Svakodnevne reči Božje  Odlomak 374

Svemogući Bog, Vladar svega stvorenog, vrši Svoju carsku vlast sa Svog prestola. On vlada vaseljenom i svim stvorenim i vodi nas na čitavoj zemlji. U svakom trenutku bićemo Mu blizu i doći ćemo Mu u tišini, ne propuštajući ni trenutak i u svakom trenutku ćemo izvlačiti pouke. Sve, od našeg okruženja do ljudi, dešavanja i stvari, sve postoji uz dozvolu Njegovog prestola. Ni po koju cenu nemoj da dozvoliš da ti se u srcu javi ogorčenost, inače ti Bog neće podariti Svoju blagodat. Kada te zadesi bolest, to je Božja ljubav i ona sigurno skriva Njegovu dobru volju. Iako će ti telo možda malo patiti, nemoj gajiti Sotonine ideje. Hvali Boga u bolesti i uživaj u Bogu dok Ga hvališ. Ne budi malodušan u bolesti, nastavi iznova i iznova da tražiš i ne odustaj i Bog će te prosvetliti i prosvetiti. Kakva je bila Jovova vera? Svemogući Bog je i svemoćni lekar! Živeti u bolesti znači biti bolestan, ali živeti u duhu znači biti zdrav. Sve do poslednjeg daha, Bog neće dopustiti da umreš.

U sebi nosimo vaskrsli život Hrista. U prisustvu Boga nam nesumnjivo manjka vere: neka nam taj Bog udahne istinski veru. Kako je slatka Božja reč! Božja reč je moćan lek! Posramljuje đavole i Sotonu! Dokučiti Božju reč nam je od pomoći. Njegova reč deluje brzo kako bi spasila naša srce! Odagnava sve stvari i sve umiruje. Vera je kao most od jednog debla: oni koji se grozničavo bore za život teško će ga preći, ali oni koji su spremni da se žrtvuju mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bez straha. Ako čovek gaji bojažljive i plašljive misli, to je zato što ga je Sotona prevario, u strahu da ćemo preći most vere da bismo ušli u Boga. Sotona pokušava na svaki mogući način da nam pošalje svoje misli. U svakom trenutku se moramo moliti da nas Bog prosvetli i prosveti, u svakom trenutku moramo računati na Boga da nas očisti od Sotoninog otrova, u svakom trenutku moramo vežbati u našem duhu kako da se približimo Bogu i da Mu dopustimo da ovlada čitavim našim bićem.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 375

Kada ljudima nedostaje uvid u stvari koje im se dešavaju i kada ne umeju da reaguju na pravi način, šta prvo treba da urade? Prvo treba da se mole; molitva je na prvom mestu. Šta molitva pokazuje? Da si revnosan, da imaš donekle bogobojažljivo srce, i da umeš da tražiš Boga, što je dokaz da si stavio Boga na prvo mesto. Kada ti je Bog u srcu i u njemu ima svoje mesto, i kada si u stanju da budeš poslušan Bogu, onda si revnosan hrišćanin. Mnogo je starijih vernika koji se na kolenima svakodnevno mole u isto vreme i na istom mestu. Svaki put kleče sat ili dva, ali, ma koliko godina da su tako klečali, to nije rešilo mnoge njihove probleme sa grehom. Za početak, ostavimo po strani da li je takva molitva korisna ili nije. Barem su ta starija braća i sestre malo pobožni. Mnogo su bolji od mladih po tom pitanju. Ako želiš da živiš pred Bogom i iskusiš Božje delo, onda prva stvar koju treba da uradiš kada ti se nešto dogodi jeste da se moliš. Molitva nije samo bezumno ponavljanje napamet naučenih fraza; tako nigde nećeš stići. Moraš da vežbaš da se moliš srcem. Možda ćeš se tako moliti osam ili deset puta bez mnogo uspeha, ali nemoj da te to obeshrabri: moraš da nastaviš da vežbaš. Kad god ti se nešto desi, prvo se pomoli. Prvo reci Bogu, pa pusti Njega da preuzme stvar. Neka ti Bog pomogne, neka te vodi i pokaže ti put. To će dokazati da imaš bogobojažljivo srce i da si Boga stavio na prvo mesto. Kada ti se nešto dogodi ili naiđeš na neku poteškoću, pa si negativan i ljutiš se, to je znak odsustva Boga u tvom srcu i nedostatka bogobojažljivosti. S kakvim god teškoćama da se susrećeš u svakodnevnom životu, moraš da staneš pred Boga; prvo što treba da učiniš jeste da klekneš pred Njega i da se pomoliš – to je od ključne važnosti. Molitva pokazuje da Bog ima Svoje mesto u tvom srcu. Kada si u problemima, to što upireš pogled u Boga i moliš Mu se i tražiš nešto od Njega pokazuje da u tvom srcu ima neke bogobojažljivosti; ti to ne bi uradio da ti Bog nije srcu. Neki ljudi kažu: „Molio sam se, ali me Bog ipak nije prosvetio!“ Ne može tako da se kaže. Prvo moraš da pogledaš da li je namera iza tvoje molitve ispravna. Ako iskreno tražiš istinu i često se moliš Bogu, onda svakako postoji određeno pitanje po kojem te Bog prosvećuje i dozvoljava ti da razumeš. U svakom slučaju, Bog će ti pomoći da shvatiš. Ako te Bog ne prosveti, nećeš moći sam da razumeš. Postoje neke stvari koje ljudska misao ne može da dostigne, bez obzira na to da li imaš moć razumevanja i bez obzira na tvoj kov. Kada uspeš da shvatiš, da li to dolazi iz tvojih misli? S namerama Božjim i delom Duha, ako te Sveti Duh ne prosveti, nećeš naći nikoga ko zna. Znaćeš tek kada ti Sam Bog kaže šta On misli. I tako, prva stvar koju treba da uradiš kada ti se nešto dogodi jeste da se moliš. Kada se moliš, treba da izraziš svoje misli, poglede i stav prema Bogu i da tražiš istinu od Njega, s mentalitetom poslušnosti; to je ono što ljudi treba da primenjuju. Nećeš postići nikakve rezultate ako samo otaljaš to što imaš i onda ne smeš da se žališ da te Sveti Duh nije prosvetio. Primetio sam da neki ljudi u svojoj veri u Boga samo posmatraju verske obrede i obavljaju verske aktivnosti. Za Njega uopšte nema mesta u njihovim srcima; oni čak poriču delo Svetog Duha. Oni se ne mole niti čitaju Božje reči. Oni samo uporno idu na skupove i to je sve. Da li je to vera u Boga? Oni nastavljaju da veruju kao što veruju, ali u njihovom verovanju nema Boga. Bog nije u njihovim srcima, oni više ne žele da se mole Bogu i više nisu voljni da čitaju Božje reči. Zar onda nisu postali nevernici? Postoje neke vođe, a posebno radnici, koji se često staraju o opštim poslovima. Nikada se ne usredsređuju na život-ulazak, već opšte poslove uzimaju kao svoj glavni posao. Postali su samo rukovodioci koji se bave zadacima i ne obavljaju nijedan od suštinskih poslova vođa i radnika. Kao posledica toga, nakon što su dvadeset ili trideset godina verovali u Boga, oni nemaju nijednu reč da kažu o svom životnom iskustvu, niti imaju istinsko znanje o Bogu. Mogu da izgovore samo nekoliko reči i fraza doktrine. Zar nisu stoga postali lažne vođe? To je zato što u svojoj veri u Boga ne obavljaju vlastite dužnosti niti tragaju za istinom. Puko oslanjanje na to kako neko razume nekoliko reči i doktrina neće ništa rešiti. Oni se žale na Boga čim su podvrgnuti probi, pogođeni nesrećom ili se razbole. Nemaju nikakvo istinsko znanje o sebi niti ikakvo iskustveno svedočanstvo. To pokazuje da oni nisu sledili istinu tokom svih godina verovanja u Boga, da su se bavili samo spoljnim poslovima i, samim tim, upropastili sebe. Bez obzira na to koliko godina ljudi veruju u Boga, oni moraju u najmanju ruku da shvate neke istine ako žele da budu sigurni da neće pokleknuti, počiniti zlo ili biti izgnani. To je najmanje čime bi trebalo da budu opremljeni. Neki ljudi su malodušni kada slušaju propovedi i ne promišljaju Božje reči. Oni ne traže istinu ma šta da im se desi. Zadovoljni su pukim razumevanjem reči i doktrina, pod pretpostavkom da su zadobili istinu. Onda, kada dođe do kušnje, oni nemaju nikakvog znanja, a srca su im puna pritužbi i žalbi koje se ne usuđuju da izgovore naglas, iako bi to voleli. Zar takvi ljudi nisu vrlo patetični? Mnogi ljudi su uvek nesmotreni i površni u obavljanju svoje dužnosti. Ne razmišljaju i ne pokušavaju da razumeju sebe kada prolaze kroz orezivanje i kada se sa njima obračunava. Oni uvek racionalizuju, te tako njihova ružnoća izvire na mnogo različitih načina i oni su izloženi i izgnani, nesposobni da spoznaju sebe do kraja. Koja je onda poenta da oni razumeju te doktrine? Nema nikakve poente. Bez obzira na to koliko godina ljudi veruju u Boga, samo razumevanje i sposobnost da se govori doktrina je beskorisna. Oni nisu zadobili istinu, već su zalutali. Dakle, kada ti se nešto dogodi i moliš se Bogu, tražeći Njegove namere, ključno je doći do razumevanja istine da bi se problem rešio. To je ispravan put i u takvoj primeni treba dosledno istrajavati.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „U veri u Boga, najvažnije je zadobiti istinu“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 376

Najveća mudrost je u svemu se uzdati u Boga i oslanjati se na Njega. To obični ljudi ne prepoznaju. Svi ljudi misle će zavrediti Božje odobravanje i spasenje time što će učestvovati na više skupova, slušati više propovedi, više razgovarati u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama, više se odricati, više patiti i plaćati veću cenu. Misle da je najveća mudrost primenjivati na taj način, ali zanemaruju najvažnije: da se uzdaju u Boga i oslanjaju na Boga. Smatraju da je obična ljudska pamet mudrost i zanemaruju krajnji efekat koji njihovi postupci treba da postignu. To je greška. Ma koliko je istine čovek u stanju da razume, ma koliko dužnosti je obavio, bez obzira koliko je toga doživeo obavljajući te dužnosti, da li mu je rast veliki ili mali ili u kakvom okruženju se nalazi, ono bez čega čovek ne može je da se uzda u Boga i oslanja Na njega u svemu što radi. To je najveća vrsta mudrosti. Zbog čega kažem da je to najveća mudrost? Čak i ako je neko uspeo da shvati neke istine, da li će to biti dovoljno ako se ne oslanja na Boga? Neki ljudi godinama veruju u Boga i prošli su više kušnji, imaju određeno praktično iskustvo, shvataju neke istine i imaju nešto praktičnog znanja o istini, ali ne umeju da se oslanjaju na Boga, niti shvataju kako da se u Boga uzdaju i oslanjaju na Njega. Da li ti ljudi imaju mudrosti? Oni su najgluplji od svih, od one sorte ljudi koji sebe smatraju pametnim. Boga se ne boje i klanjaju se zla. Neki kažu: „Shvatam mnoge istine i posedujem istina-stvarnosti. U redu je samo činiti stvari na principijelan način. Ja sam Bogu odan i znam kako da Mu se približim. Zar nije dovoljno da primenjujem istinu kada me nešto zadesi? Nema nikakve potrebe da se molim Bogu ili uzdam u Njega.“ Ispravno je primenjivati istinu, ali brojni su trenuci i situacije u kojima ljudi ne poznaju istinu i ne znaju o kojim istina-načelima se radi? Svi oni koji imaju praktično iskustvo to znaju. Na primer, ako naiđeš na neki problem, moguće je da nećeš znati na koju se istinu on odnosi ili kako bi istinu koja se odnosi na taj problem trebalo primeniti ili sprovesti. Šta bi trebalo da radiš u takvim trenucima? Ma koliko praktičnog iskustva imao, ne možeš u svim situacijama da razumeš istina-načela. Ma koliko dugo verovao u Boga, ma koliko stvari doživeo, ma koliko su te orezivali i dovodili te u red, čak i ako shvataš istinu, usuđuješ li se da kažeš da si ti istina? Usuđuješ li se da kažeš da si ti izvor istine? Neki kažu: „Napamet znam sve te dobro poznate izjave i delove u knjizi ’Reč se pojavljuje u telu.’ Ne moram da se oslanjam na Boga, niti uzdam u Njega. Kada dođe vreme, sasvim dobro ću se snaći samim oslanjanjem na Božje reči.“ Reči koje si zapamtio su statične, a okruženja u kojima ćeš se naći, kao i tvoja stanja, su dinamična. U stanju si da se razmećeš naučenim rečima i doktrinama, ali ti one ne služe ničemu kada ti se nešto desi. To dokazuje da ne shvataš istinu. Ma koliko dobro deklamovao reči i doktrine, to ne znači da shvataš istinu, a kamoli da si u stanju da je primenjuješ. Prema tome, to je veoma važna lekcija koja se ovde mora naučiti. Koja je to lekcija? To da ljudi moraju da se uzdaju u Boga u svemu i da, ako to čine, mogu da se oslone na Boga. Jedino će oslanjanjem na Boga čovek imati put koji treba da sledi i delo Svetog Duha. U suprotnom, možeš da uradiš nešto ispravno i da ne prekršiš istinu, ali ako se ne osloniš na Boga, onda su tvoji postupci samo čovekova dobra dela i ne mogu da udovolje Bogu. Pošto ljudi tek površno razumeju istinu, teže tome da poštuju pravila i tvrdoglavo se pridržavaju reči i teorija, koristeći tu istinu kada ih zadese različite situacije. Generalno posmatrano, moguće je da će obaviti razne stvari u skladu sa istina-načelima, ali se u tome ne vidi Božje vođstvo, baš kao ni delovanje Svetog Duha. Ovde postoji ozbiljan problem, a to je da ljudi mnoge stvari čine u zavisnosti od njihovog iskustva i pravila koja su shvatili, kao i od nekih ljudskih zamisli. Teško je ostvariti istinsku molitvu Bogu i stvarno se uzdati u Boga i oslanjati se na Njega u svemu što se radi. Čak iako neko shvata Božju volju, teško je ostvariti efekat postupanja prema Božjim uputstvima i u skladu sa istina-načelima. Iz tog razloga kažem da je najveća mudrost uzdati se u Boga i oslanjati se na Njega u svemu.

Kako ljudi mogu da primenjuju to što se uzdamo u Boga i oslanjamo na Njega u svemu? Neki kažu: „Mlad sam, rast mi je mali i tek od skora verujem u Boga. Ne znam kako da primenim to da se uzdam u Boga i oslanjam na Njega kada se nešto desi.“ Da li je to problem? Vera u Boga nosi brojne poteškoće i moraju se proći mnoge muke, iskušenja i patnje. Sve to zahteva uzdati se u Boga i oslanjati na Njega da bi se pregurala teška vremena. Ako ne umete da primenjujete da se uzdate u Boga i oslanjate na Njega, nećete moći da prebrodite poteškoće i da sledite Boga. Uzdati se u Boga i oslanjati na Boga nije prazna teorija, niti je to mantra za verovanje u Boga, već je to ključna istina, istina koju morate da imate da biste verovali u Boga i da biste Ga sledili. Neki kažu: „Uzdati se u Boga i oslanjati na Boga primenjuje se samo kada se desi nešto veliko. Na primer, u Boga se treba uzdati i oslanjati se na Njega samo kada vas zadese muke, iskušenja, hapšenje i progon ili kada naiđete na poteškoće u vašim dužnostima, ili kada vas orezuju. Nema potrebe uzdati se u Boga i oslanjati se na Njega u trivijalnim stvarima ličnog života, jer Bog za njih ne mari.“ Da li je ova konstatacija tačna? Definitivno nije tačna i ovde postoji odstupanje. Kod ozbiljnih pitanja treba se uzdati u Boga, ali da li čovek može da rešava trivijalne stvari i sitnice u životu bez načela? U pitanjima poput odevanja i hrane, da li možete da postupate bez ikakvih načela? Sigurno da ne možete. Ili u vašim odnosima sa ljudima i u rešavanju nekih pitanja? Sigurno da ne. Čak i u svakodnevnom životu i trivijalnim stvarima, morete da imate barem neka načela da biste mogli da živite u ljudskom obličju. Problemim vezani za načela su problemi koji su vezani za istinu. Mogu li ljudi samostalno da ih reše? Naravno da ne. Ti, dakle, treba da se uzdaš u Boga i oslanjaš na Njega. Te trivijalne probleme moguće je rešiti tek pošto zadobiješ Božje prosvećenje i shvatiš istinu. Zar misliš da će, ako se ne uzdaš u Boga i ne oslanjaš na Njega, ti problemi u vezi sa načelima biti rešeni? Sigurno neće biti lako. Može se reći da, u svim stvarima koje ljudi ne shvataju u potpunosti i koje zahtevaju od njih da traže istinu, treba da se uzdaju u Boga i oslanjaju na Njega. Bio veliki ili mali, svaki problem koji se mora rešavati istinom zahteva da se uzdamo u Boga i oslanjamo na Njega. To je neophodnost. Čak i ako ljudi shvataju istinu i mogu sami da rešavaju probleme, njihovo shvatanje i rešenja su limitirani i površni. Ako se ljudi ne uzdaju u Boga i ne oslanjaju se na Njega, njihov ulazak ne može nikada da bude dubok. Na primer, ako si danas bolestan i to utiče na obavljanje tvoje dužnosti, moraš da se s tim u vezi pomoliš i kažeš: „Bože, danas se ne osećam dobro, ne mogu da jedem i to utiče na obavljanje moje dužnosti. Moram da se preispitam. Koji je pravi razlog moje bolesti? Da li me Bog možda dovodi u red jer nisam odan u mojim dužnostima? Bože, molim Te da me prosvetiš i da me vodiš.“ Moraš to da uzvikneš! To znači uzdati se u Boga. Međutim, kada se uzdaš u Boga, ne možeš samo da se pridržavaš formalnosti i poštuješ pravila. Ako u rešavanju problema ne budeš tražio istinu, stalno ćeš kasniti. Pošto se pomoliš Bogu i uzdaš u Njega, treba da nastaviš da živiš svoj život kako treba, bez kašnjenja u obavljanju svoje dužnosti. Ako si bolestan, ispravno je da potražiš pomoć lekara. Istovremeno, moraš da se moliš, zamisliš se nad sobom i tražiš istinu da bi rešio problem. Samo je takva primena potpuno ispravna. Kod izvesnih stvari, ako ljudi znaju kako da ih urade kako treba, neka ih onda i urade. Na taj način bi ljudi trebalo da sarađuju. Međutim, da li se željeni efekat i cilj može u potpunosti ostvariti po tim pitanjima zavisi od toga da li se uzdamo u Boga i oslanjamo na Njega. Kod problema koji ljudima nisu potpuno jasni i koje nisu u stanju da sami uspešno reše, utoliko više moraju da se uzdaju u Boga i traže istinu da bi ih rešili. Sposobnost da to urade je ono što bi trebalo da krasi osobe normalne ljudskosti. Brojne se pouke mogu izvući ako se uzdamo u Boga. Dok se uzdaš u Boga, možeš da dobiješ prosvećenje Svetog Duha i može ti se ukazati put. Ako te, pak, dotakne Božja reč, znaćeš kako da sarađuješ ili će možda Bog urediti neke situacije iz kojih ćeš izvući pouke u kojima su Božje dobre namere. Dok se uzdaš u Boga, videćeš Božje vođstvo koje će ti pomoći da naučiš brojne lekcije i bolje razumeš Boga. To je efekat koji se postiže uzdanjem u Boga. Prema tome, uzdanje u Boga je lekcija koju oni koji slede Boga često moraju da nauče i nešto što će doživljavati do kraja života. Mnogo je ljudi koji imaju premalo iskustva i ne vide Božje postupke, pa misle: „Mnogo je sitnih stvari koje mogu da uradim sam i za koje mi nije potrebno da se uzdam u Boga.“ To je pogrešno. Neke sitne stvari dovode do krupnih stvari i Božja volja je skrivena u nekim malim stvarima. Mnogi ljudi se ne obaziru na male stvari i zbog toga im se desi da pretrpe veliki neuspeh, upravo zbog tih malih stvari. Oni koji istinski imaju bogobojažljivo srce, kako u velikim, tako i u malim stvarima, uzdaće se u Boga, moliće se Bogu, sve će poveriti Bogu i sačekati da vide kako će ih Bog voditi i usmeravati. Jednom kada budeš stekao takvo iskustvo, moći ćeš da se u svemu uzdaš u Boga. Što više to budeš doživljavao, shvatićeš da je uzdati se u Boga po svim pitanjima veoma praktično. Kada se po pitanju neke stvari uzdaš u Boga, moguće je da ti Bog neće podariti osećaj i jasno značenje, a kamoli jasna uputstva. Međutim, pomoći će ti da shvatiš neku zamisao koja je potpuno vezana za dato pitanje i time će te Bog voditi na drugačiji način i usmeravati te na pravi put. Ako to osetiš i shvatiš, biće ti od koristi. U trenutku možda nećeš ništa razumeti, ali moraš da nastaviš da se moliš i uzdaš u Boga. Tu nema ničega pogrešnog i pre ili kasnije ćeš biti prosvećen. Takva primena ne znači poštovanje pravila, već je to ispunjavanje potreba duha i tako bi ljudi trebalo da primenjuju. Možda nećeš dobiti prosvećenje i vođstvo svaki put kada se budeš molio Bogu i uzdao u Boga, ali čovek mora da primenjuje na taj način i ako želi da shvati istinu, tako mora da primenjuje. To je normalno stanje života i duha i samo tako ljudi mogu da održe normalan odnos sa Bogom, tako da im srce bude Njemu blizu. Prema tome, može se reći da je uzdanje u Boga normalna interakcija sa Bogom u ljudskom srcu. Bez obzira na to da li možeš da dobiješ Božje prosvećenje i vođstvo, treba da se moliš Bogu i u svemu uzdaš u Njega. To je ujedno i neminovan način da se živi pred Bogom. Kada ljudi veruju u Boga i slede Ga, stalno uzdanje u Boga bi trebalo da im bude stanje duha. To je stanje duha koje bi trebalo da imaju osobe normalne ljudskosti. Ponekad, uzdanje u Boga ne znači zamoliti Boga da nešto uradi pomoću određenih reči ili zamoliti ga za konkretno vođstvo ili zaštitu. Pre se misli na to, kada ljudi naiđu na neki problem, da budu u stanju da Ga iskreno dozovu. Šta, dakle, Bog radi tamo kada Ga ljudi dozovu? Kada se čoveku srce uznemiri i kada pomisli: „O Bože, ne mogu ovo sam, ne umem, osećam se slabo i negativno…“ Kad im se javi takva misao, da li to Bog čuje? Kada se ljudima javi takva misao, da li im je srce iskreno? Kada na takav način iskreno dozivaju Boga, da li Bog pristaje da im pomogne? I pored toga što nisu izgovorili ni reč, ispoljavaju iskrenost, pa Bog pristaje da im pomogne. Kada neko naiđe na naročito ozbiljan problem, kada nema kome da se obrati i kada se oseti potpuno bespomoćno, Bog mu je poslednja nada. Kakve su molitve tih osoba? Kakvo im je stanje uma? Da li su iskrene? Da li tada dolazi do bilo kakvog iskrivljavanja? Srce ti je iskreno samo ako veruješ Bogu kao da ti je On poslednja slamka za koju se hvataš, u nadi da će ti On pomoći. Iako si možda izgovorio tek nekoliko reči, srce ti se već uskomešalo. Drugim rečima, daješ svoje iskreno srce Bogu i Bog sluša. Kada Bog sluša, On vidi tvoje poteškoće i prosvetiće te, vodiće te i pomoći će ti. Kada je čovekovo srce najiskrenije? Najiskrenije je kada se čovek uzda u Boga kada je priteran uza zid. Kada se uzda u Boga, najvažnija stvar koju čovek treba da ima je iskreno srce. Moraš da budeš u takvom stanju da ti je Bog stvarno potreban. Odnosno, čovekovo srce mora u najmanju ruku da bude iskreno, a ne površno. Ne bi trebalo samo da priča, već i da mu je srce ustreptalo. Ako si smeten dok se obraćaš Bogu, ali nisi dirnut u srcu i zapravo misliš: „Bože, već sam napravio svoje planove i samo Te obaveštavam. Ostvariću ih slagao se Ti ili ne. Samo otaljavam stvari.“, onda to ne sluti na dobro. Varaš Boga i igraš se sa Njim i to je ujedno izraz nepoštovanja Boga. Kako će se posle toga Bog odnositi prema tebi? Bog će te ignorisati i skrajnuti te i bićeš potpuno ponižen. Ako ne budeš aktivno tražio Boga i ne potrudiš se u istini, bićeš izgnan.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Vera u Boga mora otpočeti sagledavanjem zlih trendova u svetu“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 377

Istina je život Boga Sȃmoga; ona predstavlja Njegovu narav, Njegovu suštinu, ono što On ima i što jeste. Ako kažeš da si, sticanjem određenog iskustva i znanja, došao u posed istine, da li to onda znači da si dostigao svetost? Zašto onda i dalje pokazuješ iskvarenost? Zašto ne možeš da raspoznaš različite tipove ljudi? Zašto ne možeš da svedočiš za Boga? Čak i ako razumeš ponešto od istine, možeš li da predstavljaš Boga? Možeš li da proživiš Božju narav? Možda imaš ponešto iskustva i znanja o određenom aspektu istine i možda si u stanju da u svojim govorima prospeš tračak svetlosti, ali je ono što ljudima pružaš ipak do krajnosti ograničeno i kratkog veka. To je zato što tvoje razumevanje i svetlost koju si stekao ne predstavljaju suštinu istine, niti predstavljaju njenu celinu. Predstavljaju samo jednu stranu ili mali aspekt istine, a to je jedini nivo koji ljudska bića mogu da dostignu i koji je još uvek daleko od suštine istine. To malo svetlosti, prosvećenja, iskustva i znanja nikada neće moći da zamene istinu. Čak i kad bi svi ljudi kroz doživljavanje istine ostvarili neke rezultate i kad bi sva njihova iskustva i znanja bila objedinjena na jednom mestu, time se i dalje ne bi dostigla celovitost i suština čak ni jedne jedine crtice te istine. U prošlosti je rečeno: „Sve sam to sažeo u jedan aforizam namenjen ljudskom svetu: Među ljudima nema onih koji Me vole.“ Ova rečenica predstavlja istinu, pravu suštinu života, najdublju stvar i izraz Boga Sȃmoga. Sa tri godine iskustva, ti ćeš možda imati malo površnog razumevanja, dok će nakon sedam ili osam godina tvoje razumevanje možda biti nešto veće, ali to tvoje razumevanje nikada neće moći da zameni ovu crticu istine. Neko drugi će posle dve godine možda steći nešto malo razumevanja, ili će nešto više razumeti posle deset godina, ili će pak njegovo razumevanje pred kraj života biti relativno veliko, ali čak ni vaše kolektivno razumevanje ne može da zameni tu crticu istine. Ma koliko uvida, svetlosti, iskustva i znanja da vas dvojica kolektivno posedujete, to nikada neće moći da zameni tu crticu istine. Drugim rečima, ljudski život je uvek ljudski život i ma koliko da je tvoje znanje u skladu sa istinom, Božjom voljom i Njegovim zahtevima, ono nikad ne može da zameni istinu. Reći da ljudi poseduju istinu znači da oni zaista razumeju istinu, da proživljavaju nešto od stvarnosti Božjih reči, da imaju ponešto stvarnog znanja o Bogu, te da su u stanju da Boga veličaju i da za Njega svedoče. Ne može se, međutim, reći da ljudi već poseduju istinu, zato što je istina isuviše duboka. Da bi iskusili makar jednu jedinu crticu Božje reči, ljudima može biti potreban čitav životni vek, ali ni kroz celoživotna iskustva nekoliko generacija, pa čak ni za hiljade i hiljade godina, oni tu jednu crticu Božje reči neće moći da u celosti iskuse. Jasno je da je proces razumevanja istine i bogopoznanja zaista beskrajan, te da postoji ograničenje u pogledu količine istine koju čovek u svom celoživotnom iskustvu može razumeti. Neki ljudi će, odmah nakon što su razumeli tekstualno značenje Božje reči, tvrditi kako su došli u posed istine. Zar to nije besmislica? Kako u pogledu svetlosti tako i u pogledu znanja, postoji pitanje dubine. Istina-stvarnosti u koje neka osoba tokom svog života verovanja može da zakorači, ograničene su. Prema tome, to što posedujete izvesnu količinu znanja i svetlosti ne znači da posedujete i istina-stvarnosti. Glavna stvar koju morate razmotriti jeste da li se ta svetlost i to znanje dotiču suštine istine. To je najvažnije. Nekim ljudima se čini da poseduju istinu, na osnovu toga što su u stanju da prosipaju svetlost ili da ponude malo površnog razumevanja. To ih čini srećnim, pa postaju samoljubivi i uobraženi. A zapravo su još uvek daleko od ulaska u istina-stvarnost. Koju istinu ljudi poseduju? Mogu li ljudi koji poseduju istinu bilo gde i bilo kada posrnuti? Ako poseduju istinu, kako onda mogu da još uvek prkose Bogu i da Ga izdaju? Ako tvrdiš da poseduješ istinu, to dokazuje da je u tebi Hristov život – što je zaista nečuveno! Postao si Gospod, postao si Hristos, šta li? Radi se o apsurdnoj tvrdnji, koju su u potpunosti izmislili ljudi; ona se tiče ljudskih predstava i maštarija i ne predstavlja održivi stav prema Bogu.

Kad je reč o ljudskom razumevanju istine i životu s njom kao sa vlastitim životom, šta se zapravo podrazumeva pod tim „životom“? To znači da istina suvereno vlada njihovim srcem, da su u stanju da žive prema Božjim rečima, te da poseduju stvarno znanje o Božjim rečima i da zaista razumeju istinu. Kada ljudi u sebi imaju taj novi život, to se u celosti postiže kroz primenu i doživljavanje Božjih reči. Zasnovano je na temelju istine Božjih reči i postiže se njihovim životom u carstvu istine; sve što ljudski život u sebi sadrži jeste njihovo znanje i iskustvo istine. To je njegov temelj i ne izlazi van tog opsega; to je taj život o kojem se govori kad god se pomene pitanje zadobijanja istine i života. Kad se za nekoga kaže da je u stanju da živi u skladu sa istinom Božjih reči, to ne znači da je u njemu život istine, niti se time kaže da neko ko istinu poseduje kao svoj život samim tim postaje istina, da njegov unutrašnji život postaje život istine, a kamoli da je on sȃm istina i život. Na kraju krajeva, njegov je život i dalje život ljudskog bića. Ako si u stanju da živiš prema Božjim rečima i poseduješ znanje o istini, ako se to znanje ukorenilo u tebi i postalo tvoj život, a istina koju si stekao iskustvom postala je osnova tvog postojanja, ako živiš u skladu s tim Božjim rečima, ako to ne može niko da promeni i ako Sotona ne može da te obmane niti da te iskvari, to onda znači da si zadobio istinu i život. Drugim rečima, tvoj život samo sadrži istinu, odnosno tvoje razumevanje, iskustvo i uvid u istinu; i ma šta da radiš, živećeš u skladu s tim stvarima i nećeš izlaziti van njihovog opsega. U tome je značenje posedovanja istina-stvarnosti, a upravo takve ljude Bog želi da naposletku zadobije Svojim delom. Ipak, ma koliko dobro ljudi razumeli istinu, njihova je suština i dalje ljudska i uopšte se ne može porediti s Božjom suštinom. To je zato što njihovo doživljavanje istine traje večno i što oni istinu ni na koji način ne mogu u celosti da prožive; jedino što oni mogu da prožive jeste krajnje ograničeni delić istine koji je ljudskim bićima dostižan. Kako bi oni onda mogli da se pretvore u Boga? (…) Ako imaš iole iskustva s Božjim rečima i ako živiš u skladu s pravim iskustvom i znanjem o istini, Božje će reči postepeno postati tvoj život. Uprkos tome, ne možeš da kažeš da je istina tvoj život, niti da ono što izražavaš predstavlja istinu; grešiš ako tako misliš. Ako poseduješ tek ponešto iskustva u vezi s nekim konkretnim aspektom istine, može li to samo po sebi značiti da poseduješ istinu? Može li se to smatrati sticanjem istine? Jesi li u stanju da istinu detaljno objasniš? Možeš li da na osnovu istine otkriješ Božju narav i ono što Bog ima i što jeste? Ako nisi postigao takve efekte, to je dokaz da se doživljavanje samo nekog određenog aspekta istine ne može smatrati pravim razumevanjem istine, niti bogopoznanjem, a kamoli sticanjem istine. Svako poseduje iskustvo u samo jednom pojedinačnom aspektu i opsegu istine; ljudi to doživljavaju unutar svog ograničenog opsega i ne mogu da dosegnu do svih nebrojenih aspekata istine. Mogu li ljudi proživeti prvobitno značenje istine? Dokle zapravo doseže tvoje neznatno iskustvo? Ono je tek zrnce peska na obali mora; kap vode u okeanu. Prema tome, ma koliko dragoceno bilo to tvoje znanje i sva ta osećanja koja si iz svojih iskustava zadobio, oni se i dalje ne mogu smatrati istinom. Za njih se jedino može reći da su u skladu sa istinom. Istina dolazi od Boga, a unutrašnje značenje i stvarnosti istine pokrivaju veoma širok opseg, i nju niko ne može ni da dokuči ni da opovrgne. Dokle god poseduješ stvarno razumevanje istine i Boga, ti ćeš neke istine razumeti; niko neće moći da opovrgne ta stvarna razumevanja, a svedočenja koja u sebi sadrže istina-stvarnosti zauvek će biti održiva. Bog hvali ljude koji poseduju istina-stvarnosti. Dokle god tragaš za istinom, dokle god možeš da se u doživljavanju Božjih reči oslanjaš na Boga i u stanju si da istinu prihvatiš kao svoj život, bez obzira na to u kakvom se okruženju nalaziš, imaćeš svoj put i bićeš u stanju da opstaneš i da dobiješ Božje odobravanje. Iako je ono malo što ljudi stiču usklađeno sa istinom, ne može se reći da to predstavlja istinu, a još manje se može reći da su oni zadobili istinu. Taj tračak svetla koji su ljudi stekli prikladan je samo za njih same, ili za neke druge ljude unutar određenog opsega, ali neće biti prikladan u nekom drugačijem opsegu. Ma koliko da je iskustvo neke osobe duboko, ono je i dalje ograničeno i nikada neće dosegnuti dubinu istine. Svetlost i razumevanje koje neka osoba poseduje nikada se ne mogu porediti sa istinom.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 378

Ako želiš da primenjuješ istinu i da je razumeš, moraš prvo da tragaš za istinom kad ti se dese izvesne stvari u svakodnevnom životu, odnosno, moraš stvari da posmatraš na osnovu Božjih reči i istine; kad ti bude jasna suština problema, tad ćeš znati kako da primenjuješ istinu u skladu sa istina-načelima. A ako uvek posmatraš stvari shodno Božjoj reči, moći ćeš da vidiš Božju ruku – dela Božja – u svemu što se oko tebe dešava. Bez obzira na to šta se oko njih dešava, neki ljudi misle da to nema nikakve veze s njihovom verom u Boga ili sa istinom; oni samo prate sopstvene sklonosti, reagujući u skladu sa filozofijama Sotone. Da li tako mogu da nauče ijednu lekciju? Nikako. Upravo zbog toga, mnogi ljudi veruju u Boga već deset ili dvadeset godina, ali i dalje nimalo ne razumeju istinu ili život-ulazak. Oni nisu u stanju da uključe Boga u svoj svakodnevni život, niti da svemu što se oko njih dešava pristupe shodno Božjim rečima, tako da, kad god im se nešto desi, oni ne umeju tačno da odrede šta je to, niti su u stanju da se s tim nose shodno istina-načelima. Takvi ljudi nemaju život-ulazak. Neki ljudi um aktiviraju samo dok čitaju Božje reči tokom okupljanja; u tim prilikama su u stanju da izgovore ponešto znanja, ali ne mogu da primene Božje reči ni u čemu što im se dešava u stvarnom životu, niti znaju kako da primenjuju istinu i zato misle da ništa što im se dešava u svakodnevnom životu nema veze sa istinom niti s Božjom reči. U svojoj veri u Boga, oni kao da Božje reči i istinu smatraju oblašću znanja, koja se nimalo ne dotiče njihovih svakodnevnih života i potpuno je izdvojena od njihovih gledišta na stvari, životnih ciljeva i životnih stremljenja. Kakav je to oblik verovanja u Boga? Da li će oni moći da razumeju istinu i uđu u stvarnost? Kad čovek veruje u Boga na taj način, da li je Božji sledbenik? To nije neko ko istinski veruje u Boga, a još manje je Božji sledbenik. Sve probleme u njegovom svakodnevnom životu – uključujući sve što ima veze s porodicom, brakom, poslom ili njegovim planovima – on posmatra kao nešto što nema veze sa istinom pa pokušava da ih reši služeći se ljudskim metodama. Ako stvari tako doživljavaju, takvi ljudi nikada neće zadobiti istinu i nikada neće biti u stanju da razumeju šta je to što Bog želi da postigne u ljudima i koji to efekat želi da u njima ostvari. Bog izražava istinu ne bi li spasao ljude, pročistio ih i promenio im iskvarene naravi, ali oni nisu svesni toga da će, samo ako prihvate istinu i njoj streme, moći da reše sopstvene iskvarene naravi; nisu svesni da istinu mogu zadobiti samo ako doživljavaju i primenjuju Božje reči u svom svakodnevnom životu. Zar takvi ljudi nisu priglupi i neuki? Zar nisu budalasti i smešni? Neki ljudi nisu nikada stremili istini u svojoj veri u Boga. Oni smatraju da je vera u Boga odlazak na okupljanja, molitva, pevanje crkvenih pesama, čitanje Božjih reči; naglašavaju religijsku ceremoniju i nikada ne primenjuju niti doživljavaju Božje reči. Tako ljudi od religije veruju u Boga. A kad ljudi nešto tako važno poput vere u Boga smatraju religijskim ubeđenjem, zar onda ne spadaju u bezvernike? Zar nisu nevernici? Stremljenje istini zahteva proživljavanje mnogih procesa. Postoji jedostavna strana toga, ali postoji i složena. Prosto rečeno, treba da tragamo za istinom i primenjujemo i doživljavamo Božje reči u svemu što se oko nas dešava. Kad jednom s tim počneš, biće ti sve očiglednije koliko istine treba da zadobiješ i da joj stremiš u svojoj veri u Boga, kao i da je istina veoma praktična i da je ona život. Bog spašava čovečanstvo da bi ono moglo da zadobije istinu kao život. Sav stvoreni ljudski rod treba da prihvati istinu kao život, ne samo oni koji obavljaju dužnosti, koji su starešine i delatnici ili služe Bogu. Božje reči su namenjene celom ljudskom rodu i Bog se svima obraća. Stoga, sva stvorena bića i ceo ljudski rod treba da prihvate Božje reči i istinu, da tragaju za istinom u svim stvarima i potom je primenjuju shodno istina-načelima da bi mogli da budu u stanju da primenjuju istinu i da joj se pokore. Kad bi se samo od starešina i delatnika zahtevalo da primenjuju istinu, to bi bilo potpuno suprotno Božjoj nameri, jer je istina koju je izrazio Bog namenjena celom ljudskom rodu i izrečena je u svrhu spasavanja ljudskog roda, a ne samo nekoliko ljudi. Da je to slučaj, reči koje je izrazio Bog ne bi bile mnogo važne. Da li sada imate put stremljenja istini? Šta je prva stvar koja se mora praktikovati kod stremljenja istini? Pre svega, morate provesti više vremena pijući i jedući reči Božje i slušajući propovedi i razgovore u zajedništvu. Kad se suočite s problemom, molite se i tragajte još više. Kada se budete opskrbili mnogim istinama, kada se budete brzo razvili i posedovali rast, bićete u stanju da obavljate dužnost, prihvatite se malo posla i pregurate neke kušnje i iskušenja. Tada ćete osetiti da ste zaista razumeli i zadobili neke istine i osetićete da su sve reči koje Bog govori istina, da su to istine najpotrebnije za spasenje iskvarenog čovečanstva i da su one istina života data od strane jedinstvenog Stvoritelja.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Značaj stremljenja istini i put stremljenja istini“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 379

Ako ljudi žele da, verujući u Boga, budu spaseni, ključno pitanje je da li su im srca bogobojažljiva ili nisu, ima li u njihovim srcima mesta za Boga ili nema, mogu li da žive pred Bogom i da sa Njim održavaju normalan odnos ili ne mogu. Od presudnog značaja je da li su ljudi u stanju da istinu sprovode u delo i da dostignu poslušnost prema Bogu. To su uslovi i to je put koji vodi do spasenja. Ako ti srce nije sposobno da živi pred Bogom, ako se Bogu ne moliš često niti s Njim prisno razgovaraš i ako izgubiš normalan odnos sa Bogom, nikada nećeš biti spasen, jer si blokirao put ka spasenju. Ako sa Bogom nemaš nikakav odnos, došao si do kraja puta. Ako u tvom srcu nema Boga, beskorisno je da tvrdiš da imaš veru i da samo formalno veruješ u Boga. Potpuno je nebitno koliko doktrinarnih reči umeš da izgovoriš, koliko si zbog svoje vere u Boga propatio ili koliko si nadaren; ako je Bog odsutan iz tvog srca i ako se Boga ne plašiš, onda je krajnje nevažno koliko snažno veruješ u Njega. Bog će ti reći: „Odlazi od Mene, zlotvore“. Bićeš svrstan među zlotvore. Nećeš biti povezan s Bogom; On neće biti tvoj Gospod ni tvoj Bog. Čak i ako priznaješ da Bog vlada svim stvarima i da je On Stvoritelj, ti se Njemu ne klanjaš i ne pokoravaš se Njegovoj suverenosti. Sotonu i đavole slediš; tvoji jedini gospodari su Sotona i đavoli. Ako u svemu veruješ sebi i slediš vlastitu volju, ako veruješ da je tvoja sudbina u tvojim rukama, ti onda samo u sebe veruješ. Mada tvrdiš da veruješ u Boga i da Ga priznaješ, Bog ne priznaje tebe. Nemaš nikakav odnos sa Bogom i stoga si predodređen da te Bog naposletku prezre i odbaci, da te kazni i da te izgna; takve kao ti Bog ne spasava. U Boga istinski veruju ljudi koji Ga prihvataju kao Spasitelja, koji prihvataju da je On istina, put i život. Takvi ljudi sebe mogu iskreno da daju za Njega i da obavljaju dužnost stvorenog bića; oni doživljavaju Božje delo, sprovode u delo Njegove reči i istinu, i kreću se putem traganja za istinom. To su ljudi koji se pokoravaju Božjoj suverenosti i uređenjima, i koji slede Njegovu volju. Jedino ljudi koji imaju takvu veru u Boga mogu biti spaseni; oni koji je nemaju, biće osuđeni. Je li prihvatljivo da se ljudi koji veruju u Boga pitaju šta bi bilo kad bi bilo? Mogu li ljudi, verujući u Boga, steći istinu ako se uporno drže vlastitih predstava i nejasnih, apstraktnih maštarija? Nipošto. Ako veruju u Boga, ljudi moraju prihvatiti istinu, moraju verovati u Njega onako kako On to zahteva i pokoravati se Njegovim orkestracijama i uređenjima; jedino tako mogu dostići spasenje. Nema drugog puta osim ovog – šta god da radite, ne smete se prepuštati maštanjima tipa „šta bi bilo kad bi bilo“. Veoma je važno da ljudi među sobom prisno razgovaraju na ovu temu, zar ne? To je za vas poziv na buđenje.

Pošto ste saslušali ove poruke, trebalo bi da razumete istinu i da vam je jasno šta spasenje podrazumeva. Šta ljudi vole, čemu streme, šta je to što im raspaljuje strasti – ništa od toga nije važno. Ono što je najvažnije jeste prihvatanje istine. Kad se sve uzme u obzir, najvažnija je sposobnost sticanja istine, a ispravan je onaj put koji će ti omogućiti da se plašiš Boga i kloniš se zla. Ako u Boga veruješ već nekoliko godina, ali si se pritom uvek fokusirao na traganje za stvarima koje sa istinom nemaju nikakve veze, onda ni tvoja vera nema nikakve veze sa istinom, niti ikakve veze sa Bogom. Možeš ti da tvrdiš kako veruješ u Boga i priznaješ Ga, ali Bog nije tvoj Gospod, On nije tvoj Bog, ti ne prihvataš da Bog upravlja tvojom sudbinom, ne pokoravaš se svemu što je Bog za tebe uredio i ne priznaješ činjenicu da je Bog istina – usled čega su tvoje nade u spasenje pokopane; ako ne možeš da ideš putem traganja za istinom, krećeš se putem koji vodi ka uništenju. Nasuprot tome, ako je sve za čime tragaš i na šta se fokusiraš, sve za šta se moliš i za čime apeluješ zasnovano na Božjim rečima i Njegovim zahtevima, ako ti se sve više čini da se pokoravaš Stvoritelju i da Mu se klanjaš, ako osećaš da je Bog tvoj Gospod i tvoj Bog, ako ti je sve draže da se pokoravaš svemu što Bog za tebe orkestrira i uređuje, ako je tvoj odnos sa Bogom sve prisniji i normalniji, a tvoja ljubav prema Bogu sve čistija i iskrenija, onda će tvoje pritužbe i nesporazumi u vezi s Bogom, kao i tvoje preterane želje prema Bogu, bivati sve ređe, a ti ćeš u potpunosti dostići strah od Boga i izbegavanje zla, što će značiti da si već zakoračio na put spasenja. Mada izlazak na put spasenja podrazumeva dovođenje u red, orezivanje, obračunavanje, sud i grdnju od Boga, i mada ćeš zbog toga mnogo propatiti, sve je to znak da se na tebe spušta ljubav Božja. Ako pak, verujući u Boga, težiš isključivo sticanju blagoslova, statusa, prestiža i zarade, ako te Bog nikada nije doveo u red, nije te orezao niti se obračunao s tobom, ako ti nije sudio i nije te izgrdio, tvoje će se srce, uprkos tome što ti je život možda lak, sve više udaljavati od Boga, izgubićeš normalan odnos sa Bogom i nerado ćeš prihvatati Božji nadzor; poželećeš da budeš sam svoj gazda – što sve dokazuje da put kojim se krećeš nije pravi put. Ako si neko vreme doživljavao Božje delo i sve snažnije osećaš da je čovečanstvo duboko iskvareno i stoga sklono da se opire Bogu, ako strepiš da će možda doći dan kada ćeš i ti učiniti nešto što se Bogu opire, ako strahuješ da ćeš po svoj prilici uvrediti Boga i da će te On napustiti, te stoga smatraš da nema ničeg strašnijeg od protivljenja Bogu, to znači da imaš bogobojažljivo srce. Osećaš da ljudi koji veruju u Boga ne smeju da se od Njega udaljavaju; ako odlutaju od Boga i Božje discipline, od Njegovog suda i grdnje, to je isto kao da su izgubili Božju zaštitu i negu, da su izgubili Božje blagoslove i da je za njih sve svršeno; takvi će ljudi samo bivati sve izopačeniji, biće nalik religioznim ljudima i još uvek će biti skloni da se protive Bogu verujući u njega – oni će, na taj način, postati antihristi. Ako možeš to da shvatiš, Bogu ćeš se ovako pomoliti: „O, Bože! Molim Ti se da mi sudiš i da me izgrdiš. Preklinjem Te da budno motriš na sve što činim. Ako u bilo čemu prekršim istinu i volju Tvoju, strogo mi sudi i izgrdi me – nema meni života bez Tvog suda i grdnje.“ To je ispravan put kojim moraju ići ljudi koji veruju u Boga. Ocenite, dakle, sebe prema ovom merilu: usuđujete li se da kažete da ste zakoračili na put spasenja? Ne usuđujete se, zato što tek treba da postanete neko ko traga za istinom, zato što u mnogim stvarima ne težite istini i što ne možete da prihvatite niti da se pokorite obračunavanju s vama i orezivanju – što sve dokazuje da ste još uvek daleko od puta koji vodi ka spasenju. Da li ćete lako zakoračiti na put spasenja ako ne tragate za istinom? To vam, zapravo, neće biti lako. Ljudima koji nisu iskusili Božji sud i grdnju, koji nisu doživeli da ih Bog dovede u red, prekori, obračuna se s njima i oreže ih, takvim ljudima nije lako da postanu neko ko traga za istinom, te im je stoga veoma teško da zakorače na put spasenja. Ako ti, nakon što si saslušao ovu poruku, znaš da je to istina, ali još uvek nisi zakoračio na put koji vodi do traganja za istinom i do spasenja, i ako ništa od ovoga ne uzimaš zaozbiljno, verujući da će pre ili kasnije – bez ikakve žurbe – doći dan kada će ti to poći za rukom, o kakvom se onda stavu zapravo radi? U velikoj si nevolji ako imaš takav stav, i biće ti jako teško da zakoračiš na put koji vodi do spasenja. Na šta, dakle, treba da se rešiš da bi krenuo tim putem? Treba da kažeš: „Ah! Ja u ovom trenutku još uvek nisam stupio na put spasenja, što je veoma opasno! Bog kaže da ljudi sve vreme moraju živeti pred Njim, da se moraju više moliti i da im srca ne smeju biti plahovita, već spokojna – stoga treba istog časa da počnem da sve to sprovodim u delo.“ Ovakav način praktičnog delovanja označava izlazak na pravi put vere u Boga; toliko je to jednostavno. Kakvi su to ljudi koji, čuvši Božje reči, odmah kreću da ih sprovode u delo? Jesu li ti ljudi dobri? Jesu – to su ljudi koji vole istinu. A kakvi su oni koji, saslušavši Božje reči, ostaju i dalje tupi, ravnodušni i nepopustljivi – koji Božje reči olako shvataju, žmure i oglušuju se o njih? Zar ti ljudi nisu zbunjeni? Verujući u Boga, ljudi se stalno pitaju ima li ikakvih prečica koje vode do spasenja. Kažem vam da takvih prečica nema, pa vam još i ukazujem na jednostavan put, ali vi taj put, saznavši za njega, ne sprovodite u delo – što znači da ne vidite dalje od svog nosa. Mogu li takvi ljudi biti spaseni? Ako za njih i ima neke nade, ona je nevelika; biće im jako teško da dostignu spasenje. Možda će se jednoga dana probuditi iz dubokog sna i pomisliti: „Nisam više mlad, a svoje dužnosti nisam dobro obavljao tokom svih ovih godina koliko verujem u Boga. Bog zahteva da ljudi sve vreme žive pred Njim, a ja nisam živeo pred Bogom. Što pre moram da se pomolim.“ Ukoliko se, dakle, prizovu pameti i počnu da svoje dužnosti obavljaju kako treba, nije za njih prekasno! Stvari, međutim, nemojte predugo odlagati; ako čekate da zađete u sedamdesete ili osamdesete godine života, kad vas telo bude sve više izdavalo i kad više ne budete imali ni trunke energije, neće li tada biti prekasno za traganje za istinom? Zar ne bi bilo krajnje glupo da najbolje godine svog života potrošite na besmislice, a da pritom sve vreme odlažete i naposletku potpuno propustite priliku da tragate za istinom, što je od svega na svetu najvažnije? Ima li ičega što bi bilo gluplje od toga? Mnogi su potpuno svesni pravog puta, ali traganje za njim i njegovo prihvatanje ipak odlažu za neko buduće vreme – svi su oni budale. Ne znaju da traganje za istinom zahteva da se decenijama ulaže veliki trud, kako bi se mogao zadobiti život. Ako protraće najbolje vreme za spasenje, posle će im biti kasno za kajanje!

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo u strahu od Boga može se ići putem koji vodi do spasenja“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 380

Kao crkveni vođa, ne treba samo da naučiš da koristiš istinu za rešavanje problema, već i da naučiš da otkrivaš i odgajaš nadarene ljude kojima nikako ne smeš da zavidiš, niti da ih sputavaš. Takva primena je korisna za rad crkve. Ako možeš da odgojiš nekoliko osoba koje tragaju za istinom tako da sarađuju s tobom i da dobro obavljaju sav posao i da na kraju svi imate iskustvena svedočanstva, onda si osposobljen za vođu ili za trudbenika. Ako si u stanju da u svemu postupaš po načelima, tada pokazuješ svoju posvećenost. Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji ili sposobniji od njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i dostojno prezira? Kakva je to narav? To je zloba! Oni koji razmišljaju samo o svojim interesima, koji zadovoljavaju samo svoje sebične želje, a da pritom ne razmišljaju o drugima niti razmatraju interese doma Božjeg, imaju lošu narav i Bog ih ne voli. Ako si zaista sposoban da pokažeš obzir prema Božjoj volji, moći ćeš da postupaš pravedno prema drugima. Ako preporučiš dobru osobu i dozvoliš joj da prođe obuku i da obavlja dužnost, dodajući tako jednu nadarenu osobu u dom Božji, zar ti to neće olakšati posao? Zar onda nećeš pokazati predanost u svojoj dužnosti? To je dobro delo pred Bogom; to je minimum savesti i razuma koje treba da poseduju oni koji služe kao vođe. Oni koji su sposobni da sprovedu istinu u delo mogu da prihvate Božje ispitivanje o svojim postupcima. Kada prihvatiš Božje ispitivanje, tvoje srce će doći na pravo mesto. Ako uvek činiš stvari samo da bi ih drugi videli, i uvek želiš da dobiješ pohvalu i izazoveš divljenje drugih, a ne prihvataš Božje ispitivanje, da li ti je onda Bog još uvek u srcu? Takvi ljudi nisu bogobojažljivog srca. Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjoj volji i da počneš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio posvećen, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost. Ako si lošeg kova, ako je tvoje iskustvo plitko ili ako nisi stručan u svom profesionalnom radu, onda može doći do nekih grešaka ili nedostataka u tvom radu i možda nećeš imati dobre rezultate – ali ćeš dati sve od sebe. Ti ne zadovoljavaš sopstvene sebične želje ili sklonosti. Umesto toga, stalno razmišljaš o radu crkve i interesima doma Božjeg. Iako možda nećeš postići dobre rezultate u svojoj dužnosti, tvoje srce će doći na pravo mesto; ako, povrh toga, možeš da tražiš istinu da rešiš probleme u obavljanju svoje dužnosti, bićeš u skladu s merilima za obavljanje tvoje dužnosti, a istovremeno ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. To je ono što znači posedovati svedočanstvo.

Neki ljudi veruju u Boga, ali ne tragaju za istinom. Oni uvek žive prema potrebama tela, žude za telesnim zadovoljstvima, uvek zadovoljavaju sopstvene sebične pobude. Bez obzira na to koliko dugo veruju u Boga, nikada neće ući u istina-stvarnost. To je znak da su osramotili Boga. Ti kažeš: „Nikada nisam pružao otpor Bogu. Kako sam Ga onda osramotio?“ Sve tvoje ideje i misli su rđave. Namere, ciljevi i motivi koji stoje iza onoga što činiš i posledice tvojih postupaka uvek udovoljavaju Sotoni, čine te njegovim predmetom podsmeha i dozvoljavaju mu da ućari nešto od tebe. Nisi nijednom svedočio onako kako hrišćanin treba da svedoči. Ti si Sotonin soj. Ti u svemu sramotiš Božje ime i tvoje svedočanstvo nije istinito. Da li će se Bog setiti stvari koje si učinio? Kakav će na kraju zaključak Bog izvući o svim tvojim postupcima, ponašanju i dužnostima koje si izvršio? Zar nešto ne mora da proistekne iz toga, neka vrsta izjave? U Bibliji Gospod Isus kaže: „Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’“ (Matej 7:22-23). Zašto je Gospod Isus to rekao? Zašto su mnogi od onih koji su propovedali, izgonili demone i činili mnoga čuda u ime Gospodnje postali zločinci? Zato što nisu prihvatili istine koje je izrazio Gospod Isus, nisu se držali Njegovih zapovesti, niti su imali ljubavi prema istini u svojim srcima. Jedino što su želeli bilo je da posao koji su obavili, teškoće koje su pretrpeli i žrtve koje su podneli za Gospoda zamene za blagoslove carstva nebeskog. Time su pokušavali da sklope dogovor sa Bogom i pokušavali su da iskoriste Boga i prevare Ga, pa su se smučili Gospodu Isusu, omrznuo ih je i osudio kao zlikovce. Danas ljudi prihvataju sud i grdnju Božjih reči, ali neki i dalje teže ugledu i statusu, i uvek žele da se istaknu, uvek žele da budu vođe i trudbenici i da steknu ugled i status. Iako svi kažu da veruju u Boga i da slede Boga i da se odriču i daju za Boga, oni izvršavaju svoje dužnosti da bi stekli slavu, dobitak i status, i uvek imaju neke svoje spletke. Oni nisu pokorni ni odani Bogu, u stanju su da divljaju čineći zlo, a da pritom uopšte ne razmišljaju o svojim postupcima, te tako postaju zlikovci. Bog se gnuša tih zlih ljudi i Bog ih ne spasava. Koje je merilo po kojem se postupci i ponašanje neke osobe ocenjuju kao dobri ili zli? Merilo je da li oni u svojim mislima, otkrivenjima i postupcima poseduju svedočanstvo primene istine i proživljavanja istina-stvarnosti. Ako nemaš tu stvarnost ili je ne proživljavaš, onda si bez sumnje zlikovac. Kako Bog gleda na zlikovce? Bogu tvoje misli i spoljni postupci ne svedoče o Njemu, niti ponižavaju i pobeđuju Sotonu; umesto toga, nanose Mu sramotu i prožeti su tragovima poniženja koje si Mu naneo. Ti ne svedočiš za Boga, ne daješ se Bogu, niti ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze prema Bogu; umesto toga, radiš za svoje dobro. Šta znači „za svoje dobro“? Tačnije rečeno, to znači za Sotonu. Zato će na kraju Bog reći: „Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje.“ U Božjim očima, tvoji postupci neće biti viđeni kao dobra dela, oni će se smatrati zlim delima. Ne samo da neće uspeti da zadobiju Božje odobravanje – već će biti i osuđeni. Šta se čovek nada da će zadobiti takvom verom u Boga? Zar takva vera na kraju neće propasti?

Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjoj volji i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjoj volji i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati. Trenutno, bez obzira na to koliko dugo verujete u Boga, bez obzira na vaš ulazak, izlaganje i iskustvo sa lekcijama koje se tiču traganja za istinom, bez obzira na primenu istine i ulazak u istina-stvarnost, vama nedostaje dubina i nemate istinsko iskustvo niti izloženost njima, tako da ne možete dati istinsko svedočanstvo. Sada sam vam saopštio ovaj jednostavan pristup: počnite da primenjujete na taj način, a kada budete tako delali neko vreme, stanje u vama će neprimetno početi da se menja. To ambivalentno stanje u kojem niste ni previše zainteresovani da verujete u Boga, niti ste previše siti toga, pretvoriće se u stanje u kojem osećate da je dobro verovati u Boga i biti poštena osoba i u kojem ste zainteresovani da budete poštena osoba i osećate da postoji smisao i duhovna hrana u takvom načinu života. Osetićete se prizemljeno, u miru, kao i zadovoljstvo u srcu. Takvo će biti vaše stanje. To je posledica odricanja od sopstvenih namera, interesa i sebičnih želja. To je ishod. To je delimično posledica ljudske saradnje, a delimično delo Svetog Duha. Sveti Duh ne deluje bez saradnje ljudi.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 381

Šta znate o promenama u naravi? Promene u naravi se suštinski razlikuju od promena u ponašanju, a takođe se razlikuju i od promena u praktičnom delovanju – sve se te promene suštinski razlikuju jedna od druge. Većina ljudi stavlja poseban akcenat na svoje ponašanje sa aspekta vere u Boga, usled čega dolazi do određenih promena u njihovom ponašanju. Nakon što počnu da veruju u Boga, oni prestaju da puše i piju, više se ne svađaju s drugim ljudima, i strpljivi su kad pretrpe neki gubitak. Drugim rečima, doživljavaju izvesne promene ponašanja. Neki misle da, odmah nakon što poveruju u Boga, mogu da razumeju istinu čitanjem Božjih reči, da su iskusili delo Svetog Duha i da su im srca ispunjena pravim uživanjem, usled čega su naročito strastveni i ne postoji ništa čega ne bi mogli da se odreknu, niti išta što ne bi mogli da istrpe. Ipak, nakon što s verom u Boga prožive osam, deset, pa čak i dvadeset ili trideset godina, oni se naposletku, budući da se njihova život-narav nimalo nije promenila, vraćaju svom starom načinu života; nadmenost i umišljenost im postaju sve izraženije, počinju da se nadmeću za moć i za dobit, žude za crkvenim novcem i zavide onima koji su Božju kuću iskoristili za sebe. Pretvaraju se u parazite i gamad u Božjoj kući, dok neki čak bivaju razotkriveni i eliminisani kao lažne vođe i antihristi. A šta te činjenice dokazuju? One dokazuju da su puke promene ponašanja neodržive; ako kod ljudi ne dođe do promene život-naravi, oni će pre ili kasnije pokazati svoje pravo lice. To je zato što te promene ponašanja izviru iz zanosa, a uzevši u obzir izvesno delovanje Svetog Duha u datom trenutku, ljude veoma lako obuzima zanos i oni čak nakratko mogu imati dobre namere. Što bi nevernici rekli: „Lako je učiniti jedno dobro delo, ali čik probaj da dobrim delima ispuniš čitav svoj život“. Zašto ljudi nisu sposobni da tokom čitavog života čine dobra dela? Zato što su po prirodi zlobni, sebični i iskvareni. Čovekovim ponašanjem upravlja njegova priroda; kakva god da je priroda neke osobe, takvo je i ponašanje koje ona otkriva, a samo ono što neka osoba prirodno otkriva predstavlja njenu pravu prirodu. Ono što je lažno ne može dugo da traje. Dok radi na čovekovom spasenju, Bog ne stremi ka tome da ga ukrasi dobrim ponašanjem – svrha Božjeg dela je da preobrazi narav ljudi, kako bi se oni iznova rodili u liku novih ljudi. Božji sud i grdnja, Njegove kušnje i oplemenjivanje ljudi imaju za cilj promenu njihove naravi, kako bi mogli da postignu apsolutnu pokornost i odanost prema Bogu i kako bi Ga normalno obožavali. To je cilj Božjeg dela. Dobro ponašanje nije isto što i pokoravanje Bogu, a još je manje jednako usklađenosti sa Hristom. Promene u ponašanju zasnovane su na doktrini i nastaju iz strasti; one se ne zasnivaju na pravom bogopoznanju niti na istini, a još se manje oslanjaju na usmeravanja od strane Svetog Duha. Mada ima trenutaka kad Sveti Duh prosvećuje i usmerava ponešto od onoga što ljudi čine, to nije otkrovenje njihovog života. Ljudi još uvek nisu zakoračili u istina-stvarnosti, a njihova se život-narav nije ni za dlaku promenila. Ma koliko dobro da se neka osoba ponaša, ona time ne dokazuje da se pokorava Bogu, niti da istinu sprovodi u delo. Promene ponašanja ne predstavljaju promene u život-naravi i ne mogu se smatrati životnim otkrovenjem.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 382

Ako su mnogi aspekti ponašanja neke osobe veoma dobri, to ne znači da ona poseduje istina-stvarnosti. Istina-stvarnosti možete posedovati jedino primenjivanjem istine i delovanjem u skladu s načelima. Istina-stvarnosti možete posedovati samo ako se bojite Boga i klonite se zla. Neki ljudi su puni elena, u stanju su da pričaju o doktrini, poštuju propise i čine mnogo dobrih dela, ali se za njih ipak može reći samo to da poseduju nešto malo ljudskosti. Oni koji mogu da pričaju o doktrini i koji uvek poštuju propise ne moraju obavezno biti u stanju da primenjuju istinu. Mada je sve što govore ispravno i zvuči kao da u tome nema nikakvih problema, oni ipak nemaju šta da kažu o pitanjima koja se tiču suštine istine. Prema tome, ma koliko da neka osoba može da priča o doktrini, to ne znači da ona razume istinu, i ma koliko da razume doktrinu, ona neće moći da reši nijedan problem. Iako su teoretičari religije u stanju da objasne Bibliju, svi oni naposletku padaju, jer ne prihvataju u celosti istinu koju je Bog izrazio. Ljudi koji su iskusili promenu vlastite naravi razlikuju se od njih; oni su razumeli istinu, pronicljivi su po svim pitanjima, znaju kako da postupaju u skladu sa Božjim namerama i istina-načelom, znaju kako da deluju da bi udovoljili Bogu i razumeju prirodu iskvarenosti koju pokazuju. Kad se njihove ideje i predstave razotkriju, oni mogu da budu razboriti i da se pobune protiv tela. Eto kako se ispoljava promena nečije naravi. Ono glavno što se kod ljudi čija je narav promenjena ispoljava, jeste to da oni jasno razumeju istinu, da je relativno tačno sprovode u delo u svemu što rade i da svoju iskvarenost ne pokazuju tako često. Uopšteno govoreći, čini se da ljudi čija je narav izmenjena postaju naročito razumni i pronicljivi, te da, zahvaljujući tome što razumeju istinu, oni ne pokazuju više toliko samopravednosti i nadmenosti kao pre. U stanju su da prozru i da razaznaju veliki deo iskvarenosti koja je u njima razotkrivena, tako da ne izazivaju nadmenost. Oni u pravilnoj meri shvataju koje bi mesto trebalo da zauzmu i šta im je razumno činiti, kako da savesno vrše svoju dužnost, šta da govore a šta da ne govore, kao i šta bi kojim ljudima trebalo da kažu i šta sa njima da učine. Prema tome, ljudi izmenjene naravi relativno su razumni i jedino takvi ljudi zaista proživljavaju ljudsko obličje. Budući da razumeju istinu, u stanju su da govore i da stvari posmatraju u skladu sa istinom, i principijelni su u svemu što rade; ne potpadaju pod uticaj drugih osoba, događaja ili stvari, svi imaju vlastite stavove i mogu da podrže istina-načela. Narav im je relativno stabilna, svoje stavove ne menjaju naprasno i, bez obzira na okolnosti u kojima se nalaze, znaju kako da svoju dužnost pravilno obavljaju i kako da se ponašaju da bi udovoljili Bogu. Ljudi čija je narav izmenjena ne usredsređuju se na to šta bi trebalo da rade da bi drugi o njima imali lepo mišljenje; njima samima je potpuno jasno šta treba da rade kako bi udovoljili Bogu. Stoga oni, na prvi pogled, možda i ne izgledaju kao ljudi koji su puni elena ili koji rade nešto naročito važno, ali je sve ono što rade smisleno, vredno i daje praktične rezultate. Ljudi čija je narav izmenjena zasigurno poseduju mnogo od istina-stvarnosti, što potvrđuju svojim pogledom na svet i načelima svog delovanja. Nasuprot njima, oni koji nisu stekli istinu nisu ostvarili apsolutno nikakvu promenu svoje život-naravi. A kako se tačno postiže promena naravi? Sotona je ljudska bića temeljno iskvario, te se stoga svi oni opiru Bogu i svima im je u prirodi suprotstavljanje Bogu. Bog ljude spasava tako što one kojima je u prirodi da se opiru Bogu i koji mogu da Mu se opiru, pretvara u ljude koji mogu da se pokore Bogu i koji Ga se boje. To znači biti neko čija se narav promenila. Ma koliko da je neka osoba iskvarena i ma koliko iskvarenih sklonosti da ima, dokle god ona može da prihvati istinu, dokle god može da prihvati Božji sud i grdnju, te da prihvati razne kušnje i oplemenjivanja, ona će uistinu razumeti Boga i ujedno će moći jasno da sagleda vlastitu priroda-suštinu. Kad takva osoba bude zaista spoznala sebe, moći će da omrzne samu sebe i Sotonu, biće spremna da se pobuni protiv Sotone i da se potpuno pokori Bogu. Kad je neko tako odlučan, on može da traga za istinom. Ako ljudi poseduju pravo znanje o Bogu, ako im je sotonska narav pročišćena, a Božje se reči ukorenile u njima, postale njihov život i osnova njihove egzistencije, ako žive prema rečima Božjim, ako su se u potpunosti promenili i postali novi ljudi – to se onda može smatrati promenom njihove život-naravi. Kad ljudi promene svoju narav, to ne znači da su stekli zrelu i iskusnu ljudskost, niti znači da je njihova narav, spolja gledano, krotkija nego ranije, ne znači da su nekad bili nadmeni, a sada mogu razumno da komuniciraju, niti znači da ranije nikoga nisu slušali, a sada mogu pomalo i da saslušaju druge; za takve spoljašnje promene se ne može reći da predstavljaju preobražaj naravi. Naravno, preobražaj naravi uključuje i takve manifestacije, ali ključni sastojak tog preobražaja dešava se iznutra, jer se i život ljudi promenio. To se dešava samo zato što su Božje reči i istina pustile korenje u u ljudima, što vladaju njima i što su postale njihov život. Promenio se, takođe, i njihov pogled na svet. Oni sada mogu jasno da prozru šta se dešava u svetu i sa ljudima, mogu da vide kako Sotona kvari ljude i kako se velika crvena aždaja opire Bogu, i mogu da dokuče njenu suštinu. U stanju su da svim srcem prezru veliku crvenu aždaju i Sotonu, te da se potpuno okrenu Bogu i da Ga slede. To znači da se promenila njihova život-narav i da ih je Bog zadobio. Promene u život-naravi predstavljaju fundamentalne promene, dok su promene u ponašanju samo površinske. Jedino ljudi koji su ostvarili promene u svojoj život-naravi jesu oni koji su stekli istinu i jedino njih je Bog zadobio.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 383

Transformacija nečije naravi nije promena u ponašanju, niti nekakva lažirana spoljašnja promena ili privremena izmena učinjena iz revnosti. Ma koliko dobre te promene bile, one ne mogu da zauzmu mesto promenama u život-naravi, jer se te spoljašnje promene mogu ostvariti ljudskim trudom, ali čovek ne može sopstvenim snagama da promeni svoju život-narav. Da bi se u tome uspelo potrebno je doživeti Božji sud, grdnju, iskušenja i oplemenjivanje, kao i savršenost Svetog Duha. Iako se ljudi koji veruju u Boga dobro ponašaju, niko od njih se istinski ne pokorava Bogu, ne voli stvarno Boga, niti je sposoban da vrši Božju volju. Zašto? Zato što je za to potrebna promena život-naravi i puka promena ponašanja jednostavno nije dovoljna. Promena naravi znači da poznaješ istinu, doživeo si je i istina je postala tvoj život; može da te usmerava i vlada tobom i tvojim životom. To je promena u tvojoj život-naravi. Samo su ljudi koji imaju istinu kao život oni čija se narav promenila. U prošlosti je možda bilo nekih istina koje nisi mogao da primeniš pošto si ih shvatio, ali danas možeš da primeniš bilo koji aspekt istine koju razumeš bez ikakvih prepreka ili poteškoća. Kada primenjuješ istinu, osećaš se ispunjen mirom i srećom, ali ako ne možeš da primenjuješ istinu, osećaš bol i svest ti je pomućena. Možeš da primenjuješ istinu u svemu, živiš po Božjim rečima i imaš potporu za život. To znači da se tvoja narav promenila. Sada lako možeš da ostaviš svoje predstave i maštanja, tvoje telesne sklonosti i stremljenja i one stvari kojih ranije nisi mogao da se oslobodiš. Osećaš da su Božje reči istinski dobre i da je primena istine nešto najbolje što može da se učini. To znači da se tvoja narav promenila. Promena naravi zvuči kao nešto veoma jednostavno, ali to je proces koji zahteva veliko iskustvo. U tom periodu, ljudi moraju da pretrpe brojne nedaće, moraju da obuzdaju sopstveno telo i odreknu se ljudskog tela; takođe moraju da pretrpe sud, grdnju, orezivanje, obračunavanje, iskušenja i oplemenjivanje, a moraju i da dožive brojne neuspehe, posrtanja, unutrašnju borbu i rastrzanost u srcu. Samo je posle tih iskustava moguće donekle razumeti sopstvenu prirodu, ali to ne dovodi odmah do potpune promene; potrebno je da prođu kroz dug period iskustava pre nego što uspeju da postepeno odbace sopstvenu iskvarenu narav. Zbog toga je za promenu sopstvene naravi potreban ceo život. Na primer, ako u nečemu otkriješ iskvarenost, da li možeš odmah da primeniš istinu čim to shvatiš? Ne možeš. U toj fazi razumevanja, drugi te orezuju i obračunavaju se sa tobom, i onda te tvoje okruženje navodi i primorava da postupaš u skladu sa istina-načelima. Ponekad još nisi raspoložen da to uradiš i kažeš sebi: „Zar moram ovako to da uradim? Zašto ne mogu to da uradim onako kako ja hoću? Zašto se od mene uvek zahteva da primenjujem istinu? Ne želim to da uradim, dojadilo mi je!“ Da bi se doživelo Božje delo, potrebno je proći kroz sledeći proces: od toga da se nevoljno primenjuje istina, do toga da se ona svojevoljno primenjuje; od negativnosti i slabosti, do snage i sposobnosti da se odreknu tela. Kada se dostigne izvesno iskustvo i zatim se dožive neka iskušenja i oplemenjivanje i na kraju se shvati Božja volja i neke istine, oni onda mogu biti donekle srećni i spremni za postupanje u skladu sa istina-načelima. Na početku ljudi ne žele da primenjuju istinu. Uzmite, na primer, revnosno ispunjavanje obaveza: shvataš u izvesnoj meri ispunjenje svojih obaveza i posvećenost Bogu i ujedno u izvesnoj meri razumeš istinu, ali kada ćeš biti u stanju da se potpuno posvetiš Bogu? Kada ćeš biti u stanju da sasvim pošteno ispunjavaš svoje dužnosti? To će zahtevati proces. Tokom tog procesa, mogao bi da suočiš sa brojnim nedaćama. Neki će se možda obračunati s tobom, a drugi će te možda kritikovati. Sve oči biće uperene u tebe, svi će motriti na tebe i tek tada ćeš početi da shvataš da grešiš i da si ti taj koji je loše radio, da je neprihvatljivo to što nisi revnosno ispunjavao svoju dužnost i da ne smeš da budeš nesmotren i površan! Sveti Duh će te prosvetiti iznutra i prekoriti te kada pogrešiš. U tom procesu ćeš shvatiti neke stvari o sebi i uvidećeš da imaš previše nečistoća, da gajiš previše ličnih pobuda i previše neumerenih želja dok ispunjavaš svoje dužnosti. Jednom kada budeš shvatio suštinu tih stvari, ako budeš u stanju da se pojaviš pred Bogom uz molitvu i istinsko kajanje, onda ćeš biti pročišćen od tih iskvarenih stvari. Ako na taj način često tragaš za istinom da bi rešio sopstvene praktične probleme, postepeno ćeš zakoračiti na pravi put vere; počećeš da imaš prava životna iskustva i tvoja iskvarena narav počeće postepeno da se pročišćava. Što se više tvoja iskvarena narav bude pročistila, to će se više tvoja život-narav promeniti.

Iako mnogi danas ispunjavaju svoje obaveze, koliko ih danas, suštinski posmatrano, te obaveze samo otaljava? Koliko je ljudi u stanju da prihvati istinu i izvršava svoje obaveze u skladu sa istina-načelima? Koliko ljudi ispunjava svoje dužnosti prema Božjim zahtevima pošto se njihova narav promenila? Detaljnije proučavajući ta pitanja saznaćeš da li si zaista na visini zadatka kada ispunjavaš svoju dužnost i jasno ćeš moći da vidiš da li se tvoja narav promenila. Postići transformaciju sopstvene naravi nije mala stvar; to ne znači da treba samo da pretrpiš određene promene u ponašanju, da stekneš iole znanja o istini, da budeš u stanju ponešto da ispričaš o sopstvenom iskustvu u svakom aspektu istine, da se malo promeniš ili postaneš poslušniji pošto su te prekorili. Te stvari ne predstavljaju transformaciju života-naravi. Zašto to kažem? Iako si se donekle promenio, još uvek ne primenjuješ stvarno istinu. Možda se tako ponašaš zato što si privremeno u odgovarajućem okruženju i situacija ti to dozvoljava, ili su su te pak primorale životne okolnosti. Pored toga, kada si dobrog raspoloženja, kada si u normalnom stanju i kada imaš delo Svetog Duha, možeš da primenjuješ istinu. Ali zamisli da si usred iskušenja, kada u svojim iskušenjima patiš kao Jov ili si pred iskušenjem smrti. Kada se to desi, da li ćeš i dalje biti u stanju da primenjuješ istinu i čvrsto stojiš svedočeći? Da li ćeš moći da kažeš, kao što je Petar rekao: „Čak i kada bih umro nakon što Te spoznam, kako da to ne učinim tako rado i srećno?“ Šta je Petar cenio? Petar je cenio poslušnost i smatrao je da je poznavanje Boga najvažnije, pa je bio u stanju da bude poslušan do smrti. Transformacija naravi ne dešava se preko noći, već je potreban čitav život prožet iskustvima da bi se postigla. Shvatiti istinu je nešto lakše, ali primeniti istinu u različitim situacijama je teško. Zašto je ljudima uvek teško da primene istinu? Sve te teškoće su u stvari neposredno povezane sa iskvarenom ljudskom naravi i predstavljaju smetnje koje proističu od iskvarene naravi. Samim tim, moraš mnogo da propatiš i platiš cenu kako bi se istina primenila. Da nemaš iskvarenu narav, ne bi morao da patiš i platiš cenu za primenu istine. Zar to nije očigledno? Ponekad može da izgleda kao da primenjuješ istinu, ali u stvarnosti priroda tvojih postupaka ne pokazuje da to činiš. Sledeći Boga, mnogi su u stanju da odbace svoju porodicu i karijeru i ispunjavaju svoje dužnosti i samim tim veruju da primenjuju istinu. Međutim, nikada nisu u stanju da svedoče iz iskustva. Šta se tu zapravo dešava? Ako ih cenimo prema ljudskim predstavama, čini se da primenjuju istinu, a Bog ipak ne priznaje ono što čine kao primenu istine. Ako iza stvari koje radiš stoje lične pobude i ako su te stvari iskvarene, onda ćeš biti podložan odstupanju od načela i ne može se reći da primenjuješ istinu; to je samo tip ponašanja. Strogo uzevši, taj tip tvog ponašanja verovatno će naići na Božju osudu i Bog ga neće ni pohvaliti, niti će mu odati počast. Ako bismo nastavili da razlučujemo suštinu i uzroke toga, ti si neko ko čini zlo i ta tvoja spoljašnja ponašanja predstavljaju protivljenje Bogu. Spolja posmatrano, ti ne prekidaš niti remetiš bilo šta i nisi učinio nikakvu stvarnu štetu. Sve izgleda logično i razumno, ali iznutra ima zagađujućih ljudskih faktora i namera, te je i suština toga da se čini zlo i opire Bogu. Prema tome, moraš da odrediš da li ti se narav promenila i da li primenjuješ istinu koristeći Božje reči, razmišljajući o pobudama svojih postupaka. To ne zavisi od toga da li su tvoji postupci u skladu sa ljudskim fantazijama i mislima, ili su po tvom ukusu; te stvari nisu bitne. Naprotiv, Bog je taj koji kaže da li si se povinovao Njegovoj volji ili ne, da li su tvoji postupci prožeti istina-stvarnošću ili ne i da li ispunjavaju Njegove zahteve i standarde. Jedino je ispravno porediti se u odnosu na Božje zahteve. Promeniti narav i primenjivati istinu nije tako jednostavno kao što ljudi zamišljaju. Da li sada to shvatate? Da li imate ikakvog iskustva u tome? Kada se radi o suštini nekog problema, možda je ne razumete; vaš ulazak bio je prviše površan. Po čitav dan jurcate okolo, od jutra do mraka, rano ustajete i kasno ležete, a opet niste postigli transformaciju vaše život-naravi i ne možete da dokučite šta je to transformacija naravi. To znači da je vaš ulazak previše površan, zar ne? Ma koliko dugo ste verovali u Boga, moguće je da ne uviđate suštinu i duboka pitanja vezana za transformaciju naravi. Može li se reći da vam se narav promenila? Kako znate da vas Bog hvali ili ne? U najmanju ruku, osetićeš se izuzetno neumoljivo u svemu što radiš i shvatićeš da te Sveti Duh vodi, da te prosvećuje i da deluje u tebi dok ispunjavaš svoje dužnosti, dok nešto radiš u Božjoj kući ili uopšte posmatrano. Tvoje ponašanje će se savršeno uklopiti u Božje reči i jednom kada budeš stekao određeno iskustvo, osetićeš da je način na koji si postupao u prošlosti bio relativno ispravan. Ipak, pošto si neko vreme sticao iskustvo, ako smatraš da neke stvari koje si činio u prošlosti nisu u redu i nezadovoljan si njima, i ako misliš da nisu bile u skladu sa istinom, to onda dokazuje da je sve što si radio predstavljalo otpor Bogu. To je dokaz da je tvoja služba bila puna buntovništva, otpora i načina postupanja svojstvenog ljudima i da si doživeo potpuni neuspeh u pokušajima da promeniš narav.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Šta treba znati o preobražaju sopstvene naravi“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 384

U određivanju da li ljudi mogu da poslušaju Boga ili ne, ključno je da li imaju bilo kakve ekstravagantne želje ili skrivene motive prema Njemu. Ako ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu, to dokazuje da Ga ne slušaju. Bez obzira na to šta ti se desi, ako to ne prihvataš od Boga i ne tražiš istinu, te uvek zastupaš sebe i uvek osećaš da si samo ti u pravu, i ako si iole u stanju da sumnjaš u to da je Bog istina i pravda, onda ćeš biti u nevolji. Takvi ljudi su najnadmeniji i najbuntovniji prema Bogu. Ljudi koji uvek zahtevaju nešto od Boga ne mogu Mu se istinski pokoriti. Ako postavljaš zahteve prema Bogu, to dokazuje da pokušavaš da sklopiš dogovor sa Bogom, da si se opredelio za svoju volju i da postupaš u skladu s njom. Time izdaješ Boga i u tebi nema poslušnosti. Postavljanje zahteva prema Bogu samo po sebi nema smisla; ako zaista veruješ da je On Bog, onda se nećeš usuditi da išta zahtevaš od Njega, niti ćeš osećati da imaš pravo da tražiš nešto od Njega, bez obzira da li to smatraš razumnim ili ne. Ako istinski veruješ u Boga i veruješ da je On Bog, onda ćeš Ga samo slaviti i pokoravati Mu se; nema drugog izbora. Ljudi danas ne samo da donose sopstvene odluke, već čak traže od Boga da deluje u skladu s njihovom voljom. Ne samo da se odlučuju da ne poslušaju Boga, već čak traže od Boga da On posluša njih. Zar to nije nerazumno? Stoga, ako u osobi nema istinske vere i suštinskog verovanja, ona nikada ne može dobiti Božju pohvalu. Kada su ljudi u stanju da manje zahtevaju od Boga, oni imaju više istinske vere i poslušnosti, a njihova razumnost je relativno normalna. Često je slučaj da što su ljudi skloniji da se raspravljaju i što više opravdanja imaju, to je teže izaći s njima na kraj. Ne samo da imaju mnogo zahteva, već ako im daš prst, tražiće ruku. Kada se zadovolje u jednom pogledu, postavljaće zahteve u drugom. Moraju da budu zadovoljni u svakom pogledu, a ako nisu, počinju da se vajkaju i otpisuju stvari kao da su beznadežne i ponašaju se nepromišljeno. Posle toga osećaju dug i kajanje, liju gorke suze i žele da umru. Kakva je korist od toga? Zar nisu nerazumni i neumorno nasrtljivi? Ovaj niz problema mora da se reši iz korena. Ako imaš iskvarenu narav i to ne rešiš, ako čekaš da upadneš u nevolju ili prouzrokuješ nesreću da bi je se rešio, kako možeš da nadoknadiš taj gubitak? Zar to neće pomalo biti kao da zatvaraš štalu kada je konj već pobegao? Stoga, da bi u potpunosti rešio problem svoje iskvarene naravi, moraš da tražiš istinu da bi je rešio kada se problem prvi put pojavi. Moraš da rešiš iskvarenu narav u samom nastanku, čime ćeš se obezbediti da nećeš činiti ništa loše i da ćeš sprečiti buduće probleme. Ako se iskvarena narav ukoreni i postane nečije mišljenje ili gledište, ona će moći da usmeri osobu da čini zlo. Stoga se introspekcija i samospoznaja uglavnom svode na otkrivanje iskvarene naravi i brzo traženje istine da bi se ona razrešila. Moraš znati šta je deo tvoje prirode, šta voliš, šta tražiš i šta želiš da postigneš. Moraš da proučiš to u skladu sa Božjim rečima da bi video da li je u skladu sa Božjom voljom i na koji način je pogrešno. Jednom kada sve to shvatiš, moraš da rešiš problem svog nenormalnog razuma, odnosno problem svoje nerazumne i nemilosrdne zamornosti. To nije samo problem tvoje iskvarene naravi, već se dotiče i nedostatka razuma. Pogotovo u onome što se tiče njihovih interesa, ljudi koji se zanesu ličnim interesom ne poseduju normalan razum. To je psihološki problem, a takođe i ljudska Ahilova peta. Neki ljudi osećaju da imaju određeni kov i neke darove i uvek žele da budu vođe i da se ističu, pa traže od Boga da ih koristi. Ako ih Bog ne koristi, kažu: „Kako Bog može da mi ne bude naklonjen? Bože, ako me iskoristiš da učiniš nešto važno, obećavam da ću Ti se dati!“ Da li je ovakva namera ispravna? Dobro je davati se Bogu, ali postoje motivi iza njihove spremnosti da Mu se daju. Oni vole položaje i na njih se usredsređuju. Kada su ljudi sposobni za istinsku poslušnost, kada slede Boga svim srcem bez obzira na to da li ih On koristi ili ne i daju se Bogu bez obzira na to da li imaju položaj ili ne, tek se tada može smatrati da poseduju razum i da su poslušni Bogu. Dobro je kada su ljudi voljni da se daju Bogu, a Bog je voljan da koristi takve ljude, ali ako nisu opremljeni istinom, Bog nema načina da ih koristi. Ako su ljudi spremni da teže ka istini i da sarađuju, mora da postoji pripremna faza. Tek kada ljudi shvate istinu i zaista budu u stanju da poslušaju Boga, Bog će moći zvanično da ih koristi. Ta faza obuke je od suštinskog značaja. Lideri i radnici danas su svi u toj fazi obuke. Nakon što steknu životno iskustvo i uspeju principijelno da se bave različitim pitanjima, oni će biti prikladni da ih Bog upotrebi.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Ljudi previše zahtevaju od Boga“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 385

Jedini stav koji stvoreno biće treba da ima prema Stvoritelju je pokornost, bezuslovna pokornost. To je nešto što neki ljudi danas možda neće moći da prihvate. To je zato što je njihov rast isuviše mali i oni nemaju istinu-stvarnost. Ako si u stanju da pogrešno protumačiš Boga ili Ga čak ne poslušaš i okreneš mu leđa kada On radi stvari koje su u suprotnosti sa tvojim predstavama – onda si daleko od toga da možeš da se pokoriš Bogu. Dok je čovek obezbeđen i zalivan Božjom reči, on zapravo teži jednom cilju, koji na kraju podrazumeva postizanje bezuslovne, apsolutne pokornosti Bogu – u tom trenutku ćeš ti, ovo stvorenje, dostići željeni standard. Postoje trenuci kada Bog namerno radi nešto što je u sukobu sa tvojim predstavama, i namerno radi nešto što je protiv tvojih želja i što možda izgleda protivno istini, bezobzirno prema tebi i u suprotnosti sa tvojim prioritetima. Možda će ti biti teško da prihvatiš i razumeš ove stvari, i bez obzira na to kako ih analiziraš, one mogu da ti izgledaju kao pogrešne i možda nećeš moći da ih prihvatiš, možda ćeš osećati da je Bog bio nerazuman kada je to uradio – ali zapravo je Bog ovo uradio namerno. Šta je Božji cilj kada čini te stvari? Da te testira i razotkrije, da vidi da li si u stanju da tragaš za istinom, bez obzira na to da li si istinski pokoran Bogu ili ne. Ne traži objašnjenje za sve što Bog radi i zahteva, i ne pitaj zašto. Od pokušaja da se Bog razume nema koristi. Ti samo treba da shvatiš da je Bog istina i da budeš sposoban za apsolutnu poslušnost. Jedino treba da prepoznaš da je Bog tvoj Stvoritelj i tvoj Bog. Ovo je više od bilo kog rasuđivanja, više od bilo koje ovozemaljske mudrosti, više od bilo kog ljudskog morala, etike, znanja, filozofije ili tradicionalne kulture – više čak i od ljudskih osećanja, ljudske pravednosti i takozvane ljudske ljubavi. Više je od svega. Ako ti ovo nije jasno, onda će pre ili kasnije doći dan kada će ti se nešto desiti i ti ćeš pasti. U najmanju ruku, pobunićeš se protiv Boga i hodati stranputicom; ako si na kraju u stanju da se pokaješ i prepoznaš Božju ljubav i značaj Božjeg dela u sebi, onda ćeš i dalje imati nadu u spasenje – ali ako padneš zbog ove stvari i nisi u stanju da se ponovo podigneš, onda za tebe nema nade. Bez obzira da li Bog sudi, grdi ili proklinje ljude, On to čini da bi ih spasao, i oni ne treba da se plaše. Čega bi trebalo da se plašiš? Treba da se plašiš Boga ukoliko kaže: „Prezirem te i odbacujem.“ Ako Bog ovo kaže, ti si u nevolji: to znači da te Bog neće spasiti, da nema nade u spasenje. I tako, u prihvatanju Božijeg dela, ljudi moraju da shvate Božju volju. Šta god da radiš, nemoj da cepidlačiš kada su u pitanju Božje reči, govoreći: „Sud i grdnja su u redu, ali zar osuda, prokletstvo, uništenje neće značiti da je za mene sve gotovo? Koja je svrha biti Božje stvorenje? Mene neće biti, a ti više nećeš biti moj Bog.“ Ako odbaciš Boga i nisi postojan u svom svedočenju, onda i Bog istinski može da odbaci tebe. Da li vi znate ovo? Ma koliko dugo ljudi verovali u Boga, ma koliko da su puteva prešli, posla uradili ili dužnosti obavljali, sve što su uradili za to vreme bila je priprema za jednu stvar. Koju? Pripremali su se da na kraju dostignu apsolutnu poslušnost Bogu, bezuslovnu poslušnost. Šta znači „bezuslovna“? To znači da ne tražiš opravdanja i ne govoriš ništa o sopstvenim objektivnim razlozima, to znači da ne cepidlačiš; nisi dostojan toga, jer si Božje stvorenje. Kada si sitničav u odnosu prema Bogu, ne znaš gde ti je mesto; kada pokušavaš da urazumiš Boga, opet ne znaš gde ti je mesto. Ne raspravljaj se sa Bogom, ne pokušavaj uvek da otkriješ razlog, ne insistiraj na razumevanju pre nego što poslušaš, kao i na tome da ne slušaš kada ne razumeš. Kada to uradiš, pogrešno si shvatio svoje mesto, i u tom slučaju tvoja poslušnost Bogu nije apsolutna; to je poslušnost koja je relativna i uslovna. Da li su oni koji postavljaju uslove za svoju poslušnost Bogu ljudi koji istinski slušaju Boga? Da li tretiraš Boga kao Boga? Da li obožavaš Boga kao Stvoritelja? Ako to ne radiš, onda te Bog ne priznaje. Šta moraš iskusiti da bi dostigao apsolutnu i bezuslovnu poslušnost Bogu? I kako bi to trebalo da iskusiš? Kao prvo, ljudi moraju da prihvate Božji sud i grdnju, moraju da prihvate da budu orezani i činjenicu da se On bavi njima. Pored toga, moraju da prihvate Božji nalog, moraju da tragaju za istinom dok obavljaju svoju dužnost, moraju da razumeju različite aspekte istine koji se odnose na život-ulazak, i moraju da razumeju Božju volju. Ponekad ljudi nisu dovoljno dobrog kova niti imaju moć razumevanja da bi shvatili istinu, i mogu tek nešto malo da shvate u razgovoru sa drugima ili kroz lekcije kojima ih podučavaju različite, od Boga stvorene, situacije. Ali moraš da znaš da je nužno imati srce koje je poslušno Bogu, ne smeš pokušavati da urazumiš Boga niti da postavljaš uslove; sve što Bog radi upravo je ono što treba da se uradi, jer On je Stvoritelj, a ti si Božje stvorenje. Moraš da budeš poslušan, i ne smeš stalno da pitaš šta je razlog niti da govoriš o uslovima. Ako ti nedostaje čak i ona najosnovnija poslušnost i podložan si sumnji i obazrivosti prema Bogu, ili tome da u svom srcu pomisliš: „Moram da se vidim da li će me Bog zaista spasiti i da li je Bog zaista pravedan. Svi kažu da je Bog ljubav – u tom slučaju moram da vidim da li zaista ima ljubavi u onom što Bog čini u meni, da li je to zaista ljubav“, ako stalno preispituješ da li je ono što Bog radi u skladu sa tvojim predstavama i ukusima, ili čak sa onim za šta veruješ da je istina, onda si na pogrešnom mestu i u nevolji: verovatno ćeš uvrediti Božju narav. Istine koje se odnose na poslušnost su ključne, i nijedna istina ne može biti potpuno i jasno objašnjena u samo nekoliko rečenica; sve se odnose na razna stanja ljudi i iskvarenost. Ulazak u istina-stvarnost se ne može postići za jednu, dve, tri ili pet godina. Moraju se iskusiti razne stvari, mora se iskusiti mnogo suda i grdnje Božijih reči, mnogo orezivanja i Božjeg bavljenja tobom. Tek kada na kraju dostigneš sposobnost da primenjuješ istinu, tvoje traganje za istinom će biti efikasno i tek tada ćeš posedovati istina-stvarnost. Istinsko iskustvo imaju samo oni koji poseduju istina-stvarnost.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 386

Ma koliko puta da si tokom doživljavanja Božjeg dela podbacio, posrnuo, bio orezan ili razotkriven, u tome nema ničeg lošeg. Kako god da su te orezivali i bilo da su to učinile vođe, radnici ili tvoja braća ili sestre, sve je to dobro. Moraš da zapamtiš sledeće: ma koliko da patiš, ti zapravo dobijaš. To može da potvrdi svako ko ima iskustva. Bez obzira na sve, uvek je dobro biti orezan ili razotkriven. To nije osuda. To je Božje spasenje i najbolja prilika da upoznaš sebe. Zahvaljujući tome, tvoje životno iskustvo može da dobije nov zamajac. Bez toga nećeš imati ni priliku, ni uslove, a ni kontekst da shvatiš istinu o svojoj iskvarenosti. Ako zaista shvatiš istinu i možeš da iskopaš iskvarene stvari sakrivene u dubini svog srca, ako možeš jasno da ih razlučiš, onda je to dobro, time se rešava veliki problem život-ulaska i to je od velike koristi za promene u naravi. Razvijanje sposobnosti da zaista spoznaš sebe ti je najbolja prilika da se popraviš i postaneš nova osoba; to ti je najbolja prilika da zadobiješ novi život. Kada zaista spoznaš sebe, uvidećeš da je veoma dragoceno kada istina postane nečiji život, bićeš žedan istine, primenjivaćeš istinu i ući ćeš u stvarnost. To je baš velika stvar! Ako možeš da zgrabiš tu priliku, revnosno razmisliš o sebi i stekneš istinsko znanje o sebi kad god podbaciš ili posrneš, onda ćeš usred negativnosti i slabosti biti u stanju da iznova ustaneš. Kada pređeš taj prag, moći ćeš da napraviš veliki iskorak i uđeš u istina-stvarnost.

Ako veruješ u Božju neprikosnovenost, onda moraš da veruješ da se svakodnevne pojave, bile one dobre ili loše, ne dešavaju nasumično. Ne radi se o tome da je neko namerno strog prema tebi ili da te je uzeo na zub; sve je to Bog uredio i orkestrirao. Zašto Bog orkestrira sve to? Ne da bi te razotkrio onakvog kakav jesi ili da bi te otkrio i prognao; otkrivanje tebe nije krajnji cilj. Cilj je da budeš usavršen i spasen. Kako te Bog usavršava? I kako te On spasava? On počinje tako što te čini svesnim sopstvene iskvarene naravi i navodi te da spoznaš svoju priroda-suštinu, svoje nedostatke i ono što ti nedostaje. Samo spoznajom tih stvari i jasnim razumevanjem istih možeš da tragaš za istinom i da postepeno odbacuješ svoju iskvarenu narav. Tako ti Bog pruža priliku. To je Božja milost. Moraš da znaš kako da iskoristiš tu priliku. Ne treba da se suprotstavljaš Bogu, da se sukobljavaš sa Bogom, niti da Ga pogrešno shvataš. Konkretno, kada se suočavaš sa ljudima, događajima i stvarima koje Bog uređuje oko tebe, nemoj stalno da budeš pod utiskom da stvari nisu onakve kakve želiš da budu; nemoj stalno da želiš da ih izbegneš ili da se uvek žališ i da pogrešno shvataš Boga. Ako stalno to radiš, onda ne doživljavaš Božje delo, i to će ti veoma otežati da uđeš u istina-stvarnost. Kad god naiđeš na nešto što ne možeš u potpunosti da shvatiš, kada naiđeš na poteškoću, moraš da naučiš da se pokoriš. Treba da počneš tako što ćeš da staneš pred Boga i da se više moliš. Tako će, pre nego što toga budeš i svestan, doći do promena u tvom unutrašnjem stanju i moći ćeš da tražiš istinu da bi rešio svoj problem. Tako ćeš biti u stanju da iskusiš Božje delo. Dok se to bude dešavalo, istina-stvarnost će se utkati u tebe i tako ćeš napredovati i proći kroz preobraženje stanja tvog života. Kada prođeš kroz tu promenu i poseduješ istina-stvarnost, posedovaćeš i rast, a sa rastom dolazi život. Ako neko uvek živi na osnovu iskvarene sotonske naravi, onda bez obzira na to koliko elana ili energije ima, još uvek ne može da se smatra da poseduje rast ili život. Bog deluje u svakoj osobi i bez obzira na to koji je Njegov metod, kakve ljude, događaje i stvari On koristi u Svojoj službi, ili kako su intonirane Njegove reči, On ima samo jedan krajnji cilj: da te spase. I kako te On spasava? On te menja. Kako onda da ne patiš nimalo? Moraćeš da patiš. Ta patnja može da podrazumeva mnogo toga. Prvo, ljudi moraju da pate kada prihvataju sud i grdnju Božjih reči. Kada su Božje reči prestroge i eksplicitne i ljudi pogrešno tumače Boga – pa čak imaju i predstave – to takođe može da bude bolno. Ponekad Bog stvori okruženje oko ljudi da bi otkrio njihovu iskvarenost, da bi ih naveo da preispitaju i spoznaju sebe, i tada će oni takođe malo patiti. Ponekad, kada su direktno orezani i razotkriveni, ljudi moraju da pate. To je slično hirurškom zahvatu – ako nema bola, nema ni dejstva. Ako svaki put kada si orezan i svaki put kada si otkriven zahvaljujući okruženju, ono budi tvoja osećanja i daje ti podsticaj, onda ćeš kroz taj proces ući u istina-stvarnost i imaćeš rast. Ako, svaki put kada si podvrgnut orezivanju i otkrivanju pomoću okruženja ne osećaš nikakav bol niti nelagodnost, i ne osećaš baš ništa, i ako ne staneš pred Boga da tražiš Njegovu volju, niti se moliš niti tražiš istinu, onda si zaista otupeo! Bog ne deluje u tebi kada tvoj duh ne oseća ništa, kada ne reaguje. Reći će: „Ta osoba je previše otupela i iskvarena je do srži. Kako god da je dovodim u red, orezujem ili pokušavam da je držim pod kontrolom, još uvek ne mogu da dirnem njeno srce niti da probudim njen duh. Ta osoba će biti u nevolji; nije je lako spasiti“. Ako ti Bog uredi određena okruženja, ljude, događaje i stvari, ako te oreže i ako iz toga izvučeš pouku, ako si naučio da staneš pred Boga, da tražiš istinu, i ako se, nesvesno, prosvetiš i prosvetliš i dostigneš istinu, ako si u tim okruženjima doživeo promenu, požnjeo nagrade i napredovao, ako počneš malo da shvataš Božju volju i prestaneš da se žališ, onda će sve to značiti da si bio postojan usred kušnji tih okruženja i da si izdržao probu. To će značiti da si prošao kroz to teško iskustvo. Kako će Bog gledati na one koji izdrže probu? Bog će reći da imaju iskreno srce i da mogu da podnesu tu vrstu patnje, i da, duboko u sebi, vole istinu i žele da zadobiju istinu. Ako Bog ima takvu procenu o tebi, zar nisi onda neko ko ima rast? Zar onda nemaš život? I kako se postiže taj život? Da li je to dar od Boga? Bog te opskrbljuje na razne načine i koristi razne ljude, događaje i stvari da te obuči. To je kao da te Bog lično hrani i poji, lično ti dostavlja različite namirnice i stavlja ih pred tebe da bi se sit najeo i nauživao; samo tada možeš da rasteš i da budeš postojan. Tako moraš da doživiš i shvatiš te stvari; tako se pokoravaš svemu što dolazi od Boga. To je način razmišljanja i stav koje moraš da poseduješ i moraš da naučiš da tražiš istinu. Ne treba stalno da tražiš spoljne uzroke ili da kriviš druge za svoje nevolje, niti da ljudima pronalaziš mane; moraš jasno da shvatiš Božju volju. Spolja se može činiti da neki ljudi imaju mišljenje o tebi ili predrasude prema tebi, ali ne treba tako da gledaš na stvari. Ako stvarima pristupaš s tog stanovišta, jedino što ćeš moći da uradiš jeste da izmišljaš izgovore i nećeš ništa postići. Trebalo bi da vidiš stvari objektivno i da prihvatiš sve što dolazi od Boga. Kada tako budeš gledao na stvari, biće ti lako da se pokoriš delu Božjem i moći ćeš da tražiš istinu i da dokučiš volju Božju. Kada se tvoje gledište i stanje uma isprave, moći ćeš da dostigneš istinu. Dakle, zašto to naprosto ne učiniš? Zašto se opireš? Kada bi prestao da se opireš, zadobio bi istinu. Ako se opireš, nećeš ništa zadobiti, a takođe ćeš povrediti Božja osećanja i razočarati Ga. Zašto će se Bog razočarati? Zato što ne prihvataš istinu, nemaš nadu u spasenje, a Bog ne može da te zadobije, pa kako onda da ne bude razočaran? Kada ne prihvatiš istinu, to je jednako odbacivanju hrane koju ti je Bog lično ponudio. Kažeš da nisi gladan i da ti to ne treba; Bog više puta pokušava da te podstakne da jedeš, ali ti i dalje ne želiš. Radije bi gladovao. Ti misliš da si sit, a zapravo nemaš baš ništa. Takvim ljudima mnogo nedostaje razum i mnogo su samopravedni; oni zaista ne prepoznaju dobru stvar kada je vide, oni su najjadniji i najžalosniji ljudi.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 387

U svom radu, crkvene starešine i delatnici moraju da obrate pažnju na dva načela: jedno je da rade tačno u skladu sa načelima predviđenim radnim aranžmanima, nikada ne kršeći ta načela, i da ne zasnivaju svoje delovanje na bilo čemu što zamisle niti na nekoj od sopstvenih ideja. U svemu što rade, treba da pokazuju brigu za rad crkve i da uvek u prvi plan stavljaju interese Božje kuće. Drugo načelo – koje je najbitnije – jeste da u svim stvarima moraju usredsređeno da prate usmeravanje Svetog Duha i da se svakim svojim delom strogo drže Božijih reči. Ako su i dalje u stanju da se protive usmeravanju Svetog Duha, ili ako tvrdoglavo slede vlastite ideje i čine stvari shodno svojoj mašti, onda njihova dela predstavljaju najozbiljniji otpor Bogu. Često okretanje leđa prosvećenju i usmeravanju Svetog Duha vodi ih pravo u ćorsokak. Ako izgube delo Duha Svetoga, onda neće moći da deluju; a i čak da nekako uspeju da deluju, neće ništa postići. Ovo su dva glavna načela kojih se starešine i delatnici moraju pridržavati dok delaju: jedno je da svoj posao obavljaju u potpunom skladu sa uređenim delovanjem Višnjeg, kao i da se ponašaju prema načelima koje je postavio Višnji; a drugo je da u sebi prate usmeravanje Svetog Duha. Jednom kada shvate ova dva načela, u svom delovanju neće biti tako podložni greškama. Vaše iskustvo u obavljanju crkvenog posla još uvek je ograničeno, i kada delate, ono je u velikoj meri uprljano vašim ličnim idejama. Povremeno možda ne razumete prosvećenje ili usmeravanje Svetog duha u sebi; u drugim slučajevima, deluje da ga razumete, ali ćete ga verovatno ignorisati. Vi uvek zamišljate ili izvodite zaključke u ljudskom maniru, delate kako mislite da je prikladno, bez ikakve brige o namerama Svetog Duha. Vi obavljate svoj rad isključivo prema svojim idejama, ostavljajući po strani svako prosvećenje koje dolazi od Svetog Duha. Takve situacije su često prisutne. Unutrašnje usmeravanje od strane Svetog Duha nije transcendentalno; ono je, naime, vrlo normalno. Odnosno, u dubini svog srca osećate ovo kao prikladan način delanja, a to je najbolji put. Ova misao je zapravo sasvim jasna; nije došla pukim razmišljanjem, a ponekad ne razumete sasvim zašto bi trebalo da se ponašate na ovaj način. Ovo često nije ništa drugo do prosvećenje Svetog Duha. To se najčešće dešava ljudima koji imaju iskustva. Sveti Duh vas usmerava da uradite ono što je najprikladnije. To nije nešto o čemu mislite, već je to osećaj vašeg srca koji vas vuče da prihvatite da je to najbolji način delanja, a pri tome volite da tako delate ni sami ne znajući zašto. Ovo može doći od Svetog Duha. Do sopstvenih ideja se često dolazi razmišljanjem i razmatranjem, i one su zaprljane samovoljom; ljudi uvek misle o tome šta njima donosi korist i prednost; svako delo koje čovek odluči da sprovede sadrži ove stvari u sebi. Usmeravanje Svetog Duha, međutim, ni na koji način ne sadrži tu onečišćenost. Neophodno je da se posebna pažnja obrati na usmeravanje ili prosvećenje od strane Svetog Duha; naročito kada je reč o ključnim temama, morate biti pažljivi da biste ih shvatili. Ljudi koji vole da misle svojom glavom, i koji vole da postupaju prema svojim idejama, najpodložniji su tome da propuste usmeravanje ili prosvećenje. Prikladne starešine i delatnici, ljudi su koji poseduju delo Svetog Duha, koji su u svakom trenutku posvećeni delovanju Svetog Duha, koji su pokorni Svetom Duhu, imaju bogojažljivo srce, koji vode računa o Božjim namerama i neumorno teže istini. Da biste ugodili Bogu i ispravno svedočili za Njega, pri obavljanju svoje dužnosti često morate da razmišljate o svojim motivima i o svojoj uprljanosti, a onda da posmatrate u kojoj meri je delo motivisano ljudskim idejama, u kojoj meri je rođeno prosvećenjem Svetog Duha, i koliko je u saglasnosti sa Božjim rečima. Morate stalno, i u svakoj situaciji, da razmišljate jesu li vaše reči i dela u skladu sa istinom. Ovakvim redovnim vežbanjem izaći ćeš na pravi put služenja Bogu. Neophodno je da posedujete istina-realnosti da biste postigli služenje Bogu na način koji je u skladu sa Njegovim namerama. Samo onda kada razumeju istinu, ljudi mogu da raspoznaju i prepoznaju šta dolazi od njihovih vlastitih ideja, a šta dolazi od ljudskih motiva. Oni su sposobni da prepoznaju ljudske nečistote, kao i šta znači kada se deluje u skladu sa istinom. Tek nakon što raspoznaju istinu, može se osigurati da će je sprovesti u delo i da će se potpuno uskladiti sa Božjim namerama. Bez razumevanja istine, ljudima je nemoguće da vežbaju rasuđivanje. Smeten čovek može da veruje u Boga celog života bez znanja šta znači otkriti svoju ličnu iskvarenost ili šta znači odupreti se Bogu, zato što on ne razume istinu; ta misao ni ne postoji u njegovom umu. Istina je van domašaja ljudi suviše niskog kova; bez obzira kako besedite sa njima, oni i dalje ne razumeju. Takvi ljudi su smeteni. U svojoj veri, smeteni ljudi ne mogu svedočiti Bogu; oni jedva mogu da malo služe. Ako starešine i delatnici dobro obavljaju svoje dužnosti, onda njihov kov ne može biti previše loš. U najmanju ruku, moraju da imaju duhovno razumevanje i čisto shvatanje stvari, kako bi mogli lako da razumeju istinu i da vežbaju istinu. Iskustvo nekih ljudi je previše površno, pa je nekad izobličeno razumeju, i tada su skloni pravljenju grešaka. Kada im se razumevanje izobliči, nisu dorasli zadatku da primenjuju istinu. Kada postoje izobličenja u razumevanju, ljudi će po svoj prilici poštovati propise, a kada poštuju propise, lako prave greške i nisu dorasli zadatku primene istine. Kada postoje izobličenja u razumevanju, takođe lako možete biti navedeni na stranputicu i iskorišćeni od strane antihrista. Zbog toga, izobličenje u razumevanju može da vodi do mnogih grešaka. Kao rezultat, ne samo da neće dobro obavljati svoje dužnosti, već mogu lako i da zalutaju, što šteti život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Kolika je vrednost nekoga ko ovako obavlja svoju dužnost? Oni su prosto postali neko ko prekida i ometa delovanje crkve. Povrh svega, moraju se izvući pouke iz ovih neuspeha. Kako bi ispunili delo koje Bog poverava, za starešine i delatnike je neophodno da shvate ova dva načela: prvo, da se prilikom obavljanja dužnosti strogo pridržavaju radnih aranžmana Višnjeg; drugo, moraju da obrate pažnju i pokore se usmeravanju Svetog Duha u skladu sa Božjom reči. Samo kada se shvate ova dva načela, delovanje pojedinca može biti efikasno i udovoljiti Božjim namerama.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 388

Petar je nastojao da upozna samog sebe i istraži šta je u njemu bilo otkriveno putem oplemenjenosti Božjih reči i kroz razna iskušenja koja mu je Bog priredio. Kada je istinski razumeo samog sebe, Petar je shvatio do koje mere su ljudi iskvareni, koliko su bezvredni i nedostojni da služe Bogu i da nisu zaslužili da žive pred Bogom. Petar se zatim prostro pre Bogom. Pošto je toliko toga doživeo, Petar je na kraju shvatio: „Poznavati Boga je nešto najdragocenije! Bila bi grehota da umrem pre nego što Ga upoznam. Upoznati Boga je nešto najvažnije i najsmislenije što postoji. Ako čovek ne poznaje Boga, onda ne zaslužuje da živi, isti je kao i životinje i nema života.“ Do trenutka kada je Petrovo iskustvo dostiglo tu tačku, on je već bio upoznao svoju prirodu i relativno dobro je sagledao. Iako možda ne bi umeo da je objasni tako jasno kao današnji ljudi, Petar je istinski dostigao to stanje. Prema tome, da bi se hodalo putem traganja za istinom i postigla savršenost potrebno je upoznati sopstvenu prirodu iz Božjih izjava, kao i razumeti različite aspekte sopstvene prirode i precizno objašnjavanje iste rečima, jasno i otvoreno. Samo to znači istinski poznavati samog sebe i samo ćeš na taj način da postigneš rezultate koje Bog zahteva. Ako tvoje znanje još nije dostiglo tu tačku, ali tvrdiš da poznaješ sebe i govoriš da si stekao život, zar to jednostavno nije puko hvalisanje? Ne poznaješ sebe, niti znaš šta si pred Bogom, da li si zaista dostigao standarde ljudskosti ili koliko sotonskih osobina još uvek imaš u sebi. Još uvek ti nije jasno kome pripadaš i ne poseduješ nikakvo znanje o samom sebi – kako onda možeš da imaš razum pred Bogom? Kada je Petar tragao za životom, usredsredio se na razumevanje samog sebe i promenu njegove prirode tokom njegovih iskušenja, i težio je da upozna Boga. Na kraju je pomislio, „Ljudi moraju da tragaju za razumevanjem Boga u životu; poznavati Boga je najvažnija stvar. Ako ne poznajem Boga, ne mogu da počivam u miru kada umrem. Jednom kada Ga upoznam, ako Bog uredi da umrem, osećao bih se veoma zadovoljno. Neću se uopšte žaliti i ceo moj život do tog trenutka biće ostvaren.“ Petar nije mogao da stekne taj stepen razumevanja ili dostigne taj nivo odmah pošto je počeo da veruje u Boga, već je prvo prošao brojna iskušenja. Bilo je potrebno da u svom iskustvu dođe do prekretnice i da u potpunosti razume sebe, pre nego što je shvatio vrednost poznavanja Boga. Prema tome, Petrov put je bio put traganja za istinom, i put sticanja života i usavršavanja. To je bio aspekt na koji je njegovo konkretno delovanje bilo usmereno.

U svojoj veri u Boga, kojim putem danas hodate? Ako ne tragaš za životom, razumevanjem samog sebe i bogospoznajom kao što je to Petar činio, onda ne hodaš Petrovim putem. U današnje vreme, većina ljudi je u sledećem stanju: da bih dobio blagoslove, moram da se dam za Boga i da platim cenu za Njega. Da bih dobio blagoslove, moram sve da napustim za Boga. Moram da ostvarim ono što mi je On poverio i moram dobro da izvršim svoju dužnost. U tom stanju preovladava namera da se dobiju blagoslovi, što je primer potpunog davanja sebe za Boga, kako bi se od Njega dobile nagrade i kruna. Takve osobe u srcu nemaju istinu i sigurno je da se njihovo poimanje sastoji tek od nekoliko reči i doktrina kojima se razmeću gde god da odu. Njihov put je Pavlov put. Oni na svojoj veri stalno i mukotrpno rade i duboko u sebi osećaju da će, što se više budu trudili, više dokazati svoju odanost Bogu; da će, što se više budu trudili, Bog sigurno biti zadovoljan; da će još više zaslužiti da dobiju krunu pred Bogom i primiti veće blagoslove. Misle da će, ako budu mogli da izdrže patnje, ako budu mogli da propovedaju i umru za Hristosa, ako budu u stanju da žrtvuju sopstveni život i ako budu mogli da izvrše sve dužnosti koje im je Bog poverio, oni biti ti koji će dobiti najveće blagoslove i kojima će sigurno biti date krune. To je bilo upravo ono što je Pavle zamišljao i za čim je tragao. To je upravo i put kojim je hodao i te misli su ga vodile dok je delaou službi Boga. Zar te misli i namere ne potiču od sotonske prirode? Baš kao ljudi s ovog sveta koji veruju da, dok su na zemlji, moraju da tragaju za znanjem i, pošto ga budu stekli, mogu da se izdvoje od gomile, da postanu funkcioneri s višim statusom. Misle da, jednom kada steknu status, mogu da ostvare svoje ambicije i da svoje poslove i porodičnu situaciju dovedu do određenog nivoa blagostanja. Zar taj put ne slede i svi nevernici? Oni kojima preovladava ta sotonska priroda u svojoj veri mogu da liče samo na Pavla. Oni misle: „Moram da odbacim sve da bih se dao Bogu. Moram da budem odan pred Bogom i na kraju ću dobiti velike nagrade i velike krune.“ To je isti stav koji imaju ovosvetski ljudi koji teže ovosvetskim stvarima. Oni se ni po čemu ne razlikuju i svima vlada ista priroda. Kada ljudi imaju tu vrstu sotonske prirode, u svetu će težiti sticanju znanja, učenju, dobijanju statusa i izdvajanju iz mase. Ako veruju u Boga, trudiće se da dobiju sjajne krune i velike blagoslove. Ako ljudi ne tragaju za istinom kada veruju u Boga, sigurno će stupiti na taj put. To je nepromenjiva činjenica i prirodni zakon. Put kojim hodaju ljudi koji ne tragaju za istinom sušta je suprotnost Petrovom putu. Kojim putem vi trenutno hodate? Iako možda nisi planirao da hodaš Pavlovim putem, tvoja priroda je odredila da njime hodaš i u tom pravcu ideš sebi uprkos. Iako bi želeo da stupiš na Petrov put, ako nisi siguran kako to da uradiš, nesvesno ćeš zakoračiti na Pavlov put: to je realnost. Kako danas hodati Petrovim putem? Ako nisi u stanju da razlučiš Petrov od Pavlovog puta ili ih uopšte ne poznaješ, ma koliko tvrdio da hodaš Petrovim putem, tvoje reči su isprazne. Prvo, moraš da imaš jasnu sliku o tome šta je Petrov, a šta Pavlov put. Tek kada stvarno budeš shvatio da je Petrov put u stvari put potrage za životom i jedini put ka savršenstvu, moći ćeš da hodaš Petrovim putem, tragajući kao što je on tragao i primenjujući principe koje je on primenjivao. Ako ne razumeš Petrov put, onda će put kojim ćeš hodati sigurno biti Pavlov put, jer drugog puta za tebe neće biti i po tom pitanju nećeš imati izbora. Ljudima koji ne razumeju istinu i koji nisu u stanju da tragaju za njom biće veoma teško da hodaju Petrovim putem, čak i ako su odlučni u toj nameri. Može se reći da Božja blagodat i Božje uzdizanje, koje vam je On sada otkrio, predstavljaju put ka spasenju i savršenstvu. On je Taj koji vas vodi na Petrov put. Bez Božjeg usmeravanja i prosvećenja, niko ne bi mogao da zakorači na Petrov put i jedini izbor bio bi hodati Pavlovim putem, idući Pavlovim stopama u propast. U to vreme, Pavle nije smatrao da greši što hoda tim putem; bio je uveren da je to ispravno. Nije stekao istinu, a posebno nije promenio narav. Previše je verovao u sebe i smatrao da u pogledu tog njegovog uverenja ne postoji nikakav problem. Nastavio je napred, pun samopouzdanja i potpuno siguran u sebe. Na kraju se nije urazumio. I dalje je mislio da za njega, živeti znači Hristos. Pavle je takav nastavio tim putem do samog kraja, i kada je bio kažnjen, sve je za njega već bilo svršeno. Pavlov put nije podrazumevao samospoznaju, a kamoli stremiti ka promeni naravi. Nikada nije raščlanio sopstvenu prirodu, niti je stekao bilo kakvo znanje o tome ko je on. Jednostavno je znao da je on glavni krivac za Isusov progon. Međutim, nije uopšte razumeo sopstvenu prirodu i, pošto je završio svoje delovanje, Pavle je smatrao da živi kao Hristos i da bi trebalo da bude nagrađen. Pavlovo delo bilo je samo služenje Bogu. Što se Pavla lično tiče, iako je primio određena otkrivenja od Svetog Duha, on nije uopšte stekao istinu niti život. Stoga ga Bog nije spasao. Naprotiv, Bog ga je kaznio. Zašto se kaže da je Petrov put put ka savršenstvu? To je zato što je svojim delovanjem Petar stavio poseban naglasak na život, na stremljenje da upozna Boga i na upoznavanje samog sebe. Kroz svoje iskustvo Božjeg dela upoznao je sebe, stekao je razumevanje o iskvarenim stanjima čoveka, saznao za sopstvene nedostatke i otkrio najdragoceniju stvar kojoj bi ljudi trebalo da streme. Bio je u stanju da iskreno voli Boga, naučio je kako da se oduži Bogu, stekao je određenu istinu i posedovao je stvarnost koju Bog zahteva. Po svemu što je Petar izgovorio za vreme svojih iskušenja vidi se da je zaista bio onaj koji je najbolje razumeo Boga. Pošto je u toj meri shvatio istinu iz Božjih reči, njegov put postajao je sve sjajniji i sve usklađeniji sa Božjim namerama. Da Petar nije posedovao tu istinu, put kojim je hodao ne bi bio tako ispravan.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako hodati Petrovim putem“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 389

Petar Mi je godinama bio veran, a nikada nije gunđao niti se žalio; čak ni Jov mu nije bio ravan, a kroz vreme, svi su sveci bili daleko od Petra. On ne samo da je tražio da Me spozna, već Me je i spoznao u vreme kada je Sotona sprovodio svoje lažljive smicalice. Ovo je Petra navelo da Mi godinama služi, uvek u skladu sa Mojim namerama, i iz tog razloga Sotona ga nikada nije iskorišćavao. Petar je izvukao pouke iz Jovove vere, ali je takođe jasno uočio Jovove mane. Iako je Jov imao ogromnu veru, nedostajalo mu je znanje o stvarima u duhovnom svetu, pa je izgovorio mnoge reči koje nisu odgovarale stvarnosti; ovo pokazuje da je Jovovo znanje bilo plitko i da nije moglo da se usavrši. Stoga se Petar uvek usredsređivao na sticanje osećaja duha i uvek je obraćao pažnju na posmatranje pokretačkih sila duhovnog sveta. Posledično, on ne samo da je bio u stanju da dokuči neke Moje namere, već je imao i nešto znanja o lažljivim smicalicama Sotone. Zbog toga je njegovo znanje o Meni tokom vekova postalo veće od ičijeg drugog.

Iz Petrovog iskustva nije teško videti da ako ljudi žele da Me spoznaju, moraju da se usredsrede na pažljivo razmatranje u sopstvenom duhu. Ja ne tražim od tebe da Mi „posvetiš“ određenu količinu spolja; ovo je od sekundarnog značaja. Ako Me ne spoznaješ, onda su sva vera, ljubav i odanost o kojima govoriš samo privid; to su prazne priče, a ti ćeš zasigurno postati neko ko se preda Mnom jako hvali, ali sebe ne spoznaje. Kao takvog, Sotona će te ponovo uhvatiti u zamku i nećeš moći da se izvučeš; postaćeš sin propasti i predmet uništenja. Međutim, ako si nezainteresovan i ne haješ za Moje reči, onda Mi se nesumnjivo protiviš. Ovo je činjenica i bilo bi ti bolje da pogledaš kroz kapiju duhovnog sveta u brojne i različite duhove koje sam izgrdio. Ko od njih, suočen sa Mojim rečima, nije bio negativan, nemaran i nenaklonjen? Ko od njih nije bio ciničan prema Mojim rečima? Ko od njih nije pokušavao da nađe zamerku Mojim rečima? Ko od njih nije koristio Moje reči kao „odbrambeno oružje“ kojim bi se „zaštitio“? Sadržaj Mojih reči oni nisu koristili kao način da Me spoznaju, već samo kao igračke da se poigraju. Zar Mi se u ovome nisu direktno opirali? Ko su Moje reči? Ko je Moj Duh? Toliko puta sam vam postavio takva pitanja, pa ipak, da li ste o njima ikada stekli veći i jasan uvid? Jeste li ih ikada zaista iskusili? Još jednom vas podsećam: Ako ne spoznajete Moje reči, ne prihvatate ih niti ih sprovodite u delo, onda ćete neminovno postati predmet Moje grdnje! Zasigurno ćete postati Sotonine žrtve!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 8. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 390

Iako mnogi ljudi veruju u Boga, malo njih razume šta vera u Boga znači i šta moraju da urade da bi bili u skladu s Božjim namerama. To je zato što, iako im je bliska reč „Bog“ i izrazi kao što je „Božje delo“, ljudi ne poznaju Boga, a još manje poznaju Njegovo delo. Stoga ne treba da čudi to što su svi oni koji ne poznaju Boga smeteni u svojoj veri u Njega. Veru u Boga ljudi ne shvataju ozbiljno, i to isključivo zbog toga što im je verovanje u Boga isuviše strano, isuviše čudno. Na taj način, oni ne uspevaju da ispune Božje zahteve. Drugim rečima, ako ljudi ne poznaju Boga i ne poznaju Njegovo delo, onda oni nisu prikladni za Božju upotrebu, a još manje su u stanju da udovolje Njegovim namerama. „Vera u Boga“ znači verovanje da Bog postoji; to je najjednostavniji koncept kada je reč o verovanju u Boga. Nadalje, verovati u postojanje Boga nije isto što i istinski verovati u Boga, već je to pre neka vrsta proste vere, sa snažnim religijskim prizvukom. Istinska vera u Boga podrazumeva sledeće: na osnovu vere da je Bog suveren nad svim stvarima, čovek doživljava Njegove reči i Njegovo delo, pročišćuje svoju iskvarenu narav, udovoljava Božjim namerama i spoznaje Boga. Samo se takvo putovanje može nazvati „verom u Boga“. Pa ipak, ljudi na veru u Boga često gledaju kao na jednostavnu i beznačajnu stvar. Ljudi koji na ovaj način veruju u Boga zaboravili su šta znači verovati u Boga, tako da oni, čak i ako do samog kraja budu verovali, nikada neće od Boga dobiti priznanje, jer koračaju pogrešnim putem. Danas još uvek ima onih koji u Boga veruju na osnovu reči i prazne teorije. Oni ne znaju da im nedostaje suština vere u Boga, te stoga ne mogu da prime Božje priznanje. Uprkos tome, oni se Bogu i dalje mole da ih blagoslovi sigurnošću i dovoljnom blagodati. Zastanimo, utišajmo svoja srca i zapitajmo se: je li moguće da je verovanje u Boga zaista najlakša stvar na svetu? Je li moguće da verovanje u Boga ne znači ništa više od primanja obilja blagodati od Boga? Jesu li ljudi koji u Boga veruju, a da Ga pritom ni ne poznaju, ili pak veruju u Boga, a ipak Mu se protive, zaista sposobni da udovolje Božjim namerama?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 391

Šta je to čovek zadobio otkad je počeo da veruje u Boga? Šta si ti spoznao o Bogu? Koliko si se promenio zbog svoje vere u Boga? Svi vi danas znate da svrha čovekove vere u Boga nije samo spasenje duše i dobrobit tela, niti je to obogaćenje čovekovog života kroz ljubav prema Bogu i tome slično. Kako stvari stoje, ako Boga voliš samo zarad dobrobiti tela ili trenutnog zadovoljstva, onda je ljubav koju tražiš ipak onečišćena i nije Bogu ugodna, čak i ako ona naposletku dostigne vrhunac i ako ti ništa više od toga ne tražiš. Oni koji bi da svojom ljubavlju prema Bogu obogate svoje bledo bivstvovanje i ispune prazninu u svom srcu, pripadaju onoj vrsti ljudi koja pohlepno teži lagodnom životu, a ne onoj koja iskreno traži da voli Boga. Takva je ljubav usiljena; ona je zapravo potraga za mentalnim zadovoljenjem i Bogu je krajnje nepotrebna. Kakva je, dakle, tvoja ljubav? Zbog čega ti voliš Boga? Koliko u tebi, ovoga trena, ima prave ljubavi prema Bogu? Ogromna većina vas Boga voli na maločas pomenuti način. Takva ljubav samo održava postojeće stanje; ona ne može postati nepromenljiva, niti se može ukoreniti u čoveku. Ta vrsta ljubavi je kao cvet koji procveta i uvene, a da se iz njega ne izrodi plod. Drugim rečima, ako nema nikoga ko bi te, nakon što si Boga jednom zavoleo na takav način, poveo putem koji se pruža pred tobom, zasigurno ćeš se srušiti. Ako si u stanju da Boga voliš samo u vreme ljubavi prema Bogu, dok nakon toga tvoja životna dispozicija ostaje nepromenjena, ti onda nećeš moći da pobegneš od uticaja tame koji se nad tobom nadvija, niti da se oslobodiš Sotoninih okova i njegovog lukavstva. Bog nijednog takvog čoveka ne može u potpunosti da zadobije; njegov će duh, duša i telo naposletku ipak pripasti Sotoni. Oko toga ne može biti nikakve sumnje. Svi oni koje Bog ne može u potpunosti da zadobije vratiće se na svoje prvobitno mesto, u naručje Sotone, i stropoštaće se u jezero ognja i sumpora kako bi prihvatili sledeći korak Božje kazne. Oni koje je Bog zadobio jesu oni koji se bune protiv Sotone i beže od njegove vlasti. Oni se zvanično ubrajaju među narod carstva. Upravo na taj način i nastaje narod carstva. Želiš li da postaneš jedna takva osoba? Želiš li da te Bog zadobije? Želiš li da pobegneš od Sotonine vlasti i da se vratiš Bogu? Pripadaš li ti sad Sotoni ili se ubrajaš među narod carstva? Ove bi stvari već trebalo da ti budu jasne, bez potrebe za dodatnim objašnjenjima.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kojeg stanovišta treba da se drže vernici“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 392

U prošlosti su mnogi tragali vođeni divljim ambicijama i predstavama; njihovo je traganje bilo posledica njihovih nadanja. Ostavimo načas ova pitanja po strani; ono što je sada od ključne važnosti jeste pronalaženje načina praktičnog delovanja koji će svakome od vas omogućiti da pred Bogom očuva svoje normalno stanje i da se postepeno oslobodi okova Sotoninog uticaja, kako bi Bog mogao da ga zadobije i kako bi na zemlji proživeo ono što Bog od njega zahteva. Jedino na ovaj način možete udovoljiti Božjim namerama. Mnogi u Boga veruju ne znajući ni šta želi Bog, a šta Sotona. Njihova je vera prepuna nedoumica i oni naprosto idu kud ih život nosi, te stoga nikad nisu živeli normalnim hrišćanskim životom; štaviše, nikad nisu uspostavili normalne odnose s ljudima, a kamoli normalan odnos sa Bogom. Iz ovoga se može videti da postoje brojne čovekove poteškoće i nedostaci, kao i drugi faktori koji mogu da osujete Božju volju. To je dovoljan dokaz da čovek još uvek nije izašao na pravi put vere u Boga, niti je zakoračio u stvarno iskustvo ljudskog života. Šta se zapravo podrazumeva pod izlaskom na pravi put vere u Boga? Izaći na pravi put znači da svoje srce možeš u svakom trenutku da stišaš pred Bogom i da uživaš u normalnom zajedništvu s Njim, te da postepeno uviđaš šta je to što čoveku nedostaje i da polako stičeš sve dublje znanje o Bogu. Na taj način, tvoj duh svakodnevno stiče nove uvide i novo prosvećenje; tvoja čežnja raste, tražiš da zakoračiš u istinu, a svakog te dana obasjava novo svetlo i ti stičeš novo razumevanje. Tim se putem postepeno oslobađaš uticaja Sotone i napreduješ u životu. Takvi su ljudi izašli na pravi put. Oceni svoja stvarna iskustva i analiziraj put kojim si tragao u svojoj veri: kad sve to uporediš s onim što sam maločas opisao, smatraš li da ideš pravim putem? Po kojim si se pitanjima oslobodio Sotoninih okova i njegovog uticaja? Ako tek treba da izađeš na pravi put, to znači da tvoje veze sa Sotonom još uvek nisu prekinute. Da li će te, u tom slučaju, tvoje traženje da voliš Boga povesti ka ljubavi koja je autentična, odlučna i čista? Kažeš da je tvoja ljubav prema Bogu nepokolebljiva i iskrena, a ipak se još uvek nisi oslobodio Sotoninih okova. Zar time ne pokušavaš da nasankaš Boga? Ako želiš da dostigneš stanje u kojem tvoja ljubav prema Bogu neće biti onečišćena, ako želiš da te Bog u celosti zadobije i da se ubrojiš među narod carstva, najpre moraš da izađeš na pravi put vere u Boga.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kojeg stanovišta treba da se drže vernici“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 393

Zajednički problem koji postoji u svim ljudima jeste to što shvataju istinu, ali ne uspevaju da je sprovedu u delo. Razlog za to je, sa jedne strane, to što nisu voljni da plate cenu, a sa druge, to što im je razlučivanje odveć neodgovarajuće; nisu u stanju da brojne poteškoće iz svakodnevnog života vide onakvim kakve jesu, i ne znaju kako da u praksi pravilno postupaju. Pošto su iskustva ljudi odveć plitka, njihov kov previše slab, a nivo shvatanja istine ograničen, nemaju načina da razreše poteškoće sa kojima se susreću u svakodnevnom životu. U Boga veruju samo na rečima i nisu u stanju da Boga uvedu u svakodnevni život. Drugim rečima, Bog je Bog, život je život, a ljudi kao da nemaju nikakav odnos sa Bogom u svojim životima. Tako svi misle. Kada ljudi u Boga veruju na ovaj način, On ih u stvari neće zadobiti i usavršiti. Zapravo, nije da reč Božja nije u potpunosti došla do izražaja, već ljudska moć razumevanja naprosto nije odgovarajuća. Moglo bi se reći da skoro niko ne postupa u skladu sa izvornim željama Božjim; umesto toga, njihova je vera u Boga u skladu sa njihovim sopstvenim željama, verskim predstavama kojih su se držali u prošlosti, i sopstvenim načinom delanja. Malo je onih koji prođu kroz preobražaj pošto prihvate reč Božju i počnu da delaju u skladu sa namerama Njegovim. Umesto toga, oni se drže svojih pogrešnih verovanja. Kada ljudi počnu da veruju u Boga, to čine na osnovu konvencionalnih pravila religije, i žive i ostvaruju uzajaman kontakt sa drugima isključivo na osnovu filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Moglo bi se reći da se ovo odnosi na devet od deset ljudi. Veoma je malo onih koji sroče novi plan i okrenu novi list pošto počnu da veruju u Boga. Čovečanstvo nije uspelo da vidi reč Božju kao istinu niti, uzimajući je za istinu, da je sprovede u delo.

Uzmimo, na primer, veru u Isusa. Bilo da je neko tek počeo da veruje ili to čini već veoma dugo, svi su prosto primenjivali koje god talente da su imali i prikazivali koje god veštine da su posedovali. Ljudi su naprosto u svoje uobičajene živote dodavali „vera u Boga“, ove tri reči, a nisu načinili nikakvu promenu u svojoj naravi, i njihova vera u Boga nije porasla ni u najmanjoj meri. Njihova potraga nije bila ni topla ni hladna. Nisu rekli da bi se odrekli svoje vere, ali nisu ni posvetili sve Bogu. Nikada nisu istinski voleli Boga niti Mu se pokoravali. Njihova vera u Boga bila je mešavina stvarne i lažne, prišli su joj sa jednim otvorenim i jednim zatvorenim okom, i nisu bili iskreni u primenjivanju svoje vere. Nastavili su u takvom stanju zbunjenosti i na kraju su umrli zbrkanom smrću. U čemu je smisao svega toga? Danas, da biste verovali u praktičnog Boga, morate da zakoračite na pravi kolosek. Ako verujete u Boga, ne treba samo da tražite blagoslove, već da Boga volite i da Boga spoznate. Kroz Njegovo prosvećenje, kroz vaše sopstvene traženje, možete da jedete i pijete reč Njegovu, dostignete istinsko razumevanje Boga i posedujete pravu ljubav prema Bogu koja potiče iz dubine vašeg srca. Drugim rečima, kada je tvoja ljubav ka Bogu najiskrenija i kad niko ne može da je uništi niti se ispreči pred tvojom ljubavlju ka Njemu, u tom si trenutku na pravom koloseku u svom verovanju u Boga. Time dokazuješ da pripadaš Bogu, jer tvoje je srce već u posedu Božjem i ništa drugo tad ne može da te uzme u posed. Kroz tvoje iskustvo, kroz cenu koju si platio i kroz delo Božje, možeš da dostigneš neizmoljenu ljubav ka Bogu – a kada to učiniš, oslobodićeš se uticaja Sotone i počećeš da živiš u svetlosti reči Božje. Tek kada se oslobodiš uticaja tame, može se reći da si stekao Boga. U svom verovanju u Boga, moraš da nastojiš da tražiš ovaj cilj. To je dužnost svakog od vas. Niko od vas ne treba da bude zadovoljan trenutnim stanjem stvari. Ne može biti dvoumljenja oko dela Božjeg, niti se ono može uzimati olako. Treba da mislite o Bogu u svakom pogledu i u svakom trenutku i sve da činite zarad Njega. A kada god govorite ili činite, interesi kuće Božje treba da vam budu na prvom mestu. Samo tako možete biti u skladu sa namerama Božjim.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Valjalo bi da živiš za istinu jer veruješ u Boga“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 394

U njihovoj veri u Boga, najveća greška ljudi jeste što veruju samo na rečima, a Bog je u potpunosti odsutan iz njihovih svakodnevnih života. Svi ljudi, uistinu, veruju u postojanje Boga, ali Bog nije deo njihovih svakodnevnih života. Usta ljudska izgovaraju brojne molitve Bogu, ali u njihovim srcima nema mnogo mesta za Boga, te ih Bog iznova kuša. Zbog toga što su ljudi nečisti, Bog nema drugog načina do da ih kuša, da bi se osetili postiđeno i spoznali sebe usred ovih kušnji. Da nije tako, čovečanstvo bi se pretvorilo u potomke arhanđela i postalo bi sve iskvarenije. U postupku svoje vere u Boga, svaka osoba odbacuje mnoge od svojih ličnih namera i ciljeva pod neprestanim pročišćenjem Božjim. Da nije tako, Bog ne bi imao načina da upotrebi ikoga, niti ikakav način da nad ljudima obavlja delo koje treba da obavi. Bog prvo pročišćava ljude, te kroz taj proces oni mogu da spoznaju sebe i Bog može da ih promeni. Tek tada Bog unosi Svoj život u njih i samo tako njihova srca mogu u potpunosti da se okrenu Bogu. I tako govorim, verovanje u Boga nije onako prosto kako to ljudi govore. Kako Bog to vidi, ako imaš samo znanje, ali nemaš reč Njegovu kao život i ako si ograničen samo na sopstveno znanje, ali ne možeš da primenjuješ istinu ili da proživljavaš reč Božju, to je onda još veći dokaz da nemaš bogoljubivo srce, i to pokazuje da tvoje srce ne pripada Bogu. Bog se može spoznati verom u Njega: ovo je krajnji cilj i cilj ljudskog traganja. Moraš da uložiš napor u to da proživljavaš reči Božje kako bi se one ostvarile kroz tvoju primenu njih. Ako poznaješ samo doktrine, tvoja će se vera u Boga izjaloviti. Samo ako uz to primenjuješ i proživljavaš reč Njegovu, tvoja se vera može smatrati potpunom i u skladu sa namerama Božjim. Na tom putu, mnogi su ljudi u stanju da govore o brojnim saznanjima, ali u trenutku njihove smrti oči im se pune suzama i oni mrze sebe što su protraćili životni vek i zabadava doživeli duboku starost. Oni samo shvataju doktrine, ali ne mogu da sprovedu istinu u delo niti da svedoče za Boga; umesto toga, oni prosto jure ovamo i onamo, marljivo kao pčele, i tek na samrti napokon vide da im nedostaje istinsko svedočanstvo, da uopšte ne poznaju Boga. A zar to nije prekasno? Zašto ne iskoristiti dan i tragati za istinom koju voliš? Zašto čekati do sutra? Ako za života ne patiš za istinom ili je ne tražiš da bi došao do nje, da li možda želiš da osetiš žal u svom samrtnom času? Ako je tako, zašto onda verovati u Boga? Uistinu, postoje brojna pitanja u kojima ljudi, ako bi uložili makar i najmanji napor, mogu da sprovode istinu u delo i time zadovolje Boga. Samo zbog toga što su srca ljudi vazda posednuta demonima, oni ne mogu da deluju zarad Boga, i neprestano jurcaju naokolo zarad sopstvenog tela, a da na kraju time ništa ne postignu. Zbog toga ljude neprestano saleću nevolje i poteškoće. Zar ih to Sotona ne muči? Zar to nije iskvarenost tela? Ne bi trebalo da nastojiš da zavaraš Boga ispraznim rečima. Umesto toga, moraš da se okreneš konkretnim delima. Ne obmanjuj sebe – u čemu je svrha toga? Šta možeš da stekneš živeći zarad sopstvenog tela i mučeći se za dobit i slavu?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Valjalo bi da živiš za istinu jer veruješ u Boga“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 395

Vi sada treba da tragate da postanete narod Božji i treba da započnete ceo ulazak na pravi put. Biti narod Božji znači zakoračiti u Doba carstva. Danas zvanično ulazite u obuku carstva, a vaši budući životi više neće biti nemarni i aljkavi kao što su ranije bili; takvim načinom života se ne mogu postići standardi koje je postavio Bog. Ukoliko ne osećaš nikakvu hitnost, to je znak da nemaš želju da se poboljšaš, da je tvoje traganje zbrkano i nepovezano i da nisi u stanju da udovoljiš Božjim namerama. Ulazak u obuku carstva predstavlja započinjanje života naroda Božjeg – jesi li spreman da prihvatiš takvu obuku? Jesi li voljan da osetiš hitnost? Jesi li voljan da živiš podvrgnut Božjoj disciplini? Jesi li voljan da živiš podvrgnut Božjoj grdnji? Kada Božje reči stignu do tebe i iskušaju te, kako ćeš postupiti? A šta ćeš učiniti kada budeš suočen sa svim mogućim činjenicama? U prošlosti nisi bio usredsređen na život; danas moraš da se usredsrediš na ulazak u život-stvarnost i da tragaš za promenama u svojoj život-naravi. To je ono što narod carstva mora da postigne. Svi oni koji pripadaju narodu Božjem moraju da poseduju život, moraju da prihvate obuku carstva i da tragaju za promenama u svojoj život-naravi. To je ono što Bog iziskuje od naroda carstva.

Božji zahtevi prema narodu carstva su sledeći:

1. Moraju prihvatiti Božje naloge. To znači da moraju da prihvate sve reči izgovorene u Božjem delu poslednjih dana.

2. Moraju da zakorače u obuku carstva.

3. Moraju tragati za tim da im Bog dodirne srca. Kada se tvoje srce sasvim okrene Bogu i kada uspostaviš normalan duhovni život, živećeš u kraljevstvu slobode, što znači da ćeš živeti pod brigom i zaštitom Božje ljubavi. Tek kada budeš živeo pod brigom i zaštitom Božjom, pripadaćeš Bogu.

4. Moraju biti zadobijeni od Boga.

5. Moraju kroz sebe ispoljiti Božju slavu na zemlji.

Ovih pet tačaka su Moji nalozi upućeni vama. Moje su reči upućene narodu Božjem i, ako nisi voljan da prihvatiš ove naloge, Ja te neću primoravati – ali ako ih zaista prihvatiš, bićeš u stanju da slediš volju Božju. Danas počinjete da prihvatate Božje pozive, da tragate da postanete narod carstva i da dostignete standarde potrebne da budete narod carstva. To je prvi korak ulaska. Ako želiš da u potpunosti slediš Božju volju, moraš prihvatiti ovih pet naloga, a ako si u stanju da im se odazoveš, bićeš u skladu sa Božjim namerama i Bog će te, sasvim sigurno, odlično iskoristiti. Danas je ulazak u obuku carstva najbitniji. Ulazak u obuku carstva podrazumeva duhovni život. Ranije se nije govorilo o duhovnom životu, ali danas, kada započinješ svoj ulazak u obuku carstva, ti zvanično ulaziš u duhovni život.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 396

Kojoj vrsti života pripada duhovni život? Duhovni život je onaj u kojem je tvoje srce sasvim okrenuto Bogu i u stanju je da bude svesno Božje ljubavi. To je život koji živiš u Božjim rečima i ništa drugo ti ne zaokuplja srce, a ti si u stanju da dokučiš današnje namere Božje i vođen si današnjom svetlošću Svetoga Duha kako bi izvršio svoju dužnost. Takav život koji se odvija između čoveka i Boga jeste duhovni život. Ako nisi u stanju da slediš današnju svetlost, to znači da se stvorio jaz u tvom odnosu sa Bogom – možda se odnos čak i prekinuo – i ti nemaš normalan duhovni život. Normalan odnos sa Bogom gradi se na temelju prihvatanja današnjih reči Božjih. Da li imaš normalan duhovni život? Da li imaš normalan odnos sa Bogom? Da li si ti neko ko sledi delo Svetog Duha? Ako si u stanju da slediš svetlost Svetog Duha danas, ako možeš da dokučiš Božje namere u Njegovim rečima i da zakoračiš u te reči, onda si ti neko ko sledi tok Svetog Duha. Ako ne slediš tok Svetog Duha, onda si nesumnjivo neko ko ne traga za istinom. Sveti Duh nema priliku da deluje u onima koji nemaju volju da se poboljšaju, a posledica toga je da takvi ljudi nikada nisu u stanju da skupe snagu i uvek su negativni. Da li ti danas slediš tok Svetog Duha? Da li se nalaziš unutar toka Svetog Duha? Jesi li si se otarasio negativnog stanja? Svi koji veruju u reči Božje, kojima je delo Božje temelj i koji slede svetlost Svetog Duha danas – svi se oni nalaze unutar toka Svetog Duha. Ukoliko veruješ da su Božje reči nesumnjivo istinite i ispravne, i ako veruješ rečima Božjim bez obzira na to šta On kaže, tada si ti neko ko traga za ulaskom u delo Božje i na taj način udovoljavaš Božjim namerama.

Da bi zakoračio u tok Svetog Duha moraš imati normalan odnos sa Bogom i moraš se prvo otarasiti svog negativnog stanja. Neki ljudi se uvek povode za gomilom i njihova srca tada odlutaju daleko od Boga; takvi ljudi nemaju želju da se poboljšaju, a standardi za kojima tragaju su isuviše niski. Božje namere su samo težnja da se voli Bog i da se bude zadobijen od Boga. Ima ljudi koji koriste samo svoju savest da uzvrate Božju ljubav, ali to ne može udovoljiti Božjim namerama; što su viši standardi za kojima tragaš, to ćeš više biti u skladu sa Božjim namerama. Nekome ko je normalan i ko traga da voli Boga kao vi, ulazak u carstvo da biste postali jedan od pripadnika Božjeg naroda vaša je prava budućnost i život od vrhunske vrednosti i značaja; niko nije blaženiji od vas. Zašto vam ovo govorim? Zato što oni koji ne veruju u Boga žive za telo i žive za Sotonu, ali vi danas živite za Boga i živite da biste sledili volju Božju. Zato kažem da vaši životi imaju najveći smisao. Samo ova grupa ljudi koju je Bog izabrao može da živi život od najvećeg značaja; niko drugi na zemlji nije u stanju da živi život od takve vrednosti i smisla. Zato što vas je Bog izabrao i izdigao, a i zbog Božje ljubavi prema vama, vi ste dokučili istiniti život i znate kako da živite život koji je od najveće vrednosti. To nije zato što je vaša potraga dobra, već zbog blagodati Božje; Bog je taj koji je otvorio oči vašeg duha, a Duh Božji je taj koji vam je dodirnuo srce, darujući vam sreću da stanete pred Njega. Da vas Duh Božji nije prosvetio, ne biste mogli da vidite ono što je divno kod Boga, niti biste mogli da volite Boga. Upravo zato što je Duh Božji dodirnuo srca ljudi, njihova srca su se okrenula Bogu. Ponekad, dok uživate u Božjim rečima, vaš duh bude dirnut i tada osećate da ne možete da ne volite Boga, da posedujete veliku snagu i da nema toga što ne biste mogli da ostavite po strani. Ako se tako osećaš, onda te je dodirnuo Duh Božji i tvoje srce se sasvim okrenulo Bogu; i molićeš Mu se i reći: „O, Bože! Uistinu si nas predodredio i odabrao. Tvoja me slava ispunjava ponosom i divan je osećaj biti pripadnik Tvog naroda. Ja ću iskoristiti sve i dati sve da sledim Tvoju volju, a sve moje godine i ceo moj život ispunjen trudom biće posvećeni Tebi.“ Kada se ovako moliš, u tvojem srcu će biti beskrajna ljubav i istinska pokornost prema Bogu. Da li si ikada imao takvo iskustvo? Ako Božji Duh često dodiruje ljude, tada su oni posebno voljni da se posvete Bogu u svojim molitvama: „O, Bože! Želim da ugledam Tvoj dan slave, i želim da živim za Tebe – ništa nije vrednije ili smislenije nego da živim za Tebe, i nemam ni najmanju želju da živim za Sotonu i za telo. Ti me izdižeš tako što mi omogućavaš da danas živim za tebe.“ Kada se tako pomoliš, osetićeš da je tvoj jedini izbor da daš svoje srce Bogu, da moraš da zadobiješ Boga i da bi ti bilo užasno da umreš, a da nisi zadobio Boga dok si bio živ. Kada izgovoriš takvu molitvu, u tebi će se javiti neiscrpna snaga za koju nećeš znati odakle potiče; u tvom srcu će postojati neograničena moć, a ti ćeš steći osećaj da je Bog divan i da je vredan ljubavi. To je trenutak kada će vas Bog dodirnuti. Sve one koji su imali takvo iskustvo Bog je dodirnuo. Onima koje Bog često dodiruje dešavaju se promene u životu, u stanju su da odlučuju u svoje ime i voljni su da u potpunosti zadobiju Boga; njihovo bogoljubivo srce je relativno snažno i njihovo srce je sasvim okrenuto Bogu. Oni ne mare za porodicu, za svet, za upletenosti, niti za svoju budućnost, i spremni su da Bogu posvete sav svoj život i trud. Svi oni koje je Duh Božji dodirnuo jesu ljudi koji tragaju za istinom i koji imaju nadu da će biti usavršeni od Boga.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 397

Dok sledite Boga, od prvenstvene je važnosti da sve treba da bude u skladu sa današnjim rečima Božjim: bilo da tragaš za život-ulaskom ili za udovoljavanjem Božjim namerama, sve treba da se zasniva na današnjim rečima Božjim. Ako ono što deliš u zajedništvu i ono za čim tragaš nije zasnovano na današnjim rečima Božjim, onda su ti reči Božje strane i potpuno si lišen dela Svetog Duha. Ono što Bog želi jesu ljudi koji idu Njegovim stopama. Bez obzira na to koliko je divno i čisto ono što si ranije razumeo, Bog to ne želi, a ako nisi sposoban da takve stvari ostaviš po strani, one će biti ogromna prepreka tvom ulasku u budućnost. Blagosloveni su svi oni koji su u stanju da slede sadašnju svetlost Svetog Duha. Narod prošlih vremena takođe je išao stopama Božjim, ali nije mogao da ih sledi do današnjih dana; to je blagoslov naroda poslednjih dana. Oni koji mogu da slede sadašnje delo Svetog Duha i u stanju su da slede Božje stope tako što će slediti Boga gde god ih On povede – takve ljude Bog blagoslovi. Oni koji ne slede sadašnje delo Svetog Duha nisu zakoračili u delo Božjih reči i, bez obzira koliko se trudili, koliko patili, ili koliko vremena utrošili, Bogu to ništa ne znači i On ih neće hvaliti. Danas se svi oni koji slede sadašnje reči Božje nalaze unutar toka Svetog Duha; oni kojima su reči Božje danas strane nalaze se izvan toka Svetog Duha i takve ljude Bog ne hvali. Služba koja nema veze sa sadašnjim izjavama Svetog Duha jeste služba koja potiče od tela i od predstava, i ona nikako ne može da bude u skladu sa Božjim namerama. Ukoliko ljudi žive okruženi verskim predstavama, oni nisu u stanju da učine bilo šta što odgovara Božjim namerama i mada služe Bogu, oni su u svojoj službi obuzeti maštarijama i predstavama, te su potpuno nesposobni da služe shodno namerama Božjim. Oni koji nisu u stanju da slede delo Svetog Duha ne shvataju namere Božje, a oni koji ne shvataju namere Božje ne mogu služiti Bogu. Bog želi službu koja je u skladu sa Njegovim namerama; On ne želi službu zasnovanu na predstavama i na telesnom. Ukoliko ljudi nisu sposobni da slede korake dela Svetog Duha, onda žive usred svojih predstava. Služba takvih ljudi prekida i ometa, a takva služba je u suprotnosti sa Bogom. Stoga oni koji nisu u stanju da slede Božje stope nisu sposobni da služe Bogu; oni koji nisu u stanju da slede Božje stope najverovatnije se suprotstavljaju Bogu i nisu sposobni da budu u skladu s Bogom. „Slediti delo Svetog Duha“ znači razumeti današnje namere Božje, biti u stanju da se deluje shodno sadašnjim Božjim zahtevima, biti u stanju da se pokori Bogu i da se sledi Bog današnjice i ulaziti shodno najnovijim Božjim izjavama. Samo takav može biti neko ko sledi delo Svetog Duha i nalazi se unutar toka Svetog Duha. Takvi ljudi ne samo da su sposobni da prime Božju hvalu i da vide Boga, nego mogu i da spoznaju Božju narav iz najnovijeg dela Božjeg i mogu da spoznaju čovekove predstave i buntovništvo, kao i čovekovu prirodu i suštinu, iz Njegovog najnovijeg dela; štaviše, oni su u stanju da tokom svoje službe postepeno menjaju sopstvenu narav. Samo takvi ljudi su u stanju da zadobiju Boga, i oni su zasigurno pronašli istiniti put. Oni koji su eliminisani delom Svetog Duha jesu ljudi koji nisu sposobni da slede najnovije delo Božje, i oni koji se bune protiv najnovijeg dela Božjeg. Razlog zašto se takvi ljudi otvoreno suprotstavljaju Bogu jeste to što je Bog obavio novo delo i što se slika Boga ne podudara sa onom iz njihovih predstava – kao rezultat toga, oni se otvoreno suprotstavljaju Bogu i sude Bogu, zbog čega ih se Bog gnuša i odbacuje ih. Nije lako posedovati znanje o najnovijem delu Božjem, ali ako ljudi imaju um koji je pokoran delu Božjem i koji traži delo Božje, onda će imati priliku da vide Boga i imaće priliku da zadobiju najnovije vođstvo Svetog Duha. Oni koji se namerno protive delu Božjem ne mogu primiti prosvećenje Svetog Duha i Božje vođstvo. Prema tome, mogu li ljudi da prime najnovije delo Božje ili ne, zavisi od blagodati Božje, zavisi od njihove potrage i zavisi od njihovih namera.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 398

Svi oni koji su u stanju da se pokore sadašnjim rečima Svetoga Duha jesu blagosloveni. Nije bitno kakvi su nekada bili, ili kako je Sveti Duh nekada delovao u njima – najblagosloveniji su oni koji su zadobili najnovije delo Božje, dok oni koji nisu u stanju da slede najnovije delo danas bivaju eliminisani. Bog želi one koji su u stanju da prihvate novu svetlost i On želi one koji prihvataju i poznaju Njegovo najnovije delo. Zašto se kaže da moraš biti čedna devica? Čedna devica je u stanju da traži delo Svetog Duha i da razume nove stvari, i štaviše, u stanju je da ostavi po strani stare predstave i pokori se današnjem delu Božjem. Ovu grupu ljudi koja prihvata najnovije današnje delo Bog je odavno predodredio i oni su najblagosloveniji od svih ljudi. Vi neposredno čujete glas Božji i vidite pojavu Božju, te zato ni na nebu ni na zemlji nema, niti je ikada bilo, nekoga ko je blagosloveniji od vas, od vaše grupe. Svemu tome uzrok su Božje delo, Božje predodređenje i odabir, i Božje blagodati; da Bog nije izgovarao i izjavljivao Svoje reči, da li bi vaše stanje bilo ovakvo kakvo je danas? Stoga, neka sva slava i hvala idu Bogu, jer sve je ovo stoga što te Bog izdiže. Imajući sve ovo u vidu, možeš li i dalje da budeš negativan? Da li ti još uvek nedostaje snage da se izdigneš?

To što si u stanju da prihvatiš sud, grdnju, udarce i oplemenjivanje putem Božjih reči, a povrh toga i da prihvatiš Božje naloge, Bog je pre mnogo vremena predodredio, stoga se ne smeš osećati previše pogođenim kada si izložen grdnji. Niko vam ne može oduzeti delo koje je obavljeno u vama, niti blagoslove koji su vam darovani i niko ne može oduzeti sve što vam je dato. Religiozni ljudi ne mogu da se porede sa vama. Vi niste veliki poznavaoci Biblije, niti ste vični teoriji vere, ali zato što je Bog obavljao delo u vama vi ste dobili više nego iko ikada – tako da je to vaš najveći blagoslov. Zbog toga morate još više biti posvećeni Bogu i još više Mu biti odani. Pošto te Bog uzdiže, moraš još više da se trudiš i da pripremiš svoj rast kako bi mogao da prihvatiš Božje naloge. Moraš čvrsto stajati na mestu koje ti je Bog dao, da tražiš da postaneš deo naroda Božjeg, prihvatiti obuku carstva, biti zadobijen od Boga i na kraju postati veličanstveno svedočanstvo o Bogu. Imaš li ovakvu rešenost? Ako si tako čvrsto rešen, onda možeš biti siguran da će te Bog zadobiti i da ćeš postati veličanstveno svedočanstvo o Bogu. Treba da shvatiš da je osnovni nalog da budeš zadobijen od Boga i da postaneš veličanstveno svedočanstvo o Bogu. To je Božja namera.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 399

Današnje reči Duha Svetoga čine dinamiku Njegovog dela, a delo Svetog Duha tokom ovog perioda usmereno je ka neprekidnom prosvećivanju čoveka. A u čemu se tačno sastoji to usmerenje u današnjem delu Svetog Duha? Sastoji se u tome da se narod povede u sadašnje delo Božje i u normalan duhovni život. Postoji nekoliko koraka za ulazak u normalan duhovni život:

1. Prvo, moraš da izliješ svoje srce u reči Božje. Ne smeš tragati za Božjim rečima u prošlosti, niti ih proučavati i porediti sa današnjim rečima. Umesto toga, moraš u potpunosti da izliješ svoje srce u sadašnje Božje reči. Ako postoje ljudi koji još uvek žele da čitaju reči Božje, duhovne knjige ili druge priče o propovedanju iz prošlosti, i koji ne slede današnje reči Svetog Duha, onda su oni najbezumniji ljudi; Bog prezire takve ljude. Ukoliko si spreman da prihvatiš svetlost Svetoga Duha danas, onda izlij u potpunosti svoje srce u sadašnje izjave Božje. To je prvo što moraš da postigneš.

2. Tvoje molitve moraju biti zasnovane na rečima koje Bog izgovara danas, moraš ući u reči Božje i razgovarati s Bogom i donositi svoje odluke pred Bogom, utvrđujući za kojim standardima želiš da tragaš.

3. Moraš da tragaš za dubokim ulaskom u istinu na osnovu sadašnjeg dela Svetog Duha. Nemoj se držati zastarelih izjava i teorija iz prošlosti.

4. Moraš tražiti da te dodirne Sveti Duh, i da zakoračiš u reči Božje.

5. Moraš tragati za ulaskom na put kojim danas hodi Sveti Duh.

A kako treba da tražiš da te Sveti Duh dodirne? Ključno je živeti u sadašnjim Božjim rečima i moliti se na osnovu Božjih zahteva. Kada se moliš na taj način, Sveti Duh će te sigurno dodirnuti. Ako se tvoje traženje ne zasniva na rečima koje Bog danas izgovara, onda je ono jalovo. Treba da se moliš i da kažeš: „O, Bože! Suprotstavljam Ti se i dugujem Ti mnogo; vrlo sam buntovan i nikada nisam u stanju da Ti udovoljim. O, Bože, želim da me spasiš, želim da Ti službujem do samog kraja, želim da umrem za Tebe. Ti mi sudiš i grdiš me, a ja se ne žalim; ja Ti se suprotstavljam i zaslužujem da umrem, da bi u mojoj smrti svi ljudi videli Tvoju pravednu narav.“ Kada se u svom srcu ovako moliš, Bog će te čuti i povesti; ako tvoje molitve nemaju za osnovu današnje reči Svetoga Duha, onda nema mogućnosti da te Sveti Duh dotakne. Ako se moliš po Božjim namerama i u skladu sa onim što Bog želi danas da učini, reći ćeš: „O, Bože! Želim da prihvatim Tvoje naloge i da budem veran Tvojim nalozima, i spreman sam da posvetim ceo svoj život Tvojoj slavi, tako da sve što radim može dostići standarde naroda Božjeg. Molim Te, dodirni moje srce. Želim da me Tvoj Duh uvek prosvećuje, da učini da sve što radim bude na Sotoninu sramotu i da me na kraju zadobiješ.“ Ako se moliš na ovaj način, na način koji je usredsređen na namere Božje, tada će Sveti Duh neminovno delovati u tebi. Nije bitno koliko reči ima u tvojim molitvama – ključno je da li si dokučio namere Božje ili nisi. Možda ste svi imali sledeće iskustvo: ponekad, dok se zajedno molite, dinamika dela Svetog Duha dostiže svoj vrhunac, i tada se svima poveća snaga. Neki ljudi gorko plaču i rone suze dok se mole, savladani kajanjem pred Bogom, a neki pokazuju svoju odlučnost i zavetuju se. To je dejstvo koje treba da bude postignuto delom Svetog Duha. Danas je od presudne važnosti da svi ljudi u potpunosti izliju svoje srce u reči Božje. Ne usredsređuj se na reči koje su ranije izrečene; ako se i dalje držiš onoga što je nekada bilo, Sveti Duh neće delovati u tebi. Da li vidiš koliko je to bitno?

Da li poznajete put kojim danas hoda Sveti Duh? Nekoliko gore navedenih tačaka jesu ono što Sveti Duh treba da postigne danas i u budućnosti; one su put kojim je Sveti Duh krenuo i ulazak za kojim čovek treba da traga. U svom život-ulasku, najmanje što možete da učinite je da izlijete svoje srce u reči Božje, i da budete u stanju da prihvatite sud i grdnju Božjih reči; vaše srce mora žudeti za Bogom, vi morate tragati za dubokim ulaskom u istinu i za ciljevima koje Bog zahteva. Ta snaga koju poseduješ je dokaz da te je Bog dodirnuo i da je tvoje srce počelo da se okreće ka Bogu.

Prvi korak život-ulaska je potpuno izlivanje srca u Božje reči, a drugi korak je prihvatanje dodira Svetog Duha. Koje dejstvo treba da se postigne prihvatanjem dodira Svetog Duha? Ono se sastoji u tome da se žudi za dubljom istinom, da se ona traži i istražuje i da se bude u stanju da se sarađuje sa Bogom na pozitivan način. Danas sarađujete s Bogom, što znači da postoji cilj vaše potrage, vaših molitvi i vaše razmene Božjih reči, i vi izvršavate svoju dužnost shodno Božjim zahtevima – samo je to saradnja s Bogom. Ako govoriš samo o tome kako puštaš Boga da deluje, a pritom ne preduzimaš nikakvu aktivnost, ni molitvu, ni potragu, može li se to onda nazvati saradnjom? Ako u tebi nema ni traga saradnje i lišen si obuke za ulazak koja ima svoj cilj, onda ne sarađuješ. Neki kažu: „Sve zavisi od Božjeg predodređenja, Sȃm Bog čini sve; ako Bog to nije učinio, kako će onda čovek?“ Božje delo je normalno, nimalo nije natprirodno i samo putem tvog aktivnog traženja Sveti Duh deluje, jer Bog ne prisiljava čoveka – ti moraš dati priliku Bogu da deluje, a ako ti ne tragaš niti ulaziš i ako nema ni najmanje čežnje u tvom srcu, onda Bog nema priliku da deluje. Kojim putem možeš da tražiš da te Bog dodirne? Kroz molitvu i približavanje Bogu. Ali upamti da je najvažnije da to mora biti na osnovu reči koje Bog izgovara. Kada si često dodirnut od Boga, ti više nisi ograničen telom: muž, žena, deca i novac – ništa od toga ne može da te ograniči, a ti želiš samo da tragaš za istinom i da živiš pred Bogom. U tom trenutku, bićeš neko ko živi u kraljevstvu slobode.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 400

Bog je odlučio da čoveka učini potpunim i, bez obzira na perspektivu iz koje govori, sve je zarad usavršavanja ljudi. Reči izgovorene iz perspektive Duha ljudi teško shvataju; oni nemaju načina da pronađu put do praktične primene, jer je njihova moć razumevanja ograničena. Božje delo postiže različita dejstva i na svakom koraku Svog dela On zna Svoju svrhu. Štaviše, neophodno je da On govori iz različitih perspektiva, jer samo tako može da usavrši čoveka. Kada bi On Svoj glas ispoljavao samo iz perspektive Duha, ne bi bilo načina da se završi ova etapa Božjeg dela. Na osnovu tona kojim govori, možeš videti da je On odlučan da ovu grupu ljudi upotpuni. Dakle, šta treba da bude prvi korak za svakoga ko želi da bude usavršen? Pre svega, moraš spoznati Božje delo. Danas je u Božjem delu počeo da se primenjuje novi metod; ovo doba se razlikuje od prethodnih, način na koji Bog deluje takođe se promenio, a i način na koji Bog govori je drugačiji. Danas je ne samo način njegovog delovanja promenjen, već se promenilo i doba. Ovo je Doba carstva. To je takođe i doba ljubavi prema Bogu. Ono je nagoveštaj Doba Hiljadugodišnjeg carstva – koje je takođe Doba reči, i doba u kojem Bog koristi mnoge načine govora da bi usavršio čoveka, u kojem govori iz različitih perspektiva da bi opskrbio čoveka. Pri ulasku u Doba Hiljadugodišnjeg carstva, Bog će početi da koristi reči kojima će usavršiti čoveka, dozvoljavajući mu da uđe u život-stvarnost i izvodeći ga na pravi put. Iskusivši tolike korake Božjeg dela, čovek je video da delo Božje ne ostaje uvek isto, već se neprestano razvija i produbljuje. Posle toliko dugog ljudskog iskustva sa njim, delo se stalno menjalo, uvek se iznova preobražavajući. Međutim, koliko god da se menja, ono nikada ne odstupa od Božjeg cilja da ljudskom rodu donese spasenje. Čak ni posle deset hiljada promena ono nikada ne odstupa od svoje prvobitne svrhe. Ma koliko se metod Božjeg dela menjao, ovo delo se nikada ne udaljava od istine ili od života. Promene u načinu na koji se delo sprovodi samo podrazumevaju promenu oblika delovanja i perspektive iz koje Bog govori; nema promene u središnjem cilju Božjeg dela. Promene u tonu Božjeg glasa i načinu obavljanja Njegovog dela imaju za cilj postizanje određenog dejstva. Promena tona glasa ne znači promenu svrhe ili načela na kojima se delo zasniva. Ljudi veruju u Boga prvenstveno da bi tražili život; ako veruješ u Boga, a ne tražiš život niti tragaš za istinom ili bogopoznanjem, onda to nije verovanje u Boga! I da li je onda realno da i dalje tražiš da uđeš u carstvo da bi bio car? Ostvariti istinsku ljubav prema Bogu kroz traženje života – samo to je stvarnost; potraga za istinom i njeno sprovođenje u delo – sve je to stvarnost. Čitajući i doživljavajući Božje reči, uspećeš da dokučiš Božje znanje usred stvarnog iskustva, a to je ono što znači istinski tragati.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Doba carstva je Doba reči“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 401

Sada je Doba carstva. Jesi li ušao u ovo novo doba zavisi od toga jesi li ušao u stvarnost Božjih reči, od toga jesu li Njegove reči postale tvoja život-stvarnost. Božje reči su obznanjene svim ljudima, tako da će na kraju svi ljudi živeti u svetu Božjih reči, a Njegove reči će prosvetiti i prosvetliti svaku osobu iznutra. Ako u ovom vremenu budeš nemaran u čitanju Božjih reči i ne budu te zanimale Njegove reči, to će biti znak da je tvoje stanje pogrešno. Ako nisi u stanju da uđeš u Doba reči, onda Sveti Duh ne deluje u tebi; ako si zakoračio u ovo doba, On će izvršiti Svoje delo. Šta možeš da uradiš na početku Doba reči da bi zadobio delo Svetog Duha? U ovom dobu, i među vama, Bog će ostvariti ovu činjenicu: da svaka osoba proživi reči Božje, da bude u stanju da sprovede istinu u delo i da iskreno voli Boga; da svi ljudi koriste reči Božje kao temelj i kao svoju stvarnost, i da imaju bogobojažljivo srce; i da, sprovodeći reči Božje, čovek upravlja carskom silom zajedno sa Bogom. To je delo koje Bog treba da ostvari. Možeš li da odoliš da ne čitaš reči Božje? Danas mnogi osećaju da ne mogu da izdrže ni dan-dva bez čitanja Njegovih reči. Moraju da čitaju Njegove reči svakog dana, a ako im vreme to ne dozvoljava, dovoljno im je da ih makar slušaju. To je osećanje koje Sveti Duh daje ljudima, i to je način na koji On počinje da ih pokreće. Drugim rečima, On upravlja ljudima putem reči da bi oni mogli da uđu u stvarnost reči Božjih. Ako nakon samo jednog dana bez jedenja i pijenja Božjih reči osetiš tamu i žeđ i ne možeš to da podneseš, to dokazuje da te je Sveti Duh dodirnuo, i da ti On nije okrenuo leđa. Ti si, dakle, onaj koji je deo ovog toka. Međutim, ako posle dan ili dva nejedenja i nepijenja reči Božjih ne osećaš ništa, ako ne osećaš žeđ i uopšte nisi ganut, to dokazuje da ti je Sveti Duh okrenuo leđa. To onda znači da nešto nije u redu sa tvojim unutrašnjim stanjem; nisi ušao u Doba reči i jedan si od onih koji su zaostali. Bog koristi reči da bi vladao ljudima; ti se osećaš dobro ako jedeš i piješ reči Božje; u suprotnom, nema puta koji možeš da slediš. Reči Božje postaju ljudima hrana i sila koja ih pokreće. Biblija kaže da „neće čovek živeti samo od hleba, već od svake reči koja izlazi iz Božijih usta“ (Matej 4:4). Danas će Bog dovršiti ovo delo, i On će tu činjenicu ostvariti u vama. Kako to da su u prošlosti ljudi danima mogli da ne čitaju Božje reči, a ipak su mogli da jedu i rade kao i obično, dok danas to nije slučaj? U ovom dobu, Bog uglavnom koristi reči da bi vladao svime. Kroz Božje reči čoveku se sudi i on se usavršava, da bi zatim konačno bio primljen u carstvo. Samo Božje reči mogu da opskrbe čovekov život, i samo Božje reči mogu dati čoveku svetlost i put za praktično delovanje, pogotovo u Dobu carstva. Dokle god ne odlutaš izvan stvarnosti Božjih reči, jedući i pijući Njegove reči svakog dana, Bog će biti u stanju da te usavrši.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Doba carstva je Doba reči“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 402

Traganje za životom nije nešto što se može ubrzati; rast se u životu ne postiže za samo dan ili dva. Božje delo je normalno i praktično, i postoji proces kroz koji ono mora da prođe. Ovaploćenom Isusu trebalo je trideset tri i po godine da dovrši Svoje delo raspeća – šta onda očekivati od pročišćenja čoveka i preobražavanja njegovog života, jednog od najtežih dela? Nije lako stvoriti normalnog čoveka koji ispoljava Boga. To posebno važi za ljude koji su rođeni u naciji velike crvene aždaje, koji su lošeg kova i zahtevaju dug period Božjih reči i dela. Dakle, nemojte biti nestrpljivi da vidite rezultate. Moraš biti samoinicijativan u jedenju i pijenju Božjih reči i uložiti više truda u reči Božje. Kada završiš sa čitanjem Njegovih reči, moraš biti u stanju da ih primeniš u stvarnosti, stičući sve više znanja, uvida, sposobnosti razlučivanja i mudrosti u Božjim rečima. Na taj način ćeš se promeniti, a da to i ne primetiš. Ako si u stanju da, kao vlastito, usvojiš načelo da jedeš i piješ Božje reči, da ih čitaš, da ih spoznaš, da ih doživiš i primeniš, dostići ćeš zrelost a da toga nećeš ni biti svestan. Ima ljudi koji kažu da nisu u stanju da primene reči Božje u praksi čak i pošto ih pročitaju. Kuda žuriš? Kada dostigneš određeni rast, moći ćeš da primeniš Njegove reči u praksi. Da li bi dete od četiri-pet godina reklo da nije u stanju da podrži ili poštuje svoje roditelje? Treba da znaš svoj trenutni rast. Primeni u praksi ono što si u stanju da primeniš u praksi i izbegavaj da budeš neko ko prekida upravljanje Božje. Samo jedi i pij Božje reči i, od sada pa nadalje, prihvati to kao svoje načelo. Za sada nemoj da brineš da li Bog može da te upotpuni. Nemoj još u to da se upuštaš. Samo jedi i pij Božje reči onako kako ti dolaze, a Bog će se postarati da te upotpuni. Međutim, postoji načelo po kojem moraš jesti i piti Njegove reči. Nemoj to činiti naslepo. Kada jedeš i piješ reči Božje, s jedne strane traži reči koje treba da spoznaš – to jest, one koje se odnose na vizije – a s druge strane, traži ono što treba da primeniš u stvarnoj praksi – to jest, ono u šta treba da zakoračiš. Jedan način ima veze sa znanjem, a drugi sa ulaskom. Kada budeš dokučio oba – kada budeš shvatio šta treba da znaš, a šta treba da primeniš – znaćeš kako da jedeš i piješ reči Božje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Doba carstva je Doba reči“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 403

Nadalje, razgovor o Božjim rečima treba da bude načelo po kojem govoriš. Obično, kada se okupite, treba zajednički da se uključite u razgovor o rečima Božjim, da Božje reči budu sadržina vaših interakcija, da razgovarate o onome što znate o tim rečima, kako ih primenjujete u praksi i kako Sveti Duh deluje. Dokle god razmenjuješ sa drugima reči Božje, Sveti Duh će te prosvetljavati. Dostizanje sveta Božjih reči zahteva saradnju čoveka. Ako ne uđeš u ovo, Bog neće imati načina da deluje; ako ćutiš i ne govoriš o Njegovim rečima, On neće imati načina da te prosvetli. Kad god nisi nečim drugim zauzet, razgovaraj o rečima Božjim, nemoj samo neobavezno da ćaskaš! Dozvoli da ti život bude ispunjen rečima Božjim – tek ćeš tako postati odani vernik. Nije bitno da li je vaše zajedništvo površno. Bez plićaka nema ni dubine. Mora postojati nekakav proces. Kroz praksu ćeš dokučiti prosvetljenje Svetog Duha izvršeno na tebi i kako da delotvorno jedeš i piješ reči Božje. Posle perioda pomnog ispitivanja, ući ćeš u stvarnost reči Božjih. Samo ako si rešen da sarađuješ, bićeš u stanju da primiš delo Svetog Duha.

Jedno od načela jedenja i pijenja reči Božjih odnosi se na spoznaju, a drugo na ulazak. Koje reči treba da spoznaš? Treba da spoznaš reči koje se odnose na vizije (poput onih koja se odnose na doba u koje je Božje delo sada ušlo, šta Bog sada želi da postigne, šta je ovaploćenje i tako dalje; sve ovo se odnosi na vizije). Šta podrazumeva put na koji čovek treba da zakorači? Ovo se odnosi na reči Božje koje čovek treba da sprovodi u delo i da u njih zakorači. To su, dakle, dva načina jedenja i pijenja reči Božjih. Od sada, jedi i pij reči Božje na ovaj način. Ako jasno razumeš Njegove reči koje se odnose na vizije, onda nema potrebe da čitaš sve vreme. Od najveće važnosti je da jedeš i piješ više reči o ulasku, kao što su: kako da okreneš svoje srce ka Bogu, kako da utišaš svoje srce pred Bogom i kako da se pobuniš protiv tela. To su stvari koje treba da primeniš u praksi. Ako ne znaš kako se jedu i piju reči Božje, istinsko zajedništvo je nemoguće. Kada jednom budeš spoznao kako da jedeš i piješ Njegove reči, kada budeš dokučio ono što je ključno, zajedništvo će postati slobodno i, kakav god problem da iskrsne, moći ćeš da komuniciraš i dokučiš stvarnost. Ako pri razmenjivanju reči Božjih ne poseduješ stvarnost, onda nisi dokučio šta je ključno, što ukazuje da ne znaš kako da jedeš i piješ Božje reči. Nekim ljudima čitanje reči Božjih može biti zamorno, što nije normalno stanje. Normalno je da se nikada ne umorimo od čitanja Božjih reči, da smo ih uvek žedni i da uvek nalazimo da su reči Božje dobre. Tako onaj ko je zaista zakoračio jede i pije reči Božje. Kada osetiš da su reči Božje izuzetno praktične i da su upravo ono u šta čovek treba da zakorači; kada osetiš da su Njegove reči od velike pomoći i veoma korisne čoveku, i da su one čoveku životna opskrba – znaj da to što osećaš dolazi od Svetog Duha, a Sveti Duh je taj koji te pokreće. To je dokaz da Sveti Duh deluje u tebi i da ti Bog nije okrenuo leđa. Kada vide da Bog stalno govori, neki ljudi se umaraju od Njegovih reči i misle da to što ih čitaju ili ne čitaju nema nikakvih posledica – što nije normalno stanje. Njima nedostaje srce koje je žedno da zakorači u stvarnost, a takvi ljudi niti osećaju žeđ za usavršavanjem, niti tome pridaju važnost. Kad god primetiš da nisi žedan Božjih reči, to je znak da nisi u normalnom stanju. Da li ti je Bog okrenuo leđa, u prošlosti se moglo odrediti po tome da li si bio spokojan i da li si osetio zadovoljstvo. Danas je najbitnije da li si žedan reči Božjih, da li su Njegove reči tvoja stvarnost, da li si veran i da li si sposoban da za Boga učiniš sve što možeš. Drugim rečima, čoveku se sudi po stvarnosti Božjih reči. Bog upućuje Svoje reči celom ljudskom rodu. Ako si voljan da ih pročitaš, On će te prosvetiti, a ako nisi, neće. Bog prosvećuje one koji su gladni i žedni pravednosti, i prosvećuje one koji Ga traže. Neki kažu da ih Bog nije prosvetio čak ni pošto su pročitali Njegove reči. Ali na koji način si pročitao te reči? Ako Njegove reči čitaš onako kako čovek koji jaše konja posmatra cveće i ako stvarnosti ne pridaješ nikakvu važnost, kako onda Bog može da te prosveti? Kako Bog može da usavrši onoga ko ne ceni Njegove reči? Ako ne ceniš reči Božje, nećeš imati ni istine ni stvarnosti. Ako pak ceniš Njegove reči, onda ćeš moći da sprovedeš istinu u delo, i samo tada ćeš posedovati stvarnost. Upravo zato uvek moraš da jedeš i piješ reči Božje, bez obzira na to da li si zauzet ili nisi, bez obzira na to da li su okolnosti povoljne ili nisu, i bez obzira na to da li si izložen kušnji ili ne. Sve u svemu, reči Božje su osnova čovekovog postojanja. Niko ne može okrenuti leđa Njegovim rečima, već svako mora da ih jede baš kao što mora triput dnevno da obeduje. Je li moguće da je tako lako biti usavršen i zadobijen od Boga? Bilo da to u ovom trenutku razumeš ili ne, bilo da si stekao uvid u Božje delo ili nisi, ti moraš da što je moguće više jedeš i piješ reči Božje. To je ulazak na samoinicijativan način. Nakon čitanja reči Božjih, požuri da što pre primeniš ono u šta možeš da zakoračiš, a privremeno ostavi po strani ono u šta ne možeš. Moguće je da ima mnogo reči Božjih koje u početku ne možeš da razumeš, ali ćeš ih posle dva ili tri meseca, možda čak i godinu dana, razumeti. Kako je to moguće? To je zato što Bog ne može da usavrši ljude za dan ili dva. U većini slučajeva, kada čitaš Njegove reči, možda ih nećeš odmah razumeti. U tom trenutku ti one mogu izgledati samo kao obično štivo; moraš ih iskusiti neko vreme pre nego što budeš mogao da ih razumeš. Pošto je Bog toliko toga rekao, ti treba da učiniš sve što je u tvojoj moći da jedeš i piješ Njegove reči i onda ćeš ih, i ne znajući kako, shvatiti, i tada će te Sveti Duh prosvetiti, a da toga nećeš biti ni svestan. Kada Sveti Duh prosvećuje čoveka, čovek često toga nije svestan. On te prosvećuje i upućuje kada osećaš žeđ i kada tražiš. Načelo po kojem Sveti Duh deluje usredsređeno je na reči Božje koje jedeš i piješ. Svi oni koji ne pridaju nikakvu važnost Božjim rečima i uvek imaju različite stavove prema Njegovim rečima – verujući, u svom pomućenom umu, da je potpuno svejedno čitaju li Njegove reči ili ne – oni su ti koji ne poseduju stvarnost. Ni delo Svetog Duha ni Njegovo prosvećenje nisu primetni u takvoj osobi. Takvi ljudi se samo provlače kroz život, oni su licemeri bez pravog znanja, kao gospodin Nanguo iz priče^[a].

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Doba carstva je Doba reči“

a. Izvorni tekst ne sadrži izraz „iz priče“.

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 404

Kada ti se reči Božje jave, odmah treba da ih primiš i da ih jedeš i piješ. Bez obzira na to koliko ih razumeš, jedini stav kojeg moraš čvrsto da se držiš jeste da Njegove reči jedeš i piješ, da ih spoznaješ i da ih primenjuješ. To je nešto što bi trebalo da možeš da uradiš. Nije bitno koliki rast možeš da dosegneš; samo se usredsredi na jedenje i pijenje Njegovih reči. To je ono u čemu čovek treba da sarađuje. Tvoj duhovni život se uglavnom sastoji od pokušaja da zakoračiš u stvarnost jedenja i pijenja Božjih reči i da ih sprovodiš u delo. Nije tvoje da se usredsređuješ na bilo šta drugo. Crkvene vođe treba da budu u stanju da svu svoju braću i sestre usmeravaju tako da oni nauče kako da jedu i piju Božje reči. To je odgovornost svakog crkvenog vođe ponaosob. Bilo da su mladi ili stari, svi treba da jedenju i pijenju Božjih reči poklone veliki značaj i da Njegove reči nose u svojim srcima. Ući u ovu stvarnost znači ući u Doba carstva. Danas većina ljudi oseća da ne može da živi bez jedenja i pijenja reči Božjih i oseća da su Njegove reči uvek sveže, bez obzira na vreme. To znači da su zakoračili na pravi put. Bog koristi reči da obavi Svoje delo i opskrbi čoveka. Kada svi budu čeznuli za rečima Božjim i budu ih žedni, ljudski rod će zakoračiti u svet Njegovih reči.

Bog je mnogo toga rekao. Koliko si od toga dosad spoznao? U koliko toga si zakoračio? Ako neki crkveni vođa nije uveo svoju braću i sestre u stvarnost Božjih reči, onda je on nemaran u svojoj dužnosti i ne uspeva da ispuni svoju odgovornost! Bez obzira na to da li je tvoje razumevanje duboko ili površno, bez obzira na stepen tvog razumevanja, ti moraš znati kako da jedeš i piješ Njegove reči, moraš dobro obratiti pažnju na Njegove reči i razumeti da je važno i neophodno jesti ih i piti. Pošto je Bog toliko toga rekao, ako ne jedeš i ne piješ Njegove reči, ako ne pokušavaš da ih tražiš ili da primenjuješ Njegove reči, to se ne može nazvati verovanjem u Boga. Budući da veruješ u Boga, onda moraš da jedeš i piješ Njegove reči, da doživljavaš Njegove reči i da Njegove reči proživiš. Samo se to može nazvati verom u Boga! Ako samo pričaš da veruješ u Boga, a pri tom nisi u stanju da nijednu od Njegovih reči sprovedeš u delo ili da stvoriš bilo kakvu stvarnost, to se ne zove verovanjem u Boga. To je pre „traženje da pojedete svoju porciju hleba“. Prazne priče koje se svode samo na tričava svedočenja, beskorisne stvari i površna pitanja, bez posedovanja makar i mrvice stvarnosti – ništa od toga ne predstavlja veru u Boga, a ti naprosto nisi shvatio pravi način verovanja u Boga. Zašto moraš da jedeš i piješ što je više moguće Božjih reči? Ako ne jedeš i ne piješ Njegove reči, nego tražiš samo da se uzdigneš na nebo, je li to verovanje u Boga? Koji je prvi korak koji treba da preduzme onaj ko veruje u Boga? Kojim putem Bog usavršava čoveka? Možeš li biti usavršen bez jedenja i pijenja Božjih reči? Možeš li se smatrati osobom carstva ako reči Božje nisu tvoja stvarnost? Šta tačno znači vera u Boga? Oni koji veruju u Boga bi makar spolja trebalo pristojno da se ponašaju; najvažnije od svega je da poseduju reči Božje. Bez obzira na sve, nikada ne smeš napustiti Njegove reči. Spoznaja Boga i udovoljavanje Njegovim namerama postižu se kroz Njegove reči. U budućnosti, svaka nacija, svaka veroispovest, svaka religija i svaki sektor biće osvojeni kroz Božje reči. Bog će govoriti direktno i svi ljudi će držati reči Božje u svojim rukama i tako će ljudski rod biti usavršen. Iznutra i spolja, sve prožimaju reči Božje: ljudski rod će sopstvenim ustima izgovarati reči Božje, delovati u skladu s Božjim rečima i držati reči Božje u sebi, ostajući uronjen u Božje reči kako iznutra tako i spolja. Tako će ljudski rod biti usavršen. Oni koji udovoljavaju namerama Božjim i mogu da svedoče o Njemu, to su ljudi koji poseduju Božje reči kao svoju stvarnost.

Ulazak u Doba reči – Doba Hiljadugodišnjeg carstva – to je delo koje se danas ostvaruje. Od sada pa nadalje, vežbaj da komuniciraš o rečima Božjim. Samo jedenjem i pijenjem, kao i doživljavanjem reči Božjih, bićeš u stanju da proživiš reči Božje. Moraš da stekneš neko praktično iskustvo kako bi ubedio druge. Ako ne možeš da proživiš stvarnost Božjih reči, nikoga nećeš ubediti! Svi oni koje Bog koristi mogu da prožive stvarnost Božjih reči. Ako ne možeš da stvoriš ovu stvarnost i da svedočiš o Bogu, to je znak da Sveti Duh nije delovao u tebi i da nisi usavršen. To je značaj reči Božjih. Da li imaš srce koje je žedno Božjih reči? Oni koji su žedni Božjih reči žedni su istine, i samo takve ljude Bog blagosilja. U budućnosti će biti još mnogo reči koje će Bog saopštiti svim religijama i svim veroispovestima. On najpre govori i ispoljava Svoj glas među vama, kako bi vas upotpunio, pre nego što krene dalje da govori i ispoljava Svoj glas među neznabošcima da bi ih osvojio. Kroz Njegove reči, svi će biti iskreno i potpuno ubeđeni. Kroz reči Božje i Njegova otkrivenja, čovekova iskvarena narav opada, on počinje da liči na čoveka, a njegova buntovna narav se smiruje. Reči deluju na čoveka svojim autoritetom i osvajaju čoveka u svetlosti Božjoj. Delo koje Bog obavlja u sadašnjem dobu, kao i prekretnice u Njegovom delu, sve se to može naći u Njegovim rečima. Ako ne čitaš Njegove reči, nećeš ništa razumeti. Kroz sopstveno jedenje i pijenje Njegovih reči, kroz učešće u komunikaciji sa svojom braćom i sestrama, i kroz svoja stvarna iskustva, u potpunosti ćeš spoznati Božje reči. Tek tada ćeš moći istinski da proživiš njihovu stvarnost.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Doba carstva je Doba reči“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 405

Ranije sam već rekao da će „Svi koji su usredsređeni na to da vide znamenja i čudesna dela biti napušteni; oni neće biti usavršeni“. Iako sam izgovorio toliko reči, čovek ne zna baš ništa o ovom delu, a ljudi, stigavši dovde, i dalje tragaju za znamenjem i čudesnim delima. Da li je tvoja vera u Boga samo potraga za znamenjem i čudesnim delima, ili se njena svrha ogleda u zadobijanju života? Isus je takođe izgovorio mnogo reči, a neke od njih tek treba da se ispune. Možeš li da kažeš da Isus nije Bog? Bog je posvedočio da je On bio Hristos i voljeni Sin Božji. Možeš li to da porekneš? Danas Bog samo izgovara reči i ako to ne znaš temeljno, onda ne možeš da budeš postojan. Da li veruješ u Njega zato što je On Bog ili veruješ u Njega na osnovu toga da li su se Njegove reči ispunile ili nisu? Da li veruješ u znamenja i čudesna dela, ili veruješ u Boga? Danas, On ne prikazuje znamenja i ne čini čudesna dela – pa da li je onda On zaista Bog? Ako se reči koje govori ne ispunjavaju, da li je On zaista Bog? Da li se suština Boga određuje po tome jesu li se reči koje On izgovara ispunile ili nisu? Zašto neki ljudi uvek čekaju da vide hoće li se Božje reči ispuniti pre nego što poveruju u Njega? Zar to ne znači da Ga nisu spoznali? Svi koji imaju takve predstave jesu oni koji poriču Boga. Oni koriste predstave da bi odmeravali Boga; ako su Božje reči ispunjene, oni veruju u Njega, a ako nisu, onda ne veruju; i stalno tragaju za znamenjem i čudesnim delima. Zar nisu ti ljudi fariseji savremenog doba? Da li si u stanju da budeš postojan zavisi od toga jesi li spoznao praktičnog Boga ili nisi – to je od suštinskog značaja! Što je stvarnost Božje reči u tebi veća, to je veća i tvoja spoznaja praktičnosti Božje, a samim tim si i ti sposobniji da ostaneš postojan tokom kušnji. Što se više usredsređuješ na to da vidiš znamenje i čudesna dela, to si manje sposoban da čvrsto stojiš i pokleknućeš tokom kušnji. Znamenja i čudesna dela nisu temelj; samo je praktičnost Božja život. Neki ljudi ne znaju kakvo dejstvo treba da postigne Božje delo. Oni provode dane u čuđenju, ne tragajući za spoznajom Božjeg dela. Cilj njihovog traganja je uvek samo da Bog ispuni njihove želje i samo će tada biti ozbiljni u svojoj veri. Oni kažu da će tragati za životom ako se reči Božje ispune, ali da, ako se Njegove reči ne ispune, onda ne postoji mogućnost da oni tragaju za životom. Čovek misli da je vera u Boga traganje za znamenjem i čudesnim delima i traganje za vaznesenjem na nebo i za trećim nebom. Niko od njih ne kaže da je njihova vera u Boga traganje za ulaskom u stvarnost, traganje za životom i traganje za time da budu zadobijeni od strane Boga. Kakva je vrednost jednog takvog traganja? Oni koji ne tragaju za spoznajom Boga i za udovoljavanjem Bogu jesu oni koji ne veruju u Boga; oni su ti koji hule na Boga!

Da li sada shvatate šta je vera u Boga? Da li vera u Boga znači videti znamenje i čudesna dela? Da li znači uznošenje na nebo? Verovati u Boga nimalo nije lako. Te verske običaje treba odbaciti; potreba za izlečenjem bolesnih i za izgonom demona, usredsređivanje na znamenje i čudesna dela, žudnja za sticanjem što više Božjih blagodati, Božjeg mira i radosti, traganje za životnim šansama i telesnim utehama – sve su to verske prakse, a takve verske prakse su nejasna vrsta vere. Šta je prava vera u Boga danas? To je prihvatanje Božje reči kao tvoje život-stvarnosti i spoznavanje Boga putem Njegove reči da bi se dostigla tvoja istinska ljubav prema Njemu. Da bude jasnije: vera u Boga treba da ti omogući da se pokoriš Bogu, da voliš Boga i da ispunjavaš dužnost koju treba da ispunjava stvoreno biće. To je cilj verovanja u Boga. Moraš da dosegneš spoznaju divote Božje, da shvatiš koliko On zaslužuje da Ga se boje, i da spoznaš kako Bog u Svojim stvorenim bićima obavlja delo spasenja i usavršava ih – to su najosnovniji elementi tvoje vere u Boga. Vera u Boga je prvenstveno prelazak iz telesnog života u život ljubavi prema Bogu; iz življenja u iskvarenosti u življenje unutar života Božjih reči; to je izbavljanje od Sotonine vlasti i život pod Božjim staranjem i zaštitom; to je sposobnost pokornosti Bogu, a ne telu; to je dozvoljavanje Bogu da zadobije čitavo tvoje srce, dozvoljavanje Bogu da te usavrši i oslobađanje od iskvarene sotonske naravi. Vera u Boga je tu prvenstveno zato da bi moć i slava Božja mogle da se ispolje u tebi, da bi ti mogao da slediš Božju volju, da ostvariš Božji plan i da budeš sposoban da svedočiš o Bogu pred Sotonom. Vera u Boga ne treba da se vrti oko želje da se ugledaju znamenja i čudesna dela, niti treba da postoji zarad tvog tela. Ona treba da se svede na traganje za spoznajom Boga i na sposobnost pokornosti Bogu, te na to da Mu se, kao Petar, bude pokoran do smrti. To su glavni ciljevi verovanja u Boga. Čovek jede i pije reč Božju da bi spoznao Boga i da bi Mu udovoljio. Jedenje i pijenje reči Božje daje ti dublju spoznaju Boga i tek posle toga možeš da Mu budeš pokoran. Tek kada spoznaš Boga možeš da Ga voliš i to je cilj koji čovek treba da ima u svojoj veri u Boga. Ako u svojoj veri stalno pokušavaš da ugledaš znamenje i čudesna dela, onda je stanovište takve vere u Boga pogrešno. Vera u Boga prvenstveno znači prihvatanje Božje reči kao život-stvarnosti. Božji cilj postiže se samo praktičnom primenom reči Božjih iz Njegovih usta i njihovom primenom u sebi. U svojoj veri u Boga, čovek treba da teži da ga Bog usavrši, da može da se pokori Bogu i da Mu u potpunosti bude pokoran. Ako bez ikakvih primedbi možeš da budeš pokoran Bogu, da vodiš računa o Božjim namerama, da dosegneš Petrov rast, da poseduješ Petrovo ophođenje o kojem je Bog govorio, tada će tvoja vera u Boga biti uspešna i to će značiti da te je Bog zadobio.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Sve se postiže rečju Božjom“