Svakodnevne reči Božje  Odlomak 406

Kad ljudi veruju u Boga, vole Ga i udovoljavaju Mu, oni se svojim srcem povezuju s Duhom Božjim i na taj način zadobijaju Njegovo zadovoljstvo; oni posredstvom svog srca stupaju u dodir s rečima Božjim i na taj način bivaju dirnuti Njegovim Duhom. Ako želiš da živiš normalnim duhovnim životom i da uspostaviš normalan odnos sa Bogom, najpre moraš da svoje srce podariš Njemu. Tek nakon što svoje srce utišaš pred Njim i nakon što se celo svoje srce usmeri ka Njemu, moći ćeš postepeno da razviješ normalan duhovni život. Ako ljudi, verujući u Boga, ne predaju svoje srce Njemu, ako njihova srca nisu s Njim i ako se oni prema Njegovom bremenu ne odnose kao da je njihovo, onda je sve što oni rade ništa drugo do varanje Boga, a to je ono što religiozni ljudi čine, i oni za to neće primiti Božje odobravanje. Od takvih osoba Bog ne može ništa da zadobije i one samo mogu da služe kao kontrast Njegovom delu. Ovi su ljudi poput ukrasa u kući Božjoj – oni su tu samo da bi popunili mesta i oni su smeće, a Bog nema nikakve koristi od njih. Ne samo što nema šanse da Sveti Duh deluje u njima, već ni njihovo usavršavanje nema nikakvu vrednost. Osobe ove vrste su pravi hodajući leševi. Sveti Duh ne može da upotrebi nijedan njihov deo – njih je Sotona potpuno zaposeo i do srži ih iskvario. Ove će ljude Bog eliminisati. Kada Sveti Duh danas koristi ljude, On ne samo da njihove poželjne delove angažuje radi obavljanja posla – On ujedno usavršava i menja one njihove delove koji su nepoželjni. Ako si u stanju da svoje srce izliješ u Boga i da ga utišaš pred Njim, imaćeš priliku i postaćeš podoban da te Sveti Duh upotrebi i da primiš Njegovo prosvećenje i prosvetljenje. Čak i više od toga, imaćeš priliku da Sveti Duh izleči tvoje nedostatke. Kad svoje srce podariš Bogu, dobra strana toga je što ćeš moći da postigneš dublji ulazak i da stekneš bolji uvid. Loša strana je to što ćeš saznati više o svojim nedostacima i manama, i više ćeš čeznuti i više tražiti da udovoljiš namerama Božjim. Osim toga, nećeš biti negativan, moći ćeš da postigneš aktivan ulazak. Ovo pokazuje da si ti jedna ispravna osoba. Pod uslovom da je tvoje srce tiho pred Bogom, od tvoje sposobnosti da postigneš aktivan ulazak presudno će zavisiti da li ćeš primiti odobravanje Svetog Duha i da li ćeš biti Bogu po volji ili ne. Kad Sveti Duh prosvećuje i koristi ljude, On ih nikad ne čini negativnim, On ih uvek čini proaktivnim i navodi ih da teže poboljšanju. I dok On to čini, ljudi i dalje imaju svoje slabosti, ali ne žive u skladu s njima. Oni ne odlažu svoj životni napredak i oni i dalje traže da udovolje Božjim namerama. Ovo je standard. Ako možeš ovo da postigneš, to je dokaz da si pridobio prisustvo Svetog Duha. Ako je neka osoba stalno negativna i ako, čak i pošto je primila prosvećenje i spoznala sebe, i dalje ostaje negativna i pasivna, i nije u stanju da ustane i da sarađuje s Bogom, onda je ona samo primila blagodat Božju, ali nije dobila prisustvo Duha Svetog. Njena negativnost znači da njeno srce nije okrenuto Bogu i da njen duh nije dirnut Duhom Božjim. Ovo treba svi da shvate.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno uspostaviti normalan odnos sa Bogom”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 407

Iz iskustva se može videti da je stišavanje srca pred Bogom od presudne važnosti. Ono se odnosi na pitanja duhovnog života i životnog napretka ljudi. Tvoje stremljenje ka istini i promeni svoje naravi urodiće plodom samo ako je tvoje srce tiho pred Bogom. To je zato što si pred Njega došao noseći breme, zato što stalno osećaš da ti mnogo toga nedostaje, da postoje mnoge istine koje treba da spoznaš, da postoji veliki deo stvarnosti koji treba da doživiš, i da treba da pokažeš razumevanje prema Božjim namerama. Ove stvari su ti uvek na umu, osećaš kao da te pritiskaju silom zbog koje ostaješ bez daha, i nesrećan si zbog toga (mada nisi u negativnom stanju). Samo takva osoba ispunjava uslove da prihvati prosvećenje Božjih reči i da bude dirnuta Duhom Božjim. Upravo zbog svog bremena, zbog toga što su nesrećni i, može se reći, zbog cene koju su platili i stradanja koje su pretrpeli pred Bogom, oni primaju Njegovo prosvećenje i prosvetljenje. Jer Bog nikome ne daje poseban tretman. On je uvek pravičan u ophođenju prema ljudima, ali im i ne daje proizvoljno ili bezuslovno. Ovo je jedna strana Njegove pravedne naravi. U stvarnom životu, većina ljudi još nije dostigla ovaj nivo. U najmanju ruku, njihovo srce tek treba da se u potpunosti okrene Bogu, te stoga još uvek nije došlo do znatne promene u njihovoj život-naravi. To je zato što oni samo žive u Božjoj blagodati i tek treba da zadobiju delo Svetog Duha. Da bi Bog mogao da ih upotrebi, ljudi moraju da zadovolje sledeće kriterijume: njihovo srce mora biti okrenuto Bogu, oni moraju nositi breme Njegovih reči, njihovo srce mora biti ispunjeno žudnjom i oni moraju imati rešenost da tragaju za istinom. Samo takvi ljudi mogu da zadobiju delo Svetog Duha, a često i da od Njega dobiju prosvećenje i prosvetljenje. Ljudi koje Bog upotrebljava spolja izgledaju kao da nemaju razuma i da nemaju normalne odnose s drugima, ali zato govore pažljivo, pristojno i uvek su u stanju da svoje srce utišaju pred Bogom. Upravo jednu ovakvu osobu Duh Sveti može da upotrebi. Čini se da ovi ljudi „bez razuma”, o kojima Bog govori, nemaju normalne odnose s drugima, i da im nije stalo do ljubavi i postupaka usmerenih ka spoljašnjem svetu, ali kada komuniciraju o duhovnim stvarima, u stanju su da otvore svoje srce i da drugima nesebično pruže prosvećenje i prosvetljenje stečeno stvarnim iskustvom pred Bogom. Time oni izražavaju svoju ljubav prema Bogu i tako udovoljavaju Njegovim namerama. Kada ih drugi klevetaju i ismevaju, oni mogu ostati izvan uticaja ljudi, događaja ili stvari iz spoljašnjeg sveta i ostati tihi pred Bogom. Čini se kao da oni imaju svoje jedinstvene uvide. Bez obzira na to šta drugi rade, njihovo srce nikad ne napušta Boga. Dok drugi ljudi pričaju i smeju se, njihovo srce ostaje pred Bogom, oni promišljaju o Njegovoj reči, ili se tiho u srcu mole Bogu, tražeći Njegove želje. Ovi ljudi ne pridaju važnost očuvanju normalnih međuljudskih odnosa i čini se kao da nemaju nikakvu filozofiju za ophođenje prema svetu. Oni su naizgled živahni, simpatični i nevini, ali takođe poseduju izvesnu smirenost. Takvo je obličje onih osoba koje Bog upotrebljava. Nešto poput filozofije za ophođenje prema svetu ili „normalnog razuma” kod ovakvih osoba jednostavno ne funkcioniše. Oni su čitavo svoje srce izlili u reč Božju, i čini se da u svom srcu imaju samo Boga. Ovo je ona vrsta osobe „bez razuma” o kojoj Bog govori, i upravo takve osobe Bog upotrebljava. Obeležje osobe koju Bog upotrebljava je sledeće: u svako vreme i na svakom mestu, njeno je srce uvek pred Bogom, i ma koliko drugi ljudi bili raskalašni, i ma koliko se odavali pohotnim željama i prepuštali se telesnim stvarima, srce ove osobe nikada ne napušta Boga i ona ne sledi gomilu. Samo je ovakva osoba dostojna da je Bog upotrebljava, i samo ovakvu osobu Sveti Duh usavršava. Ako nisi u stanju da ovo postigneš, onda ti ne ispunjavaš uslove da budeš zadobijen od Boga, niti da te Duh Sveti usavrši.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno uspostaviti normalan odnos sa Bogom”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 408

Ako želiš da uspostaviš normalan odnos sa Bogom, tvoje srce mora biti okrenuto Njemu; sa ovakvom osnovom, imaćeš normalne odnose i sa drugim ljudima. Ukoliko nemaš normalan odnos sa Bogom, ma šta ti činio zarad očuvanja svojih odnosa s drugim ljudima, ma koliko se ti upinjao i ma koliki trud u to ulagao, u tom slučaju će sve to biti ljudska filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Ti ćeš čuvati svoj položaj među ljudima i od njih dobijati pohvale putem stanovišta ljudi i čovekovih filozofija, umesto da normalne međuljudske odnose uspostavljaš u skladu sa Božjom reči. Ako se ne usredsređuješ na svoje odnose s drugim ljudima, već umesto toga održavaš normalan odnos s Bogom i voljan si da svoje srce predaš Bogu i da naučiš kako da Mu budeš pokoran, onda će i tvoji odnosi sa svim ljudima prirodno postati normalni. Ovi odnosi tada neće biti izgrađeni na telesnim stvarima, već na temelju Božje ljubavi. S drugim ljudima nećeš imati gotovo nikakvih telesnih interakcija, već će među vama na duhovnom nivou postojati zajedništvo, baš kao i uzajamna ljubav, uteha i opskrba. Sve se ovo obavlja na temelju želje da se udovolji Bogu – ovi se odnosi ne održavaju kroz čovekove filozofije za ovozemaljsko ophođenje, već se prirodno stvaraju kad imate osećaj bremena prema Bogu. Ti odnosi od tebe ne zahtevaju nikakav ljudski napor i potrebno je samo da postupaš u skladu s načelima Božjih reči. Da li si voljan da vodiš računa o Božjim namerama? Da li si voljan da pred Njim budeš osoba koja je „bez razuma”? Da li si voljan da svoje srce u potpunosti predaš Bogu i zanemariš svoj položaj među ljudima? Od svih ljudi sa kojima komuniciraš, sa kim imaš najbolje odnose? Sa kim si u najgorim odnosima? Da li su tvoji odnosi sa ljudima normalni? Da li se prema svim ljudima jednako ophodiš? Da li se tvoji odnosi sa drugima odvijaju u skladu s tvojom filozofijom za ovozemaljsko ophođenje ili su izgrađeni na temelju Božje ljubavi? Kad ljudi ne predaju svoje srce Bogu, njihov duh postaje trom, otupeo i nesvestan. Takvi ljudi neće nikada razumeti Božje reči, nikada neće imati normalan odnos sa Bogom i nikada neće ostvariti promenu u svojoj naravi. Promena nečije naravi predstavlja proces potpunog predavanja srca Bogu i primanja prosvećenja i prosvetljenja iz Njegovih reči. Božje delo ljudima omogućava da postignu aktivan ulazak i da svoje negativne delove odbace pošto steknu znanje o njima. Nakon što svoje srce predaš Bogu, svaki put kad tvoj duh bude makar i ovlaš dirnut, i ako ti Bog da makar i malo prosvećenja i prosvetljenja, i dalje ćeš moći da budeš svestan toga. Ako u tome istraješ, postepeno ćeš zakoračiti na put usavršavanja od strane Svetog Duha. Što je tvoje srce tiše pred Bogom, to će tvoj duh biti osetljiviji i istančaniji, više će biti u stanju da primeti kako ga Sveti Duh dodiruje, a tvoj odnos sa Bogom postaće normalniji. Normalni međuljudski odnosi uspostavljaju se na temelju okretanja srca Bogu, a ne ljudskim naporom. Ako je Bog odsutan iz nečijeg srca, onda se odnosi te osobe s drugim ljudima svode na telesne odnose. To nisu normalni odnosi, već prepuštanja požudi, koja Bog mrzi i prezire. Ako kažeš da ti je duh dirnut, ali si voljan da razgovaraš u zajedništvu samo sa ljudima koji ti se dopadaju i koje ceniš, a pri tom si pun predrasuda prema ljudima koji ti se ne dopadaju i odbijaš da razgovaraš s njima kad dođu kod tebe da traže, onda je to samo još jedan dokaz da tobom vladaju tvoja osećanja i ti da uopšte nemaš normalan odnos sa Bogom. To pokazuje da ti pokušavaš da nasamariš Boga i prikriješ sopstvenu ružnoću. Ti možda možeš da podeliš nešto od svog znanja, ali ako su ti namere pogrešne, onda je sve što radiš dobro samo prema ljudskim standardima i Bog te ne odobrava. Tvoji postupci su vođeni tvojim telom, a ne Božjim bremenom. Za Božju upotrebu prikladan si samo ako si u stanju da utišaš svoje srce pred Njim i ako normalno komuniciraš sa svima koji Ga vole. Ako možeš to da učiniš, onda ti, bez obzira na to kako komuniciraš sa drugima, nećeš odigravati filozofiju za ovozemaljsko ophođenje, već ćeš imati na umu Božje breme i živeti pred Njim. Koliko je ovakvih ljudi među vama? Da li su tvoji odnosi sa drugima zaista normalni? Na kakvom su temelju oni izgrađeni? Koliko filozofija za ovozemaljsko ophođenje nosiš u sebi? Da li si ih odbacio? Ako tvoje srce ne može da se u potpunosti okrene Bogu, tebe onda Bog nije izabrao – potekao si od Sotone, a na kraju ćeš se Sotoni i vratiti, i ti ne zaslužuješ da budeš jedan od pripadnika Božjeg naroda. Ove stvari moraš pažljivo da razmotriš.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno uspostaviti normalan odnos sa Bogom”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 409

U verovanju u Boga, u najmanju ruku moraš da rešiš pitanje normalnog odnosa sa Bogom. Ako nemaš normalan odnos sa Bogom, onda se gubi smisao tvog verovanja u Boga. Uspostavljanje normalnog odnosa sa Bogom u potpunosti je ostvarivo smirivanjem svog srca u Božjem prisustvu. Imati normalan odnos sa Bogom znači biti u stanju da ne sumnjaš i ne poričeš ništa od Njegovog dela i biti u stanju da se potčiniš Njegovom delu. To znači imati ispravne namere u Božjem prisustvu i ne praviti planove za sebe, a to takođe znači stavljanje interesa Božje kuće na prvo mesto; prihvatanje Božjeg ispitivanja i pokornost Božjim uređenjima, u svemu što radiš. Moraš biti u stanju da smiriš svoje srce u Božjem prisustvu u svemu što radiš. Čak i ako ne razumeš Božje namere, ipak moraš da ispunjavaš svoje dužnosti i odgovornosti najbolje što možeš. Kada ti se otkriju Božje namere, praktično postupaj u skladu sa njima i neće biti prekasno. Kada tvoj odnos sa Bogom postane normalan, onda ćeš i sa ljudima imati normalne odnose. Da bi izgradio normalan odnos sa Bogom, sve mora biti utemeljeno na Božjim rečima, moraš da budeš u stanju da obavljaš svoju dužnost u skladu sa Božjim rečima i onim što Bog traži, moraš da ispraviš svoja gledišta, moraš u svemu da tražiš istinu i moraš da primenjuješ istinu kada je razumeš. Bez obzira na to šta ti se dešava, moraš da se moliš Bogu i da tražiš sa bogoposlušnim srcem. Kada ovako postupaš, moći ćeš da održiš normalan odnos sa Bogom. Istovremeno, dok pravilno obavljaš svoju dužnost, moraš da se pobrineš da ne učiniš ništa što ne koristi život-ulasku Božjeg izabranog naroda, i da braći i sestrama ne govoriš ništa što nije poučno. U najmanju ruku, ne smeš da radiš ništa što se kosi sa tvojom savesti i apsolutno ne smeš da učiniš ništa sramotno. A posebno, nipošto ne smeš činiti ništa što predstavlja pobunu ili opiranje Bogu, niti išta što ometa rad ili život crkve. Budi otvoren i iskren u svemu što činiš i pobrini se da svaki tvoj postupak bude dostojan pred Bogom. Iako telo ponekad može biti slabo, moraš da budeš u stanju da staviš interese Božje kuće na prvo mesto, bez žudnje za ličnim dobitkom, ne čineći ništa sebično niti prezreno, često preispitujući sebe. Na taj način ćeš biti u stanju da često živiš pred Bogom, a tvoj odnos sa Bogom će postati potpuno normalan.

U svemu što radiš, moraš da ispitaš da li su tvoje namere ispravne. Ako si u stanju da postupaš u skladu sa Božjim zahtevima, onda je tvoj odnos sa Bogom normalan. Ovo je minimalno merilo. Ako, tokom preispitivanja svojih namera, uvidiš da si razvio neispravne namere, te ako si kadar da se protiv njih pobuniš i postupaš u skladu sa Božjim rečima, tada ćeš postati ispravna osoba pred Bogom. To dokazuje da je tvoj odnos sa Bogom normalan i da je sve što radiš zarad Boga, a ne zarad tebe samog. U svemu što činiš i govoriš, budi kadar da ispraviš svoje srce i budi pravičan u svom delovanju; neka te ne vode osećanja niti sopstvena volja dok postupaš. To su načela po kojima vernici u Boga moraju postupati. Čak i mala stvar može da otkrije čovekove namere i rast, te stoga, da bi čovek stupio na put ka tome da ga Bog usavrši, najpre mora da razreši pitanje svojih namera i svog odnosa sa Bogom. Tek kada tvoj odnos sa Bogom postane normalan, On te može učiniti savršenim; samo tada Božje orezivanje, dovođenje u red i oplemenjivanje mogu postići željeni efekat na tebi. Drugim rečima, ako su ljudska bića u stanju da čuvaju Boga u svojim srcima i da ne streme ka ličnoj koristi niti da razmišljaju o sopstvenoj budućnosti (to jest, o svom telu), već da, umesto toga, nose breme život-ulaska, daju sve od sebe da streme ka istini, i da se pokore Božjem delu – ako to možeš da uradiš, onda će ciljevi ka kojima stremiš biti ispravni, a tvoj odnos sa Bogom će postati normalan. Može se reći da je uspostavljanje ispravnog odnosa sa Bogom prvi korak na putu ulaska u duhovni život. Iako je čovekova sudbina u Božjim rukama i Bog je predodređuje, a čovek je ne može promeniti, da li te Bog može usavršiti ili te zadobiti zavisi od toga da li je tvoj odnos sa Bogom normalan. Možda postoje delovi tebe koji su slabi ili buntovni – ali sve dok su tvoji stavovi i tvoje namere ispravni, i sve dok je tvoj odnos sa Bogom ispravan i normalan, osposobljen si da budeš usavršen od Boga. Ako nemaš pravi odnos sa Bogom, i delaš zarad tela ili svoje porodice, onda će to, ma koliko se trudio, biti uzaludno. Ako je tvoj odnos sa Bogom normalan, onda će sve ostalo doći na svoje mesto. Bog ne gleda ni na šta drugo, već samo na to da li su tvoji pogledi na tvoju veru u Boga ispravni: u koga na kraju veruješ, zbog koga veruješ i zašto veruješ. Ako si u stanju da jasno vidiš ove stvari i da ih primenjuješ sa blagonaklonim stavom, onda ćeš napredovati u svom životu, a takođe će ti biti osiguran ulazak na pravi put. Ako tvoj odnos sa Bogom nije normalan, i ako su gledišta o tvom verovanju u Boga nastrana, onda je sve ostalo uzalud i, ma kako primenjivao svoju veru, nećeš zadobiti ništa. Tek kada tvoj odnos sa Bogom postane normalan, zadobićeš Njegovo odobravanje kada se pobuniš protiv tela, kada se moliš, stradaš, podnosiš, pokoravaš se, pomažeš svojoj braći i sestrama, daješ više sebe za Boga, i tako dalje. Da li ono što radiš ima vrednost i značaj zavisi od toga da li su tvoje namere prave i tvoji pogledi ispravni. Danas mnogi ljudi veruju u Boga kao da nakrivljene glave gledaju na sat – njihova gledišta su iskrivljena i sve što treba da urade jeste da to isprave. Ako se ovaj problem reši, sve će biti u redu; ako ne, sve će propasti. Neki ljudi se ponašaju dobro u Mom prisustvu, ali iza Mojih leđa, samo Mi se opiru. Ovo je ispoljavanje nepoštenja i prevrtljivosti, a ova vrsta osobe je sluga Sotone; oni su tipično utelovljenje Sotone, dolaze da iskušaju Boga. Ti si ispravna osoba samo ako si u stanju da se potčiniš Mom delu i Mojim rečima. Sve dok si u mogućnosti da jedeš i piješ Božje reči; dokle god je sve što činiš pred Bogom pristojno i dok se ponašaš otvoreno i iskreno u svemu što činiš; sve dok ne činiš sramotne stvari, ili stvari koje bi štetile životima drugih; i sve dok živiš u svetlosti i ne dozvoljavaš da te Sotona iskorišćava, onda je tvoj odnos sa Bogom pravilno uređen.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kakav je tvoj odnos sa Bogom?”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 410

Vera u Boga zahteva od tebe da svoje namere i gledišta dovedeš u red; moraš ispravno da razumeš Božje reči i Božje delo, svekoliko okruženje koje Bog uređuje, čoveka o kome Bog svedoči, kao i praktičnog Boga, i moraš na ispravan način da postupaš prema njima. Ne smeš da postupaš u skladu sa svojim idejama, niti da smišljaš svoje tričave planove. Šta god da radiš, moraš biti u stanju da tražiš istinu i da se, iz svog položaja stvorenog bića, potčiniš celokupnom Božjem delu. Ako želiš da stremiš ka Božjem usavršavanju i da stupiš na pravi životni put, onda tvoje srce mora uvek da živi u Božjem prisustvu. Nemoj biti raskalašan, ne sledi Sotonu, ne dopuštaj Sotoni nikakvu priliku da izvrši svoje delo i ne dozvoli mu da te iskoristi. Moraš se potpuno predati Bogu i dozvoliti Bogu da vlada nad tobom.

Da li si voljan da budeš Sotonin sluga? Da li si voljan da te Sotona iskorišćava? Da li veruješ u Boga i stremiš ka Njemu da bi te On usavršio, ili da bi postao puki kontrast za Božje delo? Da li si u ovom životu spreman da te Bog zadobije i da živiš smislenim životom, ili bi radije živeo bezvrednim i ispraznim životom? Da li bi više voleo da te Bog koristi ili da te Sotona iskorišćava? Da li bi radije dozvolio da te ispune Božje reči i istina ili da te ispune greh i Sotona? Pažljivo razmotri ove stvari. U svom svakodnevnom životu, moraš razumeti koje izgovorene reči i obavljena dela mogu dovesti do nenormalnosti u tvom odnosu sa Bogom, a zatim se moraš popraviti da bi ušao u ispravan način. U svakom trenutku, ispituj svoje reči, svoja dela, svaki svoj pokret i sve svoje misli i ideje. Stekni pravilno razumevanje svog stvarnog stanja i uđi u način rada Svetog Duha. To je jedini način da imaš normalan odnos sa Bogom. Kada proceniš da li je tvoj odnos sa Bogom normalan, moći ćeš da ispraviš svoje namere, razumeš priroda-suštinu čoveka i istinski razumeš sebe i, čineći tako, bićeš u stanju da uđeš u stvarna iskustva, pobuniš se protiv sebe na pravi način i sa namerom se pokoriš. Dok doživljavaš ove stvari koje se tiču pitanja da li je tvoj odnos sa Bogom normalan ili nije, naći ćeš priliku da budeš usavršen od Boga i da se osposobiš da shvatiš mnoga stanja dela Svetog Duha. Takođe ćeš moći da prozreš mnoge Sotonine lukave planove i da pronikneš u njegove zavere. Samo ovaj put vodi ka usavršavanju od Boga. Ti popravi svoj odnos sa Bogom da bi se mogao pokoriti Njegovim uređenjima u celini, da bi mogao još dublje ući u stvarno iskustvo i primiti još više od dela Svetog Duha. Kada upražnjavaš normalan odnos sa Bogom, u većini slučajeva uspeh će biti postignut buntovništvom protiv tela i stvarnom saradnjom sa Bogom. Trebalo bi da razumeš da je „bez srca spremnog na saradnju teško primiti delo Božje; ako telo ne strada, neće biti blagoslova od Boga; ako se duh ne bori, Sotona neće biti posramljen”. Ako primenjuješ ove principe i temeljno ih razumeš, pogledi na tvoje verovanje u Boga biće ispravni. U svom sadašnjem ponašanju, morate odbaciti način razmišljanja prema kojem „tražite da pojedete svoju porciju hleba”; morate odbaciti način razmišljanja da „sve radi Sveti Duh, a ljudi nisu u stanju da se u to mešaju”. Svako ko tako kaže misli sledeće: „Ljudi mogu da rade šta hoće, a kada dođe vreme, Duh Sveti će izvršiti Svoje delo. Ljudi nemaju potrebu da obuzdavaju telo, niti da sarađuju; važno je samo da ih pokreće Sveti Duh”. Sva ova mišljenja su apsurdna. U takvim okolnostima, Sveti Duh nije u stanju da deluje. Upravo ovakvo gledište u velikoj meri ometa delo Svetog Duha. Često se delo Svetog Duha ostvaruje kroz saradnju ljudi. Ljudi ne sarađuju i nemaju odlučnost, a ipak žele da postignu promenu u svojoj naravi i da prime delo Svetog Duha i prosvetljenje i prosvećenje od Boga; to su zaista neumerene misli. To se zove „povlađivanje sebi i pomilovanje Sotone”. Takvi ljudi nemaju normalan odnos sa Bogom. Treba da pronađeš mnoga otkrivenja i ispoljavanja sotonske naravi unutar sebe i da nađeš sve postupke koje činiš a koji su u suprotnosti sa onim što Bog sada zahteva. Hoćeš li sada moći da se pobuniš protiv Sotone? Treba da ostvariš normalan odnos sa Bogom, da deluješ u skladu sa Božjim željama i da postaneš nova osoba sa novim životom. Ne zadržavaj se na prošlim prestupima; nemoj se neopravdano kajati; budi kadar da se uspraviš i sarađuješ sa Bogom, i da ispuniš dužnosti koje treba da ispuniš. Na taj način će tvoj odnos sa Bogom postati normalan.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kakav je tvoj odnos sa Bogom?”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 411

Ako posle čitanja ovog teksta samo želiš da prihvatiš ove reči, dok ti srce ostaje nedirnuto i ne tragaš za tim da učiniš svoj odnos sa Bogom normalnim, to dokazuje da ne pridaješ važnost svom odnosu sa Bogom. To dokazuje da tvoji stavovi još uvek nisu postavljeni ispravno, da tvoje namere još uvek nisu postavljene tako da ih Bog zadobije i da Mu donesu slavu, već su umesto toga postavljene tako da dozvole Sotoninim zaverama da prevladaju i ostvare tvoje lične ciljeve. Takvi ljudi gaje pogrešne namere i neispravne stavove. Bez obzira na to šta Bog kaže ili kako to kaže, takvi ljudi ostaju potpuno ravnodušni, i u njima se ne može videti ni najmanji preobražaj. Oni nemaju ni straha ni stida. Takva osoba je bez duha i smetena. Svaku Božju izgovorenu reč, kada je pročitaš i razumeš, sprovedi je u delo. Bez obzira na to kako si se ponašao u prošlosti, možda je bilo prilika kada je tvoje telo bilo slabo, ili si bio buntovan, ili si se opirao; to nije od velike važnosti i ne može da te spreči da danas sazrevaš u životu. Sve dok danas možeš imati normalan odnos sa Bogom, postoji nada. Ako u tebi dođe do promene svaki put kada čitaš Božje reči, a drugi mogu da kažu da se tvoj život promenio na bolje, to pokazuje da je tvoj odnos sa Bogom sada normalan, da je postavljen ispravno. Bog se ne odnosi prema ljudima shodno njihovim prestupima. Kada jednom shvatiš i postaneš svestan, sve dok možeš da prestaneš da se buniš ili opireš, Bog će i dalje pokazivati milost prema tebi. Kada razumeš i rešen si da stremiš ka Božjem usavršavanju, tada će tvoje stanje u Božjem prisustvu postati normalno. Bez obzira na to šta radiš, razmotri sledeće: šta će Bog misliti ako ovo uradim? Hoće li to koristiti mojoj braći i sestrama? Da li će to biti od koristi za rad u Božjem domu? Bilo da se moliš, razgovaraš u zajedništvu, govoriš, upravljaš poslovima ili si u kontaktu sa drugima, ispitaj svoje namere i proveri da li je tvoj odnos sa Bogom normalan. Ako ne možeš da raspoznaš vlastite namere i misli, to znači da ti nedostaje moć razlučivanja, što dokazuje da razumeš neznatni deo istine. Ako si u stanju da jasno razumeš sve što Bog čini, i možeš da sagledaš stvari kroz lupu Njegovih reči, stojeći na Njegovoj strani, onda će tvoji stavovi postati ispravni. Stoga je uspostavljanje dobrog odnosa sa Bogom od najveće važnosti za svakoga ko veruje u Boga; svako to treba da posmatra kao zadatak od vrhunske važnosti i najveći događaj u svom životu. Sve što radiš meri se time da li imaš normalan odnos sa Bogom. Ako je tvoj odnos sa Bogom normalan, a tvoje namere ispravne, onda deluj. Da bi održao normalan odnos sa Bogom, ne smeš se plašiti da ćeš pretrpeti gubitke na planu ličnih interesa; ne smeš dozvoliti Sotoni da prevlada, ne smeš dozvoliti Sotoni da stekne prednost nad tobom i ne smeš dozvoliti da budeš Sotonin predmet ismejavanja. Imati takve namere je znak da je tvoj odnos sa Bogom normalan – ne zarad tela, već radije zarad mira duha, zarad sticanja dela Svetog Duha i udovoljenja Božjim namerama. Da bi ušao u pravo stanje, moraš uspostaviti dobar odnos sa Bogom i popraviti stavove o svojoj veri u Boga. Ovo je zato da bi te Bog zadobio, da bi mogao da ispolji plodove Svojih reči u tebi i da te još više prosvetli i prosveti. Tako ćeš ući u ispravan način. Nastavi da jedeš i piješ današnje Božje reči, uđi u sadašnji način delovanja Svetog Duha, postupaj u skladu sa današnjim Božjim zahtevima, ne pridržavaj se staromodnih metoda primene, ne vezuj se za stare načine obavljanja posla i uđi u današnji način rada što pre. Tako će tvoj odnos sa Bogom postati potpuno normalan, a ti ćeš krenuti pravim putem vere u Boga.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kakav je tvoj odnos sa Bogom?”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 412

Što ljudi u većoj meri prihvataju reči Božje, to prosvećeniji oni bivaju, a njihova glad i žeđ u težnji za spoznajom Boga sve su veće. Samo oni koji prihvataju reči Božje u stanju su da steknu bogatija i dublja iskustva i jedino su oni ti čiji život može postojano da raste poput cvetova susama. Svi ljudi koji tragaju za životom trebalo bi da se prema tome odnose kao prema svom poslu s punim radnim vremenom; trebalo bi da osete: „bez Boga ne mogu da živim; bez Boga ništa ne mogu da postignem; bez Boga je sve isprazno”. Takođe bi trebalo da donesu ovakvu odluku: „bez prisustva Svetog Duha ništa neću uraditi i, ako čitanje reči Božjih nema efekta, onda sam ravnodušan prema svemu što radim”. Ne udovoljavajte sebi. Životna iskustva proizlaze iz prosvećenja i usmeravanja Božjeg i predstavljaju kristalizaciju vaših subjektivnih napora. Od sebe bi trebalo da zahtevate sledeće: „Kada je u pitanju životno iskustvo, ne mogu zanemarivati svoje odgovornosti i obaveze.”

Ponekad, kada se nađeš u nenormalnim okolnostima, Bog više nije prisutan u tebi i nisi više u stanju da osetiš Boga pri molitvi. Normalno je da u takvim trenucima osetiš strah. Trebalo bi da odmah počneš da tragaš. Ako to ne učiniš, Bog će se odvojiti od tebe, a ti ćeš na dan-dva, pa čak i na mesec ili dva biti lišen prisustva Svetog Duha. Štaviše, bićeš lišen dela Svetog Duha. U takvim situacijama ti neverovatno otupiš i iznova upadaš u Sotonino ropstvo, do te mere da si u stanju svašta da učiniš. Žudiš za bogatstvom, obmanjuješ svoju braću i sestre, gledaš filmove i video snimke, igraš igrice, pa čak i prekomerno pušiš i piješ. Tvoje srce je odlutalo daleko od Boga, u tajnosti si pošao svojim putem i počeo samovoljno da sudiš o Božjem delu. U nekim slučajevima, ljudi potonu toliko duboko da bez stida i srama čine grehe seksualne prirode. Takve ljude je Sveti Duh napustio; zapravo, delo Svetog Duha odavno već ne boravi u njima. Oni samo sve dublje tonu u pokvarenost, dok njihove grešne ruke dosežu sve dalje. Na kraju poriču postojanje ovog puta i, čineći grehe, padaju u ropstvo Sotone. Ako otkriješ da u sebi nosiš samo prisustvo Svetog Duha, ali ti nedostaje delo Duha Svetoga, već se nalaziš u opasnoj situaciji. A ako ne možeš da osetiš čak ni prisustvo Svetog Duha, na ivici si smrti. Ako se ne pokaješ, potpuno ćeš se vratiti Sotoni i bićeš među onima koji su eliminisani. Prema tome, kada otkriješ da se nalaziš u stanju u kome samo postoji prisustvo Svetog Duha (ne činiš grehe, kontrolišeš se i ne radiš ništa što se otvoreno opire Bogu), ali ti nedostaje delo Svetog Duha (ne osećaš se ganuto pri molitvi, ne dostižeš jasno prosvećenje niti prosvetljenje kada jedeš i piješ reči Božje, ravnodušan si u pogledu jedenja i ispijanja reči Božjih, nema nikakvog napretka u tvom životu i odavno si lišen velikog prosvetljenja) – u takvim trenucima moraš biti oprezniji. Ne smeš se razmaziti, ne smeš više ni za pedalj popuštati svom karakteru. Prisustvo Svetog Duha može u bilo kom trenutku iščileti. Zato su takve situacije izuzetno opasne. Ako se nađeš u ovakvom stanju, pokušaj da preokreneš situaciju što je pre moguće. Najpre treba da izgovoriš molitvu pokajanja i da zamoliš Boga da još jednom prenese Svoju milost na tebe. Moli se usrdnije i umiri svoje srce kako bi pojeo i popio što više Božjih reči. Nakon što stekneš takvu osnovu, moraš provoditi više vremena u molitvi; udvostruči svoj trud dok pevaš, moliš se, jedeš i piješ reči Božje i dok obavljaš svoju dužnost. Kada si najslabiji, Sotona najlakše zaposedne tvoje srce. Kada se to dogodi, tvoje srce biva oduzeto od Boga i vraćeno Sotoni, nakon čega ostaješ bez prisustva Svetog Duha. U takvim trenucima, dvostruko je teže povratiti delo Svetog Duha. Bolje je tragati za delom Svetog Duha dok je On još uvek sa tobom. Na taj način, Bog ti može podariti više Svog prosvećenja i neće te napustiti. Moliti se, pevati himne, obavljati svoju dužnost, jesti i piti reči Božje – sve se to čini da Sotona ne bi imao priliku da obavi svoj posao i da bi Sveti Duh mogao da deluje unutar tebe. Ako ne povratiš delo Svetog Duha na ovaj način, već naprosto čekaš, onda ti, nakon gubitka Njegovog prisustva, neće biti lako da povratiš delo Svetog Duha. To će biti moguće samo ako te Sveti Duh naročito dirne ili posebno tebe prosveti i prosvetli. Čak ni tada, tvoje stanje neće moći da se popravi za dan-dva; ponekad može proći i šest meseci bez ikakvog oporavka. Sve je to stoga što su ljudi isuviše popustljivi prema sebi, nesposobni da stvari dožive na normalan način, pa ih zato Sveti Duh napušta. Čak i ako uspeš da ponovo zadobiješ delo Svetog Duha, sadašnje Božje delo ti možda još uvek neće biti sasvim jasno, zato što u svom životnom iskustvu toliko nazaduješ kao da zaostaješ deset hiljada milja. Zar to nije strašno? Takvim ljudima, ipak, poručujem da ni sada nije kasno da se pokaju, ali pod jednim uslovom: morate vrednije da radite i ne smete se prepuštati lenjosti. Ako se drugi mole pet puta na dan, ti se moraš moliti deset puta; ako drugi jedu i piju reči Božje dva sata dnevno, ti to moraš raditi četiri ili šest sati; a ako drugi po dva sata slušaju himne, ti ih moraš slušati barem pola dana. Budi često u miru pred Bogom i misli na Božju ljubav sve dok ne budeš dirnut, sve dok se tvoje srce ne vrati Bogu, a ti se više ne budeš usuđivao da se udaljiš od Boga – tek tada će tvoja praksa uroditi plodom, tek tada ćeš moći da povratiš svoje prethodno, normalno stanje.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kako ući u normalno stanje”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 413

Prešli ste samo mali deo puta kojim idu oni koji veruju u Boga, i tek treba da stupite na pravi put, tako da ste još daleko od ispunjenja Božjeg merila. Trenutno, svojim rastom ne možete da ispunite Njegove zahteve. Zbog vašeg kova i vaše iskvarene prirode, uvek se prema Božjem delu odnosite nehajno – ne uzimate ga za ozbiljno. Ovo vam je najozbiljniji nedostatak. Sigurno je da niko ne može da sa sigurnošću ustanovi kojim putem ide Sveti Duh. Većina vas ga ne shvata i ne vidi ga jasno. Štaviše, većina vas ni ne obraća pažnju na to, a kamoli da ga uzima k srcu. Ako tako nastavite, živeći u neznanju u vezi s delovanjem Svetoga Duha, onda će put kojim koračate kao vernici u Boga biti uzaludan. To je zato što ne činite sve što je u vašoj moći da biste udovoljili Božjim namerama i zato što ne sarađujete dobro s Bogom. Ne zato što Bog nije radio na tebi ili zato što te Sveti Duh nije ganuo. To je zato što si toliko nehajan da ne shvataš ozbiljno delo Svetoga Duha. Morate odmah da preokrenete situaciju i krenete putem kojim Sveti Duh vodi ljude. To je glavna tema za danas. „Put kojim vodi Sveti Duh” odnosi se na prosvećenje duha, poznavanje Božje reči, jasno sagledavanje puta koji je pred vama, sposobnost da korak po korak uđete u istinu i da steknete veće bogopoznanje. Put kojim Sveti Duh vodi ljude prvenstveno je put ka jasnijem razumevanju Božje reči, bez odstupanja i zabluda, a oni koji njime idu koračaju pravo. Da biste to postigli, moraćete da skladno sarađujete s Bogom, da pronađete ispravan put primene i da se krećete putem kojim vodi Sveti Duh. To podrazumeva čovekovu saradnju. To jest, ono što morate da učinite kako biste ispunili Božje zahteve prema vama i da se ponašate tako da stupite na pravi put verovanja u Boga.

Stupanje na stazu kojom vodi Sveti Duh može da deluje složeno, ali biće ti neuporedivo jednostavnije kada ti put primene bude jasan. Istina je da su ljudi sposobni za sve što Bog zahteva od njih – ne radi se o tome da On pokušava da tera ribu da živi na suvom. U svim okolnostima, Bog nastoji da reši poteškoće ljudi i odagna njihove brige. Svi morate da razumete to – nemojte pogrešno da shvatite Boga. Ljudi su vođeni u skladu s Božjom rečju putem kojim hoda Sveti Duh. Kao što je već rečeno, morate predati svoje srce Bogu. To je preduslov za hodanje putem kojim vodi Sveti Duh. Morate to da uradite kako biste stupili na pravi put. Kako da neka osoba svesno obavi čin predavanja svog srca Bogu? U vašem svakodnevnom životu, kada doživljavate Božje delo i molite Mu se, vi to činite nehajno – molite se Bogu dok radite. Može li se to nazvati predavanjem srca Bogu? Razmišljate o kućnim poslovima ili o telesnim stvarima – stalno se dvoumite. Može li se to smatrati utišavanjem srca u Božjem prisustvu? To je zato što ti je srce uvek usredsređeno na spoljašnje poslove i nije u stanju da se vrati pred Boga. Ako želite da vam srce istinski bude smireno pred Bogom, onda morate da svesno sarađujete. To znači da svako od vas mora da obezbedi sebi vreme za predanost, vreme kada će izbegavati sve ljude, događaje i stvari – umirite srce i utihnite pred Bogom. Svaki od vas mora da vodi pojedinačne beleške o predanosti, beležeći svoja saznanja o Božjoj reči i o tome kako je vaš duh ganut, bez obzira na to koliko je to duboko ili površno. Svaki od vas mora svesno da utiša svoje srce pred Bogom. Ako svakog dana možeš da posvetiš sat ili dva pravom duhovnom životu, onda će ti se život tog dana činiti obogaćenim, a srce će ti biti vedro i jasno. Ako svakog dana živiš ovakvim duhovnim životom, onda će tvoje srce biti u stanju da se još više vrati u Božji posed, duh će ti sve više jačati, stanje će se neprekidno poboljšavati, postaćeš sposobniji da hodaš putem kojim vodi Sveti Duh, i Bog će ti dvostruko podariti blagoslove. Svrha vašeg duhovnog života sastoji se u svesnom zadobijanju prisustva Svetog Duha. Ne radi se o poštovanju propisa ili obavljanju verskih obreda, već o tome da istinski sarađujete s Bogom, da istinski disciplinujete svoje telo – to je ono što čovek treba da uradi, pa treba da uložite najveći trud da to uradite. Što bolje sarađuješ i što se više trudiš, to će tvoje srce biti sposobnije da se vrati Bogu i moći ćeš bolje da stišaš svoje srce pred Njim. U određenom trenutku, Bog će u potpunosti zadobiti tvoje srce. Niko neće moći da ga uzdrma ili osvoji, a ti ćeš u potpunosti pripadati Bogu. Ako ideš ovim putem, onda će ti se Božja reč razotkrivati u svakom trenutku i prosvetljavati te u svemu što ne razumeš – sve se to može postići kroz tvoju saradnju. Zato Bog uvek kaže: „Sve koji sarađuju sa Mnom nagradiću dvostruko.” Morate jasno da vidite ovaj put. Ako želite da idete pravim putem, onda morate učiniti sve što možete da biste Bogu udovoljili. Morate učiniti sve što možete da dostignete duhovni život. U početku možda nećeš postići sjajne rezultate u ovome, ali nemoj postati negativan i nemoj se povlačiti – nastavi naporno da radiš! Što više živiš duhovnim životom, to će ti srce biti ispunjenije Božjim rečima, baveći se sve vreme ovim pitanjima, sve vreme ih noseći kao svoj teret. Nakon toga, reci Bogu svoje najdublje misli kroz svoj duhovni život. Reci Mu šta si spreman da uradiš, o čemu razmišljaš, saopšti Mu kako ti shvataš Njegovu reč i kakav je tvoj stav prema njoj. Nemoj ništa da prećutiš, čak ni najmanju sitnicu! Vežbaj da govoriš reči iz svog srca i da otkrivaš svoja prava osećanja Bogu. Izrazi šta god ti leži na srcu. Što više budeš na ovaj način govorio, to ćeš više osećati Božju divotu i tvoje srce će više biti privučeno Bogu. Kad se to dogodi, osetićeš kako ti je Bog draži od bilo koga drugog. I da nikada ne možeš napustiti Boga, ma šta da se desi. Samo ako svakodnevno obavljaš ovu vrstu duhovne posvećenosti i nikad ne zaboravljaš da to činiš, kao da je to nešto od velike važnosti u tvom životu, onda tvoje srce može biti obuzeto Božjom rečju. To znači biti dirnut Svetim Duhom. Osećaćeš se kao da ti je srce oduvek pripadalo Bogu, kao da ti je ono što voliš oduvek u srcu, i niko neće moći to da ti oduzme. Kada se to dogodi, Bog će istinski živeti u tebi i imati mesto u tvom srcu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Normalan duhovni život vodi čoveka na pravi put”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 414

Veri u Boga neophodan je normalan duhovni život, koji je osnova za doživljavanje iskustva Božjih reči i za ulazak u stvarnost. Da li sva vaša trenutna praksa – molitve, približavanje Bogu, pevanje himni, hvaljenje Boga, meditacije i duboko razmišljanje o Božjim rečima – predstavlja „normalan duhovni život”? Izgleda da niko od vas to ne zna. Normalan duhovni život nije ograničen samo na prakse kao što su molitve, pevanje himni, učestvovanje u crkvenom životu i jedenje i pijenje Božjih reči. Umesto toga, on podrazumeva boravak u čistom i uzbudljivom duhovnom životu. Nije bitno kako primenjuješ veru, već kakve plodove ta primena donosi. Većina ljudi veruje da normalan duhovni život nužno podrazumeva molitvu, pevanje himni, jedenje i pijenje Božjih reči ili duboko razmišljanje o Njegovim rečima, bez obzira na to da li takva primena zaista ima bilo kakvo dejstvo i da li dovodi do istinskog razumevanja. Ovi ljudi se usredsređuju na praćenje površnih procedura bez razmišljanja o njihovim ishodima; oni su ljudi koji žive u verskim ritualima, a ne ljudi koji žive u crkvi, a još manje su ljudi carstva. Njihove molitve, pevanje himni i jedenje i pijenje Božjih reči samo su vid poštovanja pravila, učinjeni iz prinude i pomodarstva, a ne sopstvenom voljom ili od srca. Koliko god se ovi ljudi molili ili pevali, njihov trud neće doneti ploda, jer ono što primenjuju samo su verska pravila i rituali; oni zapravo ne primenjuju Božje reči. Samo se usredsređuju na pravljenje velike buke oko samog pristupa, a prema Božjim rečima se odnose kao prema propisima koje treba slediti. Takvi ljudi ne sprovode Božje reči u delo; oni samo zadovoljavaju telo i izvode predstavu da bi ih drugi videli. Sva ta verska pravila i rituali su ljudskog porekla; oni ne potiču od Boga. Bog ne sledi propise, niti sledi bilo kakav zakon. Umesto toga, svaki dan čini nešto novo, vršeći praktična dela. Poput ljudi u Trosamostalnoj patriotskoj crkvi, koji se ograničavaju na prakse kao što su svakodnevno držanje jutarnje straže, nude večernje molitve i molitve zahvalnosti pre obroka, i zahvaljuju na svemu – koliko god to da čine i koliko god dugo to praktikovali, oni neće imati delo Svetog Duha. Kada ljudi žive usred propisa, a srca su im usmerena na metode praktikovanja, Sveti Duh ne može da dela, jer su im srca zauzeta propisima i ljudskim predstavama. Dakle, Bog nije u stanju da interveniše i da obavlja delo na njima, a oni samo mogu da nastave da žive pod stegama zakona. Takvi ljudi su zauvek nesposobni da zadobiju Božje odobravanje.

Normalan duhovni život je onaj koji se živi pred Bogom. Kada se molimo, možemo utišati svoje srce pred Bogom, i kroz molitvu možemo da tragamo za prosvećenjem Svetoga Duha, da spoznamo Božje reči, i razumemo Božje namere. Jedući i pijući Njegove reči, čovek može da stekne jasnije i temeljnije razumevanje Božjeg sadašnjeg dela. On takođe može da zadobije novi put primene i neće ostati vezan za stare stvari; sve ono što bude primenjivao biće sa ciljem da postigne rast u životu. Na primer, svrha molitve nije izgovaranje nekoliko milozvučnih reči ili brizganje u plač pred Bogom kako bi pokazao koliko si Mu dužan; već je da se vežbaš u upotrebi duha, da utišaš svoje srce pred Bogom i da se vežbaš u traženju smernica u Božjim rečima u svim stvarima, tako da tvoje srce može biti privučeno svežoj novoj svetlosti svakoga dana, i kako ne bi bio negativan ili lenj, već kročio na pravi put sprovođenja Božjih reči u delo. Većina ljudi se danas usredsređuje na metode praktikovanja; ali njihov cilj nije da streme ka istini i postignu životni rast. U tome leži njihovo odstupanje. Postoje i neki koji su sposobni da prihvate novu svetlost, ali se njihov način primene ne menja. Oni sa sobom donose svoje pređašnje verske predstave dok nastoje da shvate današnje Božje reči, pa je ono što shvataju i dalje samo doktrina obojena verskim predstavama; oni ne prihvataju današnju svetlost na čist i jednostavan način. Usled toga, njihove prakse su okaljane; oni samo lepe nov naziv na isti stari proizvod. Koliko god dobro da postupaju, oni su licemeri. Bog navodi čoveka da radi nove stvari svakog dana, zahteva da svakog dana stekne novi uvid i novo razumevanje i traži da ne bude staromodan i da se ne ponavlja. Ako već dugi niz godina veruješ u Boga, a tvoje metode praktikovanja se uopšte nisu promenile, i ako si još uvek revnostan i zauzet spoljašnjim stvarima, a ipak ne dolaziš pred Boga da mirnog srca uživaš u Njegovim rečima, onda nećeš ništa zadobiti. Kada je u pitanju prihvatanje novog Božjeg dela, ako ne planiraš drugačije, ne pristupaš svom praktikovanju na nov način i ne stremiš ka novijem razumevanju, već se umesto toga držiš starog i prihvataš samo donekle ograničenu novu svetlost, bez promene svog načina praktikovanja, onda su takvi poput tebe u ovom toku samo po imenu; u stvarnosti, oni su verski fariseji izvan toka Svetog Duha.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „O normalnom duhovnom životu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 415

Da bi živeo normalnim duhovnim životom, svakodnevno moraš biti sposoban da prihvatiš novu svetlost i da stremiš ka istinskom razumevanju Božjih reči. Moraš jasno da razumeš istinu, da pronađeš put primene u svim oblastima, da otkriješ nove probleme čitajući Božje reči svakoga dana, i da shvatiš sopstvene nedostatke, tako da možeš da imaš čežnjivo i znatiželjno srce koje pokreće čitavo biće, i tako da možeš da budeš tih pred Bogom u svakom trenutku, iskreno se plašeći da ne zaostaneš. Osoba sa tako čežnjivim, znatiželjnim srcem, koja je spremna da stalno zavređuje ulazak, na pravom je putu duhovnog života. Oni koji s radošću prihvataju to što ih Sveti Duh dotiče, koji žele da napreduju, koji su voljni da streme ka tome da ih Bog usavrši, koji čeznu za dubljim razumevanjem Božjih reči, koji ne streme ka natprirodnom, već radije plaćaju stvarnu cenu, koji zaista pokazuju razumevanje prema Božjim namerama, koji zapravo postižu ulazak čineći svoja iskustva istinskijim i stvarnijim, koji ne streme ka praznim rečima i doktrinama niti streme ka natprirodnim osećanjima, koji ne obožavaju nikakvu veliku ličnost – to su oni koji su zakoračili u normalan duhovni život. Sve što čine ima za cilj da postignu dalji rast u životu i da budu svežeg i živahnog duha, i uvek su u stanju da aktivno zavrede ulazak. Nesvesno, oni razumeju istinu i ulaze u stvarnost. Oni koji imaju normalan duhovni život i svakoga dana doživljavaju oslobođenje i slobodu duha, mogu da primenjuju Božje reči na fleksibilan način, kako bi Njemu udovoljili. Čak ni u molitvi oni ne čine to samo reda radi i u stanju su da svakoga dana drže korak sa novom svetlošću. Na primer, ljudi vežbaju da utišaju svoja srca pred Bogom i njihova srca zaista uspevaju da budu tiha pred Njim, i niko ne može da ih uznemiri. Nijedna osoba, događaj ili stvar ne može da omete njihov normalan duhovni život. Takva vežba se radi s namerom da donese rezultate; nije namenjena da uspostavi pravila kojih će se ljudi pridržavati. Ta vežba se ne odnosi na poštovanje pravila, već na pospešivanje rasta u životu ljudi. Ako te navike vidiš samo kao pravila koja treba poštovati, tvoj život se nikada neće promeniti. Možeš da učestvuješ u istoj primeni navika kao i drugi, ali dok su oni ipak u stanju da drže korak sa delom Svetog Duha, ti si eliminisan iz toka Svetog Duha. Zar ne obmanjuješ samoga sebe? Svrha ovih reči je da omoguće ljudima da utišaju svoja srca pred Bogom, da okrenu svoja srca Bogu, tako da Božje delo na njima nema prepreka i da može da bude plodonosno. Samo tada ljudi mogu biti u skladu sa Božjim namerama.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „O normalnom duhovnom životu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 416

U svom svakodnevnom životu molitvi ne pridajete nikakvu važnost. Čovek zanemaruje značaj molitve. Molitve su nekada bile površne, pri čemu je čovek samo prolazio kroz rituale pred Bogom. Nijedan čovek nikada nije u potpunosti ponudio svoje srce Bogu niti se pred Bogom upustio u istinsku molitvu. Čovek bi se Bogu molio samo u nevolji. Da li si se za sve ovo vreme ikada istinski pomolio Bogu? Da li si ikada bolno zaplakao pred Bogom? Da li si pred Njim ikada spoznao sebe? Da li si se ikada najiskrenije pomolio Bogu? Način molitve se stiče praksom: ako se obično ne molite kod kuće, tada nećete znati ni kako da se molite u crkvi, a ako se uobičajeno ne molite na manjim okupljanjima, nećete biti u stanju da se molite ni na onim velikim. Ako se redovno ne približavate Bogu niti razmišljate o rečima Božjim, nećete imati šta da kažete kada dođe vreme za molitvu; čak i ako se zaista budete molili, biće to molitva samo na rečima; neće biti iskrena molitva.

Šta je istinska molitva? To je kada Bogu kažeš ono što ti je na srcu, kad shvatiš Božje namere i s Njim razgovaraš u zajedništvu, i kada s Bogom razgovaraš u zajedništvu o Njegovim rečima, osećajući se naročito bliskim s Bogom, osećajući da je On tu pred tobom, osećajući da imaš nešto da Mu kažeš, osećajući neverovatnu blistavost u svom srcu i osećajući koliko je Bog divan – to čini da se osećaš posebno nadahnuto. Slušanje tebe braći i sestrama donosi uživanje. Oni osećaju da su reči koje izgovaraš reči iz njihovog srca, reči koje oni žele da kažu, i da tvoje reči zamenjuju njihove. To je istinska molitva. Nakon što uputiš istinsku molitvu, u tvom srcu će vladati mir i osećaj uživanja. Snaga ljubavi prema Bogu moći će da naraste i osetićeš da u životu nema ničeg vrednijeg ili značajnijeg od ljubavi prema Bogu. Sve to dokazuje da su tvoje molitve bile delotvorne. Jesi li se ikada pomolio na takav način?

A šta je sa sadržajem molitve? Tvoja molitva treba da se odvija korak po korak, u skladu sa istinskim stanjem tvoga srca i delom Svetoga Duha; ti dolaziš da sa Bogom razgovaraš u skladu sa Njegovim namerama i onim što On zahteva od čoveka. Pre nego što započneš molitvu, prvo svoje srce predaj Bogu. Ne pokušavaj da dokučiš Njegove namere – samo pokušaj da Bogu saopštiš reči koje su ti u srcu. Kada stupiš pred Boga, kaži ovako: „O Bože, tek danas shvatam da sam se pobunio protiv Tebe. Istinski sam iskvaren i dostojan prezira. Samo sam traćio svoj život. Od danas ću živeti za Tebe. Živeću smislenim životom i udovoljavati Tvojim namerama. Neka Tvoj Duh uvek deluje u meni, stalno me prosvetljujući i prosvećujući. Dozvoli mi da pred Tobom snažno i odlučno svedočim. Neka Sotona vidi Tvoju slavu, Tvoje svedočanstvo i dokaz Tvoje pobede kako se ispoljavaju u nama.” Kada se moliš na ovaj način, tvoje srce će se potpuno osloboditi. Nakon što se ovako pomoliš, tvoje srce će biti bliže Bogu, a ako često možeš ovako da se moliš, Sveti Duh će neizbežno delovati u tebi. Ako uvek ovako dozivaš Boga i pred Njim donosiš odluku, doći će dan kada će tvoja odluka biti prihvatljiva pred Bogom, kada će tvoje srce i čitavo tvoje biće biti zadobijeni od strane Boga i kada ćeš konačno biti usavršen od Njega. Molitva je za vas od najveće važnosti. Kada se moliš i kad primaš delo Svetoga Duha, tvoje srce će biti dotaknuto od Boga i izrodiće se snaga da voliš Boga. Ako se ne moliš srcem, ako svoje srce ne otvoriš za razgovor s Bogom, tada Bog neće moći da deluje u tebi. Ako, nakon molitve i reči izgovorenih iz srca, Duh Božji nije započeo Svoje delo, a ti nisi dobio nikakvo nadahnuće, to pokazuje da tvom srcu nedostaje iskrenosti, da su tvoje reči neistinite i još uvek nečiste. Ako se nakon molitve osećaš zadovoljno, tada su tvoje molitve prihvatljive Bogu i Duh Božji deluje u tebi. Kao neko ko služi pred Bogom, ne možeš biti bez molitve. Ako razgovor s Bogom zaista smatraš nečim smislenim i vrednim, možeš li tada da napustiš molitvu? Niko ne može biti bez razgovora s Bogom. Bez molitve, ti živiš samo telesno, u okovima Sotone. Bez istinske molitve, ti živiš pod uticajem tame. Nadam se da vi, braćo i sestre, možete svakodnevno istinski da se molite. Tu nije reč o poštovanju pravila, već o postizanju određenog rezultata. Jesi li voljan da se odrekneš malo sna i užitka kako bi poranio na jutarnju molitvu i uživao u rečima Božjim? Budeš li se molio čistog srca i ovako jeo i pio reči Božje, Njemu ćeš biti prihvatljiviji. Ako to činiš svakoga jutra, ako svakodnevno vežbaš da svoje srce predaješ Bogu, da razgovaraš i sarađuješ s Njim, tvoje znanje o Bogu će se zasigurno povećavati, pa ćeš moći bolje da dokučiš namere Božje. Reci: „O Bože! Voljan sam da ispunim svoju dužnost. Sposoban sam da jedino Tebi posvetim celo svoje biće, kako bi od nas mogao da stekneš slavu, kako bi mogao da uživaš u svedočenju ove naše grupe. Preklinjem Te da deluješ u nama, kako bih mogao istinski da Te volim, da Ti udovoljavam i da Tebi težim kao svom cilju.” Kada poneseš ovo breme, Bog će te sigurno usavršiti. Ne treba da se moliš samo za svoje dobro, već treba da se moliš i zato da bi sledio Božju volju i Njega voleo. To je najistinitija vrsta molitve. Da li si ti neko ko se moli zato da bi sledio volju Božju?

U prošlosti niste znali kako da se molite i zanemarivali ste značaj molitve. Sada morate dati sve od sebe kako biste naučili da se molite. Ako nisi u stanju da u sebi prikupiš snagu da voliš Boga, kako onda da se moliš? Kaži: „O Bože, moje srce nije sposobno da Te iskreno voli. Želim da Te volim, ali mi nedostaje snage. Šta da radim? Otvori moje duhovne oči i Svojim Duhom pokreni moje srce. Učini da, kad izađem pred Tebe, odbacim svu negativnost, da više ne budem ograničen nikakvim ljudima, događajima ili stvarima, i da pred Tebe položim svoje sasvim ogoljeno srce, i učini tako da celo svoje biće mogu da ponudim Tebi. Spreman sam za sve Tvoje kušnje. Sad ne uzimam u obzir svoje buduće izglede, niti sam pod jarmom smrti. Uz srce koje Te voli, žudim da tražim svoj životni put. Svaka stvar, baš sve je u Tvojim rukama; moja sudbina je u Tvojim rukama, a u Svojoj ruci držiš i sam moj život. Sada tražim da Te volim i, bez obzira na to da li ćeš mi to dopustiti, bez obzira na Sotonino ometanje, rešen sam da Te volim.” Kada se susretneš sa ovim problemom, tako se pomoli. Budeš li se tako svakodnevno molio, snaga da voliš Boga postepeno će se uzdići.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „O primeni molitve”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 417

Kako se ulazi u istinsku molitvu?

Pri molitvi srce treba da ti bude mirno i iskreno pred Bogom, moraš istinski da razgovaraš u zajedništvu sa Bogom i da Mu se istinski moliš – ne smeš pokušavati da zavaraš Boga lepim rečima. Molitva treba da bude usredsređena na ono što Bog želi upravo sada da postigne. Traži od Boga da ti podari veće prosvećenje i prosvetljenje, iznesi pred Njega svoje stvarno stanje i probleme pri molitvi, uključujući i odluku koju si pred Bogom doneo. Molitva se ne sastoji u prostom sprovođenju procedure; ona podrazumeva traženje Boga iskrenim srcem. Traži od Boga da ti zaštiti srce, kako bi ono često moglo da bude mirno pred Njim; kako bi, unutar okruženja u koje te je On smestio, mogao da spoznaš sebe, da samoga sebe prezreš i pobuniš se protiv sebe, što će ti omogućiti da imaš normalan odnos sa Bogom i da istinski postaneš neko ko voli Boga.

Koji je značaj molitve?

Molitva je jedan od načina na koji čovek sarađuje sa Bogom, to je sredstvo kojim čovek doziva Boga i proces kojim Duh Božji pokreće čoveka. Može se reći da su oni koji se ne mole mrtvi ljudi, lišeni duha, što dokazuje da im nedostaje sposobnost da ih Bog pokrene. Bez molitve ne bi bilo moguće voditi normalan duhovni život, a kamoli ići ukorak sa delom Svetoga Duha. Ne moliti se znači prekinuti odnos sa Bogom, usled čega bi bilo nemoguće dobiti Božju pohvalu. Što se čovek koji veruje u Boga više moli, odnosno što ga Bog više pokreće, to će on biti odlučniji i sposobniji da primi najnovije prosvećenje od Boga. Kao ishod toga, samo takva osoba može biti usavršena od strane Svetoga Duha što je pre moguće.

Kakvo dejstvo treba da postigne molitva?

Ljudi mogu biti u stanju da upražnjavaju molitvu i da shvate njen značaj, ali učiniti molitvu delotvornom nije nimalo lako. Molitva nije obavljanje formalnosti, sprovođenje procedure ili recitovanje reči Božjih. Drugim rečima, molitva nije mehaničko ponavljanje određenih reči i nije oponašanje drugih. Čovek u molitvi mora da dosegne stanje u kome može da preda srce Bogu, otvarajući ga kako bi Bog mogao da ga pokrene. Da bi molitva bila delotvorna, mora se zasnivati na čitanju Božjih reči. Samo molitvom iz Božjih reči čovek može da primi veće prosvećenje i prosvetljenje. Istinska molitva se ispoljava kroz: posedovanje srca koje čezne za svim onim što Bog traži i, štaviše, žudi da ostvari ono što On traži; preziranje svega onog što Bog prezire, da bi se zatim, kao nadogradnja na ovakav temelj, donekle razumelo to što se prezire, i steklo određeno znanje i jasnoća u pogledu istina koje Bog obrazlaže. Samo ako postoje odlučnost, vera, znanje i put praktičnog delovanja nakon molitve, tek tada se to može nazvati istinskom molitvom, i samo takav tip molitve može biti delotvoran. Ipak, molitva se mora graditi na uživanju u Božjim rečima, mora se uspostaviti na temelju razgovora u zajedništvu sa Bogom kroz Njegove reči, a srce mora biti u stanju da traži Boga i da se umiri pred Njim. Ovakva vrsta molitve već je ušla u fazu istinskog razgovora sa Bogom.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „O primeni molitve”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 418

Najosnovnija znanja o molitvi:

1. Ne govori slepo sve što ti padne na pamet. Na tvom srcu mora postojati breme, odnosno, pri molitvi moraš imati cilj.

2. Molitva mora da sadrži Božje reči; ona mora biti zasnovana na rečima Božjim.

3. Kada se moliš, ne smeš da ponavljaš zastarele probleme. Tvoje molitve treba da se odnose na trenutne reči Božje, a u molitvi Bogu saopštavaj svoje najskrivenije misli.

4. Grupna molitva mora da se okreće oko središta, što je, nužno, sadašnje delo Svetoga Duha.

5. Svi ljudi treba da nauče posredničku molitvu. Ovo je i način pokazivanja obzira prema namerama Božjim.

Molitveni život pojedinca zasniva se na razumevanju značaja molitve i na osnovnom poznavanju molitve. Svakodnevno se često moli za svoje mane, moli se da promeniš svoju život-narav, i moli se na osnovu svog znanja o rečima Božjim. Svaka osoba treba da uspostavi sopstveni molitveni život, treba da se moli radi spoznaje reči Božjih, i treba da se moli da traži spoznavanje Božjeg dela. Razotkrij pred Bogom okolnosti u kojima živiš i budi realan, bez previše buke oko načina na koji se moliš, jer ono što je ključno jeste da stekneš istinsko razumevanje i da stvarno iskusiš Božje reči. Osoba koja teži ulasku u duhovni život mora biti sposobna da se moli na mnogo različitih načina. Tiha molitva, razmišljanje o rečima Božjim, saznavanje dela Božjeg – sve su to primeri svrsishodnog rada duhovne zajednice radi ulaska u normalan duhovni život, koji stalno poboljšava čovekova stanja pred Bogom i podstiče ga da sve više napreduje u životu. Ukratko, sve što radiš, bilo da jedeš i piješ reči Božje, tiho se moliš ili to objavljuješ na sav glas, ima za cilj da ti omogući da jasno uvidiš Božje reči, Njegovo delo i ono što On želi da u tebi postigne. Što je još važnije, sve što radiš usmereno je ka ostvarenju normi koje Bog zahteva, i uzdizanju života do novih visina. Minimalni standard koji Bog zahteva od čoveka jeste da čovek bude u stanju da pred Njim otvori svoje srce. Ako čovek preda svoje iskreno srce Bogu i ako govori ono što mu je zaista u srcu, tada je Bog voljan da deluje u njemu. Bog ne želi prevrtljivo ljudsko srce, već čisto i iskreno srce. Ako čovek Bogu ne govori iz srca, tada Bog neće pokrenuti čovekovo srce niti delovati u njemu. Zato je tokom molitve najvažnije da se Bogu obraćaš iz srca, da Mu pričaš o svojim manama ili pobunjeničkoj naravi, da Mu se potpuno otvoriš; samo tada će se Bog zainteresovati za tvoje molitve, dok će u suprotnom On sakriti Svoje lice od tebe. Minimalni standard za molitvu jeste da tvoje srce mora biti smireno pred Bogom i da se ne sme udaljiti od Boga. Može se dogoditi da tokom ove faze ne stekneš noviji ili viši uvid, ali tada molitvu moraš da koristiš zarad održavanja postojećeg stanja – ne smeš da nazaduješ. To je ono najmanje što moraš da postigneš. Ako ne možeš da postigneš čak ni to, onda to dokazuje da tvoj duhovni život nije na pravom putu. Kao rezultat toga, nećeš biti u stanju da se držiš svoje prvobitne vizije, izgubićeš veru u Boga, a tvoja odlučnost će se posledično raspršiti. Jedan od pokazatelja da li si ušao u duhovni život ili ne, jeste da proveriš da li su tvoje molitve na pravom putu. Nužno je da svi ljudi uđu u tu stvarnost; svi moraju da se svesno obučavaju za molitvu; ne da pasivno čekaju, već da svesno nastoje da ih Sveti Duh pokrene. Tek tada će biti ljudi koji istinski traže Boga.

Kada počneš da se moliš, nemoj sam sebi da postavljaš visoke zahteve i nemoj se nadati da ćeš sve postići jednim potezom. Ne možeš da postavljaš preterane zahteve, očekujući da ćeš čim otvoriš usta biti pokrenut od strane Svetoga Duha, da ćeš dobiti prosvećenje ili prosvetljenje ili da će te Bog obasuti blagodatima. To se neće desiti jer Bog ne čini natprirodne stvari. Bog uslišuje molitve ljudi onda kad On to želi, a ponekad ispituje tvoju veru kako bi video da li si Mu odan. Kada se moliš, moraš da veruješ, da budeš istrajan i odlučan. Većina ljudi već na samom početku obuke klone duhom, jer ih Sveti Duh nije pokrenuo. To tako ne može! Moraš biti istrajan; moraš da se usredsrediš na osećaj kako te Sveti Duh pokreće, i na traženje i istraživanje. Ponekad put tvoje prakse nije ispravan, a ponekad se tvoji lični motivi i predstave ne mogu održati pred Bogom, pa Božji Duh ne uspeva da te pokrene. Drugom prilikom, Bog posmatra jesi li Mu odan ili nisi. Ukratko, tokom obuke treba da platiš veću cenu. Otkriješ li da skrećeš sa puta svoje prakse, možeš da promeniš način na koji se moliš. Sve dok tražiš iskrenim srcem i žudiš za primanjem, Sveti Duh će te sigurno odvesti u ovu stvarnost. Ponekad se moliš iskrenim srcem ali ne osećaš da si naročito pokrenut. U takvim trenucima moraš se osloniti na veru, verujući da Bog pazi na tvoje molitve; nužno je da u svojim molitvama budeš istrajan.

Budi poštena osoba; moli se Bogu da te oslobodi lažljivosti koju nosiš u srcu. Stalno se pročišćavaj molitvom i neka te kroz molitvu Duh Božji pokreće. Na taj način će se tvoja narav postepeno promeniti. Istinski duhovni život je život molitve – to je život pokretanja od strane Svetog Duha. Proces u kome te Sveti Duh pokreće jeste proces u kome ljudska narav biva promenjena. Život onih koje Sveti Duh nije pokrenuo nije duhovni život, to je i dalje život ispunjen verskim obredima. U duhovni život su ušli samo oni koje Sveti Duh često pokreće i koje Sveti Duh prosvećuje i prosvetljuje. Dok se čovek moli, njegova narav se neprekidno menja. Što ga Duh Božji više pokreće, on postaje pozitivniji i pokorniji. Tako će i njegovo srce postepeno biti pročišćeno, a njegova narav će se postepeno promeniti. Takvo je dejstvo istinske molitve.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „O primeni molitve”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 419

Nijedan korak nije bitniji za pronicanje u Božje reči od umirivanja srca u Njegovom prisustvu. To je nauk kojem u ovom trenutku hitno treba da se posvete svi ljudi. Putevi ulaska u stanje smirenosti srca pred Bogom su sledeći:

1. Udalji svoje srce od spoljnih stvari. Budi u miru pred Bogom i moli Mu se sa nepodeljenom pažnjom.

2. Sa srcem koje je u miru pred Bogom, jedi i pij Božje reči i uživaj u njima.

3. Udubljuj se i sagledavaj Božju ljubav i u srcu duboko promišljaj Božje delo.

Najpre, počni sa stanovišta molitve. Moli se sa nepodeljenom pažnjom i u određeno vreme. Bez obzira na to koliko si u žurbi, koliko imaš obaveza ili šta te snalazi, redovno se moli svakog dana, jedi i pij Božje reči. Sve dok jedeš i piješ Božje reči, bez obzira na to kakvo ti je okruženje, veoma ćeš uživati u svom duhu i neće te remetiti ljudi, događaji, niti stvari koje te okružuju. Kada redovno sagledavaš Boga u svom srcu, ne smeta ti ono što se događa spolja. To znači posedovati rast. Počni molitvom: najplodonosnija je tiha molitva pred Bogom. Nakon toga, jedi i pij Božje reči, traži svetlost u Njegovim rečima tako što ćeš o njima duboko promišljati, nađi način da ih primeniš, spoznaj Božju svrhu u izgovaranju Njegovih reči i razumi ih bez odstupanja. U uobičajenim okolnostima, trebalo bi da ti je normalno da se u srcu približavaš Bogu, da sagledavaš Božju ljubav i promišljaš Božje reči, a da te ne remete spoljne stvari. Kada tvoje srce postigne određeni nivo mira, bićeš u stanju da ćutke razmišljaš, da u sebi sagledaš Božju ljubav i da Mu se istinski približiš, bez obzira na svoje okruženje, sve dok konačno ne doživiš trenutak u kojem ti u srcu naviru pohvale, a to je još bolje od molitve. Tada ćeš posedovati određeni rast. Ako si u stanju da postigneš gore opisana stanja, to će biti dokaz da ti je srce istinski u miru pred Bogom. Ovo je prva i osnovna lekcija. Tek kada ljudi nauče da budu u miru pred Bogom, Sveti Duh će moći da ih dotakne, da ih prosveti i prosvetli, i tek tada će moći da budu u istinskom zajedništvu sa Bogom, kao i da dokuče Božje namere i usmeravanje od strane Svetog Duha. Tada će stupiti na pravi put u svom duhovnom životu. Kada njihova obuka o životu pred Bogom dostigne određenu dubinu, i kada budu u stanju da se pobune protiv sebe, da sebe prezru i da žive u Božjim rečima, tada je njihovo srce istinski u miru pred Bogom. Moći prezreti, prokleti i pobuniti se protiv sebe rezultat je koji se postiže pomoću Božjeg dela i ljudi to ne mogu sami da izvedu. Prema tome, umirivanje srca pred Bogom jeste nauk kojem ljudi odmah treba da pristupe. Za neke ljude ne samo da je nemoguće da budu u miru pred Bogom, već ne umeju da umire svoje srce pred Bogom čak ni dok se mole. Ovo ne zadovoljava Božja merila! Ako tvoje srce ne može da bude u miru pred Bogom, može li Sveti Duh da te pokrene? Ako ne umeš da budeš u miru pred Bogom, pažnju će ti odvući nečiji dolazak ili razgovor, kao i postupci drugih ljudi, a u tom slučaju ne živiš u Božjem prisustvu. Ako je tvoje srce zaista u miru pred Bogom, neće te poremetiti ništa što se dešava u spoljašnjem svetu, niti će te zaokupiti ijedna osoba, događaj ili stvar. Ako možeš da uđeš u ovo stanje, onda će ta negativna stanja i sve negativne stvari – ljudske predstave, filozofije za ovozemaljsko ophođenje, nenormalni međuljudski odnosi, ideje i misli, i tako dalje – prirodno nestati. Zbog toga što uvek duboko promišljaš Božje reči, što ti se srce uvek približava Bogu i uvek si zaokupljen trenutnim Božjim rečima, te negativne stvari će otpasti od tebe, a da to ni ne primetiš. Kada te zaokupe nove i pozitivne stvari, neće biti mesta za one stare i negativne, stoga ne obraćaj pažnju na njih. Ne moraš da se trudiš da ih kontrolišeš. Treba da se usredsrediš na to da budeš u miru pred Bogom, da jedeš i piješ Božje reči i da u njima uživaš što više možeš, da što više pevaš himne u slavu Boga i da daš Bogu priliku da radi na tebi, jer Bog sada želi da On lično usavršava čoveka i da zadobije tvoje srce; Njegov Duh pokreće tvoje srce, i ako, sledeći usmeravanje Svetoga Duha, uspeš da živiš u Božjem prisustvu, udovoljićeš Bogu. Ako obratiš pažnju na to da živiš u Božjim rečima i više se uključiš u zajedništvo o istini da bi zadobio prosvećenje i prosvetljenje Svetoga Duha, onda će tê religiozne predstave i tvoja samopravednost i umišljenost sasvim nestati i znaćeš kako da se daješ za Boga, kako da Ga voliš i da Mu udovoljiš. I nećeš ni primetiti, a one stvari koje su izvan Boga potpuno će se raspršiti iz tvoje svesti.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „O smirivanju srca pred Bogom”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 420

Duboko promišljanje i molitva nad Božjim rečima dok jedemo i pijemo Njegove trenutne reči predstavljaju prvi korak do mira pred Bogom. Ako zaista možeš da budeš u miru pred Bogom, onda će prosvećenje i prosvetljenje Svetoga Duha biti sa tobom. Sav duhovni život se postiže tako što je čovek u miru u Božjem prisustvu. U molitvi, moraš biti u miru pred Bogom i samo tada te Sveti Duh može pokrenuti. Kada si u miru pred Bogom dok jedeš i piješ Njegove reči, možeš doživeti prosvećenje i prosvetljenje i postići istinsko razumevanje Božjih reči. Kada postigneš stanje mira u Božjem prisustvu kroz svoje uobičajene aktivnosti meditacije, zajedništva i približavanja Bogu u srcu, bićeš u stanju da uživaš u istinskoj bliskosti sa Bogom, da istinski razumeš Božju ljubav i Njegovo delo i da pokažeš pravo razumevanje prema Božjim namerama. Što si više u stanju da u uobičajenim okolnostima budeš u miru pred Bogom, to ćeš biti prosvetljeniji i bolje ćeš moći da razumeš sopstvenu iskvarenu narav, da uvidiš šta je to što ti nedostaje, šta je to u šta treba da zakoračiš, koju funkciju treba da obavljaš i koji su tvoji nedostaci. Sve ovo se postiže tako što čovek biva u miru u Božjem prisustvu. Ako zaista dosegneš dubinu u svom miru pred Bogom, moći ćeš da dokučiš izvesne tajne duha, da shvatiš šta Bog trenutno želi da izvrši u tebi, da dostigneš dublje razumevanje Božjih reči, da dokučiš srž Božjih reči, suštinu Božjih reči, biće Božjih reči, i moći ćeš da jasnije i preciznije uvidiš način da ih sprovedeš u delo. Ako ne uspeš da postigneš dovoljno dubok mir u svom duhu, Sveti Duh će te samo malo pokrenuti; osetićeš se jače iznutra i osetićeš više uživanja i mira, ali nećeš dokučiti ništa dublje. Rekao sam ranije: ako ljudi ne angažuju svaki atom svoje snage, biće im teško da čuju Moj glas i da vide Moje lice. Ovo se odnosi na postizanje dubine u čovekovom miru pred Bogom, a ne na površno ulaganje napora. Osoba koja zaista može da bude u miru u Božjem prisustvu u stanju je da se oslobodi svih svetovnih spona i Bog može da deluje u njoj. Svi oni koji nisu sposobni da budu u miru u Božjem prisustvu zasigurno su raskalašni i neobuzdani. Svi oni koji jesu sposobni da budu u miru pred Bogom pobožni su pred Njim i za Njim žude. Samo oni koji su u miru pred Bogom cene život, cene zajedništvo u duhu, žude za Božjim rečima, i streme ka istini. Ko god ne ceni bivanje u miru pred Bogom i ne sprovodi ga, tašt je i površan, privržen svetu i bez života; čak i ako kaže da veruje u Boga, to je samo deklarativno. Oni koje Bog konačno usavrši i upotpuni jesu ljudi koji mogu da budu u miru u Njegovom prisustvu. Stoga su oni koji su u miru pred Bogom počastvovani velikim blagoslovima. Ljudi koji u toku dana jedva nađu vremena da bi jeli i pili Božje reči, koji su zauzeti i zaokupljeni spoljnim stvarima i nedovoljno vrednuju život-ulazak – svi oni su licemeri bez izgleda za budući rast. Božji ljudi su oni koji mogu da budu u miru pred Bogom i da istinski razgovaraju sa Njim.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „O smirivanju srca pred Bogom”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 421

Da bi došao pred Boga i prihvatio Njegove reči kao svoj život, prvo moraš biti u miru pred Njim. Tek kada budeš u miru pred Bogom, On će te prosvetiti i podariti ti znanje. Što su ljudi više u miru pred Bogom, to su više u stanju da prime Božje prosvećenje i prosvetljenje. Zato je potrebno da ljudi budu pobožni i da veruju; samo tako ih Bog može usavršiti. Osnovna lekcija za ulazak u duhovni život jeste čovekov mir u Božjem prisustvu. Sva tvoja duhovna obuka će biti delotvorna samo ako si u miru u Božjem prisustvu. Ako tvoje srce nije sposobno da bude u miru pred Bogom, nećeš biti u stanju da primiš delo Svetoga Duha. Ako je tvoje srce u miru pred Bogom, bez obzira na to šta radiš, ti si neko ko živi u Božjem prisustvu. Ako je tvoje srce u miru pred Bogom i približava Mu se, bez obzira na to šta radiš, to dokazuje da si osoba koja je u miru pred Bogom. Ako, kada pričaš sa drugima ili hodaš, možeš da kažeš: „Moje srce se približava Bogu, nije usredsređeno na spoljašnje stvari i ja mogu da budem u miru pred Bogom”, onda si osoba koja je u miru pred Bogom. Nemoj se baviti ničim što tvoje srce odvlači ka spoljašnjim stvarima, niti ljudima koji tvoje srce odvajaju od Boga. Sve što može da ometa tvoje srce u približavanju Bogu ostavi po strani ili ga se kloni. To je od većeg značaja za tvoj život. Upravo sada je vreme za veliko delo Svetoga Duha, vreme kada Bog lično usavršava ljude. Ako u ovom trenutku ne možeš da budeš u miru pred Bogom, onda nisi neko ko se vratio pred Božji presto. Ako stremiš ka stvarima mimo Boga, On neće imati načina da te usavrši. Oni koji mogu da čuju takve Božje izjave, a ipak ne uspevaju da danas budu u miru pred Njim, ljudi su koji ne vole istinu i ne vole Boga. Ako nećeš sebe da ponudiš u ovom trenutku, šta čekaš? Ponuditi se znači umiriti srce pred Bogom. To bi bila iskrena ponuda. Svako ko sada istinski nudi srce Bogu siguran je da će ga Bog upotpuniti. Ništa, niti jedna stvar, ne može da te ometa; bilo da je reč o orezivanju, bilo da se suočavaš sa frustracijom ili neuspehom, tvoje srce uvek treba da je u miru pred Bogom. Bez obzira na to kako se ljudi ophode prema tebi, tvoje srce treba da bude u miru pred Bogom. Bez obzira na okolnosti sa kojima se susrećeš – da li su te zadesile nedaće, patnja, progon ili različite kušnje – tvoje srce uvek treba da bude u miru pred Bogom; to su putevi usavršavanja. Tek kada zaista budeš u miru pred Bogom, trenutne Božje reči će ti postati jasne. Onda ćeš moći da tačnije i bez odstupanja primenjuješ prosvetljenje i prosvećenje Svetoga Duha, da s većom jasnoćom dokučiš Božje namere koje će tvojoj službi dati jasniji pravac, da tačnije dokučiš pokretanje i usmeravanje od strane Svetoga Duha i da znaš da ćeš živeti pod vođstvom Svetoga Duha. Takvi rezultati se postižu kada je čovek zaista u miru pred Bogom. Kada ljudima nisu jasne Božje reči, ne slede put kojim ih sprovode u delo, ne uspevaju da dokuče Božje namere ili im nedostaju načela primene, to se dešava zato što njihovo srce nije u miru pred Bogom. Svrha bivanja u miru pred Bogom jeste u tome da čovek bude pedantan i pragmatičan, da traži preciznost i jasnoću u Božjim rečima i da konačno uspe da shvati istinu i spozna Boga.

Ako tvoje srce često nije u miru pred Bogom, On nema načina da te usavrši. Biti bez rešenosti isto je što i biti bez srca, a osoba bez srca ne može da bude u miru pred Bogom; takva osoba ne zna kolika dela Bog čini, koliko On govori, niti kako da sprovede u delo Božju volju. Zar to nije osoba bez srca? Može li osoba bez srca da bude u miru pred Bogom? Bog nema načina da usavrši ljude bez srca – oni se ne razlikuju od tovarnih životinja. Bog je govorio tako jasno i nedvosmisleno, pa ipak tvoje srce ostaje netaknuto, a ti lišen sposobnosti da budeš u miru pred Bogom. Zar nisi glupa zver? Neki ljudi zastrane dok vežbaju da budu u miru u Božjem prisustvu. Kada je vreme da kuvaju, ne kuvaju, a kada je vreme za kućne poslove, ni njih ne rade, već samo nastavljaju da se mole i meditiraju. Biti u miru pred Bogom ne znači ne kuvati, ne raditi kućne poslove i ne živeti svoj život; to pre znači biti kadar umiriti srce pred Bogom u svim normalnim stanjima i imati u srcu mesto za Boga. Kada se moliš, treba dolično da klekneš pred Boga da bi se pomolio; kada obavljaš kućne poslove ili pripremaš hranu, umiri srce pred Bogom, duboko promišljaj Božje reči ili pevaj himne. Bez obzira na to u kakvoj se situaciji nalaziš, treba da imaš sopstveni način primene, da činiš sve što možeš kako bi se približio Bogu i da svom snagom pokušaš da umiriš srce pred Bogom. Kada okolnosti dozvoljavaju, usrdno se moli; kada ne dozvoljavaju, u srcu se približi Bogu koji god zadatak da obavljaš. Kad možeš da jedeš i piješ Božje reči, jedi ih i pij; kad možeš da se moliš, moli se; kad možeš da sagledavaš Boga, sagledavaj Ga. Drugim rečima, daj sve od sebe da se osposobiš za ulazak u skladu sa svojim okruženjem. Neki ljudi mogu da budu u miru pred Bogom kada je sve u redu, ali čim se nešto dogodi, njihov um odluta. To nije stanje smirenosti pred Bogom. Ispravan način da se doživi mir pred Bogom jeste ovaj: čovekovo srce ne napušta Boga ni pod kakvim okolnostima, niti ga ometaju ljudi, događaji i stvari koje se nalaze spolja, i samo tada je čovek istinski u miru pred Bogom. Neki ljudi kažu da, kada se mole na skupovima, njihovo srce može da bude u miru pred Bogom, ali kada su u zajedništvu sa drugima, nisu sposobni da budu u miru pred Njim, a misli im divljaju. To nije stanje smirenosti pred Bogom. Danas je većina ljudi u tom stanju; njihova srca nisu sposobna da stalno budu u miru pred Bogom. Prema tome, morate uložiti više napora da se uvežbate u ovoj oblasti, morate zakoračiti, korak po korak, na pravi put životnog iskustva i otisnuti se putem na kojem ćete biti usavršeni od Boga.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „O smirivanju srca pred Bogom”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 422

Božje delo i reč imaju za cilj da dovedu do promene u vašoj naravi; Njegov cilj nije samo da zadobijete razumevanje ili znanje i da to bude dovoljno. Neko ko ima sposobnost shvatanja ne bi trebalo da ima poteškoća sa Božjim rečima, jer je većina Božjih reči izražena ljudskim jezikom, a On govori izuzetno jasno. Na primer, takva osoba je sposobna da sazna šta je to što Bog želi da ona razume i sprovodi u delo; to je nešto što bi normalan čovek koji ima sposobnost shvatanja trebalo da može da uradi. Naročito danas su Božje reči još jasnije i razumljivije; Bog je ukazao na mnoge stvari koje ljudi nisu uzimali u obzir, kao i na svakojaka stanja koja ljudi imaju. Njegove reči su sveobuhvatne i jasne poput svetlosti punog meseca. Tako da, sada kada su ljudima mnoga pitanja jasna i razumeju ih, preostaje im samo da Njegove reči sprovedu u delo. Ljudi moraju do detalja da dožive sve aspekte istine. Ljudi moraju konkretnije da istražuju i tragaju, a ne naprosto da i dalje čekaju da dobiju sve na gotovo. Ako tako nastave, postaće gotovani. Oni koji poznaju Božju reč, ali je ne sprovode u delo, jesu ljudi koji ne vole istinu i oni će naposletku biti eliminisani. To što se od vas traži da stvorite stil Petra iz devedesetih godina znači da svako od vas treba da primenjuje reč Božju, da ima istinski ulazak u svojim iskustvima i da sarađuje s Bogom kako bi zadobio još više i još veće prosvećenje, što će biti korisnije za vaš sopstveni život. Ako si pročitao mnogo Božjih reči, ali razumeš samo njihovo doslovno značenje i ne pokušavaš da ih doživiš kroz stvarna iskustva, onda nećeš spoznati Božje reči, i one za tebe neće biti život, već samo mrtve reči. A ako se držiš samo mrtvih reči, onda ne možeš da dokučiš suštinu Božjih reči, niti ćeš spoznati Njegove namere. Tek kada Njegove reči doživiš u svojim stvarnim iskustvima, otvoriće ti se duhovno značenje Božjih reči. Jedino kroz iskustvo možeš da dokučiš duhovno značenje mnogih istina i da otključaš tajne Božjih reči. Ako Božje reči ne sprovodiš u delo, onda, ma koliko jasno Bog govorio, sve što imaš u svojim rukama jesu prazne reči i doktrine, koje postaju tvoja verska pravila. Zar to nije upravo ono što su činili fariseji? Ako primenjujete i doživljavate Božju reč, ona za vas postaje praktična; ako ne tragate za tim da je primenjujete, onda je Božja reč za vas tek nešto više od legende o trećem nebu. Zapravo, proces verovanja u Boga je za vas proces doživljavanja Njegovih reči i proces u kom vas On zadobija. Da pojasnim, verovati u Boga znači spoznati i razumeti Njegove reči, te doživeti i proživeti Njegove reči; to je stvarnost vaše vere u Boga. Ako verujete u Boga samo se nadajući večnom životu, bez stremljenja ka sprovođenju Božjih reči u delo i ulasku u istina-stvarnost, onda ste svi vi budale. Bilo bi to kao da odete na gozbu i kao da samo posmatrate ukusna jela i beležite ih u mislima, a da zapravo nijedno ne okusite, niti išta pojedete ili popijete. Zar takav čovek ne bi bio budala?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Nakon što shvatite istinu, treba da je sprovodite u delo”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 423

U Božjim rečima se nalaze istine koje ljudi treba da poseduju, stvari koje su ljudima najblagotvornije i najkorisnije. One su okrepa i nasušna hrana koja je potrebna vašim telima, stvari koje pomažu ljudima da povrate svoju normalnu ljudskost i istine kojima ljudi treba da budu opremljeni. Što više primenjujete Božje reči, to će vaš život brže rasti; što više primenjujete Božje reči, to će vam istina postajati jasnija. Kako vaš rast bude veći, jasnije ćete videti stvari iz duhovnog carstva i imaćete više snage da savladate Sotonu. Kada budete primenjivali Božje reči razjasniće vam se veliki deo istine koji ne razumete. Većina ljudi se zadovoljava pukim razumevanjem doslovnog aspekta Božjih reči i usredsređuje se na opremanje doktrinama umesto na doživljavanje i dublju primenu – zar to nije put fariseja? Može li se ovakvim postupanjem zadobiti stvarnost izjave: „imati Božje reči kao svoj život”? Čovekov život može da raste jedino sprovođenjem Božjih reči u delo; on ne raste naprosto od njihovog čitanja. Ako veruješ da ćeš, dokle god razumeš Božje reči, imati život i rast, onda je tvoje shvatanje iskrivljeno. Istinsko razumevanje Božjih reči postiže se kada sprovodiš istinu u delo; moraš da razumeš da se „istina može razumeti jedino njenom primenom”. Danas, nakon čitanja Božjih reči, možeš samo da kažeš da si svestan Božjih reči, ali ne možeš reći da ih razumeš. Neki kažu da čovek prvo mora da razume istinu pre nego što može da je primeni, ali to je samo delimično tačno, a ne i potpuno ispravno. Pre nego što spoznaš određenu istinu, to je trenutak kada tu istinu još nisi doživeo. Osećaj da razumeš istinu kada o njoj slušaš u propovedi nije istinsko razumevanje – to je samo usvajanje doslovnog aspekta te istine, bez razumevanja njenog pravog značenja. Samo poznavanje površinskog sloja istine ne znači da zapravo razumeš istinu niti da imaš znanje o njoj; pravo značenje istine proizlazi iz njenog doživljavanja. Prema tome, istinu možeš da razumeš samo kada je doživiš, i jedino kroz iskustvo možeš da dokučiš njene skrivene delove. Jedino produbljivanjem svog iskustva možeš da dokučiš prava značenja istine i da razumeš njenu suštinu. Zato tek kada imaš istinu, možeš slobodno da koračaš svetom. Ako nemaš istinu, čak ni članovi tvoje porodice ti se neće povinovati, a još manje ćeš moći da navedeš mnoštvo religioznih ljudi da ti se povinuju. Bez istine si poput lepršave pahulje, ali sa istinom možeš da budeš srećan i slobodan, i niko ne može da te napadne. Ma koliko da je neka teorija snažna, ona ne može da nadvlada istinu. Uz istinu, možeš da prevrneš nebo i zemlju i da pomeraš planine i mora; bez istine, čak bi i crvi mogli da poruše tvoj grad. To je očigledna činjenica.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Nakon što shvatite istinu, treba da je sprovodite u delo”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 424

Danas je od ključne važnosti da primenite istinu nakon što je spoznate i da se opremite pravim značenjem još više istina. To je ono što zaista treba da postignete. Umesto da samo nastojiš da druge navedeš da slušaju tvoje reči, treba da ih navedeš da poslušaju ono što primenjuješ. To je ono što je zaista smisleno. Šta god da te zadesi, na koga god da naiđeš, moći ćeš da budeš postojan samo ako imaš istinu. Sve Božje reči imaju za cilj da ljude ožive, a ne da ih usmrte. Ako nakon čitanja Božjih reči ne oživiš, već ostaneš mrtav, onda nešto nije u redu s tobom. Ako si posle nekog vremena pročitao mnogo Božjih reči i čuo mnogo propovedi koje imaju stvarnost, ali se tvoje mrtvo stanje i dalje nije promenilo, onda to dokazuje da ti nisi neko ko ceni istinu, niti si neko ko stremi ka istini. Kad biste zaista imali srce koje stremi ka zadobijanju Boga, ne biste se usredsređivali na opremanje doktrinama i na držanje lekcija drugima pomoću uzvišenih doktrina, već biste se umesto toga usredsredili na doživljavanje Božjih reči i na sprovođenje istine u delo. Zar to nije upravo ono u šta sada treba da nastojite da uđete?

Postoji vremensko ograničenje za delo koje Bog obavlja na čoveku – kakvi rezultati se mogu postići ako ne sarađuješ s Njim? Zašto Bog uvek traži od vas da Njegove reči sprovodite u delo nakon što ih razumete? To pokazuje da, nakon što vam Bog otkrije Svoje reči, sledeći korak je da ih vi sprovedete u delo. Dok ove reči sprovodite u delo, Bog obavlja dalji korak dela, prosvećujući vas i usmeravajući. Stvari se na taj način ostvaruju. Sve Božje reči pomažu ljudima da rastu u životu; u njima nema elementa koji navodi ljude da zastrane, niti ijednog dela koji navodi ljude da postanu negativni. Kažeš da si čitao Božje reči i sprovodio ih u delo, ali i dalje nisi primio nikakvo delo od Svetog Duha. Tvoje reči bi mogle da prevare samo dete. Drugi ljudi možda ne bi znali da li su tvoje namere ispravne, ali misliš li da je moguće da Bog to ne bi znao? Zašto drugi primaju prosvećenje Svetog Duha sprovođenjem Božjih reči u delo? Zašto ti ne primaš prosvećenje Svetog Duha kada sprovodiš Njegove reči u delo? Može li Bog imati telesna osećanja? Ako su tvoje namere zaista ispravne i ako sarađuješ, onda će Duh Božji biti s tobom. Neki ljudi uvek žele da pobodu sopstvenu zastavu, ali zašto im Bog ne dopušta da se uzdignu i vode crkvu? Neki ljudi naprosto obavljaju svoju funkciju i vrše svoje dužnosti, i pre nego što to i shvate, Bog ih smatra dostojnim. Kako je to moguće? Bog ispituje najveće dubine čovekovog srca, a ljudi koji streme ka istini moraju to da čine sa ispravnim namerama. Ljudi koji nemaju ispravne namere zasigurno ne mogu biti postojani. Najosnovnija stvar kojoj treba da stremite jeste da dopustite da Božja reč deluje u vama – drugim rečima, da imate istinsko razumevanje Božje reči tokom njene primene. Možda je vaša sposobnost shvatanja Božje reči slaba, ali kroz vaše primenjivanje Njegove reči, On može da nadoknadi taj nedostatak, tako da ne samo da morate znati mnoge istine, već je još važnije da ih primenjujete. To je ono najvažnije i ne može se zanemariti. Isus je pretrpeo mnoga poniženja i mnogo patnje tokom Svoje trideset tri i po godine. On je toliko patio naprosto zato što je sprovodio istinu u delo, u svemu sledio volju Božju i jedino vodio računa o Božjim namerama. Da je samo poznavao istinu, a da je nije sprovodio u delo, On ne bi prošao kroz tu patnju. Da je Isus sledio učenja Jevreja i da je sledio fariseje, onda ne bi patio. Iz Isusovih dela možeš da naučiš da se ishodi Božjeg dela na čoveku postižu kroz čovekovu saradnju, i to je nešto što morate da prepoznate. Da li bi Isus patio onako kako je patio na krstu da nije sprovodio istinu u delo? Da li bi mogao da se moli sa takvom tugom da nije postupao u skladu sa Božjim željama? Prema tome, treba da patite zarad sprovođenja istine u delo; to je vrsta patnje kroz koju čovek treba da prođe.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Nakon što shvatite istinu, treba da je sprovodite u delo”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 425

U praksi, pridržavanje zapovesti treba da bude povezano sa sprovođenjem istine u delo. Dok se pridržavamo zapovesti, moramo primenjivati istinu. Kada primenjujemo istinu, ne smemo kršiti načela zapovesti, niti se protiviti zapovestima; moraš učiniti sve što Bog zahteva od tebe. Pridržavanje zapovesti i primenjivanje istine su međusobno povezane, a ne protivrečne aktivnosti. Što više primenjuješ istinu, sve si sposobniji da se držiš suštine zapovesti. Što više primenjuješ istinu, to ćeš bolje razumeti Božju reč onako kako je izražena u zapovestima. Primenjivanje istine i pridržavanje zapovesti nisu protivrečne radnje – one su međusobno povezane. U početku, tek pošto je čovek počeo da se pridržava zapovesti, mogao je primenjivati istinu i dostići prosvetljenje od Duha Svetoga, ali to nije bila prvobitna Božja namera. Bog zahteva od tebe da Ga svim srcem obožavaš, a ne samo da se dobro ponašaš. Međutim, ti se moraš držati zapovesti, barem površno. Postepeno, kroz iskustvo, nakon što steknu jasnije razumevanje Boga, ljudi će prestati da se bune protiv Njega i da mu se opiru, i više neće nimalo sumnjati u Njegovo delo. Samo tako ljudi mogu da se drže suštine zapovesti. Prema tome, isključivo pridržavanje zapovesti, bez primenjivanja istine, neefikasno je i ne predstavlja istinito obožavanje Boga, jer ti još nisi dostigao pravi rast. Pridržavanje zapovesti bez istine znači samo strogo pridržavanje pravila. Pri takvom postupanju, zapovesti bi postale tvoj zakon koji ti ne bi pomogao da rasteš u životu. Naprotiv, one bi postale tvoje breme, i vezale bi te čvrsto kao zakoni Starog Zaveta, uzrokujući da izgubiš prisustvo Svetog Duha. Dakle, samo primenjivanjem istine možeš se delotvorno pridržavati zapovesti, a pridržavaš se zapovesti da bi primenjivao istinu. U procesu pridržavanja zapovesti, još više istina ćeš sprovesti u delo, a primenjivanjem istine steći ćeš još dublje razumevanje šta zapovesti zapravo znače. Svrha i smisao koji stoje iza Božjeg zahteva da se čovek pridržava zapovesti nije samo u tome da čoveka navede da sledi pravila, kako on možda umišlja; to više ima veze sa njegovim život-ulaskom. Stepen tvog rasta u životu diktira stepen do kojeg ćeš biti u stanju da se pridržavaš zapovesti. Iako su zapovesti namenjene čoveku da bi ih se držao, njihova suština postaje očigledna tek kroz čovekovo životno iskustvo. Većina ljudi pretpostavlja da valjano pridržavanje zapovesti znači da su one „potpuno pripremljene, a sve što ostaje da se uradi jeste da ih ljudi slede”. Ovo je ekstravagantna vrsta ideje i nije u skladu sa Božjom namerom. Oni koji govore takve stvari ne žele da napreduju, i žude za telom. To je besmislica! To nije u skladu sa stvarnošću! Nije Božja namera samo da se primenjuje istina bez stvarnog pridržavanja zapovesti. Oni koji to rade su bogalji; oni su kao ljudi kojima nedostaje noga. Jednostavno se pridržavati zapovesti kao da se pridržavamo pravila, a da ipak ne posedujemo istinu – ni to nije u stanju da udovolji Božjoj nameri; kao oni kojima nedostaje oko, tako i ljudi koji to rade pate od nekog oblika invaliditeta. Može se reći da, ako se valjano držiš zapovesti i stekneš jasno razumevanje praktičnog Boga, onda ćeš posedovati istinu; relativno govoreći, steći ćeš pravi rast. Ako primenjuješ istinu koju treba da primenjuješ, ujedno ćeš se pridržavati i zapovesti, a ove dve stvari nisu u suprotnosti jedna sa drugom. Primenjivanje istine i pridržavanje zapovesti su dva sistema i oba su integralni delovi životnog iskustva pojedinca. Iskustvo pojedinca treba da integriše pridržavanje zapovesti i primenjivanje istine, a ne da ih razdvaja. Međutim, postoje i razlike i veze između ove dve stvari.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Pridržavanje zapovesti i primenjivanje istine”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 426

Proglašenje zapovesti u novom dobu svedočanstvo je činjenice da su svi ljudi u ovom toku, svi oni koji danas čuju Božji glas, ušli u novo doba. Ovo je novi početak za Božje delo, kao i početak poslednjeg segmenta dela Božjeg plana upravljanja od šest hiljada godina. Zapovesti novog doba simbolizuju ulazak Boga i čoveka u carstvo novog neba i nove zemlje, i to da će Bog, baš kao što je Jahve radio među Izraelićanima i Isus među Jevrejima, obaviti više praktičnog rada i još veće i značajnije delo na zemlji. One takođe simbolizuju da će ova grupa ljudi dobijati sve veće i značajnije naloge od Boga, i da će ih On snabdevati, hraniti, izdržavati, starati se o njima i štititi ih na praktičan način, da će im dati još više praktične obuke, i da će ih Božja reč orezati, lomiti i oplemenjivati. Značaj zapovesti novog doba je prilično dubok. One sugerišu da će se Bog zaista pojaviti na zemlji, odakle će osvojiti čitav univerzum, otkrivajući svu Svoju slavu u telu. One takođe sugerišu da će praktični Bog obaviti praktičniji rad na zemlji kako bi usavršio sve Svoje izabrane. Štaviše, Bog će sve na zemlji izvršiti rečima, i objaviće naredbu da će se „ovaploćeni Bog uzdići do najvećih visina i biće poštovan kao veliki, i svi će narodi i sve nacije kleknuti da se poklone Bogu, koji je poštovan kao veliki”. Iako su zapovesti novog doba namenjene čoveku da ih se pridržava, i iako je to čovekova dužnost i obaveza, značenje koje one predstavljaju suviše je duboko da bi se u potpunosti izrazilo u jednoj ili dve reči. Zapovesti novog doba zamenjuju zakone Starog zaveta i uredbe Novog zaveta koje su objavili Jahve i Isus. Ovo je dublja lekcija, a ne tako jednostavna stvar kao što ljudi mogu misliti. Postoji aspekt od praktičnog značaja za zapovesti novog doba: one služe kao spoj između Doba blagodati i Doba carstva. Zapovesti novog doba stavljaju tačku na sva iskustva i uredbe starog doba, kao i na sva iskustva iz doba Isusa i onih pre njega. One dovode čoveka u područje prisustva jednog praktičnijeg Boga, dozvoljavajući mu da počne da se usavršava od Njega lično; one su početak puta savršenstva. Dakle, treba da imate ispravan stav prema zapovestima novog doba, a ne da ih nasumično sledite, niti da ih prezirete. Zapovesti novog doba stavljaju snažan naglasak na određenu tačku: da će čovek obožavati Samog praktičnog Boga današnjice, što podrazumeva praktičnije potčinjavanje suštini Duha. Zapovesti takođe naglašavaju princip po kome će Bog suditi da li je čovek kriv ili pravedan nakon što se On manifestuje kao Sunce pravednosti. Zapovesti je lakše razumeti nego ih sprovesti u delo. Iz ovoga se može videti da, ako Bog želi da usavrši čoveka, onda On to mora da učini Svojim sopstvenim rečima i vođstvom, a čovek ne može postići savršenstvo samo putem sopstvene urođene inteligencije. Da li čovek može da se pridržava zapovesti novog doba ili ne, zavisi od njegovog znanja o praktičnom Bogu. Prema tome, da li možeš da se pridržavaš zapovesti ili ne nije pitanje koje će se rešiti za nekoliko dana. Ovo je veoma duboka lekcija koju treba naučiti.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Pridržavanje zapovesti i primenjivanje istine”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 427

Primena istine je put kojim čovekov život može da raste. Ako ne primenjujete istinu, onda vam neće ostati ništa osim teorije i nećete imati stvarni život. Istina je simbol čovekovog rasta, a da li ti primenjuješ istinu ili ne zavisi od toga da li imaš istiniti rast ili ne. Ako ne primenjuješ istinu, ako ne postupaš ispravno ili ako si pod vlašću osećanja i brineš o svom telu, onda si daleko od toga da se pridržavaš zapovesti. Ovo je najdublja od svih lekcija. U svakom dobu postoje mnoge istine u koje ljudi treba da uđu i razumeju ih, ali u svakom dobu takođe postoje različite zapovesti koje prate te istine. Istine koje ljudi primenjuju, kao i zapovesti kojih se pridržavaju, odnose se na određeno doba. Svako doba ima svoje istine koje treba primenjivati i zapovesti kojih se treba pridržavati. Međutim, u zavisnosti od različitih zapovesti koje je proglasio Bog – to jest, u zavisnosti od različitih doba – cilj i efekat čovekovog primenjivanja istine se srazmerno razlikuju. Može se reći da zapovesti služe istini, a da istina postoji da bi održavala zapovesti. Ako postoji samo istina, onda neće biti promena u Božjem delu o kojima bi se govorilo. Međutim, pozivajući se na zapovesti, čovek može da identifikuje obim trendova u delu Svetog Duha, i može da spozna doba u kome Bog deluje. U religiji postoji mnogo ljudi koji mogu da primenjuju istine koje su primenjivali ljudi u Doba zakona. Međutim, oni ne poseduju zapovesti novog doba, niti ih se mogu držati. Oni i dalje posmatraju stare puteve i ostaju nalik praiskonskim ljudima. Njih ne prate nove metode rada, niti mogu da vide zapovesti novog doba. Kao takvi, oni nemaju Božje delo. Kao da imaju samo praznu ljusku od jajeta; ako unutra nema pilića, onda nema ni duha. Tačnije rečeno, to znači da nemaju život. Takvi ljudi još nisu ušli u novo doba, već su zaostali mnogo koraka. Stoga je beskorisno imati istine iz starijih vremena, a nemati zapovesti novog doba. Mnogi od vas primenjuju današnju istinu, ali ne drže se njenih zapovesti. Ništa nećete dobiti, a istina koju primenjujete biće bezvredna i besmislena i Bog vas neće pohvaliti. Istina se mora primenjivati u okviru parametara metoda sadašnjeg dela Svetog Duha; to se mora učiniti kao odgovor na glas praktičnog Boga danas. Ako se tako ne radi, sve je ništavno, slično pokušaju izvlačenja vode pomoću bambusove korpe. U tome je i praktični smisao proglašavanja zapovesti novog doba. Ako ljudi žele da se pridržavaju zapovesti, u najmanju ruku treba da spoznaju i da se ne zbunjuju oko Boga koji se javlja u telu praktično. Drugim rečima, ljudi treba da shvate principe poštovanja zapovesti. Pridržavati se zapovesti ne znači slediti ih nasumično ili proizvoljno, već znači pridržavati ih se utemeljeno, sa ciljem i principima. Prva stvar koju treba postići jeste da vaše vizije budu jasne. Ako potpuno razumeš delo Svetog Duha u sadašnjem vremenu, i ako uđeš u današnje metode rada, onda ćeš prirodno steći jasno razumevanje pridržavanja zapovesti. Ako dođe dan kada ćeš prozreti suštinu zapovesti novog doba i biti u stanju da se pridržavaš zapovesti, tada ćeš biti usavršen. Ovo je praktični značaj primenjivanja istine i pridržavanja zapovesti. Da li možeš da primenjuješ istinu ili ne zavisi od toga kako vidiš suštinu zapovesti novog doba. Delo Svetog Duha će se neprestano javljati čoveku i Bog će zahtevati sve više i više od čoveka. Stoga će se istine koje čovek zaista sprovodi u delo dalje umnožavati i postajaće sve veće, a efekti pridržavanja zapovesti postaće dublji. Stoga, morate istovremeno primenjivati istinu i držati se zapovesti. Niko ne treba da zanemari ovu stvar; neka nova istina i nove zapovesti započnu istovremeno u ovom novom dobu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Pridržavanje zapovesti i primenjivanje istine”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 428

Mnogi ljudi mogu pomalo da pričaju o praksi i o svojim ličnim utiscima, ali većina toga je prosvetljenje koje su stekli na osnovu reči drugih ljudi. To uopšte ne uključuje ništa iz njihove lične prakse, niti uključuje ono što vide iz svojih iskustava. Ispitao sam ovu temu ranije; nemojte misliti da ja ništa ne znam. Ti si samo papirnati tigar, a ipak govoriš o zauzdavanju Sotone, o svedočanstvu pobede i o životu po Božjem liku? Sve su to besmislice! Da li misliš da su sve reči koje je Bog danas izgovorio zato da bi se ti divio? Tvoja usta govore o pobuni protiv starog sebe i primenjivanju istine u delo, ali tvoje ruke vrše druge radnje, a tvoje srce smišlja druge planove – kakva si ti to osoba? Zašto tvoje srce i tvoje ruke nisu jedno te isto? Toliko mnogo propovedanja pretvorilo se u prazne reči; zar to nije srceparajuće? Ako nisi u stanju da sprovedeš Božju reč u delo, to dokazuje da još nisi ovladao načinom na koji deluje Sveti Duh, da još nisi prihvatio delo Svetog Duha u sebi i da još nisi bio pod Njegovim vođstvom. Ako kažeš da si samo u stanju da razumeš reč Božju, ali nisi u stanju da je primeniš u delo, onda si ti osoba koja ne voli istinu. Bog ne dolazi da spasi ovakvu osobu. Isus je pretrpeo ogromnu patnju kada je bio razapet da bi spasao grešnike, da bi spasao siromašne i da bi spasao sve te ponizne ljude. Njegovo raspeće je služilo kao prinošenje greha kao žrtve. Ako ne možeš da primenjuješ Božju reč, onda treba da odeš što pre možeš; ne zadržavaj se u Božjoj kući kao parazit. Mnogim ljudima je čak teško da prestanu da rade stvari koje su nedvosmisleno opiranje Bogu. Zar oni ne traže smrt? Kako mogu da govore o ulasku u Božje carstvo? Da li bi imali smelosti da vide Božje lice? Jedeš hranu koju ti Bog obezbeđuje, radiš pogrešne stvari koje se protive Bogu, zlonameran si, podmukao i spletkaroš, čak i dok ti Bog dozvoljava da uživaš u blagoslovima koje ti je dao – zar ne osetiš kako ti gore dlanovi kada ih primiš? Zar ne osećaš da ti lice crveni? Pošto si uradio nešto protivno Bogu, doveo do toga da se planovi „pokvare”, zar se ne osećaš uplašeno? Ako ne osećaš ništa, kako možeš govoriti o nekoj budućnosti? Već odavno za tebe nije bilo budućnosti, pa koja veća očekivanja još možeš imati? Ako kažeš nešto besramno, a ne osetiš prekor, a tvoje srce nije svesno toga, zar to ne znači da te je Bog već napustio? Govoriti i ponašati se snishodljivo i neobuzdano postalo je tvoja priroda; kako te ikada Bog može usavršiti ako ovako postupaš? Da li bi bio u stanju da prođeš svet uzduž i popreko? Koga bi ubedio? Oni koji poznaju tvoju pravu prirodu držali bi se po strani. Zar ovo nije Božja kazna? Sve u svemu, ako se samo priča, a nema primene, nema ni razvoja. Iako Sveti Duh možda deluje na tebe dok govoriš, ako ne primenjuješ to, Sveti Duh će prestati da deluje. Ako nastaviš tako dalje, kako može biti uopšte govora o budućnosti ili predavanju celog bića Božjem delu? Ti samo možeš da govoriš o prinošenju celog svog bića, a ipak Mu nisi dao svoje pravo bogoljubivo srce. Sve što On prima od tebe su prazne reči; nije Mu data tvoja namera da primenjuješ istinu. Da li bi ovo mogao biti tvoj stvarni rast? Ako bi tako nastavio, kada bi te Bog usavršio? Zar se ne osećaš zabrinuto zbog svoje mračne i sumorne budućnosti? Zar ne osećaš da je Bog izgubio nadu u tebe? Zar ne znaš da Bog želi da usavrši još novih ljudi? Da li se stare stvari mogu same održati? Danas ne obraćaš pažnju na Božje reči: Čekaš li da to sutra uradiš?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Onaj koji postigne spasenje je onaj koji je voljan da primenjuje istinu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 429

To što uzimaš Božje reči i u stanju si da ih s drskošću objasniš ne znači da poseduješ stvarnost; stvari nisu tako jednostavne kao što misliš. Posedovanje stvarnosti nije nešto što kažeš, već nešto što proživljavaš. Tek kada Božje reči postanu tvoj život i tvoje prirodno ispoljavanje, moći će da se kaže da poseduješ stvarnost i tek tada može da se računa da si zadobio istinsko razumevanje i stvarni rast. Biti u stanju da izdržiš iskušenja tokom dugog vremenskog perioda i da proživiš obličje koje ispunjava Božje zahteve – ne pretvarajući se, već prirodno to otkrivajući – samo to se računa kao istinsko posedovanje stvarnosti i posedovanje života. Dozvoli Mi da upotrebim primer kušnje služitelja koji je svima poznat: svako može da ponudi najuzvišenije teorije o služiteljima i svako ima pristojno razumevanje o toj temi; oni govore o tome i svaki govor nadmašuje prethodni, kao da se radi o takmičenju. Međutim, ako čovek nije prošao neku veću kušnju, onda je veoma teško reći da daje dobro svedočanstvo. Ukratko, čovekovo proživljavanje još uvek je veoma manjkavo, potpuno suprotno njegovom shvatanju. Dakle, ono tek treba da postane čovekov stvarni rast i još uvek nije čovekov život. Pošto se čovekovo razumevanje nije ostvarilo, njegov rast je još uvek kao zamak sagrađen na pesku, koji je nestabilan i svakog trenutka može da se uruši. Čovek poseduje isuviše malo stvarnosti; gotovo je nemoguće naći bilo kakvu stvarnost u čoveku. Premalo je stvarnosti koju čovek prirodno ispoljava, a sva stvarnost koju on proživljava je iznuđena. To je razlog zašto kažem da čovek ne poseduje stvarnost. Iako ljudi tvrde da se njihovo bogoljubivo srce nikada ne menja, to je naprosto ono što govore pre nego što se suoče sa kušnjama. Kada se jednog dana iznenada suoče sa njima, stvari o kojima govore ponovo će izgubiti dodir sa stvarnošću, a to će iznova dokazati da čovek ne poseduje stvarnost. Može se reći da kad god naiđeš na stvari koje se ne uklapaju u tvoje predstave i koje zahtevaju da ostaviš sebe po strani, te stvari su tvoje kušnje. Pre nego što se Božja namera otkrije, svako je stavljen na rigoroznu probu i ogromnu kušnju. Možeš li to da dokučiš? Kada Bog želi da kuša ljude, On im uvek dozvoljava da donose svoje odluke pre nego što se otkrije prava istina. To znači da kada Bog podvrgava čoveka kušnjama, On ti nikada neće reći istinu; to je način na koji se ljudi razotkrivaju. To je jedan od načina na koji Bog obavlja Svoje delo, da vidi da li poznaješ Boga današnjice, kao i da li poseduješ bilo kakvu stvarnost. Da li si zaista oslobođen sumnji po pitanju Božjeg dela? Da li ćeš zaista moći da budeš postojan kada dođe do velike kušnje? Ko se usuđuje da kaže: „Garantujem da neće biti problema”? Ko se usuđuje da ustvrdi: „Drugi možda sumnjaju, ali ja nikada neću”? Baš kao i kada je Petar bio podvrgnut kušnjama: uvek se hvalio pre nego što bi istina bila otkrivena. To nije lična mana svojstvena Petru; to je najveća poteškoća sa kojom se trenutno suočava svaki čovek. Ako bih posetio nekoliko mesta ili posetio nekoliko braće i sestara da vidim kakvo je vaše razumevanje današnjeg Božjeg dela, vi biste sigurno imali da kažete mnogo o onome što znate i činilo bi se da nemate baš nikakvih sumnji. Ako bih te pitao: „Da li zaista možeš da utvrdiš da delo današnjice obavlja Sȃm Bog? Bez ikakve sumnje?” ti bi sigurno odgovorio: „Bez ikakve sumnje, to je delo koje obavlja Duh Božji.” Kada bi jednom odgovorio na takav način, sigurno ne bi osetio ni trunku sumnje, a čak bi se osećao i prilično zadovoljno, misleći da si zadobio malo stvarnosti. Oni koji imaju sklonost da shvataju stvari na ovaj način jesu ljudi koji poseduju manje stvarnosti; što više neko misli da ju je stekao, manje će moći da bude postojan kada se suoči s kušnjama. Teško onima koji su nadmeni i uobraženi i teško onima koji ne spoznaju sebe; takvi ljudi imaju vešt jezik, a ipak prolaze najgore kada svoje reči sprovedu u delo. Na najmanji znak nevolje, ti ljudi počinju da sumnjaju, a pomisao na odustajanje im se neprimetno uvlači u um. Oni ne poseduju nikakvu stvarnost; oni samo imaju teorije koje su iznad religije, bez ikakve stvarnosti koju Bog sada zahteva. Najviše se gnušam onih koji samo govore o teoriji, a ne poseduju nikakvu stvarnost. Najglasniji su kada obavljaju svoj posao, ali čim se suoče sa stvarnošću, raspadaju se. Zar to ne pokazuje da ti ljudi ne poseduju stvarnost? Bez obzira na to koliko vetar i talasi divljaju, ako možeš da ostaneš na nogama i ne dozvoliš da ti ni trunka sumnje ne uđe u um, i ako možeš da budeš postojan i da istraješ bez poricanja, čak i kada više nikoga ne bude bilo, onda će se računati da imaš istinsko razumevanje i da zaista poseduješ stvarnost. Ako se okrećeš kako vetar duva – ako slediš većinu i naučiš da ponavljaš tuđe reči kao papagaj – onda bez obzira na to koliko si rečit, to neće biti dokaz da poseduješ stvarnost. Stoga, predlažem da ne žuriš sa izvikivanjem praznih reči. Da li znaš šta će Bog učiniti? Ne ponašaj se kao još jedan Petar, da se ne bi osramotio i izgubio sposobnost da držiš glavu visoko; to nikome neće doneti korist. Većina ljudi nema pravi rast. Iako je Bog obavio veliki posao, On ljudima nije doneo stvarnost; tačnije rečeno, On nikada nikoga nije lično grdio. Neke ljude su takve kušnje razotkrile, sa njihovim grešnim rukama koje se protežu sve dalje i dalje, misleći da je lako okoristiti se od Boga, da mogu da rade šta god žele. Pošto nisu u stanju da izdrže čak ni ovakvu vrstu kušnje, izazovnije kušnje za njih ne dolaze u obzir, kao ni posedovanje stvarnosti. Zar oni ne pokušavaju samo da prevare Boga? Posedovanje stvarnosti nije nešto što se može odglumiti, niti je stvarnost nešto što možeš da stekneš poznavajući je. Zavisi od tvog stvarnog rasta, kao i od toga da li možeš da izdržiš sve kušnje. Da li ti je to jasno?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Samo je primena istine posedovanje stvarnosti”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 430

Bog ne zahteva od ljudi puku sposobnost da govore o stvarnosti; to bi bilo isuviše lako, zar ne? Zašto onda Bog govori o život-ulasku? Zašto On govori o preobraženju? Ako su ljudi sposobni samo za praznu priču o stvarnosti, mogu li oni onda da postignu preobraženje svoje naravi? Obučavanje grupe ljudi da postanu dobri vojnici carstva ne znači obučavati ih da postanu ljudi koji mogu samo da govore o stvarnosti ili koji mogu da se hvale; umesto toga, to znači obučavati ih da postanu ljudi koji u svakom trenutku mogu da proživljavaju Božje reči, da ostanu nepopustljivi bez obzira na prepreke s kojima se suočavaju i da u svakom trenutku žive prema Božjim rečima i da se ne vraćaju u svet. To je stvarnost o kojoj Bog govori; to je Božji zahtev prema čoveku. Stoga, stvarnost o kojoj Bog govori ne smatrajte preterano jednostavnom. Puko prosvećenje od Svetog Duha nije isto što i posedovanje stvarnosti. To nije čovekov rast – to je blagodat Božja kojoj čovek ništa ne doprinosi. Svaka osoba mora da izdrži Petrove patnje i, štaviše, da poseduje Petrovu slavu koju će proživeti nakon što zadobije Božje delo. Samo se to može nazvati stvarnošću. Nemoj misliti da poseduješ stvarnost samo zato što možeš da pričaš o njoj; to je zabluda. Takve misli nisu u skladu sa Božjim namerama i nemaju pravo značenje. Nemoj više da govoriš takve stvari – prestani sa takvim izrekama! Svi oni koji imaju apsurdno razumevanje Božje reči jesu nevernici. Nemaju nikakvog pravog znanja, a još manje pravi rast; to su neznalice kojima nedostaje stvarnost. Drugim rečima, svi oni koji žive izvan suštine Božjih reči jesu nevernici. Oni koje ljudi smatraju nevernicima jesu zveri u Božjim očima, a oni koje Bog smatra nevernicima jesu ljudi koji ne žive prema Božjim rečima. Stoga se može reći da su nevernici oni koji ne poseduju stvarnost Božjih reči i koji ne uspevaju da prožive Njegove reči. Božja želja je da učini da svi prožive stvarnost Njegovih reči – ne samo da svi govore o stvarnosti, već da, pored toga, omogući svima da prožive stvarnost Njegovih reči. Stvarnost koju čovek opaža je previše površna; ona nema vrednost i ne može da udovolji Božjim namerama. Nevažna je i nije ni vredna pomena. Nedostaje joj previše toga i daleko je od merila koja Bog zahteva. Svako od vas će biti podvrgnut velikom ispitivanju da se vidi ko od vas samo ume da govori o svom shvatanju, a ne može da ukaže na put, kao i da se otkrije ko je među vama beskorisno smeće. Zapamti to za ubuduće! Ne govori o ispraznom znanju; govori samo o putu primene i o stvarnosti. O prelasku iz stvarnog znanja u stvarnu primenu, a zatim o prelasku iz primene u stvarno proživljavanje. Ne pridikuj drugima i ne pričaj o pravom znanju. Ako je tvoje razumevanje put, onda pusti svoje reči da slobodno idu njime; ako nije, onda molim te začepi usta i prestani da govoriš! To što govoriš je beskorisno. Govoriš o razumevanju da bi namagarčio Boga i naterao druge da ti zavide. Zar to nije tvoja ambicija? Zar se ne poigravaš namerno sa drugima? Ima li neke vrednosti u tome? Ako govoriš o razumevanju nakon što si ga iskusio, nećeš biti viđen kao neko ko se hvali. U suprotnom, ti si neko ko bljuje nadmene reči. Postoji mnogo stvari u tvom stvarnom iskustvu koje ne možeš da prevaziđeš i ne možeš da se pobuniš protiv sopstvenog tela; uvek radiš ono što želiš, nikada ne udovoljavajući Božjim namerama – ali ipak imaš drskosti da govoriš o teorijskom razumevanju. Baš nemaš stida! Još uvek si toliko odvažan da govoriš o svom shvatanju Božjih reči. Kako je to samo bestidno! Govorništvo i hvalisanje postali su tvoja prava priroda, a ti si se na to navikao. Kad god želiš da govoriš, to činiš s lakoćom, ali kada je u pitanju primena, prepuštaš se ukrašavanju. Zar tako nećeš zavarati druge? Možda možeš da izigraš ljude, ali Boga ne možeš da namagarčiš. Ljudi nisu svesni i ne umeju da razlučuju, ali Bog je ozbiljan po takvim pitanjima i neće te poštedeti. Tvoja braća i sestre mogu da se založe za tebe, da hvale tvoje razumevanje i da ti se dive, ali ako ne poseduješ stvarnost, Sveti Duh te neće poštedeti. Možda praktični Bog neće tražiti tvoje mane, ali će te Božji Duh zanemariti i to će ti već biti dovoljno teško da podneseš. Možeš li da poveruješ u to? Govori više o stvarnosti primene; zar si već zaboravio? Razgovaraj više o putevima primene; zar si već zaboravio? „Nudite manje uzvišenih teorija i bezvredne, naduvane priče; najbolje je početi sa primenom odmah.” Zar si zaboravio ove reči? Zar uopšte ne razumeš? Zar nimalo ne razumeš Božje namere?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Samo je primena istine posedovanje stvarnosti”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 431

Vi treba da naučite lekcije koje su stvarnije. Nema potrebe za tim visokoparnim, ispraznim pričama kojima se ljudi dive. Kada je reč o znanju, ono raste od osobe do osobe, ali još uvek nema puta do primene. Koliko ljudi je razumelo principe primene? Koliko ih je naučilo stvarne lekcije? Ko može da komunicira o stvarnosti? To što si u stanju da govoriš o spoznaji Božjih reči ne znači da poseduješ pravi rast; to samo pokazuje da si rođen pametan, da si nadaren. Ako ne možeš da ukažeš na put, neće biti nikakvog rezultata, a ti ćeš biti beskorisno smeće! Ako ne možeš ništa da kažeš o stvarnom putu ka primeni, nije li u pitanju pretvaranje s tvoje strane? Ako ne možeš da ponudiš svoja stvarna iskustva drugima, dajući im na taj način lekcije iz kojih mogu nešto da nauče ili put koji mogu da slede, nije li to tvoje glumatanje? Zar nisi folirant? Koju vrednost imaš? Takva osoba bi mogla da igra samo ulogu „pronalazača teorije socijalizma”, a ne bi mogla da dȃ „doprinos stvaranju socijalizma”. Biti bez stvarnosti znači nemati istinu. Biti bez stvarnosti znači biti ništavan. Biti bez stvarnosti znači biti hodajući leš. Biti bez stvarnosti znači biti „marksističko-lenjinistički mislilac”, bez referentne vrednosti. Pozivam svakog od vas da ćutite o teoriji i da razgovarate o nečem stvarnom, o nečemu izvornom i suštinskom; proučite neku „modernu umetnost”, recite nešto realistično, doprinesite nečemu stvarnom i pokažite duh posvećenosti. Suoči se sa stvarnošću kada govoriš; nemoj se upuštati u nerealne i preuveličane razgovore da bi ljude usrećio ili ih naveo da odjednom načulje uši. Gde je vrednost toga? Koja je poenta u tome da ljude nateraš da se prema tebi srdačno ophode? Unesi malo „umetničkog” u svoj govor, budi malo pošteniji u svom ponašanju, budi malo razumniji u načinu na koji postupaš sa stvarima, budi malo praktičniji u onome što govoriš, razmišljaj o tome da donosiš korist Božjoj kući svakim svojim postupkom, slušaj svoju savest kada tvoja osećanja izađu na videlo, na dobrotu ne uzvraćaj mržnjom i ne budi nezahvalan, i ne budi licemer, da ne bi postao loš primer. Kada jedeš i piješ Božje reči, poveži ih bliže sa stvarnošću, a kada u zajedništvu razgovaraš sa drugima, govori više o stvarnim okolnostima. Ne budi snishodljiv; to neće zadovoljiti Boga. U svojim interakcijama sa drugima budi malo tolerantniji, malo popustljiviji, malo velikodušniji i uči od „duha premijera”^[a]. Kada imaš loše misli, dodatno vežbaj pobunu protiv tela. Kada radiš, govori više o realističnim putevima i nemoj se previše uznositi, inače će ono što kažeš biti nedostižno ljudima. Manje uživanja, više doprinosa – pokaži svoj nesebični duh posvećenosti. Budi pažljiviji prema Božjim namerama, više slušaj svoju savest, budi svesniji i ne zaboravi kako vam Bog svakog dana strpljivo i iskreno govori. Čitaj češće „stari letopis”. Moli se više i komuniciraj češće. Nemoj da budeš tako zbunjen; pokaži malo razuma i stekni neki uvid. Kada se tvoja grešna ruka ispruži, povuci je nazad; ne dozvoli da stigne predaleko. Nema koristi, a ono što dobiješ od Boga neće biti ništa drugo do prokletstvo, zato budi oprezan. Neka se tvoje srce sažali na druge i ne udaraj uvek sa oružjem u ruci. Komuniciraj više o spoznaji istine i razgovaraj više o životu, održavaj duh pomaganja drugima. Radi više, a govori manje. Ulaži više u primenu, a manje u istraživanje i analizu. Pusti da svakog od vas u većoj meri pokreće Sveti Duh i daj Bogu više prilike da te usavrši. Ukloni više ljudskih elemenata; još uvek poseduješ previše ljudskih načina obavljanja stvari, a tvoj površan način obavljanja stvari i ponašanja i dalje je odvratan drugima: ukloni više toga. Tvoje psihološko stanje je i dalje previše gnusno; posveti više vremena njegovom poboljšanju. I dalje ljudima daješ previše značaja; daj više značaja Bogu i ne budi tako nerazuman. „Hram” je oduvek pripadao Bogu i ne bi trebalo da ga preuzimaju ljudi. Ukratko, fokusiraj se više na pravednost, a manje na osećanja. Najbolje je izbaciti telesnost. Više pričaj o stvarnosti, a manje o znanju; najbolje je ućutati i ništa ne reći. Govori više o putu primene, a manje se bezvredno hvališi. Najbolje je da odmah počneš sa primenom.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Više se usredsredite na stvarnost”

a. Duh premijera: klasična kineska izreka koja se koristi da opiše osobu koja je širokogruda i velikodušna.

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 432

Božji zahtevi prema ljudima nisu uopšte tako visoki. Sve dok ljudi marljivo i ozbiljno nešto sprovode u delo, dobijaće „prolaznu ocenu”. Istine radi, postizanje razumevanja, spoznavanja i shvatanja istine je složenije od primenjivanja istine. Prvo primenjuj onoliko koliko razumeš i primenjuj ono što si shvatio. Na taj način ćeš biti u stanju da postepeno postigneš pravo znanje i razumevanje istine. Ovo su koraci i sredstva pomoću kojih deluje Sveti Duh. Ako ne upražnjavaš pokornost na ovaj način, nećeš ništa postići. Ako uvek postupaš po sopstvenoj volji, i ne upražnjavaš pokornost, da li će Sveti Duh delovati u tebi? Da li Sveti Duh radi kako ti želiš? Ili On radi prema onome što tebi nedostaje, i na osnovu Božjih reči? Ako ti ovo nije jasno, nećeš biti u stanju da uđeš u istina-stvarnost. Zašto je većina ljudi uložila mnogo truda čitajući Božje reči, ali samo imaju znanje i ne mogu da kažu ništa o pravom putu posle toga? Da li ti misliš da posedovanje znanja znači posedovanje istine? Nije li to konfuzno gledište? Ti si u stanju da izgovoriš onoliko jedinica znanja koliko ima zrna peska na plaži, ali ni jedno od njih ne sadrži pravi put. Zar ne pokušavaš da prevariš ljude postupajući tako? Ne praviš li time ispraznu predstavu, bez suštine koja bi to podržala? Svako takvo ponašanje je štetno za ljude! Što je teorija viša i što je više lišena stvarnosti, to je više nesposobna da uvede ljude u stvarnost. Što je teorija viša, više te čini da se buniš protiv Boga i suprotstavljaš Mu se. Ne udovoljavaj duhovnoj teoriji – nema koristi od toga! Neki ljudi decenijama govore o duhovnoj teoriji i postali su velike duhovne figure, ali na kraju ipak ne uspevaju da uđu u istina-stvarnost. Pošto nisu primenili niti iskusili Božje reči, nemaju ni principe ni put koji bi primenjivali. Ovakvi ljudi su i sami bez istina-stvarnosti, pa kako onda oni druge ljude dovode na pravi put vere u Boga? Oni mogu samo da odvedu ljude na pogrešan put. Zar ovo ne šteti drugima i njima samima? U najmanju ruku, ti moraš biti u stanju da rešiš stvarne probleme koji su pred tobom. To znači da moraš biti u stanju da primenjuješ i osećaš Božje reči, i da primeniš istinu na delu. Samo je ovo pokornost Bogu. Tek kada imaš život-ulazak, ti si kvalifikovan da radiš za Boga, i samo kada iskreno trošiš za Boga, Bog te može priznati. Nemoj uvek davati velike izjave i govoriti o bombastičnoj teoriji; to nije stvarno. Pontifikacija o duhovnoj teoriji da bi ti se ljudi divili nije svedočenje Bogu, već razmetanje sobom. Od toga nema apsolutno nikakve koristi za ljude i ne uzdiže ih, i može lako dovesti do toga da obožavaju duhovnu teoriju umesto da se usredsrede na primenu istine – i zar to ne navodi ljude na pogrešan put? Nastavljanje ovim putem će dovesti do rasta brojnih ispraznih teorija i pravila koja će ograničiti i zarobiti ljude; to je zaista pogubno. Zato govori više ono što je stvarno, pričaj više o problemima koji stvarno postoje, provedi više vremena tragajući za istinom da bi rešio stvarne probleme; to je ono što je najvažnije. Nemoj da odlažeš da naučiš kako da primenjuješ istinu: ovo je put ulaska u stvarnost. Ne poseži za tuđim iskustvima i znanjima kao za svojom privatnom svojinom i ne čuvaj ih da im se drugi dive. Moraš imati svoj život-ulazak. Samo primenjivanjem istine i pokoravanjem Bogu imaćeš ulazak u život. Ovo bi trebalo da bude ono što svaka osoba upražnjava i na šta se usredsređuje.

Ako ono o čemu govoriš može ljudima dati put kojim treba da krenu, onda to znači da ti poseduješ stvarnost. Bez obzira na to šta ti kažeš, moraš dovesti ljude do toga da izvršavaju stvari i svima im dati put koji mogu da slede. Ne dozvoli im samo da imaju znanje; važnije je imati put kojim treba ići. Da bi ljudi verovali u Boga, oni moraju da idu putem koji vodi Bog kroz Svoje delo. Drugim rečima, proces verovanja u Boga je proces hodanja putem koji vodi Sveti Duh. Shodno tome, moraš imati put kojim možeš ići, bez obzira na sve, i moraš stupiti na put kojim ćeš biti usavršen od Boga. Ne zaostaj previše i nemoj se baviti sa previše stvari. Samo ako ideš putem koji vodi Bog bez prekida, možeš primiti delo Svetog Duha i posedovati put ulaska. Samo se ovo računa kao da je u skladu sa Božjim namerama i ispunjavanjem dužnosti čovečanstva. Kao pojedinac u ovom toku, svaka osoba treba da ispuni svoju dužnost valjano, da radi više onoga što bi ljudi trebalo da rade, a ne da se ponaša svojevoljno. Ljudi koji izvršavaju delo moraju jasno da iznesu svoje reči, ljudi koji slede moraju se više usredsrediti na podnošenje teškoća i pokornost, i svi moraju da se drže svog mesta i da ne istupaju iz reda. U srcu svakog čoveka treba da bude jasno kako treba da upražnjava i koju funkciju treba da ispunjava. Idite putem koji vodi Duh Sveti; nemojte da zalutate ili pogrešite. Morate jasno da vidite današnje delo. Ulazak u današnje načine rada je ono što treba da primenjujete. To je prva stvar u koju morate ući. Ne trošite više reči na druge stvari. Obavljanje zadatka oko Božje kuće danas je vaša odgovornost, ulazak u današnji način rada je vaša dužnost, a primenivanje današnje istine je vaše breme.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Više se usredsredite na stvarnost”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 433

Bog je praktičan Bog: svekoliko Njegovo delo je praktično, sve reči koje On izgovara su praktične i sve istine koje On izražava su praktične. Sve ono što nisu Njegove reči je prazno, nepostojeće i ne drži vodu. Danas, Sveti Duh treba da vodi ljude u reči Božje. Ako ljudi treba da streme ka ulasku u stvarnost, onda moraju da traže stvarnost i spoznaju stvarnost, nakon čega moraju da iskuse stvarnost i prožive stvarnost. Što više spoznaju stvarnost, to su ljudi više u stanju da raspoznaju da li su tuđe reči stvarne; što više spoznaju stvarnost, ljudi imaju manje predstava; što više doživljavaju stvarnost, to više spoznaju dela praktičnog Boga i lakše im je da se oslobode svojih sotonskih iskvarenih naravi; što više stvarnosti poseduju, to više spoznaju Boga, pa time više preziru telo i više vole istinu; i što više stvarnosti poseduju, to su bliže merilima koje zahteva Bog. Ljudi koje je Bog zadobio jesu oni koji poseduju stvarnost, koji spoznaju stvarnost i koji su, doživljavajući stvarnost, spoznali Božja praktična dela. Što više na praktičan način sarađuješ sa Bogom i disciplinuješ svoje telo, više ćeš steći delo Svetog Duha, više ćeš steći stvarnost i Bog će te više prosvetiti, a samim tim će i tvoje znanje o praktičnim delima Božjim postati veće. Ako si u stanju da živiš u sadašnjoj svetlosti Svetog Duha, onda će ti sadašnji put ka primeni postati jasniji i bićeš u većoj meri sposoban da se odvojiš od religioznih predstava i stare primene iz prošlosti. Danas je u središtu pažnje stvarnost: što više stvarnosti ljudi poseduju, to je jasnije njihovo poznavanje istine i bolje je njihovo razumevanje Božjih namera. Stvarnost može da nadvlada sve reči i doktrine, može da nadvlada teoretsko znanje, i što se više ljudi usredsređuju na stvarnosti, to su više u stanju da istinski vole Boga i žude za Njegovim rečima. Ako se uvek usredsređuješ na stvarnost, onda će nakon Božjeg dela prirodno nestati tvoja filozofija za ovozemaljsko ophođenje, tvoje religiozne predstave i tvoj prirodni karakter. Oni koji ne streme ka stvarnosti i nemaju znanje o stvarnosti verovatno će stremiti ka onome što je natprirodno i biće ih lako obmanuti. Sveti Duh nema načina da deluje u takvim ljudima, pa se zato oni osećaju kao da su prazni i kao da im život nema smisla.

Sveti Duh može da deluje u tebi samo kada se stvarno obučavaš, stvarno tragaš, stvarno se moliš i spreman si da patiš zarad traganja za istinom. Oni koji ne tragaju za istinom nemaju ništa osim reči i doktrina, kao i prazne teorije, a oni koji su bez istine prirodno imaju mnogo predstava o Bogu. Ovakvi ljudi čeznu samo za tim da Bog njihovo fizičko telo pretvori u duhovno telo, kako bi mogli da se uznesu na treće nebo. Kako su ovi ljudi glupi! Svi koji govore takve stvari nemaju spoznaju ni o Bogu ni o stvarnosti; ovakvi ljudi nikako ne mogu da sarađuju sa Bogom, već mogu samo pasivno da čekaju. Da bi istinu razumeli i da bi je jasno sagledali, i da bi, pored toga, ušli u istinu i sprovodili je u delo, ljudi moraju stvarno da se obučavaju, stvarno da tragaju i stvarno da žude. Kada žudiš i kada stvarno sarađuješ sa Bogom, Božji Duh će te sigurno dotaći i delovati u tebi, što će ti doneti više prosvećenja, pružiće ti više spoznaje o stvarnosti i umnogome će doprineti tvom životu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kako spoznati stvarnost”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 434

Da bi ljudi spoznali Boga, oni prvo moraju da znaju da je Bog praktičan Bog i moraju da znaju Božje reči, Božju praktičnu pojavu u telu i Božje praktično delo. Tek nakon što spoznaš da je sav Božji rad praktičan, bićeš u stanju da zaista sarađuješ sa Bogom i samo kroz ovaj put ćeš moći da postigneš rast u svom životu. Svi oni koji nisu spoznali stvarnost nemaju načina da dožive Božje reči, zarobljeni su u svojim predstavama, žive u svojim uobraziljama, pa tako nemaju ni znanje o Božjim rečima. Što je veće tvoje znanje o stvarnosti, to si bliži Bogu i s Njim si prisniji; što više stremiš ka stvarima koje su udaljene i neodređene, što više stremiš ka doktrinama, to ćeš se više udaljavati od Boga i tako ćeš više osećati da je doživljavanje Božjih reči naporno i teško i da nisi sposoban za ulazak. Ako želiš da uđeš u stvarnost Božjih reči i da stupiš na ispravan kolosek u svom duhovnom životu, moraš prvo da spoznaš stvarnost i da se odvojiš od nejasnih i natprirodnih stvari, što će reći da prvo moraš da razumeš kako te Sveti Duh prosvećuje i praktično usmerava. Na ovaj način, ako zaista možeš da dokučiš praktično delo Svetog Duha u čoveku, tada ćeš stupiti na ispravan kolosek gde ćeš biti usavršen od strane Boga.

Danas sve počinje od stvarnosti. Božje delo je najpraktičnije i ljudi mogu da ga dotaknu; odnosi se na ono što ljudi mogu da iskuse i postignu. U ljudima ima mnogo toga što je nejasno i natprirodno, što ih sprečava da spoznaju Božje sadašnje delo. Tako u njihovim iskustvima uvek ima odstupanja i oni uvek osećaju da su stvari teške, a sve je to posledica njihovih predstava. Ljudi nisu u stanju da dokuče principe dela Svetog Duha, oni ne poznaju stvarnost, pa su na svom putu ulaska uvek negativni. Iz daljine gledaju na Božje zahteve, nesposobni da ih ostvare; oni samo vide da su Božje reči zaista dobre, ali ne mogu da pronađu put do ulaska. Sveti Duh deluje prema ovom načelu: rezultati mogu da budu ostvareni i ljudi mogu da budu prosvećeni i prosvetljeni Svetim Duhom jedino kroz ljudsku saradnju, kad se ljudi aktivno mole, kad aktivno tragaju i približavaju se Bogu. Ne radi se o tome da Sveti Duh deluje sâm, niti da čovek deluje sâm. I jedno i drugo je neophodno, i što više ljudi sarađuju, i što više teže dostizanju merila koja Bog zahteva, to je veće delo Svetog Duha. Samo stvarna saradnja ljudi, u sprezi sa delom Svetog Duha, može da proizvede praktična iskustva, kao i znanje o suštini Božjih reči. Postepeno, kroz ovakvo doživljavanje, nastaje savršena osoba. Bog ne čini natprirodne stvari; u ljudskim predstavama, Bog je svemoguć i Bog sve čini – tako da ljudi pasivno čekaju, ne čitaju reči Božje i ne mole se, već samo čekaju dodir Svetog Duha. Međutim, oni sa čistim razumevanjem veruju u ovo: Božja dela zavise od toga koliko sarađujem, a dejstvo koje Božje delo ima u meni zavisi od toga kako sarađujem. Kada Bog govori, treba da činim sve što mogu da tragam i težim Božjim rečima; to je ono što treba da postignem.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kako spoznati stvarnost”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 435

Koliko se verskih običaja pridržavaš? Koliko puta si se suprotstavio Božjoj reči i pošao svojim putem? Koliko puta si Božju reč sproveo u delo zato što si zaista vodiš računa o Njegovom bremenu i nastojiš da udovoljiš Njegovim namerama? Treba da shvatiš reč Božju i da saglasno tome praktikuješ. Rukovodi se načelima u svim svojim postupcima i delima, premda to ne znači da se pridržavaš pravila niti da radiš nešto preko volje samo zarad spoljašnjeg utiska; naprotiv, to znači sprovođenje istine u delo i život prema reči Božjoj. Samo ovakvo postupanje udovoljava Bogu. Svaki postupak koji udovoljava Bogu nije pravilo, već sprovođenje istine u delo. Neki ljudi vole da se hvale. U prisustvu svoje braće i sestara, oni će možda reći da ih je Bog zadužio, dok iza njihovih leđa zapravo ne primenjuju istinu i postupaju sasvim drugačije. Nisu li ovo religiozni fariseji? Osoba koja istinski voli Boga i poseduje istinu jeste ona koja je odana Bogu, ali se time spolja ne hvali. Takva osoba je spremna da primenjuje istinu onda kad to okolnosti nalažu i ne govori niti postupa na način koji je protivan njenoj savesti. Ovakva osoba ispoljava mudrost kada se pojave problemi i u svojim delima se rukovodi načelima bez obzira na okolnosti. To je takođe osoba koja može pružiti istinsku službu. Ima i onih koji često samo rečima iskazuju da ih je Bog zadužio; dane provode sa zabrinutim izrazom na licu, stvarajući utisak da su pogođeni i pretvarajući se da su vredni žaljenja. Kako odvratno! Budeš li ih upitao: „Možeš li mi reći kako te je to Bog zadužio?”, ostaće bez reči. Ako si odan Bogu, nećeš o tome spolja govoriti; umesto toga, svoju ljubav prema Bogu pokazaćeš kroz stvarno praktikovanje i molićeš Mu se istinitim srcem. Oni koji Bogu služe samo na rečima jesu licemeri! Neki govore o tome koliko duguju Bogu svaki put kada se mole i počinju da liju suze svaki put kada se mole, kad god to bilo, čak i kada ih Sveti Duh nije ganuo. Takvi ljudi su zaposednuti verskim obredima i predstavama; žive prema takvim obredima i predstavama, uvek verujući da su ti postupci Bogu po volji i da On iskazuje naklonost prema površnoj pobožnosti ili gorkim suzama. Može li od takvih apsurdnih ljudi ikada išta biti? Ne bi li pokazali skrušenost, neki glume ljubaznost kada govore u prisustvu drugih. Neki su svesno ponizni u prisustvu drugih, ponašajući se kao onemoćala jagnjad. Da li takvo ponašanje dolikuje narodu carstva? Narod carstva treba da bude pun života i slobodan, čist i otvoren, pošten i ljubak, i da živi u slobodi. Treba da poseduje integritet i dostojanstvo i da bude postojan u svom svedočenju gde god da se nađe; takav narod vole i Bog i ljudi. Početnici u veri obavljaju i previše obreda koji su vidljivi u spoljnom svetu; najpre moraju da prođu kroz period orezivanja i slamanja. Imati unutrašnju veru u Boga nije nešto što drugi mogu videti, ali su postupci i dela onih koji je imaju dostojni hvale. Jedino se za takve ljude može reći da proživljavaju Božju reč. Ako svakog dana propovedaš jevanđelje raznim ljudima u nastojanju da ih dovedeš do spasenja, ali na kraju i dalje živiš prema pravilima i doktrinama, onda ne možeš doneti slavu Bogu. Takvi ljudi su verske ličnosti, kao i licemeri. Kad god se ti pobožni ljudi okupe, mogli bi da upitaju: „Sestro, kako si ovih dana?” Ona će možda odgovoriti: „Osećam se dužnom pred Bogom, a nisam u stanju da udovoljim Njegovim namerama.” A druga će možda reći: „I ja osećam da sam dužna pred Bogom i da nisam u stanju da Ga zadovoljim.” Samo ovih nekoliko rečenica i reči iskazuju podlosti koje su duboko u njima; takve su reči najgnusnije i izrazito su odvratne. Priroda takvih ljudi je u suprotnosti sa Bogom. Oni koji se usredsređuju na stvarnost, u zajedništvu dele sve što im je na umu, i to čine otvorenog srca. Ne upuštaju se ni u jedno jedino lažno postupanje, ne iskazujući takve uljudnosti niti isprazne ljubaznosti. Uvek su neposredni i ne poštuju nikakva svetovna pravila. Neki ljudi imaju sklonost ka spoljašnjem pokazivanju, čak do te mere da potpuno gube razum. Kad neko zapeva, oni zaigraju, a da uopšte i ne primećuju da je pirinač u njihovim loncima već zagoreo. Takvi ljudi nisu ni pobožni ni plemeniti, i odveć su lakomisleni. Sve ove stvari jesu ispoljavanje nedostatka stvarnosti. Kada neki ljudi razmenjuju pojedinosti iz duhovnog života, iako ne govore da Bogu išta duguju, duboko u sebi imaju istinsku ljubav prema Njemu. Tvoj osećaj duga prema Bogu nema nikakve veze sa drugim ljudima; dužan si Bogu, a ne ljudima. U čemu je korist da drugima stalno govoriš o tome? Nužno je da pridaš važnost ulasku u stvarnost, a ne nekom spoljašnjem zanosu ili ispoljavanju. Šta predstavlja spoljašnje dobro ponašanje ljudi? Ono predstavlja telo; čak ni najbolja spoljašnja praktikovanja ne predstavljaju život i mogu pokazati samo tvoj sopstveni temperament. Čovekovi postupci koji su samo spolja vidljivi ne mogu udovoljiti Božjim namerama. Neprestano govoriš o svom dugu prema Bogu, ali ne možeš da opskrbiš živote drugih niti da pokreneš njihovo bogoljubivo srce. Veruješ li da će ti tvoji postupci zadovoljiti Boga? Smatraš da je Božja namera što postupaš na ovaj način i da su tvoji postupci duhovni, ali su svi oni zapravo besmisleni! Veruješ da je ono što voliš i što si ti spreman da učiniš upravo ono što raduje Boga. Može li ono što ti voliš da predstavlja Boga? Može li čovekova ličnost da predstavlja Boga? Ono što ti voliš upravo je ono što je Bogu odvratno, a tvoje navike su ono čega se Bog gnuša i što odbacuje. Ako se osećaš dužnim, onda idi i moli se Bogu; nema potrebe da o tome drugima govoriš. Ako se ne moliš pred Bogom, već se umesto toga u prisustvu drugih stalno pokazuješ, može li to udovoljiti Božjim namerama? Ako si uvek usredsređen na to da stvari radiš spolja, onda to znači da si krajnje sujetan. Kakvi su to ljudi koji imaju samo spoljašnje dobro ponašanje, a lišeni su stvarnosti? Oni su licemerni fariseji i verske ličnosti! Ako ne odbacite svoje postupke koji su samo spolja vidljivi i niste u stanju da se promenite, licemerje će u vama još više rasti. Što je veće to licemerje u vama, veći je i otpor prema Bogu. Na kraju će takvi ljudi zasigurno biti eliminisani!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „U veri se čovek mora usmeriti na stvarnost – obavljanje verskog obreda nije vera”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 436

Da bi se ponovo vratili u stanje normalnog čoveka, odnosno, da bi postigli normalnu ljudskost, ljudi ne mogu samo svojim rečima ugađati Bogu. Oni time samo štete sebi, a to ne koristi njihovom ulasku ili preobražaju. Stoga, da bi postigli preobražaj, ljudi moraju da vežbaju malo po malo. Moraju da ulaze polako, da traže i istražuju malo po malo, da uđu iz pozitivnog stava i da žive praktičnim životom istine; životom sveca. Nakon toga, stvarne stvari, stvarni događaji i stvarno okruženje omogućavaju ljudima da se praktično obučavaju. Od ljudi se uopšte ne traži da laskaju; umesto toga, oni treba da se obučavaju u stvarnom okruženju. Ljudi prvo shvate da su lošeg kova, a onda normalno jedu i piju Božje reči, i normalno ulaze i vežbaju; samo na taj način oni mogu da steknu stvarnost, a to je način kako ulazak može da se ostvari još brže. Da bi se ljudi preobrazili, mora biti neke praktičnosti; moraju da vežbaju sa stvarnim stvarima, stvarnim događajima i stvarnim okruženjem. Može li čovek ostvariti istinsku obuku oslanjajući se samo na crkveni život? Da li bi ljudi na ovaj način mogli da uđu u stvarnost? Ne! Ako ljudi nisu u stanju da uđu u stvarni život, onda nisu u stanju da preobraze svoj stari stil života, niti načine obavljanja stvari. Razlog ovome nije sasvim u lenjosti ljudi, ni u visokom stepenu zavisnosti, već je pre u tome što ljudi jednostavno nemaju kapacitet za život i, štaviše, ne razumeju Božje merilo kada je u pitanju obličje normalnog čoveka. U prošlosti su ljudi uvek pričali, govorili, sporazumevali se – i čak su postajali „govornici” – ali niko od njih nije tražio preobražaj svoje životne naravi; umesto toga, slepo su tražili dubokoumne teorije. Dakle, ljudi današnjice moraju da promene ovaj religiozni stil verovanja u Boga u svojim životima. Moraju ući u praksu, usredsređeni na jedan događaj, jednu stvar, jednu osobu. Moraju to da rade usredsređeno – samo tada mogu postići rezultate. Preobražaj ljudi počinje promenom njihove suštine. Delo mora biti usmereno na suštinu ljudi, na njihov život, kao i na njihovu lenjost, zavisnost i ropstvo – samo tako se oni mogu preobraziti.

Iako crkveni život može dati rezultate u nekim oblastima, ipak je ključno da stvarni život može da transformiše ljude. Nečija stara priroda ne može se preobraziti bez stvarnog života. Uzmimo, na primer, delo Isusa tokom Doba blagodati. Kada je Isus ukinuo prethodne zakone i uspostavio zapovesti novog doba, govorio je služeći se faktičkim primerima iz stvarnog života. Dok je Isus na Šabat vodio Svoje učenike kroz žitno polje, Njegovi učenici su ogladneli i čupali su klasje pšenice da bi jeli. Fariseji su to videli i rekli im da se ne pridržavaju Šabata. Takođe su rekli da ljudima nije dozvoljeno da spasavaju telad koja su na Šabat upala u jamu, što znači da se nikakav posao ne sme obavljati tokom Šabata. Isus je naveo ove događaje da bi postepeno obznanio zapovesti novog doba. U to vreme, koristio je mnoge praktične stvari da bi ljudima pomogao da razumeju i da se preobraze. Ovo je princip po kojem Sveti Duh vrši Svoje delo, i to je jedini način koji može da preobrazi ljude. Bez praktičnih stvari, ljudi mogu da steknu samo teorijsko i intelektualno razumevanje – to nije efikasan put do preobražaja. Kako se onda kroz obuku stiču mudrost i uvid? Mogu li ljudi steći mudrost i uvid samo slušanjem, čitanjem i unapređenjem svog znanja? Kako bi ovo moglo biti moguće? Ljudi moraju da razumeju i da imaju iskustvo u stvarnom životu! Stoga se oni moraju obučavati i ne smeju se udaljavati od stvarnog života. Ljudi moraju obraćati pažnju na različite aspekte i imati ulazak u različite aspekte: nivo obrazovanja, izražajnost, sposobnost da se vide stvari, razboritost, sposobnost razumevanja Božjih reči, zdrav razum, pravila ljudskosti i druge stvari koje se odnose na ljudskost, kojima ljudi moraju biti opremljeni. Kada se postigne razumevanje, ljudi se moraju usredsrediti na ulazak, i tek tada se može postići preobražaj. Ako je neko dostigao razumevanje, a zanemaruje praksu, kako može doći do preobražaja? Danas ljudi mnogo razumeju, ali ne žive stvarnost; prema tome, oni poseduju malo suštinskog razumevanja Božjih reči. Ti si samo ovlaš prosvetljen; primio si malo prosvetljenja od Svetog Duha, a ipak ti nije dato da uđeš u stvarni život – ili možda ti čak nije ni stalo do ulaska – tako je tvoj preobražaj umanjen. Posle toliko vremena, ljudi mnogo razumeju. U stanju su da mnogo pričaju o svom poznavanju teorija, ali njihova spoljna narav ostaje ista, i njihov izvorni kov ostaje kakav je i bio, ne napredujući ni za pedalj. Ako je to slučaj, kada ćeš konačno ući?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Raspravljanje o crkvenom i stvarnom životu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 437

Crkveni život je samo vrsta života gde se ljudi okupljaju da bi uživali u rečima Božjim, i on čini tek mali deo nečijeg života. Kad bi i stvarni život ljudi mogao da bude kao njihov crkveni život – uključujući normalan duhovni život, normalno uživanje u Božjim rečima, molitvu i normalnu blizinu Bogu, življenje stvarnog života u kome se sve vrši po namerama Božjim, življenje stvarnog života gde se sve odvija u skladu sa istinom, življenje stvarnog života u molitvi i tihovanju pred Bogom, u pevanju himni i igranju – onda je to jedini život koji bi ih uveo u život Božjih reči. Većina ljudi se usredsređuje samo na nekoliko sati svog crkvenog života, ne „brinući za” svoj život van tih sati, kao da ih to ne zanima. Takođe ima mnogo ljudi koji u život svetih ulaze samo kada jedu i piju Božje reči, pevaju himne ili se mole, a onda se van tih perioda vraćaju svojoj staroj prirodi. Ovakav život ne može da preobrazi ljude, a još manje da ih dovede do spoznaje Boga. Ako ljudi, kada veruju u Boga, žele preobražaj svoje naravi, ne smeju se odvajati od stvarnog života. U stvarnom životu, moraš upoznati sebe, pobuniti se protiv sebe, upražnjavati istinu i moraš naučiti principe, zdrav razum i pravila vladanja u svemu pre nego što budeš u stanju da postigneš postepeni preobražaj. Ako se usredsrediš samo na teorijsko znanje i živiš samo među verskim obredima, ne ulazeći duboko u stvarnost, ne ulazeći u stvarni život, onda nikada nećeš ući u stvarnost, nikada nećeš spoznati sebe, istinu ili Boga, i zauvek ćeš biti slep i neuk. Božje delo spasavanja ljudi nije u tome da im dozvoli da žive normalnim ljudskim životima posle kratkog vremenskog perioda, niti da preobrazi njihove lažne predstave i doktrine. Umesto toga, Njegova svrha jeste u tome da promeni stare naravi ljudi, da promeni celinu njihovog starog načina života i da promeni sav njihov zastareli način razmišljanja i mentalne perspektive. Usredsređivanje samo na crkveni život neće promeniti stare životne navike ljudi, niti će promeniti stare, dugotrajne načine života. Bez obzira na sve, ljudi se ne smeju odvojiti od stvarnog života. Bog traži da ljudi žive normalnu ljudskost u stvarnom životu, a ne samo u crkvenom životu; da istinu žive u stvarnom životu, a ne samo u crkvenom; i da ispunjavaju svoje funkcije u stvarnom životu, a ne samo u crkvenom. Da bi neko ušao u stvarnost, mora sve okrenuti ka stvarnom životu. Ako, verujući u Boga, ljudi ne mogu da spoznaju sebe kroz ulazak u stvarni život, i ako ne mogu da žive normalnu ljudskost u stvarnom životu, onda će postati promašene osobe. Oni koji se bune protiv Boga ljudi su koji ne mogu da uđu u stvarni život. Svi su oni ljudi koji govore o ljudskosti, ali žive prirodu demona. Svi su oni ljudi koji govore o istini, ali umesto toga žive prema doktrinama. Oni koji ne mogu da žive istinu u stvarnom životu oni su koji veruju u Boga, ali ih se On gnuša i odbacuje ih. Ti moraš da upražnjavaš svoj ulazak u stvarni život, da spoznaš sopstvene nedostatke, buntovništvo i neznanje, kao i da spoznaš svoju abnormalnu ljudskost i slabosti. Na taj način će se tvoje znanje integrisati u tvoja stvarna stanja i teškoće. Samo je ova vrsta znanja stvarna i može ti omogućiti da zaista shvatiš svoje stanje i postigneš preobražaj naravi.

Sada kada je formalno počelo usavršavanje ljudi, moraš ući u stvarni život. Stoga, da bi postigao preobražaj, moraš početi od ulaska u stvarni život i preobražavati se malo po malo. Ako izbegavaš normalan ljudski život i razgovaraš samo o duhovnim stvarima, onda sve postaje nezanimljivo i jednolično; pošto postaje nerealno, kako bi se onda ljudi mogli preobraziti? Sada ti je rečeno da uđeš u stvarni život da bi vežbao, kako bi uspostavio temelj za ulazak u istinsko iskustvo. Ovo je jedan aspekt onoga što ljudi moraju da rade. Delo Svetog Duha je uglavnom da vodi, dok ostalo zavisi od uvežbanosti ljudi i od ulaska. Svako može da dostigne ulazak u stvarni život koristeći različite puteve, tako da oni mogu dovesti Boga u stvarni život i živeti stvarnu normalnu ljudskost. Ovo je jedini način života koji ima smisla!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Raspravljanje o crkvenom i stvarnom životu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 438

Ranije je rečeno da se prisustvo Svetog Duha i posedovanje dela Svetog Duha razlikuju. Normalno stanje posedovanja prisustva Svetoga Duha ispoljava se u posedovanju normalnog razmišljanja, normalnog razuma i normalne ljudskosti. Ličnost osobe ostaće kakva je nekada bila, ali u njoj će vladati mir, a spolja će imati držanje slično svecu. Takva će ta osoba biti kada je Sveti Duh uz nju. Kada neko poseduje prisustvo Svetog Duha, njegovo razmišljanje je normalno. Kada je gladan želi da jede, kada je žedan želi da pije vodu… Takva ispoljavanja normalne ljudskosti nisu prosvećenje Svetog Duha; ona su normalno razmišljanje ljudi i normalno stanje posedovanja prisustva Svetog Duha. Neki ljudi pogrešno veruju da oni koji poseduju prisustvo Svetoga Duha ne znaju za glad, da ne osećaju pospanost i deluju kao da ne razmišljaju o porodici, pošto su se skoro potpuno odvojili od tela. U stvari, što je Sveti Duh više sa ljudima, to su oni normalniji. Oni umeju da pate i odriču se stvari zarad Boga, daju se za Boga i posvećeni su Bogu; da ne pominjemo da oni razmišljaju i o hrani i odeći. Drugim rečima, oni nisu izgubili ništa od normalne ljudskosti koju ljudi treba da imaju i, umesto toga, posebno da poseduju razum. Oni ponekad čitaju Božje reči i razmišljaju o Božjem delu, zadobijajući veru u svom srcu i postajući voljni da streme ka istini. Naravno, delo Svetog Duha zasnovano je na ovom temelju. Ako ljudi ne razmišljaju normalno, onda nemaju razum – to nije normalno stanje. Kada ljudi normalno razmišljaju i Sveti Duh je uz njih, oni sigurno poseduju razum normalne osobe, što je normalno stanje. U doživljavanju Božjeg dela, posedovanje dela Svetoga Duha dešava se povremeno, dok je posedovanje prisustva Svetoga Duha gotovo neprestano. Sve dok su razum i razmišljanje ljudi normalni i sve dok su njihova stanja normalna, Sveti Duh je sigurno uz njih. Kada razum i razmišljanje ljudi nisu normalni, onda njihova ljudskost nije normalna. Ako je, u ovom trenutku, delo Svetoga Duha u tebi, onda je i Sveti Duh sigurno uz tebe. Ali ako je Sveti Duh uz tebe, iz toga ne sledi da Sveti Duh definitivno deluje u tebi, jer Sveti Duh deluje u posebnim trenucima. Prisustvo Svetoga Duha može samo da održi normalan život ljudi, ali Sveti Duh deluje samo u određenim trenucima. Na primer, ako si vođa ili delatnik, kada zalivaš i opskrbljuješ crkvu, Sveti Duh će te prosvetiti određenim rečima koje su poučne za druge i mogu da reše neke stvarne probleme braće i sestara – u takvim trenucima Sveti Duh deluje. Ponekad, kada jedeš i piješ reči Božje, Sveti Duh te prosvećuje određenim rečima koje su posebno relevantne za tvoja iskustva, omogućavajući ti da zadobiješ veće znanje o sopstvenim stanjima; to je takođe delo Svetoga Duha. Ponekad, dok govorim, vi slušate i u stanju ste da izmerite svoja sopstvena stanja naspram Mojih reči, a ponekad ste ganuti ili nadahnuti; sve je to delo Svetog Duha. Neki ljudi kažu da Sveti Duh uvek deluje u njima. To je nemoguće. Ako bi rekli da je Sveti Duh uvek uz njih, to bi bilo realno. Ako bi rekli da su njihovo razmišljanje i razum normalni u svakom trenutku, to bi takođe bilo realno i pokazalo bi da je Sveti Duh uz njih. Ako kažu da Sveti Duh uvek deluje u njima, da ih Bog prosvećuje i Sveti Duh dodiruje u svakom trenutku i sve vreme stiču nova znanja, onda to nipošto nije normalno! To je potpuno natprirodno! Bez trunke sumnje, takvi ljudi su zli duhovi! Čak i kad Duh Božji dođe u telu, postoje trenuci kada On mora da jede i da se odmara – a kamoli ljudi. Oni koji su opsednuti zlim duhovima deluju kao da nemaju slabosti tela. U stanju su da se odreknu i odustanu od svega, oslobođeni su osećanja, sposobni da izdrže patnju i ne osećaju ni najmanji umor, kao da su prevazišli telo. Zar to nije krajnje natprirodno? Delo zlih duhova je natprirodno – nijedan čovek ne bi mogao da postigne takve stvari! Oni kojima nedostaje sposobnost raspoznavanja zavidni su kada vide takve ljude: kažu da imaju takvu snagu u svojoj veri u Boga, da imaju veliku veru i nikada ne pokazuju ni najmanji znak slabosti! U stvari, sve su to ispoljavanja rada zlih duhova. Jer, normalni ljudi neizbežno imaju ljudske slabosti; to je normalno stanje onih koji poseduju prisustvo Svetoga Duha.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Primena (4)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 439

Šta znači biti postojan u svom svedočenju? Neki ljudi kažu da samo slede kao što sada slede i nisu zainteresovani za to da li su sposobni da zadobiju život; ne teže životu, ali se i ne povlače. Oni samo priznaju da ovu etapu dela obavlja Bog. Zar to nije neuspeh da se dâ svedočanstvo? Takvi ljudi čak i ne daju svedočanstvo da su osvojeni. Oni koji su osvojeni slede bez obzira na sve i sposobni su da teže životu. Oni ne samo da veruju u praktičnog Boga, već znaju i da se pokore svim Božjim uređenjima. Takvi su oni koji daju svedočanstvo. Oni koji ne daju svedočanstvo nikada nisu težili životu i još uvek ga smeteno slede. Možeš da slediš, ali to ne znači da si osvojen, jer ne razumeš današnje Božje delo. Određeni uslovi moraju biti ispunjeni da bi bio osvojen. Nisu svi koji slede osvojeni, jer u svom srcu ne razumeš zašto moraš da slediš Boga današnjice, niti znaš kako si dospeo do današnjeg vremena, ko te je podržavao do danas. U svojoj veri u Boga, neki ljudi su uvek smeteni i zbunjeni; stoga, slediti ne znači nužno da poseduješ svedočanstvo. Šta je zapravo istinito svedočenje? Svedočenje o kojem se ovde govori ima dva dela: jedan deo je svedočenje o tome da si osvojen, a drugi je svedočenje da si usavršen (što će, naravno, biti svedočenje posle većih kušnji i nedaća u budućnosti). Drugim rečima, ako si u stanju da budeš postojan tokom nevolja i kušnji, onda ćeš dati drugi korak svedočenja. Danas je ključno dati prvi deo svedočanstva: biti u stanju da budeš postojan tokom svakog slučaja kušnje kroz grdnju i sud. To je svedočanstvo o osvajanju. To je zato što je sada vreme osvajanja. (Trebalo bi da znaš da je sada vreme Božjeg dela na zemlji; glavno delo ovaploćenog Boga na zemlji je osvajanje ove grupe ljudi na zemlji koji Ga slede kroz sud i grdnju.) Da li si sposoban da svedočiš da si osvojen ne zavisi samo od toga da li si sposoban da slediš do samog kraja, već, što je još važnije, od toga da li si, dok doživljavaš svaki korak Božjeg dela, sposoban da istinski razumeš Božju grdnju i sud, i od toga da li zaista opažaš ovo celokupno delo. Nećeš moći da se provučeš tako što ćeš puko slediti do samog kraja. Moraš biti u stanju da se dobrovoljno predaš tokom svake pojave grdnje i suda, moraš biti u stanju da istinski razumeš svaki korak dela koji doživljavaš i moraš biti u stanju da postigneš spoznaju i pokornost prema Božjoj naravi. Ovo je krajnje svedočanstvo o tome da si osvojen, koje si dužan da daš. Svedočanstvo o tome da si osvojen prvenstveno se odnosi na tvoje znanje o ovaploćenom Bogu. Suštinski, ovaj korak svedočenja je o ovaploćenom Bogu. Nije važno šta radiš ili govoriš pred ljudima ovoga sveta ili onima na vlasti; najvažnije je da li si u stanju da se pokoriš svim rečima iz Božjih usta i svim Njegovim delima. Stoga je ovaj korak svedočenja usmeren ka Sotoni i svim neprijateljima Božjim – đavolima i neprijateljima koji ne veruju da će se Bog ovaplotiti po drugi put i doći da učini još veće delo, a osim toga, ne veruju u činjenicu Božjeg povratka u telo. Drugim rečima, on je usmeren na sve antihriste – sve neprijatelje koji ne veruju u ovaploćenog Boga.

Razmišljanje o Bogu i žudnja za Bogom ne dokazuju da te je Bog osvojio; ovo zavisi od toga da li veruješ da je On ovaploćena Reč, da li veruješ da se Reč ovaplotila i da li veruješ da je Duh postao Reč i da se Reč pojavila u telu. Ovo je ključno svedočanstvo. Nije važno kako slediš, niti kako daješ sebe; presudno je da li si u stanju da iz ove normalne ljudskosti otkriješ da je Reč postala telo i da se Duh istine ostvario u telu – da su sva istina, put i život stigli u telu, da je Božji Duh zaista stigao na zemlju i da je Duh došao u telu. Iako, površno gledajući, ovo izgleda drugačije od začeća Svetog Duha, u ovom delu možeš jasnije da vidiš da je Duh već ostvaren u telu, i, štaviše, da se Reč ovaplotila i da se Reč pojavila u telu. Ti si u stanju da razumeš pravo značenje reči: „U početku beše Reč, i Reč beše uz Boga, i Reč beše Bog.” Štaviše, moraš da shvatiš da je današnja Reč Bog i vidiš da Reč postaje telo. To je najbolje svedočanstvo koje možeš da daš. To dokazuje da poseduješ istinsko znanje o Bogu koji se ovaplotio – ne samo da si u stanju da Ga upoznaš, već si i svestan da je put kojim danas hodaš put života i put istine. Etapa dela koju je Isus izvršio samo je ispunila suštinu izjave „Reč beše uz Boga”: Istina Božja bila je sa Bogom i Duh Božji bio je sa telom i bio je neodvojiv od tog tela. To jest, ovaploćeno telo Božje bilo je sa Duhom Božjim, što je veći dokaz da je ovaploćeni Isus bio prvo ovaploćenje Božje. Ova etapa dela precizno ispunjava unutrašnje značenje izraza „Reč se ovaploćuje”, daje dublji smisao izrazu „Reč beše uz Boga, a Reč beše Bog”, i omogućava ti da čvrsto veruješ u reči „U početku beše Reč”. To jest, u vreme stvaranja Bog je posedovao reči, Njegove reči bile su s Njim i nerazdvojne od Njega, a u poslednjem dobu On još jasnije otkriva moć i autoritet Svojih reči i omogućava čoveku da vidi svu Njegovu Reč – da čuje sve Njegove reči. Takvo je delo poslednjeg doba. Moraš da razumeš ove stvari potpuno i temeljno. Ne radi se o poznavanju tela, već o tome kako razumeš telo i Reč. To je svedočanstvo koje moraš da daš, ono što svi moraju da znaju. Jer ovo je delo drugog ovaploćenja – a i poslednji put da se Bog ovaploćuje; drugim rečima, ono upotpunjuje značaj ovaploćenja, temeljno sprovodi i ispoljava celokupno Božje delo u telu i privodi kraju eru Božjeg bivstvovanja u telu. Stoga, moraš da znaš značaj ovaploćenja. Nije važno koliko trčiš unaokolo, ili koliko dobro obavljaš druge spoljašnje stvari; važno je da li si u stanju da se u potpunosti prepustiš pred ovaploćenim Bogom i posvetiš svoje celo biće Njemu i pokažeš pokornost prema svim rečima koje poteknu sa Njegovih usana. To je ono što treba da radiš i čega treba da se pridržavaš.

Poslednji korak svedočenja je svedočanstvo o tome jesi li ili nisi u stanju da budeš usavršen – što znači, pošto si razumeo sve reči koje su potekle od ovaploćenog Boga, ti dolaziš u posed znanja o Bogu i postaješ siguran u Njega, ti proživljavaš sve reči proizašle iz Božjih usta i ispunjavaš uslove koje Bog traži od tebe – na Petrov način i s Jovovom verom – tako da možeš da budeš pokoran do smrti, da Mu se potpuno predaš i na kraju dostigneš lik osobe koja je u skladu sa standardima, što znači lik nekoga ko je osvojen i usavršen nakon što je iskusio Božji sud i grdnju. Ovo je krajnje svedočanstvo – to je svedočanstvo koje treba da nosi onaj koji je konačno usavršen. To su dva koraka svedočenja koja treba da date, a oni su međusobno povezani i svaki je neophodan. Ali postoji jedna stvar koju moraš da znaš: svedočanstvo koje tražim od tebe danas nije usmereno na ljude ovog sveta, niti na bilo kog pojedinca, već na ono što tražim od tebe. Ono se meri po tome da li si u stanju da Mi udovoljiš i da li si u stanju da u potpunosti ispuniš Moja zahtevana merila za svakog od vas. To je ono što treba da razumete.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Primena (4)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 440

Kada trpite malo ograničenja ili teškoća, to je dobro za vas; ako bi vam se popuštalo bili biste uništeni, a kako biste onda mogli da budete zaštićeni? Danas ste zaštićeni upravo zato što dobijate grdnju, što vam se sudi i što ste prokleti. Zaštićeni ste zato što ste mnogo propatili. Da nije tako, odavno biste zapali u izopačenost. Time vam se stvari ne otežavaju namerno – čovekovu prirodu je teško promeniti i tako mora biti da bi se promenila njegova narav. Danas vi čak i ne posedujete savest ili razum koje je Pavle posedovao, niti imate njegovu samosvest. Uvek neko mora da vas kontroliše i uvek mora da vam se sudi i morate da dobijete grdnju kako bi se vaš duh probudio. Grdnja i sud su nešto najbolje za vaš život. A po potrebi mora postojati i grdnja činjenicama koje dolaze do vas; tek tada ćete se potpuno predati. Vaša priroda je takva da bez grdnje i proklinjanja ne biste bili voljni da pognete glavu, ne biste bili voljni da popustite. Bez činjenica pred očima, ne bi bilo efekta. Suviše ste jadnog i bezvrednog karaktera! Bez grdnje i suda, bilo bi vam teško da budete osvojeni i teško da bi vaša nepravednost i neposlušnost bile prevaziđene. Vaša stara priroda je tako duboko ukorenjena. Da ste postavljeni na presto, ne biste znali svoje mesto u vaseljeni, a još manje biste znali kuda ste se uputili. Vi čak i ne znate odakle ste došli, pa kako biste onda mogli da spoznate Stvoritelja? Da nema današnje blagovremene grdnje i kletvi, vaš poslednji dan bi odavno već stigao. A o vašoj sudbini i da se ne govori – zar ona nije u još neposrednijoj opasnosti? Bez ove blagovremene grdnje i suda, ko zna koliko biste postali nadmeni, ili koliko biste postali izopačeni. Ova grdnja i sud doveli su vas do današnjice i sačuvali vaše postojanje. Da ste i dalje „obrazovani” istim metodama kao i vaš „otac”, ko zna u koje područje biste ušli! Vi nemate apsolutno nikakvu sposobnost da kontrolišete sebe, niti da promišljate o sebi. Kad je reč o ljudima poput vas, ako naprosto možete da sledite, pokoravate se, ne prekidate i ne ometate, Moji ciljevi će biti postignuti. Zar vam ne bi bilo bolje da prihvatite današnju grdnju i sud? Šta vam drugo preostaje?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Primena (6)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 441

Kada se opremaš za život, moraš da se usredsrediš na jedenje i pijenje Božjih reči, moraš da budeš u stanju da govoriš o poznavanju Boga, o svojim pogledima na ljudski život, a posebno o svom poznavanju dela koje je Bog obavio tokom poslednjih dana. Pošto tragaš za životom, moraš se opremiti ovim stvarima. Kada jedeš i piješ reči Božje, moraš da ih povežeš sa sopstvenim stvarnim stanjem. Odnosno, kroz svoja stvarna iskustva moraš da otkriješ svoje nedostatke, a zatim moraš da budeš sposoban da pronađeš put za primenu, da se pobuniš protiv svojih pogrešnih motiva i predstava. Ako uvek ulažeš trud u tom pogledu i ako u ove stvari uneseš svoje srce, onda ćeš imati put koji ćeš slediti, nećeš se osećati prazno i tako ćeš moći da održiš normalno stanje. Tek tada ćeš biti neko ko nosi breme za sopstveni život, neko ko ima veru. Zašto neki ljudi, nakon što pročitaju Božje reči, nisu u stanju da ih sporvedu u delo? Zar to nije zato što ne mogu da dokuče ključne stvari? Zar to nije zato što su površni u vezi sa životom? Razlog što ne mogu da shvate ključne stvari i nemaju put do primene jeste taj što kada čitaju Božje reči nisu u stanju da povežu svoja stanja sa njima, niti mogu da dokuče sopstvena stanja. Neki ljudi kažu: „Kada čitam Božje reči, povezujem ih sa sopstvenim stanjem i znam da sam iskvaren i lošeg kova, ali nisam u stanju da udovoljim Božjim namerama.” Video si samo površinu; ima mnogo stvarnih stvari koje ne znaš: kako da ostaviš po strani telesna uživanja, kako da ostaviš po strani samopravednost, kako da promeniš sebe, kako da uđeš u te stvari, kako da poboljšaš svoj kov i od kojeg aspekta da počneš. Dokučio si samo nekoliko stvari na površini, a sve što znaš jeste da si zaista veoma iskvaren. Kada se sretneš sa svojom braćom i sestrama, govoriš o svojoj iskvarenosti i čini se da poznaješ sebe i nosiš veliko breme svog života. Zapravo, tvoje iskvarene naravi se nisu promenile, što dokazuje da nisi pronašao put primene. Ako vodiš crkvu, moraš biti u stanju da dokučiš stanja braće i sestara i ukažeš na njih. Da li će biti dovoljno reći samo: „Vi ljudi ste buntovni i nazadni!”? Moraš da navedeš konkretna ispoljavanja toga kako su tačno buntovni i nazadni – drugim rečima, moraš da govoriš o njihovim buntovnim stanjima, njihovim buntovnim ponašanjima i njihovim sotonskim naravima – tako da budu potpuno ubeđeni. Moraš da budeš u stanju da izneseš činjenice i primere kako bi objasnio problem, i da tačno kažeš kako mogu da se oslobode tih buntovnih ponašanja, ukazujući na put primene – samo tada će to biti ubedljivo. Samo oni koji tako čine sposobni su da vode druge; samo oni poseduju istina-stvarnost.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Primena (7)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 442

Svedočenje o Bogu je pre svega stvar izlaganja tvog znanja o Božjem delu, o tome kako Bog osvaja ljude, o tome kako On spasava ljude, o tome kako On menja ljude; stvar je govora o tome kako On vodi ljude da uđu u istina-stvarnost i tako im omogućava da ih On osvoji, usavrši i spase. Svedočiti znači govoriti o Njegovom delu i svemu što si doživeo. Samo Njegovo delo može da Ga predstavlja i samo Njegovo delo može da Ga javno otkrije u celosti; Njegovo delo svedoči o Njemu. Njegovo delo i izjave direktno predstavljaju Duha; delo koje On obavlja vrši Duh, a reči koje On govori izgovara Duh. Ove stvari su samo izražene kroz ovaploćeno telo Božje. U stvarnosti, one su izrazi Duha. Sve što On radi i sve reči koje izgovara predstavljaju Njegovu suštinu. Ako, nakon što se obukao u telo i došao među ljude, Bog ne bi govorio ili delao, a onda tražio od vas da upoznate Njegovu praktičnost, Njegovu normalnost i Njegovu svemoć, da li bi ti to mogao? Da li bi mogao da znaš šta je suština Duha? Da li bi mogao da znaš koje su osobine Njegovog tela? On od vas traži da svedočite o Njemu samo zato što ste iskusili svaki korak Njegovog dela. Da nemate takvo iskustvo, onda On ne bi insistirao da svedočite. Dakle, kada svedočiš o Bogu, ne treba samo da svedočiš o Njegovoj spoljašnjoj ljušturi normalne ljudskosti, već treba da svedočiš o delu koje On obavlja i putu kojim On vodi; treba da svedočiš o tome kako te je On osvojio i u kojim aspektima si usavršen. To je vrsta svedočanstva koje treba da nosiš. Pretpostavimo da, gde god da odeš, uzvikneš: „Naš Bog je došao da dela i Njegovo delo je zaista praktično! On nas je zadobio bez natprirodnih radnji, bez ikakvih čuda i čudesnih dela!” Drugi će pitati: „Na šta misliš kada kažeš da On ne čini čuda i čudesna dela? Kako je mogao da te osvoji a da ne čini čuda i čudesna dela?” A ti kažeš: „On govori i, ne prikazujući nikakva čuda ili čudesna dela, On nas je osvojio. Njegovo delo nas je osvojilo.” Na kraju krajeva, nisi u stanju da kažeš bilo šta o suštini i ne možeš da govoriš o pojedinostima. Da li je to svedočanstvo? Kada ovaploćeni Bog osvaja ljude, Njegov govor u božanstvu je to što ih osvaja. Njegova ljudskost to ne može da postigne; to nije nešto što bilo koji smrtnik može da postigne, pa čak ni oni najboljeg kova među normalnim ljudima nisu sposobni za to, jer je Njegovo božanstvo više od bilo kog stvorenog bića. To je ljudima neobično; Stvoritelj je, na kraju krajeva, viši od bilo kog stvorenog bića. Stvorena bića ne mogu biti viša od Stvoritelja; da si ti viši od Njega, On ne bi mogao da te osvoji i On može da te osvoji samo zato što je viši od tebe. Onaj koji može da osvoji ceo ljudski rod je Stvoritelj i niko osim Njega ne može da obavi to delo. „Ovo je svedočanstvo” – ovo je vrsta svedočanstva koje treba da daš. Korak po korak, iskusio si grdnju, sud, oplemenjivanje, kušnje, smetnje i muke, i osvojen si; ostavio si po strani izglede tela, svoje lične motivacije i intimne interese tela. Drugim rečima, Božje reči su potpuno osvojile tvoje srce. Iako nisi porastao u svom životu onoliko koliko On zahteva, ti znaš sve ove stvari i potpuno si uveren u ono što On čini. Ovo je svedočanstvo – praktično svedočanstvo! On je došao da obavi delo suda i grdnje kako bi osvojio čoveka; ali On je takođe došao da privede kraju svoje delo, da okonča doba i da sprovede delo zaključenja – da okonča čitavo doba, spasi celokupan ljudski rod, temeljno spasi ljudski rod od greha i u potpunosti zadobije ljudski rod koji je On stvorio. Ti treba da svedočiš o svemu ovome. Iskusio si toliko Božjeg dela, video si ga sopstvenim očima i lično ga doživeo, nemoj da budeš u nemogućnosti na kraju da izvršiš zadatak koji ti je poveren. Kakva bi to šteta bila! U budućnosti, kada se jevanđelje proširi, trebalo bi da budeš u stanju da govoriš o sopstvenom znanju, da svedočiš o svemu što si zadobio u svom srcu i da ne štediš trud. To je ono što stvoreno biće treba da postigne. Koji je tačno značaj ove etape Božjeg dela? Kakvo je njeno dejstvo? A koliko se od nje ostvarilo u ljudima? Šta bi ljudi trebalo da urade? Kada budete mogli podrobno da objasnite sve delo koje je ovaploćeni Bog obavio od dolaska na zemlju, onda će vaše svedočanstvo biti potpuno. Kada budeš mogao podrobno da objasniš ovih pet stvari: o značaju Njegovog dela; o njegovom sadržaju; o njegovoj suštini; o naravi koju predstavlja; i o njegovim načelima, to će dokazati da si sposoban da svedočiš o Bogu, da zaista poseduješ znanje. Moji zahtevi prema vama nisu mnogo visoki i dostižni su za sve one koji streme s iskrenim srcem. Ako imaš rešenost da budeš jedan od Božjih svedoka, moraš da razumeš šta Bog prezire i šta Bog voli. Ti si iskusio mnogo Njegovog dela; kroz ovo delo, moraš da upoznaš Njegovu narav, da razumeš Njegove namere i Njegove zahteve prema čovečanstvu i da koristiš to znanje da svedočiš o Njemu i ispunjavaš svoju dužnost. Možeš samo da kažeš: „Mi poznajemo Boga. Njegov sud i grdnja veoma su strogi. Njegove reči su veoma oštre; On je pravedan i veličanstven i niko ne može da mu nanese uvredu”, ali da li ove reči na kraju opskrbljuju čoveka? Kakav je njihov uticaj na ljude? Da li zaista znaš da ti je ovo delo suda i grdnje od najveće koristi? Božji sud i grdnja razotkrivaju tvoje buntovništvo i iskvarenost, zar ne? Oni mogu da očiste i izbace one prljave i iskvarene stvari iz tebe, zar ne? Da nije bilo suda i grdnje, šta bi bilo od tebe? Da li zaista prepoznaješ činjenicu da te je Sotona iskvario do najveće mere? Danas treba da se opremite ovim stvarima i da ih dobro upoznate.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Primena (7)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 443

Da li znate čime trenutno treba da budete opremljeni? Jedan aspekt uključuje vizije o delu, a drugi aspekt je tvoja primena. Moraš da dokučiš oba ova aspekta. Ako nemaš vizije u svojoj težnji za životom, onda nećeš imati osnovu. Ako imaš samo puteve primene, bez ikakve vizije, i nemaš nikakvo razumevanje o delu celokupnog plana upravljanja, onda od tebe nema nikakve koristi. Moraš da razumeš istine koje uključuju vizije, a što se tiče istina koje se odnose na primenu, moraš da pronađeš odgovarajuće puteve primene nakon što ih shvatiš; moraš da primenjuješ shodno rečima i da uđeš shodno sopstvenom stanju. Vizije su osnova, i ako ne obraćaš pažnju na tu činjenicu, nećeš moći da ih pratiš do samog kraja; doživljavanje iskustava na takav način će te ili odvesti u odstupanje ili prouzrokovati pad i neuspeh. Neće biti načina da uspeš! Ljudi koji nemaju velike vizije kao svoje temelje mogu samo da propadnu; ne mogu da uspeju. Oni ne mogu da budu postojani! Da li znaš šta podrazumeva verovanje u Boga? Da li znaš šta znači slediti Boga? Da nema vizija, kojim putem bi išao? U današnjem delu, ako nemaš vizije, nećeš uopšte moći da budeš upotpunjen. U koga veruješ? Zašto veruješ u Njega? Zašto Ga slediš? Da li svoju veru vidiš kao neku vrstu igre? Da li svoj život tretiraš kao neku vrstu igračke? Bog današnjice je najveća vizija. Koliko znaš o Njemu? Koliko si od Njega video? Videvši Boga današnjice, da li je temelj tvoje vere u Boga čvrst? Da li misliš da ćeš dostići spasenje dokle god Ga slediš na tako smeten način? Da li misliš da možeš da uhvatiš ribu u mutnoj vodi? Zar je toliko jednostavno? Koliko si predstava vezanih za reči koje je današnji Bog izgovorio ostavio po strani? Da li imaš vizije današnjeg Boga? U čemu leži tvoje razumevanje Boga današnjice? Ti uvek veruješ da možeš to da zadobiješ samo ako Ga slediš, ili samo ako Ga vidiš i da niko neće moći da te se otarasi. Nemoj da misliš da je slediti Boga tako lako. Ključ je u tome da moraš da Ga poznaješ, moraš da poznaješ Njegovo delo i moraš imati rešenost da radi Njega izdržiš teškoće, da žrtvuješ svoj život za Njega i da te On usavrši. To je vizija koju treba da imaš. Neće valjati ako su tvoje misli uvek usmerene ka uživanju u blagodati. Nemoj pretpostavljati da je Bog ovde samo zarad uživanja ljudi ili samo da bi im podario blagodat. Ne bi bio u pravu! Ako neko ne može da rizikuje svoj život da bi Ga sledio i ako neko ne može da ostavi svaku stvar koja je van njega da bi Ga sledio, onda sigurno neće moći da nastavi da Ga sledi do kraja! Vizije moraju biti tvoj temelj. Ako te jednog dana zadesi nesreća, šta bi trebalo da uradiš? Da li bi i dalje mogao da Ga slediš? Nemoj olako reći da li bi mogao da slediš do kraja. Bolje ti je da prvo širom otvoriš oči da vidiš koje je doba. Iako ste trenutno možda kao stubovi hrama, doći će vreme kada će sve takve stubove glodati crvi, što će urušiti hram, jer trenutno ima mnogo vizija koje vam nedostaju. Obraćate pažnju samo na svoje male svetove i ne znate koji je najpouzdaniji i najprikladniji način stremljenja. Vi ne obraćate pažnju na viziju dela današnjice, niti su vam te stvari u srcu. Da li ste nekada pomislili da će vas jednog dana vaš Bog smestiti na mesto koje vam je potpuno nepoznato? Možete li da zamislite šta bi bilo s vama kada bih vam jednog dana sve oteo? Da li bi vaša pokretačka snaga tog dana bila ista kakva je danas? Da li bi se vaša vera ponovo javila? Kada sledite Boga, morate poznavati ovu najveću viziju zvanu „Bog”: to je najbitnije. Takođe, nemojte pretpostavljati da ste, time što ste odvojeni od svetovnih ljudi kao sveti, nužno u Božjoj porodici. Ovih dana, Sâm Bog je na delu među stvorenim bićima; On je taj koji je došao među ljude da obavlja svoje delo – a ne da organizuje kampanje. Čak ni šačica vas nije u stanju da zna da je današnje delo delo Boga nebeskog koji se ovaplotio. Ne radi se o tome da vi budete pretvoreni u izvanredne talentovane osobe; radi se o tome da vam se pomogne da spoznate značaj ljudskog života, da saznate odredište ljudskih bića i upoznate Boga i Njegovu celost. Trebalo bi da znaš da si stvoreno biće u rukama Stvoritelja. Šta treba da razumeš, šta treba da radiš i kako treba da slediš Boga – zar to nisu istine koje moraš da razumeš? Zar to nisu vizije koje treba da vidiš?

Kada ljudi imaju vizije, oni poseduju osnovu. Kada primenjuješ na toj osnovi, biće ti mnogo lakše da uđeš. Na taj način, kada budeš imao osnovu za ulazak, nećeš imati nikakvih sumnji i biće ti veoma lako da uđeš. Razumevanje vizija i poznavanja Božjeg dela je od presudnog značaja; morate ga imati u svom arsenalu. Ako nisi opremljen ovim aspektom istine i znaš samo da govoriš o putevima primene, onda ćeš imati ozbiljan nedostatak. Otkrio sam da mnogi od vas ne obraćaju pažnju na ovaj aspekt, a kada slušate ovaj aspekt istine, izgleda da samo čujete reči i doktrine. Jednog dana ćeš biti na gubitku. Ovih dana postoje neke reči koje ne razumeš i ne možeš da prihvatiš; u takvim slučajevima treba strpljivo da tražiš i doći će dan kada ćeš shvatiti. Postepeno se opremi sa sve više vizija. Čak i ako razumeš samo nekoliko duhovnih doktrina, to je i dalje bolje nego da ne haješ za vizije, i još uvek je bolje nego da uopšte ne razumeš nijednu. To je sve korisno za tvoj ulazak i otkloniće ti sumnje. Bolje to, nego da budeš ispunjen predstavama. Biće ti mnogo bolje ako imaš ove vizije kao osnovu. Nećeš imati nikakvih sumnji, i moći ćeš da uđeš smelo i samouvereno. Zašto bi uopšte sledio Boga na tako zbunjen, sumnjičav način? Zar to nije isto kao da zabijaš glavu u pesak? Kako bi bilo lepo zakoračiti u carstvo šepureći se, pun sebe! Čemu tolike sumnje? Zar ti upravo ne provlačiš sebe kroz pravi pakao? Jednom kada zadobiješ razumevanje o Jahveovom delu, o Isusovom delu i o ovoj etapi dela, imaćeš osnovu. U ovom trenutku možda misliš da su stvari prilično jednostavne. Neki ljudi kažu: „Kada dođe vreme i Sveti Duh započne veliko delo, moći ću da govorim o svim ovim stvarima. Razlog tome što trenutno ne razumem je što me Sveti Duh nije toliko prosvetio.” Nije baš tako jednostavno. Nije kao da ako si spreman da prihvatiš istinu^[a] sada, onda ćeš je umešno koristiti kada za to dođe vreme. Ne mora da bude tako! Veruješ da si trenutno veoma dobro opremljen i da ti ne bi bio problem da odgovoriš religioznim ljudima i najvećim teoretičarima, pa čak i da ih opovrgneš. Da li bi zaista mogao to da uradiš? O kakvom razumevanju možeš da govoriš, samo sa tim tvojim površnim iskustvom? Biti opremljen istinom, boriti se za istinu i svedočiti o Božjem imenu nije ono što misliš – da dokle god je Bog na delu, sve će biti postignuto. Do tada ćeš možda biti zbunjen nekim pitanjem, a onda ćeš biti zapanjen. Ključno je da li jasno razumeš ovu etapu dela i koliko o njoj zapravo znaš. Ako ne možeš da savladaš neprijateljske snage ili poraziš verske snage, zar onda nećeš biti bezvredan? Ti si iskusio današnje delo, video ga svojim očima i čuo ga svojim ušima, ali, ako na kraju ne budeš u stanju da svedočiš, da li ćeš i dalje imati drskosti da nastaviš da živiš? Kome bi bio dostojan da se suprotstaviš? Nemoj sada da umišljaš da će biti vrlo jednostavno. Delo budućnosti neće biti baš jednostavno kao što zamišljaš; voditi rat za istinu nije tako lako, niti tako jednostavno. Upravo sada treba da se opremaš; ako se sada ne opremiš istinom, kada dođe vreme da Sveti Duh ne deluje na natprirodan način, bićeš na gubitku.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Morate da razumete delo – ne sledite besciljno!”

a. Izvorni tekst ne sadrži reč „istinu”.