Svakodnevne reči Božje  Odlomak 374

Svemogući Bog, Poglavar svih stvari, vrši Svoju carsku vlast sa Svog prestola. On vlada vaseljenom i svim stvorenjima i usmerava nas na čitavoj zemlji. U svakom trenutku budite Mu blizu i dođite pred Njega u tišini, nikada ne propuštajući ni tren – uvek ima nekih pouka koje treba izvući. Okruženje, ljudi, događaji i stvari, postoje uz dozvolu Njegovog prestola. Ni po koju cenu nemoj da dozvoliš da ti se u srcu javi ogorčenost, inače ti Bog neće podariti Svoju blagodat. Kad te zadesi bolest, to je Božja ljubav i u njoj se zasigurno nalaze Njegove dobre namere. Iako će ti telo možda malo patiti, nemoj prihvatati Sotonine ideje. Hvali Boga u bolesti i uživaj u Bogu dok Ga hvališ. Ne budi malodušan pred bolešću, nastavi iznova i iznova da tražiš i ne odustaj i Bog će te prosvetliti i prosvetiti. Kakva je bila Jovova vera? Svemogući Bog je svemoćni lekar! Živeti u bolesti znači biti bolestan, ali živeti u duhu znači biti zdrav. Sve dok imaš daha u sebi, Bog neće dopustiti da umreš.

U sebi nosimo vaskrsli život Hrista. U prisustvu Boga zaista nam manjka vere: neka nam Bog udahne istinsku veru. Kako je slatka Božja reč! Božja reč je moćan lek! Posramljuje đavole i Sotonu! Dokučujući Božju reč imamo na šta da se oslonimo. Njegova reč deluje brzo kako bi spasila naša srca! Odagnava sve stvari i sve umiruje. Vera je kao most od jednog debla: oni koji se hvataju za život i boje se smrti teško će ga preći, ali oni koji su spremni da daju svoj život mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bezbrižno. Ako čovek gaji bojažljive i plašljive misli, to je zato što ga je Sotona nasamario; on se boji da ćemo preći most vere da bismo ušli u Boga. Sotona uvek pokušava na svaki mogući način da nam pošalje svoje misli. Treba da se u svakom trenutku molimo da nas Bog prosvetli i prosveti, i da se u svakom trenutku oslanjamo na Boga da očisti Sotonin otrov iz naše unutrašnjosti, i da u svakom trenutku u svom duhu vežbamo približavanje Bogu, dopuštajući Mu da ima vlast nad čitavim našim bićem i da ga zauzme.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Hristove izjave na početku”, 6. poglavlje

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 375

Kada ljudima nedostaje uvid u stvari koje im se dešavaju i kada ne umeju da reaguju na pravi način, šta prvo treba da urade? Prvo treba da se mole; molitva je na prvom mestu. Šta molitva pokazuje? Da si revnosan, da imaš donekle bogobojažljivo srce, i da umeš da tražiš Boga, što je dokaz da si stavio Boga na prvo mesto. Kada ti je Bog u srcu i u njemu ima svoje mesto, i kada si u stanju da budeš pokoran Bogu, onda si revnosan hrišćanin. Mnogo je starijih vernika koji se na kolenima svakodnevno mole u isto vreme. Svaki put kleče sat ili dva, ali, ma koliko godina da su tako klečali, to nije rešilo mnoge njihove probleme sa grehom. Za početak, ostavimo po strani da li je takva molitva korisna ili nije. Barem su ta starija braća i sestre malo pobožni. Mnogo su bolji od mladih po tom pitanju. Ako želiš da živiš pred Bogom i iskusiš Božje delo, onda prva stvar koju treba da uradiš kada ti se nešto dogodi jeste da se moliš. Molitva nije samo bezumno ponavljanje napamet naučenih fraza; tako nigde nećeš stići. Moraš da vežbaš da se moliš srcem. Možda ćeš se tako moliti osam ili deset puta bez mnogo uspeha, ali nemoj da te to obeshrabri: moraš da nastaviš da vežbaš. Kad god ti se nešto desi, prvo se pomoli. Prvo reci Bogu, pa pusti Njega da preuzme stvar. Neka ti Bog pomogne, neka te vodi i pokaže ti put. To će dokazati da imaš bogobojažljivo srce i da si Boga stavio na prvo mesto. Kada ti se nešto dogodi ili naiđeš na neku poteškoću, pa si negativan i ljutiš se, to je znak odsustva Boga u tvom srcu i nedostatka bogobojažljivosti. S kakvim god teškoćama da se susrećeš u svakodnevnom životu, moraš da staneš pred Boga; prvo što treba da učiniš jeste da klekneš pred Njega i da se pomoliš – to je najvažnija stvar. Molitva pokazuje da Bog ima Svoje mesto u tvom srcu. Kada si u problemima, to što upireš pogled u Boga i moliš Mu se i tražiš nešto od Njega pokazuje da u tvom srcu ima neke bogobojažljivosti; ti to ne bi uradio da ti Bog nije srcu. Neki ljudi kažu: „Molio sam se, ali me Bog ipak nije prosvetio!” Ne može tako da se kaže. Prvo moraš da pogledaš da li je namera iza tvoje molitve ispravna. Ako iskreno tražiš istinu i često se moliš Bogu, onda svakako postoji određeno pitanje po kojem te Bog prosvećuje i dozvoljava ti da razumeš. U svakom slučaju, Bog će ti pomoći da shvatiš. Ako te Bog ne prosveti, nećeš moći sam da razumeš. Postoje neke stvari koje ljudska misao ne može da dostigne, bez obzira na to da li imaš moć razumevanja i bez obzira na tvoj kov. Kada uspeš da shvatiš, da li to dolazi iz tvojih misli? S namerama Božjim i delom Duha, ako te Sveti Duh ne prosveti, nećeš naći nikoga ko zna. Znaćeš tek kada ti Sam Bog kaže šta On misli. I tako, prva stvar koju treba da uradiš kada ti se nešto dogodi jeste da se moliš. Kada se moliš, treba da izraziš svoje misli, poglede i stav prema Bogu i da tražiš istinu od Njega, s mentalitetom pokornosti; to je ono što ljudi treba da primenjuju. Nećeš postići nikakve rezultate ako samo otaljaš to što imaš i onda ne smeš da se žališ da te Sveti Duh nije prosvetio. Primetio sam da neki ljudi u svojoj veri u Boga samo posmatraju verske obrede i obavljaju verske aktivnosti. Za Njega uopšte nema mesta u njihovim srcima; oni čak poriču delo Svetog Duha. Oni se ne mole niti čitaju Božje reči. Oni samo uporno idu na skupove i to je sve. Da li je to vera u Boga? Oni nastavljaju da veruju kao što veruju, ali u njihovom verovanju nema Boga. Bog nije u njihovim srcima, oni više ne žele da se mole Bogu i više nisu voljni da čitaju Božje reči. Zar onda nisu postali nevernici? Postoje neke vođe, a posebno radnici, koji se često staraju o opštim poslovima. Nikada se ne usredsređuju na život-ulazak, već opšte poslove uzimaju kao svoj glavni posao. Postali su samo rukovodioci koji se bave zadacima i ne obavljaju nijedan od suštinskih poslova vođa i radnika. Kao posledica toga, nakon što su dvadeset ili trideset godina verovali u Boga, oni nemaju nijednu reč da kažu o svom životnom iskustvu, niti imaju istinsko znanje o Bogu. Mogu da izgovore samo nekoliko reči i fraza doktrine. Zar nisu stoga postali lažne vođe? To je zato što u svojoj veri u Boga ne obavljaju vlastite dužnosti niti tragaju za istinom. Puko oslanjanje na to kako neko razume nekoliko reči i doktrina neće ništa rešiti. Oni se žale na Boga čim su podvrgnuti kušnji, pogođeni nesrećom ili se razbole. Nemaju nikakvo istinsko znanje o sebi niti ikakvo iskustveno svedočanstvo. To pokazuje da oni nisu sledili istinu tokom svih godina verovanja u Boga, da su se bavili samo spoljnim poslovima i, samim tim, upropastili sebe. Bez obzira na to koliko godina ljudi veruju u Boga, oni moraju u najmanju ruku da shvate neke istine ako žele da budu sigurni da neće pokleknuti, počiniti zlo ili biti eliminisani. To je najmanje čime bi trebalo da budu opremljeni. Neki ljudi su malodušni kada slušaju propovedi i ne promišljaju Božje reči. Oni ne traže istinu ma šta da im se desi. Zadovoljni su pukim razumevanjem reči i doktrina, pod pretpostavkom da su zadobili istinu. Onda, kada dođe do kušnje, oni nemaju nikakvog znanja, a srca su im puna pritužbi i žalbi koje se ne usuđuju da izgovore naglas, iako bi to voleli. Zar takvi ljudi nisu vrlo patetični? Mnogi ljudi su uvek površni u obavljanju svoje dužnosti. Ne razmišljaju i ne pokušavaju da razumeju sebe kada prolaze kroz orezivanje. Oni uvek racionalizuju, te tako njihova ružnoća izvire na mnogo različitih načina i oni su otkriveni i eliminisani, nesposobni da spoznaju sebe do kraja. Koja je onda poenta da oni razumeju te doktrine? Nema nikakve poente. Bez obzira na to koliko godina ljudi veruju u Boga, samo razumevanje i sposobnost da se govori doktrina je beskorisna. Oni nisu zadobili istinu, već su zalutali. Dakle, kada ti se nešto dogodi i moliš se Bogu, tražeći Njegove namere, ključno je doći do razumevanja istine da bi se problem rešio. To je ispravan put i u takvoj primeni treba dosledno istrajavati.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnija stvar je zadobiti istinu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 376

Najveća mudrost je u svemu se uzdati u Boga i oslanjati se na Njega. To obični ljudi ne shvataju. Svi ljudi misle će zavrediti Božje odobravanje i spasenje time što će učestvovati na više skupova, slušati više propovedi, više razgovarati u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama, više se odricati, više patiti i plaćati veću cenu. Misle da je najveća mudrost primenjivati na taj način, ali zanemaruju najvažnije: da se uzdaju u Boga i oslanjaju na Boga. Običnu ljudsku promućurnost smatraju mudrošću i zanemaruju krajnji efekat koji njihovi postupci treba da postignu. To je greška. Bez obzira na to koju dužnost obavljaju, koliko je veliki ili mali njihov rast, ili u kakvom se okruženju nalaze, ljudi nikada ne mogu da se odreknu traganja za istinom, već u svemu moraju i da se mole Bogu, da se uzdaju u Boga i da se oslanjaju na Boga. Ovo i samo ovo je najveća mudrost. Zbog čega kažem da je to najveća mudrost? Čak i ako je neko uspeo da shvati neke istine, da li će to biti dovoljno ako se ne oslanja na Boga? Neki ljudi godinama veruju u Boga i prošli su nekoliko kušnji, imaju određeno praktično iskustvo, shvataju neke istine i imaju nešto praktičnog znanja o istini, ali ne umeju da se oslanjaju na Boga, niti shvataju kako da se u Boga uzdaju i oslanjaju na Njega. Da li ti ljudi imaju mudrosti? Oni su najgluplji od svih, od one sorte ljudi koji sebe smatraju pametnim. Boga se ne boje i ne klone se zla. Neki kažu: „Shvatam mnoge istine i posedujem istina-stvarnosti. U redu je samo činiti stvari na principijelan način. Ja sam Bogu odan i znam kako da Mu se približim. Zar nije dovoljno da primenjujem istinu kada me nešto zadesi? Nema nikakve potrebe da se molim Bogu ili da se uzdam u Njega.” Ispravno je primenjivati istinu, ali brojni su trenuci i situacije u kojima ljudi ne poznaju istinu i ne znaju o kojim istina-načelima se radi. Svi oni koji imaju praktično iskustvo to cene. Na primer, ako naiđeš na neki problem, moguće je da nećeš znati na koju se istinu on odnosi ili kako bi istinu koja se odnosi na taj problem trebalo primeniti ili sprovesti. Šta bi trebalo da radiš u takvim trenucima? Ma koliko praktičnog iskustva imao, ne možeš u svim situacijama da razumeš istina-načela. Ma koliko dugo verovao u Boga, ma koliko stvari doživeo, ma koliko su te orezivali i dovodili te u red, čak i ako shvataš istinu, usuđuješ li se da kažeš da si ti istina? Usuđuješ li se da kažeš da si ti izvor istine? Neki kažu: „Napamet znam sve te dobro poznate izjave i delove u knjizi ’Reč se pojavljuje u telu’. Ne moram da se oslanjam na Boga, niti da se uzdam u Njega. Kada dođe vreme, biće dovoljno da se oslonim na ove Božje reči.” Reči koje si zapamtio su statične, a okruženja u kojima ćeš se naći, kao i tvoja stanja, su dinamična. U stanju si da izdeklamuješ reči i doktrine, ali ti one ne služe ničemu kada ti se nešto desi, što dokazuje da ne shvataš istinu. Ma koliko dobro deklamovao reči i doktrine, to ne znači da shvataš istinu, a kamoli da si u stanju da je primenjuješ. Prema tome, ovde postoji jedna veoma važna lekcija koju treba naučiti. Koja je to lekcija? To da ljudi moraju da se uzdaju u Boga u svemu i da, ako to čine, mogu da se oslone na Boga. Jedino će oslanjanjem na Boga čovek imati put koji treba da sledi i delo Svetog Duha. U suprotnom, možeš da uradiš nešto ispravno i da time ne prekršiš istinu, ali ako se ne osloniš na Boga, onda su tvoji postupci tek čovekova dobra ponašanja i ne mogu da udovolje Bogu. Pošto ljudi tako površno razumeju istinu, skloni su tome da primenjuju pravila i tvrdoglavo se pridržavaju reči i doktrina, koristeći istu tu istinu kada ih zadese različite situacije. Moguće je da će obaviti razne stvari koje su uglavnom u skladu sa istina-načelima, ali se u tome ne vidi Božje rukovođenje, baš kao ni delovanje Svetog Duha. Ovde postoji ozbiljan problem, a to je da ljudi mnoge stvari čine u zavisnosti od njihovog iskustva i pravila koja su shvatili, kao i od nekih ljudskih zamisli. Teško je ostvariti istinsku molitvu Bogu i stvarno se uzdati u Boga i oslanjati se na Njega u svemu što čovek radi. Čak i ako neko shvata Božje namere, teško je ostvariti efekat postupanja prema Božjim uputstvima i u skladu sa istina-načelima. Iz tog razloga kažem da je najveća mudrost u svemu se uzdati u Boga i oslanjati se na Njega.

Kako ljudi mogu da primenjuju to da se uzdamo u Boga i oslanjamo na Njega u svemu? Neki kažu: „Mlad sam, rast mi je mali i tek od skora verujem u Boga. Ne znam kako da primenim to da se uzdam u Boga i oslanjam na Njega kada se nešto desi.” Da li je to problem? Vera u Boga nosi brojne poteškoće i moraju se proći mnoge muke, kušnje i patnje. Sve to zahteva uzdati se u Boga i oslanjati na Njega da bi se pregurala teška vremena. Ako ne umete da primenjujete da se uzdate u Boga i oslanjate na Njega, nećete moći da prebrodite poteškoće i da sledite Boga. Uzdati se u Boga i oslanjati na Boga nije prazna doktrina, niti je to mantra za verovanje u Boga, već je to ključna istina, istina koju morate da imate da biste verovali u Boga i da biste Ga sledili. Neki kažu: „Uzdati se u Boga i oslanjati na Boga važi samo kada se desi nešto veliko. Na primer, u Boga se treba uzdati i oslanjati se na Njega samo kada vas zadese muke, kušnje, hapšenje i progon ili kada naiđete na poteškoće u vašim dužnostima, ili kada vas orezuju. Nema potrebe uzdati se u Boga i oslanjati se na Njega u trivijalnim stvarima ličnog života, jer Bog za njih ne mari.” Da li je ova konstatacija tačna? Definitivno nije tačna i ovde postoji odstupanje. Kod ozbiljnih pitanja treba se uzdati u Boga, ali da li čovek može da rešava trivijalne stvari i sitnice u životu bez načela? U pitanjima poput odevanja i hrane, da li možete da postupate bez ikakvih načela? Sigurno da ne možete. Ili u vašim odnosima sa ljudima i u rešavanju nekih pitanja? Sigurno da ne. Čak i u svakodnevnom životu i trivijalnim stvarima, morate da imate barem neka načela da biste mogli da živite u ljudskom obličju. Problemi u vezi sa načelima su problemi koji su povezani s istinom. Mogu li ljudi samostalno da ih reše? Naravno da ne. Ti, dakle, treba da se uzdaš u Boga i oslanjaš na Njega. Te trivijalne probleme moguće je rešiti tek pošto zadobiješ Božje prosvećenje i shvatiš istinu. Zar misliš da će, ako se ne uzdaš u Boga i ne oslanjaš na Njega, ti problemi u vezi sa načelima biti rešeni? Sigurno ne tako lako. Može se reći da, u svim stvarima koje ljudi ne mogu da prozru i koje zahtevaju od njih da tragaju za istinom, treba da se uzdaju u Boga i oslanjaju na Njega. Bio veliki ili mali, svaki problem koji se mora rešavati primenom istine zahteva da se uzdamo u Boga i oslanjamo na Njega. To je neophodno. Čak i ako ljudi shvataju istinu i mogu sami da rešavaju probleme, njihovo shvatanje i rešenja su ograničeni i površni. Ako se ljudi ne uzdaju u Boga i ne oslanjaju se na Njega, njihov ulazak ne može nikada da bude dubok. Na primer, ako si danas bolestan i to utiče na obavljanje tvoje dužnosti, moraš da se s tim u vezi pomoliš i kažeš: „Bože, danas se ne osećam dobro, ne mogu da jedem i to utiče na obavljanje moje dužnosti. Moram da se preispitam. Koji je pravi razlog moje bolesti? Da li me Bog dovodi u red jer nisam posvećen u svojoj dužnosti? Bože, molim Te da me prosvetiš i da me usmeriš.” Moraš tako da zavapiš! To znači uzdati se u Boga. Međutim, kada se uzdaš u Boga, ne možeš samo da se pridržavaš formalnosti i poštuješ pravila. Ako u rešavanju problema ne budeš tragao za istinom, ti ćeš odlagati stvari. Pošto se pomoliš Bogu i uzdaš u Njega, treba da nastaviš da živiš svoj život kako treba, bez kašnjenja u obavljanju svoje dužnosti. Ako si bolestan, ispravno je da potražiš pomoć lekara. Istovremeno, moraš da se moliš, preispitaš sebe i tragaš za istinom da bi rešio problem. Samo je takva primena potpuno ispravna. Kod izvesnih stvari, ako ljudi znaju kako da ih urade kako treba, onda treba i da ih urade. Na taj način bi ljudi trebalo da sarađuju. Međutim, da li se željeni efekat i cilj može u potpunosti ostvariti po tim pitanjima zavisi od toga da li se uzdamo u Boga i da li se oslanjamo na Njega. Kod problema koji ljudima nisu potpuno jasni i koje nisu u stanju da sami uspešno reše, utoliko više moraju da se uzdaju u Boga i tragaju za istinom da bi ih rešili. Sposobnost da to urade je ono što bi trebalo da imaju osobe normalne ljudskosti. Brojne se pouke mogu izvući ako se uzdamo u Boga. Dok se uzdaš u Boga, možeš da dobiješ prosvećenje Svetog Duha i može ti se ukazati put. Ako te, pak, dotakne Božja reč, znaćeš kako da sarađuješ ili će možda Bog urediti neke situacije iz kojih ćeš izvući pouke u kojima ima Božjih dobrih namera. Dok se uzdaš u Boga, videćeš Božje usmeravanje i vođstvo koje će ti pomoći da naučiš brojne lekcije i bolje razumeš Boga. To je efekat koji se postiže uzdanjem u Boga. Prema tome, uzdanje u Boga je lekcija koju oni koji slede Boga često moraju da nauče i nešto što će doživljavati do kraja života. Mnogo je ljudi čija su iskustva suviše plitka i koji ne vide Božje postupke, pa misle: „Mnogo je sitnih stvari koje mogu da uradim sam i za koje mi nije potrebno da se uzdam u Boga.” To je pogrešno. Neke sitne stvari dovode do krupnih stvari, a Božje su namere skrivene u nekim malim stvarima. Mnogi ljudi se ne obaziru na male stvari i zbog toga im se desi da pretrpe veliki neuspeh, upravo zbog tih malih stvari. Oni koji istinski imaju bogobojažljivo srce, kako u velikim, tako i u malim stvarima, uzdaće se u Boga, moliće se Bogu, sve će poveriti Bogu i sačekati da vide kako će ih Bog voditi i usmeravati. Jednom kada budeš stekao takvo iskustvo, moći ćeš da se u svemu uzdaš u Boga. Što više to budeš doživljavao, shvatićeš da je uzdati se u Boga po svim pitanjima veoma praktično. Kada se po pitanju neke stvari uzdaš u Boga, moguće je da ti Bog neće podariti osećaj i jasno značenje, a kamoli jasna uputstva. Međutim, pomoći će ti da shvatiš neku zamisao koja se tačno odnosi na dato pitanje i time će te Bog usmeravati na drugačiji način i daće ti pravi put. Ako to osetiš i shvatiš, biće ti od koristi. U trenutku možda nećeš ništa razumeti, ali moraš da nastaviš da se moliš i uzdaš u Boga. Tu nema ničega pogrešnog i pre ili kasnije ćeš biti prosvećen. Takva primena ne znači poštovanje pravila, već je to ispunjavanje potreba duha i tako bi ljudi trebalo da primenjuju. Možda nećeš dobiti prosvećenje i smernice svaki put kada se budeš molio Bogu i uzdao u Boga, ali čovek mora da primenjuje na taj način i ako želi da shvati istinu, tako mora da primenjuje. To je normalno stanje života i duha i samo tako ljudi mogu da održe normalan odnos sa Bogom, tako da se njihova srca ne udaljavaju od Boga. Prema tome, može se reći da je uzdanje u Boga normalna interakcija sa Bogom u ljudskom srcu. Bez obzira na to da li možeš da dobiješ Božje prosvećenje i usmeravanje, treba da se moliš Bogu i u svemu uzdaš u Njega. To je ujedno i neophodan put za život pred Bogom. Kada ljudi veruju u Boga i slede Ga, stalno uzdanje u Boga bi trebalo da im bude stanje duha. To je stanje duha koje bi trebalo da imaju osobe normalne ljudskosti. Ponekad, uzdanje u Boga ne znači korišćenje određenih reči da biste zamolili Boga da nešto uradi, da vam pruži konkretno vođstvo ili Svoju zaštitu. Pre se misli na to, kada ljudi naiđu na neki problem, da budu u stanju da Ga iskreno dozovu. Šta, dakle, Bog radi kada Ga ljudi dozovu? Kada se čoveku srce uznemiri i kada pomisli: „O Bože, ne mogu ovo sam, ne umem, osećam se slabo i negativno…” Kad im se javi takva misao, da li to Bog čuje? Kada se ljudima javi takva misao, da li im je srce iskreno? Kada na takav način iskreno dozivaju Boga, da li Bog pristaje da im pomogne? I pored toga što nisu izgovorili ni reč, ispoljavaju iskrenost, pa Bog pristaje da im pomogne. Kada neko naiđe na naročito ozbiljan problem, kad nema ništa i nema nikog da se osloni i kad se oseti potpuno bespomoćno, Bog mu je poslednja nada. Kakve su molitve tih osoba? Kakvo im je stanje uma? Da li su iskrene? Ima li tada ikakve ukaljanosti? Srce ti je iskreno samo ako veruješ Bogu kao da ti je On poslednja slamka za koju se hvataš, u nadi da će ti On pomoći. Iako si možda izgovorio tek nekoliko reči, srce ti se već uskomešalo – dao si svoje iskreno srce Bogu – i Bog sluša. Kada Bog sluša, On vidi tvoje poteškoće i prosvetiće te, usmeriće te i pomoći će ti. Kada je čovekovo srce najiskrenije? Najiskrenije je kada se čovek uzda u Boga kada je priteran uza zid. Kada se uzda u Boga, najvažnija stvar koju čovek treba da ima je iskreno srce. Moraš da budeš u takvom stanju da ti je Bog stvarno potreban. Odnosno, čovekovo srce mora u najmanju ruku da bude iskreno, a ne površno. Ne bi trebalo samo da priča, već i da mu je srce ustreptalo. Ako si smeten dok se obraćaš Bogu, ali nisi dirnut u srcu i zapravo misliš: „Bože, već sam napravio svoje planove i samo Te obaveštavam. Ostvariću ih slagao se Ti ili ne. Obraćam ti se reda radi”, onda to ne sluti na dobro. Varaš Boga i poigravaš se sa Njim i to je ujedno izraz nepoštovanja Boga. Kako će se posle toga Bog odnositi prema tebi? Bog će te ignorisati i skrajnuti te i bićeš potpuno ponižen. Ako ne budeš aktivno tražio Boga i ne potrudiš se u istini, bićeš uklonjen.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Vera u Boga mora otpočeti sagledavanjem zlih trendova u svetu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 377

Istina je život Boga Sȃmoga; ona predstavlja Njegovu narav, Njegovu suštinu, ono što On ima i što jeste. Ako kažeš da si, time što imaš određeno iskustveno razumevanje, došao u posed istine, da li to onda znači da si postao osvećen? Zašto onda i dalje ispoljavaš iskvarenost? Zašto ne možeš da raspoznaš različite tipove ljudi? Zašto ne možeš da daš svedočanstvo za Boga? Čak i ako razumeš ponešto od istine, možeš li da predstavljaš Boga? Možeš li da proživiš Božju narav? Možeš da imaš neko iskustveno razumevanje u vezi sa određenim aspektom neke istine i možeš da budeš u stanju da podeliš neku svetlost, ali ono što možeš da pružiš ljudima je izuzetno ograničeno i nipošto nije nešto što može da opstane. To je zato što ono što si razumeo i svetlost koju si zadobio ne predstavljaju suštinu istine i ne predstavljaju celokupnost istine. To je samo jedna strana, jedan mali aspekt istine, to je samo nivo koji ljudi mogu da dostignu i to je još uvek daleko od suštine istine. Ta mrvica svetlosti, prosvećenja i iskustvenog razumevanja nikada ne može da zameni istinu. Čak i da svi ljudi postignu neke rezultate u doživljavanju ove istine, i da se sve njihovo iskustveno razumevanje sabere, to i dalje ne bi dostiglo celokupnost i suštinu čak ni jedne jedine rečenice istine. Prethodno sam rekao: „Sve sam to sažeo u jedan aforizam namenjen ljudskom svetu: Među ljudima nema onih koji Me vole.” Ova rečenica predstavlja istinu, pravu suštinu života, najdublju stvar i izraz Boga Sȃmoga. Ti prolaziš kroz iskustva, i nakon tri godine iskustva, ti ćeš možda imati malo površnog razumevanja, dok će nakon sedam ili osam godina tvoje razumevanje možda biti nešto veće, ali to tvoje razumevanje nikada neće moći da zameni ovu crticu istine. Neko drugi će posle dve godine možda steći nešto malo razumevanja, ili će nešto više razumeti posle deset godina, ili će pak njegovo razumevanje pred kraj života biti relativno veliko, ali čak ni vaše kolektivno razumevanje ne može da zameni tu crticu istine. Ma koliko uvida, svetlosti, iskustva i znanja da vas dvojica kolektivno posedujete, to nikada neće moći da zameni tu crticu istine. Drugim rečima, ljudski život će zauvek biti ljudski život. Koliko god da je tvoje razumevanje u skladu sa istinom, Božjim namerama i Božjim zahtevima, ono nikada ne može da zameni istinu. Reći da ljudi poseduju istinu znači da oni zaista razumeju istinu, da proživljavaju nešto od stvarnosti Božjih reči, da imaju ponešto stvarnog znanja o Bogu, te da su u stanju da Boga veličaju i da za Njega svedoče. Ne može se, međutim, reći da ljudi već poseduju istinu, zato što je istina isuviše duboka. Da bi iskusili makar jednu jedinu crticu Božje reči, ljudima može biti potreban čitav životni vek, ali ni kroz celoživotna iskustva nekoliko generacija, pa čak ni za hiljade i hiljade godina, oni tu jednu crticu Božje reči neće moći da u celosti iskuse. Jasno je da je proces razumevanja istine i bogopoznanja zaista beskrajan, te da postoji ograničenje u pogledu količine istine koju čovek u svom celoživotnom iskustvu može razumeti. Neki ljudi će, odmah nakon što su razumeli tekstualno značenje Božje reči, tvrditi kako su došli u posed istine. Zar to nije besmislica? Kako u pogledu svetlosti tako i u pogledu znanja, postoji pitanje dubine. Istina-stvarnosti u koje neka osoba tokom svog života verovanja može da zakorači, ograničene su. Prema tome, to što posedujete izvesnu količinu znanja i svetlosti ne znači da posedujete i istina-stvarnosti. Glavna stvar koju morate razmotriti jeste da li se ta svetlost i to znanje dotiču suštine istine. To je najvažnije. Nekim ljudima se čini da poseduju istinu, na osnovu toga što su u stanju da prosipaju svetlost ili da ponude malo površnog razumevanja. To ih čini srećnim, pa postaju samoljubivi i uobraženi. A zapravo su još uvek daleko od ulaska u istina-stvarnost. Koju istinu ljudi poseduju? Mogu li ljudi koji poseduju istinu bilo gde i bilo kada posrnuti? Ako poseduju istinu, kako onda mogu da još uvek prkose Bogu i da Ga izdaju? Ako tvrdiš da poseduješ istinu, to dokazuje da je u tebi Hristov život – što je zaista nečuveno! Postao si Gospod, postao si Hristos, šta li? Radi se o apsurdnoj tvrdnji, koju su u potpunosti izmislili ljudi; ona se tiče ljudskih predstava i maštarija i ne predstavlja održivi stav prema Bogu.

Kad je reč o ljudskom razumevanju istine i o tome da istinu imaju kao svoj život, šta u tom kontekstu „život” zapravo označava? On znači da istina vlada njihovim srcem, da su u stanju da žive prema Božjim rečima, te da poseduju stvarno znanje o Božjim rečima i da zaista razumeju istinu. Kada ljudi u sebi imaju taj novi život, to se u celosti postiže kroz primenu i doživljavanje Božjih reči, zasnovano je na temelju istine Božjih reči i postiže se njihovim životom u carstvu istine; sve što ljudski život u sebi sadrži jeste njihovo znanje i iskustvo istine. To je opseg unutar koga se to nalazi; zadobijanje života se odnosi na zadobijanje istine. Kad se za nekoga kaže da je u stanju da živi u skladu sa istinom Božjih reči, to ne znači da je u njemu život istine, niti se time kaže da neko ko istinu poseduje kao svoj život samim tim postaje istina, da njegov unutrašnji život postaje život istine, a kamoli da je on sȃm istina i život. Na kraju krajeva, njegov je život i dalje život ljudskog bića. Drugim rečima, ako si u stanju da živiš prema Božjim rečima i poseduješ znanje o istini, ako se to znanje ukoreni u tebi i postane tvoj život i istina koju si zadobio doživljavanjem postane temelj tvog postojanja, ako živiš prema tim Božjim rečima, niko ne može da te promeni i Sotona ne može da te zaludi niti da te iskvari, to onda znači da si zadobio istinu i život. Drugim rečima, tvoj život sadrži samo istinu, tvoje razumevanje i doživljavanje istine; i, ma šta da radiš, živećeš prema tim istinama i nećeš izlaziti van njihovog opsega. Tada ćeš posedovati istina-stvarnosti, a upravo takve ljude Bog želi da naposletku zadobije kroz Svoje delo. Ipak, ma koliko istina ljudi razumeli, njihova je suština i dalje ljudska i uopšte se ne može porediti s Božjom suštinom. To je zato što oni nikako ne mogu da dožive celokupnu istinu i što oni istinu ni na koji način ne mogu u celosti da prožive; jedino što oni mogu da prožive jeste krajnje ograničeni delić istine koji je ljudskim bićima dostižan. Kako bi oni onda mogli da se pretvore u Boga? (…) Ako imaš iole iskustva s Božjim rečima i ako živiš u skladu s pravim iskustvenim znanjem o istini, Božje će reči postepeno postati tvoj život. Uprkos tome, ne možeš da kažeš da je istina tvoj život, niti da ono što izražavaš predstavlja istinu; grešiš ako tako misliš. Ako poseduješ tek ponešto iskustva u vezi s nekim konkretnim aspektom istine, može li to samo po sebi značiti da poseduješ istinu? Može li se to smatrati sticanjem istine? Jesi li u stanju da istinu detaljno objasniš? Možeš li da na osnovu istine otkriješ Božju narav i ono što Bog ima i što jeste? Ako nisi postigao takve efekte, to je dokaz da se doživljavanje samo nekog određenog aspekta istine ne može smatrati pravim razumevanjem istine, niti bogopoznanjem, a kamoli sticanjem istine. Svako poseduje iskustvo u samo jednom pojedinačnom aspektu i opsegu istine; ljudi to doživljavaju unutar svog ograničenog opsega i ne mogu da dosegnu do svih nebrojenih aspekata istine. Mogu li ljudi proživeti prvobitno značenje istine? Dokle zapravo doseže tvoje neznatno iskustvo? Ono je tek zrnce peska na obali mora; kap vode u okeanu. Prema tome, ma koliko dragoceno bilo to tvoje znanje i sva ta osećanja koja si iz svojih iskustava zadobio, oni se i dalje ne mogu smatrati istinom. Za njih se jedino može reći da su u skladu sa istinom. Istina dolazi od Boga, a unutrašnje značenje i stvarnosti istine pokrivaju veoma širok opseg, i nju niko ne može ni da dokuči ni da opovrgne. Dokle god poseduješ stvarno razumevanje istine i Boga, ti ćeš neke istine razumeti; niko neće moći da opovrgne ta stvarna razumevanja, a svedočenja koja u sebi sadrže istina-stvarnosti zauvek će biti održiva. Bog odobrava ljude koji poseduju istina-stvarnosti. Dokle god tragaš za istinom, dokle god možeš da se u doživljavanju Božjih reči oslanjaš na Boga i u stanju si da istinu prihvatiš kao svoj život, bez obzira na to u kakvom se okruženju nalaziš, imaćeš svoj put i bićeš u stanju da opstaneš i da dobiješ Božje odobravanje. Iako je ono malo što ljudi stiču usklađeno sa istinom, ne može se reći da to predstavlja istinu, a još manje se može reći da su oni zadobili istinu. Taj tračak svetla koji su ljudi stekli prikladan je samo za njih same, ili za neke druge ljude unutar određenog opsega, ali neće biti prikladan u nekom drugačijem opsegu. Ma koliko da je iskustvo neke osobe duboko, ono je i dalje ograničeno i nikada neće dosegnuti dubinu istine. Svetlost i razumevanje koje neka osoba poseduje nikada se ne mogu porediti sa istinom.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 378

Ako želiš da primenjuješ istinu i da je razumeš, moraš prvo da tragaš za istinom kad ti se u stvarnom životu događaju razne stvari, odnosno, moraš stvari da posmatraš na osnovu Božjih reči i istine; kad ti bude jasna suština problema, znaćeš kako da postupaš u skladu sa istina-načelima. A ako stvari uvek posmatraš na ovaj način u skladu sa Božjim rečima, moći ćeš da vidiš Božju ruku i dela Božja u svemu što se oko tebe događa. Bez obzira na to šta se oko njih dešava, neki ljudi misle da to nema nikakve veze s njihovom verom u Boga niti sa istinom; prema tome samo postupaju u skladu sa sopstvenim sklonostima, koristeći Sotonine filozofije. Mogu li tako da izvuku ijednu pouku? Sasvim sigurno ne mogu. Upravo zato mnogi ljudi u Boga veruju deset ili dvadeset godina, a i dalje ne razumeju istinu i nemaju život-ulazak. Ne mogu da uvedu Boga u svoj stvarni život i ne mogu da se na osnovu Božjih reči suoče sa svime što se oko njih dešava. Shodno tome, oni ne mogu da raspoznaju sve stvari sa kojima se susreću niti da ih rešavaju na osnovu istina-načela, a takvi ljudi nemaju život-ulazak. Neki ljudi um aktiviraju samo dok čitaju Božje reči tokom okupljanja; u tim prilikama su u stanju da izgovore ponešto znanja, ali ne mogu da primene Božje reči ni u čemu što im se dešava u stvarnom životu, niti znaju kako da primenjuju istinu i zato misle da ništa što im se dešava u svakodnevnom životu nema veze sa istinom niti s Božjom reči. U svojoj veri u Boga, oni kao da Božje reči i istinu smatraju oblašću znanja, koja se nimalo ne dotiče njihovih svakodnevnih života i potpuno je izdvojena od njihovih gledišta na stvari, životnih ciljeva i životnih stremljenja. Kakav je to oblik verovanja u Boga? Da li će oni moći da razumeju istinu i uđu u stvarnost? Kad čovek veruje u Boga na taj način, da li je Božji sledbenik? To nije neko ko istinski veruje u Boga, a još manje je Božji sledbenik. Sve probleme u njegovom svakodnevnom životu – uključujući sve što ima veze s porodicom, brakom, poslom ili njegovim planovima – on posmatra kao nešto što nema veze sa istinom pa pokušava da ih reši služeći se ljudskim metodama. Ako stvari tako doživljavaju, takvi ljudi nikada neće zadobiti istinu i nikada neće biti u stanju da razumeju šta je to što Bog želi da postigne u ljudima i koji to efekat želi da u njima ostvari. Bog izražava istinu ne bi li spasao ljude, ne bi li pročistio i promenio njihove iskvarene naravi, ali oni nisu svesni toga da će, samo ako prihvate istinu i njoj streme, moći da reše sopstvene iskvarene naravi; nisu svesni da istinu mogu zadobiti samo ako doživljavaju i primenjuju reči Božje u svom stvarnom životu. Zar takvi ljudi nisu glupi i neuki? Zar nisu najgluplji i najsmešniji od svih ljudi? Neki pojedinci nisu nikada stremili ka istini u svojoj veri u Boga. Oni smatraju da vera u Boga naprosto znači prisustvovanje okupljanjima, molitvu, pevanje himni i čitanje Božjih reči; oni pridaju veliku važnost verskoj ceremoniji i nikada ne primenjuju niti doživljavaju Božje reči. Religiozni ljudi na taj način veruju u Boga. Tako važnu stvar poput vere u Boga ti pojedinci posmatraju kao religijsko uverenje – zar nisu bezvernici? Zar nisu nevernici? Stremljenje ka istini zahteva doživljavanje mnogih procesa. Postoji jednostavna strana toga, ali postoji i ona složena. Prosto rečeno, prvo treba da tragamo za istinom i primenjujemo i doživljavamo Božje reči u svemu što se oko nas dešava. Zatim će ti postajati sve očiglednije da postoji toliko istine koju treba da zadobiješ i da joj stremiš u svojoj veri u Boga, kao i da je istina tako praktična i da je ona život. Bog spašava ljudski rod da bi on mogao da zadobije istinu kao život. Sav stvoreni ljudski rod treba da prihvati istinu kao život, a ne samo oni koji izvršavaju svoje dužnosti, koji su vođe i delatnici ili služe Bogu. Božje reči su namenjene celom ljudskom rodu i Bog se svima obraća. Stoga, sva stvorena bića – ceo ljudski rod – treba da prihvate Božje reči i istinu, da tragaju za istinom u svim stvarima i potom da postupaju shodno istina-načelima kako bi mogli da primenjuju istinu i da joj se pokore. Kad bi se samo od vođa i delatnika zahtevalo da primenjuju istinu, to bi bilo potpuno suprotno Božjoj nameri, jer je istina koju je izrazio Bog namenjena celom ljudskom rodu i izrečena je u svrhu spasavanja ljudskog roda, a ne samo nekoliko ljudi. Da je to slučaj, reči koje je izrazio Bog ne bi bile mnogo važne. Da li sada imate put stremljenja ka istini? Šta je prva stvar koja se mora praktikovati kod stremljenja ka istini? Pre svega, morate da jedete i pijete više Božjih reči, da slušate više propovedi i beseda i da se više molite i tragate kad se susrećete sa raznim stvarima. Kada se budete opremili sa više istina, kada se budete brzo razvili i posedovali rast, bićete u stanju da izvršavate svoje dužnosti, da preuzmete odgovornost nekog posla i moći ćete da istrpite neke kušnje i iskušenja. Tada ćete osetiti da ste zaista razumeli i zadobili neke istine i osetićete da su istina sve reči koje Bog izgovara, da su to istine koje su najpotrebnije iskvarenom ljudskom rodu kako bi postigao spasenje i da su one upravo istina života darovana od strane jedinstvenog Stvoritelja.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Značaj i put stremljenja ka istini”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 379

Ako ljudi žele da, verujući u Boga, budu spaseni, ključno pitanje je da li su im srca bogobojažljiva ili nisu, ima li u njihovim srcima mesta za Boga ili nema, i da li mogu da žive pred Bogom i da sa Njim održavaju normalan odnos ili ne mogu. Od presudnog značaja je da li su ljudi u stanju da istinu sprovode u delo i da dostignu pokornost prema Bogu. To su uslovi i to je put koji vodi do spasenja. Ako ti srce nije sposobno da živi pred Bogom, ako se Bogu ne moliš često niti s Njim razgovaraš i ako izgubiš normalan odnos sa Bogom, nikada nećeš biti spasen, jer si blokirao put ka spasenju. Ako nemaš nikakav odnos sa Bogom, hodaš putem propasti. Ako Bog nije u tvom srcu, onda su puka tvrdnja da imaš veru i formalno verovanje u Boga beskorisni. Bez obzira na to koliko si obdaren, koliko reči i doktrina si u stanju da propovedaš, ili koliko si propatio zbog svoje vere u Boga, to je beskorisno. Sve dok za Boga nema mesta u tvom srcu, dok se ne bojiš Boga i ne možeš ni najmanji delić istine da sprovedeš u delo, onda bez obzira na to kako veruješ u Boga, to je beskorisno, i Bog kaže: „Odlazi od Mene, zlikovče.” Takva osoba se ubraja u zlikovce jer ne može da primenjuje istinu i nema bogobojažljivo srce. I tako, čak i ako si mnogo godina verovao u Boga, nemaš nikakve veze sa Bogom; Bog kaže da si nevernik i zla osoba, i On nije tvoj Gospod niti tvoj Bog. Čak i ako priznaješ da Bog ima suverenost nad svim stvarima i da je On Stvoritelj, ti se Njemu ne klanjaš i ne pokoravaš se Njegovoj suverenosti. Sotonu i đavole slediš; tvoji jedini gospodari su Sotona i đavoli. Ako u svemu veruješ sebi i slediš vlastitu volju, ako veruješ da je tvoja sudbina u tvojim rukama, ti onda veruješ u sebe. Mada tvrdiš da veruješ u Boga i da Ga priznaješ, Bog ne priznaje tebe. Nemaš nikakav odnos sa Bogom i stoga si predodređen da te se Bog naposletku gnuša i odbaci te, da te kazni i da te ukloni; takve kao ti Bog ne spasava. Ljudi koji istinski veruju u Boga jesu oni koji Ga prihvataju kao Spasitelja, koji prihvataju da je On istina, put i život i koji su u stanju da se iskreno daju za Njega i obavljaju dužnost stvorenog bića. Ono što oni doživljavaju jeste Božje delo, ono što sprovode u delo jesu Njegove reči i istina, a put kojim idu jeste put stremljenja ka istini. To su ljudi koji se pokoravaju Božjoj suverenosti i uređenjima i koji slede Njegovu volju. Samo verujući u Boga na ovakav način čovek može biti spasen; u suprotnom, biće osuđen. Ako u svojoj veri u Boga ljudi gaje puste želje i uvek se drže sopstvenih predstava i nejasnih maštarija, mogu li zadobiti istinu? Mogu li naposletku dostići spasenje? Ne mogu nikako. Kada ljudi veruju u Boga, moraju da jedu i piju reči Božje, moraju da prihvate istinu, da veruju u Njega u skladu sa Njegovim zahtevima i da budu u stanju da iskuse Božje delo, dostižući pokornost Njegovim orkestracijama i uređenjima; samo tada mogu dostići spasenje. Šta god da radiš, ne smeš gajiti puste želje i verovati u Boga samo da bi zadobio blagoslove; to je obmanjivanje Boga i sklapanje poslova sa Njim, i to će te samo upropastiti. Veoma je važno da ljudi razgovaraju u zajedništvu o ovoj temi, zar ne? To je za vas poziv na buđenje.

Pošto ste saslušali ove propovedi, trebalo bi da razumete istinu i da vam je jasno šta spasenje podrazumeva. Bez obzira na to šta ljudi vole, ka čemu streme ili šta je to što im raspaljuje strasti – ništa od toga nije važno. Ono što je najvažnije jeste prihvatanje istine. Kad se sve uzme u obzir, najvažnija je sposobnost sticanja istine, a ispravan je onaj put koji će ti omogućiti da se bojiš Boga i kloniš se zla. Ako u Boga veruješ već nekoliko godina, ali si se pritom uvek fokusirao na stremljenje ka stvarima koje sa istinom nemaju nikakve veze, onda ni tvoja vera nema nikakve veze sa istinom, niti ikakve veze sa Bogom. Možeš ti da tvrdiš kako veruješ u Boga i možeš da usmeno priznaješ Boga, ali Bog nije tvoj Gospod, On nije tvoj Bog; ti ne prihvataš Božju suverenost nad tvojom sudbinom, ne pokoravaš se svemu što Bog za tebe orkestrira i ne priznaješ činjenicu da je Bog istina. U tom slučaju, tvoja nada za spasenje je razorena. Ako ne kreneš putem stremljenja ka istini, hodaćeš putem koji vodi ka uništenju. Nasuprot tome, ako je sve ka čemu stremiš i na šta se fokusiraš, sve za šta se moliš i sve na šta apeluješ zasnovano na Božjim rečima i Njegovim zahtevima, ako ti se sve više čini da se pokoravaš Stvoritelju i da Ga obožavaš, ako osećaš da je Bog tvoj Gospod i tvoj Bog, ako ti je sve draže da se pokoravaš svemu što Bog za tebe orkestrira i uređuje, ako je tvoj odnos sa Bogom sve prisniji i normalniji, a tvoja ljubav prema Bogu sve čistija i iskrenija, onda će tvoje pritužbe i nesporazumi u vezi s Bogom, kao i tvoje preterane želje prema Bogu, bivati sve ređe, a ti ćeš u potpunosti dostići to da se bojiš Boga i kloniš zla, što će značiti da si već zakoračio na put spasenja. Mada hodati putem spasenja podrazumeva dovođenje u red, orezivanje, sud i grdnju od Boga, i mada ćeš zbog toga mnogo propatiti, sve je to znak da se na tebe spušta ljubav Božja. Ako u svojoj veri u Boga težiš samo blagoslovima, statusu, slavi i dobitku, i nikada nisi doveden u red, orezan, niti si primio sud ili grdnju – uprkos tome što živiš lagodnim životom, tvoje se srce sve više udaljava od Boga, gubiš normalan odnos koji si imao sa Bogom i nisi voljan da prihvatiš Božje ispitivanje, želeći da budeš sâm svoj gospodar – sve to dokazuje da put kojim ideš nije pravi put. Ako već neko vreme doživljavaš Božje delo i sve snažnije osećaš da je čovečanstvo duboko iskvareno i stoga sklono da se opire Bogu, ako strahuješ da će možda doći dan kada ćeš i ti učiniti nešto što se Bogu opire, i ako uvrediš Boga i On te napusti, te stoga smatraš da nema ničeg strašnijeg od opiranja Bogu, to znači da imaš bogobojažljivo srce. Osetićeš da, kada ljudi veruju u Boga, ne smeju da se od Njega udaljavaju; ako se budu udaljili od Njega i Njegove discipline, od Njegovog suda i grdnje, to je isto kao da su izgubili Božju zaštitu i negu, kao da su izgubili Božje blagoslove i da je za njih sve svršeno; takvi će ljudi samo bivati sve izopačeniji, biće sposobni da se opiru Bogu dok ujedno veruju u Njega, poput ljudi u religijskom svetu – oni će, na taj način, postati antihristi. Ako možeš to da shvatiš, Bogu ćeš se ovako pomoliti: „Bože! Molim Te da mi sudiš i da me grdiš. Preklinjem Te da me ispituješ u svemu što činim. Ako u bilo čemu prekršim istinu i protivim se Tvojim namerama, strogo mi sudi i izgrdi me – ja ne mogu bez Tvog suda i Tvoje grdnje.” To je ispravan put kojim treba da idu ljudi koji veruju u Boga. Ocenite, dakle, sebe prema ovom merilu: usuđujete li se da kažete da ste zakoračili na put spasenja? Ne usuđujete se, zato što tek treba da postanete neko ko stremi ka istini, zato što u mnogim stvarima ne tragate za istinom i zato što ne možete da prihvatite orezivanje niti da mu se pokorite – što sve dokazuje da ste još uvek daleko od puta koji vodi ka spasenju. Da li ćete lako zakoračiti na put spasenja ako ne stremite ka istini? To vam, zapravo, neće biti lako. Ljudima koji nisu iskusili Božji sud i grdnju, koji nisu doživeli da ih Bog dovede u red, prekori i oreže ih, takvim ljudima nije lako da postanu neko ko stremi ka istini, te im je stoga veoma teško da zakorače na put spasenja. Ako ti, nakon što si saslušao ove reči, znaš da su one istina, ali još uvek nisi zakoračio na put koji vodi do stremljenja ka istini i do spasenja, i ako ništa od ovoga ne uzimaš zaozbiljno, verujući da će pre ili kasnije – bez ikakve žurbe – doći dan kada će ti to poći za rukom, o kakvom se onda stavu zapravo radi? U velikoj si nevolji ako imaš takav stav i biće ti jako teško da zakoračiš na put spasenja. Dakle, kakvu rešenost moraš da imaš da bi krenuo tim putem? Treba da kažeš: „Ah! Ja u ovom trenutku još uvek nisam stupio na put spasenja, što je veoma opasno! Bog kaže da ljudi sve vreme moraju živeti pred Njim, da se moraju više moliti i da im srca ne smeju biti plahovita, već spokojna – stoga treba istog časa da počnem da sve to sprovodim u delo.” Ovakav način praktičnog delovanja označava izlazak na pravi put vere u Boga; toliko je to jednostavno. Kakvi su to ljudi koji, čuvši Božje reči, odmah kreću da ih sprovode u delo? Jesu li ti ljudi dobri? Jesu – to su ljudi koji vole istinu. A kakvi su oni koji, saslušavši Božje reči, ostaju i dalje tupi, ravnodušni i nepopustljivi – koji Božje reči olako shvataju, žmure na njih i oglušuju se o njih? Zar ti ljudi nisu zbunjeni? Verujući u Boga, ljudi se stalno pitaju ima li ikakvih prečica koje vode do spasenja. Kažem vam da takvih prečica nema, pa vam još i ukazujem na jednostavan put, ali vi taj put, saznavši za njega, ne sprovodite u delo – što znači da ne vidite dalje od svog nosa. Mogu li takvi ljudi biti spaseni? Ako za njih i ima neke nade, ona nije velika; biće im jako teško da dostignu spasenje. Možda će se jednoga dana probuditi iz dubokog sna i pomisliti: „Nisam više mlad, a svoje dužnosti nisam dobro obavljao tokom svih ovih godina koliko verujem u Boga. Bog zahteva da ljudi sve vreme žive pred Njim, a ja nisam živeo pred Bogom. Što pre moram da se pomolim.” Ukoliko se, dakle, prizovu pameti i počnu da svoje dužnosti obavljaju kako treba, nije za njih prekasno! Stvari, međutim, nemojte predugo odlagati; ako čekate da zađete u sedamdesete ili osamdesete godine života, kad vas telo bude sve više izdavalo i kad više ne budete imali ni trunke energije, neće li tada biti prekasno da stremite ka istini? Zar ne bi bilo krajnje glupo da najbolje godine svog života potrošite na besmislice, a da pritom sve vreme odlažete i naposletku potpuno propustite priliku da stremite ka istini, što je od svega na svetu najvažnije? Ima li ičeg glupljeg od toga? Mnogi su potpuno svesni pravog puta, ali stremljenje ka njemu i njegovo prihvatanje ipak odlažu za neko buduće vreme – svi su oni budale. Ne znaju da stremljenje ka istini zahteva da se decenijama ulaže veliki trud, kako bi se mogao zadobiti život. Ako protraće najbolje vreme za spasenje, posle će im biti kasno za kajanje!

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u strahu od Boga može se ići putem koji vodi do spasenja”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 380

Kao crkveni vođa, ne treba samo da naučiš da koristiš istinu za rešavanje problema, već i da naučiš da otkrivaš i obučavaš nadarene ljude kojima nikako ne smeš da zavidiš, niti da ih sputavaš. Takva primena je korisna za rad crkve.Ako možeš da neguješ nekoliko osoba koje streme ka istini tako da sarađuju s tobom i da dobro obavljaju svaki segment posla, te da na kraju svi imaju iskustvena svedočenja, onda si vođa ili delatnik koji je u skladu sa merilom. Ako si u stanju da u svemu postupaš prema načelima, tada si posvećen. Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji od njih ili da su iznad njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i ogavno? Kakva je to narav? To je podmukla narav. Oni koji razmišljaju samo o svojim interesima, koji zadovoljavaju samo svoje sebične želje, a da pritom ne razmišljaju o drugima niti vode računa o interesima Božje kuće, imaju lošu narav i Bogu se ne dopadaju. Ako si zaista sposoban da pokažeš obzir prema Božjim namerama, moći ćeš da postupaš pravedno prema drugima. Ako preporučiš dobru osobu i omogućiš joj da se obučava i da obavlja dužnost, dodajući tako jednu nadarenu osobu u Božju kuću, zar ti to neće olakšati posao? Zar onda nećeš biti posvećen u svojoj dužnosti? To je dobro delo pred Bogom; to je minimum savesti i razuma koje treba da poseduju oni koji služe kao vođe. Oni koji su sposobni da sprovedu istinu u delo mogu da prihvate Božje ispitivanje o svojim postupcima. Kada prihvatiš Božje ispitivanje, tvoje srce će doći na pravo mesto. Ako uvek činiš stvari samo da bi ih drugi videli i uvek želiš da dobiješ pohvalu i izazoveš divljenje drugih, a ne prihvataš Božje ispitivanje, da li ti je onda Bog još uvek u srcu? Takvi ljudi nisu bogobojažljivog srca. Nemoj uvek da radiš stvari za sebe i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu i nemoj da vodiš računa o ličnim interesima. Iznad svega moraš da vodiš računa o interesima Božje kuće i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da vodiš računa o Božjim namerama i da iznad svega razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio posvećen, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost. Jedini izuzetak je ako si lošeg kova, ili je tvoje iskustvo plitko, ili nisi dovoljno stručan u svom profesionalnom radu, pa to dovodi do nekih grešaka ili nedostataka u tvom radu i sprečava postizanje dobrih rezultata, ali ti već daješ sve od sebe. Ne postupaš tako da bi zadovoljio sopstvene sebične želje ili sklonosti. Umesto toga, u svakom pogledu vodiš računa o radu crkve i interesima Božje kuće. Iako možda ne postižeš dobre rezultate u svojoj dužnosti, srce ti je ispravno; ako si, povrh toga, u stanju da tragaš za istinom kako bi rešio probleme u svojoj dužnosti, bićeš u skladu sa merilom u obavljanju svoje dužnosti, i ujedno ćeš ući u istina-stvarnost. Tada ćeš posedovati svedočanstvo.

Neki ljudi veruju u Boga, ali ne streme ka istini. Oni uvek žive vođeni telom, žude za telesnim zadovoljstvima, uvek zadovoljavaju sopstvene sebične želje. Bez obzira na to koliko dugo veruju u Boga, nikada neće ući u istina-stvarnost. To je znak da su osramotili Boga. Ti kažeš: „Nisam učinio ništa da bih se opirao Bogu. Kako sam Ga onda osramotio?” Sve tvoje ideje i misli su rđave. Namere, ciljevi i motivi koji stoje iza onoga što činiš i sve posledice tvojih postupaka udovoljavaju Sotoni, čine te njegovim predmetom podsmeha i dozvoljavaju mu da nađe nešto protiv tebe. Nisi nijednom svedočio onako kako hrišćanin treba da svedoči. Ti si od Sotone. Ti u svemu sramotiš Božje ime i nemaš istinito svedočanstvo. Da li će se Bog setiti stvari koje si učinio? Kakav će na kraju zaključak Bog izvući o svim tvojim postupcima, ponašanju i dužnostima koje si obavio? Zar nešto ne mora da proistekne iz toga, neka vrsta izjave? U Bibliji Gospod Isus kaže: „Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’” (Matej 7:22-23). Zašto je Gospod Isus to rekao? Zašto su mnogi od onih koji su propovedali, izgonili demone i činili mnoga čuda u ime Gospodnje postali zlikovci? Zato što nisu prihvatili istine koje je izrazio Gospod Isus, nisu se držali Njegovih zapovesti, niti su imali ljubavi prema istini u svojim srcima. Jedino što su želeli bilo je da posao koji su obavili, teškoće koje su pretrpeli i žrtve koje su podneli za Gospoda zamene za blagoslove carstva nebeskog. Time su pokušavali da sklope dogovor sa Bogom i pokušavali su da iskoriste Boga i prevare Ga, pa su bili odbojni Gospodu Isusu, omrznuo ih je i osudio kao zlikovce. Danas ljudi prihvataju sud i grdnju Božjih reči, ali neki i dalje teže ugledu i statusu, i uvek žele da se istaknu; uvek žele da budu vođe i delatnici kako bi mogli da steknu ugled i status i da bi tako mogli da uživaju u prednostima statusa. Iako svi kažu da veruju u Boga i da slede Boga, da ostavljaju stvari i daju se za Boga, oni izvršavaju svoje dužnosti da bi stekli slavu, dobitak i status, i uvek imaju neke svoje spletke. Oni nisu pokorni ni odani Bogu, u stanju su da divljaju čineći loše stvari, a da pritom uopšte ne razmišljaju o svojim postupcima, te tako postaju zlikovci. Bog se gnuša tih zlih ljudi i Bog ne spasava zle ljude. Koje je merilo prema kome se postupci i ponašanje neke osobe ocenjuju kao dobri ili zli? Merilo je da li oni u svojim mislima, ispoljavanjima i postupcima poseduju svedočanstvo sprovođenja istine u delo i proživljavanja istina-stvarnosti. Ako nemaš tu stvarnost ili je ne proživljavaš, onda si bez sumnje zlikovac. Kako Bog gleda na zlikovce? Za Boga, tvoje misli i spoljni postupci ne daju svedočanstvo za Njega, niti oni ponižavaju i pobeđuju Sotonu; umesto toga, oni navlače sramotu na Boga i prožeti su znacima sramoćenja Boga. Ti ne daješ svedočanstvo o Bogu, ne daješ se Bogu, niti ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze zarad Boga; umesto toga, radiš zarad sebe. Šta znači „zarad sebe”? Tačnije rečeno, to znači za Sotonu. Zato će na kraju Bog reći: „Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje”. U Božjim očima, tvoji postupci neće biti viđeni kao dobra dela, oni će se smatrati zlim delima. Ne samo da neće uspeti da zadobiju Božje odobravanje – već će biti i osuđeni. Šta se čovek nada da će zadobiti takvom verom u Boga? Zar takva vera na kraju neće propasti?

Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavnija primena za ulazak u istina-stvarnost jeste da se na svakom koraku razmišlja o interesima Božje kuće, otpuštajući svoje sebične želje, lične namere, motive, gordost i status i stavljajući interese Božje kuće na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese Božje kuće, da vodiš računa o Božjim namerama i uzimaš u obzir rad crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Podelite to u dva koraka, praveći mali kompromis – zar ne osećate da to donekle olakšava stvari? Budeš li neko vreme ovako postupao, osetićeš da udovoljiti Bogu nije teška stvar. Štaviše, ako možeš da ispuniš svoje odgovornosti; ispuniš svoje obaveze i dužnost; ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; pokažeš da vodiš računa o Božjim namerama; i staviš interese Božje kuće, rad crkve i dužnost koju treba da obavljaš na prvo mesto, tada ćeš, nakon što neko vreme budeš to tako doživljavao, osetiti da je dobro vladati se na ovaj način, da čovek treba da živi pošteno i otvoreno, te da ne treba da vodi beskičmen, prljav i nizak život, već da treba da bude častan i pravičan. Osetićeš da je to obličje koje bi čovek trebalo da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati. Trenutno, bez obzira na to koliko dugo verujete u Boga, bez obzira na vaš ulazak i iskustvo sa lekcijama koje se tiču stremljenja ka istini, bez obzira na primenu istine i ulazak u istina-stvarnost, vama nedostaje dubina i niste ih istinski iskusili, tako da ne možete dati istinsko svedočanstvo. Sada sam vam saopštio ovaj jednostavan pristup: počnite da primenjujete na taj način, a kada budete tako delali neko vreme, stanje u vama će neprimetno početi da se menja. To ambivalentno stanje u kojem niste ni previše zainteresovani da verujete u Boga, niti vam je ono previše odbojno, pretvoriće se u stanje u kojem osećate da je dobro verovati u Boga i biti poštena osoba i u kojem ste zainteresovani da budete poštena osoba i osećate da postoji smisao i duhovna hrana u takvom načinu života. Osetićete se prizemljeno, u miru, kao i zadovoljstvo u srcu. Takvo će biti vaše stanje. To je posledica odricanja od sopstvenih namera, interesa i sebičnih želja. To je ishod. To je delimično posledica ljudske saradnje, a delimično delo Svetog Duha. Sveti Duh ne deluje bez saradnje ljudi.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svojih iskvarenih naravi čovek može da zadobije slobodu i oslobođenje”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 381

Šta znate o promenama u naravi? Promene u naravi se suštinski razlikuju od promena u ponašanju, a takođe se razlikuju i od promena u praktičnom delovanju – sve se te promene suštinski razlikuju jedna od druge. Većina ljudi stavlja poseban akcenat na svoje ponašanje u svojoj veri u Boga, i kao rezultat toga dolazi do određenih promena u njihovom ponašanju. Nakon što poveruju u Boga, oni prestaju da puše i piju, više se ne sukobljavaju s drugim ljudima, radije trpe, čak i ako to znači da će pretrpeti gubitak. Doživljavaju izvesne promene ponašanja. Nakon što počnu da veruju u Boga, neki ljudi se usredsređuju na to da jedu i piju Božje reči, dolaze do razumevanja nekih istina, doživljavaju delo Svetog Duha i u svom srcu osećaju veliko uživanje, pa su stoga voljni da se daju za Boga, a u stanju su čak i da ostave sve i da pretrpe svaku muku. Ali ako, nakon što nekoliko godina veruju u Boga, ljudi nikako ne uspevaju da streme ka istini, a onda, pošto nije bilo promene u njihovoj život-naravi, neizbežno nastavljaju da prave iste stare greške. Ne samo da ne uspevaju da odbace svoju sotonsku narav, već ona postaje još gora. Oslanjaju se na svoj staž da bi se borili za vlast i dobit, žude za crkvenim novcem i postaju zavidni kad god vide da neko drugi iskorišćava Božju kuću, samo se nadajući da će osigurati veće koristi za sebe – postaju paraziti i gamad unutar Božje kuće. Kao rezultat toga, neki postaju lažne vođe i antihristi, i bivaju razotkriveni i eliminisani. A šta te činjenice dokazuju? One dokazuju da su puke promene ponašanja neodržive; ako kod ljudi ne dođe do promene život-naravi, oni će pre ili kasnije pokazati svoje pravo lice. To je zato što promene u ponašanju nastaju iz žara, a povrh toga, Sveti Duh u to vreme obavlja određeno delo, pa ljudima postaje izuzetno lako da budu vatreni ili da nakratko pokažu neku ljubaznost. Kako nevernici kažu: „Jedno dobro delo je lako učiniti, ali teško je celog života činiti dobra dela.” Zašto ljudi nisu sposobni da tokom čitavog života čine dobre stvari? Zato što su po prirodi opaki, sebični i iskvareni. Čovekovo ponašanje je vođeno njegovom prirodom; kakva god da je priroda tog čoveka, takva su njegova prirodna otkrivanja, a samo ono što on prirodno otkriva predstavlja njegovu prirodu. Pretvaranje ne može da potraje. Dok radi na čovekovom spasenju, to ne čini da bi ga ukrasio dobrim ponašanjem – svrha Božjeg dela je da preobrazi narav ljudi, da ih izmeni iz korena i da ih učini novim ljudima. Božji sud i grdnja, kušnje i oplemenjivanje čoveka, sve to služi promeni njegove naravi, kako bi mogao da postigne pokornost i odanost prema Bogu i kako bi Ga istinski obožavao. To je rezultat koji Bog hoće da ostvari u Svom delu i to je ujedno cilj Božjeg dela. Dobro ponašanje nije isto što i pokoravanje Bogu, a još je manje jednako usklađenosti sa Hristom. Promene u ponašanju zasnovane su na doktrini i nastaju iz žara; one se ne zasnivaju na pravom bogopoznanju niti na istini, a još se manje oslanjaju na usmeravanja od strane Svetog Duha. Mada ima trenutaka kad Sveti Duh donekle prosvećuje ili usmerava ljude, to nije ispoljavanje njihovog života. Ljudi još uvek nisu zakoračili u istina-stvarnosti, a njihova se život-narav nije ni za dlaku promenila. Ma koliko dobro da se neka osoba ponaša, ona time ne dokazuje da se pokorava Bogu, niti da istinu sprovodi u delo. Promene ponašanja ne predstavljaju promene u život-naravi i ne mogu se smatrati ispoljavanjima života.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 382

Ma koliko dobrih dela čovek da učini, to ne znači da on poseduje istina-stvarnosti. Primenjivanje istine i postupanje u skladu sa načelima jeste ono što znači posedovati istina-stvarnosti. Bojati se Boga i kloniti se zla jeste ono što znači posedovati istina-stvarnosti. Postoje ljudi koji su entuzijastični, mogu da izgovaraju doktrine, slede pravila i čine mnoge dobre stvari, ali sve što se za njih može reći jeste da poseduju malo ljudskosti. Oni koji mogu da pričaju o doktrini i koji uvek poštuju propise ne moraju obavezno biti u stanju da primenjuju istinu. Mada je ono što govore ispravno i zvuči kao da u tome nema nikakvih problema, oni ipak nemaju šta da kažu o pitanjima koja se tiču suštine istine. Prema tome, ma koliko da neka osoba može da priča o doktrini, to ne znači da ona razume istinu, i ma koliko da razume doktrinu, ona neće moći da reši nijedan problem. Iako su svi teoretičari religije u stanju da objasne Bibliju, svi oni naposletku padaju, jer ne prihvataju ništa od istine koju je Bog izrazio. Ljudi koji su iskusili promenu vlastite naravi razlikuju se od njih; oni su razumeli istinu, imaju sposobnost raspoznavanja po svim pitanjima, znaju kako da postupaju u skladu sa Božjim namerama i istina-načelom, znaju kako da deluju da bi udovoljili Bogu i razumeju prirodu iskvarenosti koju ispoljavaju. Kad se njihove sopstvene ideje i predstave ispolje, oni to mogu da raspoznaju i da se pobune protiv tela. Eto kako se ispoljava promena nečije naravi. Ono glavno što se kod ljudi čija je narav promenjena ispoljava, jeste to da oni jasno razumeju istinu, da je relativno tačno sprovode u delo u svemu što rade i da svoju iskvarenost ne ispoljavaju tako često. Uopšteno govoreći, čini se da su ljudi čija je narav izmenjena naročito razumni i imaju sposobnost raspoznavanja, te da, zahvaljujući tome što razumeju istinu, oni ne ispoljavaju više toliko samopravednosti i nadmenosti. U stanju su da prozru i da raspoznaju veliki deo iskvarenosti koja se u njima ispoljava, tako da ne postaju nadmeni. Oni u pravilnoj meri shvataju koje bi mesto trebalo da zauzmu, šta treba da rade kako bi se mogli smatrati osobama s razumom, kako da se drže svoje dužnosti, šta da govore a šta da ne govore, kao i šta bi kojim ljudima trebalo da kažu i šta sa njima da učine. Prema tome, ljudi izmenjene naravi relativno su razumni i jedino takvi ljudi zaista proživljavaju ljudsko obličje. Budući da razumeju istinu, u stanju su da govore i da stvari posmatraju u skladu s istinom, i principijelni su u svemu što rade; ne potpadaju pod uticaj bilo kojeg čoveka, događaja ili stvari, imaju vlastite stavove i mogu da se drže istina-načela. Narav im je relativno stabilna, svoje stavove ne menjaju naprasno i, bez obzira na okolnosti u kojima se nalaze, znaju kako da svoju dužnost dobro obavljaju i kako da se ponašaju da bi udovoljili Bogu. Ljudi čija je narav izmenjena ne usredsređuju se na to šta da rade spolja da bi drugi o njima imali lepo mišljenje; njima je u srcu jasno šta treba da rade kako bi udovoljili Bogu. Stoga, spolja može izgledati kao da nisu baš puni elana ili da nisu uradili mnogo velikih stvari, ali je sve ono što rade smisleno, vredno i daje stvarne rezultate. Ljudi čija je narav izmenjena zasigurno poseduju mnogo od istina-stvarnosti, što potvrđuju svojim pogledima na stvari i načelima svog delovanja. Oni koji nisu zadobili istinu nisu ostvarili apsolutno nikakvu promenu svoje život-naravi. A kako se tačno postiže promena naravi? Sotona je ljudska bića duboko iskvario, svi se oni opiru Bogu i svima im je u prirodi suprotstavljanje Bogu. Božje spasenje čoveka znači pretvaranje onih koji imaju prirodu opiranja Bogu i koji mogu da se opiru Bogu u one koji mogu da se pokore Bogu i da Ga se boje. Takvi su ljudi čije su se naravi promenile. Ma koliko da je neka osoba iskvarena i ma koliko iskvarenih naravi da ima, dokle god ona može da prihvati istinu, dokle god može da prihvati Božji sud i grdnju, te da prihvati razne kušnje i oplemenjivanja, ona će uistinu razumeti Boga i ujedno će moći jasno da sagleda vlastitu priroda-suštinu. Kad takva osoba bude zaista spoznala sebe, moći će da omrzne samu sebe i Sotonu, biće spremna da se pobuni protiv Sotone i da se potpuno pokori Bogu. Kad čovek jednom ima tu odlučnost, on će stremiti ka istini. Kad čovek ima istinsko znanje o Bogu, kad je njegova sotonska narav pročišćena, a Božje reči su se u njemu ukorenile i postale njegov život i osnova njegovog postojanja, kad može da živi po Božjim rečima, i kad se u potpunosti promenio i postao nov čovek, tada i samo tada je doživeo promenu u život-naravi. Promena u naravi ne znači imati zrelu i iskusnu ljudskost ili da ljudi deluju krotkije u naravi nego ranije – prelazak od toga da su u prošlosti bili nadmeni do toga da sada mogu da govore s razumom, ili prelazak od toga da u prošlosti nikoga nisu slušali do toga da sada mogu pomalo da slušaju druge. Za takve spoljašnje promene ne može se reći da su promene u naravi. Naravno, promene u naravi obuhvataju takva ispoljavanja, ali najvažniji element je da se čovekov unutrašnji život promenio. To se dešava u potpunosti zato što su se Božje reči i istina ukorenile u ljudima, što vladaju u njima i što su postale njihov život. Promenili su se, takođe, i njihovi pogledi na stvari. Oni mogu jasno da sagledaju svet i ljudski rod. Mogu sasvim da prozru kako Sotona kvari ljudski rod, kako se velika crvena aždaja opire Bogu, kao i da prozru njenu suštinu. U stanju su da u srcu mrze veliku crvenu aždaju i Sotonu, te da se potpuno okrenu Bogu i da Ga slede. To znači da se promenila njihova život-narav i da ih je Bog zadobio. Promene u život-naravi predstavljaju fundamentalne promene, dok su promene u ponašanju površinske. Jedino ljudi koji su ostvarili promene u svojoj život-naravi jesu oni koji su zadobili istinu i jedino njih je Bog zadobio.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 383

Preobražaj nečije naravi nije promena u ponašanju, niti nekakva lažirana spoljašnja promena ili privremena izmena učinjena iz revnosti. Ma koliko dobre te promene bile, one ne mogu da zauzmu mesto promenama u život-naravi. Razlog za to je taj što ove spoljašnje promene mogu ostvariti ljudskim trudom, ali čovek ne može samo sopstvenim snagama da promeni svoju život-narav. Da bi se u tome uspelo potrebno je doživeti Božji sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje, kao i savršenost Svetog Duha. Iako se ljudi koji veruju u Boga donekle dobro ponašaju, niko od njih se istinski ne pokorava Bogu, ne voli stvarno Boga, niti je sposoban da sledi Božju volju. Zašto? Zato što je za to potrebna promena život-naravi i puka promena ponašanja jednostavno nije dovoljna. Promena naravi znači da poznaješ istinu, doživeo si je i istina je postala tvoj život; može da te usmerava i vlada tvojim životom i svime što je u vezi sa tobom. To je promena u tvojoj život-naravi. Samo su ljudi koji imaju istinu kao život oni čija se narav promenila. U prošlosti je možda bilo nekih istina koje nisi mogao da primeniš pošto si ih shvatio, ali danas možeš da primeniš bilo koji aspekt istine koju razumeš bez ikakvih prepreka ili poteškoća. Kada primenjuješ istinu, osećaš se ispunjen mirom i srećom, ali ako ne možeš da primenjuješ istinu, osećaš bol i svest ti je pomućena. Možeš da primenjuješ istinu u svemu, živiš po Božjim rečima i imaš potporu za život. To znači da se tvoja narav promenila. Sada lako možeš da otpustiš svoje predstave i uobrazilje, tvoje telesne sklonosti i stremljenja i one stvari kojih ranije nisi mogao da otpustiš. Osećaš da su Božje reči istinski dobre i da je primena istine nešto najbolje što može da se učini. To znači da se tvoja narav promenila. Promena čovekove naravi zvuči veoma jednostavno, ali je to zapravo proces koji uključuje mnogo doživljaja. U tom periodu, ljudi moraju da istrpe veliku patnju – moraju da obuzdaju sopstveno telo i pobune se protiv svog tela; takođe moraju da istrpe patnju suda, grdnje, orezivanja, kušnji i oplemenjivanja, a moraju i da dožive brojne neuspehe i padove, te da istrpe patnju unutrašnjih borbi i mučenja. Samo posle tih doživljaja ljudi mogu donekle da razumeju sopstvenu prirodu, ali delimično razumevanje ne dovodi odmah do potpune promene; oni moraju da prođu kroz dug proces kušnji, oplemenjivanja i orezivanja i moraju neprekidno da tragaju za istinom i primenjuju istinu; tek tada će moći postepeno da odbace sopstvene iskvarene naravi. Zbog toga je za promenu sopstvene naravi potreban ceo život. Na primer, ako u nečemu otkriješ iskvarenost, da li možeš odmah da primeniš istinu čim to shvatiš? Ne možeš. U toj fazi razumevanja, drugi te orezuju i onda te tvoje okruženje navodi da postupaš u skladu sa istina-načelima. Ponekad još nisi raspoložen da to uradiš i kažeš sebi: „Zar moram ovako to da uradim? Zašto ne mogu to da uradim onako kako ja hoću? Zašto se od mene uvek zahteva da primenjujem istinu? Ne želim to da uradim, nemam energije za to!” Da bi se doživelo Božje delo, potrebno je proći kroz sledeći proces: od toga da se nevoljno primenjuje istina, do toga da se ona svojevoljno primenjuje; od negativnosti i slabosti, do snage i sposobnosti da se pobune protiv tela. Kada se dostigne izvesno iskustvo i zatim se dožive neke kušnje i oplemenjivanje i na kraju se shvate Božje namere i neke istine, oni onda mogu biti donekle srećni i spremni za postupanje u skladu sa istina-načelima. Na početku ljudi primenjuju istinu pomalo nevoljko. Uzmite, na primer, posvećeno obavljanje dužnosti: u izvesnoj meri imaš pokornost u obavljanju svojih dužnosti, neko znanje o tome šta znači posvećenost Bogu i u izvesnoj meri razumeš istinu, ali kada ćeš biti u stanju da budeš potpuno posvećen Bogu i u stanju da rečju i delom obavljaš svoje dužnosti? Za to je potreban proces. Tokom tog procesa, mogao bi da suočiš sa brojnim nedaćama. Neki će te možda orezati, a drugi će te možda kritikovati. Sve oči će biti uperene u tebe, svi će te ispitivati i tek tada ćeš početi da shvataš da grešiš i da si ti taj koji je kriv, da je nedostatak posvećenosti u obavljanju tvoje dužnosti neprihvatljiv i da ne smeš da budeš površan. Sveti Duh će te prosvetiti iznutra i prekoriti te kada pogrešiš. U tom procesu ćeš shvatiti neke stvari o sebi i uvidećeš da imaš previše nečistoća, da gajiš previše ličnih pobuda i previše ekstravagantnih želja dok obavljaš svoje dužnosti. Jednom kada budeš shvatio suštinu tih stvari, ako budeš u stanju da se pojaviš pred Bogom uz molitvu i istinsko kajanje, onda ćeš biti pročišćen od tih iskvarenih stvari. Ako na taj način često tragaš za istinom da bi rešio sopstvene stvarne probleme, postepeno ćeš zakoračiti na pravi put vere; počećeš da imaš prava životna iskustva i tvoje iskvarene naravi postepeno će biti pročišćene. Što više tvoje iskvarene naravi bude pročišćene, to će se više tvoja život-narav preobraziti.

Iako mnogi danas ispunjavaju svoje dužnosti, koliko njih, u suštini, otaljava svoje dužnosti? Koliko je ljudi u stanju da prihvati istinu i izvršava svoje dužnosti u skladu sa istina-načelima? Koliko ljudi obavlja svoje dužnosti prema Božjim zahtevima pošto se njihova narav promenila? Detaljnije proučavajući ta pitanja saznaćeš da li si zaista na visini zadatka kada obavljaš svoju dužnost i jasno ćeš moći da vidiš da li se tvoja narav promenila. Postići preobražaj sopstvene naravi nije mala stvar; to ne znači da treba samo da pretrpiš određene promene u ponašanju, da stekneš neka znanja o istini, da budeš u stanju da ponešto ispričaš o sopstvenom iskustvu u svakom aspektu istine, ili da se malo promeniš i postaneš malo pokorniji pošto su te prekorili. Te stvari ne predstavljaju transformaciju život-naravi. Zašto to kažem? Iako si se možda donekle promenio, ti se i dalje ne pokoravaš istinski. Ponekad možda možeš da primeniš istinu zato što je okruženje prikladno ili zato što te neko nadgleda, i tek tada si u stanju da se donekle pokoriš. Pored toga, kada si dobrog raspoloženja i kada si u normalnom stanju, ili kada imaš delo Svetog Duha, možeš da primenjuješ istinu. Ali kada si usred kušnje – kada patiš kao Jov tokom kušnje, ili si pred kušnjom smrti – da li ćeš i dalje biti u stanju da primenjuješ istinu i postojano svedočiš? Da li ćeš moći da kažeš, kao što je Petar rekao: „Čak i kada bih umro nakon što Te spoznam, kako da to ne učinim rado i srećno?” Šta je Petar cenio? Petar je cenio pokornost i smatrao je da je spoznaja Boga najvažnija, pa je bio u stanju da bude pokoran do smrti. Preobražaj naravi ne dešava se preko noći, već je potreban čitav život prožet iskustvima da bi se postigla. Shvatiti istinu je nešto lakše, ali primeniti istinu u različitim kontekstima je teško. Zašto uvek postoje neke poteškoće u primenjivanju istine, dok ih nema kada se ide po sopstvenoj volji? To pokazuje da kada ljudi primenjuju istinu, uvek ih ometaju njihove iskvarene naravi; to ima malo veze sa spoljašnjim okruženjem. Dakle, najveća poteškoća ljudi u primenjivanju istine su njihove sopstvene iskvarene naravi. Bez obzira na to kakva je to poteškoća, ona je direktno povezana sa nečijim iskvarenim naravima; sve poteškoće nastaju zato što njihove iskvarene naravi deluju i izazivaju prepreke. Stoga, da bi se primenjivala istina, neophodno je pobuniti se protiv tela i pobuniti se protiv sopstvenih iskvarenih naravi; od ljudi se traži da pate i plate cenu pre nego što mogu da sprovedu istinu u delo. Da nemaju iskvarenu narav, ne bi morali da pate i plate cenu za primenjivanje istine. Zar ta činjenica nije očigledna? Ponekad može da izgleda kao da primenjuješ istinu, ali u stvarnosti priroda tvojih postupaka nije ona koja primenjuje istinu. Sledeći Boga, mnogi su u stanju da odbace svoju porodicu i karijeru i obavljaju svoje dužnosti i samim tim veruju da primenjuju istinu. Međutim, nikada nisu u stanju da ponude pravo iskustveno svedočenje. Šta se tu zapravo dešava? Ako ih cenimo prema ljudskim predstavama, čini se da primenjuju istinu, a Bog ipak ne priznaje ono što čine kao primenu istine. To je zato što sve što rade nije da bi udovoljili Bogu, već da bi dobili blagoslove i nagrade. Ako su stvari koje radite ukaljane vašim ličnim motivima, onda ste skloni da odstupite od načela i ne može se reći da primenjujete istinu; ovo je samo vrsta ponašanja. Strogo govoreći, ovakvo tvoje vladanje verovatno će naići na Božju osudu i On ga neće ni odobriti niti će ga upamtiti. Dalje detaljno analiziranje njene suštine i izvora pokazaće da ona potiče iz Sotonine prirode. To te onda čini zlikovcem, a ovo tvoje ponašanje predstavlja opiranje Bogu. Iz ljudske perspektive, možda će neki ljudi koji nemaju sposobnost rasuđivanja reći: „Ovo ne predstavlja činjenje zla, niti predstavlja izazivanje prekida i ometanja, i nije prouzrokovalo nikakvu štetu. Ono što je rečeno i urađeno takođe deluje logično i razumno.” Ali ono što ljudi ne mogu da prozru jeste da su ukaljanost unutar njih i njihovi motivizli elementi, pa njihovi postupci zaista predstavljaju zla dela i zaista predstavljaju opiranje Bogu. Prema tome, moraš da odrediš da li ti se narav promenila i da li primenjuješ istinu koristeći Božje reči, posmatrajući motive iza svojih postupaka. To ne zavisi od toga da li su tvoji postupci u skladu sa ljudskim uobraziljama i zamislima, ili su po tvom ukusu; to ne zavisi od ovih stvari. Naprotiv, zavisi od toga da li Bog kaže da li si u skladu sa Njegovim namerama ili nisi, da li je istina-stvarnost sadržana u tvojim postupcima ili ne i da li ispunjavaju Njegova zahtevana merila. Jedino je ispravno porediti se u odnosu na Božje zahteve. Preobražaj naravi i primenjivanje istine nije tako lako i jednostavno kao što ljudi zamišljaju. Da li sada to shvatate? Da li imate ikakvog iskustva u tome? Kada se radi o suštini ove stvari, možda je ne razumete; vaš ulazak bio je previše površan. Po čitav dan jurcate okolo, od jutra do mraka, rano ustajete i kasno ležete, a opet niste postigli preobražaj svoje život-naravi i ne možete da dokučite šta je to preobražaj naravi. To znači da je vaš ulazak previše površan, zar ne? Ma koliko dugo verujete u Boga, moguće je da ne uviđate suštinska i duboka pitanja vezana za preobražaj naravi. Može li se reći da vam se narav promenila? Kako znate da vas Bog odobrava ili ne? U najmanju ruku, osetićeš se izuzetno neumoljivo u svemu što radiš i shvatićeš da te Sveti Duh vodi, da te prosvećuje i da deluje u tebi dok obavljaš svoje dužnosti, dok obavljaš bilo koje poslove u Božjoj kući ili u svakodnevnom životu. Moći ćeš da vidiš kako tvoji postupci odgovaraju Božjim rečima, oni će biti usklađeni sa istina-načelima, i kada doživiš stvari do određenog stepena, osećaćeš da je način na koji si postupao u prošlosti bio relativno prikladan. Međutim, ako nakon što si neko vreme doživljavao stvari, smatraš da neke stvari koje si činio u prošlosti nisu u redu i nezadovoljan si njima, i ako misliš da nisu bile u skladu sa istinom, to onda dokazuje da je sve što si radio predstavljalo otpor prema Bogu. To je dokaz da je tvoja služba bila puna buntovništva, otpora i načina postupanja svojstvenog ljudima i da si doživeo potpuni neuspeh u pokušajima da promeniš narav.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta treba znati o preobražaju naravi”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 384

U određivanju toga da li ljudi mogu da se pokore Bogu ili ne, ključno je da li imaju bilo kakve ekstravagantne želje ili skrivene motive prema Njemu. Ako ljudi uvek postavljaju zahteve prema Bogu, to dokazuje da Mu nisu pokorni. Bez obzira na to šta ti se desi, ako to ne prihvataš od Boga i ne tragaš za istinom, te uvek zastupaš sebe i uvek osećaš da si samo ti u pravu, te ako si iole u stanju da posumnjaš u to da je Bog istina i pravednost, onda ćeš biti u nevolji. Takvi su ljudi najviše nadmeni i najviše buntovni prema Bogu. Ljudi koji uvek zahtevaju nešto od Boga ne mogu Mu se istinski pokoriti. Ako Bogu postavljaš zahteve, to dokazuje da pokušavaš da se pogađaš sa Bogom, da si se opredelio za svoju volju i da postupaš u skladu s njom. To znači da izdaješ Boga i da si lišen pokornosti. Postavljanje zahteva prema Bogu samo po sebi znači lišenost razuma; ako zaista veruješ da je On Bog, onda se nećeš usuditi da Mu postavljaš zahteve – za šta svakako nisi ni podoban – bez obzira na to da li su oni opravdani ili ne. Ako istinski veruješ u Boga i veruješ da je On Bog, onda ćeš Ga samo obožavati i pokoravati Mu se – nema drugog izbora. Ljudi danas ne samo da donose sopstvene odluke, već čak traže od Boga da deluje u skladu s njihovom voljom. Ne samo da se odlučuju da se ne pokore Bogu, već čak traže od Boga da se On pokori njima. Zar to nije nerazumno? Stoga, ako u osobi nema istinske vere i suštinskog verovanja, ona nikada ne može dobiti Božje odobravanje. Kada su ljudi u stanju da manje zahtevaju od Boga, oni imaju više istinske vere i pokornosti, a njihova razumnost je relativno normalna. Često je slučaj da što su ljudi skloniji da se raspravljaju, to je teže izaći s njima na kraj. Ne samo da imaju mnogo zahteva, već ako im daš prst, tražiće ruku. Kada se zadovolje u jednom pogledu, postavljaće zahteve u drugom. Moraju da budu zadovoljni u svakom pogledu, a ako nisu, počinju da se žale i odustaju i puštaju da sve propadne. Nakon što tako postupe, osećaju dug i kajanje, liju gorke suze i žele da umru. Kakva je korist od toga? Zar nisu nerazumni i neumorno nasrtljivi? Ovaj niz problema mora da se reši počev od njihove iskvarene naravi, koja je koren svega ovoga. Ako imaš iskvarenu narav i to ne rešiš, ako čekaš da upadneš u nevolju ili prouzrokuješ nesreću da bi je se rešio, kako možeš da nadoknadiš taj gubitak? Zar to nije isto kao da zatvaraš štalu kada je konj već pobegao? Da bi u potpunosti rešio problem svoje iskvarene naravi, moraš da tražiš istinu da bi je rešio kada se problem prvi put pojavi. Moraš da rešiš iskvarenu narav u samom nastanku, čime ćeš se obezbediti da nećeš činiti ništa loše i da ćeš sprečiti buduće probleme. Ako se iskvarena narav ukoreni i postane nečije razmišljanje ili gledište, ona će moći da usmeri osobu kako da postupa. Stoga se introspekcija i samospoznaja uglavnom svode na otkrivanje iskvarene naravi i brzo traženje istine da bi se ona razrešila. Moraš znati šta je deo tvoje prirode, šta voliš, šta tražiš i šta želiš da postigneš. Moraš da raščlaniš to u skladu sa Božjim rečima da bi video da li je u skladu sa Božjim namerama i na koji način je pogrešno. Jednom kada sve to shvatiš, moraš da rešiš problem svog nenormalnog razuma, odnosno problem svoje nerazumnosti i neumorne nasrtljivosti. Ovo nije samo problem tvoje iskvarene naravi, to se takođe dotiče pitanja da li si osoba od razuma ili ne. Naročito u stvarima gde su u pitanju slava, dobitak i status, kada se ljudi zanesu slavom i dobitkom, njihov razum postaje nenormalan; kao da je nešto pošlo po zlu sa njihovim živcima. Ovo je takođe ljudska kobna mana. Neki ljudi osećaju da imaju određeni kov i neke darove i uvek žele da budu vođe i da se ističu, pa traže od Boga da ih koristi. Ako ih Bog ne upotrebljava, kažu: „Kako Bog može da ne gleda na mene blagonaklono? Bože, ako me upotrebiš da učiniš nešto važno, obećavam da ću Ti se dati!” Da li je ovakva namera ispravna? Dobro je davati se Bogu, ali postoje motivi iza njihove spremnosti da Mu se daju. Oni vole položaje i na njih se usredsređuju. Kada su ljudi sposobni za istinsku pokornost, kada slede Boga svim srcem bez obzira na to da li ih On koristi ili ne i daju se Bogu bez obzira na to da li imaju položaj ili ne, tek se tada može smatrati da poseduju razum i da su pokorni Bogu. Dobro je kada su ljudi voljni da se daju Bogu, a Bog je voljan da koristi takve ljude, ali ako nisu opremljeni istinom, Bog nema načina da ih koristi. Ako su ljudi spremni da teže ka istini i da sarađuju, mora da postoji pripremna faza. Tek kada ljudi shvate istinu i zaista budu u stanju da se pokore Bogu, Bog će moći zvanično da ih koristi. Ta faza obuke je od suštinskog značaja. Vođe i delatnici danas su svi u toj fazi obuke. Nakon što steknu životno iskustvo i uspeju principijelno da se bave različitim pitanjima, oni će biti prikladni da ih Bog upotrebi.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Čovek previše zahteva od Boga”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 385

Jedini stav koji stvoreno biće treba da ima prema Stvoritelju je pokornost, bezuslovna pokornost. To je nešto što neki ljudi danas možda neće moći da prihvate. To je zato što je njihov rast isuviše mali i oni ne poseduju istina-stvarnost. Ako si u stanju da pogrešno razumeš Boga ili se čak pobuniš protiv Njega i izdaš Ga kada radi stvari koje su u suprotnosti sa tvojim predstavama – onda si daleko od toga da možeš da se pokoriš Bogu. Dok je čovek opskrbljen i zalivan Božjom reči, on zapravo teži jednom cilju, koji na kraju podrazumeva postizanje bezuslovne, apsolutne pokornosti Bogu. Kad dođeš do ove tačke, ti, ovo stvoreno biće, bićeš u skladu s merilom. Ponekad Bog namerno radi nešto što je u sukobu sa tvojim predstavama, ili namerno radi nešto što je protiv tvojih želja. To možda čak izgleda protivno istini, bezobzirno prema tebi i u suprotnosti sa tvojim ukusom. Možda će ti biti teško da prihvatiš i razumeš ove stvari, i bez obzira na to kako ih analiziraš, one mogu da ti izgledaju kao pogrešne i možda nećeš moći da ih prihvatiš, možda ćeš osećati da je Bog bio nerazuman kada to čini – ali zapravo je Bog to čininamerno. Šta je Božji cilj kada čini te stvari? Da te testira i razotkrije, da vidi da li si u stanju da tragaš za istinom, bez obzira na to da li si istinski pokoran Bogu ili ne. Ne traži osnovu za sve što Bog radi i zahteva, i ne pitaj zašto. Od pokušaja da predstaviš svoj slučaj Bogu nema koristi. Ti jednostavno treba da potvrdiš da je Bog istina i da budeš sposoban da se u potpunosti pokoriš. Dok god potvrđuješ da je Bog tvoj Stvoritelj i tvoj Bog, to je više od bilo kog rasuđivanja, više od bilo koje ovozemaljske mudrosti, više od bilo kog ljudskog morala, etike, znanja, filozofije ili tradicionalne kulture – više čak i od ljudskih osećanja, ljudske odanosti i takozvane ljudske ljubavi. Više je od svega. Ako ovo ne vidiš jasno, onda će pre ili kasnije doći dan kada će ti se nešto desiti i ti ćeš pasti. U najboljem slučaju, pobunićeš se protiv Boga i krenućeš nekim zaobilaznim putevima; ako si na kraju u stanju da se pokaješ i prepoznaš Božju ljubav i značaj dela koje Bog obavlja na tebi, onda ćeš i dalje imati nadu u spasenje – ali ako padneš zbog ove stvari i nisi u stanju da se ponovo podigneš, onda za tebe neće biti nade. Bez obzira na to da li Bog sudi ljudima, grdi ih ili proklinje, On to čini da bi ih spasao, i nema potrebe da se plaše. Čega bi zbilja trebalo da se plašiš? Treba da se plašiš Boga ukoliko kaže: „Gnušam te se i odbacujem te”. Ako Bog ovo kaže, ti si u nevolji: to znači da te Bog neće spasiti, da uopšte nećeš imati nade u spasenje. I tako, u prihvatanju Božijeg dela, ljudi moraju da shvate Božje namere. Šta god da radiš, nemoj da se hvataš za reči kada su u pitanju Božje reči, govoreći: „Sud i grdnja su u redu, ali zar osuda, prokletstvo, uništenje neće značiti da je za mene sve gotovo? Zašto onda uopšte treba da budem stvoreno biće? Mene neće biti, a ti više nećeš biti moj Bog.” Ako odbaciš Boga i nisi postojan u svom svedočenju, onda Bog može zaista da te napusti. Da li vi imate ovo razumevanje? Ma koliko dugo ljudi verovali u Boga, ma koliko da su puteva prešli, posla uradili ili dužnosti obavljali, sve što su uradili za to vreme bila je priprema za jednu stvar. Koju? Pripremali su se da na kraju dostignu apsolutnu pokornost Bogu, bezuslovnu pokornost. Šta znači „bezuslovna”? To znači da se ne pravdaš i da ne govoriš ništa o svojim objektivnim razlozima, to znači da nisi sitničav ni oko čega. Kao stvoreno biće, ti si nedostojan da se raspravljaš i da Bogu postavljaš uslove. Kada se cenkaš s Bogom, ne znaš gde ti je mesto; kada pokušavaš da predstaviš svoj slučaj Bogu, opet ne znaš gde ti je mesto. Ne raspravljaj se sa Bogom, ne pokušavaj uvek da otkriješ razlog, insistirajući na razumevanju pre nego što se pokoriš – ako ne razumeš, nećeš da se pokoriš. Kada to činiš, pogrešno si shvatio svoje mesto, i u tom slučaju tvoja pokornost Bogu nije apsolutna; to je pokornost koja je relativna i uslovna. Da li su oni koji postavljaju uslove za svoju pokornost Bogu ljudi koji se istinski pokoravaju Bogu? Da li tretiraš Boga kao Boga? Da li obožavaš Boga kao Stvoritelja? Ako to ne radiš, onda te Bog ne priznaje. Šta moraš iskusiti da bi dostigao apsolutnu i bezuslovnu pokornost Bogu? I kako bi to trebalo da iskusiš? Kao prvo, ljudi moraju da prihvate Božji sud i grdnju, i moraju da prihvate orezivanje. Pored toga, moraju da prihvate Božji nalog, i dok obavljaju svoju dužnost moraju da streme ka istini, da razumeju različite aspekte istine koji se odnose na život-ulazak, i da dostignu razumevanje Božjih namera. Ponekad to prevazilazi čovekov kov, pa mu nedostaje uvid da bi postigao razumevanje istine, i može da razume samo malo oslanjajući se na razgovor u zajedništvu sa drugima i učeći lekcije kroz razne situacije koje je Bog priredio. Ali moraš biti svestan da moraš imati bogopokorno srce, ne smeš pokušavati da Bogu predstaviš svoj slučaj niti da postavljaš uslove; sve što Bog čini jeste ono što treba da se učini. Pošto je Bog Stvoritelj, a ti si stvoreno biće, moraš imati stav pokornosti i ne bi trebalo da uvek pitaš za razlog zašto se stvari dešavaju niti da postavljaš uslove. Ako nemaš ni najosnovniji stav pokornosti, i čak si sklon tome da nagađaš o Bogu i da budeš na oprezu prema Njemu, ili da u svom srcu razmišljaš: „Moram da vidim da li će Bog zaista da me spasi i da li je Bog zaista pravedan. Svi kažu da je Bog ljubav – pa, onda moram da vidim da li zaista ima ljubavi u Božjim postupcima prema meni, da li su oni zaista ljubav”, ako stalno ispituješ da li je ono što Bog čini u skladu sa tvojim predstavama i po tvom ukusu, ili čak da li je u skladu sa onim za šta ti veruješ da je istina, onda zauzimaš pogrešan položaj i u nevolji si – verovatno ćeš uvrediti Božju narav. Istina o pokornosti je ključna, i nijedna istina se ne može potpuno i jasno objasniti u samo nekoliko rečenica; sve se one odnose na razna stanja i iskvarenost ljudi. Ulazak u istina-stvarnost se ne može postići za jednu, dve, tri ili pet godina. Moraju se iskusiti razne stvari, mora se iskusiti mnogo suda i grdnje Božijih reči, mnogo orezivanja. Tek kada na kraju dostigneš sposobnost da primenjuješ istinu, tvoje stremljenje ka istini će biti efikasno i tek tada ćeš posedovati istina-stvarnost. Istinsko iskustvo imaju samo oni koji poseduju istina-stvarnost.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 386

Ma koliko puta da si tokom doživljavanja Božjeg dela podbacio, posrnuo, bio orezan ili razotkriven, u tome nema ničeg lošeg. Kako god da su te orezivali – bilo da su to činili vođe, delatnici ili braća ili sestre – uvek je to dobra stvar. Moraš da zapamtiš sledeće: ma koliko da patiš, ti si zapravo na dobitku. To može da potvrdi svako ko ima iskustva. Bez obzira na sve, uvek je dobro biti orezan ili razotkriven. To nije osuda. To je spasenje od Boga i najbolja prilika da spoznaš sebe. To može da donese prekretnicu u tvom životnom iskustvu. Bez toga nećeš imati ni priliku, ni uslove, a ni kontekst da postigneš razumevanje istine o sopstvenoj iskvarenosti. Ako zaista shvatiš istinu i možeš da iskopaš iskvarene stvari sakrivene u dubini svog srca, ako možeš jasno da ih razlučiš, onda je to dobro, time se rešava veliki problem život-ulaska i to je od velike koristi za promene u naravi. Razvijanje sposobnosti da zaista spoznaš sebe ti je najbolja prilika da doživiš dubok preobražaj i postaneš nova osoba; to ti je najbolja prilika da stekneš novi život. Kada zaista spoznaš sebe, uvidećeš da je veoma dragoceno kada istina postane nečiji život, bićeš žedan istine, primenjivaćeš istinu i ući ćeš u stvarnost. To je baš dobra stvar! Ako možeš da zgrabiš tu priliku, revnosno razmisliš o sebi i stekneš istinsko znanje o sebi kad podbaciš ili posrneš, onda ćeš usred negativnosti i slabosti biti u stanju da iznova ustaneš. Kada pređeš taj prag, moći ćeš da napraviš veliki iskorak i uđeš u istina-stvarnost.

Ako veruješ u Božju suverenost, onda moraš da veruješ da se svakodnevna zbivanja, bila dobra ili loša, ne dešavaju nasumično. Nije da ti neko namerno otežava ili te uzima na zub; sve to Bog uređuje i orkestrira. Zašto Bog orkestrira sve to? Ne da bi te razotkrio onakvog kakav jesi ili da bi te otkrio i eliminisao; krajnji cilj Mu nije da te otkrije. Cilj Mu je da te usavrši i spasi. Kako te Bog usavršava? I kako te On spasava? On počinje tako što te čini svesnim tvojih sopstvenih iskvarenih naravi, i navodi te da spoznaš svoju priroda-suštinu, svoje neadekvatnosti i ono što ti nedostaje. Jedino spoznajom i razumevanjem toga možeš da stremiš ka istini i da postepeno odbacuješ svoje iskvarene naravi. Tako ti Bog pruža priliku. To je Božja milost. Trebalo bi da znaš da iskoristiš tu priliku. Ne treba da osećaš otpor prema Bogu, da budeš prkosan prema Njemu, niti da Ga pogrešno razumeš. Posebno, kada se suočavaš sa ljudima, događajima i stvarima koje Bog uređuje oko tebe, nemoj stalno da misliš da oni nisu onakvi kakvi želiš da budu, nemoj stalno da želiš da ih izbegneš ili se uvek žališ i pogrešno razumeš Boga. Ako stalno to radiš, onda ne doživljavaš Božje delo, i biće ti veoma teško da uđeš u istina-stvarnost. Na šta god da naiđeš što ne možeš u potpunosti da shvatiš ili ti se učini teškim, moraš da naučiš da se pokoriš. Najpre treba da dođeš pred Boga i da se više moliš. Tako će, pre nego što toga budeš i svestan, doći do promena u tvom unutrašnjem stanju i moći ćeš da tragaš za istinom da bi rešio problem. Tako ćeš moći da iskusiš Božje delo. Dok se to bude dešavalo, istina-stvarnost će se utkati u tebe i tako ćeš napredovati i proći kroz preobraženje stanja tvog života. Kada prođeš kroz tu promenu i poseduješ ovu istina-stvarnost, imaćeš rast, a kada imaš taj rast, imaćeš i život. Ako neko uvek živi na osnovu iskvarenih sotonskih naravi, onda bez obzira na to koliko elana ili pokretačke snage ima, još uvek ne može da se smatra da ima rast ili život. Kada Bog deluje u svakom čoveku, bez obzira na to kakva je Njegova metoda, kakve ljude, događaje i stvari On koristi da Mu služe, ili kakvog su tona Njegove reči, On ima samo jedan krajnji cilj: da spasi tebe. I kako te On spasava? Tako što te menja. Kako onda da ne patiš nimalo? Moraćeš malo da patiš. Ta patnja može da podrazumeva mnogo toga. Prvo, ljudi pate kada prihvate sud i grdnju Božjih reči. Kada su Božje reči previše oštre i direktne, ljudi pogrešno razumeju Boga, čak razvijaju predstave, i takođe malo pate. Ponekad Bog podigne okruženje oko ljudi da bi razotkrio njihovu iskvarenost i naveo ih da razmišljaju o sebi i spoznaju sebe, i tada takođe malo pate. Ponekad, kada su direktno orezani i razotkriveni, ljudi pate. Rešavanje iskvarene naravi je baš kao podvrgavanje hirurškoj operaciji – ne možeš dobiti nikakve rezultate bez patnje. Ako svaki put kada si orezan, i svaki put kada te okruženje razotkrije, to pokrene tvoje srce i pruži ti podsticaj, navodeći te da tragaš za istinom i preispitaš sebe, da spoznaš svoju iskvarenost i buntovništvo, i da se istinski pokaješ Bogu – ako doživljavaš stvari na ovaj način, ući ćeš u istina-stvarnost i imaćeš rast. Ako, svaki put kada si podvrgnut orezivanju i otkrivanju pomoću okruženja ne osećaš nikakvu bol niti nelagodnost i ne osećaš baš ništa, i ne dolaziš pred Boga da tražiš Njegove namere, niti se moliš niti tragaš za istinom, onda si zaista otupeo! Ako ne čitaš Božje reči i ne pokušavaš da dokučiš istinu, a još manje tragaš za istinom kada se suočiš sa bilo kakvom situacijom, i nema ni najmanje svesti ni reakcije u tvom duhu, kao kod mrtvaca, onda Bog više neće delovati na tebi. On će reći: „Ova osoba je previše otupela i previše duboko iskvarena. Bez obzira na to kako je drže pod kontrolom, orezuju ili disciplinuju, to nekako i dalje ne pokreće njeno srce niti budi njen duh. Nije verovatno da će biti spasena.” Pretpostavimo da ti Bog postavi određena okruženja, ljude, događaje i stvari, ili te oreže, a ti iz toga izvučeš pouke; ti učiš da staneš pred Boga, da tragaš za istinom, i nesvesno si prosvećen i prosvetljen i zadobijaš istinu; ti doživljavaš promene u tim okruženjima, zadobijaš nešto i napreduješ, i počinješ pomalo da razumeš Božju nameru i prestaješ da se žališ. To znači da si bio postojan usred kušnji tih okruženja i da si izdržao probu. U tom slučaju, prebrodićeš tu prepreku. Kako će Bog gledati na one koji izdrže probu? Bog će reći da imaju iskreno srce; On će reći da mogu da podnesu tu vrstu patnje, da u svom srcu vole istinu i žele da zadobiju istinu. Ako Bog ima takvu procenu o tebi, zar nisi onda neko ko ima rast? Zar onda nemaš život? I kako se zadobija taj život? Da li je to dar od Boga? Bog te opskrbljuje na razne načine i koristi razne ljude, događaje i stvari da te obuči. To je kao da te Bog lično hrani i poji, lično ti dostavlja različite namirnice i stavlja ih pred tebe da bi se sit najeo i nauživao; samo tada možeš da rasteš i da budeš postojan. Tako moraš da doživiš i shvatiš te stvari; upravo to znači pokoravati se svemu što dolazi od Boga. Moraš da poseduješ pokoran stav i moraš da naučiš da tragaš za istinom. Ne treba da tražiš spoljne uzroke ili da stalno kriviš druge za svoje nevolje te da ljudima pronalaziš mane; moraš da razumeš Božje namere. Spolja se može činiti da neki ljudi imaju mišljenje o tebi ili predrasude prema tebi, ali ne treba tako da gledaš na stvari. Ako stvarima pristupaš s tog stanovišta, jedino što ćeš moći da uradiš jeste da pokušaš da se raspravljaš i nećeš moći ništa da zadobiješ. Trebalo bi da vidiš stvari objektivno i da prihvatiš sve što dolazi od Boga. Kada tako budeš gledao na stvari, biće ti lako da se pokoriš delu Božjem i moći ćeš da tražiš istinu i da dokučiš namere Božje. Kada se tvoje gledište i stanje uma isprave, moći ćeš da zadobiješ istinu. Dakle, zašto to ne učiniš rado? Zašto si prkosan? Kada bi prestao da budeš prkosan, zadobio bi istinu. Ako si prkosan, nećeš ništa zadobiti, a takođe ćeš rastužiti Boga i razočarati Ga. Zašto će se Bog razočarati? Zato što ne prihvataš istinu, nemaš nadu u spasenje, a Bog ne može da te zadobije. Kako da ne bude razočaran? Kada ne prihvatiš istinu, to je jednako odbacivanju hrane koju ti je Bog lično ponudio. Kažeš da nisi gladan i da ti to ne treba; Bog ti iznova savetuje da jedeš, ali ti i dalje ne želiš. Radije bi gladovao. Ti misliš da si sit, a zapravo nemaš baš ništa. Takvim ljudima mnogo nedostaje razum i mnogo su samopravedni; oni zaista ne prepoznaju dobru stvar kada je vide, oni su najsiromašniji i najžalosniji ljudi.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da izvlači pouke iz ljudi, događaja i stvari koji ga okružuju”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 387

U svom radu, crkvene vođe i delatnici moraju da obrate pažnju na dva načela: jedno je da svoj posao obavljaju tačno u skladu sa načelima propisanim radnim aranžmanima, ne kršeći ta načela i nemajući uobrazilje niti radeći prema sopstvenim idejama. U svemu što rade, treba da vode računa o radu crkve i da uvek na prvo mesto stave interese Božje kuće. Druga stvar – a to je najvažnije – jeste da u svim stvarima moraju da obrate pažnju na to da slede usmeravanje Svetog Duha i da postupaju strogo se držeći Božjih reči. Ako čak mogu da idu protiv usmeravanja Svetog Duha, pa čak i da tvrdoglavo rade stvari prema sopstvenim idejama i uobraziljama, onda će njihovi postupci predstavljati najozbiljniji otpor prema Bogu. Često okretanje leđa prosvećenju i usmeravanju Svetog Duha dovešće do ćorsokaka. Ako izgube delo Svetog Duha, onda neće moći da rade; a čak i ako jedva uspeju da obave malo posla, to neće doneti nikakve rezultate. Ovo su dva glavna načela kojih se vođe i delatnici moraju pridržavati dok rade: jedno je da svoj rad obavljaju u potpunom skladu sa radnim aranžmanima Višnjeg, kao i da se ponašaju prema načelima koje je postavio Višnji; a drugo je da u sebi prate usmeravanje Svetog Duha. Kada jednom dokuče ova dva načela, u svom radu neće biti tako podložni greškama. Vaše iskustvo u obavljanju crkvenog rada još uvek je ograničeno, i kada radite, to u velikoj meri sadrži primese vaših ličnih zamisli. Povremeno možda ne razumete prosvećenje ili usmeravanje Svetog duha u sebi; u drugim slučajevima, čini se da ga razumete, ali ćete ga verovatno ignorisati. Vi uvek u sebi imate sopstvene uobrazilje i nagađanja, postupajući onako kako smatrate da je prikladno, uopšte se ne obazirući na želje Svetog Duha. U potpunosti sledite sopstvene zamisli i zanemarujete svako prosvećenje od Svetog Duha. Takve situacije se često javljaju. Unutrašnje usmeravanje od strane Svetog Duha nije natprirodno; ono je, naime, vrlo normalno. Odnosno, u dubini svog srca osećate da je ovo prikladan način postupanja i daje to najbolji način. Ova misao je zapravo sasvim jasna; niste je sami smislili, i ponekad ne razumete sasvim zašto bi trebalo da se ponašate na ovaj način. Ovo često nije ništa drugo do prosvećenje Svetog Duha. To se najčešće dešava ljudima koji imaju iskustva. Ma kako Sveti Duh prosvećivao ili usmeravao ljude, normalni ljudi to u određenoj meri mogu da osete u svom srcu – ako ne u potpunosti, mogu da osete barem jedan deo toga. Svi oni mogu da kažu da to nije rezultat ljudskog razmišljanja, već je pre osećaj u njihovom srcu: odjednom razumeju, imaju put napred i stiču jasnoću. Shvataju da je najbolje postupiti na određeni način, a da ne znaju zašto vole tako da postupaju. To možda potiče od Svetog Duha. Čovekove ideje često potiču od njegovog razmišljanja i sve sadrže primesu samovolje; uvek razmišljaju o tome kako im nešto koristi i o prednostima koje to nudi. Svaki postupak koji ljudi u sebi namere da urade sadrži ove stvari. Usmeravanje Svetog Duha, međutim, ni na koji način ne sadrži te primese. Neophodno je posebnu pažnju obratiti na usmeravanje ili prosvećenje od strane Svetog Duha; naročito kada je reč o ključnim temama, morate biti pažljivi da biste ih dokučili. Ljudi koji vole da misle svojom glavom, i koji vole da postupaju prema svojim zamislima najpodložniji su tome da propuste takvo usmeravanje ili prosvećenje. Vođe i delatnici koji su u skladu s merilom, ljudi su koji poseduju delo Svetog Duha, koji neprestano paze na delovanje Svetog Duha i koji su pokorni Svetom Duhu, imaju bogobojažljivo srce i vode računa o Božjim namerama te neumorno streme ka tome da teže istini. Da biste ispunili svoju dužnost i pravilno svedočili o Bogu, često treba da preispitujete koliko ličnih namera i primesa ima u vašem obavljanju dužnosti, koje od vaših misli i gledišta potiču od vaših sopstvenih zamisli, koje su rođene iz prosvećenja od Svetog Duha, a koje su u skladu sa Božjim rečima. Morate stalno, i u svim okolnostima, da preispitujete da li su vaše reči i postupci u skladu sa istinom. Stalno postupanje na ovaj način izvešće vas na pravi put služenja Bogu. Neophodno je da posedujete istina-realnosti da biste postigli služenje Bogu na način koji je u skladu sa Njegovim namerama. Samo onda kada razumeju istinu, ljudi mogu da raspoznaju i prepoznaju šta dolazi od njihovih vlastitih ideja, a šta dolazi od ljudskih motiva. Oni su sposobni da prepoznaju ljudske nečistote, kao i šta znači kada se deluje u skladu sa istinom. Tek nakon što te stvari raspoznaju, može se osigurati da će istinu sprovesti u delo i da će se potpuno uskladiti sa Božjim namerama. Bez razumevanja istine, ljudima je nemoguće da vežbaju rasuđivanje. Smeten čovek može da veruje u Boga celog života bez znanja šta znači otkriti svoju ličnu iskvarenost ili šta znači odupreti se Bogu, zato što on ne razume istinu; ta misao ni ne postoji u njegovom umu. Istina je van domašaja ljudi suviše niskog kova; bez obzira kako besedite sa njima, oni i dalje ne razumeju. Takvi ljudi su smeteni. U svojoj veri, smeteni ljudi ne mogu svedočiti Bogu; oni jedva mogu da malo služe. Ako vođe i delatnici dobro obavljaju svoje dužnosti, onda ne mogu biti previše lošeg kova. U najmanju ruku, moraju da imaju duhovno razumevanje i čisto shvatanje stvari, kako bi mogli lako da razumeju istinu i da vežbaju istinu. Iskustvo nekih ljudi je previše površno, pa je nekad izobličeno razumeju, i tada su skloni pravljenju grešaka. Kada im se razumevanje izobliči, nisu dorasli zadatku da primenjuju istinu. Kada postoje izobličenja u razumevanju, ljudi će po svoj prilici poštovati propise, a kada poštuju propise, lako prave greške i nisu dorasli zadatku primene istine. Kada postoje izobličenja u razumevanju, takođe lako možete biti navedeni na stranputicu i iskorišćeni od strane antihrista. Zbog toga, izobličenje u razumevanju može da vodi do mnogih grešaka. Kao rezultat, ne samo da neće dobro obavljati svoje dužnosti, već mogu lako i da zalutaju, što šteti život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Kolika je vrednost nekoga ko ovako obavlja svoju dužnost? Oni su prosto postali neko ko prekida i ometa delovanje crkve. Povrh svega, moraju se izvući pouke iz ovih neuspeha. Kako bi ispunili delo koje im Bog poverava, neophodno je da vođe i delatnici shvate ova dva načela: prilikom obavljanja dužnosti čovek se mora strogo pridržavati radnih aranžmana Višnjeg i mora da obraća pažnju na usmeravanje Svetog Duha u skladu sa Božjom reči i da se tome pokore. Samo kada se shvate ova dva načela, delovanje pojedinca može biti efikasno i udovoljiti Božjim namerama.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 388

Petar je nastojao da upozna samog sebe i istraži šta je u njemu bilo otkriveno putem oplemenjenosti Božjih reči i kroz razna iskušenja koja mu je Bog priredio. Kada je istinski spoznao sebe, Petar je shvatio do koje mere su ljudi iskvareni, koliko su bezvredni i nedostojni da služe Bogu i da nisu zaslužili da žive pred Bogom. Petar se zatim prostro pre Bogom. Nakon što je mnogo doživljavao stvari na ovaj način, Petar je na kraju shvatio: „Poznavati Boga je nešto najdragocenije! Bila bi grehota da umrem pre nego što Ga upoznam. Upoznati Boga je nešto najvažnije i najsmislenije što postoji. Ako čovek ne poznaje Boga, onda ne zaslužuje da živi, isti je kao i životinja i nema život.” Do trenutka kada je Petrovo iskustvo dostiglo tu tačku, on je već bio upoznao svoju prirodu i mogao je relativno jasno sagledati. Iako nije umeo da je objasni tako jasno kao današnji ljudi, Petar je istinski dostigao to stanje. Prema tome, da bi se hodalo putem traganja za istinom i postigla savršenost potrebno je upoznati sopstvenu prirodu iz Božjih reči, kao i spoznati različite aspekte sopstvene prirode i precizno objašnjavanje iste rečima, jasno i otvoreno. Samo to znači istinski poznavati samog sebe i samo ćeš na taj način da postigneš rezultate koje Bog zahteva. Ako tvoje znanje još nije dostiglo tu tačku, ali tvrdiš da poznaješ sebe i govoriš da si stekao život, zar to jednostavno nije puko hvalisanje? Ne poznaješ sebe, niti znaš šta si pred Bogom, da li si zaista dostigao standarde ljudskosti ili koliko sotonskih osobina još uvek imaš u sebi. Još uvek ti nije jasno kome pripadaš i ne poseduješ čak nikakvu samosvest – kako onda možeš da imaš razum pred Bogom? Kada je Petar tragao za životom, usredsredio se na spoznaju sebe i promenu njegove prirode tokom njegovih iskušenja, i težio je da upozna Boga. Na kraju je pomislio, „Ljudi moraju da streme ka spoznaji Boga u životu; poznavati Boga je najvažnija stvar. Ako ne poznajem Boga, ne mogu da počivam u miru kada umrem. Kada Ga jednom spoznam, ako bi Bog tada želeo da umrem, osećao bih se krajnje. Ne bih se ni najmanje žalio i osećao bih da je ceo moj život bio ispunjen.” Petar nije mogao da ima ovo znanje niti da dostigne ovu tačku neposredno nakon što je počeo da veruje u Boga; umesto toga, prošao je kroz mnoštvo kušnji. Vrednost spoznaje Boga osetio je tek nakon što je do određenog stepena iskusio stvari i u potpunosti spoznao samog sebe. Prema tome, Petrov put je bio put traganja za istinom, i put sticanja života i usavršavanja. To je bio aspekt na koji je njegovo konkretno delovanje bilo usmereno.

U svojoj veri u Boga, kojim putem danas hodate? Ako ne tragaš za životom, razumevanjem samog sebe i bogospoznajom kao što je to Petar činio, onda ne hodaš Petrovim putem. U današnje vreme, većina ljudi je u sledećem stanju: da bih dobio blagoslove, moram da se dam za Boga i da platim cenu za Njega. Da bih dobio blagoslove, moram sve da ostavim zarad Boga. Moram da ostvarim ono što mi je On poverio i moram dobro da obavljam svoju dužnost. To je vođeno namerom da se dobiju blagoslovi, i oni se daju za Boga isključivo u svrhu dobijanja nagrada od Njega i dobijanja venca. Takvi ljudi nemaju istinu u svom srcu i sigurno je da oni samo razumeju nekoliko reči i doktrina i razmeću se gde god da stignu. Njihov put je upravo Pavlov put. Za takve ljude, vera u Boga se svodi samo na neprestani rad. U njihovom umu, čini se da što više rade, to više dokazuju da imaju odanost prema Bogu, i Njemu će zasigurno biti više udovoljeno; čini se kao da što više rade, to će više zaslužiti da im se pred Bogom dodeli venac, i to će veće blagoslove dobiti. Oni misle da, ako mogu da propovedaju, podnose patnju i žrtvuju sopstvene živote za Hrista i ako mogu da izvrše dužnosti koje im je Bog poverio, onda će oni biti ti koji dobijaju najveće blagoslove i sigurno će im biti dodeljen venac. To je bilo upravo ono što je Pavle zamišljao i ka čemu je stremio. To je upravo i put kojim je hodao i te misli su ga vodile dok je delao u službi Boga. Zar te misli i namere ne potiču od Sotonine prirode? Baš kao ljudi s ovog sveta koji veruju da, dok su na zemlji, moraju da streme ka znanju i, pošto ga budu stekli, mogu da se izdvoje od gomile, da postanu funkcioneri s višim statusom. Misle da, jednom kada steknu status, mogu da ostvare svoje ambicije i da svoje poslove i porodičnu situaciju dovedu do određenog nivoa blagostanja. Zar taj put ne slede i svi nevernici? Oni kojima preovladava ta sotonska priroda u svojoj veri mogu da liče samo na Pavla. Oni misle: „Moram da ostavim sve da bih se dao bogu. Moram da budem posvećen pred bogom i na kraju ću dobiti velike nagrade i velik venac.” To je isto razmišljanje koje imaju svetovni ljudi koji teže ovozemaljskim stvarima; to je potpuno isto i pokreće ga ista priroda. Kada ljudi imaju tu vrstu sotonske prirode, u svetu će težiti sticanju znanja, učenju, dobijanju statusa i izdvajanju iz mase. Ako veruju u Boga, trudiće se da dobiju sjajne krune i velike blagoslove. Ako ljudi ne tragaju za istinom kada veruju u Boga, sigurno će stupiti na taj put. Ovu činjenicu može da promeni nijedna osoba; to je prirodni zakon. Put kojim hodaju ljudi koji ne streme ka istini sušta je suprotnost Petrovom putu. Kojim putem vi trenutno hodate? Iako možda nisi planirao da hodaš Pavlovim putem, tvoja priroda je odredila da njime hodaš i u tom pravcu ideš sebi uprkos. Iako bi želeo da stupiš na Petrov put, ako nisi siguran kako to da uradiš, nesvesno ćeš zakoračiti na Pavlov put: to je realnost. Kako danas hodati Petrovim putem? Ako nisi u stanju da razlučiš Petrov od Pavlovog puta ili ih uopšte ne poznaješ, ma koliko tvrdio da hodaš Petrovim putem, tvoje reči su isprazne. Prvo, moraš da imaš jasnu sliku o tome šta je Petrov, a šta Pavlov put. Tek kada stvarno budeš shvatio da je Petrov put u stvari put potrage za životom i jedini put ka savršenstvu, moći ćeš da hodaš Petrovim putem, tragajući kao što je on tragao i primenjujući principe koje je on primenjivao. Ako ne razumeš Petrov put, onda će put kojim ćeš hodati sigurno biti Pavlov put, jer drugog puta za tebe neće biti i po tom pitanju nećeš imati izbora. Ljudima koji ne razumeju istinu i koji nisu u stanju da tragaju za njom biće veoma teško da hodaju Petrovim putem, čak i ako su odlučni u toj nameri. Može se reći da Božja blagodat i Božje uzdizanje, koje vam je On sada otkrio, predstavljaju put spasenja i savršenstva. On je Taj koji vas vodi na Petrov put. Bez Božjeg usmeravanja i prosvećenja, niko ne bi mogao da zakorači na Petrov put i jedini izbor bio bi hodati Pavlovim putem, idući Pavlovim stopama u propast. U to vreme, Pavle nije smatrao da greši što hoda tim putem; bio je uveren da je to ispravno. Nije stekao istinu, a posebno nije promenio narav. Previše je verovao u sebe i smatrao da u pogledu tog njegovog uverenja ne postoji nikakav problem. Nastavio je napred, pun samopouzdanja i potpuno siguran u sebe. Na kraju se nije urazumio. I dalje je mislio da za njega, živeti znači hristos. Pavle je takav nastavio tim putem do samog kraja, i kada je bio kažnjen, sve je za njega već bilo svršeno. Pavlov put nije podrazumevao samospoznaju, a kamoli stremljenje ka promeni naravi. Nikada nije raščlanio sopstvenu prirodu, niti je stekao bilo kakvo znanje o tome ko je on. Jednostavno je znao da je on glavni krivac za Isusov progon. Međutim, nije uopšte razumeo sopstvenu prirodu i, pošto je završio svoje delovanje, Pavle je smatrao da živi kao Hristos i da bi trebalo da bude nagrađen. Pavlovo delo bilo je samo služenje Bogu. Što se Pavla lično tiče, iako je primio određena otkrivenja od Svetog Duha, on nije uopšte stekao istinu niti život. Stoga ga Bog nije spasao. Naprotiv, Bog ga je kaznio. Zašto se kaže da je Petrov put put ka savršenstvu? To je zato što je svojim delovanjem Petar stavio poseban naglasak na život, na stremljenje da upozna Boga i na upoznavanje samog sebe. Kroz svoje iskustvo Božjeg dela upoznao je sebe, stekao je razumevanje o iskvarenim stanjima čoveka, saznao za sopstvene nedostatke i otkrio najdragoceniju stvar kojoj bi ljudi trebalo da streme. Bio je u stanju da iskreno voli Boga, naučio je kako da se oduži Bogu, stekao je određenu istinu i posedovao je stvarnost koju Bog zahteva. Po svemu što je Petar izgovorio za vreme svojih iskušenja vidi se da je zaista bio onaj koji je najbolje razumeo Boga. Pošto je u toj meri shvatio istinu iz Božjih reči, njegov put postajao je sve sjajniji i sve usklađeniji sa Božjim namerama. Da Petar nije posedovao tu istinu, put kojim je hodao ne bi bio tako ispravan.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 389

Petar Mi je godinama bio posvećen, a nikada nije gunđao niti se žalio; čak mu ni Jov nije bio ravan, a tokom vekova, svi su sveci daleko zaostajali za Petrom. On nije samo težio tome da Me spozna, već Me je i spoznao onda kad je Sotona sprovodio svoje smicalice. Zato su godine Petrove službe Meni bile u skladu s Mojim namerama i iz tog razloga ga Sotona nikada nije iskoristio. Petar je učio iz Jovove vere, ali je takođe jasno video Jovove mane. Iako je Jov imao veliku veru, nedostajalo mu je znanje o stvarima u duhovnom carstvu, pa je izgovorio mnoge reči koje nisu odgovarale stvarnosti; to pokazuje da je Jovovo znanje ostalo plitko i da ono nije moglo dostići savršenstvo. Stoga se Petar uvek usredsređivao na nastojanje da dokuči osećanja u svom duhu i uvek je obraćao pažnju na „posmatranje” zbivanja u duhovnom carstvu. Posledično, ne samo da je on bio u stanju da zadobije delić svesti o Mojim namerama, već je imao i tek nešto znanja o Sotoninim smicalicama. Zbog toga je, u odnosu na bilo koga drugog tokom vekova, njegovo znanje o Meni bilo najveće.

Iz Petrovog iskustva nije teško videti da ako ljudi žele da Me spoznaju, moraju da se usredsrede na to da pažljivo nastoje da dokuče ono što je u duhu, umesto da Mi spolja „posvećuju” određenu količinu nečega; ovo je od sekundarnog značaja. Ako Me ne poznaješ, onda su sva vera, ljubav i odanost o kojima govoriš puke iluzije i privid, i zasigurno ćeš postati neko ko se preda Mnom razmeće, a sebe ne poznaje. Stoga, Sotona će te ponovo uhvatiti u zamku i nećeš moći da se izvučeš; postaćeš sin propasti i predmet uništenja. Međutim, ako se prema Mojim rečima odnosiš sa ravnodušnošću, onda Mi se ti nesumnjivo opireš. To je činjenica. Bilo bi ti dobro da kroz vrata duhovnog carstva pogledaš mnoge i raznolike duhove koje sam Ja izgrdio – za koga od njih to nije bio rezultat njihovog negativnog i ravnodušnog odnosa prema Mojim rečima, i njihovog neprihvatanja istih? Ko od njih nije bio ciničan prema Mojim rečima? Ko od njih nije pokušavao da nađe zamerku Mojim rečima? Ko od njih nije koristio Moje reči kao „odbrambeno oružje” kojim bi se „zaštitio”? Oni nisu stremili ka znanju o Meni kroz Moje reči, već su ih samo koristili i igrali se njima kao da su igračke. Zar Mi se u ovome nisu direktno opirali? Ko su Moje reči? Ko je Moj Duh? Toliko puta sam vam postavio takva pitanja, pa ipak, da li ste o njima ikada stekli veći i jasan uvid? Jeste li ih ikada zaista iskusili? Još jednom vas podsećam: Ako ne spoznajete Moje reči, ne prihvatate ih niti ih sprovodite u delo, onda ćete neminovno postati predmet Moje grdnje! Zasigurno ćete postati Sotonine žrtve!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Božje reči celoj vaseljeni”, 8. poglavlje

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 390

Iako mnogi ljudi veruju u Boga, malo njih razume šta znači verovati u Boga i kako bi trebalo da postupaju da bi bili u skladu s Božjim namerama. To je zato što, iako poznaju reč „Bog” i izraze kao što je „Božje delo”, ljudi ne poznaju Boga, a još manje poznaju Njegovo delo. Stoga ne treba da čudi to što su svi oni koji ne poznaju Boga smeteni u svojoj veri u Njega. Veru u Boga ljudi ne shvataju ozbiljno, i to isključivo zbog toga što im je verovanje u Boga isuviše strano, isuviše čudno. Na taj način, oni ne uspevaju ni izbliza da ispune Božje zahteve. Drugim rečima, ako ljudi ne poznaju Boga i ne poznaju Njegovo delo, onda oni ne mogu biti prikladni za Božju upotrebu, a još manje su u stanju da udovolje Njegovim namerama. „Vera u Boga” znači verovanje da Bog postoji; to je najjednostavniji koncept vere u Boga. Dublje gledano, verovati u postojanje Boga nije isto što i istinski verovati u Boga, već je to pre neka vrsta proste vere sa snažnim religijskim prizvukom. Istinski verovati u Boga podrazumeva sledeće: na osnovu vere da je Bog Suveren nad svim stvarima, čovek doživljava Njegove reči i Njegovo delo, i time odbacuje svoje iskvarene naravi, udovoljava Božjim namerama i spoznaje Boga. Samo se takvo putovanje može nazvati „verom u Boga”. Pa ipak, ljudi na veru u Boga često gledaju kao na veoma jednostavnu i neozbiljnu stvar. Kada ljudi na ovaj način veruju u Boga, to gubi svoje značenje, i premda bi mogli da nastave da veruju do samog kraja, nikada neće dobiti Božje odobravanje jer koračaju pogrešnim putem. Oni koji do danas u Boga veruju okruženi rečima i praznim doktrinama i dalje ne znaju da im nedostaje suština vere u Boga i da ne mogu da prime Božje odobravanje. I dalje se mole da ih Bog blagoslovi mirom i dovoljnom blagodaću. Utišajmo svoja srca i dobro se zamislimo: je li moguće da je verovanje u Boga najlakša stvar na svetu? Je li moguće da verovanje u Boga ne znači ništa više od primanja obilja blagodati od Boga? Da li ljudi koji u Boga veruju, a da Ga pritom ni ne poznaju, ili pak veruju u Boga, a ipak Mu se protive, zaista mogu da udovolje Božjim namerama?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 391

Šta je to čovek zadobio otkad je počeo da veruje u Boga? Šta si ti spoznao o Bogu? Koliko si se promenio zbog svoje vere u Boga? Svi vi danas znate da svrha čovekove vere u Boga nije samo spasenje duše i telesna dobrobit, niti je to obogaćenje čovekovog života kroz ljubav prema Bogu i tome slično. Kako stvari stoje, ako Boga voliš samo zarad telesnih dobrobiti ili trenutnog zadovoljstva, onda je ljubav kojoj stremiš ipak onečišćena i nije Bogu ugodna, čak i ako ona naposletku dostigne vrhunac i ako ti ništa više od toga ne tražiš. Oni koji bi da svojom ljubavlju prema Bogu obogate svoje jednolično postojanje i ispune prazninu u svom srcu, pripadaju onoj vrsti ljudi koja žudi za lagodnošću, a ne onoj koja iskreno traži da voli Boga. Takva je ljubav usiljena; ona je zapravo potraga za mentalnim zadovoljenjem i Bogu je krajnje nepotrebna. Kakva je, dakle, tvoja ljubav? Zbog čega ti voliš Boga? Koliko u tebi, ovoga trena, ima prave ljubavi prema Bogu? Ogromna većina vas Boga voli na maločas pomenuti način. Takva ljubav samo održava postojeće stanje; ona ne može postati nepromenljiva, niti se može ukoreniti u čoveku. Ta vrsta ljubavi je kao cvet koji procveta i uvene, a da se iz njega ne izrodi plod. Drugim rečima, ako nema nikoga ko bi te, nakon što si Boga jednom zavoleo na takav način, poveo putem koji se pruža pred tobom, zasigurno ćeš se srušiti. Ako si u stanju da Boga voliš samo u vreme ljubavi prema Bogu, dok nakon toga tvoja životna dispozicija ostaje nepromenjena, onda ćeš ostati pod velom uticaja tame, nećeš moći da pobegneš niti da se oslobodiš Sotoninih okova i toga da budeš njegova budala. Bog nijednog takvog čoveka ne može u potpunosti da zadobije; njegov će duh, duša i telo naposletku ipak pripasti Sotoni. Oko toga ne može biti nikakve sumnje. Svi oni koje Bog ne može u potpunosti da zadobije vratiće se na svoje prvobitno mesto, odnosno, vratiće se Sotoni, i stropoštaće se u jezero ognja i sumpora kako bi prihvatili sledeći korak Božje kazne. Oni koje je Bog zadobio jesu oni koji se bune protiv Sotone i beže od njegove vlasti. Otuda potiče narod carstva. Upravo na taj način i nastaje narod carstva. Želiš li da postaneš jedna takva osoba? Želiš li da te Bog zadobije? Želiš li da pobegneš od Sotonine vlasti i da se vratiš Bogu? Da li si ti sad Sotona ili si jedan od ljudi carstva? Ove bi stvari već trebalo da ti budu jasne, bez potrebe za dodatnim objašnjenjima.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kojeg stanovišta treba da se drže vernici”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 392

U prošlosti su mnogi stremili sa divljim ambicijama i predstavama; njihovo je stremljenje bilo posledica njihovih nadanja. Ostavimo načas ova pitanja po strani; ono što je sada od ključne važnosti jeste pronalaženje načina praktičnog delovanja koji će svakome od vas omogućiti da pred Bogom očuva svoje normalno stanje i da se postepeno oslobodi okova Sotoninog uticaja, kako bi Bog mogao da ga zadobije i kako bi na zemlji proživeo ono što Bog od njega zahteva. Jedino na ovaj način možete udovoljiti Božjim namerama. Mnogi u Boga veruju ne znajući ni šta želi Bog, a šta Sotona. Njihova je vera smetena, idu kud ih život nosi, te stoga nikad nisu živeli normalnim hrišćanskim životom; štaviše, nikad nisu uspostavili normalne odnose s ljudima, a kamoli normalan odnos sa Bogom. Iz ovoga se može videti da postoje brojne čovekove poteškoće i nedostaci, kao i druge stvari koje mogu da osujete Božju volju. To je dovoljan dokaz da čovek još uvek nije izašao na pravi put vere u Boga, niti je zakoračio u stvarno iskustvo ljudskog života. Šta se zapravo podrazumeva pod izlaskom na pravi put vere u Boga? Izaći na pravi put znači da svoje srce možeš u svakom trenutku da utišaš pred Bogom i da učestvuješ u normalnom zajedništvu s Njim, te da postepeno uviđaš šta je to što čoveku nedostaje i da polako stičeš sve dublje znanje o Bogu. Na taj način, tvoj duh svakodnevno stiče nove uvide i novo prosvećenje; tvoja čežnja raste, tražiš da zakoračiš u istinu, a svakog te dana obasjava novo svetlo i ti stičeš novo razumevanje. Tim se putem postepeno oslobađaš uticaja Sotone i napreduješ u životu. Takvi su ljudi izašli na pravi put. Oceni svoja stvarna iskustva i analiziraj put kojim si tragao u svojoj veri: kad sve to uporediš s onim što sam maločas opisao, smatraš li da ideš pravim putem? Po kojim si se pitanjima oslobodio Sotoninih okova i njegovog uticaja? Ako tek treba da izađeš na pravi put, to znači da tvoje veze sa Sotonom još uvek nisu prekinute. Da li će te, u tom slučaju, tvoje traženje da voliš Boga povesti ka ljubavi koja je autentična, odlučna i čista? Kažeš da je tvoja ljubav prema Bogu nepokolebljiva i iskrena, a ipak se još uvek nisi oslobodio Sotoninih okova. Zar time ne pokušavaš da nasankaš Boga? Ako želiš da dostigneš stanje u kojem tvoja ljubav prema Bogu neće biti onečišćena, ako želiš da te Bog u celosti zadobije i da se ubrojiš među narod carstva, najpre moraš da izađeš na pravi put vere u Boga.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kojeg stanovišta treba da se drže vernici”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 393

Zajednički problem svih ljudi jeste u tome što shvataju istinu, ali ne uspevaju da je sprovedu u delo. Razlog tome je, s jedne strane, to što nisu voljni da plate cenu, a s druge, to što imaju jako lošu sposobnost raspoznavanja; nisu u stanju da brojne poteškoće u svakodnevnom životu vide onakvima kakve jesu, te ne znaju kako da u praksi pravilno postupaju. Pošto su iskustva ljudi odveć plitka, kov im je previše loš, a nivo shvatanja istine ograničen, oni nemaju načina da razreše poteškoće s kojima se susreću u svakodnevnom životu. U Boga veruju samo na rečima i nisu u stanju da Boga uvedu u svoj svakodnevni život. Drugim rečima, Bog je Bog, život je život, a ljudi kao da u svom životu nemaju nikakav odnos sa Bogom. Tako svi misle. Kad u Boga veruju na ovaj način, ljudi, u praksi, ne mogu da budu zadobijeni ni usavršeni od Njega. Zapravo, nije stvar u tome da reč Božja nije jasno izražena, već je sposobnost shvatanja ljudi naprosto previše loša. Moglo bi se reći da skoro niko ne postupa u skladu sa Božjim izvornim željama, već umesto toga svako postupa shodno svojoj volji. Svi veruju u Boga u skladu sa verskim predstavama kojih su se držali u prošlosti i sa sopstvenim načinom na koji tome pristupaju. Nakon što prihvate Božju reč, malo je onih koji prođu kroz preobražaj i počnu da postupaju u skladu sa Njegovim namerama. Umesto toga, oni odbijaju da se urazume. Kad počnu da veruju u Boga, ljudi to čine na osnovu konvencionalnih pravila religije, te žive, vladaju se i dolaze u kontakt sa svetom isključivo na osnovu sopstvene filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Moglo bi se reći da se to odnosi na devet od deset ljudi. Veoma je malo onih koji, nakon što počnu da veruju u Boga, naprave neki drugi plan i okrenu novi list. Ljudski rod nije uspeo da se prema reči Božjoj odnosi kao prema istini niti da je kao takvu primenjuje.

Uzmimo, na primer, veru u Isusa. Bilo da je neko tek bio počeo da veruje ili je to činio već veoma dugo, svi su naprosto primenjivali one talente koje su imali i svi su prikazivali one veštine koje su posedovali. U svoj uobičajeni život, ljudi su naprosto dodavali „veru u Boga”, te tri reči, a da nisu načinili nikakvu promenu u svojoj naravi, pa se njihova vera u Boga nije ni najmanje uvećala. Njihovo stremljenje nije bilo ni toplo ni hladno. Nisu rekli da će odustati od svoje vere, a nisu ni sve posvetili Bogu. Nikada nisu istinski voleli Boga niti su Mu se pokoravali. Njihova vera u Boga bila je mešavina stvarne i lažne, prišli su joj tako što su jedno oko držali otvoreno, a drugo zatvoreno i nisu je uzimali zaozbiljno. Nastavili su dalje u takvom stanju zbunjenosti i na kraju su umrli smetenom smrću. U čemu je smisao svega toga? Danas, kao onaj koji veruje u praktičnog Boga, moraš da zakoračiš na pravi kolosek. U svojoj veri u Boga, ne treba jedino da tražiš blagoslove, već treba da stremiš ka tome da Boga voliš i da Boga spoznaš. Kroz prosvećenje od Njega, kroz svoje sopstveno stremljenje, trebalo bi da možeš da jedeš i piješ Njegovu reč, dostigneš istinsko razumevanje Boga i poseduješ pravu ljubav prema Bogu koja potiče iz dubine tvog srca. Drugim rečima, kad je tvoja ljubav prema Bogu najiskrenija i niko ne može da je uništi niti da se ispreči pred tvojom ljubavlju prema Njemu, tada si u svojoj veri u Boga na pravom koloseku. Time dokazuješ da pripadaš Bogu, jer tvoje je srce već u posedu Božjem i ništa drugo tad ne može da te uzme u posed. Kroz svoje iskustvo, kroz cenu koju si platio i kroz delo Božje, možeš da razviješ spontanu ljubav prema Bogu – a kad to učiniš, oslobodićeš se Sotoninog uticaja i počećeš da živiš u svetlosti Božje reči. Tek kada se oslobodiš uticaja tame, može se reći da si zadobio Boga. U svojoj veri u Boga, moraš da nastojiš da težiš ovom cilju. To je odgovornost svakoga od vas. Niko od vas ne treba da se zadovolji trenutnim stanjem stvari. Ne može biti dvoumljenja oko dela Božjeg, niti se ono može uzimati olako. U svakom pogledu i u svakom trenutku treba da razmišljate o Bogu i da sve činite zarad Njega. A u vašem govoru i u vašim postupcima, interesi kuće Božje treba da vam budu na prvom mestu. Samo tako možete da budete u skladu sa Božjim namerama.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Pošto veruješ u Boga trebalo bi da živiš za istinu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 394

U svojoj veri u Boga, ljudi najviše greše time što veruju samo na rečima, a Bog je u potpunosti odsutan iz njihovog svakodnevnog života. Svi ljudi, uistinu, veruju u postojanje Boga, ali Bog nije deo njihovog svakodnevnog života. Ljudska usta izgovaraju brojne molitve Bogu, ali u ljudskom srcu nema mnogo mesta za Boga, te Bog ljude iznova kuša. Pošto su ljudi nečisti, Bog nema drugog načina nego da ih kuša, kako bi se osetili postiđeno i sebe spoznali usred ovih kušnji. Da nije tako, ljudski rod bi se pretvorio u potomstvo arhanđela i postao bi sve iskvareniji. Tokom svoje vere u Boga, svaki čovek odbacuje mnoge od svojih ličnih namera i ciljeva izložen neprestanom Božjem pročišćavanju. Da nije tako, Bog ne bi imao načina da ikoga upotrebi, niti ikakav način da u ljudima obavi delo koje bi trebalo da obavi. Bog prvo pročišćava ljude, te kroz taj proces oni mogu da spoznaju sebe i Bog može da ih promeni. Tek tada Bog može Svojim delom da u njih pretoči Svoj život i samo tako njihovo srce može u potpunosti da se okrene Bogu. I zato, verovanje u Boga nije onako prosto kako to ljudi govore. Kako Bog to vidi, ako imaš samo znanje, ali nemaš Njegovu reč kao život i ako si ograničen samo na sopstveno znanje, ali ne možeš da primenjuješ istinu niti da proživljavaš reč Božju, onda je to ipak dokaz da nemaš bogoljubivo srce i to pokazuje da tvoje srce ne pripada Bogu. Čovek može da spozna Boga verujući u Njega: ovo je krajnji cilj i cilj ljudskog stremljenja. Moraš da uložiš napor u to da proživljavaš reči Božje kako bi se one ostvarile kroz tvoje praktično postupanje. Ako imaš samo znanje o doktrinama, tvoja će se vera u Boga izjaloviti. Samo ako uz to primenjuješ i proživljavaš Njegovu reč, tvoja se vera može smatrati potpunom i u skladu sa namerama Božjim. Na tom putu, mnogi ljudi mogu da iskažu veliko znanje, ali u trenutku njihove smrti na oči im naviru suze i oni mrze sebe što su protraćili životni vek i zabadava doživeli duboku starost. Oni samo shvataju doktrine, ali ne mogu da sprovedu istinu u delo niti da svedoče za Boga; naprosto jurcaju tamo-amo, zauzeti preko glave, a tek na samrti napokon vide da nemaju istinsko svedočanstvo, da uopšte ne spoznaju Boga. A zar tada nije prekasno? Zašto ne iskoristite današnji dan i ne stremite ka istini koju volite? Zašto da čekate do sutra? Ako za života ne patite radi istine ili ne tragate da biste je zadobili, da možda ne želite da osetite žal u svom samrtnom času? Ako je tako, zašto onda verovati u Boga? Zapravo, postoje mnoge stvari u kojima ljudi mogu da sprovode istinu u delo i udovolje Bogu, ako bi se samo malo potrudili. Samo zato što je ljudski um vazda pomračen, ljudi ne mogu da postupaju zarad Boga i neprestano jurcaju unaokolo zarad sopstvenog tela, a da na kraju time ništa ne postignu. Zbog toga ljudi neprestano imaju nevolje i poteškoće. Zar to nisu muke od Sotone? Zar to nije iskvarenost tela? Ne bi trebalo da nastojiš da nasamariš Boga ispraznim rečima, moraš zaista da praktično postupaš. Ne obmanjuj sebe – koja je svrha toga? Šta možeš da zadobiješ živeći zarad sopstvenog tela i nadmećući se za slavu i dobitak?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Pošto veruješ u Boga trebalo bi da živiš za istinu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 395

Sada treba da težite tome da postanete narod Božji i da u svemu započnete ulazak na pravi put. Postati deo naroda Božjeg znači zakoračiti u Doba carstva. Danas zvanično počinjete da ulazite u obuku za carstvo. Vaš budući život više ne sme biti opušten i nemaran kao pre; živeći na taj način, nemoguće je dostići merilo koje Bog zahteva. Ukoliko ne osećaš nikakvu hitnost, to je znak da nemaš želju da ostvariš napredak, da je tvoje stremljenje zbrkano i nepovezano i da nije u stanju da udovolji Božjim namerama. Ulazak u obuku carstva predstavlja započinjanje života naroda Božjeg – jesi li spreman da prihvatiš takvu obuku? Jesi li voljan da osetiš hitnost? Jesi li voljan da živiš podvrgnut Božjoj disciplini? Jesi li voljan da živiš podvrgnut Božjoj grdnji? Kada Božje reči dođu do tebe i počnu da te kušaju, kako ćeš postupiti? A šta ćeš učiniti kada se suočiš sa svakojakim činjenicama? U prošlosti nisi bio usredsređen na život; danas moraš da se usredsrediš na ulazak u život-stvarnost i da težiš promenama u svojoj život-naravi. To je ono što narod carstva mora da postigne. Svi oni koji pripadaju narodu Božjem moraju da poseduju život, moraju da prihvate obuku carstva i da teže promenama u svojoj život-naravi. To je ono što Bog zahteva od naroda carstva.

Božji zahtevi prema narodu carstva su sledeći:

1. Moraju prihvatiti Božje naloge. To znači da moraju da prihvate sve reči izgovorene u Božjem delu poslednjih dana.

2. Moraju da zakorače u obuku carstva.

3. Moraju težiti ka tome da im Bog dodirne srca. Kada se tvoje srce sasvim okrene Bogu i kada uspostaviš normalan duhovni život, živećeš u kraljevstvu slobode, što znači da ćeš živeti pod brigom i zaštitom Božje ljubavi. Tek ukoliko budeš živeo pod brigom i zaštitom Božjom, bićeš neko koga je Bog izabrao.

4. Moraju biti zadobijeni od Boga.

5. Moraju kroz sebe ispoljiti Božju slavu na zemlji.

Ovih pet tačaka su Moji nalozi upućeni vama. Moje su reči upućene narodu Božjem i, ako nisi voljan da prihvatiš ove naloge, Ja te neću primoravati – ali ako ih zaista prihvatiš, bićeš u stanju da slediš volju Božju. Danas počinjete da prihvatate Božji nalog i da težite tome da postanete narod carstva, te da dostignete zahtevano merilo kako biste bili narod carstva. To je prvi korak ulaska. Ako želiš da u potpunosti slediš Božju volju, moraš prihvatiti ovih pet naloga, ko uspeš da ih ispuniš, bićeš u skladu sa Božjom namerom i Bog će te zasigurno uveliko upotrebiti. Danas je ulazak u obuku carstva najbitniji. Ulazak u obuku carstva podrazumeva duhovni život. Ranije se nije govorilo o duhovnom životu, ali danas, kada započinješ svoj ulazak u obuku carstva, ti zvanično ulaziš u duhovni život.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 396

Kakav je to život – duhovni život? Duhovni život je onaj u kojem je tvoje srce sasvim okrenuto Bogu i u stanju je da misli na Božju ljubav. To je život koji živiš u Božjim rečima i ništa drugo ti ne zaokuplja srce, a ti si u stanju da dokučiš Božje sadašnje namere i vodi te sadašnja svetlost Svetoga Duha kako bi izvršio svoju dužnost. Takav život koji se odvija između čoveka i Boga jeste duhovni život. Ako nisi u stanju da slediš sadašnju svetlost, onda će tvoj odnos sa Bogom postati udaljen – možda će se čak i prekinuti – a ti ćeš ostati bez normalnog duhovnog života. Normalan odnos sa Bogom gradi se na temelju prihvatanja trenutnih reči Božjih. Da li imaš normalan duhovni život? Da li imaš normalan odnos sa Bogom? Da li si ti neko ko sledi delo Svetog Duha? Ako si u stanju da slediš sadašnju svetlost Svetog Duha, ako možeš da dokučiš Božje namere u Njegovim rečima i da uđeš u Njegove reči, onda si ti neko ko sledi tok Svetog Duha. Ako ne slediš tok Svetog Duha, onda si nesumnjivo neko ko ne stremi ka istini. Sveti Duh nema priliku da deluje u onima koji nemaju volju da ostvare napredak, a posledica toga je da takvi ljudi nikada nisu u stanju da skupe snagu i uvek su negativni. Da li ti danas slediš tok Svetog Duha? Da li se nalaziš unutar toka Svetog Duha? Jesi li se otarasio negativnog stanja? Svi koji veruju u reči Božje, kojima je delo Božje temelj i koji slede sadašnju svetlost Svetog Duha – svi se oni nalaze unutar toka Svetog Duha. Ukoliko veruješ da su Božje reči nesumnjivo istinite i ispravne, i ako veruješ rečima Božjim bez obzira na to šta On kaže, tada si ti neko ko stremi ka ulasku u delo Božje i na taj način udovoljavaš Božjim namerama.

Da biste ušli u tok Svetog Duha, morate imati normalan odnos s Bogom i najpre se osloboditi svog negativnog stanja. Neki ljudi se uvek povode za masom i njihova srca odlutaju predaleko od Boga; takvi ljudi nemaju želju za napretkom, a merila kojima teže su isuviše niska. Jedino je težnja ka ljubavi prema Bogu i tome da vas Bog zadobije u skladu sa Božjom namerom. Postoje ljudi koji se oslanjaju samo na svoju savest kako bi uzvratili na Božju ljubav, ali to ne može udovoljiti Božjim namerama; što su viša merila kojima težiš, to ćeš više biti u skladu sa Božjim namerama. Kao normalni ljudi i kao ljudi koji teže tome da vole Boga, ulazak u carstvo i to da postanete Božji narod vaša je istinska budućnost i život od najveće vrednosti i značaja; niko nije blagosloveniji od vas. Zašto to kažem? Zato što oni koji ne veruju u Boga žive za telo i žive za Sotonu, ali vi danas živite za Boga i živite da biste sledili volju Božju. Zato kažem da su vaši životi od najvećeg značaja. Samo ova grupa ljudi, koju je Bog izabrao, može da proživi život od najvećeg značaja; niko drugi na zemlji ne može da proživi život takve vrednosti i smisla kao što je vaš. Budući da vas je Bog izabrao i uzdigao, a naročito zbog Njegove ljubavi, vi ste dokučili istinski život i znate kako da živite na najvredniji način. To nije zato što je vaše stremljenje dobro, već zbog blagodati Božje; Bog je taj koji vam je otvorio duhovne oči, a Duh Božji je taj koji je dotakao vaša srca, darujući vam tu sreću da dođete pred Njega. Da vas Duh Božji nije prosvetio, ne biste mogli da vidite ono što je divno kod Boga, niti bi bilo moguće da Ga volite. Srca ljudi su se okrenula Bogu upravo zato što ih je dotakao Duh Božji. Ponekad, dok uživate u Božjim rečima, vaš duh biva dirnut i tada osećate da jednostavno morate voleti Boga, da vas ispunjava velika snaga i da ne postoji ništa što ne možete da ostavite po strani. Ako se tako osećaš, onda te je dotakao Duh Božji i tvoje srce se sasvim okrenulo Bogu, pa ćeš Mu se moliti i reći: „Bože! Uistinu si nas predodredio i odabrao. Tvoja me slava ispunjava ponosom i osećam čast što pripadam Tvom narodu. Sve ću dati i sve ću prineti da sledim Tvoju volju; posvetiću Tebi sve svoje godine i svu snagu kojom raspolažem u ovom životu.” Kada se tako moliš, u tvom srcu će obitavati beskrajna ljubav i istinska pokornost prema Bogu. Da li si ikada imao takvo iskustvo? Ako Božji Duh često dotiče ljude, oni će Bogu upućivati molitve pune posebne predanosti: „Bože! Želim da dočekam dan kada ćeš zadobiti slavu i želim da živim za Tebe – ništa nije vrednije ni smislenije nego živeti za Tebe, i nemam ni najmanju želju da živim za Sotonu i telo. Ti me uzdižeš time što mi omogućavaš da danas živim za Tebe.” Kada se tako pomoliš, osetićeš da svoje srce bezuslovno moraš predati Bogu, da Ga moraš zadobiti i da bi ti bilo mrsko da umreš, a da Ga za života nisi zadobio. Nakon takve molitve, ispuniće te neiscrpna snaga za koju nećeš znati odakle dolazi; tvojim srcem će ovladati neograničena moć i osetićeš da je Bog toliko divan i da je vredan ljubavi. Tada te je Bog dotakao. Sve one koji su imali takvo iskustvo Bog je dotakao. Onima koje Bog često dotiče dešavaju se promene u životu; oni su čvrsto rešeni da u potpunosti zadobiju Boga; njihova bogoljubiva srca su prilično snažna, i njihovo srce je sasvim okrenuto Bogu. Oni iz svojih misli potpuno izbacuju porodice, svet, životne spone i svoje izglede, i spremni su da Bogu posvete svu svoju životnu energiju. Svi oni koje Duh Božji dotakne jesu ljudi koji streme ka istini i koji imaju nadu da će ih Bog usavršiti.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 397

Dok sledite Boga, od prvenstvene je važnosti da sve treba da bude u skladu sa trenutnim rečima Božjim: bilo da stremiš ka život-ulasku ili ka udovoljavanju Božjim namerama, sve treba da bude usredsređeno na trenutne Božje reči. Ako ono o čemu u zajedništvu razgovaraš i ono u šta težiš da uđeš nije usredsređeno na trenutne Božje reči, onda si ti neko ko je izvan reči Božjih i nipošto nemaš delo Svetog Duha. Ono što Bog želi jesu ljudi koji idu Njegovim stopama. Bez obzira na to koliko je divno i čisto ono što si ranije razumeo, Bog to ne želi, a ako ne možeš da ostaviš po strani takve stvari, one će biti ogromna prepreka tvom budućem ulasku. Blagosloveni su svi oni koji su u stanju da slede današnju svetlost Svetoga Duha. Ljudi prošlih vekova i naraštaja takođe su išli stopama Božjim, ali nisu mogli da nastave da ih slede do današnjih dana; to je blagoslov ljudi poslednjih dana. One koji mogu da slede sadašnje delo Svetoga Duha i koji su u stanju da slede Božje stope, sledeći Boga kud god da ih On povede – takve ljude Bog blagoslovi. Oni koji ne slede sadašnje delo Svetog Duha nisu zakoračili u delo Božjih reči i ma koliko radili, koliko god patili ili trčali naokolo, Bogu to ništa ne znači i On neće odobravati njihova dela. Danas se svi oni koji slede trenutne reči Božje nalaze unutar toka Svetog Duha; Oni koji su izvan današnjih Božjih reči nalaze se izvan toka Svetog Duha i takvi ljudi nemaju Božje odobravanje. Služba koja je izvan trenutnih reči Svetog Duha jeste služba koja potiče od tela i od predstava, i ona nikako ne može da bude u skladu sa Božjim namerama. Ukoliko ljudi žive okruženi verskim predstavama, oni nisu u stanju da učine bilo šta što je u skladu sa Božjim namerama, pa čak i ako služe Bogu, oni služe usred svojih uobrazilja i predstava, te su potpuno nesposobni da služe shodno namerama Božjim. Oni koji nisu u stanju da slede delo Svetog Duha ne shvataju namere Božje, a oni koji ne shvataju namere Božje ne mogu služiti Bogu. Bog želi službu koja je u skladu sa Njegovim namerama; On ne želi službu zasnovanu na predstavama i na telesnom. Ukoliko ljudi nisu sposobni da slede korake dela Svetog Duha, onda žive usred svojih predstava. Služba takvih ljudi prekida i ometa, a takva služba je u suprotnosti sa Bogom. Stoga oni koji nisu u stanju da slede Božje stope nisu sposobni da služe Bogu; Oni koji ne mogu da prate Božje stope zasigurno se protive Bogu i sigurno ne mogu biti u skladu s Bogom. „Slediti delo Svetog Duha” znači razumeti sadašnje namere Božje i biti u stanju postupati u skladu sa sadašnjim Božjim zahtevima, pokoriti se današnjem Bogu i slediti Ga, te ulaziti u život u skladu sa Njegovim najnovijim rečima. Samo je to osoba koja sledi delo Svetog Duha i koja se nalazi u toku Svetog Duha. Takvi ljudi ne samo da su sposobni da prime Božje odobravanje i da vide Boga, nego mogu i da spoznaju Božju narav iz najnovijeg dela Božjeg i mogu da spoznaju čovekove predstave i buntovništvo, kao i čovekovu prirodu i suštinu, iz Njegovog najnovijeg dela; Štaviše, oni su u stanju da tokom svog služenja postepeno ostvare promene u svojoj naravi. Samo su takvi ljudi u stanju da zadobiju Boga i oni su ti koji su zaista pronašli istiniti put. Oni koje eliminiše delo Svetog Duha jesu ljudi koji nisu sposobni da slede najnovije delo Božje i ljudi koji se okreću protiv najnovijeg dela Božjeg. Razlog zašto se takvi ljudi otvoreno suprotstavljaju Bogu jeste to što je Bog obavio novo delo i što se lik Božji ne podudara sa onim iz njihovih predstava – kao rezultat toga, oni se otvoreno suprotstavljaju Bogu i sude Bogu, zbog čega ih se Bog gnuša i odbacuje ih. Nije lako posedovati znanje o najnovijem delu Božjem, ali ako se ljudi s namerom pokoravaju Božjem delu i ako s namerom tragaju za njim, onda će imati priliku da vide Boga i imaće priliku da zadobiju najnovije vođstvo Svetog Duha. Oni koji se namerno protive delu Božjem ne mogu primiti prosvećenje Svetog Duha i Božje vođstvo. Prema tome, to da li će ljudi primiti najnovije Božje delo ili ne, zavisi od Božje blagodati, kao i od njihovog stremljenja i od njihovih namera.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 398

Blagosloveni su svi oni koji su u stanju da se pokore trenutnim rečima Svetoga Duha. Nije bitno kakvi su ljudi nekada bili ili kako je Sveti Duh nekada delovao u njima – najblagosloveniji su svi oni koji su zadobili najnovije delo Božje, dok će svi oni koji nisu u stanju da danas slede najnovije delo biti uklonjeni. Bog želi one koji su u stanju da prihvate novu svetlost i On želi one koji prihvataju i spoznaju Njegovo najnovije delo. Zašto se kaže da moraš biti čedna devica? Čedna devica je u stanju da traži delo Svetog Duha i da razume nove stvari, i štaviše, u stanju je da ostavi po strani stare predstave i pokori se današnjem delu Božjem. Ovu grupu ljudi koja prihvata najnovije današnje delo Bog je pre svakog vremena predodredio i oni su najblagosloveniji od svih ljudi. Vi neposredno čujete glas Božji i vidite pojavu Božju, te zato ni na nebu ni na zemlji nema, niti je kroz vekove i generacije ikada bilo, nekoga ko je blagosloveniji od vas, te grupe ljudi. Svemu tome uzrok su Božje delo, Božje predodređenje i odabir, i Božje blagodati; da Bog nije izgovarao i izjavljivao Svoje reči, da li bi vaše stanje bilo ovakvo kakvo je danas? Stoga, neka sva slava i hvala idu Bogu, jer sve je ovo Božje uzdizanje. Imajući sve ovo u vidu, možeš li i dalje da budeš negativan? Da li ti još uvek nedostaje snage da se izdigneš?

To što si danas u stanju da prihvatiš sud, grdnju, udarce i oplemenjivanje putem Božjih reči i, još i više od toga, da prihvatiš Božje naloge, To je Bog predodredio još pre vekova, stoga ne treba da očajavaš kada trpiš grdnju. Niko vam ne može oduzeti delo koje je obavljeno na vama, niti blagoslove koji su vam darovani i niko ne može oduzeti sve što vam je dato. Religiozni ljudi ne mogu da se porede sa vama. Iako nemate toliko biblijskog znanja kao oni, niti verskih doktrina kakve oni imaju, ali budući da je Bog obavljao delo na vama, zadobili ste više nego bilo ko kroz vekove – tako da je to vaš najveći blagoslov. Zbog toga morate još više da se date Bogu i da Mu budete odani. Zbog Božjeg uzdizanja moraš još više da se trudiš i da pripremiš svoj rast kako bi mogao da prihvatiš Božje naloge. Da nepokolebljivo stojiš na mestu koje ti je Bog dao, da stremiš ka tome da postaneš jedan od pripadnika naroda Božjeg; da prihvatiš obuku carstva, da te Bog zadobije i da naposletku postaneš slavno svedočanstvo za Njega – poseduješ li ove težnje? Ako poseduješ takve težnje, onda ćeš naposletku sigurno biti zadobijen od Boga i postaćeš Njegovo slavno svedočanstvo. Treba da razumeš da je ključni nalog to da te Bog zadobije i da postaneš Njegovo slavno svedočanstvo. To je Božja namera.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 399

Trenutne reči Duha Svetoga čine dinamiku Njegovog dela, Neprekidno prosvetljivanje čoveka od strane Svetog Duha tokom ovog perioda jeste pravac kretanja dela Svetog Duha. A koji je pravac kretanja dela Svetog Duha danas? Sastoji se u tome da se narod Božji povede u trenutno delo Božje i u normalan duhovni život. Postoji nekoliko koraka za ulazak u normalan duhovni život:

1. Prvo, moraš da izliješ svoje srce u reči Božje. Ne smeš da stremiš ka rečima koje je Bog izgovorio u prošlosti i ne smeš da ih proučavaš, a još manje da ih porediš sa današnjim rečima. Umesto toga, moraš u potpunosti da izliješ svoje srce u trenutne Božje reči. Ako postoje ljudi koji još uvek žele da čitaju reči Božje, duhovne knjige ili druge propovedi iz prošlosti, i koji ne slede trenutne reči Svetog Duha, onda su oni najbezumniji ljudi; Bog prezire takve ljude. Ukoliko si spreman da prihvatiš sadašnju svetlost Svetoga Duha, onda u potpunosti izlij svoje srce u trenutne reči Božje. To je prvo što moraš da postigneš.

2. Tvoje molitve moraju da budu zasnovane na trenutnim rečima koje Bog izgovara, moraš da uđeš u reči Božje i da sa Bogom razgovaraš u zajedništvu, i da pred Bogom učvrstiš svoju rešenost, utvrđujući koja to merila želiš da dostigneš u svom stremljenju.

3. Moraš težiti dubljem ulasku u istinu na temelju sadašnjeg dela Svetog Duha. Nemoj se držati zastarelih izreka i doktrina iz prošlosti.

4. Moraš da tražiš da te dodirne Sveti Duh i da ostvariš ulazak u reči Božje.

5. Moraš da stremiš ka ulasku na put kojim sada hodi Sveti Duh.

A kako treba da tražiš da te Sveti Duh dodirne? Ključno je živeti u trenutnim Božjim rečima i moliti se na osnovu Božjih zahteva. Kada se moliš na taj način, Sveti Duh će te sigurno dodirnuti. Ako se tvoj pokušaj da tragaš ne zasniva na rečima koje Bog trenutno izgovara, onda je on jalov. Treba da se moliš i da kažeš: „Bože! Suprotstavljam Ti se i dugujem Ti mnogo; vrlo sam buntovan i nikada nisam u stanju da Ti udovoljim. Bože, želim da me spasiš, želim da Ti pružam usluge do samog kraja, želim da umrem za Tebe. Ti mi sudiš i grdiš me, a ja se ne žalim; ja Ti se suprotstavljam i zaslužujem da umrem, da bi u mojoj smrti svi ljudi videli Tvoju pravednu narav.”Kada se u svom srcu ovako moliš, Bog će te čuti i usmeriti; ako se tvoje molitve ne zasnivaju na trenutnim rečima Svetoga Duha, onda nema mogućnosti da te Sveti Duh dotakne. Pretpostavimo da se moliš u skladu sa Božjim namerama i u skladu sa onim što Bog želi danas da učini. Kažeš: „Bože! Želim da prihvatim Tvoje naloge i da budem posvećen Tvojim nalozima, i spreman sam da posvetim ceo svoj život Tvojoj slavi, kako bi sve što radim moglo da dostigne merila naroda Božjeg i kako bi Ti mogao da dodirneš moje srce. Želim da me Tvoj Duh uvek prosvećuje, da učini da sve što radim bude na Sotoninu sramotu i da na kraju možeš da me zadobiješ.” Ako se ovako moliš, usredsređujući se na namere Božje, tada će Sveti Duh neminovno delovati u tebi. Nije bitno koliko reči ima u tvojim molitvama – ključno je da li si dokučio namere Božje ili nisi. Možda ste svi imali sledeće iskustvo: ponekad, dok se molite na okupljanju, dinamika dela Svetog Duha dostiže svoj vrhunac, i tada se svima poveća snaga. Neki ljudi gorko plaču i rone suze dok se mole, savladani kajanjem pred Bogom, a neki pokazuju svoju odlučnost i zavetuju se. Takvo se dejstvo postiže delom Svetog Duha. Danas je od presudne važnosti da svi ljudi u potpunosti izliju svoje srce u reči Božje. Ne usredsređuj se na reči koje su ranije izrečene; ako se i dalje držiš onoga što je nekada bilo, Sveti Duh neće delovati u tebi. Da li vidiš koliko je to bitno?

Da li poznajete put kojim sada hoda Sveti Duh? Nekoliko gore navedenih tačaka jesu ono što Sveti Duh treba da postigne danas i u budućnosti; one su put kojim je Sveti Duh krenuo i ljudi treba da teže ulasku u njih. U svom život-ulasku, najmanje što možete da učinite je da izlijete svoje srce u reči Božje, i da budete u stanju da prihvatite sud i grdnju Božjih reči; vaše srce mora da žudi za Bogom, vi morate da težite dubljem ulasku u istinu i ciljevima koje Bog zahteva. Ta snaga koju poseduješ je dokaz da te je Bog dodirnuo i da je tvoje srce počelo da se okreće ka Bogu.

Prvi korak život-ulaska je potpuno izlivanje srca u Božje reči, a drugi korak je prihvatanje dodira Svetog Duha. Koje dejstvo treba da se postigne prihvatanjem dodira Svetog Duha? Ono se sastoji u tome da se žudi za dubljim istinama, da se one traže i istražuju i da se bude u stanju da se sarađuje sa Bogom u pozitivnom smislu. To što danas sarađujete s Bogom znači da vaše stremljenje, vaše molitve i vaši razgovori u zajedništvu o Božjim rečima imaju cilj, i da svoju dužnost obavljate shodno Božjim zahtevima – samo je to saradnja s Bogom. Ako govoriš samo o tome kako puštaš Boga da deluje, a pritom ne preduzimaš nikakvu aktivnost, ni molitvu, ni potragu, može li se to onda nazvati saradnjom? Ako u tebi nema ni traga saradnje i lišen si obuke za ulazak koja ima svoj cilj, onda ne sarađuješ. Neki kažu: „Sve zavisi od Božje odredbe, Sȃm Bog čini sve; ako Bog to nije učinio, kako će onda čovek?” Božje delo je normalno, nimalo nije natprirodno i samo putem tvog aktivnog traženja Sveti Duh deluje, jer Bog ne prisiljava čoveka – ti moraš dati priliku Bogu da deluje, a ako ti ne težiš niti ulaziš i ako nema ni najmanje čežnje u tvom srcu, onda Bog nema priliku da deluje. Kojim putem možeš da tražiš da te Bog dodirne? Kroz molitvu i približavanje Bogu. Ali upamti da je najvažnije da to mora biti na osnovu reči koje Bog izgovara. Kada si često dodirnut od Boga, ti više nisi ograničen telom: muž, žena, deca i novac – ništa od toga ne može da te sputa, a ti želiš samo da stremiš ka istini i da živiš pred Bogom. U tom trenutku, bićeš neko ko živi u kraljevstvu slobode.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Spoznaj najnovije Božje delo i sledi Njegove stope”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 400

Bog je odlučio da čoveka učini potpunim i, bez obzira na perspektivu iz koje govori, sve je zarad usavršavanja ljudi. Reči izgovorene iz perspektive Duha ljudi teško shvataju; oni nemaju načina da pronađu put do praktične primene, jer je njihova moć razumevanja ograničena. Božje delo postiže različita dejstva i na svakom koraku Svog dela On ima Svoju svrhu. Štaviše, neophodno je da On govori iz različitih perspektiva, jer samo tako može da usavrši čoveka. Kada bi On Svoj glas ispoljavao samo iz perspektive Duha, ne bi bilo načina da se završi ova etapa Božjeg dela. Na osnovu tona kojim govori, možeš videti da je On odlučan da ovu grupu ljudi upotpuni. Dakle, šta treba da bude prvi korak za svakoga ko želi da bude usavršen? Pre svega, moraš spoznati Božje delo. Danas je u Božjem delu počeo da se primenjuje novi metod; doba se promenilo, način na koji Bog deluje takođe se promenio, a i način na koji Bog govori je drugačiji. Danas je ne samo način Njegovog delovanja promenjen, već se promenilo i doba. Ovo je Doba carstva. To je takođe i doba ljubavi prema Bogu. Ono je nagoveštaj Doba Hiljadugodišnjeg carstva; Doba Hiljadugodišnjeg carstva je takođe Doba reči, u kojem Bog koristi mnoge načine govora da bi usavršio čoveka, u kojem govori iz različitih perspektiva da bi opskrbio čoveka. Pri ulasku u Doba Hiljadugodišnjeg carstva, Bog počinje da koristi reči kojima će usavršiti čoveka, dozvoljavajući mu da uđe u život-stvarnost i izvodeći ga na pravi put. Iskusivši tolike korake Božjeg dela, čovek je video da delo Božje ne ostaje uvek isto, već se neprestano razvija i produbljuje. Ljudi su ga doživljavaju već dugo, a za to vreme delo se stalno menjalo, uvek se iznova pomerajući. Međutim, koliko god da se menja, ono nikada ne odstupa od Božjeg cilja da ljudskom rodu donese spasenje. Čak ni posle deset hiljada promena ono nikada ne odstupa od svoje prvobitne svrhe. Ma koliko se metod Božjeg dela menjao, ovo delo se nikada ne udaljava od istine ili od života. Promene u načinu na koji se delo sprovodi samo podrazumevaju promenu oblika delovanja i perspektive iz koje Bog govori; nema promene u središnjem cilju Božjeg dela. Promene u tonu Božjeg glasa i načinu obavljanja Njegovog dela imaju za cilj postizanje određenog dejstva. Promena tona glasa ne znači promenu svrhe ili načela na kojima se delo zasniva. Verovanje u Boga uglavnom znači težnju za životom; ako veruješ u Boga, a ne težiš životu niti istini ili bogopoznanju, onda to nije verovanje u Boga! I da li je onda realno da i dalje težiš ulasku u carstvo da bi bio car? Ostvariti istinsku ljubav prema Bogu kroz težnju za životom – samo to je stvarnost; potraga za istinom i njeno sprovođenje u delo – sve je to stvarnost. Čitajući i istovremeno doživljavajući Božje reči, uspećeš da dokučiš Božje znanje usred stvarnog iskustva, a to je ono što znači istinsku težnju.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Doba carstva je Doba reči”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 401

Sada je Doba carstva. Jesi li ušao u ovo novo doba zavisi od toga jesi li ušao u stvarnost Božjih reči, od toga jesu li Njegove reči postale tvoja život-stvarnost. Božje reči se pojavljuju svim ljudima, tako da će na kraju svi ljudi živeti u svetu Božjih reči, a Njegove reči će prosvetiti i prosvetliti svaku osobu iznutra. Ako u ovom vremenu budeš nemaran u čitanju Božjih reči i ne budu te zanimale Njegove reči, to će biti znak da je tvoje stanje pogrešno. Ako nisi u stanju da uđeš u Doba reči, onda Sveti Duh neće delovati u tebi; ako si zakoračio u ovo doba, On će izvršiti Svoje delo. Šta možeš da uradiš na početku Doba reči da bi zadobio delo Svetog Duha? U ovom dobu, i među vama, Bog će ostvariti ovu činjenicu: da svaka osoba proživi reči Božje, da bude u stanju da sprovede istinu u delo i da svojim srcem voli Boga; da svi ljudi koriste reči Božje kao svoj temelj i kao svoju stvarnost, i da imaju bogobojažljivo srce; i da, primenjujući reči Božje, čovek vlada zajedno sa Bogom. To je delo koje Bog treba da ostvari. Možeš li da živiš bez čitanja Božjih reči? Danas mnogi osećaju da ne mogu da izdrže ni dan-dva bez čitanja Njegovih reči. Moraju da čitaju Njegove reči svakog dana, a ako im vreme to ne dozvoljava, dovoljno im je da ih makar slušaju. To je osećanje koje Sveti Duh daje ljudima, i to je način na koji On počinje da ih pokreće. Drugim rečima, On kontroliše ljude putem reči da bi oni mogli da uđu u stvarnost reči Božjih. Ako nakon samo jednog dana bez jedenja i pijenja Božjih reči osetiš tamu i žeđ i ne možeš to da podneseš, to dokazuje da te je Sveti Duh dodirnuo, i da ti On nije okrenuo leđa. Ti si, dakle, onaj koji je deo ovog toka. Međutim, ako posle dan ili dva nejedenja i nepijenja reči Božjih ne osećaš ništa, ako ne osećaš žeđ i uopšte nisi ganut, to dokazuje da ti je Sveti Duh okrenuo leđa. To onda znači da nešto nije u redu sa tvojim unutrašnjim stanjem; nisi ušao u Doba reči i jedan si od onih koji su zaostali. Bog koristi reči da bi kontrolisao ljude; ti se osećaš dobro ako jedeš i piješ reči Božje; u suprotnom, nema puta koji možeš da slediš. Reči Božje postaju ljudima hrana i sila koja ih pokreće. Biblija kaže da „neće čovek živeti samo od hleba, već od svake reči koja izlazi iz Božijih usta” (Matej 4:4). Danas će Bog dovršiti ovo delo, i On će tu činjenicu ostvariti u vama. Kako to da su u prošlosti ljudi danima mogli da ne čitaju Božje reči, a ipak su mogli da jedu i rade kao i obično, dok danas to nije slučaj? U ovom dobu, Bog uglavnom koristi reči da bi kontrolisao sve. Božjim rečima se čoveku sudi i on se usavršava, da bi zatim ovim rečima bio konačno uveden u carstvo. Samo Božje reči mogu da opskrbe čovekov život, i samo Božje reči mogu dati čoveku svetlost i put praktičnog delovanja, pogotovo u Dobu carstva. Dokle god ne odlutaš izvan stvarnosti Božjih reči, jedući i pijući Njegove reči svakog dana, Bog će te usavršiti.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Doba carstva je Doba reči”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 402

Traganje za životom nije nešto što se može ubrzati; rast se u životu ne postiže za samo dan ili dva. Božje delo je normalno i praktično, i postoji proces kroz koji ono mora da prođe. Ovaploćenom Isusu trebalo je trideset tri i po godine da dovrši Svoje delo raspeća – šta onda očekivati od pročišćenja čoveka i preobražavanja njegovog života, jednog od najtežih dela? Nije lako stvoriti normalnog čoveka koji ispoljava Boga. To posebno važi za ljude koji su rođeni u zemlji velike crvene aždaje, koji su lošeg kova i zahtevaju dug period Božjih reči i dela. Dakle, nemojte biti nestrpljivi da vidite rezultate. Moraš biti samoinicijativan u jedenju i pijenju Božjih reči i uložiti više truda u reči Božje. Kada završiš sa čitanjem Njegovih reči, moraš biti u stanju da ih primeniš u stvarnosti, stičući sve više znanja, uvida, sposobnosti razlučivanja i mudrosti u Božjim rečima. Na taj način ćeš se promeniti, a da to i ne primetiš. Ako si u stanju da, kao vlastito, usvojiš načelo da jedeš i piješ Božje reči, da ih čitaš, da ih spoznaš, da ih doživiš i primeniš, dostići ćeš zrelost a da toga nećeš ni biti svestan. Ima ljudi koji kažu da nisu u stanju da primene reči Božje u praksi čak i pošto ih pročitaju. Kuda žuriš? Kada dostigneš određeni rast, moći ćeš da primeniš Njegove reči u praksi. Da li bi dete od četiri-pet godina reklo da nije u stanju da podrži ili poštuje svoje roditelje? Treba da znaš svoj trenutni rast. Primeni u praksi ono što si u stanju da primeniš u praksi i izbegavaj da budeš neko ko prekida upravljanje Božje. Samo jedi i pij Božje reči i, od sada pa nadalje, prihvati to kao svoje načelo. Za sada nemoj da brineš da li Bog može da te upotpuni. Nemoj još u to da se upuštaš. Samo uzmi Božje reči te ih jedi i pij, a Bog će se postarati da te upotpuni. Međutim, postoji načelo po kojem moraš jesti i piti Njegove reči. Nemoj to činiti naslepo. Kada jedeš i piješ reči Božje, s jedne strane traži reči koje treba da spoznaš – one koje se odnose na vizije – a s druge strane, traži ono što treba da primeniš u stvarnoj praksi – ono u šta treba da zakoračiš. Jedan način ima veze sa znanjem, a drugi sa ulaskom. Kada budeš dokučio oba – kada budeš shvatio šta treba da znaš, a šta treba da primeniš – znaćeš kako da jedeš i piješ reči Božje.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Doba carstva je Doba reči”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 403

Nadalje, razgovor o Božjim rečima treba da bude načelo po kojem govoriš. Obično, kada se okupite, treba zajednički da se uključite u razgovor o rečima Božjim, da Božje reči budu sadržina vaših razgovora u zajedništvu, da razgovarate o onome što znate o tim rečima, kako ih primenjujete u praksi i kako Sveti Duh deluje. Dokle god razgovaraš sa drugima o Božjim rečima, Sveti Duh će te prosvetljavati. Dostizanje sveta Božjih reči zahteva saradnju čoveka. Ako ne uđeš u ovo, Bog neće imati načina da deluje; ako ćutiš i ne govoriš o Njegovim rečima, On neće imati načina da te prosvetli. Kad god nisi nečim drugim zauzet, razgovaraj o rečima Božjim, nemoj neobavezno da ćaskaš! Dozvoli da ti život bude ispunjen rečima Božjim – tek ćeš tada postati odani vernik. Nije bitno da li je vaše zajedništvo površno. Bez plićaka nema ni dubine. Mora postojati nekakav proces. Kroz praksu ćeš dokučiti prosvetljenje Svetog Duha izvršeno na tebi i kako da delotvorno jedeš i piješ reči Božje. Posle perioda pomnog ispitivanja, ući ćeš u stvarnost reči Božjih. Samo ako imaš rešenost da sarađuješ, bićeš u stanju da primiš delo Svetog Duha.

Načelo jedenja i pijenja reči Božjih ima dva aspekta: jedan se odnosi na spoznaju, a drugi na ulazak. Koje reči treba da spoznaš? Treba da spoznaš reči koje se odnose na vizije (poput onih koja se odnose na doba u koje je Božje delo sada ušlo, šta Bog sada želi da postigne, šta je ovaploćenje i tako dalje; sve ovo se odnosi na vizije). Šta podrazumeva put na koji čovek treba da zakorači? Ovo se odnosi na reči Božje koje čovek treba da sprovodi u delo i da u njih zakorači. To su, dakle, dva načina jedenja i pijenja reči Božjih. Od sada, jedi i pij reči Božje na ovaj način. Ako jasno razumeš Njegove reči koje se odnose na vizije, onda nema potrebe da čitaš sve vreme. Od najveće važnosti je da jedeš i piješ više reči koje se tiču ulaska, kao što su: kako da okreneš svoje srce ka Bogu, kako da utišaš svoje srce pred Bogom i kako da se pobuniš protiv tela. To su stvari koje treba da primeniš u praksi. Ako ne znaš kako se jedu i piju reči Božje, istinsko zajedništvo je nemoguće. Kada jednom budeš spoznao kako da jedeš i piješ Njegove reči, kada budeš dokučio ono što je ključno, zajedništvo će postati slobodno i, kakav god problem da iskrsne, moći ćeš da komuniciraš i dokučiš stvarnost. Ako pri razgovoru u zajedništvu o Božjim rečima ne poseduješ stvarnost, onda nisi dokučio šta je ključno, što ukazuje da ne znaš kako da jedeš i piješ Božje reči. Nekim ljudima čitanje reči Božjih može biti zamorno, što nije normalno stanje. Normalno je da se nikada ne umorimo od čitanja Božjih reči, da smo ih uvek žedni i da uvek nalazimo da su reči Božje dobre. Tako onaj ko je ima stvarni ulazak jede i pije reči Božje. Kada osetiš da su reči Božje izuzetno praktične i da su upravo ono u šta čovek treba da zakorači; kada osetiš da su Njegove reči od velike pomoći i veoma korisne čoveku, i da su one čoveku životna opskrba – znaj da to što osećaš dolazi od Svetog Duha, a Sveti Duh je taj koji te pokreće. To je dokaz da Sveti Duh deluje u tebi i da ti Bog nije okrenuo leđa. Kada vide da Bog stalno govori, neki ljudi se umaraju od Njegovih reči i misle da to što ih čitaju ili ne čitaju nema nikakvih posledica – što nije normalno stanje. Njima nedostaje srce koje je žedno da zakorači u stvarnost, a takvi ljudi niti žude za usavršavanjem, niti tome pridaju važnost. Kad god primetiš da nisi žedan Božjih reči, to je znak da nisi u normalnom stanju. Da li ti je Bog okrenuo leđa, u prošlosti se moglo odrediti po tome da li si bio spokojan i da li si osetio zadovoljstvo. Danas je najbitnije da li si žedan reči Božjih, da li su Njegove reči tvoja stvarnost, da li si odan i da li si sposoban da za Boga učiniš sve što možeš. Drugim rečima, čoveku se sudi po stvarnosti Božjih reči. Bog upućuje Svoje reči celom ljudskom rodu. Ako si voljan da ih pročitaš, On će te prosvetiti, a ako nisi, neće. Bog prosvećuje one koji su gladni i žedni pravednosti, i prosvećuje one koji Ga traže. Neki kažu da ih Bog nije prosvetio čak ni pošto su pročitali Njegove reči. Ali na koji način si pročitao te reči? Ako Njegove reči čitaš površno i ako stvarnosti ne pridaješ nikakvu važnost, kako onda Bog može da te prosveti? Kako Bog može da usavrši onoga ko ne ceni Njegove reči? Ako ne ceniš reči Božje, nećeš imati ni istine ni stvarnosti. Ako pak ceniš Njegove reči, onda ćeš moći da sprovedeš istinu u delo, i samo tada ćeš posedovati stvarnost. Upravo zato uvek moraš da jedeš i piješ reči Božje, bez obzira na to da li si zauzet ili nisi, bez obzira na to da li su okolnosti povoljne ili nisu, i bez obzira na to da li si izložen kušnji ili ne. Sve u svemu, reči Božje su osnova čovekovog postojanja. Niko ne treba da okreće leđa Njegovim rečima, već svako mora da ih jede baš kao što mora triput dnevno da obeduje. Je li moguće da je tako lako biti usavršen i zadobijen od Boga? Bilo da to u ovom trenutku razumeš ili ne, bilo da si stekao uvid u Božje delo ili nisi, ti moraš da jedeš i piješ više Božjih reči. To je ulazak na samoinicijativan način. Nakon čitanja reči Božjih, požuri da što pre primeniš ono u šta možeš da zakoračiš, a privremeno ostavi po strani ono u šta ne možeš. Moguće je da ima mnogo reči Božjih koje u početku ne možeš da razumeš, ali ćeš ih posle dva ili tri meseca, možda čak i godinu dana, razumeti. Kako je to moguće? To je zato što Bog ne može da usavrši ljude za dan ili dva. U većini slučajeva, kada čitaš Njegove reči, nećeš ih odmah razumeti. Bez obzira na to kako ih čitaš, one će u tom trenutku za tebe imati samo doslovno značenje; moraš ih iskusiti neko vreme pre nego što budeš mogao da ih razumeš. Pošto je Bog toliko toga rekao, ti treba da učiniš sve što je u tvojoj moći da jedeš i piješ Njegove reči i onda ćeš ih, i ne znajući kako, shvatiti, i tada će te Sveti Duh prosvetiti, a da toga nećeš biti ni svestan. Kada Sveti Duh prosvećuje čoveka, čovek često toga nije svestan. On te prosvećuje i upućuje kada osećaš žeđ i kada tražiš. Načelo delovanja Svetog Duha je da je ono usredsređeno na Božje reči koje jedeš i piješ. Svi oni koji ne pridaju nikakvu važnost Božjim rečima i uvek imaju različite stavove prema Njegovim rečima – verujući, u svom pomućenom umu, da je potpuno svejedno čitaju li Njegove reči ili ne – oni su ti koji ne poseduju stvarnost. Ni delo Svetog Duha ni Njegovo prosvećenje nisu primetni u takvoj osobi. Takvi ljudi su oni koji žive na tuđ račun, oni su licemeri bez pravog znanja, kao gospodin Nanguo iz priče.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Doba carstva je Doba reči”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 404

Kada Bog izgovori svoje reči, odmah treba da ih primiš i da ih jedeš i piješ. Bez obzira na to koliko ih razumeš, jedini stav kojeg moraš čvrsto da se držiš jeste da Njegove reči jedeš i piješ, da ih spoznaješ i da ih primenjuješ. To je nešto što bi trebalo da možeš da uradiš. Nije bitno koliki rast možeš da dosegneš; samo se usredsredi na jedenje i pijenje Njegovih reči. To je ono u čemu čovek treba da sarađuje. U svom duhovnom životu, trebao bi uglavnom pokušati da zakoračiš u stvarnost jedenja i pijenja Božjih reči i da ih sprovodiš u delo. Nije tvoje da se usredsređuješ na bilo šta drugo. Oni koji vode crkvu treba da budu u stanju da svu svoju braću i sestre usmeravaju tako da oni znaju kako da jedu i piju Božje reči. To je odgovornost svake osobe koja vodi crkvu ponaosob. Bilo da su mladi ili stari, svi treba da jedenju i pijenju Božjih reči poklone veliki značaj i da Njegove reči nose u svojim srcima. Ući u ovu stvarnost znači ući u Doba carstva. Danas većina ljudi oseća da ne može da živi bez jedenja i pijenja reči Božjih i oseća da su Njegove reči uvek sveže, bez obzira na vreme. To znači da su zakoračili na pravi put. Bog koristi reči da obavi Svoje delo i opskrbi čoveka. Kada svi budu čeznuli za rečima Božjim i budu ih žedni, ljudi će zakoračiti u svet Njegovih reči.

Bog je mnogo toga rekao. Koliko si od toga dosad spoznao? U koliko toga si zakoračio? Ako oni koji vode crkvu nisu uveli svoju braću i sestre u stvarnost Božjih reči, onda je on nemaran u svojoj odgovornosti i ne uspeva da ispuni svoju odgovornost! Bez obzira na to da li je tvoje razumevanje duboko ili površno, bez obzira na stepen tvog razumevanja, ti moraš znati kako da jedeš i piješ Njegove reči, moraš dobro obratiti pažnju na Njegove reči i razumeti da je važno i neophodno jesti ih i piti. Pošto je Bog toliko toga rekao, ako ne jedeš i ne piješ Njegove reči, ako im ne težiš ili ih ne primenjuješ, to se ne može nazvati verovanjem u Boga. Budući da veruješ u Boga, onda moraš da jedeš i piješ Njegove reči, da doživljavaš Njegove reči i da Njegove reči proživiš. Samo se to može nazvati verom u Boga! Ako samo pričaš da veruješ u Boga, a pri tom nisi u stanju da nijednu od Njegovih reči sprovedeš u delo ili da doneseš bilo kakvu stvarnost, to se ne zove verovanjem u Boga. To je pre „traženje da pojedete svoju porciju hleba”. Prazne priče koje se svode samo na tričava svedočenja, beskorisne stvari i površna pitanja, bez posedovanja makar i mrvice stvarnosti – ništa od toga ne predstavlja veru u Boga, a ti naprosto nisi shvatio pravi put verovanja u Boga. Zašto moraš više da jedeš i piješ Božje reči? Ako ne jedeš i ne piješ Njegove reči, nego tražiš samo da odeš na nebo, je li to verovanje u Boga? Koji je prvi korak koji treba da preduzme onaj ko veruje u Boga? Kojim putem Bog usavršava čoveka? Možeš li biti usavršen bez jedenja i pijenja Božjih reči? Možeš li se smatrati osobom carstva ako reči Božje nisu tvoja stvarnost? O čemu se zapravo radi kod vere u Boga? Oni koji veruju u Boga bi makar spolja trebalo pristojno da se ponašaju; najvažnije od svega je da poseduju reči Božje. Bez obzira na sve, nikada ne smeš napustiti Njegove reči. Spoznaja Boga i udovoljavanje Njegovim namerama postižu se kroz Njegove reči. U budućnosti, svaka nacija, svaka veroispovest, svaka religija i svaki sektor biće osvojeni kroz Božje reči. Bog će govoriti direktno i svi ljudi će držati reči Božje u svojim rukama i tako će biti usavršeni. Iznutra i spolja, sve prožimaju reči Božje: svako će sopstvenim ustima izgovarati reči Božje, delovati u skladu s Božjim rečima i držati reči Božje u sebi, ostajući uronjen u Božje reči kako iznutra tako i spolja. Tako će oni biti usavršeni. Oni koji udovoljavaju namerama Božjim i mogu da svedoče za Njega jesu oni koji poseduju Božje reči kao svoju stvarnost.

Ulazak u Doba reči – Doba Hiljadugodišnjeg carstva – to je delo koje se danas ostvaruje. Od sada pa nadalje, vežbaj da razgovaraš u zajedništvu o rečima Božjim. Samo jedenjem i pijenjem, kao i doživljavanjem reči Božjih, bićeš u stanju da proživiš reči Božje. Moraš da pokažeš neko praktično iskustvo kako bi ubedio druge. Ako ne možeš da proživiš stvarnost Božjih reči, nikoga nećeš ubediti! Svi oni koje Bog koristi mogu da prožive stvarnost Božjih reči. Ako ne možeš da doneseš ovu stvarnost i da svedočiš o Bogu, to je znak da Sveti Duh nije delovao u tebi i da nisi usavršen. To je značaj reči Božjih. Da li imaš srce koje je žedno Božjih reči? Oni koji su žedni Božjih reči žedni su istine, i samo takve ljude Bog blagosilja. U budućnosti će Bog izgovoriti još mnogo reči svim religijama i svim veroispovestima. On najpre govori i ispoljava Svoj glas među vama, kako bi vas upotpunio, pre nego što krene dalje da govori i ispoljava Svoj glas među neznabošcima da bi ih osvojio. Kroz Njegove reči, svi će biti iskreno i potpuno ubeđeni. Kroz reči Božje i Njegova razotkrivanja, čovekova iskvarena narav opada, on počinje da liči na čoveka, a njegova buntovna narav se smanjuje. Reči deluju na čoveka svojim autoritetom i osvajaju čoveka u svetlosti Božjoj. Delo koje Bog obavlja u sadašnjem dobu, kao i prekretnice u Njegovom delu, sve se to može naći u Njegovim rečima. Ako ne čitaš Njegove reči, nećeš ništa razumeti. Kroz sopstveno jedenje i pijenje Njegovih reči, kroz učešće u komunikaciji sa svojom braćom i sestrama, i kroz svoja stvarna iskustva, u potpunosti ćeš spoznati Božje reči. Tek tada ćeš moći istinski da proživiš njihovu stvarnost.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Doba carstva je Doba reči”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 405

Ranije sam već rekao da će „Svi koji su usredsređeni na to da vide znamenja i čudesna dela biti napušteni; oni neće biti usavršeni”. Iako sam izgovorio toliko reči, čovek ne zna baš ništa o ovom delu, a ljudi, stigavši dovde, i dalje tragaju za znamenjem i čudesnim delima. Da li je tvoja vera u Boga samo potraga za znamenjem i čudesnim delima, ili se njena svrha ogleda u zadobijanju života? Isus je takođe izgovorio mnogo reči, a neke od njih tek treba da se ispune. Možeš li da kažeš da Isus nije Bog? Bog je svedočio da je On Hristos i voljeni Sin Božji. Možeš li to da porekneš? Danas Bog samo izgovara reči i ako to ne znaš temeljno, onda ne možeš da budeš postojan. Da li veruješ u Njega zato što je On Bog ili veruješ u Njega na osnovu toga da li su se Njegove reči ispunile ili nisu? Da li veruješ u znamenja i čudesna dela, ili veruješ u Boga? Danas, On ne prikazuje znamenja i ne čini čudesna dela – pa da li je onda On zaista Bog? Ako se reči koje govori ne ispunjavaju, da li je On zaista Bog? Da li se suština Boga određuje po tome jesu li se reči koje On izgovara ispunile ili nisu? Zašto neki ljudi uvek čekaju da vide hoće li se Božje reči ispuniti pre nego što poveruju u Njega? Zar to ne znači da Ga nisu spoznali? Svi koji imaju takve predstave jesu oni koji poriču Boga. Oni koriste predstave da bi odmeravali Boga; ako su Božje reči ispunjene, oni veruju u Njega, a ako nisu, onda ne veruju; i stalno streme ka tome da vide znamenja i čudesna dela. Zar nisu ti ljudi fariseji savremenog doba? Da li si u stanju da budeš postojan zavisi od toga jesi li spoznao praktičnog Boga ili nisi – to je od suštinskog značaja! Što je stvarnost Božje reči u tebi veća, to je veća i tvoja spoznaja praktičnosti Božje, a samim tim si i ti sposobniji da ostaneš postojan tokom kušnji. Što se više usredsređuješ na to da vidiš znamenje i čudesna dela, to si manje sposoban da čvrsto stojiš i pokleknućeš tokom kušnji. Znamenja i čudesna dela nisu temelj; samo je praktičnost Božja život. Neki ljudi ne znaju kakvo dejstvo treba da postigne Božje delo. Oni provode dane u zbunjenosti, ne tragajući za spoznajom Božjeg dela. Cilj njihovog traganja je uvek samo da Bog ispuni njihove želje i samo će tada biti ozbiljni u svojoj veri. Oni kažu da će tragati za životom ako se reči Božje ispune, ali da, ako se Njegove reči ne ispune, onda ne postoji mogućnost da oni tragaju za životom. Ljudi misle da je vera u Boga stremljenje ka tome da vide znamenja i čudesna dela i stremljenjem ka vaznesenju na nebo i ka trećem nebu. Niko od njih ne kaže da je njihova vera u Boga traganje za ulaskom u stvarnost, traganje za životom i traganje za time da budu zadobijeni od strane Boga. Kakva je vrednost jednog takvog traganja? Oni koji ne streme ka spoznaji Boga i ka udovoljavanju Bogu nisu oni koji veruju u Boga; oni su ti koji hule na Boga!

Da li sada shvatate šta je vera u Boga? Da li vera u Boga znači videti znamenja i čudesa? Da li znači odlazak na nebo? Verovati u Boga nimalo nije jednostavna stvar. Religijske načine verovanja treba odbaciti; težnja za izlečenjem bolesnih i za izgonom demona, usredsređivanje na znamenja i čudesa, žudnja za sticanjem što više Božjih blagodati, Božjeg mira i radosti, traganje za životnim šansama i telesnim udobnostima – sve su to religijski načini verovanja, a takvi načini verovanja su imaginarna vrsta vere. Šta je praktična vera u Boga danas? To je prihvatanje Božje reči kao tvoje život-stvarnosti i spoznavanje Boga putem Njegove reči, čime se dostiže istinska ljubav prema Njemu. Da bude jasnije: vera u Boga treba da ti omogući da se pokoriš Bogu, da voliš Boga i da ispunjavaš dužnost koju treba da ispunjava stvoreno biće. To je cilj verovanja u Boga. Moraš da spoznaš divotu Božju, koliko je Bog dostojan poštovanja i kako je delo koje Bog obavlja na Svojim stvorenim bićima njihovo spasenje i njihovo usavršavanje – to su same osnove tvoje vere u Boga. Vera u Boga je prvenstveno prelazak sa života u telu na život ljubavi prema Bogu i sa života u iskvarenosti na život u rečima Božjim; to je izlazak ispod vlasti Sotone i život pod brigom i zaštitom Božjom; svrha vere u Boga je u tome da se ti pokoriš Bogu umesto telu, kako bi Bog mogao da zadobije celo tvoje srce i da te usavrši, i kako bi se oslobodio sotonskih iskvarenih naravi. Svrha vere u Boga je prvenstveno u tome da se velika sila i slava Božja ispolje u tebi, kako bi mogao da slediš Božju volju, kako bi se Božji plan mogao ostvariti i kako bi mogao da svedočiš za Boga pred Sotonom. Vera u Boga ne treba da se vrti oko želje da se ugledaju znamenja i čudesa, niti treba da postoji zarad tvog tela. Ona treba da se svede na traganje za spoznajom Boga, na sposobnost pokornosti Bogu te na to da Mu se, kao Petar, bude pokoran do smrti. To je glavni cilj koji treba ostvariti. Čovek jede i pije reč Božju i da bi spoznao Boga i da bi Mu udovoljio. Jedenje i pijenje reči Božje daje ti dublju spoznaju Boga i tek posle toga možeš da Mu budeš pokoran. Tek kada spoznaš Boga možeš da Ga voliš i to je jedini cilj koji čovek treba da ima u svojoj veri u Boga. Ako u svojoj veri stalno želiš da ugledaš znamenja i čudesa, onda je to stanovište o veri u Boga pogrešno. Vera u Boga je prvenstveno prihvatanje Božjih reči kao sopstvene život-stvarnosti. Kada reči koje dolaze iz Božjih usta ljudi sprovedu u delo i ostvare ih u sebi, postiže se Božji cilj. Verujući u Boga, čovek treba da stremi ka tome da ga Bog usavrši, da bude u stanju da se pokori Bogu i da postigne potpunu pokornost Bogu. Ako bez ikakvih primedbi možeš da budeš pokoran Bogu, da vodiš računa o Božjim namerama, da dosegneš Petrov rast i poseduješ Petrovo ophođenje o kojem je Bog govorio, tada će tvoja vera u Boga biti uspešna i to će značiti da te je Bog zadobio.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Sve se ostvaruje rečju Božjom”