Svakodnevne reči Božje  Odlomak 556

Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi: reč je o nečemu što ljudi moraju dobro da shvate i razumeju. Ako istinu ne razumete dovoljno, lako ćete napraviti pogrešan korak i zalutati. Ako u životu želite da rastete, morate da tražite istinu u svemu. Šta god da radite, treba da težite ponašanju zahvaljujući kojem ćete biti u skladu sa istinom, kao i da u sebi otkrijete nedostatke koji su joj protivni; to mora da vam bude jasno. Šta god da radite, treba da razmislite da li je to u skladu sa istinom ili nije i ima li vrednost i značenje. Možete da radite ono što je u skladu sa istinom, ali ne i ono što nije. Kad je reč o onome što biste mogli ili ne biste mogli da činite, ako nešto možete da ostavite, onda bi i trebalo da ga ostavite. U suprotnom, ako to budete činili neko vreme i kasnije shvatite da treba da ga ostavite, odlučite naprečac i brzo ga ostavite. To je načelo koje treba da sledite u svemu što činite. Neki ljudi postavljaju sledeće pitanje: zašto su traganje za istinom i njena primena tako teški – kao da uzvodno veslaš u čamcu, a kada bi prestao struja bi te odnela nazad? S druge strane, zašto je zapravo mnogo lakše činiti zle ili besmislene stvari – podjednako lako kao upravljati čamcem nizvodno? Zašto je tako? Zato što je u prirodi ljudi da izdaju Boga. Sotonina priroda je preuzela dominantnu ulogu u ljudima, a ona je antagonistička sila. Ljudi sa prirodom koja izdaje Boga su, naravno, veoma skloni da čine stvari kojima Ga izdaju, jer im je u prirodi da teško čine dobra dela. O tome u potpunosti odlučuje ljudska priroda-suština. Jednom kada zaista shvatiš istinu i u svojoj nutrini počneš da je voliš, biće ti lako da činiš ono što je u skladu sa istinom. Obavljaćeš svoju dužnost i primenjivaćeš istinu normalno – čak i bez napora i s radošću, uz osećanje da bi za išta negativno bilo potrebno uložiti mnogo truda. To je zato što je istina počela da preovlađuje u tvom srcu. Ako zaista shvatiš istine o ljudskom životu, steći ćeš put kojim možeš ići u pogledu onoga kakva osoba treba da budeš, kako da budeš otvoren i iskren, poštena osoba i neko ko svedoči o Bogu i služi Mu. A kada jednom shvatiš ove istine, nikada više nećeš moći da činiš zla dela koja Mu se suprotstavljaju, niti ćeš ikada igrati ulogu lažnog vođe, lažnog radnika ili antihrista. Čak i ako te Sotona zavede ili te neko zao prevari, ti to nećeš učiniti; ko god da pokušava da te na to prisili, i dalje se nećeš tako ponašati. Ako ljudi zadobiju istinu i istina postane njihov život, steći će sposobnost da preziru zlo i da u sebi osećaju gađenje prema negativnim stvarima. Bilo bi im teško da čine zlo, jer su se njihove život-naravi promenile i Bog ih je usavršio.

Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem traganja za istinom. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjom voljom, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode! Da bi rešili problem činjenja zla, prvo moraju da razreše svoju prirodu. Bez promene naravi ne bi bilo moguće ni približno rešiti ovaj problem. Kada donekle shvatiš Boga, kada uspeš da uvidiš sopstvenu iskvarenost i prepoznaš niskost i ružnoću nadmenosti i uobraženosti, tada ćeš se osećati zgroženo, mučno i uznemireno. Moći ćeš svesno da radiš neke stvari da bi udovoljio Bogu i, čineći to, osetićeš se opušteno. Moći ćeš svesno da čitaš reč Božju, da veličaš Boga, da svedočiš o Bogu i u srcu ćeš osetiti uživanje. Svesno ćeš raskrinkati sebe, razotkriti sopstvenu ružnoću i time ćeš se u sebi osećati dobro, da si se našao u poboljšanom stanju uma. Prvi korak u traganju za promenom u tvojoj naravi jeste da pokušaš da razumeš Božje reči i da uđeš u istinu. Samo razumevanjem istine možeš da dostigneš moć razlučivanja; samo zahvaljujući razlučivanju možeš temeljno da razumeš stvari; samo potpunim razumevanjem stvari možeš istinski da spoznaš sebe; tek kada zaista spoznaš sebe možeš da se odrekneš tela i tako primeniš istinu, što će te postepeno voditi ka poslušnosti Bogu i, korak po korak, naći ćeš se na ispravnom putu vere u Boga. To je povezano sa ljudskom rešenošću u traganju za istinom. Ako je neko zaista rešen, onda će posle šest meseci ili godinu dana izaći na pravi put. U roku od tri ili pet godina videće rezultate i osetiće da napreduje u životu. Ako ljudi veruju u Boga, ali ne tragaju za istinom i nikada se ne usredsređuju na primenu istine, oni mogu da veruju i deset ili dvadeset godina, a da ne dožive nikakvu promenu. I na kraju će pomisliti da je baš to vera u Boga; pomisliće da je to skoro isto kao i kada su ranije živeli u sekularnom svetu i da je besmisleno biti živ. To zaista ukazuje na to da je bez istine život prazan. Možda će biti u stanju da izgovore neke reči i doktrine, ali se i dalje neće osećati utešeno i lagodno. Ako ljudi imaju nekakvo znanje o Bogu, znaju kako da žive smislenim životom i u stanju su da učine neke stvari da bi udovoljili Bogu, tada će osetiti da je to stvaran život, da će jedino ako žive na taj način njihovi životi imati smisla i da moraju tako da žive kako bi doneli zadovoljstvo Bogu, odužili se Bogu i osećali se opušteno. Ako oni mogu svesno da udovolje Bogu, da primenjuju istinu, da se odreknu sebe, da napuste sopstvene ideje i da budu poslušni i obzirni prema Božjoj volji – ako su u stanju da sve to svesno urade – u tome je značenje tačne primene istine i iskrene primene istine. Nije kao pre, puko oslanjanje na maštarije i poštovanje pravila, uz pomisao da je to primenjivanje istine. U stvari, oslanjanje na maštarije i poštovanje pravila je veoma zamorno, nerazumevanje istine i postupanje bez načela je takođe veoma zamorno, a slepo postupanje bez cilja još je zamornije. Kada shvatite istinu, niko i ništa vas neće sputavati i zaista ćete steći slobodu i osetićete olakšanje. Ponašaćete se principijelno i bićete opušteni i srećni, bez osećaja da to zahteva previše truda ili da izaziva previše patnje. Dospete li u takvo stanje, vi ste neko ko poseduje istinu i ljudskost i neko čija se narav promenila.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 557

Tokom životnog iskustva, bez obzira na to šta se dešava, moraš da naučiš da tražiš istinu i temeljno razmišljaš o tome shodno Božjim rečima i istini. Kada znaš kako da činiš stvari koje su potpuno u skladu s Božjom voljom, moći ćeš da se odrekneš stvari koje potiču od tvoje volje. Jednom kada znaš kako da postupaš u skladu sa Božjom voljom, naprosto tako treba da postupaš, kao da pratiš prirodni tok. Činiti stvari na taj način deluje veoma opušteno i lako, a tako postupaju ljudi koji razumeju istinu. Ako možeš da pokažeš ljudima da si zaista delotvoran u obavljanju svoje dužnosti i da postoje načela po kojima postupaš, da se tvoja život-narav zaista promenila, da si učinio mnogo dobra za Božje izabranike, onda si ti neko ko razume istinu i sigurno imaš lik čovečji; i zasigurno deluje to što jedeš i piješ Božje reči. Jednom kada neko zaista shvati istinu, moći će da razazna svoja različita stanja, moći će jasno da sagleda složene stvari, pa će tako znati kako da je primenjuje na odgovarajući način. Ako neko ne razume istinu i ne može da razazna sopstveno stanje, onda neće znati ni čega ni kako da se odrekne kada bude poželeo da se odrekne sebe. Ako poželi da napusti sopstvenu volju, neće znati šta nije u redu s njegovom voljom, misliće da mu je volja u skladu sa istinom i možda će čak smatrati svoju volju prosvećenjem Svetog Duha. Kako bi takva osoba mogla da se odrekne svoje volje? Neće moći, a još manje će biti u stanju da se odrekne tela. Stoga, kada ne razumeš istinu, ono što je plod tvoje sopstvene volje, stvari koje se podudaraju sa ljudskim predstavama, čovekovu dobrotu, ljubav, patnju i plaćanje cene, lako možeš pogrešno da shvatiš kao da su ispravni i u skladu sa istinom. Kako, dakle, možeš da se odrekneš tih ljudskih stvari? Ti ne razumeš istinu i ne znaš šta znači primenjivati istinu. U potpunom si mraku i nikako ne možeš da znaš šta da radiš, tako da možeš da radiš samo ono što misliš da je dobro i kao ishod toga odstupaš u nekim stvarima. U nekima odstupaš zbog poštovanja pravila, u nekima zbog entuzijazma, a u nekima zbog Sotoninog ometanja. Takvi su ljudi koji ne razumeju istinu. Veoma su nestalni kada nešto rade, uz nepogrešivo odstupanje i bez imalo tačnosti. Ljudi koji ne razumeju istinu vide stvari na besmislen način, baš kao i nevernici. Kako bi oni uopšte mogli da primenjuju istinu? Kako bi uopšte mogli da reše probleme? Razumevanje istine nije jednostavna stvar. Bez obzira na kvalitet nečijeg kova, čak i nakon celoživotnog iskustva, količina istine koju neko može da razume je ograničena, a ograničena je i količina Božje reči koju može da razume. Donekle iskusni ljudi razumeju neke istine i, u najboljem slučaju, mogu da prestanu da rade stvari koje se opiru Bogu i da više ne rade očigledno zle stvari. Nemoguće im je da deluju bez ikakvog uplitanja sopstvenih namera. Pošto ljudska bića imaju normalan način razmišljanja i njihove misli možda nisu uvek u skladu sa Božjom rečju, neizbežna su izopačenja koja proističu iz njihove sopstvene volje. Važno je imati moć raspoznavanja svega onoga što dolazi iz sopstvene volje i protivi se Božjoj reči, istini i prosvećenju Svetog Duha. To zahteva od tebe da vredno radiš kako bi razumeo Božju reč; tek kada shvatiš istinu, steći ćeš moć razlučivanja i tek tada možeš biti siguran da nećeš činiti zlo.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 558

Da bi upoznao sebe, moraš upoznati sopstvena otkrovenja iskvarenosti, svoju iskvarenu narav, sopstvene ključne slabosti i svoju priroda-suštinu. Takođe moraš znati, do poslednjeg detalja, one stvari koje se otkrivaju u tvom svakodnevnom životu – tvoje motive, gledišta i tvoj stav prema svakoj pojedinačnoj stvari – bez obzira na to da li si kod kuće i napolju, da li si na okupljanjima, da li jedeš i piješ reči Božje ili se suočavaš sa bilo kakvim problemom. Moraš da upoznaš sebe kroz ove aspekte. Naravno, da bi upoznao sebe na dubljem nivou, moraš integrisati Božje reči; rezultate možeš da postigneš jedino ako spoznaš sebe na osnovu Njegovih reči. Kad budete prihvatali sud Božjih reči, ne bojte se patnje i bola i takođe, ne bojte se toga da će vam Božje reči probosti srce i razotkriti vaša ružna stanja. Veoma je korisno propatiti te stvari. Ako verujete u Boga, treba da čitate više Božjih reči o sudu i grdnji prema ljudima, a posebno one koje razotkrivaju suštinu ljudske iskvarenosti. Trebalo bi više da ih poredite sa svojim praktičnim stanjem i više da ih povezujete sa sobom, a manje s drugima. Vrste stanja koje Bog razotkriva postoje u svakoj osobi i sve ih možeš pronaći u sebi. Ako ne veruješ u to, probaj to da iskusiš. Što više iskustva imaš, više ćeš upoznati sebe i više ćeš smatrati da su Božje reči veoma tačne. Nakon što pročitaju Božje reči, neki ljudi nisu u stanju da ih povežu sa sobom; misle da delovi tih reči ne odnose na njih, već na druge. Na primer, kada Bog razotkrije ljude kao Jezavelje i bludnice, neke sestre smatraju da zbog toga što su bile potpuno verne svojim muževima, takve reči ne mogu da se odnose na njih; neke sestre smatraju da pošto nisu udate i nikad nisu imale polne odnose, takve reči ne mogu da se odnose ni na njih. Neka braća smatraju da se te reči odnose samo na žene i da nemaju veze s njima; neki ljudi veruju da su Božje reči koje razotkrivaju čoveka previše surove i da ne odgovaraju stvarnosti, pa zato odbijaju da ih prihvate. Postoje čak i ljudi koji kažu da su po nekim pitanjima Božje reči netačne. Da li je ovakav stav prema Božjim rečima ispravan? Očigledno nije. Svi ljudi sebe posmatraju na osnovu svog spoljašnjeg ponašanja. Nisu kadri da promišljaju o sebi i upoznaju svoju iskvarenu suštinu među Božjim rečima. Kada se kaže: „Jezavelje“ i „bludnice“, misli se na suštinu iskvarenosti, nečistosti i promiskuiteta ljudskog roda. Nezavisno od toga da li je reč o muškarcu ili ženi, da li su u braku ili ne, svi imaju iskvarene promiskuitetne misli – kako onda to nema nikakve veze s tobom? Božje reči razotkrivaju iskvarene naravi ljudi, bilo da je u pitanju muškarac ili žena, stepen iskvarenosti je isti. Zar to nije činjenica? Prvo moramo da shvatimo da je sve što Bog kaže istina i da je u skladu sa činjenicama. Ljudi moraju da prihvate sve Njegove reči, bez obzira na to koliko su surove kada im sudi i razotkriva ih ili koliko su blage kada razgovara u zajedništvu o istini i bodri ih, bilo da su Njegove reči sud ili blagoslovi, osude ili kletve i bilo da u njima bude ogorčenje ili milinu. Takav stav ljudi treba da imaju prema Božjim rečima. Kakav je to stav? Da li je to posvećen stav, pobožan stav, strpljiv stav ili stav prihvatanja patnje? Donekle ste zbunjeni. Kažem vam da nije nijedan od ovih stavova. U svojoj veri, ljudi moraju čvrsto da se drže toga da su Božje reči istina. Pošto zaista jesu istina, ljudi bi trebalo razumno da ih prihvate. Nezavisno od toga da li su u stanju to da prepoznaju ili priznaju, njihov prvi stav prema Božjim rečima trebalo bi da bude stav potpunog prihvatanja. Ako Božja reč na razotkriva jednog od vas ili sve vas, koga razotkriva? I ako svrha Božjih reči nije da te razotkriju, zašto se od tebe traži da ih prihvatiš? Zar to nije protivrečno? Bog se obraća čitavom ljudskom rodu, svaka Njegova rečenica razotkriva iskvareno čovečanstvo i niko nije izostavljen – što, naravno, onda uključuje i tebe. Nijedna jedina Božja rečenica ne tiče se spoljašnjeg izgleda ili stanja, a još manje spoljašnjeg pravila ili jednostavnog obrasca ponašanja kod ljudi. One nisu takve. Ako misliš da svaka rečenica koju je Bog izgovorio samo razotkriva jednostavan način ljudskog ponašanja ili spoljašnji izgled, onda ne poseduješ duhovno razumevanje i ne razumeš šta je istina. Božje reči su istina. Ljudi mogu da osete dubinu Božjih reči. Kako su one duboke? Svaka Božja reč razotkriva iskvarene ljudske naravi, kao i suštinske i duboko ukorenjene stvari u njihovim životima. To su suštinske stvari, a ne spoljašnji izgledi i svakako ne spoljašnja ponašanja. Svi ljudi se mogu činiti dobrim ako se posmatra njihov spoljašnji izgled. Ali zašto onda Bog kaže da su neki ljudi zli duhovi, a neki nečisti duhovi? To je nešto što ti ne možeš da vidiš. Stoga, čovek ne sme Božje reči posmatrati u svetlu ljudskih predstava i uobrazilja, niti u svetlu ljudskih glasina, a svakako ne u svetlu izjava vladajuće partije. Samo su Božje reči istina, ljudske reči su sve laži. Nakon što ste o ovome razgovarali u zajedništvu, da li ste iskusili promenu u svom stavu prema Božjim rečima? Bez obzira na to koliko je ta promena mala ili velika, sledeći put kad budete čitali Božje reči kojima sudi i razotkriva ljude, trebalo bi makar da pokušate da se ne raspravljate s Njim. Treba da prestanete da se žalite na Boga govoreći: „Božje reči kojima sudi i razotkriva ljude su zaista surove; neću da čitam ovu stranu. Prosto ću je preskočiti. Potražiću nešto o blagoslovima i obećanjima ne bih li našao malo utehe.“ Više ne bi trebalo da čitate Božju reč tako što ćete birati i odlučivati po sopstvenom nahođenju. Morate da prihvatite istinu, sud i grdnju Božjih reči; samo tako ćete moći da pročistite iskvarenu narav i samo ćete tada moći da dosegnete spasenje.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Značaj stremljenja istini i put stremljenja istini“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 559

Kako da shvatiš ljudsku prirodu? Shvatanje sopstvene prirode znači analiziranje stvari koje su duboko u tvojoj duši – stvari u tvom životu i svu Sotoninu logiku i filozofiju po kojoj živiš, što je Sotonin život po kome živiš. Samo ćeš otkrivanjem stvari zakopanih u dubini tvoje duše shvatiti svoju prirodu. Kako se mogu otkriti te stvari? Ne mogu se otkriti ili razlučiti pomoću samo jedne ili dve stvari. Mnogo puta, nakon što završiš sa nekim poslom, ti i dalje nisi uspeo da shvatiš. Moglo bi da prođe tri ili pet godina pre nego što uspeš da sve do tančina shvatiš ili razlučiš. Dakle, u mnogim situacijama, moraš da se duboko zamisliš nad sobom i upoznaš sebe. Moraš da kopaš duboko i samog sebe razlučiš, u skladu sa Božjim rečima, da bi postigao bilo kakve rezultate. Kako sve dublje i dublje budeš razumevao istinu, postepeno ćeš upoznati sopstvenu priroda-suštinu kroz introspekciju i samospoznaju.

Da bi upoznao svoju prirodu, moraš da stekneš izvesno razumevanje iste putem nekoliko postupaka. Prvo, moraš jasno da razumeš šta voliš. To se ne odnosi na to šta voliš da jedeš ili obučeš, već se odnosi na stvari u kojima uživaš, kojima zavidiš, koje obožavaš, koje tražiš i na koje obraćaš pažnju u svom srcu, na tip osoba sa kojima voliš da se družiš i kojima se diviš i obožavaš u tvom srcu. Na primer, većina voli one ljude koji uživaju veliki ugled, one koji imaju otmeno držanje u govoru ili vole one koji su blagoglagoljivi ili one koji glumataju. Ovo poslednje se odnosi na to sa kakvim ljudima vole da budu u društvu. Što se tiče stvari u kojima ljudi uživaju, to podrazumeva želju da čine neke lake stvari, da uživaju da rade stvari za koje drugi misle da su dobre i koje privlače pohvale i komplimente drugih. U prirodi ljudi postoji zajednička karakteristika u pogledu stvari koje vole. Drugim rečima, vole ljude, događaje i stvari na kojima im drugi zavide zbog spoljašnjeg izgleda; vole ljude, događaje i stvari koje izgledaju veoma lepo i luksuzno i vole ljude, događaje i stvari zbog kojih ih drugi obožavaju. Ljudi vole stvari koje su blistave, sjajne, raskošne i veličanstvene. Svi ljudi obožavaju takve stvari. Vidi se da ljudi ne poseduju ni trunku istine, niti liče na prava ljudska bića. U obožavanju tih stvari nema ni trunke značaja, ali ih ljudi svejedno vole. Te stvari koje se dopadaju ljudima čine se posebno dobre onima koji ne veruju u Boga i to su stvari kojima su ljudi posebno skloni da streme. (…) Stvari kojima stremiš i za kojima žudiš pripadaju mondenskim trendovima, to stvari potiču od Sotone i đavola, Bog ih mrzi i lišene su bilo kakve istine. Stvari za kojima ljudi obično žude omogućavaju da se razotkrije njihova priroda-suština. Čemu su ljudi skloni se može videti po načinu na koji se oblače. Neki ljudi vole da nose živopisnu odeću koja privlači pažnju ili je jednostavno bizarna. Spremni su da nose modne detalje koje niko pre toga nije nosio i vole stvari koje privlače suprotni pol. Činjenica da nose takvu odeću i modne detalje pokazuju njihovu sklonost tim stvarima u njihovom životu i duboko u srcu. Stvari koje im se dopadaju niti su dostojanstvene, niti su pristojne. To nisu stvari kojima bi normalna osoba trebalo da stremi. U sklonost ka tim stvarima ima nepravednosti. Oni izgledaju isto kao i svi ostali ljudi na ovom svetu. Ne može se uvideti nijedan deo koji odgovara istini. Prema tome, sve ono što ti se sviđa, na šta si usredsređen, što obožavaš, čemu zavidiš i ono o čemu svakodnevno razmišljaš u svom srcu, sve je to odraz tvoje prirode. Tvoja sklonost tim mondenskim stvarima dovoljno dokazuje da ti je priroda sklona bezbožnosti i u ozbiljnim situacijama, tvoja priroda je zla i neizlečiva. Trebalo bi da svoju prirodu razlučiš na sledeći način: razluči šta voliš i čega se odričeš u svom životu. Možda si prema nekom neko vreme dobar, ali to ne znači da ti je drag. Ono što zaista voliš je upravo ono što je u tvojoj prirodi; i da ti polome sve kosti, opet bi u tome uživao i nikada se toga ne bi odrekao. To nije lako promeniti. Uzmi, na primer, pronalaženje saputnika; ljudi tragaju za osobama istog tipa kao oni. Kada se žena istinski zaljubi u nekog, niko ne može da je zaustavi. I noge da joj polome, opet bi želela da bude s njim; želela bi da se uda za njega, pa makar i umrla. Kako je to moguće? To je zato što niko ne može da promeni ono što je ljudima duboko u srži, duboko u srcu. I da neko umre, njegova duša bi opet volela iste stvari. To su pitanja ljudske prirode i predstavljaju ljudsku suštinu. Stvari koje ljudi vole sadrže izvesnu bezbožnost. Neki otvoreno streme tim stvarima, dok kod drugih to nije slučaj. Neki imaju samokontrolu, dok drugi ne mogu da se kontrolišu. Neke osobe su sklone da posrnu u mračne i zle stvari, što dokazuje da ne poseduju život. Neki su u stanju da prebrode telesna iskušenja i ne budu obuzeti ili ograničeni tim stvarima, što dokazuje da imaju nekakav rast i da je njihova narav malo promenjena. Neki ljudi razumeju određene istine i osećaju da imaju život i da vole Boga, ali je u stvari još uvek prerano i transformacija nečije naravi nije uopšte mala stvar. Da li je lako razumeti čovekovu priroda-suštinu? Čak iako je neko pomalo razume, potrebno je da prođe razne peripetije da bi u tome uspeo; čak i sa izvesnim razumevanjem, promenu uopšte nije lako postići. To su sve poteškoće na koje ljudi nailaze i ne mogu sebe da upoznaju ako nemaju volju da streme istini. Ma kako se ljudi, događaji i stvari oko tebe menjali i čak iako bi se svet okrenuo naglavačke, ako te istina iznutra vodi, ako je pustila koren u tebi i ako ti Božje reči vode život, sklonosti, iskustva i postojanje, u tom trenutku bićeš istinski promenjen. U ovom trenutku, takozvana transformacija ljudi znači tek nešto malo saradnje, i spremnost da se prihvati orezivanje i obračunavanje, aktivno izvršavanje dužnosti i nešto malo entuzijazma i vere, ali se to ne može smatrati transformacijom naravi i ne dokazuje da ljudi poseduju život. To su samo sklonosti i naklonosti ljudi i ništa više.

Da bismo uspeli da shvatimo prirodu, pored otkrivanja stvari kojima ljudi streme jer im je takva priroda, važno je i otkriti nekoliko aspekata u vezi sa njihovom prirodom. Na primer, mišljenja ljudi o stvarima, njihove metode i ciljeve u životu, životne vrednosti i njihova viđenja o životu, kao i njihovi pogledi i ideje o svemu u vezi sa istinom. To su sve stvari iz dubine ljudske duše, a ujedno su i neposredno povezane sa transformacijom naravi. Kakav je, dakle, pogled iskvarenog ljudskog roda na život? Može se opisati na sledeći način: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg đavo neka nosi.“ Ljudi žive za sebe; iskreno rečeno, žive za ljudsko telo. Žive samo da bi jeli. Na koji se način takva egzistencija razlikuje od života životinja? Nikakve vrednosti u takvom načinu života nema, a kamoli smisla. Ono na šta se oslanjaš da bi živeo u svetu, ono za šta živiš i način na koji živiš, to je ono što čini tvoj pogled na život i sve je to povezano sa suštinom ljudske prirode. Proučavanjem ljudske prirode uvidećeš da se svi opiru Bogu. To su sve đavoli i nema istinski dobrog čoveka. Samo ćeš proučavanjem ljudske prirode stvarno upoznati iskvarenost i suštinu čovekovu i shvatiti njegovu pravu pripadnost, šta mu zaista nedostaje, čime bi ga trebalo osnažiti i kako bi trebalo da proživi u ljudskom obličju. Razlučiti ljudsku prirodu nije lako i ne može se postići a da se ne dožive Božje reči ili prava iskustva.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Šta treba znati o preobražaju sopstvene naravi“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 560

Kako spoznati sopstvenu prirodu? Od čega je sazdana čovekova priroda? Poznaješ samo čovekove nedostatke, mane, namere, predstave, negativnost i buntovništvo, ali nisi u stanju da otkriješ stvari unutar čovekove prirode. Poznat ti je samo spoljašnji sloj, ali nisi u stanju da otkriješ njeno poreklo; a to ne predstavlja znanje o čovekovoj prirodi. Neki ljudi priznaju svoje nedostatke i negativnosti i kažu: „Razumem svoju prirodu. Vidite, ja priznajem svoju nadmenost. Zar to ne znači da poznajem svoju prirodu?“ Nadmenost je deo čovekove prirode, to je tačno. Međutim, nije dovoljno to priznati u teorijskom smislu. Šta znači poznavati sopstvenu prirodu? Kako je možemo spoznati i po kojim aspektima? Kako bi se čovekova priroda konkretno mogla sagledati na osnovu stvari koje on otkriva? Pre svega, čovekova priroda se vidi iz njegovih interesovanja. Na primer, neki ljudi posebno obožavaju poznate i ugledne ličnosti, drugi su ljubitelji pevača i filmskih zvezda, dok neki, pak, mnogo vole da igraju igrice. Iz tih sklonosti vidimo kakva je priroda tih ljudi. Evo prostog primera: nekima je idol neki pevač. U kojoj meri im je taj pevač idol? U toj meri da su opsednuti svakim njegovim pokretom, osmehom i rečju. Imaju fiksaciju na tog pevača i čak slikaju sve što on oblači, pa ga oponašaju. Na kakav problem takvo obožavanje neke ličnosti ukazuje? Ukazuje na to da takva osoba ima samo te neverničke stvari u svom srcu, ukazuje da ona nema istinu, da nema pozitivne stvari, a kamoli Boga u srcu. Sve stvari o kojima ta osoba razmišlja, voli i za čim traga su od Sotone. Te stvari zaokupljaju njeno srce i ona se njima prepušta. Da li možete da kažete koja je priroda-suština te osobe? Ako se nešto voli do krajnosti, onda to nešto može da postane nečiji život i obuzme njegovo srce, što u potpunosti dokazuje da je ta osoba idolopoklonik koji ne želi Boga, već voli đavola. Prema tome, može se zaključiti da je u prirodi takve osobe da voli i obožava đavola, da ne voli istinu i da ne želi Boga. Zar nije ispravno na taj način posmatrati nečiju prirodu? Potpuno je ispravno, i čovekovu prirodu bi trebalo analizirati upravo na taj način. Na primer, neki ljudi posebno veličaju Pavla. Vole da idu naokolo, da drže govore i delaju, da idu na skupove i propovedaju, a vole i da ih ljudi slušaju obožavaju i da se oko njih okupljaju. Vole da imaju svoje mesto u srcima drugih i zahvalni su kada drugi cene sliku koju stvaraju o sebi. Hajde da iz takvog ponašanja probamo da raščlanimo njihovu prirodu? Kakva je njihova priroda? Ako se stvarno tako ponašaju, onda je to dovoljno da pokaže da su nadmeni i umišljeni. Uopšte ne obožavaju Boga, već teže višem statusu i žele da imaju vlast nad drugima, da ih poseduju i da imaju mesto u njihovim srcima. To je klasična slika Sotone. Istaknuti aspekti njihove prirode su nadmenost i uobraženost, odbijanje da obožavaju Boga i želja da ih drugi obožavaju. Takva ponašanja daju nam veoma jasnu sliku o njihovoj prirodi. Neki ljudi, na primer, zaista vole da se nepošteno okoriste na uštrb drugih i u svim situacijama teže tome da zadovolje sopstvene interese. Ne žele da rade ništa što im nije od koristi. Neće ni prstom mrdnuti ako ne mogu da ostvare nekakvu prednost i u svemu imaju skrivene namere. Pohvalno govore o svakome ko im je od koristi i zalažu se za svakoga ko im laska. Čak i kada njihovi miljenici imaju probleme, reći će da su ti ljudi ispravni i potrudiće se da ih odbrane i stanu iza njih. Kakva je priroda takvih ljudi? Njihova priroda se potpuno jasno može videti iz takvih ponašanja. Oni u svojim postupcima teže sticanju nelojalne prednosti, stalno i u svakoj situaciji su proračunati i možete biti sigurni da im je u prirodi da svim srcem žude za dobiti. U svemu što rade gledaju sopstveni interes. Neće da porane osim ako im to nije od koristi. Najsebičniji su od svih ljudi i potpuno su nezasiti. Priroda im se ispoljava kroz ljubav prema profitu i nepostojanjem bilo kakve ljubavi prema istini. Neki muškarci su očarani ženama i uvek se i svuda se vrzmaju oko njih. Lepe žene su predmet naklonosti takvih ljudi i u njihovom srcu one uživaju najviše poštovanje. Spremni su da daju svoj život i žrtvuju sve zarad lepih žena. Žene im ispunjavaju srce. Kakva je priroda tih muškaraca? U prirodi im je da vole lepe žene, da ih obožavaju i da vole rđavost. Oni su rđave i gramzive pijavice, to im je priroda. Zašto to kažem? Njihovi postupci otkrivaju gramzivu prirodu. Ta ponašanja nisu tek povremeni prestupi, niti su takvi muškarci tek nešto gori od običnih ljudi; oni su jednostavno postali potpuno zaokupljeni tim stvarima, koje su postale sama njihova priroda i suština. Kroz te stvari se, prema tome, otkriva njihova priroda. Sastojci nečije prirode se stalno otkrivaju. Sve što neko radi, ma šta to bilo, može da otkrije prirodu te osobe. Ljudi imaju sopstvene porive i ciljeve za sve što rade i bilo da se radi o pružanju gostoprimstva, propovedanju jevanđelja ili nekoj drugoj aktivnosti, to može da otkrije delove njihove prirode, a da oni toga nisu svesni, jer je čovekova priroda njihov život i čoveka vodi njegova priroda dok je živ. Čovekova priroda ne otkriva se samo povremeno ili slučajno, već može da u potpunosti predstavlja njegovu suštinu. Sve što izbija iz nečije krvi i mesa pokazuje kakva mu je priroda i kakav mu je život. Neki ljudi vole lepe žene. Drugi vole novac. Nekima je posebno stalo do statusa. Neki posebno vrednuju ugled i lični imidž. Neki posebno vole ili obožavaju idole. A neki ljudi su posebno nadmeni i umišljeni, u srcu nemaju mesta ni za koga i teže statusu, vole da se ističu i da imaju određeni autoritet nad drugima. Postoji široka lepeza različitih priroda. Priroda se razlikuje od čoveka do čoveka, ali su im svima zajednički otpor i izdaja Boga. Po tome su sve te prirode iste.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati čovekovu prirodu“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 561

Sotona je iskvario ceo ljudski rod i u čovekovoj prirodi je da izda Boga. Međutim, među ljudima koje je Sotona iskvario ima onih koji su u stanju da se pokore Božjem delu i prihvate istinu. To su ljudi koji mogu da dobiju istinu ostvare preobražaj naravi. Neki ljudi ne tragaju za istinom i samo rade ono što i ostali. Slušaju i rade šta im se kaže, mogu da se odreknu nekih stvari i da se daju, i mogu da istrpe svaku patnju. Takve osobe imaju malo savesti i razuma i nadaju se da će biti spasene i da će preživeti, ali im se narav ne može promeniti jer ne tragaju za istinom i zadovoljavaju se time da razumeju doktrinu. Ne govore i ne rade rade stvari koje vređaju savest, u stanju su da iskreno obavljaju svoje dužnosti i mogu da prihvate prisan razgovor o istini u vezi sa svakim problemom. Ipak, ne trude se dovoljno da traže istinu, zbunjeni su i nikada ne mogu da shvate suštinu istine. Narav im se ne može promeniti. Ako želiš da budeš pročišćen od iskvarenosti i prođeš kroz promenu tvoje životne naravi, onda moraš da gajiš ljubav prema istini i sposobnost da prihvatiš istinu. Šta znači prihvatiti istinu? Prihvatiti istinu znači da, ma koliko ti narav bila iskvarena, ili, ma koji ti otrovi crvene aždaje – Sotonini otrovi – bili u prirodi, kada Božje reči razotkriju te stvari, treba da to priznaš i pokoriš se, nemaš drugog izbora i treba da sebe spoznaš u skladu sa Božjim rečima. To znači da budeš u stanju da prihvatiš Božje reči i prihvatiš istinu. Ma šta Bog govorio, ma koliko stroge bile Njegove izjave i bez obzira kakve reči On koristio, možeš da ih prihvatiš pod uslovom da je ono što On govori istina i možeš da ih prihvatiš dokle god odgovaraju stvarnosti. Možeš da se pokoriš Božjim rečima bez obzira koliko ih duboko razumeš, i prihvatiš i pokoriš se svetlosti koju otkriva Sveti Duh i o kojoj prisno razgovaraju tvoja braća i sestre. Kada je takva osoba do određene tačke tragala za istinom, može da dobije istinu i da joj se narav u potpunosti promeni. Iako ljudi koji ne vole istinu još imaju nešto ljudskosti, u stanju su da čine neka dobra dela i mogu da se odreknu sebe i daju se Bogu, istina ih zbunjuje i ne uzimaju je za ozbiljno, pa im se životna narav nikada ne promeni. Može se reći da je Petrova ljudskost bila slična kao i kod ostalih apostola, ali se on izdvajao žarkom potragom za istinom. Bez obzira na to šta je Isus govorio, Petar je to pažljivo odvagao. Isus je pitao: „Simone, sine Jonin, da li Me voliš?“ Petar je iskreno odgovorio: „Volim samo Oca koji je na nebesima, ali nisam voleo Gospoda na zemlji.“ Kasnije je shvatio, razmišljajući: „Ovo je pogrešno. Bog na zemlji je Bog na nebu. Zar isti Bog nije na nebu kao na zemlji? Ako volim samo Boga na nebesima, onda moja ljubav nije praktična. Moram da volim Boga na zemlji, jer će samo onda moja ljubav biti praktična.“ Tako je iz Isusovog pitanja Petar shvatio pravo značenje Božje reči. Voleti Boga praktičnom ljubavlju znači voleti ovaploćenog Boga na zemlji. Voleti nekakvog nejasnog i nevidljivog Boga nije ni realno ni opipljivo, dok je voleti praktičnog, vidljivog Boga je istina. Iz Isusovih reči Petar je zadobio istinu i razumeo Božju nameru. Jasno je da je u svojoj veri u Boga, Petar bio usredsređen na traganje za istinom. Na kraju je zavoleo praktičnog Boga – Boga na zemlji. Petar je posebno bio ozbiljan dok je tragao za istinom. Svaki put kada ga je Isus savetovao, ozbiljno je razmišljao o Njegovim rečima. Možda je razmišljao mesecima, godinu dana ili čak nekoliko godina pre nego što ga je Sveti Duh prosvetio, pa je shvatio suštinu Božjih reči. Petar je tako ušao u istinu i time je njegova životna narav promenjena i obnovljena. Ukoliko čovek ne traga za istinom, nikada je neće razumeti. Možeš da govoriš o rečima i doktrinama deset hiljada puta, ali će to i dalje biti samo reči i doktrine. Neki samo kažu: „Hrist je istina, put i život.“ Čak i ako deset hiljada puta ponoviš te reči, svejedno će biti uzaludne, jer ne razumeš njihovo značenje. Zašto se kaže da je Hrist istina, put i život? Da li možeš da obrazložiš znanje koje si iskustvom stekao o tome? Da li si ušao u stvarnost istine, puta i života? Bog je izgovorio Svoje reči tako da ih vi doživite i steknete znanje, ali je beskorisno samo govoriti o rečima i doktrinama. Sebe možeš da upoznaš tek kada si shvatio Božje reči i ušao u njih. Ako ne razumeš Božje reči, onda ne možeš da upoznaš sebe. Bićeš u stanju da rasuđuješ tek kada shvatiš istinu. Ako ne budeš shvatio istinu, nećeš biti u stanju da rasuđuješ. Jasno ćeš sagledati stvari tek kada shvatiš istinu. Ako ne budeš shvatio istinu, nećeš biti u stanju da jasno sagledaš stvari. Spoznaćeš sebe samo ako budeš shvatio istinu. Ako ne budeš shvatio istinu, nećeš moći da spoznaš sebe. Tvoja narav može se promeniti samo kada zadobiješ istinu. Bez istine, tvoja se narav ne može promeniti. Tek kada budeš zadobio istinu, moći ćeš da vršiš službu shodno Božjim namerama. Ako ne stekneš istinu, nećeš moći da vršiš službu shodno Božjim namerama. Tek pošto budeš zadobio istinu, moći ćeš da obožavaš Boga. Ako ne shvataš istinu, čak i ako Ga obožavaš, tvoje obožavanje biće puko izvođenje verskih rituala. Bez istine, nijedan tvoj postupak nije stvarnost. Zadobijanjem istine, sve što radiš ima stvarnost. Sve te stvari zavise od zadobijanja istine iz Božjih reči.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati čovekovu prirodu“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 562

Istinski shvatiti Božje reči nije jednostavna stvar. Nemoj da razmišljaš ovako: „Mogu da tumačim bukvalno značenje Božjih reči i svi kažu da mi je tumačenje pravilno i podržavaju me, što znači da razumem Božje reči.“ To nije isto što i razumevanje Božjih reči. Ako si iz Božjih izjava zadobio nešto svetla i stekao neki osećaj o stvarnom značenju Njegovih reči i ako možeš da izraziš koja to namera stoji iza Njegovih reči i kakav će efekat na kraju one postići – ako ti je sve to jasno – može se smatrati da u određenoj meri razumeš Božje reči. Prema tome, razumeti Božje reči nije uopšte jednostavno. Samo zato što umeš da pružiš lepo „upakovano“ objašnjenje bukvalnog značenja Božjih reči, ne znači da ih razumeš. Ma koliko objašnjavao njihovo bukvalno značenje, tvoje objašnjenje se ipak zasniva na ljudskoj mašti i ljudskom načinu razmišljanja. To je beskorisno! Na koji način možeš onda da razumeš Božje reči? Ključ je u potrazi za istinom unutar njih. Samo ćeš na taj način stvarno razumeti Božje reči. Bog nikada ne izgovara prazne reči. Svaka rečenica koju izgovara sadrži pojedinosti koje će sigurno dalje biti otkrivene u Njegovim rečima i koje se mogu izraziti na različite načine. Čovek ne može da dokuči načine na koje Bog izražava istinu. Božje izjave su veoma duboke i nije ih lako dokučiti ljudskim načinom razmišljanja. Ljudi mogu da otkriju skoro celokupno značenje svakog aspekta istine pod uslovom da se potrude. Preostali detalji biće im objašnjeni tokom njihovih kasnijih iskustava kada ih bude prosvetio Sveti Duh. Jedan deo odnosi se na razmišljanje i razumevanje Božjih reči i čitanje istih kako bi se potražilo njihovo konkretno značenje. Drugi deo je razumevanje značenja Božjih reči iskustvenim putem i dobijanjem prosvećenja od Svetog Duha. Stalnim napredovanjem u ova dva aspekta, na kraju ćeš uspeti da shvatiš Božju reč. Ako je tumačiš samo na bukvalnom, tekstualnom nivou ili samo sopstvenim razmišljanjem i maštom, onda čak i ako je kitnjasto i elokventno budeš objašnjavao, svejedno nećeš stvarno razumeti istinu. Sve će se i dalje zasnivati na ljudskom razmišljanju i mašti i neće biti stečeno prosvećenjem Svetog Duha. Ljudi obično tumače Božje reči prema sopstvenim predstavama i mašti i desi se i da pogrešno i van konteksta protumače Božje reči, zbog čega će pogrešno razumeti Boga i suditi Mu, što je problematično. Prema tome, istina se prvenstveno stiče razumevanjem Božjih reči i prosvećenjem Svetog Duha. Ako si u stanju da razumeš i objasniš bukvalno značenje Božje reči, to ne znači da si stekao istinu. Ako bi razumevanje bukvalnog značenja Božjih reči značilo da si shvatio istinu, onda bi ti bilo potrebno samo nešto obrazovanja i znanja, i čemu onda potreba za prosvećenjem Svetog Duha? Da li je Božje delo nešto što ljudski um može da shvati? Prema tome, razumevanje istine ne zasniva se na ljudskim predstavama ili mašti. Potrebno ti je prosvećenje, prosvetljenje i savetovanje Svetog Duha da bi posedovao stvarno iskustvo i znanje. To je proces razumevanja i sticanja istine, ali i neophodan uslov.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati čovekovu prirodu“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 563

Kakvo je vaše shvatanje ljudske prirode? Najvažnije je razaznati je sa aspekta čovekovog shvatanja sveta, pogleda na život i njegovih vrednosti. Svi oni koji su od đavola žive za sebe. Njihovi pogledi na život i osnovni principi uglavnom potiču od Sotoninih izreka, kao što su „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi“, „Čovek gine za novcem, a ptica za hranom“ i slične zablude. Sve te reči izgovorene od strane tih đavoljih kraljeva, velikana i filozofa postale su sȃm čovekov život. Posebno je većina reči Konfučija, koga Kinezi smatraju „mudracem“, postala čovekov život. Tu su i čuvene poslovice budizma i taoizma, i često citirane klasične izreke raznih poznatih ličnosti. Sve su to sažeci Sotoninih filozofija i Sotonine prirode, ali i najbolje ilustracije i objašnjenja Sotonine prirode. Svi ti otrovi koji su natopili ljudsko srce potiču od Sotone i ni delić ne dolazi od Boga. Takve đavolske reči takođe su u potpunoj suprotnosti sa Božjom reči. Potpuno je jasno da stvarnost svih pozitivnih stvari dolazi od Boga, a sve negativne stvari koje truju čoveka su od Sotone. Prema tome, moguće je razlučiti nečiju prirodu i spoznati kome ta osoba pripada iz njenih pogleda na život i njene vrednosti. Sotona kvari ljude kroz obrazovanje i uticaj državnih vlasti, kao i onih slavnih i velikih. Njihove đavolske reči postale su čovekov život i priroda. „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi“ dobro je poznata sotonska izreka koja je usađena u svakoga i postala je čovekov život. Postoje i druge izreke iz filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje prenose istu poruku. Sotona koristi tradicionalnu kulturu svakog naroda da obrazuje, navede na stranputicu i kvari ljude, zbog čega ljudski rod tone i biva progutan u beskrajnom ponoru uništenja, a na kraju ljude uništava Bog jer služe Sotoni i opiru se Bogu. Neki ljudi su decenijama služili društvu kao javni službenici. Zamislite da ih upitamo sledeće: „Bili ste veoma uspešni na svom položaju, koje su najvažnije poznate izreke kojima se rukovodite u životu?“ Možda će reći: „Jedino što ja razumem jeste sledeće: ’Službenici ne otežavaju stvari onima koji donose darove, a oni koji nisu laskavci ništa ne postižu.’“ Ovo je sotonska filozofija na kojoj se zasniva njihova karijera. Zar ove reči ne predstavljaju prirodu takvih ljudi? Beskrupulozno korišćenje svih raspoloživih sredstava da dođu na položaj ušlo im je u prirodu, a službovanje i uspeh u karijeri njihovi su ciljevi. Još uvek postoje brojni sotonski otrovi u ljudskim životima, ophođenju i ponašanju. Na primer, njihove filozofije za ovozemaljsko ophođenje, način na koji rade stvari i njihova načela ispunjeni su otrovima velike crvene aždaje i sve to potiče od Sotone. Dakle, sve što prožima kosti i krv ljudsku potiče od Sotone. Svi ti službenici, oni koji imaju moć i koji su ostvareni poseduju sopstvene putanje i tajne za uspeh. Zar te tajne savršeno ne predstavljaju njihovu prirodu? Postigli su tako velike stvari u svetu i niko ne može da vidi spletke i intrige koje se nalaze u pozadini. Ovo ukazuje na to koliko je samo podmukla i otrovna njihova priroda. Sotona je duboko iskvario ljudski rod. Sotonin otrov teče kroz svačiju krv i može se reći da je čovekova priroda iskvarena, rđava, neprijateljska i u suprotnosti sa Bogom, ispunjena Sotoninim filozofijama i otrovima i u njima utopljena. Ona je u potpunosti postala priroda i suština Sotone. Zbog toga se ljudi opiru Bogu i protive Mu se. Čovek lako može da upozna sebe ako je njegovu prirodu moguće razlučiti na ovaj način.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati čovekovu prirodu“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 564

Ključ introspekcije i samospoznaje je u sledećem: što više osećaš da si u nekim oblastima bio uspešan ili uradio pravu stvar, i što više misliš da možeš da zadovoljiš Božju volju ili da si u stanju da se u određenim oblastima hvališ, tim je vrednije spoznati sebe u tim oblastima i po njima vredi dublje kopati da bi se uočilo koje nečistoće postoje u tebi, kao i one stvari koje ne mogu da zadovolje Božju volju. Uzmimo Pavla za primer. Pavle je bio izuzetno obrazovan, mnogo je propatio dok je propovedao i radio, a mnogi su posebno njega obožavali. Pretpostavljao je da će zahvaljujući velikom uloženom trudu za njega biti izdvojena kruna. To ga je navodilo da ide sve dalje pogrešnim putem, da bi ga na kraju Bog kaznio. Da je tada razmislio o sebi i preispitao se, ne bi razmišljao onako kako je razmišljao. Drugim rečima, Pavle se nije usredsredio na traženje istine u rečima Gospoda Isusa; verovao je samo u svoje predstave i uobrazilju. Smatrao je da će ga Bog pohvaliti i nagraditi samo zato što čini neke dobre stvari i primereno se ponaša. Na kraju su mu sopstvene predstave i uobrazilja zaslepile srce i sakrile istinu o njegovoj iskvarenosti. Ali ljudi nisu bili u stanju to da razaznaju i nisu znali za te stvari, te su pre nego što je Bog to obznanio oni uvek uzimali Pavla za primer kojem treba težiti, prema kojem treba živeti i smatrali su ga idolom na koji se treba ugledati. Pavlov slučaj je upozorenje svakom pripadniku izabranog Božjeg naroda. Naročito onda kada mi koji sledimo Boga možemo da kroz svoje dužnosti patimo i platimo cenu i kada, dok služimo Bogu, osećamo da smo verni i da volimo Boga; u takvim trenucima treba još više da razmišljamo o sebi i razumemo sebe u vezi sa putem kojim idemo – što je krajnje neophodno. To je zato što ćeš za ono što smatraš da je dobro utvrditi da je ispravno, tako da u to nećeš sumnjati, o tome razmišljati, niti analizirati ima li u tome nečega što se opire Bogu. Na primer, postoje ljudi koji veruju da su izuzetno dobrodušni. Nikada ne mrze niti povređuju druge i uvek priskaču u pomoć bratu ili sestri čija je porodica u nevolji, kako njihov problem ne bi ostao nerešen; puni su dobre volje i čine sve što je u njihovoj moći da pomognu svakome kome mogu. Ipak, oni se nikada ne usredsređuju na primenu istine i ne postižu život-ulazak. Šta je ishod takve sklonosti da se pomaže? Svoje živote stavljaju na čekanje, a ipak su sasvim zadovoljni sobom, i izuzetno zadovoljni svime što su uradili. Štaviše, veoma su ponosni na to, veruju da u svemu što su učinili nema ničega što se protivi istini, da će to zasigurno zadovoljiti Božju volju, i da su istinski vernici u Boga. Svoju prirodnu dobrotu vide kao nešto na čemu treba kapitalizovati i, čim to učine, uzimaju je zdravo za gotovo kao istinu. U stvarnosti, sve što rade je ljudsko dobro. Oni uopšte ne primenjuju istinu, jer se to što rade odvija pred čovekom, a ne pred Bogom, a još manje praktično postupaju u skladu sa Božjim zahtevima i istinom. Zato su sva njihova dela uzaludna. Ništa od onoga što rade nije primena istine niti Božjih reči, a kamoli poštovanje Njegove volje; naprotiv, oni koriste ljudsku dobrotu i lepo ponašanje da pomognu drugima. Ukratko, oni ne traže Božju volju u svemu što čine, niti postupaju u skladu s Njegovim zahtevima. Bog ne hvali takvo lepo ponašanje čoveka; prema Bogu, to treba osuditi, i to ne zaslužuje da ga On upamti.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 565

Ključ za postizanje promene naravi jeste u spoznaji sopstvene prirode i to se mora desiti u skladu sa Božjim otkrivenjima. Samo se u Božjoj reči može spoznati sopstvena gnusna priroda; samo tako se u sopstvenoj prirodi mogu prepoznati razni Sotonini otrovi, mogu shvatiti sopstvena glupost i neznanje i prepoznati slabi i negativni elementi sopstvene prirode. Pošto se isti u potpunosti spoznaju i pošto budeš u stanju da stvarno zamrziš sebe i odrekneš se tela, da dosledno sprovodiš Božju reč i tragaš za istinom u obavljanju svojih dužnosti, da promeniš svoju narav i postaneš osoba koja istinski voli Boga, to znači da si zakoračio na Petrov put. Bez Božje blagodati i bez prosvećenja i usmeravanja Svetog Duha, bilo bi teško hodati tim putem, jer ljudi ne poseduju istinu i ne mogu sami sebe da izdaju. Da bi hodao Petrovim putem usavršavanja moraš pre svega da budeš odlučan, da imaš veru i da se uzdaš u Boga. Povrh toga, moraš da se pokoriš delovanju Svetoga Duha. Bez Božjih reči, čovek u svemu podbacuje. To su ključni aspekti i nijedan se ne sme prekršiti. Spoznati sebe samog kroz iskustvo veoma je teško i uzaludno je to i pokušavati bez delovanja Svetog Duha. Da bi se hodalo Petrovim putem, nužno je usredsrediti se na samospoznaju i preobražaj sopstvene naravi. Pavlov put nije bio put potrage za životom ili sticanja znanja o samom sebi. Pavle je bio posebno usredsređen na delanje kako bi postigao uticaj i pokrenuo stvari. Motivacija mu je bila u tome da zadobije Božje blagoslove za svoj rad i patnju i da dobije nagrade od Boga. Ta motivacija bila je pogrešna. Pavle nije bio usredsređen na život, niti je pridavao ikakvu važnost promeni naravi, je bio posvećen jedino nagradama. Pošto je imao pogrešne ciljeve, i put kojim je išao bio je, naravno, pogrešan. Uzrok tome bila je njegova nadmena i umišljena narav. Potpuno je jasno da Petar nije posedovao ni malo istine, niti je imao savesti ili razuma. Spasavajući i menjajući ljude, Bog prvenstveno menja njihovu narav. Svrha Njegovih reči je da u ljudima ostvari ishod promenjene naravi i sposobnost za poznavanje Boga, pokoravanje Bogu i obožavanje Boga na normalan način. To je svrha Božjih reči i Njegovog dela. Pavlov način potrage bio je u direktnoj suprotnosti i u sukobu sa Božjom voljom; ta potraga se odvijala u sasvim drugom pravcu. Petrov način potrage je bio potpuno u skladu sa Božjom voljom: on se usredsredio na život i na promene u svojoj naravi, što je upravo ishod koji Bog želi da Svojim delom postigne u ljudima. Prema tome, Petrov put je blagosloven i hvaljen od Boga. Pošto je Pavlov put u suprotnosti sa Božjom voljom, Bog ga prezire i proklinje. Da bi išao Petrovim putem, čovek mora poznavati Božju volju. Ako posredstvom Njegovih reči čovek zaista može da shvati Njegovu volju – a to znači da razume šta Bog želi da napravi od čoveka i, konačno, kakav ishod On želi da postigne – čovek jedino u tom slučaju može tačno da zna kojim putem treba da ide. Ako Petrov put ne razumeš u potpunosti, već samo želiš da njime koračaš, na taj put nećeš moći ni da kročiš. Drugim rečima, možda su ti poznate brojne doktrine, ali na kraju nećeš uspeti da uđeš u stvarnost. Iako ćeš naizgled možda postići ulazak, na kraju nećeš ostvariti nikakav rezultat.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 566

U današnje vreme, većina ljudi danas tek površno poznaje sebe. Uopšte ne uspevaju da jasno spoznaju stvari koje su deo njihove prirode. Poznaju tek nekoliko iskvarenih stanja koja razotkrivaju, stvari koje će verovatno uraditi ili nekoliko sopstvenih nedostataka, usled čega smatraju da poznaju sebe. Povrh toga, ukoliko se pridržavaju nekolicine pravila, ne prave greške u određenim oblastima i pođe im za rukom da ne učine određene prestupe, smatraju da stvarno veruju u Boga i pretpostavljaju da će biti spaseni. Reč je o čistoj ljudskoj uobrazilji. Budeš li se pridržavao tih stvari, hoćeš li stvarno uspeti da se uzdržiš od svakog prestupa? Hoćeš li postići istinsku promenu naravi? Hoćeš li zaista proživeti u ljudskom obličju? Zar na taj način stvarno možeš da udovoljiš Bogu? Naravno da ne. Vera u Boga funkcioniše samo kada se postave visoki standardi i kada se postigne istina i određena promena u sopstvenoj život-naravi. Ovo prvo zahteva posvećenost samospoznaji. Ako je nečije znanje o samom sebi previše plitko, ta osoba neće uspeti da reši probleme i život-narav joj se naprosto neće promeniti. Sebe je potrebno poznavati na dubljem nivou, što znači spoznati sopstvenu prirodu: koji elementi čine tu prirodu, kako su nastali i odakle potiču. Povrh toga, možeš li zaista da omrzneš te stvari? Da li si video sopstvenu odvratnu dušu i zlu prirodu? Ako si zaista u stanju da uvidiš istinu o samom sebi, onda ćeš prezreti sebe. Kada budeš prezirao sebe, a zatim primenjivao Božju reč, moći ćeš da se odrekneš tela i imaćeš snagu da bez poteškoća istinu sprovodiš u delo. Zašto se mnogi povode za svojim telesnim željama? Zato što smatraju da su sasvim dobri, da su njihovi postupci ispravni i opravdani, da su bez ikakvih mana, pa čak i da su potpuno u pravu. Samim tim, u stanju su da postupaju uz pretpostavku da je pravda na njihovoj strani. Nakon što shvati kakva mu je prava priroda – ružna, odvratna i žalosna – čovek više neće biti u toj meri gord, neće biti toliko nadmen i sobom neće biti zadovoljan kao ranije. Takav čovek razmišlja: „Moram da budem iskren i realan dok primenjujem Božju reč. U suprotnom, neću ispuniti merilo postavljeno za čoveka i biće me stid da živim u Božjem prisustvu“. Čovek tada shvati koliko je mali i potpuno beznačajan. U tom trenutku čoveku postaje lako da sprovodi istinu i upravo je onakav kakav bi i trebalo da bude. Tek nakon što zaista prezru sami sebe, ljudi mogu da se odreknu tela. Ako ne prezru sebe, neće moći da se odreknu tela. Nije jednostavno sebe zaista prezreti. Čovek u sebi mora da otkrije nekoliko stvari: prvo, mora da spozna sopstvenu prirodu; i drugo, mora sebe da vidi kao nikakvog i jadnog, kao sasvim sitnog i beznačajnog, te da uvidi da ima bednu i prljavu dušu. Kada čovek u potpunosti shvati kakav je zaista i taj rezultat bude postignut, čovek tada stvarno uspeva da stekne znanje o sebi i može se reći da je postigao istinsku samospoznaju. Samo u tom slučaju čovek može istinski da zamrzi sebe, do te mere da samog sebe proklinje i da duboko u sebi zaista oseti Sotoninu iskvarenost zbog koje više ne liči na ljudsko biće. Zatim će, jednog dana, kada mu smrt zakuca na vrata, takav čovek pomisliti: „Ovo je pravedna Božja kazna. Bog je zaista pravedan, stvarno bi trebalo da umrem!“ U tom času čovek se neće požaliti i nipošto neće kriviti Boga, već će naprosto osetiti koliko je bedan i jadan, koliko je prljav i iskvaren, da zaslužuje da od Boga bude izgnan i uništen, da duši poput njegove nije mesto na zemlji. Takav čovek se, dakle, neće žaliti na Boga, neće Mu se opirati, a još manje će Ga izdati. Ako čovek ne poznaje sebe, i ipak smatra da je prilično dobra osoba, nakon što mu smrt zakuca na vrata, on će pomisliti: „Požrtvovano sam verovao, baš sam se trudio u svojoj potrazi! Toliko sam dao, toliko sam patio, a sada Bog od mene traži da umrem. Ne znam gde je Božja pravednost. Zašto traži od mene da umrem? Ako sam ja taj koji treba da umre, ko će u tom slučaju biti spasen? Zar to neće biti kraj ljudskog roda?“ Pre svega, ta osoba ima predstave o Bogu. Drugo, ta osoba prigovara i ničim ne pokazuje svoju pokornost. Baš poput Pavla: Kada je trebalo da umre, sebe nije poznavao, a kada je Božja kazna bila blizu, bilo je već prekasno.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 567

Konkretno, hodati Petrovim putem u svojoj veri znači hodati putem potrage za istinom; to je ujedno put istinskog upoznavanja sebe i promene sopstvene naravi. Jedino će hodanjem Petrovim putem čovek zakoračiti na put usavršavanja od strane Boga. Treba tačno znati tačno na koji način treba hodati Petrovim putem i kako to sprovesti u praksi. Pre svega, moraju se po strani ostaviti sopstvene namere, nedolična stremljenja, pa čak i porodica i sve povezano sa sopstvenim telom. Mora se biti svesrdno posvećen, odnosno, čovek se mora potpuno posvetiti Božjoj reči, usredsrediti na jedenje i pijenje Božjih reči, koncentrisati na potragu za istinom i Božje želje u Njegovim rečima i u svemu pokušati dokučiti Božje namere. To je ključni i najosnovniji način primene. To je ono što je Petar uradio pošto je video Isusa i jedino takvom primenom se mogu postići najbolji rezultati. Svesrdna posvećenost Božjoj reči pre svega podrazumeva da se traži istina i Božje želje u Njegovim rečima, da se bude usmeren na to da se dokuče Božje namere i da se razume i dobije više istine iz Božjih reči. Kada je čitao Božje reči, Petar nije bio usredsređen na razumevanje doktrina, a kamoli na sticanje teološkog znanja. Umesto toga, koncentrisao se na to da razume istinu i dokuči Božje namere, kao i da shvati Božju narav i divotu. Petar se takođe trudio da iz Božjih reči shvati razna iskvarena čovekova stanja, kao i čovekovu priroda-suštinu i stvarne nedostatke, ispunivši tako Božje zahteve da bi Mu udovoljio. Veoma veliki broj Petrovih postupaka bio je u skladu sa Božjom voljom. To je bilo najviše u skladu sa Božjim namerama i najbolji način da neko sarađuje dok živi Božje delo. Dok je prolazio stotine iskušenja koja mu je Bog slao, Petar je strogo procenjivao sebe u odnosu na svaku reč Božjeg suda i otkrivenje čoveka i u odnosu na svaku reč Njegovih zahteva čoveku, i težio tome da precizno razume značenje tih reči. Uistinu se trudio da razmisli o svakoj reči koju mu je Isus kazivao i da je zapamti i uspeo je da postigne dobre rezultate. Ovakvom primenom, uspeo je da razume samog sebe iz Božjih reči i ne samo da je shvatio razna čovekova iskvarena stanja i nedostatke, već je takođe dokučio čovekovu suštinu i prirodu. To znači istinski razumeti sebe. Zahvaljujući Božjim rečima, Petar je ne samo dostigao istinsko razumevanje samog sebe, već je ujedno uvideo Božju pravednu narav, ono što Bog ima i što jeste, Božje namere za Njegovo delo i Božje zahteve prema čovečanstvu. Zahvaljujući tim rečima je uspeo da istinski upozna Boga. Spoznao je Božju narav i Njegovu suštinu; upoznao je i shvatio ono što Bog ima i što jeste, kao i Božju divotu i Božje zahteve za čoveka. Iako se Bog u to vreme nije obraćao onoliko često kao danas, Petar je ipak ostvario rezultate po tim pitanjima. To je bilo nešto retko i dragoceno. Petar je prošao stotine iskušenja, ali nije propatio uzalud. Ne samo da je uspeo da razume samog sebe zahvaljujući Božjim rečima i delu, već je upoznao i Boga. Pored toga, posebno se usredsredio na zahteve Boga čovečanstvu, sadržane u Njegovim rečima. U svakom pogledu u kome bi čovek trebalo da udovolji Bogu da bi bio u skladu sa Njegovim namerama, Petar je uspeo da uloži veliki trud po tim pitanjima i postigne potpunu jasnoću. To je bilo izuzetno korisno u pogledu njegovog ulaska u život. Ma o čemu Bog govorio, sve dok su te reči postajale život i predstavljale istinu, Petar je uspeo da ih utisne u svoje srce da bi o njima često razmišljao i razumeo ih. Pošto je čuo Isusove reči, mogao je da ih utisne u srce, što pokazuje da je bio posebno usredsređen na Božje reči, i na kraju je stvarno postigao rezultate. Drugim rečima, uspeo je da slobodno primenjuje Božje reči, verodostojno primenjuje istinu i bude u skladu sa Božjim namerama, postupa u potpunosti shodno Božjim željama i odustane od svog ličnog mišljenja i svojih maštanja. Na taj način je Petar ušao u stvarnost Božjih reči. Petrova služba uskladila se sa Božjim namerama prvenstveno zato što je to uradio.

Ako neko može da udovolji Bogu dok obavlja svoju dužnost, ako je principijelan u svojim rečima i postupcima i ako ulazi u stvarnost u svim aspektima istine, onda se radi o osobi koju je Bog usavršio. Može se reći da su za nju Božje delo i reči bili potpuno delotvorni, da su Božje reči postale njen život, da je primila istinu i da je u stanju da živi u skladu sa Božjim rečima. Posle toga, priroda njenog ljudskog tela, odnosno sam stub njenog izvornog postojanja, raspašće se i urušiti. Tek pošto ljudima Božje reči postanu život, moći će da postanu novi ljudi. Ako Božje reči postanu život ljudi, ukoliko vizija Božjeg dela, ukoliko Njegova otkrivenja i zahtevi čovečanstvu i standardi za ljudski život čije ispunjenje Bog zahteva od ljudi postanu njihov život, ako ljudi žive po tim rečima i istinama, onda su usavršeni Božjom reči. Ti ljudi se ponovo rađaju i kroz Božje reči postaju novi ljudi. To je put kojim je Petar tragao za istinom. To je put usavršavanja. Petra su usavršile Božje reči, dobio je život kroz reči Božje, istina izražena od Boga postala je njegov život i postao je čovek koji je primio istinu.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako hodati Petrovim putem“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 568

Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njihovim bićem. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš sva ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle sve te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, „Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?“ ljudi će odgovoriti, „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.“ Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe i znači da žive samo za sebe. „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi“ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala stub postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg. Sve što Sotona čini je radi zadovoljenja sopstvenih želja, ambicija i ciljeva. Želi da prevaziđe Boga, da se oslobodi od Boga i preuzme kontrolu nad svim stvarima koje je Bog stvorio. U toj meri je Sotona danas iskvario ljude: svi imaju sotonsku prirodu, svi pokušavaju da poreknu Boga i suprotstave Mu se i žele da kontrolišu sopstvenu sudbinu i usprotive se onome što Bog uređuje i organizuje. Njihove ambicije i želje su potpuno isti kao Sotonini. Prema tome, čovekova priroda je Sotonina priroda. Ljudsku prirodu zapravo predstavljaju gesla i aforizmi mnogih ljudi i odražavaju suštinu ljudske iskvarenosti. Ljudi biraju ono što sami najviše vole, i te stvari predstavljaju njihovu narav i težnje. Svakom rečju koju čovek izgovori i svime što radi, ma kako to bilo zaodenuto, on ne može da sakrije svoju prirodu. Na primer, fariseji su obično prilično dobro propovedali, ali kada bi čuli Isusove propovedi i istine, umesto da ih prihvate, oni bi ih osudili. Na ovaj način je otkrivena priroda-suština fariseja – da budu odbojni prema istini i da je mrze. Neki ljudi su leporečivi i vešto se prikrivaju, ali nakon što se sa njima određeno vreme druže, drugi ljudi otkrivaju da su po prirodi izuzetno varljivi i dvolični. Posle dužeg druženja sa njima, svi ostali otkrivaju njihovu priroda-suštinu. Na kraju, oni dolaze do sledećeg zaključka: lažljivi su i nikada ne govore ni reč istine. Ova konstatacija opisuje prirodu tih ljudi i najbolji je opis i dokaz njihove priroda-suštine. Njihova filozofija za ovozemaljsko ophođenje je da nikom ne govore istinu, kao i da ne veruju nikome. Sotonska priroda čoveka sadrži mnoštvo sotonskih filozofija i otrova. Ponekad ih ni sam nisi svestan i ne razumeš ih; pa ipak, svaki ti se trenutak života zasniva na tim stvarima. Štaviše, misliš da su te stvari potpuno ispravne i opravdane i da uopšte nisu pogrešne. To dovoljno pokazuje da su Sotonine filozofije postale ljudska priroda i da ljudi, misleći da je takav način života ispravan, žive u potpunom skladu sa tim filozofijama i bez ikakvog osećaja kajanja. Samim tim stalno otkrivaju svoju sotonsku prirodu i neprekidno žive po Sotoninim filozofijama. Sotonina priroda je život ljudi i njihova priroda-suština.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako hodati Petrovim putem“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 569

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 570

Cilj beseda o istini očigledno je da se ljudi osposobe da razumeju i primenjuju istinu i postignu promene u svojoj naravi. Ne radi se samo o tome da im se unese svetlost i malo sreće u srce kad napokon shvate istinu. Ako razumeš istinu ali je ne primenjuješ, onda besede i razumevanje istine nemaju smisla. U čemu je problem kad ljudi razumeju istinu ali je ne primenjuju? To je dokaz da oni ne vole istinu, da u svojim srcima ne prihvataju istinu, a u tom slučaju će biti izostavljeni iz Božjih blagoslova i propustiti priliku za spasenjem. Što se tiče toga da li su ljudi kadri ili ne da dostignu spasenje, presudno je to da li su kadri da prihvate i primenjuju istinu. Ako primenjuješ sve istine koje si razumeo, primićeš prosvećenje, prosvetljenje i vođenje Svetim Duhom, i moći ćeš da uđeš u istinu-stvarnost, dostići ćeš dublje razumevanje istine i zadobiti istinu kao i Božje spasenje. Neki ljudi nisu u stanju da primenjuju istinu, uvek se žale da ih Sveti Duh ne prosvećuje ili ne prosvetljuje, da im Bog ne daje snage. Ovo je pogrešno; ovo je nerazumevanje Boga. Prosvećenje i prosvetljenje od Svetog Duha izgrađeno je na temeljima ljudske saradnje. Ljudi moraju biti iskreni i voljni da primenjuju istinu, i bez obzira na to da li im je razumevanje duboko ili površno, moraju biti kadri da primenju istinu. Tek tada će ih Sveti Duh prosvetiti i prosvetliti. Ako ljudi razumeju istinu, ali je ne primenjuju – ako prosto čekaju da Sveti Duh deluje i primora ih da je primenjuju – zar tad nisu krajnje pasivni? Bog nikad ne primorava ljude da rade bilo šta. Ako ljudi razumeju istinu, ali nisu voljni da je primenjuju, to pokazuje da ne vole istinu, ili da im je stanje nenormalno i da postoji nekakva blokada. Ali ako su ljudi kadri da se mole Bogu, i Bog će delovati; samo ako nisu voljni da primenjuju istinu i ako se ne mole Bogu, tada Sveti Duh neće imati načina da deluje u njima. Zapravo, u kakvoj god nevolji da su ljudi, ona uvek može biti rešena; ključno je to da li mogu da primenjuju istinu ili ne. U današnje vreme, problemi iskvarenosti u vama nisu rak, nisu neka neizlečiva bolest. Ako čvrsto odlučite da primenjujete istinu, primićete delo Svetog Duha i ove iskvarene naravi moći će da se promene. Sve zavisi od toga da li možeš čvrsto da odlučiš da ćeš primenjivati istinu, to je ključno. Ako primenjuješ istinu, ako koračaš putem traganja za istinom, onda ćeš moći da primiš delo Svetog Duha i svakako možeš biti spašen. Ako je put kojim koračaš pogrešan, onda ćeš izgubiti delo Svetog Duha, jedan pogrešan korak pratiće drugi, te će za tebe sve biti svršeno, i bez obzira na to koliko narednih godina veruješ, nećeš uspeti da stekneš spasenje. Na primer, kada rade, neki ljudi nikad ne misle o tome kako da obavljaju posao na način koji pomaže Božjoj kući i koji je u skladu s Božjom voljom – rezultat toga je da čine mnogo sebičnih i podlih stvari koje su Bogu ogavne i mrske; i radeći tako, otkriveni su i izgnani. Ako ljudi u svim stvarima uspevaju da tragaju za istinom i primenjuju istinu, onda su već na pravom putu vere u Boga i stoga ima nade da postanu neko ko živi u skladu s Božjom voljom. Neki ljudi razumeju istinu, ali je ne primenju. Umesto toga, veruju da istina nije ništa više od ovoga i nisu u stanju da reše sopstvene sklonosti i iskvarene naravi. Zar takvi ljudi nisu smešni? Zar nisu budalasti? Zar nisu pametnjakovići? Ako ljudi mogu da postupaju u skladu s istinom, onda njihove iskvarene naravi mogu da se menjaju. Ako je njihova vera i služba za Boga u skladu s njihovom prirodnom ličnošću, onda baš niko od njih neće moći da ostvari promene u svojoj naravi. Ima nekih ljudi koji po ceo dan provode u žalu zbog sopstvenih pogrešnih izbora. Gotova istina im je već data, ali oni ni ne razmišljaju o njoj niti pokušaju da je primene, već nastoje da sami odaberu svoj put. Kakvo je to besmisleno ponašanje; zaista, ne umeju čak ni da uživaju u blagoslovima kad ih imaju i sudbina im je da im život bude težak. Primenjivanje istine je zaista lako; bitno je samo da li je primenjuješ ili ne. Ako si neko ko je rešio da će primenjivati istinu, onda će se tvoja negativnost, slabost i iskvarena narav postepeno razlagati i menjati; to zavisi od toga da li tvoje srce voli istinu ili ne, da li si kadar da prihvatiš istinu ili ne, da li možeš da patiš i platiš cenu da bi zadobio istinu ili ne. Ako zaista voliš istinu, moći ćeš da izdržiš svakojake boli da bi zadobio istinu, bilo to klevetanje, osuđivanje ili odbacivanje od strane drugih. Sve to treba da podneseš strpljivo i trpeljivo; i Bog će te blagosloviti i zaštititi, neće te napustiti niti zanemariti – to je potpuno sigurno. Ako se moliš Bogu i srce ti je bogobojažljivo, ako zavisiš od Boga i na Njega se ugledaš, neće biti ničega što nećeš moći da savladaš. Možda imaš iskvarenu narav i možda praviš prestupe, ali ako imaš bogobojažljivo srce i ako obazrivo koračaš putem traganja za istinom, onda ćeš nesumnjivo moći da ostaneš čvrst, i nesumnjivo će te voditi i štititi Bog.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 571

Ako želiš uspešno da razumeš istinu, ključno je da znaš kako da jedeš i piješ Božje reči. Ako premalo čitaš Božje reči, ne čitaš ih iskreno i ne razmišljaš o njima srcem, tad nećeš moći da razumeš istinu. Jedino ćeš biti u stanju da razumeš delić doktrine, dok će ti Božju volju i Božju svrhu u Njegovim rečima biti teško da razumeš. Ako ne razumeš ciljeve i rezultate koje Božje reči žele da postignu, ako ne razumeš šta Njegove reči teže da postignu i usavrše kod čoveka, onda to dokazuje da još uvek ne shvataš istinu. Zašto Bog govori to što govori? Zašto govori takvim tonom? Zašto je toliko ozbiljan i iskren u svakoj reči koju izgovara? Zašto bira određene reči? Znaš li? Ako ne možeš zasigurno da kažeš, to znači da ne razumeš Božju volju i Njegove namere. Ako ne razumeš kontekst Njegovih reči, kako onda možeš da razumeš i primenjuješ istinu? Da bi stekao istinu, moraš prvo da razumeš šta Bog misli sa svakom rečju koju izgovara, a nakon shvatanja tih reči, da ih primeniš u praksi, da proživiš Božje reči u sebi i da one postanu tvoja stvarnost. Na taj način ćeš ući u istina-stvarnost. Tek kad u potpunosti razumeš Božje reči, možeš zaista da shvatiš istinu. Nakon što uspeš da razumeš tek nekoliko reči ili doktrina, pomisliš da razumeš istinu i da poseduješ stvarnost. To je samoobmana. Ti čak ne razumeš ni zašto Bog traži od ljudi da primenjuju istinu. To dokazuje da ne razumeš Božju volju i da i dalje ne razumeš istinu. Zapravo, Bog ovo zahteva od ljudi da bi ih pročistio i spasio, da bi ljudi mogli da odbace svoje iskvarene naravi i da postanu oni koji se pokoravaju Bogu i poznaju Ga. To je cilj koji Bog želi da postigne tražeći od ljudi da primenjuju istinu.

Bog izražava istinu ljudima koji vole istinu, žedni su za istinom i traže istinu. Što se tiče onih koje brinu reči i doktrine i koji vole da drže duge, pompezne govore, oni nikad neće steći istinu; oni se zavaravaju. Njihovo viđenje istine i Božjih reči je pogrešno. Krive vrat da pročitaju uspravan natpis – njihovo gledište je potpuno pogrešno. Neki ljudi više vole da proučavaju Božje reči. Oni uvek uče kako Božje reči govore o odredištu ili o sticanju blagoslova. Njih najviše zanimaju takve reči. Ako Božje reči ne odgovaraju njihovim predstavama i ne udovoljavaju njihovoj želji za blagoslovima, postaće negativni, neće više tragati za istinom i neće želeti da se daju za Boga. To pokazuje da njih ne zanima istina. Rezultat toga je da oni nisu iskreni po pitanju istine; oni su jedino sposobni da prihvate istinu koja odgovara njihovim predstavama i uobrazilji. Iako takvi ljudi izgaraju u svojoj veri u Boga i na svaki način pokušavaju da učine neka dobra dela i da sebe predstave u dobrom svetlu, sve to čine samo da bi u budućnosti imali dobro odredište. Uprkos činjenici da se oni angažuju i u životu crkve, i da jedu i piju Božje reči, oni neće primeniti istinu niti će je steći. Postoje neki koji jedu i piju Božje reči, ali sve to otaljavaju. Oni misle da su stekli istinu samo time što su razumeli nekoliko reči i doktrina. Kakve su oni budale! Božja reč je istina. Međutim, čovek neće nužno razumeti i steći istinu nakon što pročita Božje reči. Ako ne uspeš da stekneš istinu time što jedeš i piješ Božjih reči, onda ćeš jedino steći reči i doktrine. Ako ne znaš kako da istinu sprovedeš u delo niti kako da postupaš u skladu sa načelima, onda ostaješ bez istina-stvarnosti. Možeš ti često da čitaš Božje reči, ali ako posle toga ne uspeš da razumeš Božju volju, steći ćeš samo reči i doktrine. Kako treba jesti i piti Božje reči da bi se razumela istina? Pre svega, treba da shvatiš da Božje reči nisu tako direktne; Božje reči su izuzetno duboke. Čak i samo jedna rečenica Božjih reči zahteva čitav život da bi se iskusila. Bez nekoliko godina iskustva, kako uopšte možeš da razumeš reč Božju? Ako, dok čitaš Božje reči, ne razumeš Božju volju, ne razumeš namere Njegovih reči, njihovo poreklo i željeni uticaj, kao ni ono što one žele da postignu, da li onda znači da si razumeo istinu? Možda si pročitao Božje reči mnogo puta i možda mnogo odlomaka umeš da izgovoriš napamet, ali ne možeš da sprovedeš istinu u delo i uopšte se nisi promenio, a tvoj odnos sa Bogom je, kao i uvek, otuđen i na distanci. Kad naiđeš na nešto što nije u skladu sa tvojim predstavama, nastavljaš da sumnjaš u Njega; ne razumeš Ga, već se raspravljaš sa Njim, gajiš predstave o Njemu i nesporazume u vezi s Njim, opireš Mu se i čak huliš na Njega. Kakva je to narav? Ta narav je nadmena i ima odbojnost prema istini. Kako ljudi koji su nadmeni i koji osećaju toliku odbojnost prema istini mogu istinu da prihvate i sprovedu je u delo? Takvi ljudi apsolutno nikad neće moći da steknu ni istinu ni Boga.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 572

Rečeno je da će „onaj ko do kraja sledi biti spasen“, ali da li je to lako sprovesti u delo? Nije lako, i mnogi od onih koje velika crvena aždaja lovi i progoni suviše su prestrašeni i plaše se da slede Boga. Zašto su ti ljudi posrnuli? Zato što su lišeni iskrene vere. Neki su u stanju da prihvate istinu, mole se Bogu, oslanjaju se na Boga i postojano trpe kušnje i stradanja, dok drugi naprosto ne mogu da slede do kraja. Tokom kušnji i stradanja, oni će u nekom trenutku posrnuti i izgubiti svoje svedočanstvo, nakon čega više neće moći da se usprave i nastave dalje. Sve stvari koje ti se svakodnevno dešavaju, bilo velike ili male, koje ti mogu uzdrmati odlučnost, zaokupiti srce ili ograničiti tvoju sposobnost obavljanja dužnosti i napredovanja, zahtevaju pomno promišljanje; te stvari treba pažljivo da ispitaš i da tražiš istinu. Sve su to problemi koje morate da rešavate u hodu. Kad naiđu na poteškoće, neki ljudi postaju negativni, žale se, napuštaju svoje dužnosti i nisu u stanju da se posle svakog neuspeha usprave na noge. Sve su to budale koje ne vole istinu i koje istinu ne bi zadobile ni kad bi sav svoj život posvetile veri. Kako bi takve budale uopšte i mogle da slede do kraja? Ako te ista stvar zadesi deset puta, a ti iz toga ništa ne zadobiješ, znači da si jedna osrednja i beskorisna osoba. Tragači za istinom su pronicljivi ljudi i ljudi pravog kova, koji se razumeju u duhovne stvari; ako bi ih jedna te ista stvar zadesila deset puta, oni bi u možda osam, od tih deset slučajeva, mogli da zadobiju izvesno prosvećenje, da izvuku neku pouku, da razumeju neku istinu i da ostvare određeni napredak. Kad, međutim, neka stvar deset puta zadesi nekakvu budalu – koja se ne razume u duhovna pitanja – ona iz toga nijednom neće izvući nikakvu korist, nijedanput se zbog toga neće promeniti, niti će ijednom spoznati svoje ruglo, usled čega će za nju sve biti svršeno. Budala posrće kad god joj se nešto desi, a nakon svakog posrtanja treba joj neko da je podrži i nagovori je da ustane; bez tuđe podrške i nagovaranja, ne može da se uspravi, te joj stoga, svaki put kad je nešto zadesi, preti opasnost od posrtanja i poniženja. Zar to onda nije njen kraj? Ima li ikakvog drugog osnova da tako beskorisni ljudi budu spaseni? Spasenje ljudi od strane Boga podrazumeva spasenje onih koji vole istinu, spasenje onog dela ljudskog roda koji poseduje volju i odlučnost, onih ljudi koji u svom srcu žude za istinom i pravdom. Odlučnost neke osobe predstavlja onaj deo njenog srca koji žudi za pravdom, dobrotom i istinom, deo koji poseduje savest. Bog spasava taj deo ljudskog roda i kroz njega menja njihovu iskvarenu narav, kako bi ti ljudi mogli da razumeju i da zadobiju istinu, kako bi njihova iskvarenost mogla da bude očišćena, a njihova život-narav preobražena. Ako u sebi nemaš ništa od toga, ne možeš biti spasen. Ako u tebi nema ljubavi prema istini ni želje za pravdom i svetlošću, ako, kad god se suočiš sa zlom, nemaš volje da ga odagnaš niti rešenosti da istrpiš nedaće, ako ti je, povrh toga, savest otupela, ako ti je ujedno otupela i sposobnost prihvatanja istine, te stoga ne opažaš ni istinu ni događaje koji se oko tebe odigravaju, ako si u svim stvarima nerazborit, ako u onome što ti se dešava ne znaš da tražiš istinu kako bi rešio svoje probleme i ako si stalno negativan, ti onda nipošto nećeš moći da budeš spasen. Takva osoba ne poseduje ništa što bi moglo da je preporuči, ništa što bi vredelo podvrgnuti Božjem delovanju. Savest joj je otupela, a u glavi joj vlada zbrka; takva osoba ne voli istinu, niti duboko u srcu čezne za pravdom i, ma koliko jasno ili transparentno Bog govorio o istini, to kod nje ne izaziva ni najmanju reakciju; baš kao da joj je srce već odavno mrtvo. Zar za nju nije sve svršeno? Čoveka koji još nije izdahnuo moguće je spasti veštačkim disanjem, ali onome koji je već umro i kojeg je duša napustila, od veštačkog disanja slaba je vajda. Ako neka osoba ustukne kad god se suoči s problemima i poteškoćama, ako nastoji da ih izbegne, ako uopšte ne traži istinu, već radije postaje negativna i aljkava u svom poslu, ona time razotkriva svoje pravo lice. Takvi ljudi ne poseduju nikakvo iskustveno svedočanstvo. Naprosto su lezilebovići, nepotreban i beskoristan balast u Božjoj kući, i osuđeni su na potpunu propast. Samo oni koji traže istinu radi rešavanja problema jesu ljudi sa rastom, i jedino oni mogu postojano da svedoče. Kad naiđeš na probleme i poteškoće, moraš se s njima suočiti hladne glave, moraš pravilno reagovati na njih i moraš doneti odluku. Treba da naučiš da istinu koristiš za rešavanje problema. Bez obzira na to da li su istine koje obično razumeš temeljne ili plitke, treba da ih iskoristiš. Istine nisu samo reči koje izgovaraš kad ti se nešto desi, niti se one izričito koriste radi rešavanja problema drugih ljudi; umesto toga, treba da ih koristiš zarad rešavanja vlastitih problema i poteškoća. To je najvažnije. Tek kad rešiš vlastite probleme, moći ćeš da rešavaš probleme drugih ljudi. Zašto se za Petra kaže da je voćka? Zato što u njemu ima vrednih stvari, stvari vrednih usavršavanja. Tražio je istinu u svim stvarima, bio je odlučan i imao jaku volju; bio je razuman, spreman da trpi nedaće i svim srcem je voleo istinu; nije dopuštao da se stvari odvijaju mimo njega i mogao je da iz svega izvuče pouku. Sve su to velike prednosti. Ako ne poseduješ ništa od tih prednosti, to znači da si u nevolji. Neće ti biti lako da zadobiješ istinu i da budeš spasen. Ako ne poseduješ iskustvo ili ne znaš kako da ga stekneš, nećeš moći da rešavaš poteškoće drugih ljudi. Zato što nisi u stanju da Božje reči doživljavaš i sprovodiš u delo, zato što ne znaš šta da činiš kad te nešto zadesi, zato što se uznemiriš i brizneš u plač kad god se suočiš sa problemima, zato što postaješ negativan i bežiš čim pretrpiš neki sitan neuspeh i zato što si nesposoban da na pravi način reaguješ – zbog svega toga, ti nipošto ne možeš da zadobiješ život-ulazak. A kako da se, bez život-ulaska, staraš o drugima? Da biste mogli da se starate o životima drugih ljudi, morate jasno razgovarati o istini i biti u stanju da drugim ljudima jasno saopštite načela primene za rešavanje problema. Ljudima koji poseduju srce i duh dovoljno je sasvim malo toga reći, i oni će razumeti. Nije, međutim, dovoljno razumeti tek ponešto od istine. Ljudi takođe moraju posedovati put i načela primene. Jedino to će im pomoći da istinu sprovode u delo. Čak i ako se razumeju u duhovne stvari, i ako im je dovoljno svega nekoliko reči da bi ih razumeli, za njih neće biti život-ulaska ukoliko istinu ne sprovode u delo. Ako ne mogu da prihvate istinu, za njih je sve svršeno i nikada neće moći da zakorače u istina-stvarnosti. Neke ljude možeš čak i držati za ruku dok ih podučavaš, i oni će tom prilikom delovati kao da razumeju, ali će, čim ih pustiš, opet postati zbunjeni. To naprosto nisu ljudi koji se razumeju u duhovna pitanja. Ako si, kad naiđeš na bilo kakav problem, negativan i slab, ako nemaš nikakvo svedočanstvo i ako ne sarađuješ u onome što treba da radiš i u čemu bi trebalo da sarađuješ, to je dokaz da ne nosiš Boga u srcu i da nisi osoba koja voli istinu. Nezavisno od načina na koji delo Svetoga Duha pokreće ljude, oni bi, u najmanju ruku, samo na osnovu toga što su tolike godine doživljavali Božje delo i čuli toliko istina, što imaju bar malo savesti i oslanjaju se na uzdržavanje, trebalo da mogu da ispune makar minimalne zahteve i da ne osećaju grižu savesti. Ne treba da budu toliko otupeli i slabi kakvi su sada, i prosto je nezamislivo to što se nalaze u ovakvom stanju. Kao da ste poslednjih nekoliko godina proživeli u potpunoj omamljenosti, bez ikakvog traganja za istinom i bez ikakvog napretka. Ako to nije slučaj, kako to da ste i dalje tako tupi i nezainteresovani? Razlozi takvog vašeg stanja leže isključivo u vašoj vlastitoj gluposti i neznanju, i za to vam niko drugi nije kriv. Istina nije prema nekim ljudima pristrasna, a prema drugima ne. Kako možeš da se promeniš ako istinu ne prihvataš i ako ne tražiš istinu da bi rešavao probleme? Neki ljudi smatraju da su isuviše slabog kova i da su lišeni sposobnosti razumevanja, te stoga ograničavaju sami sebe i čini im se da Božje zahteve neće moći da ispune ma koliko revnosno da tragaju za istinom. Koliko god da se trude, smatraju da je sav njihov trud beskoristan, i na to se sve svodi, pa su stoga stalno negativni. Posledično, čak ni nakon tolikih godina vere u Boga, nijednu istinu nisu zadobili. Ni ne pokušavajući da naporno radiš na traganju za istinom, kažeš da si previše slabog kova, dižeš ruke od sebe i stalno živiš u negativnom stanju. Ishod je u tome da ne razumeš istinu koju bi trebalo da razumeš i da istinu ne primenjuješ u okviru svojih mogućnosti – zar onda nisi sam sebi najveća prepreka? Ako stalno govoriš kako nisi dovoljno dobrog kova, zar time ne izvrdavaš i ne bežiš od odgovornosti? Ako možeš da podneseš patnju, da platiš cenu i zadobiješ delo Svetog Duha, neizbežno ćeš moći da razumeš određene istine i da uđeš u neke stvarnosti. Ako ne gledaš u Boga i ne oslanjaš se na Njega, ako si digao ruke od sebe a da se prethodno nisi nimalo potrudio niti platio cenu, ako si se naprosto predao, ti onda ničemu ne vrediš i u tebi nema ni trunke savesti i razuma. Bilo da si slabog ili izvanrednog kova, ako imaš imalo savesti i razuma, treba pravilno da dovršiš svoj posao i misiju koja ti je poverena; biti dezerter je strašna stvar i predstavlja izdaju Boga. Za takav se greh nije moguće iskupiti. Traganje za istinom zahteva čvrstu volju, pa ljudi koji su isuviše negativni i slabi neće ništa postići. Oni u Boga neće moći da veruju do samog kraja, a još manje se mogu nadati da će zadobiti istinu i postići promenu vlastite naravi. Da ostvare taj cilj i da od Boga budu usavršeni mogu samo odlučni ljudi koji tragaju za istinom.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 573

Ima dosta ljudi koji, čim postanu previše zauzeti obavljanjem dužnosti, prestaju da doživljavaju i ne mogu da održe normalno stanje, što ih dovodi do toga da neprestano traže okupljanje i da o istini razgovaraju u zajedništvu. O čemu se ovde radi? Oni ne razumeju istinu i nisu na pravi način postavili temelje za istiniti put. Takve ljude pokreće revnost u obavljanju svoje dužnosti i oni ne mogu dugo da ustraju. Kad ljudi ne razumeju istinu, nema načela ni u čemu što rade. Ako im se poveri da nešto učine, oni zabrljaju, nemarni su, ne traže načela i nema pokornosti u njihovim srcima – što dokazuje da ne vole istinu i da nisu u stanju da dožive Božje delo. Bez obzira šta radite, prvo treba da razumete zašto to radite, sa kojom namerom, kakav je značaj u tome što radite, šta je suština, i da li je ono što radite pozitivna ili negativna stvar. Morate posedovati jasno razumevanje svih tih pitanja; to je neophodno kako biste mogli da postupate na temelju načela. Ako radite nešto što se može svrstati pod obavljanje dužnosti, onda bi trebalo da se upitate: kako da ispunim svoju dužnost dobro da je ne bih obavljao površno? U tom slušaju, treba da se moliš i približiš Bogu. Moli se Bogu da bi tražio istinu, da bi tražio način na koji ćeš postupati, nameru Božju i način na koji ćeš Bogu udovoljiti. Molitva služi da sve ovo postignemo. Molitva Bogu, približavanje Bogu i čitanje Božjih reči nisu religiozne ceremonije niti spoljašnje radnje. Svrha molitve je da, nakon traženja Božje volje, praktično postupaš u skladu sa istinom nakon traženja Božje volje. Ako uvek kažeš „Bogu hvala“, a da nisi ništa učinio, možda izgledaš vrlo duhovno i razborito. Međutim, kada dođe vreme za delovanje, a ti i dalje radiš po svojoj volji i uopšte ne tražiš istinu, onda je to „Bogu hvala“ puka mantra i lažna duhovnost. Kada obavljaš svoju dužnost, uvek pomisli: „Kako da obavim tu dužnost? Šta je Božja volja?“ Oni koji se mole i približavaju Bogu u potrazi za načelima i istinom za svoja dela tragaju za Božjom voljom u svom srcu i ne odstupaju od Božjih reči ili istina-načela ni u čemu što rade – ti ljudi su jedini koji istinski veruju u Boga, dok je ljudima koji ne vole istinu sve to nedostižno. Mnogo je ljudi koji slede svoje ideje u svemu što rade, koji posmatraju stvari veoma pojednostavljeno i ne traže istinu. Načela su potpuno odsutna, a oni u svojim srcima ne razmišljaju o tome kako da postupe u skladu s onim što Bog traži niti na koji način da udovolje Bogu, već znaju samo da tvrdoglavo slede sopstvenu volju. Za Boga nema mesta u srcima takvih ljudi. Neki ljudi kažu: „Molim se Bogu samo kad naiđem na poteškoće, ali ipak ne osećam da to ima nekog efekta – zato sada, kada mi se nešto desi, obično se ne molim Bogu, jer od molitve Bogu nema koristi.“ Bog je potpuno odsutan iz srca takvih ljudi. Oni ne traže istinu bez obzira šta radili u običnim vremenima; oni samo slede svoje ideje. Pa, postoje li onda načela u njihovim delima? Definitivno ne postoje. Oni sve vide pojednostavljeno. Čak i kada ljudi s njima podele istina-načela, oni nisu u stanju da ih prihvate, zato što nikada nije bilo načela u njihovim delima, zato što za Boga nema mesta u njihovim srcima, već su im srca ispunjena samo njima samima. Oni smatraju da su njihove namere dobre, da ne čine zlo, da se za njih ne može reći da krše istinu, misle da bi postupanje prema sopstvenim namerama trebalo da bude sprovođenje istine, da se tako postupajući pokoravaju Bogu. U stvari, oni istinski ne traže i ne mole se Bogu po ovom pitanju, već deluju impulsivno, prema sopstvenim revnosnim namerama; oni ne vrše svoju dužnost kako Bog traži, nemaju bogoposlušno srce, kod njih ne postoji takva želja. Ovo je najveća greška u praktičnom delovanju ljudi. Ako veruješ u Boga, ali On nije u tvom srcu, zar to nije pokušaj da obmaneš Boga? I kakav efekat može imati takva vera u Boga? Šta time dobijaš? I šta je smisao takve vere u Boga?

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 574

Kada učiniš nešto što se ne dopada Bogu i što krši istina-načela, kako da se preispitaš i da pokušaš da spoznaš sebe? Pre nego što si to učinio, jesi li Mu se molio? Jesi li se ikada zapitao: „Da li je to u skladu s istinom? Kako bi Bog gledao na taj čin kad bi Mu on bio predočen? Da li bi bio srećan ili ozlojeđen? Da li bi On taj čin mrzeo ili bi ga se gnušao?“ Nisi ga potražio, zar ne? Čak i kad bi te drugi opominjali, ti bi i dalje mislio da to nije ništa strašno, da ne kršiš nikakva načela i da ne činiš greh. Kao rezultat toga, uvredio bi narav Božju i izazvao Njegov gnev, čak i doveo do toga da te On mrzi. Ovo je posledica ljudskog buntovništva. Stoga bi trebalo da tražiš istinu u svemu. Ovo moraš slediti. Ukoliko predano pristupiš Bogu i moliš se unapred, a zatim potražiš istinu u skladu sa Božjim rečima, nećeš pogrešiti. Može se dogoditi da odstupiš od sprovođenja istine u delo, ali to je teško izbeći, i ispravno ćeš postupati nakon što stekneš neko iskustvo. Međutim, ako znaš kako treba postupati u skladu s istinom, ali to ipak ne primenjuješ, problem je u tome što ne voliš istinu. Oni koji ne vole istinu nikada je neće tražiti, bez obzira na to šta im se sve može dogoditi. Samo oni koji vole istinu poseduju bogobojažljiva srca, pa čak i kad se dogode stvari koje ne razumeju, oni su u stanju da traže istinu. Kada ne možeš da dokučiš Božju volju i ne znaš kako praktično da postupaš, onda bi trebalo da potražiš zajedništvo sa onima koji razumeju istinu. Ako ne možeš da nađeš one koji razumeju istinu, pronađi nekoliko ljudi koji poseduju čisto razumevanje i molite se Bogu zajedno, jednodušno i istomisleno, tražite od Boga, iščekujte Božje vreme, i čekajte da vam Bog otvori put. Dokle god svi čeznete za istinom, tražite istinu, i u zajedništvu razgovarate o istini, može doći trenutak kada će neko od vas smisliti dobro rešenje. Ako se svi složite da je rešenje prikladno i da je to odgovarajući put, onda bi to moglo biti zahvaljujući prosvećenju i prosvetljenju Svetog Duha. Ako zatim nastavite da razgovarate kako biste pronašli jasniji put praktičnog delovanja, to će sigurno biti u skladu s istina-načelima. Ako u sopstvenom postupanju otkriješ da je tvoj način praktičnog delovanja još uvek pomalo neprikladan, moraš ga brzo ispraviti. Ukoliko je greška mala, Bog te neće osuditi jer su tvoje namere ispravne i ti praktično postupaš u skladu s istinom. Jednostavno si malo zbunjen oko načela i napravio si grešku u primeni, što nije neoprostivo. Međutim, većina ljudi, kada nešto rade, rade to na osnovu svojih zamisli. Oni ne koriste Božje reči kao osnovu za razmišljanje o tome kako da praktično postupe u skladu sa istinom ili kako da steknu Božje odobravanje. Umesto toga, oni samo razmišljaju o sopstvenoj koristi, o tome kako da nateraju druge da se ugledaju na njih i da im se dive. Oni deluju samo na osnovu sopstvenih ideja i čisto da bi udovoljili sebi, što je problematično. Takvi ljudi nikada neće delovati u skladu s istinom, pa će ih se Bog uvek gnušati. Ako si zaista neko ko poseduje savest i razboritost, onda bi, šta god da se desi, trebalo da možeš da dođeš pred Boga da se moliš i tražiš, trebalo bi da budeš u stanju da ozbiljno preispitaš motive i nečistost svojih dela, da možeš da odrediš šta je prema Božjim rečima i prema onome što Bog traži od tebe prikladno činiti, i da stalno premeravaš i razmišljaš o tome koja dela su ugodna Bogu, kojih dela se Bog gnuša i koja dela zaslužuju Božje odobravanje. Ovim se pitanjima neprestano moraš vraćati sve dok ih jasno ne razumeš. Ako znaš da imaš sopstvene motive za nešto što si učinio, onda moraš razmisliti o tome koji su to motivi, da li da udovoljiš sebi ili da udovoljiš Bogu, da li je tako nešto korisno za tebe ili za Božji izabrani narod i koje su posledice toga…. Ako u svojim molitvama tragaš i više razmišljaš na ovaj način, ako postavljaš sebi više pitanja u traganju za istinom, onda će odstupanja u tvojim delima biti sve manja i manja. Samo ljudi koji na ovaj način mogu da traže istinu vode računa o Božjoj volji i boje se Boga, jer oni tragaju u skladu sa zahtevima Božjih reči i sa pokornim srcem, pa će zaključci do kojih dođu ovakvim traganjem biti usaglašeni sa istina-načelima.

Ako vernikova dela nisu u dodiru sa istinom, onda je on isto što i nevernik. To je tip osobe u čijem srcu nema Boga i koja se od Boga udaljava. Takve osobe su poput najamnika koji u Božijoj kući obavi neke uzgredne poslove za svog gospodara, primi za to malu nadoknadu i ode. To jednostavno nije osoba koja veruje u Boga. Kada radiš nešto, prva stvar koju treba da razmotriš i kojoj treba da stremiš jeste kako da zadobiješ Božje odobravanje; to bi trebalo da bude načelo i svrha tvog delovanja. Razlog zašto treba da utvrdiš da li je to što radiš u skladu s istinom je taj da, ako to jeste u skladu s istinom, onda je svakako u skladu i sa Božjom voljom. To ne znači da je na tebi da procenjuješ je li nešto ispravno ili pogrešno, da li se slaže sa uverenjem svih ostalih, niti da li je u skladu sa tvojim sopstvenim željama; tačnije, ti treba da utvrdiš da li je to što radiš u skladu s istinom i da li koristi radu i interesima crkve ili ne. Ako sve ovo uzmeš u razmatranje, sve ćeš se bolje usklađivati sa Božjom voljom u svom delovanju. Ako ove aspekte ne uzmeš u razmatranje u svojim postupcima, već se osloniš samo na svoju volju, onda je zagarantovano da ćeš raditi pogrešno, jer volja čoveka nije istina i, naravno, u neskladu je sa Bogom. Ako želiš Božje odobravanje, onda moraš da postupaš u skladu sa istinom, a ne u skladu sa sopstvenom voljom. Neki se ljudi bave određenim privatnim stvarima u ime obavljanja svojih dužnosti. Njihova braća i sestre smatraće da je to neprikladno i zameraće im zbog toga, ali takvi ljudi ne prihvataju krivicu. Oni smatraju da je to lična stvar koja ne uključuje crkveni rad, finansije ili ljude, i koja nije zlodelo. Prema tome, ljudi ne bi trebalo da se mešaju. Može ti izgledati da su neke stvari privatne, te da ne uključuju nikakvo načelo niti istinu. Međutim, ako se sagleda to što si uradio, bio si veoma sebičan. Ti nisi vodio računa o radu crkve, o interesima Božje kuće, niti o tome da li bi se to svidelo Bogu; razmišljao si samo o sopstvenoj koristi. Ovo već obuhvata kako ispravnost svetaca tako i ljudskost čoveka. Iako ono što si radio nije obuhvatalo interese crkve, niti istinu, to što se, dok tvrdiš da obavljaš svoju dužnost, zapravo baviš privatnim stvarima nije u skladu sa istinom. Bez obzira na to šta radiš, koliko bilo veliko ili malo, te da li je to tvoja dužnost u Božjoj porodici ili tvoja privatna stvar, moraš razmotriti da li je to što radiš u skladu sa Božjom voljom, kao i da li je to nešto što bi čovek sa ljudskošću trebalo da radi. Ako tako tražiš istinu u svemu što radiš, onda si osoba koja zaista veruje u Boga. Ako se ovako ozbiljno odnosiš prema svakoj stvari i prema svakoj istini, onda ćeš moći da ostvariš promene u svojoj naravi. Ima onih koji misle: „Sasvim je dovoljno da postupam prema istini u obavljanju svoje dužnosti. Međutim, kad obavljam svoje privatne stvari, nije me briga šta istina ima da kaže – uradiću šta hoću, uradiću šta god je potrebno da bih ostvario korist.“ U ovim rečima se vidi da oni nisu ljubitelji istine. Njihova dela ne slede načela. Učiniće sve što je od koristi njima samima, bez razmišljanja o tome kako će to uticati na Božju kuću. Kao posledica toga, kada učine nešto, Bog nije prisutan u njima, nesrećni su i uznemireni, i ne znaju šta se dešava. Zar nisu dobili šta su zaslužili? Ako svojim delima ne sprovodite istinu već sramotite Boga, onda ste grešni prema Njemu. Ako neko ne voli istinu i često postupa po svojoj volji, onda će često vređati Boga. Takvih će se Bog gnušati, odbaciće ih i ostaviti po strani. Ono što takve osobe čine često ne nailazi na Božje odobravanje, a ako se ne pokaju, onda kazna nije daleko.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 575

Svaka dužnost koju obaviš uključuje život-ulazak. Bez obzira na to da li je tvoja dužnost donekle redovna ili nepredvidiva, dosadna ili uzbudljiva, ti uvek moraš da dostigneš ulazak u život. Dužnosti koje neki ljudi obavljaju su prilično monotone; oni svakog dana rade istu stvar. Međutim, kada ih sprovode, stanja koja se kod tih ljudi otkrivaju nisu toliko jednorodna. Ponekad, kada su u dobrom raspoloženju, ljudi su malo revnosniji i bolje obavljaju posao. U drugim prilikama, zbog nekog nepoznatog uticaja, njihova iskvarena sotonska narav podstiče ih na bezobrazluk, i dovodi ih do neprimerenih pogleda, lošeg stanja i lošeg raspoloženja; to dovodi do toga da svoje dužnosti obavljaju na površan način. Unutrašnja stanja ljudi se stalno menjaju; mogu se promeniti bilo gde i bilo kada. Bez obzira na to kako se tvoje stanje menja, uvek je pogrešno delovati na osnovu svog raspoloženja. Recimo da ti ide malo bolje kada si dobro raspoložen, a malo lošije kada si loše raspoložen – da li je to principijelan način obavljanja dužnosti? Da li ćeš tako svoju dužnost moći da obavljaš prema prihvatljivim standardima? Bez obzira na raspoloženje, ljudi moraju da znaju kako da se mole pred Bogom i da traže istinu; samo tako mogu da izbegnu da ih njihova raspoloženja sputaju i zavedu. Prilikom obavljanja dužnosti, uvek treba da preispitaš sebe da bi video da li radiš stvari shodno načelima, da li tvoje obavljanje dužnosti odgovara standardima, da li to naprosto radiš površno, da li si pokušao da izbegneš odgovornosti i da li postoji neki problem u tvom stavu i načinu razmišljanja. Kada se osvrneš na sebe i te stvari ti postanu jasne, lakše ćeš ispuniti svoju dužnost. Na šta god da naiđeš dok obavljaš svoju dužnost – negativnost i slabost, ili to što si se oneraspoložio nakon orezivanja – treba da se prema njoj odnosiš na odgovarajući način, a takođe moraš da tražiš istinu i da razumeš Božje namere. Radeći te stvari, naći ćeš put do primene. Ako želiš dobro da obavljaš svoju dužnost, onda tvoje raspoloženje ne sme da utiče na tebe. Bez obzira na to koliko se osećaš negativno ili slabo, treba da primenjuješ istinu u svemu što radiš, sa apsolutnom strogošću i pridržavajući se načela. Ako to uradiš, ne samo da ćeš naići na odobravanje kod drugih ljudi, već će te i Bog voleti. Kao takav, bićeš osoba koja je odgovorna i koja nosi breme; bićeš istinski dobra osoba koja zaista obavlja svoje dužnosti prema standardu i koja u potpunosti proživljava lik prave osobe. Takvi ljudi su pročišćeni i postižu stvarno preobraženje kada obavljaju svoje dužnosti, i može se reći da su pošteni u Božjim očima. Samo pošteni ljudi mogu da istraju u primeni istine i da uspeju da deluju principijelno, kao i da obave svoje dužnosti poštujući standarde. Ljudi koji se ponašaju principijelno obavljaju svoje dužnosti pedantno kada su dobro raspoloženi; nisu površni, nisu nadmeni, niti se hvale da bi drugi imali visoko mišljenje o njima. Kada su loše raspoloženi, mogu da obavljaju svoje svakodnevne zadatke jednako ozbiljno i odgovorno, pa čak i ako naiđu na nešto što je štetno za obavljanje njihovih dužnosti, ili što ih malo pritiska ili izaziva uznemirenost dok te dužnosti obavljaju, oni su i dalje u stanju da utišaju svoja srca pred Bogom i da se pomole: „Koliki god da je problem s kojim se suočavam – pa i nebo da se sruši – dok sam živ, odlučan sam da dam sve od sebe da ispunim svoju dužnost. Svaki dan koji živim jeste dan u kojem moram dobro da obavljam svoju dužnost, tako da sam dostojan ove dužnosti koju mi je podario Bog, kao i ovog daha koji je On stavio u moje telo. Kolike god teškoće da me snađu, sve ću to ostaviti po strani, jer je ispunjavanje moje dužnosti najvažnije od svega!“ Oni na koje ne utiče nijedna osoba, događaj, stvar ili okruženje, koji nisu sputani nikakvim raspoloženjem niti spoljašnjom situacijom i koji svoje dužnosti i pozive koje im je Bog poverio stavljaju na prvo mesto – to su ljudi koji su odani Bogu i koji Mu se iskreno pokoravaju. Takvi ljudi su dostigli ulazak u život i ušli u istina-stvarnost. To je jedan od najvernijih i najpraktičnijih izraza proživljavanja istine.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 576

Ma s kakvim problemom da se suoče pri obavljanju svoje dužnosti, pojedini ljudi ne tragaju za istinom, već uvek postupaju u skladu s vlastitim zamislima, predstavama, maštarijama i željama. Oni stalno udovoljavaju svojim sebičnim željama, a njihovim postupcima uvek upravlja njihova vlastita iskvarena narav. Pritom oni, na prvi pogled, sve vreme obavljaju svoje dužnosti, ali budući da nikada nisu prihvatili istinu i da su nesposobni da rade u skladu sa istina-načelima, oni naposletku ne uspevaju da zadobiju istinu i život, te postaju služitelji dostojni tog naziva. Na šta se ti ljudi oslanjaju dok obavljaju svoju dužnost? Oni se ne oslanjaju ni na istinu ni na Boga. Taj delić istine koji razumeju nije preuzeo suverenitet u njihovim srcima; stoga se oni, pri obavljanju svojih dužnosti, oslanjaju na vlastitu darovitost i talente, na svekoliko znanje koje su odnekud prikupili, kao i na snagu svoje volje i svoje dobre namere. Budući da je tako, da li će oni svoje dužnosti moći da obavljaju prema nekom iole prihvatljivom standardu? Kad se ljudi, dok se uče vršenju svoje dužnosti, oslanjaju na vlastitu prirodnost, na svoje predstave i maštarije, te na svoju stručnost, oni tada, iako na prvi pogled obavljaju svoju dužnost i ne čine nikakvo zlo, zapravo ne sprovode istinu u delo i ne čine ništa što bi Bogu bilo ugodno. Tu, takođe, postoji još jedan problem koji se ne sme zanemariti: ako se, dok izvršavaš svoju dužnost, tvoje predstave, maštarije i lične želje uopšte ne menjaju i nikad ne prepuštaju svoje mesto istini, te ako tvoja dela i postupci nikada nisu u skladu sa istina-načelima, kakav će biti konačan ishod svega toga? Nećeš imati život-ulazak i postaćeš služitelj, te tako ispuniti reči Gospoda Isusa: „Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’“ (Matej 7:22-23). Zašto Bog ove ljude, koji se svojski trude i koji služe, naziva zlotvorima? U jednu stvar možemo biti sigurni, a to je da se kod ovih ljudi, bez obzira na dužnost koju vrše i posao koji obavljaju, svi njihovi motivi, podsticaji, namere i zamisli rađaju isključivo iz njihovih sebičnih želja, i da je sve što rade u celosti usmereno ka zaštiti njihovih vlastitih interesa i izgleda, te zaštiti njihovog ponosa, taštine i statusa. Apsolutno sve je usredsređeno na takva razmatranja i proračune, a u njihovim srcima nema istine, oni se Boga na boje i ne pokoravaju Mu se iskreno – u tome leži srž ovog problema. Šta je za vas, danas, ono najvažnije za čim treba da tragate? Morate u svemu tragati za istinom i svoju dužnost obavljati pravilno, u skladu s Božjom voljom i onim što Bog od vas zahteva. Ako tako postupate, Bog će vas pohvaliti. Od čega se, dakle, konkretno sastoji vršenje dužnosti u skladu s Božjim zahtevima? U svemu što radite, morate naučiti da se molite Bogu, morate preispitivati vlastite namere i vlastite misli, kako biste ustanovili da li su vaše namere i misli usaglašene sa istinom; ako nisu, treba da ih odbacite, te da nakon toga postupate u skladu sa istina-načelima i prihvatite Božji nadzor. Na taj način ćete biti sigurni da istinu sprovodite u delo. Ukoliko imate vlastite namere i ciljeve, i pritom ste svesni da oni krše istinu i u suprotnosti su s Božjom voljom, ali se, uprkos tome, ne molite Bogu i rešenje ne nalazite u traganju za istinom, onda ste u opasnosti da počinite neko zlo i da uradite nešto što je protivno Bogu. Ako ste jedanput ili dvaput počinili neko zlodelo i zbog toga se pokajali, još uvek se možete nadati spasenju. Ako pak nastavite da činite zlo, vi ste onda počinitelj svakojakih zlodela. Ako ni nakon toga niste u stanju da se pokajete, onda ste u velikoj ste nevolji: Bog će vas odbaciti u stranu ili vas napustiti, što znači da ste u opasnosti da budete izgnani; ljudi koji čine svakojaka zlodela zasigurno će biti kažnjeni i izgnani.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 577

Ljudi moraju da razumeju da postoji osnovno načelo postupanja Stvoritelja prema stvorenim bićima, što je ujedno i najviše načelo. Stvoritelj sa stvorenim bićima postupa na osnovu Njegovog plana upravljanja i zahteva Njegovog dela; On ne mora da se konsultuje ni sa jednom osobom, niti mora da dobije saglasnost bilo koje osobe. Šta god da treba da uradi i kako god da treba da postupa sa ljudima, On to čini, i bez obzira na to šta radi ili kako postupa s ljudima, sve je to u skladu sa načelima istine i načelima prema kojima Stvoritelj deluje. Kao stvoreno biće, jedino što treba da učinite je da se pokorite Stvoritelju; čovek ne bi trebalo da pravi nikakve izbore po sopstvenoj volji. To je razum koji bi stvorena bića trebalo da imaju, a ako osoba nema razuma, onda nije dostojna da se naziva osobom. Ljudi moraju da razumeju da će Stvoritelj uvek biti Stvoritelj; On ima moć i kvalifikacije da orkestrira i ima suverenost nad bilo kojim stvorenim bićem onako kako On želi i nije Mu potreban razlog za to. To je Njegov autoritet. Ne postoji nijedno stvoreno biće koje ima pravo ili je kvalifikovano da donosi sud o tome da li je ono što Stvoritelj radi ispravno ili pogrešno niti kako bi On trebalo da postupa. Nijedno stvoreno biće nema pravo da bira da li će prihvatiti suverenost i uređenje Stvoritelja; i nijedno stvoreno biće nema pravo da postavlja zahteve o tome kako Stvoritelj treba da ima suverenost nad njima i kako da uređuje njihovu sudbinu. Ovo je najviša istina. Bez obzira na to šta je Stvoritelj učinio svojim stvorenim bićima i bez obzira kako je to učinio, ljudi koje je On stvorio treba da rade samo jednu stvar: da tragaju, pokore se, shvate i prihvate sve što je Stvoritelj uspostavio. Konačni rezultat će biti da je Stvoritelj ostvario Svoj plan upravljanja i završio Svoje delo, omogućivši da Njegov plan upravljanja napreduje bez ikakvih prepreka; u međuvremenu, stvorena bića su zadobila istinu, razumela Stvoriteljeve namere i upoznala Njegovu narav zato što su prihvatila suverenost i uređenja Stvoritelja i pokorila se Njegovoj suverenosti i uređenjima. Postoji još jedno načelo na koje moram da vam ukažem: Bez obzira na to šta Stvoritelj radi, bez obzira na to kako se On ispoljava, i bez obzira na to da li je ono što radi veliko ili malo delo, On je i dalje Stvoritelj; dok čitavo čovečanstvo, svi ljudi koje je On stvorio, ostaju stvorena bića, bez obzira na to šta su učinili i bez obzira na to koliko su talentovani ili nadareni. Što se tiče stvorenog čovečanstva, ma koliko milosti i blagoslova, ma koliko milosrđa, ljubaznosti i dobročinstva ljudi primili od Stvoritelja, ne bi trebalo da veruju da se izdvajaju od mase niti da misle da mogu biti jednaki sa Bogom i da su postali visoko rangirani među stvorenim bićima. Ma koliko darova i milosti ti je Bog dao ili ma koliko da je ljubazno postupao sa tobom, čak i ako ti je dao nekoliko posebnih talenata, ništa od toga nisu tvoje zasluge. Ti si stvoreno biće i zauvek ćeš ostati stvoreno biće. Nikada ne smeš da pomisliš: „Ja sam miljenik u Božjim rukama. Bog me nikada neće napustiti, Božji stav prema meni će uvek biti pun ljubavi, brige i nežnih milovanja, toplih reči utehe i podsticaja.“ Naprotiv, u očima Stvoritelja, ti si isti kao i sva druga stvorena bića; Bog te može koristiti onako kako On želi, takođe može da ti orkestrira onako kako On želi i može da uredi da igraš bilo koju ulogu uzimajući u obzir sve ljude, događaje i stvari. To je znanje koje bi ljudi trebalo da imaju i razum koji bi trebalo da poseduju. Ako čovek može da razume i prihvati ove reči, njegov odnos sa Bogom će postati normalniji i uspostaviće sa Njim najzakonitiji odnos; ako čovek može da razume i prihvati ove reči, pravilno će usmeriti svoj položaj, zauzeće svoje mesto i pravilno će obavljati svoju dužnost.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino razumevanjem istine čovek može da spozna Božja dela“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 578

Bog se mora spoznati čitanjem Božjih reči i praktičnom primenom i proživljavanjem Božjih reči, kao i čestim kušnjama, pročišćavanjem, orezivanjem i obračunavanjem; samo na taj način moguće je istinski spoznati Božje delo i Božju narav. Neki kažu: „Nisam video ovaploćenog Boga, kako onda da spoznam Boga?“ Božje reči su zapravo izraz Njegove naravi. Iz Božjih reči, možete da vidite Njegovu ljubav i spasenje za ljude, kao i način na koji će ih spasti… Razlog je u tome što Njegove reči ne pišu ljudi, već ih kazuje Sȃm Bog. Iskazuje ih Bog lično; Sȃm Bog iskazuje sopstvene reči i glas Svog srca, koji se mogu nazvati i rečima iz Njegovog srca. Zašto se nazivaju rečima iz Njegovog srca? Zato što izviru iz same nutrine i iskazuju Njegovu narav, Njegovu volju, Njegove ideje i misli, Njegovu ljubav prema ljudskom rodu, Njegovo spasenje ljudskog roda i Njegova očekivanja od ljudskog roda… U Božjim izjavama ima oštrih reči, ima blagih i uviđavnih reči, kao i otkrivenja koja se ne obaziru na ljudska osećanja. Ako pogledate samo reči koja sadrže otkrivenja, možda pomislite da je Bog prilično strog. Ako obratite pažnju samo na blage reči, pomislićete da Bog nije previše rigorozan. Stoga ne bi trebalo da ih tumačiš izvan konteksta, već da ih posmatraš iz svih mogućih uglova. Ponekad se Bog obraća saosećajno i ljudi onda vide Njegovu ljubav prema ljudskom rodu. Katkad je veoma strog i tada ljudi vide da Njegova narav ne trpi nikakvu uvredu, da je čovek na žalost pogan i nedostojan da vidi Božje lice ili da pred Njega dođe, te da nam je isključivo Njegovom milošću dozvoljeno da pred Njega dođemo. Božja mudrost može se videti iz načina na koji On deluje i iz značenja njegovog Dela. Te stvari ljudi ipak mogu da vide u Božjim rečima, a da ne dolaze u kontakt s Njim. Kada neko ko istinski poznaje Boga stupi u kontakt sa Hristom, njegov susret sa Hristom odgovara njegovom postojećem bogopoznanju. Međutim, kada se neko ko poseduje samo teoretsko znanje susretne sa Hristom, nije u stanju da uvidi vezu. Istina o Božjem ovaploćenju je najdublja od svih tajni i čoveku je teško da je dokuči. Spojite Božje reči o tajni ovaploćenja, pogledajte ih iz svih uglova, a zatim se zajedno molite, razmišljajte i nastavite da razgovarate u zajedništvu o tom aspektu istine. Time ćeš moći da stekneš prosvećenje Svetoga Duha i razumećeš. Pošto ljudi nemaju mogućnost za direktan kontakt sa Bogom, moraju se osloniti na ovakvo iskustvo kako bi pronašli svoj put i postizali postepen ulazak ako im je cilj da na kraju steknu istinsko bogopoznanje.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 579

Šta znači poznavati Boga? To znači biti u stanju da razumeš Njegovu radost, bes, tugu i sreću i samim tim da poznaješ Njegovu narav. Sve to znači istinski poznavati Boga. Tvrdiš da si Ga video, a ne razumeš Njegovu radost, bes, tugu i sreću i ne razumeš Njegovu narav. Ne razumeš ni Njegovu pravednost, ni Njegovu milostivost, a ne znaš ni šta On voli ni šta mrzi. To nije bogopoznanje. Neki ljudi su u stanju da slede Boga, ali ne veruju nužno u Njega. Istinski verovati u Boga znači biti poslušan Bogu. Oni koji Bogu nisu istinski poslušni u Boga ne veruju istinski i u tome je razlika. Ako Boga slediš već dugi niz godina i poznaješ Ga i razumeš, ako si stekao određeno razumevanje Božje volje, ako si svestan Božjeg mukotrpnog nastojanja da spase čoveka, onda istinski veruješ u Boga, istinski si Mu poslušan, istinski voliš Boga i istinski Ga obožavaš. Ako veruješ u Boga, ali ne stremiš bogopoznanju i ne razumeš Njegovu volju, narav i Njegovo delo, onda si puki sledbenik koji trčkara naokolo zarad Boga i koji sledi većinu u svemu što radi. To se ne može nazvati istinskom pokornošću, a kamoli istinskim obožavanjem. Kako nastaje istinsko obožavanje? Svi koji vide Boga i istinski Ga poznaju bez izuzetka Ga obožavaju i boje Ga se. Svi moraju da Mu se pokore i obožavaju Ga. U ovom trenutku, dok je ovaploćeni Bog na delu, što ljudi bolje razumeju Njegovu narav i ono što Bog ima i što jeste, više će ceniti te stvari i više će Ga se bojati. Uopšteno posmatrano, što ljudi manje razumeju Boga, to su nepromišljeniji i više se prema Bogu odnose kao da je čovek. Da ljudi stvarno poznaju i vide Boga, drhtali bi od užasa i poklonili bi Mu se do zemlje. „Posle mene dolazi neko ko je moćniji od mene, kome ja nisam dostojan ni sandale da ponesem“ (Matej 3:11). Zašto je Jovan to rekao? Iako duboko u sebi nije imao podrobno bogopoznanje, znao je da Bog izaziva strahopoštovanje. Koliko je ljudi danas u stanju da se boji Boga? Ako ne poznaju Njegovu narav, kako onda mogu da se boje Boga? Ako ljudi ne poznaju ni Hristovu suštinu, niti razumeju Božju narav, utoliko manje će moći da istinski obožavaju praktičnog Boga. Ako vide samo Hristov običan i normalni spoljašnji izgled, a ne poznaju Njegovu suštinu, lako im je da se prema Njemu odnose kao da je običan čovek. Moguće je da će se prema Njemu odnositi bez bojazni, da će Ga varati, biti Mu neposlušni i osuđivati Ga. Mogu da budu samopravedni i da Njegove reči ne shvataju ozbiljno. Time mogu čak izazvati predstave o Bogu, Njegove osude i bogohuljenje. Da bi se rešili ti problemi, moraju se poznavati Hristova suština i božanstvo. To je glavni aspekt spoznaje Boga i u to svako ko veruje u praktičnog Boga mora da uđe i da to ostvari.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo