Svakodnevne reči Božje  Odlomak 444

Kako čovek dokučuje pojedinosti duha? Kako Sveti Duh deluje u čoveku? Kako Sotona deluje u čoveku? Kako zli duhovi deluju u čoveku? Kako se to ispoljava? Kada ti se nešto dogodi, da li to dolazi od Svetog Duha i da li treba tome da se pokoriš ili da se pobuniš protiv toga? U stvarnoj ljudskoj primeni, mnogo toga proizlazi iz ljudske volje, za koju ljudi bez izuzetka veruju da potiče od Svetog Duha. Neke stvari potiču od zlih duhova, ali ljudi ipak uvek veruju da su došle od Svetog Duha, a ponekad Sveti Duh iznutra usmerava ljude, a oni se i pored toga plaše da to usmeravanje dolazi od Sotone, pa se ne usuđuju da se pokore, a zapravo je prosvećenje Svetog Duha to koje ih usmerava. Stoga, ako čovek ne koristi moć raspoznavanja, neće moći da stekne iskustvo o stvarnim stvarima kroz koje prolazi; ako čovek ne koristi moć raspoznavanja u svojim iskustvima, onda neće moći da zadobije život. Kako Sveti Duh deluje? Kako zli duhovi deluju? Šta proizlazi iz čovekove volje? A šta se rađa iz usmeravanja i prosvećenja Svetog Duha? Ako dokučiš obrasce po kojima Sveti Duh deluje u čoveku, onda ćeš u svojoj svakodnevici i tokom svojih stvarnih iskustava moći da uvećavaš svoje znanje i da zadobiješ moć raspoznavanja; spoznaćeš Boga, moći ćeš da shvatiš Sotonu i da ga raspoznaš; nećeš biti zbunjen u svojoj pokornosti niti u svom stremljenju, i bićeš čovek čije su misli jasne, koji se pokorava delu Svetog Duha.

Delo Svetog Duha jeste pružanje smernica i prosvećenja s pozitivne strane. Ono ljude neće učiniti negativnim. Donosi im utehu, daje im veru i rešenost, i omogućava im da teže tome da ih Bog usavrši. Kada Sveti Duh deluje, ljudi mogu da uđu s pozitivnog aspekta; nisu pasivni, niti na to primorani, već deluju samoinicijativno. Kada Sveti Duh deluje, ljudi su radosni i imaju volje, voljni su da se pokore i rado postanu ponizni. Iako u sebi osećaju bol i slabost, rešeni su da sarađuju; rado trpe, mogu da se pokore, neukaljani su ljudskom voljom, čovekovim razmišljanjem i pogotovo su neukaljani ljudskim očekivanjima i pobudama. Kada ljudi iskuse delo Svetog Duha, posebno su čisti iznutra. Oni u kojima Sveti Duh deluje, proživljavaju ljubav prema Bogu i ljubav prema svojoj braći i sestrama; oni vole ono što raduje Boga nalazi i gnušaju se onoga čega se Bog gnuša. Ljudi koje je dotaklo delo Svetog Duha jesu oni koji imaju normalnu ljudskost, obično streme ka istini, i odlikuju se ljudskošću. Kada Sveti Duh deluje u ljudima, njihovo stanje postaje sve bolje i bolje, a njihova ljudskost postaje sve normalnija i normalnija, i mada neka njihova saradnja može biti nepromišljena, njihove pobude su ispravne, oni ulaze s pozitivnog aspekta; ne pokušavaju da izazovu prekidanja i ne gaje nikakve loše namere. Delo Svetog Duha je normalno i praktično; Sveti Duh deluje u čoveku u skladu sa životnim obrascima normalnih ljudi, i on iznutra prosvetljuje i usmerava ljude u skladu sa stvarnim težnjama normalnih ljudi. Kada Sveti Duh deluje u ljudima, On ih usmerava i prosvećuje u skladu sa potrebama koje normalni ljudi imaju. On ih opskrbljuje u skladu sa njihovim potrebama, usmerava ih i prosvećuje s pozitivnog aspekta, u skladu sa onim što im nedostaje i sa njihovim nedostacima. Delo Svetog Duha je tu da ljude u stvarnom životu prosvećuje i vodi; samo ako dožive Božje reči u svakodnevnom životu, u stanju su da vide delo Svetog Duha. Ako su ljudi u svom svakodnevnom životu pozitivni i imaju normalan duhovni život, onda je delo Svetog Duha u njima. U takvom stanju, kada jedu i piju reči Božje, oni imaju veru; kada se mole, nadahnuti su; kada se s nečim suoče, nisu negativni; u tome mogu da uoče lekcije koje Bog od njih zahteva da nauče. Nisu negativni niti slabi, i iako imaju stvarnih poteškoća, voljni su da se pokore svim Božjim uređenjima.

Kakvi se efekti postižu delovanjem Svetog Duha? Možda si nepromišljen i lišen moći raspoznavanja, ali dovoljno je samo da Sveti Duh deluje i u tebi će postojati vera, uvek ćeš osećati da ne možeš dovoljno voleti Boga i bićeš voljan da sarađuješ. Bez obzira na to kolike su velike poteškoće pred tobom, i dalje ćeš biti voljan da sarađuješ. Kada ti se nešto dogodi, a tebi ne bude jasno da li to dolazi od Boga ili od Sotone, moći ćeš da sačekaš i nećeš biti ni negativan ni nemaran. To je normalno delo Svetog Duha. Kada Sveti Duh deluje u tebi, i dalje ćeš se suočavati sa stvarnim poteškoćama: ponekad ćeš biti doveden do suza, a ponekad će biti stvari koje nećeš moći da prevaziđeš – sve je to samo faza običnog dela Svetog Duha. Iako nećeš uspeti da prevaziđeš te stvari, i iako ćeš u tom trenutku biti slab i žaliti se, nakon toga ćeš i dalje moći da voliš Boga, preplavljen verom. Tvoja negativnost te neće sprečiti u tome da imaš normalna iskustva i, ma šta drugi ljudi govorili i ma kako te napadali, i dalje ćeš moći da voliš Boga. Tokom molitve, uvek ćeš osećati da si u prošlosti toliko ostao dužan Bogu i bićeš rešen da Mu udovoljiš i pobuniš se protiv tela kada se ponovo suočiš sa takvim stvarima. Ovaj podsticaj pokazuje da je delo Svetog Duha u tebi. To je normalno stanje dela Svetog Duha.

Šta je delo koje dolazi od Sotone? U delu koje dolazi od Sotone, vizije u ljudima su nejasne; ljudi su bez normalne ljudskosti, pobude iza njihovih postupaka su pogrešne i, premda žele da vole Boga, u njima uvek ima optužbi, a te optužbe i misli izazivaju neprestano ometanje u njima, sputavajući rast njihovog života i sprečavajući ih da budu u normalnom stanju pred Bogom. Tačnije, čim Sotona započne da deluje u ljudima, njihovo srce ne može biti u miru pred Bogom. Oni ne znaju šta će sa sobom – kada vide ljude kako se okupljaju, žele da pobegnu, i nisu u stanju da zatvore oči kada se drugi mole. Delo zlih duhova uništava normalan odnos između čoveka i Boga i remeti vizije koje su ljudi prethodno imali ili njihov raniji put život-ulaska; u srcu se nikada ne mogu približiti Bogu, neprestano ih nešto ometa i sputava, a srca im ne mogu naći mir. Oni ostaju bez snage da vole Boga, a duh im tone. Manifestacije Sotoninog dela su: nesposobnost da ostaneš nepokolebljiv i postojan u svom svedočenju, što te navodi da postaneš neispravan čovek pred Bogom i čovek koji nema odanosti prema Njemu. Kada te Sotona ometa, gubiš ljubav i odanost prema Bogu u sebi, ostaješ bez normalnog odnosa sa Bogom, ne stremiš ka istini, niti za sopstvenim napredovanjem; nazaduješ i postaješ negativan, ugađaš sebi, ne zauzdavaš širenje greha i ne mrziš ga. Štaviše, to te čini raskalašnim; čini da Božji dodir u tebi iščezne, navodite te da se žališ na Boga i da Mu se suprotstavljaš, što te navodi da posumnjaš u Njega; čak postoji opasnost i da odeš. Sve to dolazi od Sotone.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Delo Svetog Duha i delo Sotone”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 445

Kada ti se nešto dogodi u svakodnevnom životu, kako bi trebalo da raspoznaš da li to dolazi od dela Svetog Duha ili pak od dela Sotone? Kada su ljudi u normalnom stanju, njihov duhovni život i njihov život u telu su normalni, a njihov razum je normalan i sređen. Kada su u ovakvom stanju, obično se može reći da to što oni doživljavaju i spoznaju u sebi potiče od dodira Svetog Duha (sticanje uvida ili plitkog znanja dok jedu i piju reči Božje, ili odanost u određenim pitanjima, ili posedovanje snage da vole Boga u nekim stvarima – sve to dolazi od Svetog Duha). Delo Svetog Duha u čoveku je naročito normalno; čovek nije sposoban to da oseti i čini mu se da ono dolazi kroz samog čoveka, iako je to zapravo delo Svetog Duha. U svakodnevnom životu, Sveti Duh zaista deluje u svakome, bilo to delovanje veliko ili malo, a razlikuje se samo obim tog dela. Neki ljudi su dobrog kova i brzo shvataju stvari, i Sveti Duh ih iznutra posebno prosvećuje. Međutim, neki ljudi su lošeg kova i potrebno im je više vremena da shvate stvari, ali ih Sveti Duh dotiče iznutra, pa i oni mogu biti odani Bogu. Sveti Duh deluje u svima onima koji streme ka Bogu. Kada se u svakodnevnom životu ljudi ne suprotstavljaju Bogu, niti se bune protiv Njega, ne čine stvari koje prekidaju Božje upravljanje i ne ometaju Božje delovanje, tada Duh Božji deluje u svakom od njih u manjoj ili većoj meri; On ih dotiče, prosvećuje, daje im veru, daje im snagu i pokreće ih da imaju pozitivan ulazak, a ne da lenstvuju ili da žude za telesnim užicima, te da budu voljni da sprovode istinu u delo i da čeznu za Božjim rečima. Sve je ovo delo koje dolazi od Svetog Duha.

Kada stanja ljudi nisu normalna, Sveti Duh ih napušta. Žalbe u njihovim srcima, njihove pogrešne namere, njihova lenjost, njihovo povlađivanje telu i njihova želja da izdaju istinu – sve to potiče od Sotone. Kada ljudi nisu u normalnom stanju, kada su mračni iznutra i kada ne rasuđuju normalno, kada ih je napustio Sveti Duh i ne mogu da u sebi osete Boga, tada Sotona deluje u njima. Ako ljudi uvek imaju snage u sebi i uvek vole Boga, onda uglavnom, kada im se nešto dogodi, to dolazi od Svetog Duha, i koga god da sretnu, taj susret je rezultat Božjeg uređenja. Ovo znači da, kada si u normalnom stanju, kada se nađeš unutar velikog dela Svetog Duha, Sotoni je nemoguće da te pokoleba. Na osnovu ovoga, može se reći da sve dolazi od Svetog Duha i, premda imaš pogrešne misli, u stanju si da se pobuniš protiv njih i da ih ne slediš. Sve ovo potiče iz dela Svetog Duha. U kojim situacijama se Sotona upliće? Sotoni je lako da deluje u tebi kada nisi u normalnom stanju, kada te Bog nije dotakao i kada u tebi ne deluje, kada si iznutra suv i jalov, kada se moliš Bogu ali ništa ne razumeš, i kada jedeš i piješ reči Božje ali nisi prosvećen niti prosvetljen. Drugim rečima, kada te Sveti Duh napusti i ne možeš da osetiš Boga, dešavaju ti se mnoge stvari koje dolaze kao iskušenje od Sotone. Dok Sveti Duh deluje, sve vreme deluje i Sotona. Sveti Duh dotiče čoveka iznutra, dok Sotona istovremeno izaziva ometanja u čoveku. Ipak, delo Svetog Duha zauzima vodeću ulogu, te ljudi koji su u normalnom stanju mogu to nadvladati; to je trijumf dela Svetog Duha nad delom Sotone. Dok Sveti Duh deluje, u ljudima i dalje postoje iskvarene naravi; ipak, tokom delovanja Svetog Duha, ljudima je lako da otkriju i prepoznaju svoje buntovništvo, pobude i primese. Samo tada ljudi osete grižu savesti i postanu voljni da se pokaju. Kao takvi, njihove buntovništvo i iskvarene naravi postepeno bivaju odbačeni kroz Božje delo. Delo Svetog Duha je izuzetno normalno; dok On deluje u ljudima, oni i dalje imaju teškoće, i dalje plaču, i dalje pate, i dalje su slabi i još uvek ima mnogo toga što im nije jasno. Ipak, u ovim stanjima mogu da zaustave svoje nazadovanje i mogu da vole Boga, i mada plaču i potišteni su, i dalje mogu da hvale Boga; delo Svetog Duha je posebno normalno, ni najmanje natprirodno. Većina ljudi veruje da se, čim Sveti Duh počne da deluje, dešavaju promene u stanju ljudi, a da se stvari koje čine njihovu suštinu odbacuju. Takvo shvatanje je izobličeno. Kada Sveti Duh deluje u čoveku, negativne stvari kod čoveka su i dalje tu i njegov rast ostaje isti, ali on zadobija prosvetljenje i prosvećenje Svetog Duha te je uglavnom u pozitivnom stanju, stanja u njemu postaju normalna i on se brže menja. Ljudi kroz svoja stvarna iskustva prvenstveno doživljavaju delo bilo Svetog Duha ili Sotone, a ako ne mogu da dokuče ova stanja i nemaju moć da ih raspoznaju, onda o ulasku u praktična iskustva nema ni govora, a kamoli o promenama naravi. Stoga, da bi se Božje delovanje moglo doživeti, ključna je sposobnost da se prozre kroz takve stvari; tako će ljudima biti lakše da ga dožive.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Delo Svetog Duha i delo Sotone”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 446

Delo Svetog Duha čini ljudima pozitivnim i pokrenutim, dok delo Sotone čini da postanu negativni i da se povuku, da se bune protiv Boga i da Mu se suprotstavljaju, da gube veru u Njega i da postanu slabi u obavljanju svoje dužnosti. Sve što proističe iz prosvećenja Svetog Duha sasvim je prirodno; nije ti nametnuto. Ako se tome pokoriš, imaćeš mir; ako se pak ne pokoriš, kasnije ćeš se osećati prekorenim. Ako je to prosvećenje Svetog Duha, ni u čemu što činiš nećeš biti ni ometan ni sputavan; bićeš oslobođen, imaćeš put primene u svojim postupcima, bićeš nesputan i moći ćeš da postupaš u skladu sa Božjim namerama. Sotona te kroz svoje delovanje ometa u mnogim stvarima; čini te bezvoljnim za molitvu, isuviše lenjim da jedeš i piješ reči Božje i neraspoloženim prema crkvenom životu, pa te udaljava od duhovnog života. Delo Svetog Duha ne ometa tvoj svakodnevni život i ne ometa tvoj normalni duhovni život. Ne možeš da raspoznaš mnoge stvari baš u trenutku kada se dogode, pa ipak, nakon nekoliko dana, srce ti postaje svetlije, a um bistriji. Počinješ da poimaš duhovne stvari i da polako razaznaješ da li je misao došla od Boga ili od Sotone. Neke stvari te očito teraju da se protiviš Bogu i da se buniš protiv Njega, ili te sprečavaju da Božje reči sprovedeš u delo; sve ovo dolazi od Sotone. Neke stvari nisu očigledne i ne možeš u datom trenutku da ih raspoznaš; kasnije možeš da uvidiš način na koji se ispoljavaju i da ih tada raspoznaš. Ako možeš jasno da raspoznaš koje stvari dolaze od Sotone, a kojima rukovodi Sveti Duh, onda nećeš olako zastraniti u svojim iskustvima. Ponekad ti stanje dobro, i javi ti se misao koja te izvuče iz tvog negativnog stanja. Ovo pokazuje da čak i kada je tvoje stanje nepovoljno, neke od tvojih misli i dalje mogu dolaziti od Svetog Duha. Nije reč o tome da, kada si negativan, sve misli koje imaš šalje Sotona; ako bi to bilo tako, kada bi mogao da pređeš u pozitivno stanje? Kada si negativan neko vreme, Sveti Duh ti pruža priliku da budeš usavršen; On te dotiče, čineći da izađeš iz svog negativnog stanja i uđeš u normalno stanje.

Poznajući šta je delo Svetog Duha, a šta delo Sotone, možeš da ih porediš sa sopstvenim stanjem tokom sticanja iskustva, kao i sa samim tim iskustvima, i tako će se pokazati mnogobrojne istine koje se odnose na načelo tih iskustava. Pošto si razumeo ove istine o načelu, moći ćeš da dokučiš svoje stvarno stanje, moći ćeš da raspoznaš ljude i događaje, i nećeš morati da ulažeš toliko truda kako bi zadobio delo Svetog Duha. Naravno, ovo zavisi od toga da li su tvoje pobude ispravne, kao i od tvoje spremnosti da tragaš i praktikuješ. Jezik kao što je ovaj – jezik koji se odnosi na načela jeste nešto što bi trebalo da imaš u svojim iskustvima. Bez njega, tvoja iskustva će biti puna ometanja od strane Sotone i ispraznog saznanja. Ako ne razumeš kako Sveti Duh deluje, onda ne razumeš kako da se moliš Bogu niti kako treba da zakoračiš, a ako ne znaš kako Sotona deluje da bi zaluđivao i ometao ljude, onda ne znaš kako da odbaciš Sotonu i da budeš postojan u svom svedočenju. Kako deluje Sveti Duh i kako postupa Sotona jeste ono što ljudi treba da razumeju i to je ono što moraju doživeti kroz ljudsko verovanje u Boga.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Delo Svetog Duha i delo Sotone”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 447

Koje aspekte uključuje normalna ljudskost? Uvid, razum, savest i karakter. Ako možeš da postigneš normalnost u svakom od ovih aspekata, tvoja ljudskost će biti na zadovoljavajućem nivou. Trebalo bi da ličiš na normalno ljudsko biće, trebalo bi da ličiš na vernika u Boga. Ne moraš da postigneš previše niti da se baviš diplomatijom; samo moraš da budeš normalno ljudsko biće, sa razumom normalne osobe, da bi mogao da prozreš stvari i barem da izgledaš kao normalno ljudsko biće. To će biti dovoljno. Sve što se danas traži od tebe jeste u okviru tvojih mogućnosti; niko ne pokušava da te natera da radiš nešto za šta nisi sposoban. Tokom rada na tebi neće biti upotrebljena nijedna beskorisna reč, niti obavljeno ijedno beskorisno delo. Sva ružnoća izražena ili otkrivena u tvom životu mora biti odbačena. Sotona vas je iskvario i prepuni ste Sotoninog otrova. Sve što se od tebe traži jeste da se otarasiš te iskvarene sotonske naravi. Od tebe se ne traži da postaneš neka visoko pozicionirana ličnost, ili poznata ili značajna osoba. U tome nema svrhe. Posao koji se obavlja u vama uzima u obzir ono što je deo vaše prirode. Ono što tražim od ljudi nalazi se u okviru određenih granica. Kada biste vežbali način i ton kojim intelektualci govore, to ne bi bilo od koristi; tako ne biste bili u stanju da delate. S obzirom na vaš kov, trebalo bi barem da budete u stanju da govorite mudro i taktično i da objasnite stvari na jasan i razumljiv način. To je sve što je potrebno da bi se ispunili zahtevi. Ako, u najmanju ruku, zadobijete uvid i razum, onda će to biti dovoljno. Ono što je sada najvažnije jeste da odbacite svoju iskvarenu sotonsku narav. Morate odbaciti ružnoću koja se ispoljava u vama. Kako možete da govorite o vrhunskom razumu i vrhunskom uvidu, ako je ne odbacite? Mnogi ljudi, videvši da su se vremena promenila, nemaju ni skromnosti ni strpljenja, a možda nemaju ni ljubavi ni dostojanstva svetaca. Kako su takvi ljudi besmisleni! Imaju li čak i trunku normalne ljudskosti? Imaju li neko svedočenje o kojem mogu da govore? Oni su potpuno bez uvida i razuma. Naravno, neki aspekti ljudske prakse koji su izopačeni moraju biti ispravljeni; njihovi nekadašnji kruti duhovni životi i njihova tupa i imbecilna pojava, na primer – sve to mora da se promeni. Promena ne znači dozvoliti sebi da budeš razvratan ili da se prepustiš željama tela i da govoriš šta god ti je volja. Ne smeš da govoriš neobavezno. Imati govor i ponašanje normalnog ljudskog bića znači govoriti koherentno, reći „da” kada misliš „da” i „ne” kada misliš „ne”. Drži se činjenica i govori na prikladan način. Ne varaj, ne laži. Moraju da se shvate dometi koje normalna osoba može da postigne u vezi sa promenom naravi. U suprotnom, nećeš biti u stanju da zakoračiš u stvarnost.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kov se poboljšava radi primanja Božjeg spasenja”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 448

Čovekovo vršenje sopstvene dužnosti je, u stvarnosti, ostvarenje svega što je svojstveno čoveku, to jest, onoga što je čoveku prirodno moguće. Tada je njegova dužnost ispunjena. Što se tiče nedostataka u čovekovoj službi, oni se postepeno smanjuju stalnim sticanjem iskustva i njegovim podvrgavanjem sudu; oni ne ometaju čovekovu dužnost niti utiču na nju. Oni koji prestanu da služe ili se predaju i povuku iz straha da će biti nedostataka u njihovoj službi, najveće su kukavice od svih. Ako ljudi ne mogu da izraze ono što treba da izraze tokom službe ili da postignu ono što je svojstveno u njihovoj moći, i umesto toga postupaju površno, oni su izgubili funkciju koju stvoreno biće treba da ima. Takvi ljudi nazivaju se „mediokritetima”; oni su beskorisno smeće. Kako se takvi ljudi u pravom smislu mogu nazvati stvorenim bićima? Zar oni nisu trule stvari koje spolja sijaju, ali su iznutra trule? Ako neki čovek sebe naziva Bogom, a pritom nije sposoban da izrazi božansko biće, da obavi delo Sâmog Boga ili da predstavlja Boga, on nesumnjivo nije Bog, jer on nema suštinu Boga i u njemu ne postoji ono što Bog urođeno može da postigne. Ako čovek izgubi ono što mu je po prirodi dosežno, on se više ne može smatrati čovekom i on više nije dostojan da se smatra stvorenim bićem niti da stane pred Boga i služi Mu, štaviše, još je manje dostojan da primi Božju blagodat ili da bude čuvan, zaštićen i usavršen od strane Boga. Mnogi koji su izgubili poverenje u Boga kasnije izgube i blagodat Božju. Ne samo da oni ne mrze svoja zla dela, već i drsko šire ideju da je put Božji pogrešan, a oni buntovniji čak poriču postojanje Boga. Kako takvi ljudi, koji su tako buntovni, mogu imati pravo da uživaju blagodat Božju? Oni koji ne ispunjavaju svoju dužnost veoma su buntovni prema Bogu i mnogo Mu duguju, ali ipak se okreću i govore da Bog nije u pravu. Kako takav čovek može da bude prikladan da bude usavršen? Zar ovo nije najava eliminacije i kažnjavanja? Ljudi koji ne izvršavaju svoju dužnost pred Bogom već su krivi za najgnusnije zločine, za koje ni smrt nije dovoljna kazna, ali oni ipak imaju obraza da se raspravljaju s Bogom i da pokušavaju da se nadmeću sa Njim. Koja je korist od usavršavanja takvih ljudi? Kada ljudi ne uspeju da izvrše svoju dužnost, oni treba da osećaju krivicu i dug; treba da mrze svoju slabost i beskorisnost, svoje buntovništvo i iskvarenost, a još više, treba sve da prinesu Bogu, čak i svoj život. Samo tada će oni biti stvorena bića koja zaista vole Boga i samo takvi ljudi su prikladni da uživaju u Božjim blagoslovima i obećanjima i da budu usavršeni od strane Njega. A šta je sa većinom vas? Kako se odnosite prema Bogu koji živi među vama? Kako ste izvršili svoju dužnost pred Njim? Da li ste uradili sve što je u vašoj mogućnosti, čak i po cenu sopstvenog života? Šta ste žrtvovali? Zar niste mnogo primili od Mene? Možete li da razaznate? Koliko ste Mi odani? Kako ste Mi služili? A šta je sa svim onim što sam vam darovao i što sam učinio za vas? Da li ste sve izmerili? Jeste li svi prosudili i uporedili to sa ono malo savesti što imate u sebi? Koga mogu biti dostojne vaše reči i dela? Da li je moguće da je vaša tako mala žrtva vredna svega što sam vam Ja darovao? Ja sam vam celim srcem bio posvećen, bez imalo zadrške, a vi ipak gajite zle namere i dajete Mi se s pola srca. To je dužnost koju ste obavili, slabašna funkcija koju ste izvršili. Zar nije tako? Zar ne znate da ste u potpunosti podbacili u izvršavanju dužnosti stvorenog bića? Kako možete biti smatrani stvorenim bićima? Zar vam nije jasno šta izražavate i proživljavate? Podbacili ste u izvršavanju svoje dužnosti, ali tražite da zadobijete toleranciju i obilnu blagodat Božju. Takva blagodat nije pripremljena za one koji su bezvredni i sirovi kao vi, već za one koji ne traže ništa i rado se žrtvuju. Ljudi poput vas, takvi mediokriteti, potpuno su nedostojni uživanja u blagodati neba. Samo će teškoće i beskrajne kazne ispunjavati vaše dane! Ako ne možete da Mi budete posvećeni, patnja će biti vaša sudbina. Ako ne možete da osećate odgovornost prema Mojim rečima i Mojem delu, na kraju ćete biti kažnjeni. Sva blagodat, blagoslovi i divan život carstva neće imati nikakve veze sa vama. Ovo je kraj koji zaslužujete da dočekate i posledica vašeg sopstvenog dela!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 449

Ne samo da oni kojima nedostaje mudrosti i koji su nadmeni ne daju sve od sebe ili ne vrše svoju dužnost, već čak pružaju ruke da prime blagodat, kao da su zaslužili ono što traže. A ako ne uspeju da dobiju ono što traže, postaju još i više izdajnički nastrojeni. Kako se za takve ljude može smatrati da poseduju razum? Vi ste lošeg kova i lišeni ste razuma, potpuno nesposobni da izvršite dužnost koju treba da ispunite tokom dela upravljanja. Vaša vrednost se već strmoglavila. To što niste ni pokušali da Mi se odužite što sam vam pokazao takvu blagodat već je čin ekstremne buntovnosti, dovoljan da vas osudi i pokaže vaš kukavičluk, nesposobnost, podlost i niskost. Šta vam daje za pravo da držite ruke ispružene? To da niste u stanju da budete ni od najmanje pomoći Mome delu, da niste u stanju da budete posvećeni i da ne možete da budete postojani u svedočenju o Meni su vaša nedela i neuspesi, a ipak Me umesto toga napadate, lažno tvrdite da grešim i žalite se da sam nepravedan. Da li je to ono što čini vašu odanost? Da li je to ono što čini vašu ljubav? Koji drugi posao možete da radite osim ovog? Kako ste doprineli svem delu koje je obavljeno? Koliko ste se potrošili? Već sam pokazao veliku toleranciju time što vas nisam krivio, ali vi Mi se ipak besramno pravdate i kriomice se žalite na Mene. Postoji li u vama i najmanji trag ljudskosti? Iako je dužnost čoveka ukaljana brojnim ljudskim mislima i predstavama, ti moraš da obavljaš svoju dužnost i da budeš posvećen. Nečistoće u čovekovom radu su pitanje njegovog kova, međutim, ako čovek ne izvršava svoju dužnost, to pokazuje njegovu buntovnost. Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li prima blagoslove ili ga snalazi jad. Dužnost je ono što čovek treba da ispuni; to je njegov od neba dat poziv i on treba da je obavlja ne tražeći naknadu i bez uslova ili izgovora. Samo se to može nazvati vršenjem svoje dužnosti. Primanje blagoslova odnosi se na blagoslove u kojima čovek uživa kada bude usavršen nakon što je iskusio sud. Doživeti jad odnosi se na kaznu koju čovek dobija kada se njegova narav ne promeni nakon što je prošao kroz grdnju i sud – to jest, kada ne bude usavršen. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili ih zadesi jad, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da obavljaš svoju dužnost da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da obavljaš svoju dužnost iz straha da će te zadesiti jad. Da vam kažem jednu stvar: to što čovek obavlja svoju dužnost jeste ono što on treba da radi, a ako on ne obavlja svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo. Kroz proces vršenja svoje dužnosti čovek se postepeno menja i kroz taj proces on pokazuje svoju odanost. Stoga, što više obavljaš svoju dužnost, to ćeš više istina biti u stanju da zadobiješ, a tvoj izraz će postati praktičniji. Oni koji samo otaljavaju vršenje svoje dužnosti i ne tragaju za istinom biće naposletku uklonjeni, zato što takvi ljudi ne obavljaju svoju dužnost primenjujući istinu, niti primenjuju istinu kada obavljaju svoju dužnost. To su oni koji ostaju nepromenjeni i koje će zadesiti jad. Ne samo da su njihovi izrazi nečisti, već je i sve što oni izražavaju zlo.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 450

Ako nemaš znanja o Božjem delu, nećeš znati kako da sarađuješ sa Bogom. Ako ne znaš načela Božjeg dela i ne znaš kako Sotona deluje u čoveku, nećeš imati put ka primeni. Revnosno stremljenje, samo po sebi, neće ti omogućiti da postigneš rezultate koje Bog zahteva. Takav način iskustva je sličan Lavrentijevom: ne uviđa nikakve razlike i samo se usredsređuje na iskustvo, bez ikakve svesti o tome šta je Sotonino delo, šta je delo Svetog Duha, u kakvom je stanju čovek bez prisustva Boga i kakve ljude Bog želi da usavrši. Koja načela treba usvojiti u pogledu odnosa sa različitim vrstama ljudi, kako shvatiti Božje namere u sadašnjosti, kako spoznati Božju narav, te prema kojim ljudima, okolnostima i dobu su Božja milost, veličanstvo i pravednost usmereni – ništa od toga on ne razaznaje. Ako ljudi nemaju višestruke vizije kao osnovu za svoja iskustva, onda život ne dolazi u obzir, a iskustvo pogotovo; oni i dalje mogu nerazumno da se pokoravaju i da trpe sve. Takve ljude je veoma teško usavršiti. Može se reći da, ako nemaš nijednu od gore navedenih vizija, to je dovoljan dokaz da si neuk, da si kao stub soli koji uvek stoji u Izraelu. Takvi ljudi su beskorisni, nisu dobri ni za šta! Neki ljudi se samo slepo pokoravaju, uvek poznaju sebe i uvek koriste sopstvene načine za ophođenje prema svetu kada se bave novim pitanjima, ili koriste „mudrost” da se bave trivijalnim pitanjima koja nisu vredna pomena. Takvi ljudi nemaju raspoznavanje, i čini se da je njihova priroda takva da se prepuštaju tuđim kritikama, i uvek su isti; nikada se ne menjaju. Takvi ljudi su budale koje u sebi nemaju čak ni trunke raspoznavanja. Nikada ne pokušavaju da preduzmu mere koje bi odgovarale okolnostima ili različitim ljudima. Takvi ljudi nemaju iskustva. Viđao sam neke ljude koji su toliko sputani svojim znanjem o sebi da, kada se suoče sa ljudima zaposednutim delom zlih duhova, oni obore pogled i ispovedaju svoje grehe, ne usuđujući se da ustanu i osude ih. A kada se suoče sa očiglednim delom Svetoga Duha, oni se ne usuđuju da se pokore. Oni veruju da su zli duhovi takođe u Božjim rukama, i nemaju ni trunke hrabrosti da ustanu i odupru im se. Takvi ljudi nanose sramotu Bogu, i potpuno su nesposobni da za Njega nose teško breme. Takvi smeteni ljudi baš ništa ne razlikuju. Takav način iskustva, dakle, treba iskoreniti, jer je u Božjim očima neodrživ.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „O iskustvu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 451

U sadašnjem toku, svi oni koji istinski vole Boga imaju priliku da ih On usavrši. Bilo da su mladi ili stari, sve dok imaju srce koje Mu se pokorava i koje Ga se boji, On može da ih usavrši. Bog usavršava ljude u skladu sa njihovim različitim funkcijama. Sve dok ulažeš svu svoju snagu i pokoravaš se Božjem delu, On može da te usavrši. Trenutno, niko od vas nije savršen. Ponekad ste sposobni da obavljate jednu funkciju, a drugi put možete da obavljate dve. Dokle god činite sve što možete da se dajete za Boga, On će vas na kraju usavršiti.

Mladi ljudi imaju malo filozofija za ovozemaljsko ophođenje i nedostaju im mudrost i uvid. Bog dolazi da usavrši čovekovu mudrost i uvid. Njegova reč nadoknađuje njihove nedostatke. Međutim, naravi mladih ljudi su nestabilne i Bog mora da ih preobrazi. Mladi ljudi imaju malo verskih predstava i malo filozofija za ovozemaljsko ophođenje; o svemu razmišljaju na jednostavan način i njihovo razmišljanje nije složeno. To je onaj deo njihove ljudskosti koji se još nije oformio i to je poželjan deo; međutim, mladi ljudi su neuki i nedostaje im mudrost. To je nešto što Bog treba da usavrši. Božje usavršavanje omogućiće vam da razvijete sposobnost raspoznavanja. Moći ćete jasno da sagledate mnoge duhovne stvari i postepeno ćete postati neko ko je prikladan za Božju upotrebu. Starija braća i sestre takođe imaju funkcije koje treba da obavljaju i Bog ih ne napušta. I starija braća i sestre imaju kako poželjne tako i nepoželjne aspekte. Oni imaju mnogo filozofija za ovozemaljsko ophođenje i mnogo verskih predstava. U svojim postupcima, oni se pridržavaju mnogih krutih okvira i uvek su skloni tome da primenjuju propise – mehanički ih kopiraju i kruto primenjuju, bez imalo fleksibilnosti. To je nepoželjan aspekt. Međutim, ova starija braća i sestre ostaju smireni i nepokolebljivi bez obzira na to šta se dogodi; njihove naravi su postojane i oni se ne menjaju iznenada, ne idu iz jedne krajnosti u drugu. Možda su sporiji u razumevanju stvari, ali to nije velika mana. Sve dok možete da se pokorite, sve dok možete da prihvatite sadašnje Božje reči i da ne ispitujete Božje reči, sve dok ste usredsređeni samo na pokornost i sleđenje i nikada ne donosite sud o Božjim rečima niti o njima gajite druge loše misli, sve dok prihvatate Njegove reči i sprovodite ih u delo – kad ispunite ove uslove, tada možete da budete usavršeni.

Bilo da ste mlađi ili stariji brat ili sestra, morate znati funkciju koju bi trebalo da obavljate. Oni koji su mladi ne smeju biti drski; oni koji su stariji ne smeju biti negativni niti uzmicati. Štaviše, oni moraju biti u stanju da koriste tuđe jače strane kako bi nadomestili sopstvene slabosti i moraju da služe jedni drugima, bez ikakvih predrasuda. Između mlađe i starije braće i sestara izgradiće se prijateljstvo, pa ćete, zbog Božje ljubavi, moći bolje da razumete jedni druge. Mlađa braća i sestre neće gledati s visine na stariju braću i sestre, a starija braća i sestre neće biti samopravedni: zar to nije skladna saradnja? Ako svi imate takvu odlučnost, onda će Božja volja zasigurno biti ispunjena u vašem naraštaju.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „O tome da svako obavlja svoju funkciju”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 452

U budućnosti, to da li ćeš biti blagosloven ili će te zadesiti jad biće odlučeno na osnovu tvojih današnjih postupaka i ponašanja. Ako treba da budete usavršeni od strane Boga, to mora biti u ovom sadašnjem dobu; u budućnosti neće biti druge prilike. Bog sada zaista želi da vas usavrši i to nije način govora. U budućnosti, bez obzira na to kakve vas kušnje zadese, kakvi se događaji odigraju ili na kakve nesreće naiđete, Bog želi da vas usavrši; to je sigurna i neosporna činjenica. Po čemu se to može videti? To se može videti po činjenici da kroz sve vekove i naraštaje, Božja reč nikada kao danas nije dostigla takav vrhunac niti ušla u najvišu sferu. Delo Svetog Duha na svim ljudima danas je bez presedana. Gotovo niko iz minulih naraštaja nije imao takvo iskustvo; čak ni u doba Isusa nisu postojala današnja otkrivenja. Reči koje su vama upućene, ono što vi razumete i vaše iskustvo, sve je to dostiglo svoj vrhunac. Čak ni usred kušnji i grdnji, vi ne odlazite, a to je dovoljan dokaz da je Božje delo dostiglo neviđeni sjaj. To nije nešto što je čovek u stanju da učini. To nije nešto što čovek održava; naprotiv, to je delo Samog Boga. Stoga, iz mnogih činjenica o Božjem delu može se videti da Bog želi da usavrši čoveka, i On je svakako u stanju da vas upotpuni. Ako imate ovaj uvid i dođete do ovog novog otkrića, onda nećete čekati drugi dolazak Isusa; umesto toga, dozvolićete Bogu da vas upotpuni u sadašnjem dobu. Prema tome, svako od vas bi trebalo da dâ sve od sebe, ne štedeći truda, kako biste bili usavršeni od strane Boga.

Sada ne smete da obraćate pažnju na negativne stvari. Za sada, ostavi po strani i zanemari sve što čini da se osećaš negativno. Kada postupaš, čini to sa srcem koje traga i koje napipava svoj put napred, i sa bogopokornim srcem. Kada otkrijete slabost u sebi, ali ne dozvolite da vas ona sputa, i obavljate funkcije koje bi trebalo da obavljate, to je pozitivno zalaganje. Na primer, vi, starija braćo i sestre, imate verske predstave, a ipak ste u stanju da se molite, da se pokorite, da jedete i pijete Božju reč i da pevate himne... Ukratko, trebalo bi da se svom snagom koju možete da prikupite posvetite svemu onome što ste u stanju da uradite i bilo kojim funkcijama koje ste u stanju obavljate. Ne čekajte pasivno. Biti u stanju da udovoljite Bogu u obavljanju svoje dužnosti jeste prvi korak. Zatim, kada budete u stanju da razumete istinu i postignete ulazak u stvarnost Božjih reči, On će vas usavršiti.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „O tome da svako obavlja svoju funkciju”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 453

Svako ko ima odlučnost, može da služi Bogu – ali samo oni koji pokazuju razumevanje prema Božjim namerama i razumeju ih, sposobni su i imaju pravo da služe Bogu. Među vama sam otkrio sledeće: mnogi ljudi veruju da dok god revnosno propovedaju put zarad Boga, putuju zbog Boga, daju se i odustaju od nečega zarad Boga, ili tome slično, oni tako služe Bogu. Većina religioznih ljudi veruje da služiti Bogu znači trčati naokolo sa Biblijom u rukama, propovedati jevanđelje o carstvu nebeskom i spasavati ljude tako što će učiniti da se oni pokaju i ispovede. Mnogo je i onih verskih zvaničnika koji smatraju da se služenje Bogu sastoji od propovedanja po bogomoljama nakon što su završili napredne studije i obuke na bogoslovijama, kao i od podučavanja ljudi čitanjem biblijskih stihova. Štaviše, u siromašnim oblastima ima ljudi koji veruju da služiti Bogu znači isceljivati bolesne i isterivati demone iz njihovih braće i sestara, moliti se za njih i služiti im. Među vama ima mnogih koji veruju da služiti Bogu znači jesti i piti reči Božje i moliti se Bogu svakog dana, kao i posećivati crkve posvuda i u njima činiti dela. Postoje druga braća i sestre koji smatraju da služiti Bogu znači nikada ne stupiti u brak ili osnovati porodicu, te se posvetiti Bogu celim svojim bićem. A ipak, samo nekolicina ljudi zna šta zapravo znači služiti Bogu. Iako je ljudi koji služe Bogu mnogo koliko i zvezda na nebu, broj onih koji mogu neposredno da služe i koji su sposobni da služe shodno Božjim namerama zanemarljivo je mali. Zašto Ja ovo govorim? Ja ovo govorim zato što vi ne razumete suštinu izraza „služenje Bogu”, i jedva razumete kako treba služiti u skladu sa namerama Božjim. Hitno je potrebno da ljudi jasno shvate koji je način služenja Bogu u skladu sa Njegovim namerama.

Ako želite da služite shodno namerama Božjim, prvo morate da shvatite koja vrsta ljudi je Bogu ugodna, koje vrste ljudiBog mrzi, koja vrsta ljudi biva usavršena od Boga i koja vrsta ljudi je sposobna da služi Bogu. Ovo je najmanje što treba da znate. Ono što je još važnije, trebalo bi da poznajete svrhu Božjeg dela i onoga što će Bog danas učiniti. Kad ovo budete razumeli, vođeni Božjim rečima, treba prvo da uđete i prihvatite Božji nalog. Pošto budete stekli praktično iskustvo Božjih reči i zbilja spoznali Božje delo, bićete sposobni da služite Bogu. A Bog će otvoriti vaše duhovne oči kada Mu budete služili i omogućiće vam da imate veće razumevanje Njegovog dela i da ga jasnije vidite. Kada zakoračiš u ovakvu realnost, tvoja iskustva će biti dublja i praktičnija, a svi vi koji ste iskusili tako nešto moći ćete da idete po crkvama i da vašoj braći i sestrama pružate ono što je potrebno, i tako se oslanjate na snagu jedni drugih da biste nadomestili sopstvene nedostatke i u svom duhu stekli bogatiju spoznaju. Tek kad ovo budete postigli, bićete u stanju da služite shodno Božjim namerama i da tokom vaše službe budete usavršeni od strane Boga.

Oni koji služe Bogu treba da budu prisni sa Bogom, treba da budu ugodni Bogu i sposobni za najdublju odanost Bogu. Bilo da je to nasamo ili u javnosti, u prisustvu Boga tvoji postupci bi trebalo da mogu da Mu ugode, i svi bi trebalo da mogu da budu postojani pred Njim; bez obzira na to kako se drugi ljudi odnose prema tebi, uvek bi trebalo da hodaš putem kojim bi trebalo da hodaš kako bi vodio računa o Božjem bremenu. Jedino su takvi ljudi prisni sa Bogom. Oni koji su prisni sa Bogom mogu da Mu služe neposredno zato što su primili veliki Božji nalog i Božje breme, umeju da Božje srce učine svojim i ponesu Božje breme kao svoje i ne razmišljaju o dobitku ili gubitku svojih budućih izgleda – čak i kada su im izgledi takvi da neće imati ništa, i kada ništa ne mogu dobiti od toga, oni će uvek verovati u Boga bogoljubivim srcem. Dakle, ovakva vrsta osobe je prisna s Bogom. Oni koji su prisni s Bogom su i Njegovi pouzdanici; samo Božji pouzdanici mogu sa Njim da podele Njegovu hitnost i Njegove misli, a iako je njihovo telo bolećivo i slabo, u stanju su da podnesu bol i odreknu se onog što vole da bi udovoljili Bogu. Bog takvim ljudima daje više bremena, a ono što Bog želi da učini potvrđuje se kroz njihovo svedočanstvo. Stoga su ovi ljudi ugodni Bogu, oni su ljudi koji služe Bogu i usklađeni su sa Njegovim namerama, i samo ovakvi ljudi mogu da vladaju kao carevi zajedno sa Bogom. Kada zaista postaneš Božji poverenik, upravo tada ćeš vladati kao car zajedno sa Bogom.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kako služiti u skladu sa Božjim namerama”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 454

Isus je bio kadar da ispuni Božji nalog – delo iskupljenja čitavog ljudskog roda – upravo zato što je bio u stanju da vodi računa o Božjim namerama, a da za Sebe ne pravi nikakve planove ni uređenja. On je bio onaj Bogu najbliži – Sâm Bog – a to je nešto što svi vi vrlo dobro razumete. (Zapravo, On je bio Sâm Bog kojem je Bog posvedočio. Ja ovde pominjem činjenicu o Isusu kako bih opisao problem.) On je bio kadar da Božji plan upravljanja smesti u samo središte i uvek se molio nebeskom Ocu i tražio volju nebeskog Oca. Molio se i govorio: „Bože Oče! Ako je to volja Tvoja, ispuni to, i ne postupaj u skladu sa željama Mojim, već u skladu sa Svojim planom. Čovek možda jeste slabašan, ali zašto bi Ti za njega mario? Kako čovek može biti vredan Tvoje brige, čovek koji je poput mrava u Tvojoj ruci? U Svom srcu, jedino što želim jeste da ispunim volju Tvoju i želeo bih da Ti postigneš ono što bi učinio u Meni prema Svojim ličnim željama.” Na putu za Jerusalim, Isus je bio u mukama, kao da Mu je nož bio zariven u srce, pa ipak nije imao ni najmanju nameru da se povuče; uvek je tu bila moćna sila koja Ga je terala napred do mesta na kome će biti razapet. Na kraju je prikovan na krst i postao je obličje grešnoga tela, tako dovršivši delo iskupljenja ljudskog roda. Uzdigao se iznad svih ograničenja smrti i Ada. Pred Njim su smrt, pakao i Ad izgubili svoju moć i On ih je porazio. On je živeo trideset i tri godine tokom kojih je uvek davao sve od Sebe da udovolji Božjim namerama u skladu sa tadašnjim Božjim delom, nikada ne uzimajući u obzir Svoj lični dobitak ili gubitak, i uvek je pravio planove zarad namera Boga Oca. Otuda je, nakon što je On bio kršten, Bog rekao: „Ovo je Sin Moj voljeni, koji Mi je sva radost!” Zbog Njegove službe pred Bogom koja je bila u skladu sa Božjim namerama, Bog je na Njegova pleća položio teško breme iskupljenja čitavog ljudskog roda i dao Mu da ga ispuni, a On je bio kvalifikovan i ovlašćen da izvrši ovaj važan zadatak. Kroz svoj život, On je podneo nemerljivu patnju zarad Boga, i bio je iskušavan od Sotone nebrojeno puta, ali se nikada nije obeshrabrio. Bog Mu je poverio tako važan zadatak jer Mu je verovao, i voleo Ga, i stoga je lično Bog progovorio: „Ovo je Sin Moj voljeni, koji Mi je sva radost!” U to vreme, samo je Isus mogao da ispuni ovaj nalog, i to je bio jedan aspekt stvarnih okolnosti Božjeg dovršavanja Svog dela iskupljenja čitavog ljudskog roda u Doba blagodati.

Ako ste vi, poput Isusa, kadri da vodite računa o Božjem bremenu i da se pobunite protiv svog tela, Bog će vam poveriti Svoju tešku odgovornost kako biste mogli da ispunite potrebne uslove da služite Bogu. Samo pod takvim okolnostima usudićete se da kažete da ste ljudi koji slede Božju volju, ljudi koji ispunjavaju Božji nalog i ljudi koji istinski služe Bogu. U poređenju sa Isusovim primerom, da li se usuđuješ da kažeš da si prisan s Bogom? Da li se usuđuješ da kažeš da si čovek koji sledi Božju volju? Da li se usuđuješ da kažeš da si čovek koji istinski služi Bogu? Da li se usuđuješ da kažeš da slediš Božju volju? Da li se usuđuješ da kažeš da istinski služiš Bogu? Danas, kada ne razumeš kako da služiš Bogu, da li se usuđuješ da kažeš da si prisan sa Bogom? Ako kažeš da si osoba koja služi Bogu, zar ne huliš na Njega? Razmisli o tome: da li služiš Bogu ili sebi? Služiš Sotoni, a opet tvrdoglavo tvrdiš da služiš Bogu – tako čineći, zar ne huliš na Boga? Mnogi ljudi iza Mojih leđa uživaju u prednostima statusa; prepuštaju se uživanju u hrani, vole da spavaju i vode računa o svom telu, uvek u strahu da sa telom nema izlaza. Ne ispunjavaju pravilno svoju funkciju u crkvi, već se okoriste crkvom ili drže predavanja svojoj braći i sestrama koristeći Moje reči, sputavajući druge sa visine. Ovi ljudi uporno ponavljaju da su oni ljudi koji slede Božju volju i stalno govore da su prisni sa Bogom – zar to nije besmisleno? Ako imaš ispravne motive, ali nisi u stanju da služiš u skladu sa Božjim namerama, onda se ponašaš budalasto; ali ako tvoji motivi nisu ispravni, a i dalje govoriš da si osoba koja služi Bogu, onda si ti neko ko se Bogu suprotstavlja i Bog će te kazniti! Za takve ljude Ja nemam saosećanja! U domu Božjem, oni se okoriste uvek uživajući u telesnim udobnostima, a ne vode računa o Božjim interesima. Uvek traže ličnu korist i ne obraćaju pažnju na Božje namere. Ne mogu da prihvate da ih Božji Duh ispituje u bilo čemu što rade. Oni uvek varaju svoju braću i sestre tako što su nepošteni i lažljivi, i dvolični su. Oni su umnogome poput lisice u vinogradu, uvek kradu grožđe i uništavaju vinograd. Da li takvi ljudi mogu biti prisni sa Bogom? Da li si dostojan da naslediš Božje blagoslove? Ne uzimaš na sebe nijedno breme za svoj život ili crkvu; da li si dostojan da primiš Božji nalog? Ko bi se usudio da veruje nekom kao što si ti? Kada služiš na ovakav način, da li bi Bog mogao da ti poveri veći zadatak? Zar delo ne bi zbog toga kasnilo?

Ja vam ovo govorim da biste mogli da znate koji uslovi moraju da se ispune da bi se služilo u skladu sa Božjim namerama. Ako ne dajete svoj srce Bogu, ako ne pokazujete razumevanje prema Božjim namerama kao što je Isus to činio, onda će vam biti teško da zadobijete Božje poverenje, i Bog će vam na kraju suditi. Možda danas u svom služenju Bogu stalno skrivaš nameru da obmaneš Boga i odnosiš se prema Njemu na površan način. Ukratko, bez obzira na sve, ako prevariš Boga, snaći će te nemilosrdni sud. Upravo sada, dok ste tek stupili na pravi put služenja Bogu, prvo dajte svoja srca Bogu; ne možete imati podeljeno srce. Bez obzira da li se nalaziš pred Bogom, ili pred drugim ljudima, tvoje srce bi uvek trebalo da je okrenuto ka Bogu, i trebalo bi da imaš odlučnost da voliš Boga kao što je to Isus činio. Na taj način, Bog će te usavršiti tako da postanešosoba koja služi Bogu i kojaje usklađenasa Njegovim namerama. Ako iskreno želiš da te Bog usavrši i da tvoje služenje bude u skladu sa Njegovim namerama, onda treba da promeniš svoja ranija gledišta po pitanju vere u Boga, kao i prakse pomoću koje si ranije služio Bogu, tako da veći deo tebe bude usavršen od Boga. Na ovaj način, Bog te neće napustiti, i bićeš kao Petar, prethodnik onih koji ljube Boga. Ako se ne pokaješ, onda ćeš se susresti sa istim ishodom kao i Juda. To treba da shvate svi koji u Boga veruju.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kako služiti u skladu sa Božjim namerama”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 455

Otkako je Bog započeo Svoje delo u vaseljeni, On je predodredio da Mu mnogi ljudi služe, uključujući ljude iz svih društvenih slojeva, s ciljem da Njegove namere budu zadovoljene i da se Njegovo delo na zemlji nesmetano privede kraju – ovo je Božji cilj pri izboru ljudi koji će Mu služiti. Svaki čovek koji služi Bogu treba da razume ovu Njegovu nameru. Kroz ovo delo Božje, ljudi sa većom jasnoćom vide Njegovu mudrost i svemoć, kao i načela Njegovog dela na zemlji. Bog je na praktičan način došao na zemlju da obavi Svoje delo i da stupi u kontakt s ljudima kako bi oni mogli jasnije da spoznaju Njegove postupke. Danas, vi – ova grupa ljudi – imate sreće da služite praktičnom Bogu. To je neprocenjiv blagoslov za vas – time vas Bog istinski uzdiže. Pri izboru čoveka koji će Mu služiti, Bog se uvek rukovodi Svojim sopstvenim načelima. Služenje Bogu nipošto nije, kao što to ljudi zamišljaju, u tome da čovek može da služi Bogu sve dok za to ima elan. Danas vidite da svi koji služe pred Bogom čine to zahvaljujući Božjem usmeravanju i zahvaljujući tome što imaju delo Svetoga Duha, i zato što su ljudi koji streme ka istini. Ovo su minimalni uslovi za sve one koji služe Bogu.

Služiti Bogu nije jednostavan zadatak. Oni čija iskvarena narav ostaje nepromenjena nikada ne mogu služiti Bogu. Ako Božje reči ne sude tvojoj naravi, niti je grde, onda tvoja narav i dalje predstavlja Sotonu, što dokazuje da je tvoje služenje Bogu samo prinošenje tvojih sopstvenih dobrih namera, a da se tvoje služenje zasniva na tvojoj sotonskoj prirodi. Ti Bogu služiš svojim prirodnim karakterom i prema svojim ličnim sklonostima. Štaviše, uvek smatraš da stvari koje si spreman da činiš Bogu donose užitak, a da Mu se gade one koje ne želiš da činiš; delaš isključivo u skladu sa sopstvenim sklonostima. Može li se ovo nazvati služenjem Bogu? Naposletku, neće doći ni do najmanje promene u tvojoj život-naravi; umesto toga, tvoje služenje će je učiniti još tvrdoglavijom, čime će ti se iskvarena narav duboko usaditi i u tebi će se, kao takvom, formirati pravila o služenju Bogu utemeljena prvenstveno na tvom sopstvenom karakteru i iskustvo proisteklo iz tvog služenja shodno tvojoj naravi. To su čovekovo iskustvo i lekcije. To je čovekova filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Ovakvi ljudi su fariseji i verski zvaničnici. Ako se sada ne probude i ne pokaju, onda će se sigurno pretvoriti u lažne hristose i u antihriste koji navode ljude na stranputicu u poslednjim danima. Pomenuti lažni hristosi i antihristi pojaviće se među takvim ljudima. Ako se oni koji služe Bogu vode svojim karakterom i postupaju prema svojoj volji, time rizikuju da u svakom trenutku budu uklonjeni. Oni koji se oslanjaju na svoje dugogodišnje iskustvo da bi služili Bogu, kako bi pridobili srca drugih, da bi im držali pridike i sputavali ih, i uzdizali se na visinu – i koji se nikada ne kaju, nikada ne ispovedaju svoje grehe i nikada se ne odriču prednosti statusa – takvi ljudi će pasti pred Bogom. Od iste su sorte kao Pavle, pozivaju se na svoje starešinstvo i gospodare nad drugima na osnovu svojih zasluga. Bog ne usavršava takve ljude. Takvo služenje predstavlja prekidanje Božjeg dela. Ljudi se uvek drže starog. Drže se predstava iz prošlosti, kao i svega drugog iz minulih vremena. To je velika prepreka njihovom služenju. Ako ih ne odbaciš, ove stvari će uništiti ceo tvoj život. Čak i ako polomiš noge trčeći tamo-amo, slomiš leđa od rada ili čak stradaš kao mučenik zarad „služenja” Bogu, Bog te neće ni najmanje odobravati. Baš naprotiv: On će reći da si zlikovac.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Verska služba mora biti ukinuta”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 456

Počevši od danas, Bog će zvanično usavršiti one koji nemaju nikakve verske predstave, koji su spremni da ostave po strani svoje staro sopstvo i koji se prostodušno pokoravaju Bogu. On će usavršiti one koji čeznu za rečima Božjim. Takvi ljudi treba da ustanu i da služe Bogu. U Bogu se nalazi beskrajno izobilje i bezgranična mudrost. Njegovo čudesno delo i dragocene reči čekaju da u njima uživa veći broj ljudi. Kako se ispostavlja, oni sa verskim predstavama, oni koji se pozivaju na starešinstvo i oni koji sebe ne mogu da zanemare teško prihvataju ove nove stvari. Sveti Duh nema priliku da takve ljude usavrši. Ako čovek nema rešenost da se pokori, niti je Božjih reči žedan, za njega nema načina da prihvati ove nove stvari; naprosto će postajati sve buntovniji i lukaviji i tako završiti na pogrešnom koloseku. Time što sada obavlja svoje delo, Bog će podići više ljudi koji Ga istinski vole i koji mogu da prihvate novo svetlo, a potpuno će iskoreniti verske službenike koji se pozivaju na svoje starešinstvo; On ne želi nijednog od takvih ljudi koji se tvrdoglavo opiru promenama. Želiš li da budeš jedan od tih ljudi? Da li svoju službu obavljaš prema sopstvenim sklonostima ili prema onome što Bog zahteva? Ovo je nešto što moraš sâm da saznaš. Da li si verski zvaničnik ili novorođeno čedo koje Bog usavršava? Koliki deo tvog služenja odobrava Sveti Duh? Koliki deo toga Bog uopšte neće upamtiti? Koliko je velika promena nastala u tvom životu zahvaljujući svim godinama tvog služenja? Da li ti je sve ovo jasno? Ako istinski veruješ, odbacićeš svoje stare, pređašnje verske predstave i Bogu ćeš bolje služiti na nov način. Nije kasno da sada ustaneš. Stare verske predstave mogu čoveku uskratiti celokupan život. Iskustvo koje čovek stiče može ga navesti da odluta od Boga i da se u delovanju oslanja na samog sebe. Ako takve stvari ne ostaviš po strani, one će postati kamen spoticanja u tvom životnom razvoju. Bog uvek usavršava one koji Mu služe i olako ih ne eliminiše. Ako zaista prihvatiš sud i grdnju Božjih reči, ako možeš da ostaviš po strani svoje prošle verske prakse i propise i prestaneš da koristiš svoje pređašnje verske predstave kao merilo za današnje Božje reči, tek tada ćeš imati ikakve izglede o kojima se može govoriti. Ali ako se držiš starih stvari od ranije, ako ih i dalje brižno čuvaš, tada nikako ne možeš biti spasen. Bog se ne obazire na takve ljude. Ako si zaista voljan da budeš usavršen, moraš čvrsto odlučiti da se u potpunosti odrekneš svega od ranije. Čak i ako je ono što je ranije učinjeno bilo ispravno, čak i ako je to učinio Bog, ipak moraš biti u stanju da to ostaviš po strani i da se toga ne držiš. Čak i ako je to očito bilo delo Duha Svetoga, koje je neposredno počinio Sveti Duh, danas to moraš da ostaviš po strani. Ne smeš da se držiš toga. Upravo to Bog zahteva. Sve mora biti obnovljeno. U Božjem delu i u Božjim rečima, On se dosledno ne poziva na stare stvari od ranije, On se ne osvrće na stari almanah; Bog je onaj Bog koji je uvek nov i nikada star, i ne pridržava se čak ni Svojih sopstvenih reči iz prošlosti – što pokazuje da Bog ne poštuje nikakva pravila. Prema tome, ako se, kao ljudsko biće, uvek držiš stvari iz prošlosti i odbijaš da ih pustiš, te ih kruto primenjuješ poput formule, a Bog ne dela koristeći sredstva koja je koristio pre, zar tvoje reči i postupci nisu ometajući? Zar one nisu suprotstavljene Bogu? Da li si spreman da dopustiš da se zbog ovih starih stvari ceo tvoj život upropasti i uništi? Zbog tih zastarelih stvari postaćeš neko ko prekida Božje delo – želiš li da budeš takav čovek? Ako to istinski ne želiš, odmah prestani sa onim što radiš i okreni se; počni sve ispočetka. Bog se neće sećati tvog nekadašnjeg služenja.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Verska služba mora biti ukinuta”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 457

Što se tiče rada, čovek misli da se on svodi na to da trči na sve strane za Boga, da propoveda svuda i da se daje za Boga. Iako je ovo uverenje ispravno, ono je previše jednostrano; ono što Bog traži od čoveka nije samo da to da trčkara za Njega, već se to pre svega odnosi na službu i opskrbu unutar duha. Mnoga braća i sestre, čak i nakon svih ovih godina iskustva, nikada nisu razmišljali o tome da rade za Boga, jer rad kako ga čovek zamišlja nije u skladu sa onim što Bog traži. Dakle, čovek nema nikakvog interesa po pitanju dela i upravo je to razlog što je ulazak čoveka prilično jednostran. Svi vi treba da započnete svoj ulazak radeći za Boga, tako da možete bolje da doživite svaki aspekt iskustva. To je ono u šta treba da uđete. Rad se ne odnosi na trčanje okolo za Boga, već na to da li su čovekov život i ono što čovek proživljava u stanju da pruže Bogu uživanje. Delo se odnosi na ljude koji koriste svoju odanost Bogu i svoje znanje o Bogu da svedoče o Bogu, a takođe i da služe čoveku. To je čovekova odgovornost i to je ono što svi ljudi treba da shvate. Moglo bi se reći da je vaš ulazak vaše delo i da tražite da uđete dok radite za Boga. Iskustvo Božjeg dela ne znači samo da znaš kako da jedeš i piješ Njegovu reč; što je još važnije, moraš znati kako da svedočiš o Bogu i da budeš u stanju da služiš Bogu i da budeš u stanju da služiš i opskrbljuješ čoveka. To je delo, a to je i vaš ulazak; to je ono što svaka osoba treba da postigne. Postoje mnogi koji se samo usredsrede da trče na sve strane za Boga i da propovedaju svuda, ali zanemaruju svoje individualno iskustvo i zanemaruju svoj ulazak u duhovni život. To je ono što je navelo one koji služe Bogu da postanu oni koji se opiru Bogu. Ovi ljudi, koji su služili Bogu i služili čoveku sve ove godine, jednostavno su smatrali delanje i propovedanje kao ulazak, a niko od njih nije uzeo svoje lično duhovno iskustvo kao važan ulazak. Umesto toga, uzeli su prosvećenje koje oni crpe iz dela Svetog Duha kao kapital iz kojeg će podučavati druge. Kada propovedaju, oni su veoma bremeniti i primaju delo Svetog Duha i pomoću toga oslobađaju Njegov glas. U tom trenutku, oni koji deluju ispunjeni su samozadovoljstvom, kao da je delo Svetog Duha postalo njihovo lično duhovno iskustvo; oni osećaju da sve reči koje izgovaraju jesu njihovo vlastito biće, ali opet izgleda kao da njihovo sopstveno iskustvo nije tako jasno kao što su opisali. Štaviše, pre nego što progovore, nemaju predstavu šta će reći, ali kada Sveti Duh deluje u njima, njihove reči teku bez prestanka. Nakon što si jednom tako propovedao, osećaš da tvoj stvarni rast nije tako mali kao što si mislio, a kada se dogodi nekoliko takvih slučajeva u kojima Sveti Duh deluje na tebe, tada zaključuješ da već imaš rast i pogrešno veruješ da je delo Svetog Duha tvoj sopstveni ulazak i tvoje sopstveno biće. Kada ti se stalno ponavljaju takva iskustva, opustićeš se u odnosu na sopstveni ulazak, nesvesno ćeš skliznuti u lenjost i prestaćeš da pridaješ bilo kakav značaj svom ličnom ulasku. Iz tog razloga, kada služiš drugima, moraš jasno da razlikuješ svoj rast od dela Svetog Duha. To može podstaći tvoj ulazak i doneti više koristi tvom iskustvu. Kada čovek uzme delo Svetog Duha kao svoje lično iskustvo, to postaje izvor izopačenosti. Zato kažem, koju god dužnost da obavljate, svoj ulazak treba da smatrate važnom lekcijom.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (2)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 458

Čovek radi da bi zadovoljio Božje namere, da bi pred Njega doveo sve one koji su u skladu s Božjim namerama, da bi čoveka doveo Bogu i da bi čoveku predstavio delo Svetog Duha i Božje vođstvo, usavršavajući tako plodove Božjeg dela. Stoga je veoma bitno da vam suština dela bude potpuno jasna. Svaki čovek kojeg Bog upotrebljava dostojan je da radi za Njega, to jest, svako ima priliku da ga Sveti Duh upotrebljava. Međutim, postoji jedna stvar koju morate da shvatite: kada čovek obavlja delo koje je naložio Bog, čoveku je data prilika da ga Bog upotrebi, ali ono što čovek izgovori i zna u takvim prilikama ne predstavlja u potpunosti čovekov rast. Sve što možete da uradite jeste da bolje upoznate sopstvene nedostatke tokom svog delovanja i zadobijete više prosvećenja od strane Svetog Duha. Na taj način će vam biti omogućeno da zadobijete bolji ulazak tokom svog rada. Ako čovek gleda na smernice koje dolaze od Boga kao na sopstveni ulazak i kao na nešto što je svojstveno njemu samom, onda nema potencijala da se čovekov rast povećava. Prosvećenje ljudi od strane Svetog Duha dešava se kada su ljudi u normalnom stanju; u takvim trenucima ljudi često brkaju prosvećenje koje primaju sa svojim stvarnim rastom, jer je način na koji Sveti Duh prosvećuje izuzetno normalan, On koristi ono što je svojstveno čoveku. Kada ljudi rade i govore, ili kada se mole i bave svojom duhovnom posvećenošću, istina će im iznenada postati jasna. U stvarnosti, međutim, ono što čovek vidi jeste samo prosvećenje Svetim Duhom (naravno, ovo prosvećenje je povezano sa čovekovom saradnjom) i ne predstavlja čovekov pravi rast. Nakon razdoblja iskustva u kojem se čovek susreće sa određenim teškoćama i kušnjama, pod takvim okolnostima se otkriva pravi rast čoveka. Tek tada će čovek otkriti da njegov rast nije tako veliki, i sve njegove sebične želje, lični obziri, pohlepa i druge slične stvari tada će isplivati na površinu. Tek nakon nekoliko ciklusa ovakvih iskustava, mnogi koji su budni u svom duhu shvatiće da ono što su doživeli u prošlosti nije bila njihova sopstvena stvarnost, već trenutno prosvetljenje od strane Svetog Duha i da je čovek samo primio tu svetlost. Kada Sveti Duh prosvećuje čoveka kako bi shvatio istinu, to je često na jasan i prepoznatljiv način, bez objašnjavanja kako su stvari nastale ili kuda idu. To jest, umesto da ovo otkrivenje bude propraćeno čovekovim teškoćama, On direktno otkriva istinu. Kada čovek naiđe na poteškoće u procesu ulaska, a zatim uključi prosvećenje Svetog Duha, to postaje praktično čovekovo iskustvo. (…) Stoga, u isto vreme dok primate delo Svetog Duha, treba da pridajete još veći značaj svom ulasku i da vidite tačno šta je delo Svetog Duha a šta je vaš ulazak, kao i da uključite delo Svetog Duha u svoj ulazak, tako da u većoj meri možete primiti usavršavanje od Svetog Duha i tako da suština dela Svetog Duha može da se ostvari u vama. Tokom vašeg iskustva delovanja Svetog Duha, spoznaćete Svetog Duha, kao i sebe, i štaviše, usred ko zna koliko nastupa intenzivne patnje, razvićete normalan odnos sa Bogom i vaš odnos sa Bogom će iz dana u dan biti sve bliži. Posle bezbrojnih slučajeva orezivanja i oplemenjivanja, razvićete istinsku ljubav prema Bogu. Zato morate da shvatite da se ne treba plašiti patnje, udaraca i nevolja; zastrašujuće je posedovati samo delo Svetog Duha, ali ne i ulazak. Kada dođe dan završetka Božjeg dela, ispostaviće se da ste radili uzalud; iako ste iskusili Božje delo, nećete spoznati Svetog Duha niti ćete imati svoj ulazak. Prosvećenje koje Sveti Duh obavlja u čoveku nema za cilj da održi čovekovu strast, već da otvori put za ulazak čoveka, kao i da čoveku omogući da spozna Svetoga Duha i da od tog trenutka razvije srce koje se Boga boji i obožava Ga.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (2)”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 459

Odstupanja u radu onih koji su prošli kroz orezivanje, sud i grdnju mnogo su manja, a izraz njihovog dela mnogo je precizniji. Oni koji se u svom radu oslanjaju na svoju prirodnost imaju prilično velika odstupanja. Rad neusavršenih ljudi izražava previše njihove sopstvene prirodnosti, što predstavlja ogromnu prepreku delu Svetog Duha. Koliko god da je čovek dobrog kova, on takođe mora da bude podvrgnut orezivanju i sudu, pre no što bude mogao da izvrši delo Božjeg naloga. Ako čovek nije bio podvrgnut takvom sudu, njegovo delo, ma koliko da je dobro obavljeno, ne može biti u skladu s načelima istine i uvek je proizvod njegove prirodnosti i ljudske dobrote. Delo onih koji su prošli kroz orezivanje i sud, mnogo je preciznije od dela onih koji nisu orezani i kojima nije suđeno. Oni koji nisu bili podvrgnuti sudu ne izražavaju ništa osim ljudskog tela i misli, izmešano s mnogo ljudske pameti i urođenog talenta. To nije precizan čovekov izraz Božjeg dela. Sledbenici takvih ljudi dovedeni su pred njih svojim urođenim kvalitetima. Pošto takve osobe izražavaju previše od ljudskog uvida i iskustva, koji gotovo da su odvojeni od prvobitne Božje namere i od nje previše odstupaju, njihovo delo ljude ne može da dovede pred Boga, već ih, umesto toga, dovodi pred čoveka. Stoga oni koji nisu bili podvrgnuti sudu i grdnji nisu ni kvalifikovani da obavljaju delo Božjeg naloga. Rad delatnika koji je u skladu sa merilom može ljude da izvede na ispravni put i da im pomogne da uđu dublje u istinu. Njegov rad može dovesti ljude pred Boga. Pored toga, rad jednog takvog delatnika može varirati od pojedinca do pojedinca i nije sputan pravilima, te ljudima omogućava oslobađanje i slobodu, postepeni rast u životu i da postepeno imaju dublji ulazak u istinu. Rad delatnika koji nije u skladu sa merilom znatno podbacuje. Njegov rad je nerazuman. On jedino može da ljude uvede u pravila, a ono što on zahteva od ljudi ne varira od pojedinca do pojedinca; on ne radi u skladu sa stvarnim potrebama ljudi. U takvoj vrsti rada ima previše pravila i previše doktrina, i on ne može da uvede ljude u stvarnost, niti u normalnu primenu rasta u životu. On samo može ljudima da omogući da se pridržavaju nekolicine bezvrednih pravila. Takvo usmeravanje ljude vodi na stranputicu. Oni te vodi da postaneš poput njega, uvodeći te u ono što ima i što jeste. Da bi sledbenici raspoznali da li su vođe u skladu sa merilom, ključno je sagledati put kojim vode druge i kakvi su rezultati njihovog rada, te videti da li sledbenici primaju načela u skladu sa istinom i da li dobijaju načine praktičnog delovanja koji su pogodni za njihov preobražaj. Ti treba da imaš sposobnost raspoznavanja prema različitim delima različitih tipova ljudi; ne treba da budeš smeteni sledbenik. Ovo se odnosi na pitanje čovekovog ulaska. Ako ne možeš da raspoznaš koja osoba u svom vođstvu poseduje put, a koja ne, lako ćeš biti zaluđen. Sve ovo neposredno utiče na tvoj život. U delu neusavršenih ljudi ima mnogo prirodnosti; ono je pomešano s previše ljudske volje. Prirodnost je njihovo biće – ono sa čime su oni rođeni. To nije život nakon što ih je orezao, niti stvarnost nakon preobražaja. Kako takva osoba može da podrži one koji tragaju za životom? Život koji čovek prvobitno ima jeste njegova urođena inteligencija ili talenat. Ova vrsta inteligencije ili talenta prilično je udaljena od tačnih Božjih zahteva prema čoveku. Ako čovek nije usavršen i ako njegova iskvarena narav nije orezana, postojaće širok jaz između onoga što on izražava i istine; ono što on izražava biće pomešano s nejasnim stvarima, poput njegovog maštanja i jednostranog iskustva. Štaviše, šta god da on uradi, ljudi osećaju da u tome nema opšteg cilja, niti istine pogodne za ulazak svih ljudi. Većina onoga što se od ljudi traži izvan je njihovih mogućnosti, kao da su oni ribe koje su naterane da žive na suvom. Ovo je delo ljudske volje. Čovekove iskvarene naravi, njegove misli i predstave, prožimaju sve delove njegovog tela. Čovek nije rođen sa nagonom da istinu sprovodi u delo, niti ima nagon za neposrednim razumevanjem istine. Ako se tome dodaju iskvarene naravi čovekove – zar delo ovako prirodne osobe neće izazivati prekide? Čovek koji je usavršen, međutim, poseduje iskustvo istine koju ljudi treba da razumeju i poznaje njihove iskvarene naravi. Nejasne i nepraktične stvari u njegovom radu postepeno smanjuju, sve je manje ljudskog razvodnjavanja, a njegov rad i služba sve se više približavaju merilima koje zahteva Bog. Na taj je način njegov rad zakoračio u istina-stvarnost i postao realističan. Misli u čovekovom umu naročito blokiraju delo Svetog Duha. Čovek ima bogatu maštu i razumnu logiku, kao i dugogodišnje iskustvo u vođenju poslova. Ako se ovi aspekti čoveka ne podvrgnu orezivanju i korekciji, sve će one predstavljati prepreke u radu. Stoga čovekov rad, a posebno rad nesavršenih ljudi, ne može da dostigne najveći stepen tačnosti.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i delo čoveka”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 460

Moraš da razumeš mnoga stanja u kojima će se naći ljudi kada Sveti Duh bude obavljao delo na njima. A naročito oni koji su koordinatori u službi Boga moraju još dublje da razumeju takva stanja. Ako govorite samo o mnogobrojnim iskustvima ili o načinima za ulazak, to pokazuje da je vaše iskustvo isuviše jednostrano. Bez znanja o svom pravom stanju i razumevanja istina-načela, nemoguće je postići promenu naravi. Bez poznavanja načela dela Svetoga Duha ili razumevanja koristi koje ono donosi, biće vam teško da razaznate delovanje zlih duhova. Morate razotkriti delovanje zlih duhova, kao i čovekove predstave, i prodreti pravo u srž problema; morate takođe ukazati na mnoga odstupanja u ljudskom delovanju i na probleme koje mogu imati u svojoj veri u Boga, kako bi mogli da ih prepoznaju. U najmanju ruku, zbog vas se oni ne smeju osećati negativno ni pasivno. Međutim, moraš da razumeš poteškoće koje objektivno postoje kod većine ljudi, ne smeš da budeš nerazuman, niti da „pokušavaš da naučiš svinju da peva”; takvo ponašanje je besmisleno. Kako bi rešio mnoge poteškoće koje ljudi doživljavaju, moraš razumeti dinamiku dela Svetoga Duha; moraš razumeti kako Sveti Duh obavlja delo na različitim ljudima, moraš razumeti poteškoće s kojima se ljudi suočavaju i njihove nedostatke, i moraš prodreti u srž određenog problema i doći do njegovog izvora, bez odstupanja ili pravljenja grešaka. Samo tada si ti osoba koja je u skladu s merilom kad je u pitanju saradnja u služenju Bogu.

Da li ćete moći da dokučite suštinska pitanja i da jasno uvidite brojne stvari, zavisiće od vaših ličnih iskustava. Način na koji nešto doživljavaš takođe je i način na koji vodiš druge. Ako razumeš reči i teorije onda ćeš usmeravati druge da razumeju reči i teorije. Način na koji doživljavaš stvarnost Božjih reči jeste način na koji ćeš voditi druge da uđu u stvarnost Božjih izjava. Ako možeš da razumeš mnoge istine i stekneš jasan uvid u mnoge stvari iz Božjih reči, onda si sposoban i da vodiš druge da razumeju mnoge istine, tako da će oni koje vodiš jasno razumeti vizije. Ako se usredsrediš na razumevanje natprirodnih osećaja, onda će oni koje predvodiš učiniti isto. Ukoliko zanemariš praksu, i umesto toga naglašavaš diskusiju, onda će se oni koje vodiš takođe usredsrediti na diskusiju, ne baveći se uopšte praksom, niti postizanjem ikakve transformacije svoje naravi; samo će površno biti puni entuzijazma, a da u delo praktično nisu sproveli niti jednu istinu. Svi ljudi drugima pružaju ono što i sami imaju. Tip nečije ličnosti određuje put kojim će ta osoba voditi druge, kao i tip ljudi koje će ona voditi. Da biste bili zaista prikladni za Božju upotrebu, ne samo da tome morate težiti, već vam je neophodno veliko prosvećenje od Boga, usmeravanje Njegovih reči, iskustvo da vas je On orezao i oplemenjivanje Njegovih reči. Postavljajući to kao temelj, u uobičajenim vremenima, trebalo bi da obratite pažnju na svoja opažanja, misli, razmišljanja i zaključke, i da se u skladu s tim posvetite usvajanju ili odbacivanju. Sve su to putevi za ulazak u stvarnost i svaki od njih je neizostavan. Tako Bog deluje. Uđeš li u ovaj metod kojim Bog deluje, svakodnevno možeš imati priliku da te On usavršava. I u svakom trenutku, bez obzira na to da li je tvoja sredina surova ili prijatna, da li si predmet ispitivanja ili iskušavanja, da li radiš ili ne, i da li živiš samostalno ili kao član neke zajednice, uvek ćeš pronaći priliku da te Bog usavrši, ne propuštajući nijednu od njih. Moći ćeš sve da ih otkriješ i tako ćeš pronaći tajnu doživljavanja Božjih reči.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Šta jedan pastir koji je prikladan za upotrebu treba da poseduje”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 461

U današnje vreme, mnogi ljudi ne obraćaju pažnju na lekcije koje treba naučiti u saradnji s drugima. Otkrio sam da mnogi od vas nisu sposobni da nauče nešto iz saradnje sa drugima; većina vas se drži svojih stavova. Kada radiš u crkvi, ti kažeš svoje, neko drugi kaže svoje, a jedna stvar nema veze sa drugom; vi zapravo uopšte ne sarađujete. Vi ste svi toliko zaokupljeni pukim saopštavanjem sopstvenih uvida ili oslobađanjem „tereta” koji nosite u sebi, ne tražeći ni najmanje život. Čini se da samo površno obavljaš posao, uvek verujući da treba da ideš svojim putem bez obzira na to šta drugi kažu ili rade; smatraš da treba da razgovaraš u zajedništvu onako kako te Sveti Duh upućuje, bez obzira na to kakve bi mogle biti okolnosti drugih. Nisi u stanju da otkriješ prednosti drugih, niti si u stanju da samog sebe preispitaš. Vaše shvatanje stvari zaista je izopačeno. Može se reći da čak i sada ispoljavate mnogo samopravednosti, kao da ste ponovo oboleli od te vaše stare boljke. Vi ne razgovarate jedni s drugima na način kojim se postiže potpuna otvorenost, na primer, o tome kakav ste ishod postigli radom u određenim crkvama ili o svojim unutrašnjim stanjima u poslednje vreme i tako dalje; vi naprosto nikada ne razgovarate o tome. Uopšte ne sprovodite prakse kao što su odbacivanje sopstvenih predstava ili ustajanje protiv sebe. Starešine i delatnici razmišljaju samo o tome kako da spreče svoju braću i sestre da budu negativni i kako da ih osposobe da energično slede. Međutim, svi vi mislite da je dovoljno samo energično slediti, a u osnovi ne shvatate šta znači poznavati sebe i ustati protiv sebe, a još manje razumete šta znači služiti u saradnji s drugima. Mislite samo na to kako da imate volju da sami uzvratite Bogu za Njegovu ljubav, kako da imate volju da proživite kao Petar. Pored toga, ne mislite ni na šta drugo. Čak kažeš i da ti, bez obzira na to šta drugi ljudi činili, nećeš slepo da poslušaš, i da ćeš ti, bez obzira na to kakvi su drugi ljudi, sam tražiti usavršavanje od strane Boga, i to će biti dovoljno. Činjenica je, međutim, da tvoja volja ni na koji način nije pronašla konkretan izraz u stvarnosti. Zar nije sve ovo vrsta ponašanja koju prikazujete danas? Svako od vas se čvrsto drži svog uvida, i svi vi želite da budete usavršeni. Vidim da ste vrlo dugo služili, a da niste mnogo napredovali; posebno u lekciji skladnog zajedničkog rada niste postigli apsolutno ništa! Kada idete u crkve, vi razgovarate na svoj način, a drugi razgovaraju na svoj. Retko se dešava skladna saradnja, a to se još više odnosi na sledbenike koji su ispod vas. To jest, retko ko od vas razume šta služenje Bogu jeste ili kako neko treba da služi Bogu. Zbunjeni ste i ophodite se prema lekcijama ove vrste kao prema nečemu beznačajnom. Postoje čak i mnogi ljudi koji ne samo da ne uspevaju da primene ovaj aspekt istine, već i svesno rade pogrešno. Čak i oni koji su služili dugi niz godina bore se i spletkare jedni protiv drugih i ljubomorni su i nadmeću se; svako je za sebe, i niko ni najmanje ne sarađuje. Zar sve ove stvari ne predstavljaju vaš stvarni rast? Vi ste ljudi koji svakodnevno služe zajedno kao Izraelci, koji su neposredno služili Samom Bogu svakog dana u hramu. Kako je moguće da vi ljudi, koji služite Bogu, nemate predstavu kako da sarađujete ili kako da služite?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Služite kao što su Izraelci služili”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 462

Ono što se danas zahteva od vas – da skladno radite zajedno – slično je službi koju je Jahve zahtevao od Izraelaca: u suprotnom, naprosto prestanite da služite. Pošto ste ljudi koji neposredno služe Bogu, u najmanju ruku morate biti sposobni da budete odani i pokorni u svojoj službi, a takođe morate biti u stanju da naučite lekcije na praktičan način. Posebno za vas koji radite u crkvi, da li bi se neko od braće i sestara koji su ispod vas usudio da vas oreže? Da li bi se neko usudio da vam u lice kaže u čemu grešite? Vi stojite visoko iznad svih drugih; vi zaista vladate kao carevi! Vi čak i ne proučavate niti se udubljujete u ovakve praktične lekcije, a ipak govorite o služenju Bogu! U ovom trenutku, od tebe se traži da vodiš nekoliko crkava, ali ne samo da se ti ne odričeš sebe, već se čak i držiš sopstvenih predstava i stavova, govoreći stvari kao što su: „Mislim da bi ova stvar trebalo da se uradi na ovaj način, pošto je Bog rekao da ne treba drugi da nas sputavaju i da danas ne bi trebalo da slepo slušamo”. Stoga se svako od vas drži svog stava i niko nikoga ne sluša. Iako odlično znaš da je tvoja služba u ćorsokaku, i dalje govoriš: „Kako ja to vidim, moj put nije daleko od ispravnog. U svakom slučaju, svako od nas ima svoju stranu: ti govoriš o svojoj, a ja ću govoriti o svojoj; ti ćeš deliti svoje vizije, a ja ću govoriti o svojem ulasku.” Nikada ne preuzimate odgovornost za mnoge stvari sa kojima se treba obračunati, ili naprosto improvizujete, svako od vas izražava svoje mišljenje i pažljivo štiti svoj status, reputaciju i obraz. Niko od vas nije voljan da se ponizi, i nijedna strana neće preuzeti inicijativu da se preda i nadoknadi nedostatke onog drugog, kako bi život mogao brže da napreduje. Kada sarađujete, trebalo bi da naučite da tražite istinu. Možete reći: „Nije mi baš jasan ovaj aspekt istine. Kakvo ti imaš iskustvo s tim?” Ili možete reći: „Ti imaš više iskustva od mene u vezi sa ovim aspektom; da li možeš, molim te, da me malo uputiš?” Zar to ne bi bio dobar pristup? Čuli ste mnogo propovedi i imate određeno iskustvo u služenju. Ako ne učite jedni od drugih, ne pomažete jedni drugima i ne nadoknađujete nedostatke jedni drugima kada delate u crkvama, kako onda možete naučiti bilo kakve lekcije? Kad god naiđete na nešto, vi treba da komunicirate jedni sa drugima, tako da od toga možete imati koristi u životu. Štaviše, vi treba pažljivo da komunicirate o raznim stvarima pre donošenja bilo kakvih odluka. Samo tako čineći, vi preuzimate odgovornost za crkvu, umesto da samo površno obavljate posao. Pošto posetite sve crkve, trebalo bi da se okupite i komunicirate o svim pitanjima koja otkrijete i o svim problemima na koje naiđete u svom radu, a onda treba da razgovarate o prosvećenju i prosvetljenju koje ste primili – to je neophodna praksa služenja. Morate da postignete skladnu saradnju u svrhu Božjeg dela, za dobrobit crkve, i da tako podstaknete svoju braću i sestre da napreduju. Treba da se uskladite jedni s drugima, da se međusobno ispravljate i dođete do boljeg rezultata rada, kako biste pokazali razumevanje prema Božjim namerama. To se zove prava saradnja, i samo oni koji se uključe u nju zadobiće pravi ulazak. Dok sarađujete, neke od reči koje govorite mogu biti neprikladne, ali to nije važno. Komunicirajte o tome kasnije i dobro to shvatite; ne zanemarujte to. Posle ovakvog zajedništva, moći ćete da nadoknadite nedostatke svoje braće ili sestara. Samo ako na ovaj način zalazite sve dublje u svoj posao možete postići bolje rezultate. Svako od vas, kao ljudi koji služe Bogu, mora biti u stanju da brani interese crkve u svemu što radi, umesto da uzima u obzir samo sopstvene interese. Neprihvatljivo je da delujemo sami, potkopavajući jedni druge. Ljudi koji se tako ponašaju nisu pogodni da služe Bogu! Takvi ljudi imaju užasnu narav; ni trunka ljudskosti ne ostaje u njima. Oni su slika i prilika Sotone! Oni su zveri! Takve stvari se čak i danas dešavaju među vama; idete toliko daleko da napadate jedni druge dok komunicirate, namerno tražeći izgovore, zajapureni raspravljate o nečemu nebitnom, niko nije spreman da popusti, svako skriva svoje unutrašnje misli od onog drugog, pažljivo motreći na tu drugu osobu, uvek na oprezu. Da li ovakva narav priliči Božjoj službi? Može li takav rad kao što je vaš opskrbiti vašu braću i sestre bilo čime? Ne samo da nisi u stanju da dovedeš ljude na ispravan životni pravac, već zapravo ubrizgavaš svoju iskvarenu narav u svoju braću i sestre. Zar ne povređuješ druge? Tvoja savest je užasna i trula je do srži! Ti ne ulaziš u stvarnost, niti primenjuješ istinu. Osim toga, besramno otkrivaš svoju đavolsku prirodu drugima. Ti jednostavno ne znaš šta je sramota! Ova braća i sestre su ti povereni, a ti ih vodiš u pakao. Zar ti nisi neko čija je savest postala trula? Apsolutno nemaš srama!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Služite kao što su Izraelci služili”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 463

Da li možeš da se izraziš rečima o naravi koju je Bog izrazio u svakom dobu na konkretan način, jezikom koji je prikladan i nosi značaj tog doba? Da li ti, koji doživljavaš Božje delo poslednjih dana, možeš da do detalja opišeš Božju pravednu narav? Možeš li jasno i tačno da svedočiš o Božjoj naravi? Kako ćeš reći ono što si video i iskusio onima sažaljenja vrednim, onima koji su siromašni i pobožni vernici koji su gladni i žedni pravednosti i čekaju da ih predvodiš poput pastira? Kakvi ljudi te čekaju da ih pastirski čuvaš? Možeš li da zamisliš? Da li si svestan tereta na svojim plećima, svog naloga i odgovornosti? Gde ti je osećaj za istorijsku misiju? Kako ćeš pravilno služiti kao gospodar narednog doba? Imaš li jak osećaj da si gospodar? Kako treba objasniti gospodara svih stvorenja? Da li je to zaista gospodar svih živih bića i svih materijalnih stvari na svetu? Koji su tvoji planovi za napredak naredne etape dela? Koliko ljudi čeka da ih kao pastir čuvaš? Da li je tvoj zadatak težak? Siromašni su, jadni, slepi i izgubljeni, jadikuju u tami – gde je put? Kako čeznu za svetlošću, poput zvezde padalice, da se iznenada spusti i rastera sile tame koje su ugnjetavale čoveka toliko godina. Ispunjeni žudnjom se nadaju i danonoćno čeznu za tim – ko može da zna ovo u potpunosti? Čak i na dan kada svetlost bljesne kraj njih, ovi ljudi koji duboko pate ostaju zarobljeni u mračnoj tamnici bez nade za oslobođenje; kada više neće plakati? Užasna je nesreća ovih krhkih duhova koji nikada nisu počinuli i dugo su tako bili vezani nemilosrdnim okovima i zamrznutom istorijom. I ko je čuo glas njihovog jauka? Ko je video njihovo jadno stanje? Da li ti je ikada palo na pamet koliko je ožalošćeno i zabrinuto Božje srce? Kako On može podneti da vidi kako nedužan ljudski rod, koji je stvorio Svojim sopstvenim rukama, trpi takvo mučenje? Ljudski rod je, na kraju krajeva, nesrećnik koji je otrovan. Pa, iako je ljudski rod preživeo do dana današnjeg, ko je mogao znati da ga je Zli još odavno zatrovao? Da li si zaboravio da si jedna od žrtava? Zar nisi voljan da, iz svoje ljubavi prema Bogu, nastojiš da spaseš sve ove preživele? Zar nisi spreman da posvetiš svu svoju snagu da uzvratiš Bogu, koji voli čoveka kao Svoju krv i meso? Kako tačno shvataš to što te Bog upotrebljava da živiš svoj izuzetan život? Imaš li zaista rešenost i veru da živiš smislenim životom pobožne osobe koja služi Bogu?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kako bi trebalo da pristupiš svojoj budućoj misiji?”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 464

Ljudi veruju u Mene, ali nisu u stanju da daju svedočanstvo za Mene, niti mogu da daju svedočanstvo o Meni pre nego što se Ja razotkrijem. Ljudi samo vide da Ja prevazilazim stvorena bića i sve svete ljude, i vide da ljudi ne mogu da obavljaju delo koje Ja obavljam. Stoga, od Jevreja do ljudi današnjice, svi koji gledaju Moja slavna dela ispunjeni su samo radoznalošću prema Meni, a ipak usta ni jednog jedinog stvorenog bića nisu bila u stanju da svedoče o Meni. Samo je Moj Otac svedočio o Meni i načinio Mi put među svim stvorenim bićima; da nije to učinio, bez obzira na to kako bih delovao, čovek nikada ne bi znao da sam Ja Stvoritelj, jer čovek ume samo da uzima od Mene i da ne veruje u Mene na osnovu ishoda mog dela. Čovek Me spoznaje samo zato što sam nevin i nikako grešnik, zato što mogu da objasnim mnoge tajne, zato što sam iznad mnoštva ili zato što je čovek imao koristi od Mene, ali malo ko veruje da sam Ja Stvoritelj. Zato kažem da čovek ne zna zašto treba da ima veru u Mene; ne zna svrhu ili značaj toga da ima veru u Mene. Stvarnost čoveka je previše oskudna, takva da je jedva sposoban da svedoči za Mene. Premalo istinite vere imate i premalo toga ste zadobili, tako da premalo svedočanstva imate. Štaviše, vi premalo toga razumete i previše toga vam nedostaje, tako da vam svima nedostaje ono što je potrebno da biste svedočili o Mojim delima. Vaša odlučnost je zaista značajna, no, možete li biti sigurni da ćete biti u stanju da svedočite o suštini Boga? Ono što ste iskusili i videli prevazilazi ono što su sveci i proroci iz svih doba iskusili i videli, ali da li ste u stanju da date svedočanstvo o Meni koje je veće od reči ovih svetaca i proroka iz prošlosti? Ono što vam sada darujem nadmašuje ono što sam darovao Mojsiju i Davidu, pa isto tako tražim da vaše svedočanstvo nadmaši Mojsijevo i da vaše reči budu veće od Davidovih. Dajem vam stostruko, pa i Ja od vas zahtevam da Mi uzvratite stostruko. Morate znati da sam Ja Onaj koji daruje život ljudskom rodu, i da ste vi ti koji primate život od Mene i koji morate svedočiti o Meni. Ovo je vaša dužnost koju vam darujem i koju treba da izvršite za Mene. Svu slavu Svoju darovao sam vama, darovao sam vam život koji izabrani narod Izraela nikada nije primio. Vi treba da svedočite za Mene i da Mi posvetite svoju mladost i položite svoj život. Kome god da podarim slavu Svoju, svedočiće za Mene i daće život svoj za Mene – ovo sam odavno predodredio. Za vas je blagoslov to što vam darujem Svoju slavu i vaša je dužnost da svedočite o Mojoj slavi. Ako biste verovali u Mene samo radi blagoslova, onda bi Moje delo imalo mali značaj, a vi ne biste izvršavali svoju dužnost. Izraelci su videli samo Moju milost, dobrotu i veličinu, i Jevreji su bili svedoci samo Mog strpljenja i iskupljenja. Oni su videli veoma, veoma malo dela Mog Duha, pa je čak bio slučaj da je ono što su razumeli bio samo jedan desetohiljaditi deo onoga što ste vi čuli i videli. Ono što ste videli prevazilazi čak i ono što su videli verski poglavari među njima. Istine koje danas razumete prevazilaze njihove; ono što ste danas videli prevazilazi ono što je viđeno u Dobu zakona, kao i u Dobu blagodati, a ono što ste vi doživeli prevazilazi čak i ono što su Mojsije i Ilija doživeli. Jer su Izraelci razumeli samo zakon Jahveov i videli su samo Jahveova leđa; ono što su Jevreji razumeli bilo je samo iskupljenje Hristovo, ono što su primili bila je samo blagodat koju je Isus darovao, a ono što su videli bio je samo Isusov lik u jevrejskom domu. Ono što vi vidite danas jeste slava Jahveova, iskupljenje Isusovo i sva dela koja Ja sada obavljam. Takođe, sopstvenim ušima čujete reči Mog Duha, uvideli ste svu veličinu Moje mudrosti, spoznali Moju čudesnost i upoznali Moju narav. Takođe sam vam rekao sav Moj plan upravljanja. Ono što ste videli nije samo milostivi Bog pun ljubavi, nego Bog ispunjen pravednošću. Videli ste čudesnost Moga dela i spoznali ste da sam ispunjen veličanstvom i gnevom; još i više ste svesni toga da sam jednom sručio Svoj gnev na dom Izraelov i da se on sada spustio na vas. Vi razumete više Mojih tajni na nebu nego Isaija i Jovan; vi znate više o Mojoj divoti i poštovanosti nego svi sveci prošlih doba. Ono što ste primili nije samo Moja istina, Moj put i Moj život, već vizije i otkrivenja veća od Jovanovih. Vi razumete mnogo više tajni i takođe ste ugledali Moje pravo lice; vi ste prihvatili više Mog suda i znate više o Mojoj pravednoj naravi. Dakle, iako ste rođeni u poslednjim danima, vi razumete stvari koje su se dogodile ranije i stvari iz prošlosti, a takođe ste iskusili današnje stvari, a sve sam to učinio Ja lično. Ono što tražim od vas nije preterano, jer sam vam dao mnogo, a vi ste videli toliko toga u Meni. Zato od vas zahtevam da svedočite za Mene svecima prošlih vekova, i to je jedina želja Moga srca.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 465

Da li sada zaista znaš zašto treba da veruješ u Mene? Da li zaista znaš svrhu i značaj Mog dela? Da li zaista znaš svoju dužnost? Da li zaista znaš šta je Moje svedočanstvo? Ako samo veruješ u Mene, a nema ni traga od Moje slave ili svedočenja u tebi, onda sam te odavno uklonio. Što se tiče onih koji sve razumeju, oni su Mi još veći trn u oku, a u Mojoj kući oni nisu ništa drugo do prepreke na Mom putu, oni su kukolj koji će u potpunosti biti provejan u Mom delu, oni su sasvim beskorisni, nemaju nikakvu vrednost i Ja sam ih odavno prezreo. Moj bes često pogađa sve one koji su sasvim lišeni svedočanstva, i Moj štap ih nikada ne ostavlja. Odavno sam ih predao u ruke zloga; oni su sasvim lišeni Mojih blagoslova. A kad dođe dan, grdnja će njihova biti žešća čak i od grdnje glupih, tvrdoglavih žena. Danas obavljam samo ono delo koje Mi je dužnost da obavim, svezujući svu pšenicu u snopove, zajedno sa onim kukoljem. To je Moje delo danas. Sav će se kukolj provejati u vreme Mog provejavanja, pa će se pšenično zrno skupiti u ambaru, a provejani kukolj će se baciti u oganj da sagori u pepeo. Moje je delo sada samo da sve ljude svežem u snopove; to jest, da ih potpuno osvojim. Onda ću početi da provejavam i razotkrivam ishode svih ljudi. I zato treba da znaš kako bi sada trebalo da Mi udovoljiš i kako da kreneš pravim putem u svojoj veri u Mene. Ono što želim jeste tvoja odanost i pokornost sada, tvoja ljubav i svedočanstvo sada. Čak i ako u ovom trenutku ne znaš šta je svedočanstvo ili šta je ljubav, treba da Mi doneseš sve svoje i da Mi predaš jedino blago koje imaš: svoju odanost i pokornost. Ti treba da znaš da svedočanstvo o Mojoj pobedi nad Sotonom leži u odanosti i pokornosti čoveka, kao i svedočanstvo o Mom potpunom osvajanju čoveka. Dužnost tvoje vere u Mene jeste da svedočiš za Mene, da budeš odan Meni i nikome drugom, i da Mi budeš pokoran do kraja. Pre nego što započnem sledeći korak u Svom delu, kako treba da svedočiš za Mene? Kako treba da Mi budeš odan i pokoran? Da li ćeš pokazati posvećenost svojoj funkciji, ili ćeš naprosto odustati? Da li bi se radije pokorio svakom Mom uređenju (makar to bila smrt ili propast) ili bi na pola puta pobegao da bi izbegao Moju grdnju? Grdim te da bi svedočio za Mene i bio Mi odan i pokoran. Ujedno se može reći da je sadašnja grdnja zarad obavljanja sledećeg koraka Mog dela i nesmetanog napredovanja budućeg dela. Stoga te podstičem da budeš mudar i da se prema svom životu i prema značaju svog postojanja ne odnosiš kao prema bezvrednom pesku. Da li tačno znaš šta će Moje buduće delo biti? Znaš li kako ću delati i kako će se odvijati Moje delo u danima koji dolaze? Ti treba da poznaješ značaj doživljavanja Mog dela i, još i više, značaj verovanja u Mene. Obavio sam toliko delo – kako bih mogao da odustanem na pola puta, kao što si zamislio? Pokrenuo sam tako veliki projekat – kako bih mogao da ga uništim? Tačno je da sam došao da privedem kraju ovo doba, ali još je važnije da moraš da znaš da započinjem novo doba, da bih obavio novo delo i, više od toga, da bih širio jevanđelje carstva. Dakle, ti treba da znaš da se sadašnje delo tiče samo početka jednog doba i postavljanja temelja za širenje jevanđelja u vremenu koje dolazi, te da se to doba privede kraju u budućnosti. Moje delo nije tako jednostavno kao što ti zamišljaš, niti je beskorisno ili besmisleno kao što ti možda veruješ. Prema tome, i dalje moram da ti kažem: treba da ponudiš sebe Mom delu i, još i više, treba da posvetiš sebe zarad Moje slave. Ono za čim još i više odavno žudim jeste to da svedočiš za Mene; i još i duže čekam da vidim da širiš Moje jevanđelje. Treba da razumeš šta je u Mom srcu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 466

Iako je vaša vera veoma iskrena, niko od vas ne može u potpunosti da Me objasni, niko ne može da pruži svedočanstvo o svim činjenicama koje vidite. Razmislite o tome: danas se većina vas ne posvećuje ispravnim zadacima, već teži telu, udovoljava telu i prepušta se telu. Malo je istine u vama. Kako onda možete da svedočite o svemu što ste videli? Da li ste zaista sigurni da možete da budete Moji svedoci? Ako jednog dana ne budeš bio u stanju da svedočiš o svemu što si danas video, izgubićeš funkciju stvorenog bića i tvoje postojanje neće imati nikakvog smisla. Bićeš nedostojan da budeš ljudsko biće. Čak bi se moglo reći da nećeš biti ljudsko biće! Na vama sam obavio nemerljivo delo, ali pošto ti trenutno uopšte ne pokušavaš ništa da naučiš i o svemu ostaješ u neznanju i uzalud se trudiš, kada dođe vreme da se proširi Moje delo, ti ćeš samo gledati u prazno, vezanog jezika i potpuno beskoristan. Zar onda nećeš u istoriji biti zabeležen kao grešnik? Kada to vreme dođe, zar nećeš osetiti najdublje žaljenje? Zar nećeš utonuti u potištenost? Celokupno Moje današnje delo nije učinjeno iz besposlice i dosade, već radi postavljanja temelja za Moje buduće delo. Nije da sam u ćorsokaku i da treba da smišljam nešto novo. Treba da razumeš delo koje obavljam; nije u pitanju nešto što radi dete igrajući se na ulici, već delo učinjeno u ime Mog Oca. Treba da znate da Ja sve ovo ne radim sam; umesto toga, predstavljam Svog Oca. Vaša uloga, u međuvremenu, jeste da jednostavno sledite, da se pokorite, da se menjate i da svedočite. Treba samo da razumete zašto je potrebno da verujete u Mene; ovo je najvažnije pitanje koje svako od vas treba da shvati. Moj Otac, zarad Svoje slave, sve vas je predodredio za Mene od trenutka kada je stvorio svet. Učinio je to zarad Mog dela i zarad Svoje slave. Vi u Mene verujete zbog Mog Oca; vi Mene sledite jer je Moj Otac tako predodredio. Ništa od ovoga vi ne radite po sopstvenom izboru. Još važnije je da razumete da ste vi oni koje je Moj Otac Meni darovao kako biste svedočili za Mene. Pošto vas je On Meni podario, treba da se pridržavate puteva koje vam pokazujem, kao i puteva i reči kojima vas učim, jer je vaša dužnost da se držite Mojih puteva, a tovo je i prvobitna svrha vaše vere u Mene. Stoga vam ovo kažem: vi ste samo ljudi koje je Moj Otac Meni darovao i koji treba da se drže Mog puta. Vi, međutim, samo verujete u Mene, ali Mi ne pripadate jer ne potičete iz izraelske porodice, već ste potomci drevne guje. Sve što tražim od vas jeste da svedočite za Mene, ali danas morate da sledite Moj put. Sve ovo je zarad budućeg svedočenja. Ako samo slušate Moju reč, to je bezvredno, a to što vas je Moj Otac Meni darovao izgubiće na značaju. Ono što i dalje želim da vam kažem jeste sledeće: vi treba da sledite Moj put.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kakvo je tvoje shvatanje Boga?”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 467

Kako Sveti Duh deluje u crkvi u današnje vreme? Da li možeš dobro da dokučiš smisao ovog pitanja? Koje su najveće poteškoće tvoje braće i sestara? Šta im najviše nedostaje? Trenutno, postoje neki ljudi koji su negativni dok prolaze kroz kušnje, a neki se čak i žale. Drugi su prestali da napreduju jer je Bog prestao da govori. Ljudi nisu zakoračili pravom stazom verovanja u Boga. Oni ne mogu da žive nezavisno i ne mogu da održe sopstveni duhovni život. Neki ljudi i dalje slede i imaju polet da streme, voljni su da primenjuju kada Bog govori, ali kada Bog ne govori, oni više ne napreduju. Ljudi još uvek nisu shvatili Božje namere u svojim srcima i nemaju spontanu ljubav prema Bogu; u prošlosti su sledili Boga zato što su bili primorani. A ima i nekih koji su se umorili od Božjeg dela. Zar takvi ljudi nisu u opasnosti? Mnogo ljudi naprosto bivstvuje u stanju trpljenja. Iako jedu i piju Božje reči i mole Mu se, oni to čine polovično i više nemaju nagon koji su nekada imali. Većina ljudi nije zainteresovana za Božje delo oplemenjivanja i usavršavanja ideluje kao da su stalno bez unutrašnjeg nagona. Kada su ophrvani prestupima, oni ne osećaju da su dužni Bogu, niti imaju svest da bi osetili kajanje. Oni niti streme ka istini niti napuštaju crkvu, već streme samo ka privremenim zadovoljstvima. Ovi ljudi su najgluplje budale! Kada dođe vreme, svi će biti napušteni! Ni jedan jedini neće biti spasen! Misliš li da će neko, ako je jednom bio spasen, uvek biti spasen? Čista je obmana verovati u to! Svi oni koji ne streme ka život-ulasku biće izloženi grdnji. Većina ljudi uopšte nije zainteresovana za život-ulazak, za vizije, ili za primenu istine. Oni ne teže ulasku, a još manje dubljem napretku. Zar oni ne upropaštavaju sami sebe? Trenutno postoji deo ljudi čiji se uslovi stalno poboljšavaju. Što više Sveti Duh deluje, to više vere zadobijaju; što više iskustava doživljavaju, to više osećaju da je Božje delo veoma tajnovito. Što dublje ulaze, više shvataju. Oni osećaju da je Božja ljubav tako velika i osećaju unutarnju stabilnost i jasnoću. Oni poseduju razumevanje Božjeg dela. To su ljudi u kojima deluje Sveti Duh. Neki ljudi kažu: „Iako nema novih Božjih reči, ipak moram da tražim da uđem dublje u istinu, moram da budem iskren o svemu u svom stvarnom iskustvu i da uđem u stvarnost Božjih reči.” Ovakva osoba poseduje delo Svetog Duha. Iako Bog ne pokazuje Svoje lice i krije se od svake osobe, i mada ne govori niti se čuje Njegov glas, i iako ima trenutaka kada ljudi dožive neko unutrašnje oplemenjivanje, Bog ipak nije potpuno napustio ljude. Ako neka osoba ne može da zadrži istinu koju treba da primeni, ona neće posedovati delo Svetog Duha. Tokom perioda oplemenjivanja, razdoblja kada se Bog ne prikazuje, ako nemaš vere, već se umesto toga povlačiš, ako se ne usredsrediš na doživljavanje Njegovih reči, onda bežiš od Božjeg dela. Kasnije ćeš biti jedan od onih koji će biti napušten. Oni koji ne traže da uđu u Božju reč nikako ne mogu biti postojani u svom svedočenju o Njemu. Ljudi koji su u stanju da svedoče o Bogu i udovolje Njegovim namerama potpuno se oslanjaju na sopstveni nagon da streme ka Božjim rečima. Delo koje Bog obavlja na ljudima prvenstveno postoji da im omogući da zadobiju istinu; to što ti stremiš ka životu je radi tvog usavršavanja i sve to služi da te učini pogodnim za Božju upotrebu. Sve ka čemu sada stremiš jeste da čuješ tajne, da čuješ Božje reči, da uživaš u pogledu i da gledaš okolo da vidiš šta ima novo ili šta se dešava, te da tako zadovoljiš svoju radoznalost. Ako u svom srcu imaš tu nameru, onda ne postoji način da ispuniš Božje zahteve. Oni koji ne streme ka istini ne mogu da slede do samog kraja. Trenutno, nije da Bog ne radi nešto, već ljudi ne sarađuju s Njim. To je zbog toga što im je Njegovo delo odbojno i što samo žele da čuju Njegove reči blagoslova, dok nisu voljni da čuju reči Njegovog suda i grdnje. Zbog čega je to tako? Zbog toga što njihove želje da zadobiju blagoslove nisu ispunjene, te su stoga postali negativni i slabi. Nije da Bog namerno ne dopušta ljudima da Ga slede, niti im On namerno zadaje udarce. Ljudi su negativni i slabi samo zato što su njihove namere neprikladne. Bog je onaj Bog kojičoveku daje životi ne može ga odvestiu smrt. Ljudska negativnost, slabosti i nazadovanje posledica su njihovih sopstvenih postupaka.

Trenutno Božje delo donosi ljudima malo oplemenjivanja, i samo oni koji mogu da budu postojani usred oplemenjivanja dobiće Božje odobravanje. Ma koliko da Se On skriva, bilo tako što ne govori ili tako što ne dela, ako i dalje možeš da nastaviš da stremiš, i ako i dalje možeš da Ga slediš čak i ako On kaže da te ne želi, to onda znači da si postojan u svom svedočenju o Bogu. Ako se Bog skriva od tebe, a ti prestaneš da Ga slediš, da li se to može nazvati postojanim svedočenjem o Bogu? Ako ljudi nemaju stvaran ulazak, onda nemaju ni stvaran rast, i kada se zaista susretnu sa velikom kušnjom, oni će posrnuti. Sada kada Bog ne govori, ili kada Bog ne postupa u skladu sa tvojim predstavama, ti se slamaš; kada bi Bog trenutno postupao u skladu sa tvojim sopstvenim predstavama i kada bi udovoljavao tvojoj volji, ti bi bio u stanju da ustaneš i imao bi polet da stremiš. Na čemu se onda, tačno, zasniva tvoj život? Tvrdim da postoji mnogo ljudi koji žive tako što se u potpunosti oslanjaju na ljudsku radoznalost. Oni apsolutno nemaju želju da istinski streme. Svi oni koji ne streme ka ulasku u istinu, već se oslanjaju na svoju radoznalost u životu jesu ljudi koji zaslužuju prezir i oni su u opasnosti! Različite vrste Božjeg dela sprovode se da bi se čovečanstvo usavršilo. Međutim, ljudi su uvek radoznali; uvek vole da se informišu o svemu što čuju; uvek su zabrinuti zbog aktuelnih dešavanja u drugim zemljama – na primer, šta se dešava u Izraelu, ili da li je bio zemljotres u Egiptu. Uvek traže neke novine, nove stvari da bi zadovoljili svoje sebične želje. Oni ne streme ka životu, niti streme ka tome da budu usavršeni. Oni samo traže da Božji dan stigne ranije kako bi se njihov divni san ostvario i njihove ekstravagantne želje ispunile. Ova vrsta osobe nije praktična – ona je neko ko nema odgovarajuću perspektivu. Jedino stremljenje ka istini može biti temelj ljudske vere u Boga, a ako ljudi ne streme ka život-ulasku, ako ne traže da udovolje Bogu, u tom slučaju će biti podvrgnuti kazni. Oni koji će biti kažnjeni su oni koji nisu posedovali delo Svetog Duha tokom Božjeg delanja.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Treba da očuvaš svoju odanost Bogu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 468

Kako bi ljudi trebalo da sarađuju sa Bogom u ovoj etapi Njegovog dela? Bog trenutno iskušava ljude. On ne izgovara ni reč; On se skriva i ne ostvaruje direktan kontakt s ljudima. Spolja izgleda kao da On ne obavlja nikakvo delo, ali istina je da još uvek deluje u čoveku. Svako ko stremi ka život-ulasku ima viziju svog stremljenja ka životu i ne sumnja čak i ako ne razume Božje delo u potpunosti. Dok prolaziš kroz kušnje, čak i kada ne znaš šta Bog želi da uradi i šta želi da postigne, treba da znaš da su Božje misli za ljudski rod uvek dobre. Ako stremiš ka Njemu iskrenog srca, On te nikada neće napustiti i na kraju će te sigurno usavršiti i odvesti ljude do odgovarajućeg odredišta. Bez obzira na to kako Bog trenutno iskušava ljude, doći će dan kada će im pružiti odgovarajući ishod i dati im odgovarajuću nadoknadu na osnovu onoga što su učinili. Bog neće dovesti ljude do određene tačke i onda ih naprosto odbaciti i zanemariti. To je zato što je Bog veran. U ovoj etapi, Sveti Duh obavlja delo oplemenjivanja. On oplemenjuje svaku osobu. U koracima dela koji se sastoje od kušnje smrću i kušnje grdnjom, oplemenjivanje se obavlja rečima. Da bi ljudi iskusili Božje delo, oni prvo moraju da shvate Njegovo sadašnje delo i kako ljudi treba da sarađuju. To je nešto što bi svi trebalo da razumeju. Bez obzira na to šta Bog čini, bilo da oplemenjuje ljude ili da ćuti, ni jedan jedini korak Božjeg dela nije u skladu s ljudskim predstavama. Svaki korak Njegovog dela protresa i razbija ljudske predstave. To je Njegovo delo. Ali ti moraš da veruješ da sada, kada je Božje delo dostiglo određenu etapu, On neće ubiti ceo ljudski rod, šta god da se desi. On daje obećanja i blagoslove ljudskom rodu i svi oni koji streme ka Njemu moći će da zadobiju Njegove blagoslove, a one koji to ne učine Bog će eliminisati. To zavisi od tvog stremljenja. Bez obzira na bilo šta drugo, moraš verovati da kada se Božje delo završi, svaka osoba će imati odgovarajuće odredište. Bog je opskrbio čovečanstvo s lepim težnjama, ali bez stremljenja, one su nedostižne. Sada bi trebalo da si u stanju da vidiš ovo – Božje oplemenjivanje i Njegova grdnja ljudi je Njegovo delo, ali ljudi, sa svoje strane, moraju da streme ka promeni u naravi u svakom trenutku. U svom stvarnom iskustvu, prvo moraš da znaš kako da jedeš i piješ Božje reči; u Njegovim rečima moraš da pronađeš ono u šta treba da zakoračiš, kao i svoje sopstvene nedostatke; treba da uđeš uzimajući u obzir svoje stvarno iskustvo, i da uzmeš jedan deo Božjih reči koje treba primeniti i pokušaš da ih sprovedeš. Jedenje i pijenje Božjih reči je jedan aspekt. Pored toga, život crkve mora da se održi, moraš da imaš normalan duhovni život i moraš biti u stanju da predaš sva svoja trenutna stanja Bogu. Bez obzira na to kako se Njegovo delo menja, tvoj duhovni život treba da ostane normalan. Duhovni život može da održi tvoj normalan ulazak. Bez obzira šta Bog radi, treba bez prekida da nastaviš sa svojim duhovnim životom i da ispuniš svoju dužnost. To je ono što ljudi treba da rade. To je sve delo Svetog Duha, ali dok je za one sa normalnim stanjem to savršenstvo, za one sa nenormalnim stanjem to je kušnja. U trenutnoj fazi dela oplemenjivanja Svetog Duha, neki ljudi kažu da je Božje delo tako veliko i da je ljudima oplemenjivanje apsolutno potrebno, inače će njihov rast biti isuviše mali i neće imati načina da postignu Božje namere. Međutim, za one čije stanje nije dobro, to postaje razlog da ne streme ka Bogu i razlog da ne prisustvuju skupovima niti da jedu i piju Božju reč. U Božjem delu, bez obzira na to šta On radi ili kakve promene On čini, ljudi, u najmanju ruku, moraju da održe normalan duhovni život. Možda nisi bio aljkav u ovoj trenutnoj etapi svog duhovnog života, ali još uvek nisi mnogo zadobio, niti si imao bogatu žetvu. U ovakvim okolnostima, čak i ako se svog duhovnog života držiš kao što se pridržavaš pravila, i dalje moraš da ga se držiš; moraš da se pridržavaš ovog pravila kako ne bi pretrpeo gubitke u životu i kako bi udovoljio Božjim namerama. Ako tvoj duhovni život nije normalan, ti ne možeš jasno da sagledaš trenutno Božje delo i umesto toga uvek osećaš da je ono potpuno nespojivo sa tvojim predstavama, i mada si voljan da Ga slediš, nedostaje ti unutrašnji nagon. Bez obzira na to šta Bog trenutno čini, ljudi moraju da sarađuju. Ako ljudi ne sarađuju, onda Sveti Duh ne može da obavlja Svoje delo, a ako ljudi nemaju srca da sarađuju, onda teško mogu da zadobiju delo Svetog Duha. Ako želiš da poseduješ delo Svetog Duha u sebi i ako želiš da zadobiješ Božje odobrenje, onda moraš da održavaš svoju prvobitnu odanost pred Bogom. Međutim, nije neophodno da imaš dublje razumevanje, naprednu teoriju ili druge slične stvari – potrebno je samo da podržavaš Božju reč na prvobitnoj osnovi. Ako ljudi ne sarađuju sa Bogom i ne streme ka dubljem ulasku, onda će Bog oduzeti sve što je prvobitno bilo njihovo. Iznutra, ljudi uvek čeznu za lakoćom i radije bi uživali u onome što je već dostupno. Oni žele da zadobiju Božja obećanja, a da pritom ne plate nikakvu cenu. Ovo su ekstravagantne misli koje čovečanstvo gaji. Zadobijanje samog života bez plaćanja cene – ali da li je išta ikada bilo tako lako? Kada neko veruje u Boga i stremi život-ulasku i stremi promeni u svojoj naravi, on mora da plati cenu i da dostigne stanje u kojem će uvek slediti Boga, bez obzira šta On uradio. To je nešto što ljudi moraju da rade. Čak i ako slediš sve ovo kao pravilo, moraš ga uvek podržavati, i bez obzira na to koliko su velike kušnje, ne možeš dići ruke od svog normalnog odnosa sa Bogom. Trebalo bi da budeš u stanju da se moliš, održavaš svoj crkveni život i nikada ne napuštaš svoju braću i sestre. Dok te Bog kuša, ti treba da nastaviš da tražiš istinu. To je minimalan uslov za duhovni život. Uvek imaš želju da tražiš i težiš saradnji, koristeći svu svoju energiju – da li je to izvodljivo? Ako ljudi shvate da je to temelj, lako će steći moć razlučivanja i ulazak u stvarnost. Lako je prihvatiti Božju reč kada je tvoje sopstveno stanje normalno; u takvim okolnostima nije teško primenjivati istinu i tada osećaš da je Božje delo veliko. Ali ako je tvoje stanje loše, bez obzira koliko je Božje delo veliko i bez obzira koliko lepo neko govori, ti nećeš obraćati pažnju. Kada stanje osobe nije normalno, Bog ne može da dela u njoj i ona ne može da postigne promene u svojoj naravi.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Treba da očuvaš svoju odanost Bogu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 469

Ako ljudi uopšte nemaju veru, nije im lako da nastave tim putem. Svako sada može da vidi da se Božje delo ni najmanje ne slaže sa ljudskim predstavama i uobraziljama. Bog je učinio toliko mnogo dela i izgovorio toliko reči i mada ljudi mogu da priznaju da su one istina, još uvek je moguće da se predstave o Bogu pojave u njima. Ako žele da razumeju istinu i zadobiju je, ljudi moraju da imaju veru i snagu volje, te da budu u stanju da se drže onoga što su već videli i onoga što su zadobili iz svojih iskustava. Bez obzira na to šta Bog radi ljudima, oni moraju da podrže ono što oni sami poseduju, da budu iskreni pred Bogom i da Mu ostanu odani do samog kraja. To je dužnost ljudskog roda. Ljudi moraju da se pridržavaju onoga što treba da urade. Verovanje u Boga zahteva pokornost Njemu i iskustvo Njegovog dela. Bog je obavio toliko delo – moglo bi se reći da je za ljude sve usavršavanje, oplemenjivanje, a još više, grdnja. Nije bilo nijednog koraka Božjeg dela koji je bio u skladu sa ljudskim predstavama; ono u čemu su ljudi uživali bile su stroge Božje reči. Kada Bog dođe, ljudi treba da uživaju u Njegovom veličanstvu i Njegovom gnevu. Međutim, bez obzira koliko stroge bile Njegove reči, On dolazi da spase i usavrši čoveka. Kao stvorena bića, ljudi treba da ispune dužnosti koje treba da ispune i treba da budu postojani u svom svedočenju o Bogu usred oplemenjivanja. U svakoj kušnji treba da zadrže svedočanstvo koje treba da daju i da svedoče snažno za Boga. Osoba koja to radi je pobednik. Kako god da te Bog oplemenjuje, treba i dalje da budeš pun vere, da nikada ne gubiš veru u Njega, i treba da radiš ono što čovek treba da uradi. To je sve što Bog zahteva od čoveka. On zahteva da čovekovo srcebude u stanju da se u potpunosti vrati Njemu i da se okrene Njemu u svakom trenutku. Takva osoba je pobednik. Oni koje Bog naziva „pobednicima” jesu ljudi koji i dalje mogu da budu postojani u svom svedočenju, da održe svoju veru i odanost Bogu i da, bez obzira na sve, sačuvaju čisto srce pred Bogom i održe svoju istinsku ljubav prema Bogu, dok su pod uticajem Sotone i dok ih Sotona opseda – to jest, dok se nalaze usred sila tame. Na taj način, oni su postojani u svom svedočenju pred Bogom. Takvi ljudi su oni koje Bog naziva „pobednicima”. Ako je tvoje stremljenje odlično kada te Bog blagosilja, a povlačiš se kad nema Njegovih blagoslova, da li je to čistota? Pošto si siguran da je ovo istiniti put, moraš ga slediti do kraja; moraš održavati svoju odanost Bogu. Pošto si video da je Bog došao na zemlju da te lično usavrši, treba u potpunosti da Mu predaš srce. Ako, bez obzira na to šta Bog čini – možda ti na samom kraju dâ nepovoljan ishod – i dalje možeš da Ga slediš, to znači da si sačuvao svoju čistotu pred Bogom. Prinošenje svetog duhovnog tela i čiste device Bogu, o čemu se govorilo, znači čuvanje iskrenog srca pred Bogom. Iskrenost čoveka je čistota, a oni koji mogu da budu iskreni prema Bogu sačuvali su čistotu. To je ono što bi trebalo da primenjuješ. Kada treba da se moliš, ti se moliš; kada treba da se okupiš u zajedništvu, ti to činiš; kada treba da pevaš himne, ti pevaš himne; i kada treba da se pobuniš protiv tela, ti se buniš protiv tela. Kada obavljaš svoju dužnost, nisi površan; kada si suočen sa kušnjama, ostaješ postojan. To je odanost Bogu. Ako ne podržavaš ono što ljudi treba da rade, onda su sve tvoje prethodne patnje i odluke bile uzaludne.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Treba da očuvaš svoju odanost Bogu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 470

Za svaki korak Božjeg dela postoji način na koji ljudi treba da sarađuju. Bog oplemenjuje ljude kako bi imali veru dok prolaze kroz oplemenjivanje. Bog usavršava ljude kako bi imali veru da budu usavršeni od strane Boga i spremni da prihvate Njegovo oplemenjivanje i Njegovo orezivanje. Duh Božji deluje u ljudima da bi im doneo prosvećenje i prosvetljenje i da bi sarađivali s Njim i vršili primenu. Bog ne govori niti se Njegov glas čuje tokom oplemenjivanja, ali ipak ima posla koji ljudi treba da obave. Trebalo bi da se držiš onoga što već imaš i još uvek bi trebalo da budeš u stanju da se moliš Bogu, da budeš blizak Boga i da budeš pstojan u svom svedočenju pred Bogom; na taj način ćeš ispuniti svoju dužnost. Svi ste iz Božjeg dela jasno videli da Njegove kušnje ljudske vere i ljubavi zahtevaju od ljudi da se više mole Bogu i da se češće naslađuju Božjim rečima pred Njim. Ako te Bog prosveti i omogući ti da razumeš Njegove namere, a ti ih ipak uopšte ne primenjuješ u praksi, nećeš ništa ni zadobiti. I dalje bi trebalo da budeš u stanju da se moliš Bogu kada sprovodiš Njegove reči u delo, uvek bi trebalo da tražiš pred Bogom kada razmatraš Njegove reči, i trebalo bi da budeš ispunjen verom u Njega, a ne obeshrabren ili hladan. Oni koji ne primenjuju Božje reči puni su energije tokom skupova, ali padaju u tamu kada se vrate kući. Ima i onih koji čak i ne žele da se okupljaju. Dakle, moraš jasno da vidiš koja je dužnost koju ljudi treba da obavljaju. Možda ne znaš šta su zapravo Božje namere, ali bi trebalo da ispuniš svoju dužnost, trebalo bi da se moliš kada treba, i trebalo bi da sprovodiš istinu u delo kada treba. Ako radiš sve što bi ljudi trebalo da rade, i držiš se svoje prvobitne vizije, onda ćeš biti sposobniji da prihvatiš sledeći korak Božjeg dela. Kada Bog radi na skriven način, problem je ako ne stremiš. Kada On govori i propoveda tokom sabora, ti slušaš sa poletom, ali kada On ne govori, nedostaje ti energije i povlačiš se. Kakva se osoba ponaša na ovakav način? To je neko ko samo prati krdo. Nema stav, nema svedočanstvo, nema viziju! Većina ljudi je takva. Ako nastaviš tim putem, jednog dana kada naiđeš na veliku kušnju, bićeš kažnjen. U Božjem procesu usavršavanja ljudi, najvažnije je imati stav. Ako ne sumnjaš ni u jedan korak Božjeg dela, ako ispunjavaš čovekovu dužnost, ako iskreno podržavaš ono što ti je Bog dao da sprovedeš u delo – to jest, ako se sećaš Božjih opomena i, bez obzira na to šta On čini u današnje vreme, ne zaboravljaš Njegove prekore, ne sumnjaš u Njegovo delo, zadržavaš svoj stav, podržavaš svoje svedočanstvo i pobeđuješ na svakom koraku puta – onda će te na kraju Bog usavršiti i pretvoriti u pobednika. Ako si u stanju da budeš postojan u svakom koraku Božjih kušnji, i ako i dalje možeš da budeš postojan na samom kraju, onda si ti pobednik, i ti si neko koga je Bog usavršio. Ako ne možeš da budeš postojan u svojim trenutnim kušnjama, onda će u budućnosti to postati još teže. Ako se samo podvrgneš beznačajnoj količini patnje i ne stremiš ka istini, onda na kraju nećeš zadobiti ništa. Ostaćeš praznih šaka. Ima ljudi koji odustanu od svog stremljenja kada vide da Bog ne govori i njihovo srce se raspline. Zar takva osoba nije bezumna? Takvi ljudi ne poseduju stvarnost. Kada Bog govori, oni uvek trčkaraju unaokolo, deluju zauzeto i poletno spolja, ali sada kada On više ne govori, prestaju da streme. Takva osoba nema budućnost. Tokom oplemenjivanja, ti moraš da uđeš sa pozitivnim gledištem i naučiš lekcije koje treba da naučiš; kada se moliš Bogu i čitaš Njegovu reč, treba da meriš svoje stanje naspram nje, da otkriješ svoje nedostatke i otkriješ da još uvek imaš da naučiš mnogo lekcija. Što više iskreno stremiš dok prolaziš kroz oplemenjivanje, više ćeš sebe smatrati neodgovarajućim. To je zato što se tokom oplemenjivanja susrećeš sa mnogim problemima koje ne možeš jasno da sagledaš, pa možeš da se žališ i otkriješ sopstveno telo. Tek tada možeš da otkriješ da u sebi imaš previše iskvarenih naravi.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Treba da očuvaš svoju odanost Bogu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 471

Božje delo u poslednjim danima zahteva ogromnu veru, veru čak i veću od Jovove. Bez vere, ljudi neće moći da nastave da stiču iskustvo, te zbog toga neće moći da budu usavršeni od strane Boga. Kada dođe dan velikih kušnji, biće ljudi koji će napuštati crkve – neki ovde, neki tamo. Biće nekih koji su do tada bili prilično dobri u svom stremljenju i neće biti jasno zašto više ne veruju. I dogodiće se mnoge stvari koje nećeš razumeti i Bog neće pokazati nikakve znakove niti čudesna dela, niti će učiniti nešto natprirodno. Ovo je da bi se videlo da li možeš da budeš postojan – Bog koristi činjenice da oplemeni ljude. Još nisi mnogo propatio. U budućnosti, kada dođu velike kušnje, biće mesta u kojima će svi do jednog napustiti crkvu, a oni sa kojima si imao dobar odnos će otići i napustiti svoju veru. Da li ćeš onda moći da budeš postojan? Kušnje sa kojima si se do sada suočavao bile su manje, a ti si verovatno jedva bio u stanju da ih izdržiš. Ovaj korak uključuje oplemenjivanje i usavršavanje samo kroz reči. U sledećem koraku, suočićeš se sa činjenicama koje će te oplemeniti, a onda ćeš biti usred opasnosti. Kada postane zaista ozbiljno, Bog će te savetovati da požuriš i odeš, a religiozni ljudi će pokušati da te namame da kreneš s njima. Sve to služi da se vidi da li možeš da nastaviš tim putem, a sve su to kušnje. Trenutne kušnje su male, ali doći će dan kada u nekim domovima roditelji više neće verovati, a u nekim deca više neće verovati. Da li ćeš moći da nastaviš? Što dalje ideš, to će tvoje kušnje biti veće. Bog obavlja Svoje delo oplemenjivanja ljudi u skladu sa njihovim potrebama i njihovim rastom. Tokom etape Božjeg usavršavanja ljudi, nemoguće je da će broj ljudi nastaviti da raste – on će se samo smanjivati. Ljudi samo kroz ova oplemenjivanja mogu biti usavršeni. Orezivanje, disciplinovanje, kušnje, grdnja, proklinjanje – možeš li da izdržiš sve to? Kada vidiš crkvu u posebno dobroj situaciji, gde sve sestre i braća streme sa velikim poletom, ti se osećaš ohrabreno. Kada dođe dan u kojem će svi oni otići, neki od njih više neće verovati, neki će otići za poslom ili brakom, a neki će pristupiti religiji; da li ćeš onda moći da budeš postojan? Da li ćeš biti u stanju da iznutra ostaneš neometen? Božje usavršavanje čoveka nije tako jednostavna stvar! On koristi mnoge stvari da oplemeni ljude. Ljudi to vide kao metode, ali u prvobitnoj Božjoj nameri to uopšte nisu metode, već činjenice. Naposletku, kada On bude oplemenio ljude do određene tačke i oni više ne budu imali nikakvih pritužbi, ova etapa Njegovog dela će biti upotpunjena. Veliko delo Svetog Duha je da te usavrši, a kada On ne deluje i skriva se, to još više radi sa ciljem da te usavrši, i da bolje uvidi da li ljudi gaje ljubav prema Bogu, da li imaju istinsku veru u Njega. Kada Bog govori jasno, nema potrebe da tragaš; samo kada je skriven treba da tragaš i osetiš svoj put kojim ćeš ići. Trebalo bi da budeš u stanju da ispuniš dužnost stvorenog bića i bez obzira na to šta tvoj budući ishod i tvoje odredište mogu biti, ti bi trebalo da budeš u stanju da stremiš ka znanju o Bogu i ka ljubavi prema Bogu tokom godina dok si živ, i bez obzira na to kako se Bog odnosi prema tebi, ti bi trebalo da budeš u stanju da izbegneš da se žališ. Postoji jedan uslov da Sveti Duh deluje u ljudima. Moraju da osećaju žeđ i da traže, i ne smeju da budu bezdušni ili da sumnjaju u Božje postupke, i moraju da budu u stanju da podrže svoju dužnost u svakom trenutku; samo na taj način mogu zadobiti delo Svetog Duha. U svakom koraku Božjeg dela, ono što se zahteva od ljudi jeste ogromna vera i dolazak pred Boga radi traženja – samo putem iskustva ljudi mogu da otkriju koliko je Bog drag i kako Sveti Duh deluje u ljudima. Ako to ne doživiš, ako ne osetiš svoj put kroz to, ako ne tražiš, onda nećeš zadobiti ništa. Moraš da osetiš svoj put kroz sopstvena iskustva, i samo kroz takva iskustva možeš da sagledaš Božja dela i da prepoznaš Njegovu čudesnost i nedokučivost.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Treba da očuvaš svoju odanost Bogu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 472

Bog ti dozvoljava da iskusiš svakakve nevolje, osujećenja i nedaće, kao i brojne neuspehe i prepreke. Na kraju, Bog te navodi da shvatiš – dok doživljavaš te stvari – da je sve što je On rekao ispravno i istina. U isto vreme, On te navodi da shvatiš da ono što ti misliš i zamišljaš, kao i tvoje predstave, znanje, filozofske teorije, filozofije i stvari koje si naučio u svetu i kojima su te roditelji naučili, da su svi oni pogrešni i da te stvari ne mogu da te usmere na pravi put u životu i ne mogu da te predvode da shvatiš istinu i da dođeš pred Boga. Ako još uvek živiš prema ovim stvarima, onda koračaš putem neuspeha, kao i putem opiranja Bogu i izdaje Boga. Bog će te na kraju navesti da to jasno uvidiš. Ovaj proces je nešto što moraš da doživiš i jedino se na ovaj način mogu postići rezultati, ali je to Bogu istovremeno bolno da gleda. Ljudi su buntovni i imaju iskvarene naravi, pa stoga moraju donekle da pate i da dožive ta osujećenja. Bez te patnje, ne bi bilo načina da se pročiste. Ako čovek zaista ima srce koje voli istinu i zaista je voljan da prihvati različite Božje metode spasenja i da plati cenu, onda nema potrebe da toliko pati u kušnjama i oplemenjivanju. U stvari, Bog ne želi da ljudi toliko pate, niti želi da iskuse tolike padove i neuspehe. Međutim, ljudi su previše buntovni; nevoljni su da rade kako im se kaže, nevoljni su da se pokore i nesposobni da idu pravim putem ili da se posluže prečicama; samo zalutaju idući sopstvenim putem, bune se protiv Boga i opiru Mu se. Ljudi su iskvareni. Jedino što Bog može da učini jeste da ih preda Sotoni i smesti u razne situacije kako bi ih neprekidno čeličio, omogućavajući im da tako steknu svakojaka iskustva, izvuku svakojake pouke i shvate suštinu svakakvih rđavih stvari. Nakon toga, kad se ljudi osvrnu, shvatiće da su Božje reči istina, priznaće da su Božje reči istina i priznaće da je jedino Bog stvarnost svih pozitivnih stvari, te Onaj koji zaista voli ljude, brine o njima i može ih spasiti. Bog ne želi da ljudi toliko pate, ali ljudi su previše buntovni, voljni su da idu krivudavim putevima i voljni su da prolaze kroz tu patnju. Bog nema drugog izbora nego da ljude smešta u razne situacije kako bi ih neprekidno čeličio. U kojoj meri su ljudi na kraju očeličeni? U toj meri da kažeš: „Doživeo sam svakakve situacije i sada konačno razumem da, osim Boga, ne postoji nijedna osoba, događaj ili stvar koji me mogu navesti da shvatim istinu, koji me mogu navesti da uživam u istini, odnosno koji me mogu navesti da uđem u istina-stvarnosti. Ako poslušno praktično delujem prema Božjim rečima, poslušno ostanem na mestu na kome treba da bude čovek, pridržavam se svog statusa i dužnosti kao stvorenog bića, poslušno prihvatam Božju suverenost i uređenja, ako nemam više dodatnih pritužbi niti od Boga želim prekomerne stvari, i mogu istinski da se pokorim pred Stvoriteljem, tek tada ću biti neko ko se istinski pokorava Bogu.” Kad dostignu ovaj nivo, ljudi se zaista klanjaju pred Bogom i Bog više ne treba da priređuje dodatne situacije koje će oni iskusiti. Prema tome, kojim putem želite da idete? U svojim ličnim željama, niko nema želju da pati i niko ne želi da doživljava prepreke, neuspehe, teškoće, osujećenja ili nevolje, ali drugog načina nema. Ljudi imaju sotonske prirode; previše su buntovni, a njihove su misli i gledišta previše komplikovani. Srce ti je svakodnevno u neprekidnim oprečnostima, razdoru i previranju. Shvataš samo nekoliko istina, tvoj život-ulazak je plitak i nedostaje ti snaga da prevaziđeš predstave, uobrazilje i iskvarene naravi tela. Možeš jedino da zauzmeš čovekov uobičajeni pristup: da stalno doživljavaš neuspeh i osujećenost, da stalno padaš, da te šamaraju nevolje i valjaš se u balegi, dok ne dođe dan kad ćeš reći: „Umoran sam. Više mi je muka. Ne želim ovako da živim. Ne želim da doživljavam ove neuspehe. Spreman sam da poslušno dođem pred Stvoritelja; slušaću šta Bog kaže i radiću ono što On kaže. Jedino je to pravi put u životu.” Tek onog dana kad budeš sasvim uveren i priznaš poraz, moći ćeš da dođeš pred Boga. Da li ste iz ovoga shvatili nešto o Božjoj naravi? Kakav je Božji stav prema ljudima? Ma šta da Bog čini, On za ljude želi najbolje. Kakve god situacije da ti On priređuje odnosno šta god da ti On traži da uradiš, On uvek želi da vidi najbolji ishod. Recimo da prolaziš kroz neku situaciju i susrećeš se s osujećenjima i neuspehom. Bog ne želi da te vidi obeshrabrenog kad podbaciš, ne želi da misliš da je s tobom gotovo i da te je Sotona dograbio, pa da zatim od sebe odustaneš, više nikad ne staneš na noge i potoneš u malodušnost – Bog ne želi da vidi taj ishod. Šta Bog želi da vidi? Da si, iako si u toj stvari možda podbacio, u stanju da tragaš za istinom i da o sebi razmišljaš, da pronađeš razlog svog neuspeha, prihvatiš lekciju koju si iz tog neuspeha izvukao, upamtiš je za ubuduće, znaš da je pogrešno da se ponašaš na taj način, da je ispravno jedino praktično postupanje prema Božjim rečima, kao i da uvidiš: „Ja sam loša osoba. Imam iskvarenu sotonsku narav. U meni postoji buntovništvo. Daleko sam od pravednih ljudi o kojima Bog govori i nemam bogobojažljivo srce.” Ovu činjenicu si jasno uvideo; prepoznao si istinu te stvari i, prolazeći kroz ovo osujećenje, kroz ovaj neuspeh, stekao si nešto razuma i sazreo si. To je ono što Bog želi da vidi. Šta znači sazrevanje? To znači da Bog može da te zadobije, da možeš biti spasen, da možeš da uđeš u istina-stvarnosti i da si se zaputio putem na kome se bojiš Boga i kloniš se zla. Bog se nada tome da vidi ljude kako idu pravim putem. Bog stvari obavlja s mukotrpnim namerama i sve to je Njegova skrivena ljubav, ali ljudi često to ne mogu da osete. Ljudi su uskogrudi i izrazito sitničavi. U trenutku kad ne mogu da uživaju u Božjoj blagodati i blagoslovima, žale se na Boga, postaju negativni i postupaju razdražljivo, ali im Bog to ne zamera. Prema njima se naprosto odnosi kao prema neukoj deci i u odnosu na njih ne cepidlači. On za ljude priređuje okolnosti kako bi im omogućio da saznaju kako se stiču blagodat i blagoslovi, da shvate šta za čoveka znači blagodat i šta čovek iz nje može da izvuče. Recimo da voliš da jedeš nešto za šta Bog kaže da, ako se jede prekomerno, škodi zdravlju. Ti ne slušaš, to uporno jedeš i Bog ti dozvoljava da slobodno doneseš takvu odluku. Posledično se razboliš. I nakon što to nekoliko puta iskusiš, uviđaš da su reči koje Bog izgovara zapravo tačne, da je ono što On kaže istinito, da moraš praktično da postupaš prema Njegovim rečima i da je to ispravan put. Prema tome, šta dolazi iz prepreka, neuspeha i patnje koju iskusiš? Kao prvo, možeš da spoznaš Božje mukotrpne namere. Kao drugo, to te navodi da poveruješ i da se uveriš da su Božje reči ispravne i da su sve praktične, pa tvoja vera u Boga raste. Povrh toga, prolazeći kroz ovaj period neuspeha, počinješ da prepoznaješ istinitost i tačnost Božjih reči, uviđaš da su Božje reči istina i razumeš načelo primene istine. I zato, dobro je da ljudi iskuse neuspeh, ali ih to ujedno izlaže i patnji – to je vrsta čeličenja. Međutim, ako te takvo čeličenje na kraju navede da se vratiš pred Boga, omogući ti da shvatiš Njegove reči i prihvatiš ih u svoje srce kao istinu, i navede te da spoznaš Boga, u tom slučaju čeličenje, osujećenja i neuspesi koje si doživeo neće biti uzaludni. To je rezultat koji Bog želi da vidi.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako raspoznati Pavlovu priroda-suštinu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 473

Moraš se setiti da su sada izgovorene ove reči: kasnije ćeš doživeti veću nedaću i veću patnju! Biti usavršen nije jednostavna niti laka stvar. U najmanju ruku, moraš da poseduješ Jovovu veru, ili čak i veću veru od njegove. Trebalo bi da znaš da će kušnje u budućnosti biti veće od Jovovih i da moraš da iskusiš dugotrajnu grdnju. Da li je to jednostavna stvar? Ako tvoj kov ne može da se popravi, ako ti nedostaje moć razumevanja i ako premalo znaš, onda u to vreme nećeš imati nikakvo svedočanstvo, već ćeš umesto toga postati predmet ismevanja, Sotonina igračka. Ako sada ne možeš da se držiš vizija, onda uopšte nemaš osnovu i u budućnosti ćeš biti otpisan! Nijednim delom staze nije lako hodati, tako da nemoj ovo da uzimaš olako. Pažljivo odmeri i pripremi se za to kako ćeš pravilno da pređeš poslednji deo ovog puta. To je put kojim se mora ići u budućnosti, put kojim svi ljudi moraju da idu. Ne smeš da dozvoliš da se to znanje prenebregne; nemoj misliti da je ovo što ti govorim prazna priča. Doći će dan kada ćeš sve to moći da iskoristiš – Moje reči ne mogu biti izgovorene uzalud. Ovo je vreme da se opremiš, vreme da utreš put budućnosti. Trebalo bi da pripremiš put kojim ćeš koračati u budućnosti; trebalo bi da te brine i uznemiruje pitanje kako da budeš postojan u budućnosti i trebalo bi da se dobro pripremiš za svoj budući put. Ne budi proždrljiv i lenj! Moraš da učiniš apsolutno sve što možeš da najbolje iskoristiš svoje vreme, tako da možeš da zadobiješ sve što ti je potrebno. Dajem ti sve da bi mogao da shvatiš. Svojim očima ste videli da sam za manje od tri godine rekao mnogo stvari i obavio mnogo posla. Jedan od razloga zašto delam na ovaj način jeste to što ljudima toliko toga nedostaje, a drugi je to što je vreme isuviše kratko; ne može biti daljih odlaganja. Ti umišljaš da ljudi prvo moraju da postignu savršenu unutrašnju jasnoću da bi mogli da daju svedočanstvo i da budu upotrebljeni – ali zar to ne bi bilo presporo? Dakle, koliko dugo ću morati da te pratim? Ako hoćeš da te pratim dok ne ostariš i ne osediš, to neće biti moguće! Prolaskom kroz veće nedaće biće postignuto istinsko razumevanje unutar svih ljudi. To su koraci dela. Kad jednom temeljno shvatiš vizije o kojima se danas razgovaralo u zajedništvu i kada postigneš istinski rast, onda te nikakve patnje kroz koje budeš prolazio u budućnosti neće preplaviti i moći ćeš da budeš postojan. Kada završim ovaj poslednji korak dela i kada izgovorim poslednje reči, u budućnosti će ljudi morati da idu svojim putem. To će ispuniti ranije izgovorene reči: Sveti Duh ima nalog za svaku osobu i delo koje treba da obavi na svakoj osobi. U budućnosti će svi ići putem kojim treba da idu, vođeni Svetim Duhom. Ko će moći da se brine o drugima dok prolaze kroz nedaće? Svaki pojedinac ima svoju muku, i svaki ima svoj rast. Ničiji rast nije isti kao tuđi. Muževi neće moći da brinu o svojim suprugama, niti roditelji o svojoj deci; niko neće moći da brine ni o kome drugom. Neće biti kao sada, kada su međusobna briga i podrška još uvek mogući. To će biti vreme kada će svaki tip čoveka biti otkriven. To jest, kada Bog udari pastira, ovce će se razbežati od stada i tada nećete imati nijednog pravog vođu. Narod će biti podeljen – neće biti kao sada, kad zajedno možete da držite okupljanja. U budućnosti će oni koji nemaju delo Svetog Duha pokazati svoje pravo lice. Muževi će izdati svoje žene, žene će izdati svoje muževe, deca će izdati svoje roditelje, a roditelji će progoniti svoju decu – ljudsko srce je nedokučivo! Sve što može da se učini jeste da se neko drži onoga što ima i da pravilno pređe poslednji deo puta. Trenutno to ne vidite jasno; svi ste kratkovidi. Nije lako uspešno proživeti ovaj korak dela.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Kako treba da kročiš poslednjim delom puta”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 474

Većina ljudi veruje u Boga zarad svog budućeg odredišta ili zbog privremenog uživanja. Oni, pak, koji nisu prošli kroz nikakvo orezivanje veruju u Boga da bi mogli da uđu u raj i da bi dobili nagrade. Oni u Boga veruju ne zato da bi bili usavršeni, niti zarad ispunjenja dužnosti stvorenog bića. To praktično znači da većina ljudi veruje u Boga ne zato da bi ispunili svoje odgovornosti ili izvršili svoju dužnost. Ljudi retko veruju u Boga da bi proživeli smislen život, a među njima nema ni onih koji veruju da čovek, budući da je živ, Boga treba da voli zato što je to savršeno prirodno i opravdano, kao i zato što je to prirodni poziv čovekov. Pa tako, iako razni ljudi tragaju za svojim vlastitim ciljevima, cilj njihovog traganja i motivacija na kojoj se ono zasniva isti su za sve ljude i, povrh toga, za većinu njih je i predmet obožavanja uglavnom jedan te isti. Tokom poslednjih nekoliko milenijuma, mnogi su vernici umrli, a mnogi od njih su, nakon smrti, ponovo bili rođeni. Ka Bogu ne streme samo jedan čovek ili dvoje ljudi, pa čak ni hiljadu ili dve hiljade njih, ipak, većina tih ljudi stremi zarad svojih ličnih izgleda i predivnih nada koje polažu u budućnost. Onih koji su odani Hristu je malo i međusobno su udaljeni. Ipak, mnogi su iskreni vernici umrli uhvaćeni u vlastitim mrežama, a povrh toga je i broj ljudi koji su pobedili zanemarljivo mali. Ljudima su i dan-danas nepoznati razlozi njihovog neuspeha, kao i tajne njihove pobede. Oni koji su opsednuti stremljenjem ka Hristu još uvek se nisu probudili i nisu su dosegli do dna ovih tajni, jer naprosto ne poseduju znanje. Iako je njihovo traganje mukotrpno, put kojim koračaju nije put uspeha, već je to put neuspeha kojim su nekada hodili njihovi prethodnici. Zar oni, na taj način, ne idu putem koji vodi u tamu, bez obzira na to kako streme? Zar to što oni zadobijaju nisu gorki plodovi? Dovoljno je teško predvideti da li će ljudi koji oponašaju one koji su u prošlim vremenima uspeli, naposletku dobiti blagoslove ili jad. Koliko su onda tek lošiji izgledi za one koji streme idući stopama neuspešnih? Zar njihove šanse za neuspeh nisu još veće? Kakva je vrednost puta kojim oni koračaju? Ne ulažu li oni uzaludan trud? Bez obzira na to da li ljudi u svom stremljenju uspevaju ili ne, njihov dobitak ili gubitak nisu određeni time što oni streme kako im se prohte, već za to, jednom rečju, postoji razlog.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 475

Najosnovniji uslov čovekove vere u Boga jeste da on ima pošteno srce, da može potpuno da se posveti i da može istinski da se pokori. Čoveku je najteže da sav svoj život ponudi u zamenu za istinsku veru, pomoću koje može da stekne svu istinu i da ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće. Onima koji trpe neuspeh to je nedostižno, a još je manje dostižno onima koji nisu u stanju da pronađu Hrista. Upravo zato što čovek nije dobar u tome da se potpuno posveti Bogu, pošto nije spreman da za Stvoritelja ispuni svoju dužnost, pošto ide svojim putem izbegavajući istinu iako ju je video, pošto uvek stremi idući putem onih koji su omanuli i pošto se uvek buni protiv Neba, čovek uvek doživljava neuspeh i stalno se hvata na Sotonine trikove i u vlastitu mrežu. Zato što čovek ne spoznaje Hrista, što nije vičan da razume i doživi istinu, što previše obožava Pavla i preterano žudi za nebesima, i što stalno traži da mu se Hristos pokorava i što naređuje Bogu – ni sve te uzvišene i velike ličnosti, kao ni oni koji su iskusili nepredvidljivost sveta, ipak ne mogu da umaknu smrti, već umiru u Božjoj grdnji. Sve što o takvim ljudima mogu da kažem jeste da umiru neprirodnom smrću. Posledica s kojom se suočavaju – njihova smrt – nije neopravdana, a osim toga, nije li njihov neuspeh još teže podnošljiv sa stanovišta Nebeskog zakona? Istina dolazi iz sveta ljudi, ali je ipak Hristos taj koji tu istinu prenosi među ljudima. Ona potiče od Hrista, odnosno od Samog Boga, i čovek za tako nešto nije sposoban. Pa ipak, Hristos samo opskrbljuje istinom; On nije došao da odlučuje da li će čovek biti uspešan u svojoj težnji za istinom. Stoga, da li je čovek uspešan u pogledu istine, zavisi u potpunosti od njegove sopstvene težnje. To je stvar koja nikada nije imala nikakve veze sa Hristom, već je umesto toga određena čovekovom težnjom. Čovekovo odredište i njegov uspeh ili neuspeh ne mogu se svaliti na Boga, tako da ih Sâm Bog nosi, jer to nije stvar Samoga Boga, već je neposredno vezano za dužnost koju stvorena bića treba da izvrše. Većina ljudi zna ponešto o Pavlovom i Petrovom traganju i odredištu; oni, međutim, znaju samo za njihove ishode, ali ne i za tajnu koja stoji iza Petrovog uspeha, kao ni za manjkavosti koje su dovele do Pavlovog neuspeha. Prema tome, ako ste potpuno nesposobni da prozrete u suštinu njihovog traganja, onda će i za većinu vas traganje biti neuspešno, a čak i ako mali broj vas bude uspešan, vaš uspeh ipak neće biti ravan Petrovom. Ako je put tvog traganja ispravan, možeš se nadati uspehu; ali, ako je put kojim koračaš u potrazi za istinom pogrešan, zauvek ćeš biti neuspešan i imaćeš isti ishod kao Pavle.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 476

Petar je bio taj koji je usavršen. On je u celosti bio usavršen tek pošto je iskusio grdnju i sud, te tako stekao čisto bogoljubivo srce; put kojim je išao bio je put usavršavanja. To znači da je Petar, od samog početka, koračao pravim putem i da je motiv njegove vere u Boga bio ispravan, zbog čega je on postao neko ko je usavršen; koračao je novim putem, kojim čovek nikada ranije nije išao. Nasuprot tome, put kojim je Pavle od početka išao bio je put suprotstavljanja Hristu, a to što je nekoliko decenija radio za Hrista samo je posledica toga što je Sveti Duh hteo da njega, njegove talente i sve njegove zasluge, upotrebi za Svoje delo. On je, dakle, bio samo čovek kojeg je Sveti Duh upotrebio, a upotrebljen je ne zato što je Isus blagonaklono gledao na njegovu ljudskost, već zbog svojih talenata. Za Isusa je mogao da radi zato što je bio pokošen, a ne zato što se radovao tome. Bio je u stanju da obavi takvo delo zato što ga je Sveti Duh prosvetio i usmerio, a delo koje je obavio ni u kom slučaju nije predstavljalo njegovo traganje, niti njegovu ljudskost. Pavlovo je delo predstavljalo delo sluge, što znači da je on obavio delo apostola. Petar je, međutim, bio drugačiji: i on je obavljao neke poslove; njegovo delo nije bilo tako veliko kao Pavlovo, ali je on radio dok je težio sopstvenom ulasku i njegovo se delo razlikovalo od Pavlovog. Petrovo delo predstavljalo je izvršenje dužnosti stvorenog bića. On nije delovao u ulozi apostola, već je radio dok je ujedno težio ljubavi prema Bogu. Pavlovo delo je u sebi takođe sadržalo i njegovu ličnu potragu: njegovo je traganje bilo motivisano isključivo njegovim nadama za budućnost i željom za dobrim odredištem. Tokom obavljanja svog dela, on nije prihvatao oplemenjivanje ni orezivanje. Verovao je da će ga, sve dok posao koji obavlja udovoljava namerama Božjim i dok je sve što radi ugodno Bogu, na kraju sačekati nagrada. U njegovom delu nije bilo ličnih iskustava – ono je samo sebi bilo svrha i nije se obavljalo usred traganja za promenom. Sve se u njegovom delu svodilo na transakciju i ono nije sadržalo ništa od dužnosti ili pokornosti stvorenog bića. Tokom obavljanja tog dela, nije došlo ni do kakvih promena u Pavlovoj staroj naravi. Njegovo se delo svodilo samo na služenje drugima i nije moglo da dovede do promene njegove naravi. Pavle je svoje delo obavljao neposredno i bio je motivisan nagradom, pri čemu ga Bog nije usavršio, niti ga je orezivao. Petar je bio drugačiji: on je bio podvrgnut orezivanju i oplemenjivanju. Cilj i motiv Petrovog dela suštinski su se razlikovali od cilja i motiva dela koje je obavio Pavle. Mada delo koje je obavio Petar nije bilo obimno, njegova je narav pretrpela mnoge promene, a ono ka čemu je stremio bila je istina, kao i stvarna promena. Njegovo delo nije bilo sâmo sebi svrha. Iako je Pavle mnogo toga uradio, sve je to bilo delo Svetoga Duha; ono nije nastalo kao rezultat njegovog iskustva, premda je u njegovom izvršenju sarađivao. To što je Petar obavio manje posla samo je posledica toga što Sveti Duh nije obavio tako veliko delo na njemu. O tome da li će oni biti usavršeni nije se odlučivalo na osnovu obima njihovog posla; jedan je tragao za tim da bude nagrađen, a drugi za ostvarenjem krajnje ljubavi prema Bogu i za ispunjenjem svoje dužnosti kao stvorenog bića, kako bi mogao da proživi divnu sliku i da tako udovolji namerama Božjim. Oni su se razlikovali po svojoj spoljašnjosti, te su stoga i njihove suštine bile međusobno različite. Na osnovu obima njihovog posla, ti ne možeš da odrediš ko je od njih bio usavršen. Petar je tražio da proživi lik čoveka koji voli Boga, da bude neko ko se pokorava Bogu, neko ko je prihvatio orezivanje i neko ko je ispunio svoju dužnost stvorenog bića. Bio je u stanju da se posveti Bogu, da sebe u celosti preda u Božje ruke i da Mu se do smrti pokorava. Imao je ovakvu vrstu rešenosti, i to je i ostvario. To je osnovni razlog zbog kojeg je, naposletku, njegov ishod bio drugačiji od Pavlovog. Delo koje je Sveti Duh obavio na Petru imalo je za cilj da ga usavrši, dok je delo koje je Sveti Duh obavio na Pavlu bilo u tome da ga upotrebi. To je zato što njihove prirode i perspektive koje leže u pozadini njihovih stremljenja nisu bile iste. Obojica su posedovali delo Svetog Duha. Petar je to delo primenio na sebi, a ujedno ga je pružao i drugima; sa druge strane, Pavle je samo drugima pružao celovito delo Svetog Duha, ne zadobivši od njega ništa za sebe. Na taj način, iako je toliko godina doživljavao delo Svetoga Duha, u Pavlu gotovo da nije došlo ni do kakvih promena. Skoro da je još uvek bio u svom prirodnom stanju i još je uvek bio onaj stari Pavle. Tek nakon što je izdržao sve teškoće dugogodišnjeg rada, naučio je kako da „radi” i šta znači izdržljivost, ali je njegova stara priroda – njegova izuzetno takmičarska i najamnička priroda – ostala nepromenjena. Ni posle toliko godina rada, on nije spoznao svoju iskvarenu narav, niti je odbacio svoju staru narav, što je i dalje bilo jasno uočljivo u njegovom radu. Imao je samo više radnog iskustva, ali to malo iskustvo nije moglo da ga, samo po sebi, promeni i nije moglo da izmeni njegov pogled na postojanje ili značaj njegovog stremljenja. Mada je dugo godina radio za Hrista i mada nikad više nije progonio Gospoda Isusa, spoznaja Boga u njegovom srcu ostala je nepromenjena. To znači da je on radio ne zato da bi se posvetio Bogu, već zato što je bio primoran da radi zarad svog budućeg odredišta. On je, naime, u početku progonio Hrista i nije Mu se potčinjavao; u duši je bio buntovnik koji se Hristu namerno suprotstavljao i neko ko uopšte nije poznavao delo Svetog Duha. Uoči samog završetka svog dela, on još uvek nije poznavao delo Svetog Duha, i delovao je isključivo prema svom nahođenju i u skladu sa svojim karakterom, ne vodeći nimalo računa o namerama Svetog Duha. Njegova je priroda, dakle, bila neprijateljski nastrojena prema Hristu i nije se pokoravala istini. Kako bi takav jedan čovek, napušten od dela Svetog Duha, koji delo Svetoga Duha nije poznavao i koji se, uz to, suprotstavljao Hristu – kako bi takva osoba mogla da bude spasena? To da li čovek može biti spasen ili ne, ne zavisi od toga koliko posla on obavlja, niti od toga koliko se preda, već od toga da li poznaje delo Svetog Duha, da li je u stanju da istinu sprovede u delo i da li su perspektive koje leže u pozadini njegovog stremljenja usklađene sa istinom.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 477

Iako je Petar imao prirodna otkrovenja dok je sledio Isusa, od samog početka on je bio neko ko je po svojoj prirodi bio spreman da se pokori Svetom Duhu i da stremi ka Hristu. Njegova pokornost Svetom Duhu bila je čista: on nije stremio ka slavi i dobitku, već se svesno pokoravao istini. Mada je triput porekao da spoznaje Hrista i mada je Gospoda Isusa isprobavao, ta neznatna ljudska slabost nije imala nikakve veze s njegovom prirodom, nije uticala na njegovo buduće stremljenje, niti ona može da predstavlja dovoljan dokaz da je to njegovo isprobavanje bilo delo antihrista. Ako je normalna ljudska slabost nešto što je zajedničko svim ljudima na svetu – očekuješ li da Petar bude drugačiji? Zar to što ljudi imaju određene stavove o Petru nije posledica nekoliko gluposti koje je napravio? I zar Pavla toliko ne obožavaju zbog svega što je uradio i broja poslanica koje je napisao? Kako bi čovek mogao da pronikne u ljudsku suštinu? Valjda oni koji zaista imaju razuma mogu da prozru nešto tako beznačajno? Mada Petrova dugogodišnja bolna iskustva nisu zabeležena u Bibliji, to ne dokazuje da Petar nije imao stvarnih iskustava, niti da on nije bio podvrgnut usavršavanju. Kako čovek može u celosti da dokuči Božje delo? Biblijske zapise Isus nije lično birao, već su ih sastavila kasnija pokoljenja. Imajući to u vidu, nije li sve što je zapisano u Bibliji izabrano prema zamislima čoveka? Osim toga, ishodi Petra i Pavla nisu izričito navedeni u poslanicama, tako da čovek o njima sudi prema sopstvenim shvatanjima i prema svojim ličnim sklonostima. A pošto je Pavle obavio toliko posla i pošto je njegov „doprinos” bio tako veliki, zadobio je poverenje masa. Ne usredsređuje li se čovek samo na spoljašnje stvari? Kako bi čovek mogao da pronikne u ljudsku suštinu? Da i ne pitamo ko bi se usudio da ležerno negira Pavlovo delo, nakon što je on hiljadama godina bio predmet obožavanja? Budući da je Petar bio samo ribar, kako bi njegov doprinos mogao da bude tako uzvišen kao Pavlov? Sudeći prema njihovim doprinosima, Pavle je trebalo da bude nagrađen pre Petra i da bude onaj koji bi mogao da bolje zadobije Božje odobravanje. Ko bi mogao da pomisli da će se Bog prema Pavlu poneti tako što će samo iskoristiti njegove talente da bi on obavio posao, dok će Petra usavršiti? Gospod Isus nipošto nije od samog početka pravio planove za Petra i Pavla: umesto toga, On je jednog usavršio, a drugom naložio da radi, shodno njihovoj urođenoj prirodi. Prema tome, ono što ljudi vide samo su čovekovi spoljašnji doprinosi, dok Bog vidi suštinu čovekovu, kao i put za kojim čovek od početka traga i motive na kojima se njegovo traganje zasniva. Ljudi čoveka mere prema svojim vlastitim predstavama i prema vlastitoj percepciji, ali se konačni ishod čoveka ne određuje prema spoljašnjem izgledu tog čoveka. I zato kažem da si nalik Petru ukoliko od početka ideš putem uspeha i ako je perspektiva koja leži u pozadini tvog stremljenja od početka ispravna; ali, ako je put kojim koračaš put neuspeha, onda će tvoj ishod ipak biti isti kao Pavlov, bez obzira na cenu koju plaćaš. U svakom slučaju, tvoje odredište i tvoj uspeh, odnosno neuspeh, zavisiće od toga da li je put ka kojem stremiš pravi, a ne od tvoje predanosti, niti od cene koju plaćaš. Ciljevi za kojima su Petar i Pavle tragali, kao i njihove suštine, međusobno su se razlikovali; čovek nije u stanju da te stvari otkrije i samo ih Bog može u celosti spoznati. Jer, ono što Bog vidi jeste bit čovekova, dok čovek o svojoj vlastitoj suštini ništa ne zna. Čovek nije u stanju da sagleda suštinu u čoveku, niti njegov stvarni rast, te stoga nije u stanju da prepozna razloge Pavlovog neuspeha i Petrovog uspeha. Razlog zbog kojeg većina ljudi obožava Pavla, a ne Petra, jeste taj što je Pavle upotrebljen za javno delo, koje čovek može da vidi, te stoga ljudi priznaju Pavlova „dostignuća”. S druge strane, Petrova su iskustva čoveku nevidljiva, a ono ka čemu je on stremio čoveku je nedostižno, te je stoga Petar čoveku nezanimljiv.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 478

Petar je usavršen kroz iskustvo orezivanja i oplemenjivanja. Rekao je: „U svakom trenutku moram da udovoljavam Božjim namerama. U svemu što radim, ja samo nastojim da udovoljim Božjim namerama i srećan sam što to činim, čak i ako dobijam grdnju ili sud.” Petar je sve svoje dao Bogu, a njegovo delo, reči njegove i sav njegov život, postojali su zarad ljubavi prema Bogu. Bio je neko ko je stremio ka osvećenju, a što je više toga doživljavao, to je i ljubav prema Bogu, duboko u njegovom srcu, bila veća. Pavle je, međutim, delovao samo prema spolja i, mada je i on naporno radio, sve je to činio zato da bi svoj posao obavio kako treba i na taj način stekao nagradu. Da je znao da neće dobiti nagradu, on bi od tog posla odustao. Ono do čega je Petru bilo stalo bila je istinska ljubav u srcu, kao i ono što je bilo praktično i ostvarivo. Nije brinuo o tome da li će dobiti nagradu, već o tome da li će njegova narav moći da bude promenjena. Pavlu je bilo stalo da u svoj rad uloži veći trud, brinuo je o spoljašnjem radu i svojoj posvećenosti, kao i o doktrinama koje su van okvira onoga što normalni ljudi doživljavaju. On nimalo nije mario za promene duboko u sebi, niti za istinsku ljubav prema Bogu. Svrha Petrovih iskustava bila je postizanje istinske ljubavi prema Bogu i istinske spoznaje Boga. Njegova su iskustva bila usmerena ka zadobijanju prisnijeg odnosa sa Bogom i ka praktičnom proživljavanju. Pavlov posao je obavljen zato što mu ga je Isus poverio; uradio ga je kako bi pribavio stvari za kojima je žudeo, ali ništa od toga nije imalo veze sa njegovom spoznajom sebe i bogopoznanjem. Jedina svrha njegovog dela bila je bekstvo od grdnje i suda. Ono ka čemu je Petar stremio bila je čista ljubav, dok je Pavle stremio ka vencu pravednosti. Petar je iskusio mnoge godine delovanja Svetog Duha, imao je praktično znanje o Hristu, a osim toga je i temeljno poznavao samoga sebe. Stoga je njegova ljubav prema Bogu bila čista. Dugogodišnjim oplemenjivanjem, njegova je spoznaja o Isusu i o životu unapređena, a njegova je ljubav bila bezuslovna i aktivna; on nije tražio ništa zauzvrat, niti se nadao bilo kakvoj koristi. Pavle je mnogo godina radio, ali o Hristu nije imao veliku spoznaju, a takođe je i njegova spoznaja o sebi samom bila žalosno mala. On naprosto nije imao ljubavi prema Hristu, a njegovo delo i staza kojom je trčao imali su za cilj da on na kraju bude ovenčan lovorikama. Ono ka čemu je stremio bio je najbolji venac, a ne najčistija ljubav. On nije stremio aktivno, već pasivno; on nije izvršavao svoju dužnost, već je na traganje bio primoran nakon što ga je zahvatilo delo Svetog Duha. Njegovo traganje, dakle, ne dokazuje da je on bio stvoreno biće u skladu sa merilom – Petar je bio stvoreno biće koje je u skladu s merilom i koje obavlja svoju dužnost. Čovek misli da svi koji Bogu daju svoj doprinos treba da dobiju nagradu, i da što je doprinos veći, to je prirodnije i ispravnije da oni budu ugodni Bogu. Čovekovo gledište je u suštini transakciono i on ne teži tome da aktivno ispunjava svoju dužnost stvorenog bića. Sa Božjeg stanovišta, što ljudi više streme ka istinskoj ljubavi i potpunoj pokornosti prema Njemu, što znači da teže tome da izvrše svoju dužnost stvorenog bića, to su oni više u stanju da steknu Božje odobravanje. Bog stoji na stanovištu da od čoveka zahteva da povrati svoju prvobitnu dužnost i status. Čovek je stvoreno biće, te stoga svoja ograničenja ne treba da prekoračuje time što će postavljati bilo kakve zahteve pred Boga, niti treba da čini išta drugo osim da izvršava svoju dužnost stvorenog bića. Pavlu i Petru su odredišta odmerena na osnovu toga da li su mogli da izvrše svoju dužnost stvorenih bića, a ne prema veličini njihovih doprinosa; odredišta su im određena prema onome ka čemu su od početka stremili, a ne prema obimu posla koji su obavili, niti prema tome kako su ih drugi ljudi procenili. Prema tome, put uspeha jeste traganje za aktivnim izvršavanjem dužnosti čoveka kao stvorenog bića; put stremljenja ka istinskoj ljubavi prema Bogu najispravniji je put; stremljenje ka promeni vlastite stare naravi i ka čistoj ljubavi prema Bogu predstavljaju put uspeha. Takav put uspeha jeste put povratka prvobitnoj dužnosti kao i prvobitnom liku stvorenog bića. To je put povratka, a ujedno je i svrha celokupnog Božjeg dela, od početka do kraja. Ako je čovekovo stremljenje ukaljano preteranim ličnim zahtevima i nerazumnim čežnjama, i ako efekti koji se njime postižu nisu promene u čovekovoj naravi, onda je to u suprotnosti sa delom povratka. To, bez sumnje, nije delo koje obavlja Sveti Duh, što je ujedno i dokaz da Bog ne odobrava takvu vrstu težnje. A kakav je značaj težnje koju Bog ne odobrava?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 479

Delo koje je obavio Pavle odvijalo se pred čovekovim očima, ali to koliko je njegova ljubav prema Bogu bila čista i koliko je on u dubini svog srca voleo Boga – takve stvari čovek ne može da vidi. Čovek može samo da vidi delo koje je on obavio, na osnovu čega zna da ga je zacelo Sveti Duh upotrebio, te stoga misli da je Pavle bio bolji od Petra i da je njegovo delo uzvišenije, jer je mogao da opskrbljuje crkve. Petar se oslanjao samo na svoja lična iskustva, te je tokom svog povremenog delovanja zadobio svega nekolicinu ljudi i od njega potiče tek nekoliko manje poznatih poslanica. Međutim, ko zna koliko je on u dubini svog srca voleo Boga? Dan za danom, Pavle je radio za Boga: dokle god je bilo posla koji treba obaviti, on ga je obavljao. Osećao je da će na taj način moći da zadobije venac i da udovolji Bogu, ali dok je obavljao svoj posao nije stremio ka načinima da promeni samog sebe. Petar je, pak, osećao nelagodu zbog svega u svom životu što nije udovoljavalo Božjim namerama. Ako ne bi udovoljio Božjim namerama, on bi osetio kajanje i potražio bi odgovarajući način na koji bi mogao nastojati da udovolji Božjem srcu. On je, čak i u najsitnijim i najbeznačajnijim stvarima u svom životu, od sebe i dalje zahtevao da udovolji Božjim namerama. Ništa manje nije bio zahtevan ni kada je reč o njegovoj staroj naravi, a od sebe je uvek strogo zahtevao da napreduje dublje u istinu. Pavle je stremio samo ka površnom ugledu i status. Tražio je da se pokaže pred ljudima i nije tražio nikakvo dublje napredovanje u pogledu ulaska u život. Njemu je bilo stalo do doktrine, a ne do stvarnosti. Neki ljudi kažu: „Budući da je Pavle toliko posla obavio za Boga, zašto ga se Bog nije setio? I zašto je Petar usavršen, kad je za Boga obavio tek neznatan posao i nije dao neki veliki doprinos crkvama?” Petar je Boga voleo u određenoj meri i to je bilo ono što je Bog želeo; jedino takvi ljudi poseduju svedočanstvo. A kako stoji stvar sa Pavlom? U kojoj meri je Pavle voleo Boga? Znaš li to? Zarad čega je Pavlovo delo izvršeno? A radi čega je obavljeno Petrovo delo? Petar nije mnogo toga uradio, ali znaš li šta je duboko u svom srcu nosio? Pavlovo se delo odnosilo na opskrbljivanje crkava i pružanje podrške crkvama. Ono što je Petar iskusio bile su promene u njegovoj život-naravi; on je doživeo ljubav prema Bogu. Budući da su ti sada poznate razlike u njihovim suštinama, možeš da zaključiš ko je od njih dvojice, na kraju krajeva, istinski verovao u Boga, a ko ne. Od njih dvojice, jedan je iskreno voleo Boga, a drugi nije; jedan je pretrpeo promene u svojoj naravi, drugi nije; jedan je služio ponizno i ljudima nije bio lako uočljiv, a drugi je bio uzvišenog lika i ljudi su ga obožavali; jedan je stremio ka osvećenju, dok drugi nije i, mada nije bio nečist, njegova ljubav nije bila čista; jedan je posedovao istinsku ljudskost, a drugi nije; jedan je posedovao razum stvorenog bića, dok sa drugim to nije bio slučaj. Takve su razlike u suštinama između Pavla i Petra. Put kojim je Petar išao bio je put uspeha, a ujedno i put koji vodi ka oporavku normalne ljudskosti i dužnosti stvorenog bića. Petar predstavlja sve one koji su uspešni. Put kojim je išao Pavle bio je put neuspeha, te stoga Pavle predstavlja sve one koji se samo površno pokoravaju i daju, ali nemaju iskreno bogoljubivo srce. Pavle predstavlja sve one koji ne poseduju istinu. Verujući u Boga, Petar je tražio da Mu u svemu udovoljava i da se pokorava svemu što dolazi od Boga. Bio je u stanju da prihvati grdnju i sud, kao i oplemenjivanje, nedaće i život u oskudici ne izgovorivši ni jednu jedinu pritužbu. Ništa od toga nije moglo da izmeni njegovo bogoljubivo srce. Nije li to bila vrhunska ljubav prema Bogu? Zar time nije bila ispunjena dužnost stvorenog bića? Bilo da se radi o grdnji, sudu ili nedaćama, možeš da budeš pokoran do smrti, a upravo je to ono što stvoreno biće treba da postigne, to je čistota ljubavi prema Bogu. Ako čovek može to da postigne, onda je on stvoreno biće u skladu sa merilom, i ne postoji ništa što bi bolje udovoljilo namerama Stvoritelja. Zamisli da si u stanju da radiš za Boga, ali Mu ipak nisi pokoran, niti si u stanju da Ga iskreno voliš. Na taj način, ti ne samo što ne bi ispunio dužnost stvorenog bića, već bi te Bog osudio, zato što si ti neko ko ne poseduje istinu, neko ko nije u stanju da se Bogu pokori i ko je buntovan prema Njemu. Stalo ti je samo do toga da radiš za Boga, a ne i da istinu sprovodiš u delo ili da spoznaš samoga sebe; ti Stvoritelja ne razumeš, niti Ga poznaješ, Stvoritelju se ne pokoravaš, niti Ga voliš, i ti si neko ko je urođeno buntovan prema Bogu. Zato takvi ljudi nisu po volji Stvoritelju.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 480

Neki ljudi kažu: „Pavle je obavio ogroman posao, ogromno je breme poneo zarad crkava i doneo im je tolike koristi. Doba blagodati se punih 2000 godina održavalo na trinaest Pavlovih poslanica, od kojih je značajnije jedino Četvorojevanđelje. Ko bi se s njim mogao porediti? Jovanovo Otkrivenje niko nije u stanju da dešifruje, dok Pavlove poslanice opskrbljuju život, a delo koje je obavio bilo je od koristi crkvama. Ko bi drugi mogao tako nešto da postigne? A koje je delo Petar obavio?” Kad čovek ocenjuje druge ljude, on to čini prema njihovom doprinosu. Kad čoveka ocenjuje Bog, On to čini na osnovu čovekove prirode. Među onima koji streme ka životu, Pavle je bio neko ko nije poznavao vlastitu suštinu. On nipošto nije bio ni skroman ni pokoran, niti je imao ikakvo znanje o svojoj suštini, koja je Bogu bila suprotstavljena. Stoga je on bio neko ko nije prošao kroz podrobna iskustva i neko ko istinu nije sproveo u delo. Petar je bio drugačiji. Znao je za svoje nedostatke, svoje slabosti i svoju iskvarenu narav stvorenog bića, što znači da je posedovao praktični put promene svoje naravi; nije bio od onih koji samo poseduju doktrinu, ali ne i stvarnost. Oni koji se menjaju jesu novi ljudi koji su spaseni, to su oni koji su u skladu sa merilom i koji streme ka istini. Ljudi koji se ne menjaju jesu oni koji ostaju u svom prirodnom stanju i ostaju isti stari ljudi; to su oni koji nisu spaseni, odnosno, oni koji su od Boga s gnušanjem odbačeni. Bog ih neće upamtiti, ma koliko bilo njihovo delo. Kad ovo uporediš sa svojim traganjem, trebalo bi da samo po sebi bude očigledno da li si isti kao Petar, ili kao Pavle. Ako u tvom stremljenju još uvek nema istine, ako si čak i danas nadmen i drzak kao Pavle i ako si još uvek, poput njega, tako pompezan, onda si ti, bez sumnje, jedan neuspešni izrod. Ako stremiš ka istom putu kojem je i Petar stremio, stremeći ka praktičnom delovanju i istinskim promenama, te ako nisi nadmen ni samovoljan, već tražiš da izvršavaš svoju dužnost, bićeš stvoreno biće koje može da ostvari pobedu. Pavle nije poznavao svoju vlastitu suštinu i iskvarenost, a još je manje bio svestan svog buntovništva. Nikad nije spomenuo svoje ogavno protivljenje Hristu, niti se preterano kajao. Ponudio je samo kratko objašnjenje, a duboko u svom srcu nije se u potpunosti predao Bogu. Iako je, na putu za Damask, pao na zemlju, on se nije ispitivao iz dubine svog srca. Zadovoljio se time što je nastavio da radi, a spoznaju samoga sebe i promenu svoje stare naravi nije smatrao najvažnijim problemima. Bio je zadovoljan time što je govorio istinu, što je, opskrbljujući druge, lečio sopstvenu savest i što više nije progonio Isusove učenike da bi se utešio i oprostio sebi grehe iz prošlosti. Cilj za kojim je tragao bio je samo buduća kruna i prolazno delo; cilj za kojim je tragao bilo je obilje blagodati. Nije stremio ka dovoljno istine, niti je stremio ka tome da prodre dublje u istinu koju ranije nije razumeo. Stoga se može reći da je njegovo znanje o samom sebi bilo lažno i da on nije prihvatao grdnju i sud. To što je bio u stanju da radi ne znači da je posedovao znanje o sopstvenoj prirodi ili suštini; bio je usredsređen isključivo na spoljašnje praktično delovanje. Štaviše, ono čemu je težio nije bila promena, već znanje. Njegovo je delo u potpunosti nastalo kao rezultat Isusovog pojavljivanja na putu za Damask. To nije nešto što je on prvobitno bio rešen da učini, niti je on obavljao posao nakon što je prihvatio orezivanje svoje stare naravi. Ma kako da je radio, njegova se stara narav nije menjala, tako da svojim delom nije iskupio grehe iz prošlosti, već je samo odigrao izvesnu ulogu među crkvama tog vremena. Takav jedan čovek, čija se stara narav nije menjala – to jest, čovek koji nije zadobio spasenje i kome je još više nedostajalo istine – bio je krajnje nesposoban da postane jedan od onih koje je Gospod Isus prihvatio. On nije bio neko ko je prema Isusu Hristu bio pun ljubavi i straha, niti je bio vičan u traženju istine, a ponajmanje je bio neko ko je tražio tajnu ovaploćenja. Bio je tek neko ko je vešt u sofistici, ko nije uzmicao ni pred kim višim od sebe i ni pred kim ko je posedovao istinu. Zavideo je ljudima ili istinama koji su mu se suprotstavljali ili prema njemu bili neprijateljski nastrojeni, radije se priklanjajući učenjacima uzvišenog lika i temeljnog znanja. Nije voleo da komunicira sa siromasima koji su tragali za istinitim putem i koji su voleli isključivo istinu, već je radije voleo uglednike iz verskih organizacija, koji su govorili samo o doktrinama i posedovali opsežno znanje. Nije gajio ljubav prema novom delu Svetoga Duha i nije mario za pokret novog dela Svetog Duha. Umesto toga, prednost je davao propisima i doktrinama uzvišenijim od opštih istina. Na osnovu svoje urođene suštine i celine onoga ka čemu je stremio, on ne zaslužuje da se nazove hrišćaninom koji je tragao za istinom, a kamoli vernim slugom u Božjoj kući, jer je bio isuviše licemeran, a njegovo je buntovništvo bilo preveliko. Mada ga znamo kao slugu Gospoda Isusa, on uopšte nije bio prikladan za ulazak kroz vrata nebeskog carstva, jer se za njegove postupke ne može reći da su od početka do kraja bili pravedni. Možemo ga posmatrati samo kao nekoga ko je bio licemeran i ko je činio nepravdu, ali je ujedno ipak radio za Hrista. Mada se ne može kazati da je bio zao, sasvim ga je prikladno nazvati čovekom koji je činio nepravdu. Iako je učinio mnoga dela, o njemu se ne sme suditi na osnovu količine, već isključivo na osnovu kvaliteta i suštine obavljenog posla. Jedino se na taj način može dokučiti prava istina o njemu. Uvek je verovao: „Sposoban sam da radim i bolji sam od većine ljudi; više od ikoga drugog vodim računa o bremenu gospodnjem i niko se ne kaje tako duboko kao ja, jer, velika me je svetlost obasjala i video sam veliku svetlost, te je stoga moje kajanje dublje od ičijeg drugog.” Takve je misli on u to vreme nosio u svom srcu. Na kraju svog dela, Pavle je rekao: „Bitku sam izborio, trku dovršio i venac pravednosti pripravljen je za mene.” Njegova borba, delo i smer kojim je išao imali su jedino za cilj sticanje krune pravednosti, a njegovo napredovanje nije bilo aktivno. Mada u svom poslu nije bio površan, može se reći da je svoje delo obavljao samo kao nadoknadu za počinjene greške, kao nadoknadu za optužbe od strane sopstvene savesti. Nadao se samo da će što pre dovršiti svoj posao, doći do kraja svog puta i dovršiti svoju bitku, kako bi što pre stekao krunu pravednosti za kojom je odavno čeznuo. On nije čeznuo da se, sa svojim iskustvima i istinskim znanjem, susretne sa Gospodom Isusom, već da što pre dovrši svoje delo kako bi, kad se sretne sa Gospodom Isusom, za obavljeno delo dobio nagradu. Svoj posao je koristio da sebe uteši i kao vrstu transakcije, nadajući se da će to zameniti za krunu u budućnosti. Ono ka čemu je stremio nije bila istina, niti Bog, već samo venac. Kako bi takvo stremljenje moglo da bude u skladu s merilom? Njegova pobuda, njegov posao, cena koju je platio i sve što je žrtvovao – sve je to bilo prožeto njegovim čudesnim fantazijama i on je radio sasvim u skladu sa vlastitim željama. U čitavom njegovom delu nije bilo ni trunke volje u ceni koju je platio; sve to je radio imajući na umu samo transakciju. Svoje žrtve nije svojevoljno učinio zarad svoje dužnosti, već ih je svojevoljno činio zarad postizanja svog cilja da napravi transakciju. Da li takve žrtve išta vrede? Ko bi odobravao njegove nečiste žrtve? Koga bi takve žrtve uopšte zanimale? Njegovo je delo bilo ispunjeno snovima o budućnosti, bilo je prepuno predivnih planova i nije sadržavalo put ka promeni ljudske naravi. Vrveo je od lažne blagonaklonosti; njegovo delo nije pružalo život, već je bilo izveštačena prefinjenost; bilo je transakcione prirode. Kako bi jedno takvo delo moglo da izvede čoveka na put povratka svojoj prvobitnoj dužnosti?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 481

Sve čemu je Petar težio bilo je u skladu sa Božjim namerama. On je težio da udovolji Božjim namerama i bio je spreman da udovolji Božjim namerama, čak i ako je morao da podnosi teškoće i nevolje. Nema uzvišenije težnje čoveka koji veruje u Boga. Ono čemu je Pavle težio bilo je ukaljano njegovim vlastitim telom, njegovim predstavama i njegovim sopstvenim planovima i spletkama. On nipošto nije bio stvoreno biće koje je u skladu s merilom, on nije bio neko ko je tragao kako da udovolji Božjim namerama. Petar je težio tome da se prepusti na milost Božjim orkestracijama i, premda posao koji je obavio nije bio veliki, motivi njegovog stremljenja i put kojim je išao bili su ispravni; odnosno, iako nije uspeo da zadobije mnogo ljudi, bio je u stanju da stremi ka putu istine. Stoga se za njega može reći da je bio stvoreno biće koje je u skladu s merilom. Ti bi danas, čak i ako nisi delatnik, trebalo da budeš u stanju da ispunjavaš dužnost stvorenog bića i da stremiš ka tome da sve predaš na milost Božjim orkestracijama. Trebalo bi da možeš da se pokoriš svemu što Bog kaže i da iskusiš svakojaka stradanja i oplemenjivanja, te da, uprkos svojoj slabosti, i dalje možeš iskreno da voliš Boga. Oni koji preuzimaju odgovornost za svoj život voljni su da ispunjavaju dužnost stvorenog bića, a perspektiva koja leži u pozadini stremljenja takvih ljudi je ispravna. Takvi su ljudi potrebni Bogu. Ako si mnogo toga obavio i drugi su od tebe primili usmeravanje, ali pritom nisi samog sebe promenio, ni o čemu nisi svedočio, niti si stekao ijedno pravo iskustvo, tako da, potkraj života, ništa od onoga što si uradio ne nosi u sebi nikakvo svedočanstvo, da li si ti onda neko ko je doživeo promenu? Da li si neko ko traga za istinom? Sveti Duh te je svojevremeno upotrebio, ali je pritom upotrebio samo onaj tvoj deo koji je mogao biti upotrebljen za obavljanje posla i nije koristio tvoj neupotrebljivi deo. Da si stremio ka promenama, Sveti Duh bi te, tokom procesa tvoje upotrebe, postepeno usavršavao. Pa ipak, Sveti Duh nije potpuno odgovoran za to da li ćeš ti na kraju biti zadobijen ili ne – to će zavisiti od načina odvijanja tvog stremljenja. Ako nema promena u tvojoj ličnoj naravi, to je zato što je perspektiva koja leži u pozadini tvog stremljenja pogrešna. Ukoliko ti nije dodeljena nagrada, onda je to tvoj problem, jer istinu ne sprovodiš u delo i nisi u stanju da udovoljiš Božjim namerama. Prema tome, ništa nije važnije od tvojih ličnih iskustava i ništa nije kritičnije od tvog ličnog ulaska! Neki će naposletku reći: „Toliko sam posla obavio za Tebe, pa čak i ako nisam ništa postigao, istrpeo sam patnju. Zar me ne možeš, jednostavno, pustiti u raj da uživam u plodovima života?” Moraš da znaš kakve ljude Ja želim; prljavima nije dozvoljen ulazak u carstvo, onima koji su prljavi nije dopušteno da okaljaju svetu zemlju. Iako si možda mnogo toga obavio, iako si radio mnogo godina, na kraju si i dalje ostao izuzetno prljav i Nebeskom zakonu je nepodnošljivo to što želiš da zakoračiš u Moje carstvo! Od stvaranja sveta do danas, onima koji Mi laskaju nikad nisam ponudio tako lak pristup u Svoje carstvo. To je nebesko pravilo koje niko ne može da prekrši! Moraš da stremiš ka životu. Oni koji će danas biti usavršeni istog su soja kao i Petar: to su oni koji streme ka promenama u vlastitoj naravi, koji su voljni da daju svedočanstvo za Boga i da ispune svoju dužnost stvorenog bića. Samo će takvi ljudi biti usavršeni. Ako samo gledaš kako da dobiješ nagradu, a ne stremiš ka promeni svoje život-naravi, svi će tvoji napori biti uzaludni – to je nepromenljiva istina!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 482

Iz razlike u Petrovoj i Pavlovoj suštini treba da shvatiš da je uzaludan trud svih onih koji ne teže ka životu! Verujući u Boga i sledeći Boga, moraš da imaš bogoljubivo srce, moraš da odbaciš svoju iskvarenu narav, moraš da težiš da udovoljiš Božjim namerama i moraš da ispuniš dužnost stvorenog bića. Pošto veruješ u Boga i slediš Ga, treba sve da Mu ponudiš, ne bi trebalo da praviš lične izbore niti da upućuješ lične zahteve, te treba da udovoljiš Božjim namerama. Pošto si ti stvoreno ljudsko biće, treba da se pokoriš Gospodu koji te je stvorio, jer ti urođeno nisi u stanju da se kontrolišeš i nemaš urođenu sposobnost da upravljaš sopstvenom sudbinom. Pošto si ti osoba koja veruje u Boga, ti treba da stremiš ka osvećenju i promeni. Budući da si stvoreno biće, treba da se pridržavaš svoje dužnosti, da se držiš svog mesta i ne smeš da prekoračiš svoju dužnost. Ovo ne služi tome da te ograniči, niti da te suzbija kroz doktrinu, već je upravo to put kojim možeš da obavljaš svoju dužnost, a nju mogu i treba da obavljaju svi koji sprovode pravednost. Ako uporediš suštine Petra i Pavla, onda ćeš znati kako treba da stremiš. Od dva puta kojima su hodali Petar i Pavle, jedan je put usavršavanja, a drugi je put uklanjanja; Petar i Pavle predstavljaju dva različita puta. Iako je svaki od njih primio delo Svetoga Duha, svaki od njih zadobio prosvećenje i prosvećenje Svetoga Duha, i svaki od njih prihvatio ono što mu je poverio Gospod Isus, plod koji je svaki od njih nosio u sebi nije bio isti: jedan je zaista nosio plod, a drugi nije. Iz njihovih suština, iz posla koji su obavili, onoga što su javno izrazili, i iz njihovih krajnjih ishoda, ti treba da shvatiš kojim putem treba da kreneš, koji put treba da izabereš da njime dalje ideš. Putevi kojima su oni išli jasno se razlikuju. Pavle i Petar bili su srž svakog od tih puteva, tako da se od samog početka smatralo da su oni primeri. Koje su ključne tačke Pavlovog iskustva i zašto on nije uspeo? Koje su ključne tačke Petrovog iskustva i kako je on doživeo usavršavanje? Ako uporedite šta je svakome od njih bilo bitno, onda ćete znati koju tačno vrstu osobe Bog želi, kakve su namere Božje, kakva je narav Božja, koja vrsta osobe će na kraju biti usavršena, a i koja vrsta osobe neće biti usavršena; znaćete kakva je narav onih koji će biti usavršeni i kakva je narav onih koji neće biti usavršeni – ova pitanja suštine mogu se videti u Petrovom i Pavlovom iskustvu. Bog je stvorio sve stvari, te samim tim čini da sve što je stvorio dođe pod Njegovu vrhovnu vlast i pokori se Njegovoj vrhovnoj vlasti; On će vladati nad svim stvarima, tako da je sve u Njegovim rukama. Celokupna Božja tvorevina, uključujući životinje, biljke, ljudski rod, planine i reke, kao i jezera – sve mora doći pod Njegovu vrhovnu vlast. Sve stvari na nebu i na zemlji moraju doći pod Njegovu vrhovnu vlast. One ne mogu imati nikakvog izbora i sve se moraju pokoriti Njegovim orkestracijama. Ovo je Bog odredio, i to je Božji autoritet. Bog vlada nad svime, čini da sve stvari budu uređene i rangirane, razvrstava ih po vrstama i svaku postavlja na mesto koje joj pripada, prema Božjim namerama. Ma koliko veliko bilo, ništa ne može nadmašiti Boga, sve stvari služe od Boga stvorenom ljudskom rodu, ništa se ne usuđuje da se pobuni protiv Boga, niti da Njemu postavlja ikakve zahteve. Zato i čovek, kao stvoreno biće, mora da ispunjava dužnost čoveka. Bez obzira na to da li je on gospodar ili upravnik svih stvari, bez obzira na to koliko je visok status čoveka među svim stvarima, on je i dalje sićušno ljudsko biće pod Božjom vrhovnom vlašću; on nije ništa više do sićušno ljudsko biće, stvoreno biće, i on nikada neće biti iznad Boga. Kao stvoreno biće, čovek treba da stremi ka tome da spozna Stvoritelja i da ispunjava dužnost stvorenog bića i, što je najvažnije, da stremi ka tome da voli Boga i da uopšte ne pravi druge izbore, jer Bog zaslužuje čovekovu ljubav. Oni koji streme ka tome da vole Boga ne treba da streme ka ikakvoj ličnoj koristi, niti ličnim nadama; to je najispravniji način stremljenja. Ako je istina ono ka čemu stremiš, ako je istina ono što sprovodiš u delo i ako je promena tvoje naravi ono što dostižeš, onda je put kojim koračaš ispravan. Ako su blagoslovi tela ono ka čemu stremiš, a ono što primenjuješ je istina tvojih sopstvenih predstava, ako ne dolazi do promene u tvojoj naravi, ako nisi nimalo pokoran ovaploćenom Bogu i još uvek živiš u nejasnoći, onda će te ono ka čemu stremiš zasigurno odvesti u pakao, jer je put kojim ideš put neuspeha. Da li ćeš biti usavršen ili uklonjen zavisi od tvog ličnog stremljenja, što takođe znači da uspeh ili neuspeh zavisi od puta kojim čovek ide.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”