, a taj se put može nazvati putem kojim korača normalan čovek prosvećen Svetim Duhom. Ne može se reći da je put kojim oni koračaju isti onaj put kojim ide Sveti Duh. U normalnom ljudskom iskustvu, pošto ljudi koji tragaju nisu isti, to ni delo Svetog Duha nije isto. Pored toga, budući da okruženja koja ljudi doživljavaju i rasponi njihovog iskustva nisu isti, kao i zbog mešavine njihovog razuma i misli, njihovo je iskustvo u različitim stepenima izmešano. Svaka osoba istinu razume u skladu sa svojim ličnim stanjem, koje je kod svake osobe drugačije. Njihovo razumevanje pravog značenja istine nije potpuno i predstavlja samo jedan ili više njenih aspekata. Obim istine koju čovek doživljava razlikuje se od osobe do osobe, u skladu s njenim stanjem. Na taj način, različiti ljudi drugačije izražavaju poznavanje jedne te iste istine. To znači da je čovekovo iskustvo uvek ograničeno i da ne može u potpunosti da predstavlja namere Svetog Duha, niti se delo čoveka može posmatrati kao delo Božje, čak i ako je ono što čovek izražava veoma blisko povezano s Božjim namerama čak i ako je čovekovo iskustvo veoma blisko delu usavršavanja koje obavlja Sveti Duh. Čovek može da bude samo sluga Božji i da obavlja posao koji mu Bog poveri. Čovek može da izražava samo znanje prosvećeno Svetim Duhom i istine stečene iz svog ličnog iskustva. Čovek nije ni kvalifikovan, niti ispunjava uslove da bude odušak Svetog Duha. On nema prava da kaže kako njegovo delo predstavlja delo Božje. Čovek radi prema ljudskim načelima, a svi ljudi imaju različita iskustva i poseduju promenljiva stanja. Čovekovo delo obuhvata sva njegova iskustva pod prosvećenjem Svetog Duha. Ova iskustva mogu da predstavljaju samo čovekovo biće i ona ne predstavljaju Božje biće, niti namere Svetog Duha. Stoga se za put kojim čovek korača ne može reći da je put kojim je hodio Sveti Duh, jer čovekovo delo ne može da predstavlja delo Božje, a čovekovo delo i čovekovo iskustvo nisu u potpunosti namere Svetog Duha. Čovekovo delo podložno je potpadanju pod pravila, a metod njegovog rada lako se svodi na ograničeni obim i nije u stanju da ljude izvede na slobodan put. Većina sledbenika živi unutar ograničenog opsega, a njihov je način doživljavanja, po svom obimu, takođe ograničen. Čovekovo iskustvo je uvek ograničeno; metod njegovog rada je takođe ograničen na svega nekoliko vrsta i ne može se porediti sa delom Svetog Duha ili sa delom Samog Boga. To je zato što je ljudsko iskustvo, na kraju krajeva, ograničeno. Ma kako da Bog obavlja Svoje delo, ono nije sputano pravilima; ma kako da se obavlja, ono nije ograničeno na samo jedan metod. Ne postoje nikakva pravila Božjeg delovanja – celokupno Njegovo delo je nesputano i slobodno. Ma koliko vremena provodio sledeći Ga, čovek iz toga ne može da izvuče nikakve zakone koji bi upravljali Božjim načinima delovanja. Iako je Njegovo delo zasnovano na načelima, ono se uvek obavlja na nove načine, uvek se razvija u novim pravcima i za čoveka je nedostižno. Bog u svakom pojedinačnom periodu može imati nekoliko različitih vrsta dela i različite načine vođenja ljudi, tako da ljudi uvek imaju nove ulaske i promene. Ti zakone Njegovog dela ne možeš razabrati, jer On uvek deluje na nove načine, a jedino tako Božji sledbenici ne postaju sputani pravilima. Delo Samog Boga uvek izbegava ljudske predstave i suprotstavlja im se. Samo oni koji Ga slede i svim srcem tragaju za Njim mogu da preobraze svoju narav i mogu da žive slobodno, bez ograničavanja ikakvim pravilima i nesputani bilo kakvim verskim predstavama. Čovekovo delo ljudima postavlja zahteve na osnovu ličnog iskustva tog konkretnog čoveka i onoga što on sȃm može da postigne. Standard ovih zahteva ograničen je određenim opsegom, a metodi praktičnog delovanja takođe su veoma ograničeni. Na taj način, sledbenici nesvesno žive unutar tog ograničenog opsega; kako vreme prolazi, te stvari postaju pravila i rituali. Ako delo jednog perioda predvodi neko koga Bog nije lično usavršio i kome Bog nije sudio, svi će njegovi sledbenici postati verski zanesenjaci i stručnjaci za opiranje Bogu. Prema tome, ako je neka osoba kvalifikovani vođa, ona mora da je bila podvrgnuta sudu i prihvatila da bude usavršena. Oni koji nisu bili podvrgnuti sudu izražavaju samo nejasne i nepraktične stvari, čak i ako možda poseduju delo Svetog Duha. Oni će vremenom ljude navoditi na nejasna i natprirodna pravila. Delo koje Bog obavlja nije u skladu s čovekovim telom. Ono se ne slaže sa čovekovim mislima, već se suprotstavlja njegovim predstavama; ono nije ukaljano nejasnim verskim bojama. Rezultate Božjeg delovanja ne može da ostvari neko ko nije usavršen od Njega; ti su rezultati van domašaja čovekovog razmišljanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 179

Delo u čovekovom umu za čoveka je isuviše lako ostvarljivo. Primera radi, pastori i vođe u svetu religije oslanjaju se na svoj talenat i položaj prilikom obavljanja svog dela. Ljudi koji ih duže vreme slede biće zaraženi njihovim talentima i na njih će uticati nešto od njihovog bića. Oni se usredsređuju na ljudske talente, sposobnosti i znanja, te obraćaju pažnju na natprirodne stvari i mnogobrojne duboke i nerealne doktrine (naravno, ove duboke doktrine su nedostižne). Oni se ne usredsređuju na promene u ljudskoj naravi, već na obučavanje ljudi kako da propovedaju i delaju, unapređujući znanje ljudi i njihove bogate verske doktrine. Oni se ne usredsređuju na to koliko je narav ljudi promenjena, niti u kojoj meri ljudi razumeju istinu. Njih ne zanima ljudska suština, a još manje pokušavaju da spoznaju normalna i abnormalna ljudska stanja. Ne suprotstavljaju se ljudskim predstavama, niti ih otkrivaju, a još manje se bave orezivanjem ljudskih nedostataka i iskvarenosti. Većina onih koji ih slede služe putem svojih talenata, a sve što oslobađaju jesu verske predstave i teološke teorije, koje nemaju dodira sa stvarnošću i potpuno su nesposobne da ljudima daruju život. Suština njihovog dela je, zapravo, negovanje talenta, odgajanje osobe bez ičega u nadarenog svršenog bogoslova, koji će kasnije nastaviti da deluje i da predvodi. Možeš li da uočiš ijedan zakon u svih šest hiljada godina, koliko traje Božje delo? U delu koje čovek obavlja ima mnogo pravila i ograničenja, a ljudski mozak je isuviše dogmatičan. Ono što čovek izražava, dakle, jesu znanja i spoznaje koje spadaju u opseg njegovog iskustva. Osim ovoga, čovek nije u stanju da išta drugo izrazi. Čovekova iskustva i znanja ne rađaju se iz njegovih urođenih talenata, niti iz njegovog nagona; oni nastaju zbog Božjeg vođstva i neposrednog pastirskog rada. Čovek ima samo sposobnost da prihvati taj pastirski rad, ali ne i sposobnost koja bi mogla neposredno da izrazi ono što je božansko. Čovek nije u stanju da bude izvor; on može biti samo posuda koja u sebe prima vodu sa izvora. To je ljudski nagon, sposobnost koju čovek, kao ljudsko biće, treba da poseduje. Ako neka osoba izgubi sposobnost prihvatanja Božje reči i izgubi ljudski instinkt, ona ujedno gubi ono što je najdragocenije i gubi dužnost stvorenog čoveka. Ako neka osoba nema znanja ni iskustva u vezi sa Božjom reči ili Njegovim delom, onda ona gubi svoju dužnost, dužnost koju treba da izvršava kao stvoreno biće, i gubi dostojanstvo stvorenog bića. Bog ima nagon da izrazi ono što je božansko, bilo da je to izraženo u telu ili neposredno Duhom; to je Božja služba. Čovek svoja sopstvena iskustva ili znanja (to jest, ono što on jeste) izražava tokom Božjeg dela ili nakon njegovog završetka; to je čovekov nagon i čovekova dužnost i to je ono što čovek treba da ostvari. Mada je čovekov izraz daleko slabiji od onoga što Bog izražava i mada je čovekov izraz sputan mnogim pravilima, čovek mora da ispuni dužnost koju treba da ispuni i da uradi ono što mora da uradi. Čovek treba da učini sve što je u ljudskoj moći da bi ispunio svoju dužnost i pri tom ne treba da ima ni najmanje rezerve.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 180

Morate znati kako da Božje delo razlikujete od dela čoveka. Šta možeš videti u čovekovom delu? Mnogo je elemenata čovekovog iskustva u njegovom delu; čovek izražava ono što on jeste. Božje delo takođe izražava ono što On jeste, ali Njegovo biće je drugačije od čovekovog. Čovekovo biće predstavlja čovekovo iskustvo i život (ono što čovek doživljava i sa čime se susreće u svom životu, odnosno, filozofije za ovozemaljsko ophođenje koje poseduje), a ljudi koji žive u različitim sredinama izražavaju različita bića. Po onome što izražavaš može se videti da li imaš iskustva u vezi s društvom, kako zapravo živiš u svojoj porodici i šta unutar nje doživljavaš, dok ti u delu ovaploćenog Boga ne možeš da vidiš da li On ima društvenih iskustava. On je veoma svestan čovekove suštine i može da otkrije sve vrste praktičnih postupaka koji se odnose na svakojake vrste ljudi. Još je i bolji u otkrivanju iskvarene naravi i buntovnog ponašanja ljudi. On ne živi među ovozemaljskim ljudima, ali je svestan prirode smrtnika i celokupne iskvarenosti ovozemaljskih ljudi. To je Njegovo biće. Iako se ne bavi ovim svetom, On poznaje pravila ophođenja sa svetom, jer u potpunosti razume ljudsku prirodu. On poznaje delo Duha, kako ovo današnje tako i ono iz prošlosti, koje čovekove oči ne mogu da vide, niti uši čovekove mogu da ga čuju. Ovde spadaju i mudrost koja nije filozofija za ovozemaljsko ophođenje, kao i čuda koja ljudi teško mogu da dokuče. Ovo je Njegovo biće, koje je otvoreno za ljude, ali ujedno i skriveno od ljudi. Ono što On izražava nije biće neke izuzetne ličnosti, već suštinska svojstva i biće Duha. On ne putuje po svetu, ali zna sve o njemu. On stupa u kontakt s „antropoidima“ koji ne poseduju ni znanja ni uvide, ali On izražava reči koje su uzvišenije od znanja i iznad su velikih ljudi. On živi unutar grupe glupih i otupelih ljudi, u kojima nema ljudskosti i koji ne razumeju konvencije i život ljudi, ali On od njih može da traži da žive životom normalne ljudskosti, istovremeno razotkrivajući nečasnu i nisku ljudskost čovečanstva. Sve je to Njegovo biće, koje je uzvišenije od bića svakog čoveka sazdanog od krvi i mesa. Njemu nije potrebno da doživi složen, tegoban i odvratan društveni život da bi obavio delo koje treba da obavi i da bi do kraja razotkrio suštinu iskvarenog čovečanstva. Odvratan društveni život ne unapređuje Njegovo telo. Njegovo delo i reči samo razotkrivaju čovekovo buntovništvo i čoveku ne pružaju iskustvo niti pouke za ophođenje sa svetom. Njemu nije potrebno da istražuje društvo ili čovekovu porodicu dok čoveka opskrbljuje životom. Razotkrivanje i suđenje čoveku nije izraz iskustava Njegovog tela; to je Njegovo otkrivenje ljudske nepravednosti, do kojeg je došao nakon što je dugo vremena poznavao čovekovo buntovništvo i gnušao se ljudske iskvarenosti. Delo koje On obavlja u celosti ima za cilj da čoveku razotkrije Njegovu narav i da izrazi Njegovo biće. Jedino On može to delo da obavi; to nije nešto što bi mogla da ostvari osoba sazdana od krvi i mesa.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 181

Delo koje Bog obavlja nije reprezentativno za iskustvo Njegovog tela; delo koje obavlja čovek jeste reprezentativno za njegovo iskustvo. Svako priča o svom ličnom iskustvu. Bog istinu može neposredno da izrazi, dok čovek može da izrazi samo ono iskustvo koje odgovara njegovom doživljaju istine. Božje delo nema pravila i ne podleže vremenskim ni geografskim ograničenjima. On može bilo kada i bilo gde da izrazi ono što On jeste. On radi kako Mu je volja. Čovekovo delo ima svoje uslove i svoj kontekst; bez njih čovek ne bi mogao da radi, niti bi mogao da izrazi svoje znanje o Bogu ili svoj doživljaj istine. Da bi utvrdio da li je neko delo Božje ili ljudsko, ti naprosto moraš da uporediš njihove međusobne razlike. Ako ne postoji delo koje je obavio Sȃm Bog, već samo čovekovo delo, ti ćeš jednostavno znati da su čovekova učenja uzvišena, izvan kapaciteta bilo kog drugog čoveka; način na koji on govori, načela kojima se rukovodi u rukovanju stvarima, te iskusan i staloženi način rada, izvan su domašaja drugih ljudi. Svi se vi divite ovim ljudima dobrog kova i uzvišenog znanja, ali ti iz Božjeg dela i reči ne možeš da vidiš koliko je Njegova ljudskost uzvišena. Umesto toga, On je običan, a dok radi On je normalan i praktičan, ali za smrtnike ipak neizmeran, usled čega ljudi razvijaju svojevrsno bogobojažljivo srce. Možda je iskustvo nekog čoveka u njegovom radu naročito napredno, ili su njegova mašta i rasuđivanje naročito napredni, a njegova ljudskost naročito dobra; takva svojstva mogu kod ljudi da izazovu samo divljenje, ali ne i njihov strah i bojazan. Svi se dive onima koji znaju dobro da rade, koji poseduju naročito duboko iskustvo i koji istinu umeju da sprovedu u delo, ali takvi ljudi nikad ne mogu izazvati strah, već samo divljenje i zavist. Ljudi koji su iskusili Božje delo, međutim, ne dive se Bogu; umesto toga, oni osećaju da je Njegovo delo van domašaja ljudi i da je čoveku nedokučivo, da je sveže i predivno. Kad ljudi iskuse Božje delo, njihova prva spoznaja o Njemu jeste da je On nedokučiv, mudar i divan, te se oni Njega nesvesno plaše i osećaju tajnovitost dela koje obavlja, a koje je izvan vidokruga čovekovog uma. Ljudi samo žele da budu u stanju da ispune Njegove zahteve, da udovolje Njegovim namerama; oni ne žele da Ga nadmaše, jer delo koje On obavlja prevazilazi čovekovo razmišljanje i maštu i čovek to delo ne bi mogao da obavi umesto Njega. Čak ni sȃm čovek ne poznaje sopstvene nedostatke, ali Bog je iskovao novi put i došao da čoveka uvede u noviji i lepši svet, te je čovečanstvo tako ostvarilo novi napredak i dobilo priliku za novi početak. Ono što ljudi osećaju prema Bogu nije divljenje, ili, preciznije rečeno, nije samo divljenje. Njihovo najdublje iskustvo jesu strah i ljubav; oni osećaju da je Bog zaista divan. On obavlja posao koji čovek nije u stanju da obavi i govori stvari koje čovek nije u stanju da iskaže. Ljudi koji su iskusili Božje delo uvek imaju neki neopisiv osećaj. Ljudi s dovoljno dubokim iskustvom mogu da razumeju Božju ljubav; oni mogu da osete Njegovu divotu, osećaju da je Njegovo delo tako mudro i tako divno, čime se među njima stvara beskrajna moć. To nije zastrašenost, niti povremena ljubav i poštovanje, već duboki osećaj Božje samilosti i trpeljivosti prema čoveku. Međutim, oni koji su iskusili Njegovu grdnju i sud osećaju Njegovo veličanstvo i znaju da On ne toleriše uvrede. Čak ni ljudi koji su u velikoj meri iskusili Njegovo delo nisu u stanju da Ga dokuče; svi koji Ga se istinski boje znaju da Njegovo delo nije u skladu s ljudskim predstavama, već im je uvek suprotstavljeno. Njemu nije potrebno da Mu se ljudi u celosti dive, niti da odaju utisak da Mu se potčinjavaju; umesto toga, ljudi treba da postignu istinski strah i da Mu se istinski pokore. U toliko mnogo Njegovih dela, svako ko poseduje istinsko iskustvo razvija bogobojažljivo srce, što je uzvišenije od divljenja. Ljudi su Njegovu narav videli zahvaljujući Njegovom delu grdnje i suda, te zato imaju bogobojažljivo srce. Ljudi treba da se boje Boga i da Mu se pokoravaju, jer Njegovo biće i Njegova narav nisu isti kao kod stvorenog bića, već su iznad njih. Bog je samopostojeći i večan, On je nestvoreno biće i samo je Bog dostojan straha i pokornosti; čovek za to nije kvalifikovan. Prema tome, svi koji su iskusili Njegovo delo i koji su Ga istinski spoznali, razvijaju bogobojažljivo srce. Oni, međutim, koji se ne odriču svojih predstava o Njemu – oni koji Ga, naprosto, ne smatraju Bogom – nemaju bogobojažljivo srce i, mada Ga slede, nisu osvojeni; oni su, po svojoj prirodi, buntovni ljudi. Ono što On, delujući na ovaj način, želi da postigne, jeste da sva stvorena bića u srcu osećaju strah prema Stvoritelju, da Mu se klanjaju i da se bezuslovno predaju Njegovoj vrhovnoj vlasti. To je konačni rezultat koji celokupno Njegovo delo treba da ostvari. Ako ljudi koji su iskusili takvo delo nemaju nimalo bogobojažljivo srce i ako se njihovo prethodno buntovništvo nimalo ne promeni, oni će zasigurno biti eliminisani. Ako je stav nekog čoveka prema Bogu takav da Mu se samo divi ili Ga poštuje iz daljine, a pritom Ga ni najmanje ne voli, onda je to rezultat do kojeg je došao čovek koji nema bogoljubivo srce, i taj čovek ne ispunjava uslove da bude usavršen. Ako jedno ovakvo delo ne može da zadobije istinsku ljubav neke osobe, onda ta osoba nije zadobila Boga i ne traga iskreno za istinom. Osoba koja ne voli Boga ne voli ni istinu, te stoga ona ne može da zadobije Boga, a kamoli da od Boga stekne priznanje. Takvi ljudi, ma koliko da su iskusili delo Svetoga Duha i Božji sud, nisu u stanju da imaju bogobojažljivo srce. To su ljudi čija je priroda nepromenljiva i ljudi izuzetno mrske naravi. Svi koji nemaju bogobojažljivo srce biće eliminisani da bi bili podvrgnuti kazni i da bi bili kažnjeni isto kao i oni koji čine zlo, da bi propatili čak i više od onih koji su počinili nepravdu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 182

Na kraju krajeva, Božje delo se razlikuje od čovekovog dela; štaviše, kako bi Njegovi izrazi mogli biti isti kao i njihovi? Bog ima svoju posebnu narav, dok čovek ima dužnosti koje treba da obavi. Božja narav izražena je u Njegovom delu, dok je čovekova dužnost oličena u iskustvima čoveka i izražena u čovekovom traganju. Stoga kroz delo koje se obavlja postaje očigledno da li je nešto Božji ili čovekov izraz. Ne treba da ga objašnjava Sȃm Bog, niti da zahteva od čoveka da se trudi da svedoči; štaviše, nije potrebno da Sȃm Bog sputava bilo koga. Sve ovo dolazi kao prirodno otkrivenje; to nije ni nametnuto niti nešto u šta čovek može da se meša. Dužnost čoveka može da se spozna kroz njegova iskustva i ona ne zahteva od ljudi da rade bilo kakav dodatni iskustveni posao. Sva ljudska suština može se razotkriti dok čovek obavlja svoju dužnost, dok Bog može da izrazi Svoju urođenu narav tokom obavljanja Svog dela. Ako je to čovekovo delo, onda se ne može prikriti. Ako se radi o Božjem delu, onda je tek nemoguće da Božju narav bilo ko sakrije, a još manje da je čovek kontroliše. Ni za jednog čoveka se ne može reći da je Bog, niti se njegovo delo i reči mogu smatrati svetim ili nepromenljivim. Za Boga se može reći da je čovek jer se zaodenuo u telo, ali Njegovo delo se ne može smatrati čovekovim delom ili čovekovom dužnošću. Štaviše, Božje izjave i Pavlova pisma ne mogu se izjednačiti, niti se mogu poistovetiti Božji sud i grdnja i ljudske reči pouke. Postoje, dakle, načela po kojima se Božje delo razlikuje od ljudskog dela. Ona se razlikuju shodno svojoj suštini, a ne prema njihovom obimu ili prema njihovoj privremenoj učinkovitosti. Kada je to u pitanju, većina ljudi greši u pogledu načela. To je zato što čovek gleda spoljašnjost koja je njemu dostupna, dok Bog gleda suštinu koja se ne može uočiti ljudskim fizičkim očima. Ako Božje reči i delo smatraš dužnostima prosečnog čoveka, a čovekovo veliko delo smatraš delom Boga zaodenutog u telo, a ne dužnošću koju čovek obavlja, zar ti načelo nije pogrešno? Čovekova pisma i biografije mogu se lako napisati, ali samo na temeljima dela Svetog Duha. Međutim, Božje izjave i delo čovek ne može lako da ostvari, niti da ih postigne ljudskom mudrošću i razmišljanjem, niti ih ljudi mogu temeljno objasniti nakon što ih istraže. Ako ova pitanja načela ne izazivaju nikakvu reakciju u vama, onda vaša vera očigledno nije baš prava ili oplemenjena. Može se samo reći da je vaša vera puna nejasnoća i da je zbrkana i da nema načela. Čak i bez razumevanja najosnovnijih suštinskih pitanja Boga i čoveka, zar ova vrsta vere nije ona kojoj potpuno nedostaje opažaj?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Koji je tvoj stav o trinaest poslanica?“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 183

Isus je trideset tri i po godine proveo na zemlji, došao je da izvrši delo raspeća i kroz raspeće Bog je zadobio deo Svoje slave. Bog je bio u stanju da bude ponizan i skriven i da podnese ogromnu patnju nakon što se ovaplotio. Iako je On bio Sȃm Bog, ipak je podnosio svako poniženje i svaku uvredu i pretrpeo je ogroman bol kad je prikovan za krst da bi dovršio delo iskupljenja. Kada je ta etapa dela završena, iako su ljudi uvideli da je Bog zadobio veliku slavu, u tome nije bila sva Njegova slava; bio je to samo jedan deo Njegove slave koji je dobio od Isusa. Iako je Isus bio u stanju da izdrži svaku patnju, da bude ponizan i skriven, da bude razapet za Boga, Bog je zadobio samo jedan deo Svoje slave, koju je zadobio u Izraelu. Bog ima još jedan deo slave: dolazak na zemlju da deluje praktično i da usavrši grupu ljudi. Tokom Isusove etape dela, On je činio neke natprirodne stvari, ali ta etapa dela nikako nije imala za cilj samo da se čine znamenja i čuda. Trebalo je prvenstveno da pokaže da je Isus mogao da pati i da bude razapet za Boga, da je Isus bio u stanju da istrpi ogromnu bol jer je voleo Boga i da je, iako Ga je Bog napustio, i dalje bio spreman da žrtvuje Svoj život radi Božje volje. Nakon što je Bog završio Svoje delo u Izraelu, a Isus bio prikovan na krst, Bog je zadobio slavu i svedočio je pred Sotonom. Vi ne znate niti ste videli kako se Bog ovaplotio u Kini, pa kako možete videti da je Bog zadobio slavu? Kada Bog obavi mnoga dela osvajanja u vama, a vi čvrsto stojite, onda je ova etapa Božjeg dela uspešna i to je deo Božje slave. Vi jedino to vidite, a tek treba da budete usavršeni od Boga, tek treba svoje srce u potpunosti da predate Bogu. Tek treba da u potpunosti vidite tu slavu; vi samo uviđate da je Bog već osvojio vaše srce, da Ga nikada ne možete napustiti i da ćete Ga slediti do samog kraja, da se vaša srca neće promeniti i da je to slava Božja. U čemu vidite Božju slavu? U učinku Njegovog dela na ljudima. Ljudi vide da je Bog divan, imaju Boga u svom srcu i ne žele da Ga napuste. I to je Božja slava. Kada snaga braće i sestara iz crkava ojača da mogu voleti Boga iz srca, da mogu videti vrhunsku moć dela koje je Bog izvršio, neuporedivu moć Njegovih reči, kada vide da Njegove reči nose autoritet i da On može da se upusti u Svoje delo u gradu duhova na kineskom kopnu, kada ljudi, iako nemoćni, pognu svoja srca pred Bogom i budu spremi da prihvate Božje reči, i kada, iako nejaki i nedostojni, mogu da vide da su Božje reči tako drage i tako vredne njihovog poštovanja, onda je to slava Božja. Na dan kada ljudi budu usavršeni od Boga i kada budu u stanju da Mu se pokore, kada budu mogli da Bogu budu sasvim pokorni i prepuste svoju budućnost i sudbinu u ruke Božje, tada će u potpunosti biti zadobijen drugi deo Božje slave. Odnosno, kada delo praktičnog Boga bude sasvim dovršeno, okončaće se i Njegovo delo u kopnenoj Kini. Drugim rečima, kada oni predodređeni i izabrani od Boga budu usavršeni, Bog će zadobiti slavu. Bog je rekao da je doneo drugi deo Svoje slave na Istok, ali se to golim okom ne vidi. Bog je doneo Svoje delo na Istok: On je već stigao na Istok i to je Božja slava. Danas, iako Njegovo delo još nije dovršeno, ono će zasigurno biti ostvareno jer je Bog odlučio da deluje. Bog je odlučio da dovrši to delo u Kini i da vas upotpuni. Dakle, On vam ne daje izlaz – On je već osvojio vaša srca, a vi to morate prihvatiti, želeli vi to ili ne, jer kada vas Bog zadobije, Bog zadobija slavu. Danas, Bog tek treba da zadobije potpunu slavu, jer vi tek treba da budete usavršeni. Iako su se vaša srca okrenula Bogu, još uvek su mnoge slabosti prisutne u vašem telu, niste u stanju da udovoljite Bogu, ne možete da vodite računa o Božjim namerama, još uvek imate mnogo negativnih stvari kojih se morate rešiti i tek morate da prođete kroz brojne kušnje i oplemenjivanje. Jedino tako se vaše životne dispozicije mogu promeniti i tako možete biti zadobijeni od strane Boga.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kratka beseda o temi ’Hiljadugodišnje carstvo je stiglo’“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 184

U ono vreme, Isusovo delo bilo je delo iskupljenja celog čovečanstva. Grehovi svih koji su verovali u Njega bivali su oprošteni; sve dok si verovao u Njega, On bi te iskupljivao; ako si verovao u Njega, nisi više bio grešan, već si bivao oslobođen grehova. To je značilo biti spasen i biti opravdan verom. Ipak, u onima koji su verovali ostajalo je nešto buntovno, nešto što se suprotstavljalo Bogu i što je tek trebalo polako uklanjati. Spasenje nije značilo da je čovek potpuno zadobijen od strane Isusa, već da više nije grešan, da su mu grehovi oprošteni. Ako si verovao, nikada više ne bi bio grešan. U to vreme, Isus je činio mnoga dela koja su Njegovim učenicima bila neshvatljiva i govorio mnogo toga što ljudi nisu razumeli. To je zato što On u to vreme nije davao nikakva objašnjenja. Tako je, nekoliko godina nakon što je On otišao, Matej napravio Isusov rodoslov, a drugi su takođe učinili mnogo toga što je čoveku bilo po volji. Isus nije došao da bi čoveka usavršio i zadobio, već da bi obavio jednu etapu dela: objavu jevanđelja o carstvu nebeskom i dovršetak dela raspeća. I tako, čim je Isus razapet, Njegovo je delo u potpunosti dovršeno. Ali, u sadašnjoj etapi – delu osvajanja – mora se izreći više reči, uraditi više dela i obaviti mnogo procesa. Ujedno moraju biti otkrivene tajne Isusovog i Jahveovog dela, kako bi svi ljudi mogli jasno i sa razumevanjem da veruju, jer ovo je delo poslednjih dana, a poslednji dani predstavljaju kraj Božjeg dela, vreme njegovog završetka. Ova etapa dela će ti razjasniti Jahveov zakon i Isusovo iskupljenje, a obavlja se prvenstveno zato da bi ti razumeo celokupno delo Božjeg plana upravljanja od šest hiljada godina, da bi cenio sav značaj i suštinu ovog plana i da bi razumeo svrhu celokupnog dela koje je Isus učinio i reči koje je On izrekao, pa čak i svoju slepu veru u Bibliju i svoje divljenje prema njoj. Ova etapa će ti omogućiti da sve to u potpunosti shvatiš. Razumećeš delo koje je obavio Isus, kao i današnje Božje delo; razumećeš i uvidećeš celokupnu istinu, život i put. Zašto je Isus otišao usred etape dela koje je obavljao, a da to delo prethodno nije okončao? Zato što etapa Isusovog dela nije bila zaključno delo. Kada je prikovan za krst, okončale su se i Njegove reči; nakon Njegovog raspeća, Njegovo delo je u potpunosti završeno. Trenutna etapa je drugačija: tek nakon što reči budu do kraja izgovorene i celokupno Božje delo bude zaključeno, Njegovo delo će se završiti. Tokom Isusove etape dela, mnoge reči su ostale neizrečene ili nisu bile sasvim jasno artikulisane. Međutim, Isus nije mario za to šta je rekao ili nije rekao, jer Njegova služba nije bila služba reči i zato je On, nakon što je bio prikovan za krst, otišao. Ta etapa dela obavljena je prvenstveno zarad raspeća i razlikovala se od današnje etape. Ova današnja etapa dela obavlja se prvenstveno zarad završetka, razjašnjenja i privođenja celokupnog dela kraju. Ako reči ne budu izgovorene do samog kraja, biće nemoguće završiti ovo delo, jer u ovoj etapi se celokupno delo privodi kraju i završava posredstvom reči. U ono vreme, Isus je učinio mnoga dela koja su čoveku bila neshvatljiva. Otišao je tiho, a danas još uvek ima mnogo onih koji ne razumeju Njegove reči i čije je shvatanje pogrešno, ali koji ipak veruju da je ono ispravno i ne znaju da nisu u pravu. Poslednja etapa će Božje delo konačno privesti kraju i pružiti njegovo zaključenje. Svi će napokon shvatiti i spoznati Božji plan upravljanja. Biće ispravljene čovekove predstave i namere, njegovo pogrešno shvatanje, njegove predstave o Jahveovom i Isusovom delu, njegova gledišta o nevernicima i sva ostala njegova izobličavanja. Čovek će razumeti sve ispravne životne puteve, sveukupno delo koje je Bog učinio i celokupnu istinu. Kada se to bude dogodilo, ova etapa dela će se završiti. Jahveovo delo je bilo stvaranje sveta, to je bio početak; sadašnja etapa predstavlja kraj dela i njegov zaključak. Na početku, Bog je Svoje delo obavljao među Svojim izabranicima u Izraelu i bio je to početak nove epohe na najsvetijem od svih mesta. Poslednja etapa dela izvršava se u najnečistijoj od svih zemalja, da bi se svetu sudilo i da bi se doba privelo kraju. U prvoj etapi, Božje delo je učinjeno na najsvetlijem, dok se poslednja etapa izvršava na najmračnijem od svih mesta, a taj mrak će biti odagnan, nastupiće svetlost i svi će ljudi biti osvojeni. Kad ljudi iz ovog najnečistijeg i najmračnijeg mesta budu osvojeni i kada sve stanovništvo bude priznalo da postoji Bog, koji je istiniti Bog, i kad svaka osoba bude potpuno ubeđena u to, tada će ova činjenica biti iskorišćena za izvršenje dela osvajanja širom vaseljene. Ova etapa dela je simbolična: jednom kada se delo ovog doba završi, tada će i delo šest hiljada godina dugog plana upravljanja biti u potpunosti završeno. Jednom kad budu osvojeni oni koji žive na najmračnijem od svih mesta, podrazumeva se da će tako biti i na svim drugim mestima. Delo osvajanja, kao takvo, samo se u Kini odlikuje smislenim simbolizmom. Kina je oličenje svih sila tame, a kineski narod predstavlja sve one koji su telesni, koji pripadaju Sotoni i koji su sazdani od krvi i mesa. Kinezi su narod koji je velika crvena aždaja najviše iskvarila, narod koji se najviše protivi Bogu, čija ljudskost je na najnižem nivou i najnečistija, i koji, stoga, predstavlja arhetip iskvarenog čovečanstva. To ne znači da druge zemlje nemaju nikakvih problema; čovekove predstave su svuda iste i, mada narodi ovih zemalja mogu biti dobrog kôva, ako ne poznaju Boga, onda Mu se sigurno protive. Zašto su se Jevreji takođe bunili protiv Boga i prkosili Mu? Zašto su Mu se i Fariseji protivili? Zašto je Juda izdao Isusa? U to vreme, mnogi učenici nisu poznavali Isusa. Zašto ljudi, nakon što je Isus razapet i ponovo se vazdigao, i dalje nisu verovali u Njega? Zar čovekovo buntovništvo nije svuda isto? Reč je samo o tome da su ljudi u Kini uzeti za primer, jer će oni, kada budu osvojeni, postati model i uzorak i služiće kao podsetnik drugima. Zašto sam uvek govorio da ste vi dodatak Mom planu upravljanja? U kineskom narodu se iskvarenost, nečistoća, nepravičnost, protivljenje i buntovništvo najpotpunije manifestuju i razotkrivaju u svim svojim različitim oblicima. S jedne strane, oni su lošeg kôva, a sa druge, njihov život i mentalitet su nazadni, a njihove navike, društveno okruženje, porodice u kojima su rođeni – sve je to siromašno i najnazadnije. Status im je takođe nizak. Delo na ovakvom mestu je simbolično, a nakon što ovo probno delo bude u potpunosti izvršeno, sledeće Božje delo biće mnogo lakše. Ako ova faza dela bude mogla da se završi, onda se sledeće delo podrazumeva. Jednom kada se ova faza dela završi, biće u potpunosti postignut veliki uspeh, a delo osvajanja širom vaseljene biće sasvim privedeno kraju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (2)“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 185

Sadašnje delo na potomcima Moava sastoji se u spasavanju onih koji su upali u najveću tamu. Iako su bili prokleti, Bog je voljan da od njih stekne slavu, jer su svi oni isprva bili ljudi kojima je u srcu Bog nedostajao; naterati one koji u srcu nemaju Boga da Mu budu pokorni i da Ga vole jedino je pravo osvajanje, a plod takvog dela je najvredniji i najuverljiviji. Samo se time stiče slava – to je slava koju Bog želi da stekne u poslednjim danima. Iako su ti ljudi niskog položaja, činjenica da su sada u stanju da zadobiju tako veliko spasenje zaista je Božje uzdizanje. Ovo delo je veoma značajno, a On kroz sud zadobija ove ljude. Njemu nije namera da ove ljude kazni, već da ih spasi. Da, tokom poslednjih dana, On i dalje obavlja delo osvajanja u Izraelu, to bi bilo bezvredno; čak i kad bi bilo plodonosno, to delo ne bi imalo vrednost niti ikakav veliki značaj, a On ne bi mogao da stekne svu slavu. On obavlja delo na vama, onima koji su upali na najmračnije od svih mesta, na onima koji su najzaostaliji. Ovi ljudi ne priznaju da Bog postoji i nikada nisu znali da Bog postoji. Sotona je toliko iskvario ova stvorena bića da su na Boga zaboravila. Sotona ih je zaslepio i ona uopšte ne znaju da na nebesima postoji Bog. U svojim srcima, svi vi se klanjate idolima i obožavate Sotonu – zar niste najniži, najizopačeniji ljudi? Najniži ste među onima od krvi i mesa, bez ikakve lične slobode, a podnosite i stradanja. Takođe ste ljudi na najnižoj lestvici u ovom društvu, čak i bez slobode na veru. U tome leži značaj delovanja na vama. Današnje delovanje na vama, potomcima Moava, nema za cilj da vas ponizi, već da otkrije značaj dela. Za vas je to veliko uzdizanje. Čovek koji ima razum i uvid će reći: „Ja sam potomak Moava, zaista nedostojan da danas primim tako veliko uzdizanje od Boga ili tako velike blagoslove. U svemu što činim i kažem, i po svome statusu i vrednosti, uopšte nisam dostojan tako velikih blagoslova od Boga. Izraelci gaje veoma veliku ljubav prema Bogu, a blagodat koju uživaju On im daruje, međutim, njihov je status znatno viši od našeg. Avram je bio vrlo odan Jahveu, a Petar je bio veoma odan Isusu – njihova je odanost bila stotinu puta veća od naše. Sudeći prema našim postupcima, mi smo potpuno nedostojni da uživamo u Božjoj blagodati.“ Služba ovih ljudi u Kini naprosto se ne može izneti pred Boga. Ona je u potpunom rasulu; to što sada uživate u tolikoj blagodati Božjoj čisto je Božje uzdizanje! Kada ste tražili Božje delo? Kada ste svoj život žrtvovali za Boga? Kada ste se spremno odrekli porodice, roditelja i svoje dece? Niko od vas nije platio veliku cenu! Da te Sveti Duh nije razotkrio, koliko vas bi bilo u stanju da sve žrtvuje? Do danas ste sledili jedino pod prisilom i prinudom. Gde je vaša odanost? Gde je vaša pokornost? Sudeći prema vašim postupcima, trebalo je još odavno da budete uništeni – da svi vi budete uklonjeni. Šta vas čini podobnim da uživate u tako velikim blagoslovima? Toga ni najmanje niste dostojni! Ko je među vama krčio sopstveni put? Ko je među vama sȃm pronašao istiniti put? Svi ste lenji i alavi bednici koji traže udobnost! Mislite li da ste veliki? Čime to imate da se razmećete? Čak i ako se zanemari to da ste potomci Moava, da li su vaša priroda ili mesto rođenja od najviše vrste? Čak i ako se zanemari to da ste njegovi potomci, niste li svi vi potomci Moava, do same srži? Može li se promeniti istinitost činjenica? Da li se razotkrivanjem vaše prirode sada pogrešno predstavlja istinitost činjenica? Pogledajte svoje podaništvo, svoje živote i svoje karaktere – zar ne znate da ste najniži među najnižima u ljudskom rodu? Čime to imate da se razmećete? Pogledajte svoj položaj u društvu. Zar u njemu niste na najnižoj lestvici? Mislite li da sam rekao nešto pogrešno? Avram je ponudio Isaka – šta ste vi ponudili? Jov je ponudio sve – šta ste vi ponudili? Toliki ljudi se odreklo svojih života, pognulo glave, prolivalo krv da bi tražili istinit put. Da li ste vi platili tu cenu? U poređenju s njima, uopšte niste podobni da uživate u tako velikoj blagodati. Da li je nepravedno prema vama reći danas da ste potomci Moava? Nemojte o sebi imati previsoko mišljenje. Nemaš čime da se razmećeš. Tako veliko spasenje, tako velika blagodat daje vam se besplatno. Niste ništa žrtvovali, a u blagodati ipak uživate besplatno. Zar se ne osećate posramljeno? Da li je ovaj istiniti put nešto što ste sami tražili i pronašli? Nije li vas Sveti Duh primorao da ga prihvatite? Nikada niste posedovali srca koja traže, a još i manje srca koja traže istinu i čeznu za njom. Samo ste lenčarili i u njoj uživali; ovu istinu ste zadobili ne izlažući se ni najmanjem naporu. S kojim pravom se žalite? Misliš li da najviše vrediš? U poređenju sa onima koji su žrtvovali svoje živote i prolivali krv, na šta vi imate da se požalite? Bilo bi ispravno i prirodno da sada budete uništeni! Nemate drugog izbora nego da se pokorite i da sledite. Naprosto niste dostojni! Većina među vama je bila prozvana, međutim, da vas okruženje nije primoralo ili da niste bili pozvani, uopšte ne biste bili voljni da se razotkrijete. Ko je spreman da prihvati takvo odricanje? Ko je voljan da se odrekne telesnih zadovoljstava? Svi vi ste ljudi koji pohlepno uživaju u udobnosti i traže raskošan život! Zadobili ste tako velike blagoslove – šta još imate da kažete? Koje pritužbe imate? Bilo vam je dozvoljeno da uživate u najvećim blagoslovima i u najvećoj blagodati na nebu, a danas vam se otkriva delo koje nikada ranije nije obavljeno na zemlji. Zar to nije blagoslov? Stoga ste danas izloženi grdnji jer ste se opirali Bogu i pobunili se protiv Njega. Zbog ove grdnje, videli ste Božju milost i ljubav, a još ste i više videli Njegovu pravednost i svetost. Zbog ove grdnje i zbog prljavštine ljudskog roda, videli ste Božju veliku silu i videli ste Njegovu svetost i veličinu. Nije li ovo najređa istina? Zar ovo nije život sa smislom? Delo koje Bog obavlja puno je smisla! Prema tome, što je vaš položaj niži, to on više dokazuje da vas Bog uzdiže i više dokazuje veliku vrednost dela koje On danas obavlja na vama. Ono je naprosto neprocenjivo blago koje se nigde drugde ne može nabaviti! Tokom vremena, niko nije uživao u tako velikom spasenju. Činjenica da je vaš položaj nizak pokazuje koliko je veliko spasenje Božje i pokazuje da je Bog veran ljudskom rodu – On spasava, On ne uništava.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Značaj spasavanja potomaka Moava“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 186

Kada je Bog došao na zemlju, On nije bio od sveta i nije se ovaplotio da bi uživao u svetu. Mesto Njegovog rođenja je ono mesto gde bi Njegovo delovanje otkrilo Njegovu narav i bilo najsmislenije. Bilo da je to sveta ili prljava zemlja i bez obzira na to gde On deluje, On je svet. Sve na svetu je On stvorio, iako je sve to iskvario Sotona. Međutim, sve stvoreno i dalje pripada Njemu; sve je u Njegovim rukama. On dolazi u prljavu zemlju i tu deluje kako bi otkrio Svoju svetost; On to čini samo zarad Svog dela, što znači da trpi veliko poniženje da bi obavljanjem ovog dela spasio ljude ove prljave zemlje. Ovo se čini radi svedočenja, za dobrobit celog ljudskog roda. Takvo delo ljudima pokazuje Božju pravednost i može bolje da pokaže Božju nadmoć. Njegova veličina i pravednost se ispoljavaju u spasavanju grupe niskih ljudi koje drugi nipodaštavaju. To što je rođen u prljavoj zemlji uopšte ne dokazuje da je On nižeg roda; jednostavno omogućava svim stvorenim bićima da vide Njegovu veličinu i Njegovu istinsku ljubav prema ljudskom rodu. Što On to više čini, to se više otkriva Njegova čista ljubav, Njegova besprekorna ljubav prema čoveku. Bog je svet i pravedan premda je rođen u prljavoj zemlji i premda živi sa onim ljudima koji su puni prljavštine, kao što je Isus živeo sa grešnicima u Doba blagodati. Zar se svaki delić Njegovog dela ne obavlja zarad opstanka celog ljudskog roda? Nije li sve to da bi ljudski rod zadobio veliko spasenje? Pre dve hiljade godina, On je nekoliko godina živeo sa grešnicima. Bilo je to zarad iskupljenja. On danas živi sa grupom prljavih ljudi nižeg roda. Ovo je zarad spasenja. Nije li celokupno Njegovo delo zarad vas ljudi? Ako ne stoga da bi spasio ljudski rod, zašto bi On živeo i patio sa grešnicima toliko godina nakon što se rodio u jaslama? I ako ne stoga da bi spasio ljudski rod, zašto bi se On po drugi put vratio u telu, rođen u ovoj zemlji u kojoj se okupljaju demoni, i živeo sa ovim ljudima koje je Sotona duboko iskvario? Zar Bog nije veran? Koji segment Njegovog dela nije bio radi ljudskog roda? Koji segment nije bio radi vaše sudbine? Bog je svet – ovo je nepromenljivo! On nije ukaljan prljavštinom iako je došao u prljavu zemlju; sve ovo može jedino značiti da je Božja ljubav prema ljudskom rodu krajnje nesebična, te da su patnja i poniženje koje On podnosi izuzetno veliki! Zar ne znate koliko je veliko poniženje koje On podnosi, za sve vas i za vašu sudbinu? Umesto da spasava velike ljude ili sinove iz bogatih i moćnih porodica, On nastoji da spasi one koji su niski i na koje gledaju sa nipodaštavanjem. Nije li sve ovo Njegova svetost? Zar sve ovo nije Njegova pravednost? Radi opstanka celog ljudskog roda, On bi se radije rodio u prljavoj zemlji i istrpeo svako poniženje. Bog je veoma stvaran – On ne obavlja nikakva lažna dela. Zar nije svaka etapa dela obavljena na tako praktičan način? Iako svi ljudi kleveću o Njemu i kažu da za stolom sedi sa grešnicima, iako Mu se svi ljudi rugaju i kažu da živi sa sinovima prljavštine, da živi sa najnižim ljudima, On Sebe i dalje nesebično daje, a ipak je među ljudskim rodom tako odbačen. Zar patnja koju On podnosi nije veća od vaše? Zar delo koje On obavlja nije veće od cene koju ste vi platili? Rođeni ste u zemlji prljavštine, a ipak ste zadobili Božju svetost. Rođeni ste u zemlji u kojoj se demoni okupljaju, a ipak ste dobili veliku zaštitu. Kakav izbor imate? Kakve pritužbe imate? Nije li patnja koju je On podneo veća od patnje koju ste vi podneli? Došao je na zemlju i nikada nije uživao u zadovoljstvima ljudskog sveta. On prezire takve stvari. Bog nije došao na zemlju da bi Ga čovek počastio materijalnim stvarima, niti je došao da uživa u hrani, odeći i čovekovim ukrasima. On na ove stvari ne obraća pažnju. Došao je na zemlju da pati za čoveka, a ne da uživa u zemaljskom bogatstvu. Došao je da pati, da dela i da dovrši Svoj plan upravljanja. On nije odabrao neko lepo mesto, da živi u ambasadi ili u otmenom hotelu, niti ima nekoliko sluga da Ga opslužuju. Na osnovu onoga što ste videli, zar ne znate da li je došao da dela ili radi uživanja? Zar ne vidite svojim očima? Koliko toga vam je dao? Da je rođen na udobnom mestu, da li bi mogao da stekne slavu? Da li bi mogao da dela? Da li bi takvo Njegovo delovanje imalo ikakav značaj? Da li bi bio u stanju da potpuno osvoji ljudski rod? Da li bi bio u stanju da spase ljude iz zemlje prljavštine? Na osnovu svojih predstava, ljudi pitaju: „Budući da je Bog svet, zašto je rođen na ovom našem prljavom mestu? Ti mrziš i prezireš nas prljave ljude; prezireš naš otpor i naše buntovništvo, pa zašto onda živiš sa nama? Ti si vrhovni Bog. Mogao si da se rodiš bilo gde, pa zašto si morao da se rodiš u ovoj prljavoj zemlji? Svakodnevno nas grdiš i sudiš nam i jasno ti je da smo mi potomci Moava, pa zašto onda još uvek živiš među nama? Zašto si se rodio u porodici potomaka Moava? Zašto si to učinio?“ Ovakvim vašim mislima u potpunosti nedostaje razum! Jedino takvo delo omogućava ljudima da vide Njegovu veličinu, Njegovu skrušenost i skrivenost. On je voljan da žrtvuje sve za dobrobit Svog dela, i istrpeo je svaku patnju zarad Svog dela. On deluje radi ljudskog roda i, više od toga, da bi pobedio Sotonu, kako bi sva stvorena bića mogla da se pokore Njegovoj prevlasti. Jedino je to smisleno, vredno delo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Značaj spasavanja potomaka Moava“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 187

U vreme kad je delao u Judeji, Isus je to radio otvoreno, ali Ja sada radim i govorim među vama u tajnosti. Neznabošci o tome ništa ne znaju. Moje delo među vama zatvoreno je za one spolja. Ove reči, ova grdnja i sud, poznati su samo vama i nikom drugom. Sav ovaj rad se obavlja među vama i otkriva se samo vama; niko od neznabožaca još uvek ne zna, jer još nije vreme za to. Ovi ljudi ovde uskoro će biti upotpunjeni, nakon što otrpe grdnje, ali oni napolju ne znaju ništa o tome. Ovo je delo previše skriveno! Za njih je ovaploćeni Bog skriven, ali za one koji su u ovoj bujici može se reći da je otvoren. Iako je u Bogu sve otvoreno, sve se otkriva i sve je oslobođeno, to važi samo za one koji u Njega veruju; što se ostalih, neznabožaca, tiče, ništa se ne obznanjuje. Delo koje se trenutno obavlja među vama i u Kini strogo je zatvoreno, da drugi ne bi saznali. Ako oni saznaju za ovo delo, sve što bi uradili bilo bi da ga osude i izlože progonu. Oni u njega ne bi poverovali. Raditi u naciji velike crvene aždaje, u najzaostalijoj od svih zemalja, nije lak zadatak. Ako bi se ovo delo iznelo u javnost, bilo bi nemoguće nastaviti ga. Ovu etapu dela, jednostavno, nije moguće obaviti na ovom mestu. Ako bi se ovo delo vršilo otvoreno, kako bi oni mogli da dozvole da ono napreduje? Zar to ne bi predstavljalo još veći rizik za obavljanje ovog dela? Da ovo delo nije skriveno, već da se obavlja kao u vreme Isusa, kad je On naočigled isceljivao bolesne i izgonio demone, zar ga u tom slučaju ne bi još odavno „zgrabili“ đavoli? Da li bi oni mogli da tolerišu postojanje Boga? Ako bih sada ulazio u sinagoge da propovedam i podučavam ljude, zar Me ne bi već odavno rastrgli na komade? A da se to dogodilo, kako bi Moje delo nastavilo da se izvršava? U cilju prikrivanja, nikakva znamenja niti čuda ne ispoljavaju se otvoreno. Stoga neznabošci ne mogu ni da vide, ni da spoznaju, niti da otkriju Moje delo. Ako bi se ova etapa dela obavljala na isti način kao Isusova etapa u Doba blagodati, ona ne bi mogla da bude tako stabilna kao što je sada. Stoga je tajno delovanje na ovaj način od koristi i vama i delu u celini. Kad Božje delo na zemlji bude dovršeno, to jest kad ovo tajno delo bude privedeno kraju, tek tada će ova etapa dela izbiti na videlo. Svi će znati da u Kini postoji grupa pobednika; svi će znati da se Bog ovaplotio u Kini i da je Njegovo delo privedeno kraju. Tek će tada čoveku svanuti: Zbog čega baš Kina tek treba da pokaže pad ili urušavanje? Ispostavilo se da Bog lično obavlja Svoje delo u Kini i da je grupu ljudi usavršio u pobednike.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (2)“