Svakodnevne reči Božje  Odlomak 556

Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi: reč je o nečemu što ljudi moraju dobro da shvate i razumeju. Ako istinu ne razumete dovoljno, lako ćete napraviti pogrešan korak i zalutati. Ako u životu želite da rastete, morate da tražite istinu u svemu. Šta god da radite, treba da težite ponašanju zahvaljujući kojem ćete biti u skladu sa istinom, kao i da u sebi otkrijete nedostatke koji su joj protivni; to mora da vam bude jasno. Šta god da radite, treba da razmislite da li je to u skladu sa istinom ili nije i ima li vrednost i značenje. Možete da radite ono što je u skladu sa istinom, ali ne i ono što nije. Kad je reč o onome što biste mogli ili ne biste mogli da činite, ako nešto možete da ostavite, onda bi i trebalo da ga ostavite. U suprotnom, ako to budete činili neko vreme i kasnije shvatite da treba da ga ostavite, odlučite naprečac i brzo ga ostavite. To je načelo koje treba da sledite u svemu što činite. Neki ljudi postavljaju sledeće pitanje: zašto su traganje za istinom i njena primena tako teški – kao da uzvodno veslaš u čamcu, a kada bi prestao struja bi te odnela nazad? S druge strane, zašto je zapravo mnogo lakše činiti zle ili besmislene stvari – podjednako lako kao upravljati čamcem nizvodno? Zašto je tako? Zato što je u prirodi ljudi da izdaju Boga. Sotonina priroda je preuzela dominantnu ulogu u ljudima, a ona je antagonistička sila. Ljudi sa prirodom koja izdaje Boga su, naravno, veoma skloni da čine stvari kojima Ga izdaju, jer im je u prirodi da teško čine dobra dela. O tome u potpunosti odlučuje ljudska priroda-suština. Jednom kada zaista shvatiš istinu i u svojoj nutrini počneš da je voliš, biće ti lako da činiš ono što je u skladu sa istinom. Obavljaćeš svoju dužnost i primenjivaćeš istinu normalno – čak i bez napora i s radošću, uz osećanje da bi za išta negativno bilo potrebno uložiti mnogo truda. To je zato što je istina počela da preovlađuje u tvom srcu. Ako zaista shvatiš istine o ljudskom životu, onda ćeš imati put koji možeš da slediš u pogledu toga kakva osoba treba da budeš, kako da budeš neko ko je otvoren i čestit, i neko ko je pošten, kao i kako da budeš neko ko svedoči o Bogu i služi Mu. A kada jednom shvatiš ove istine, nikada više nećeš moći da činiš zla dela koja Mu se opiru, niti ćeš ikada igrati ulogu lažnog vođe, lažnog radnika ili antihrista. Čak i ako Sotona pokuša da te zaluđuje, ili te neko zao podstiče, nećeš činiti zlo niti se opirati Bogu; bez obzira na to ko pokušava da te zaluđuje ili podstrekava, nećeš činiti zlo. Ako ljudi zadobiju istinu i istina postane njihov život, postaće sposobni da mrze zlo i da osećaju odbojnost prema negativnim stvarima, i biće im teško da čine zlo. To je zato što su se njihove život-naravi promenile i Bog ih je usavršio.

Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u saglasnosti sa Božjim namerama, tada te delo Svetoga Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako bi imao nadmenu i uobraženu narav, onda ne bi vredelo da ti se govori da se ne opireš Bogu, pošto ne bi mogao da se kontrolišeš – to bi bilo nešto što bi radio mimo svoje volje. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode. Zbog svoje nadmenosti i uobraženosti bi prezirao Boga i zanemario bi Ga; zbog njih bi bio sklon da veličaš sebe i one bi dovele do toga da se na svakom koraku šepuriš; navele bi te da druge gledaš s visine, u tvom srcu ne bi bilo nikog drugog osim tebe; otele bi Božje mesto u tvom srcu i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da obožavaš svoje ideje, misli i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode! Da bi rešili problem činjenja zla, prvo moraju da razreše svoju prirodu. Bez promene naravi ne bi bilo moguće rešiti koren ovog problema. Kada donekle shvatiš Boga, kada uspeš da uvidiš sopstvenu iskvarenost i prepoznaš podlost i ružnoću nadmenosti i uobraženosti, tada ćeš se osećati zgroženo, mučno i neugodno. Moći ćeš svesno da radiš neke stvari da bi udovoljio Bogu i tada ćeš se osećati opušteno. Moći ćeš svesno da čitaš reč Božju, da veličaš Boga, da svedočiš o Bogu i u srcu ćeš osetiti uživanje. Svesno ćeš raskrinkati sebe, razotkriti sopstvenu ružnoću i time ćeš se u sebi osećati dobro i popraviće ti se raspoloženje. Prvi korak u težnji za promenom u tvojoj naravi jeste traganje da razumeš Božje reči i da uđeš u istinu. Samo razumevanjem istine možeš da dostigneš raspoznavanje; samo zahvaljujući raspoznavanju možeš da prozreš stvari; samo time što prozreš stvari možeš istinski da spoznaš sebe; tek kada zaista spoznaš sebe možeš da se pobuniš protiv tela, da sprovodiš istinu u delo i da se postepeno pokoriš Bogu. Korak po korak, na taj način ćeš krenuti pravim putem u svojoj veri u Boga. To zavisi od toga kakvu rešenost čovek ima da stremi ka istini. Ako neko zaista poseduje rešenost, onda će posle šest meseci ili godinu dana izaći na pravi put. U roku od tri ili pet godina videće rezultate i osetiće da napreduje u životu. Ako ljudi veruju u Boga, ali ne streme ka istini i nikada se ne usredsređuju na primenu istine, oni mogu da veruju i deset ili dvadeset godina, a da ne dožive nikakvu promenu. I na kraju će čak pomisliti da je baš to vera u Boga; pomisliće da je to skoro isto kao i kada su ranije živeli u sekularnom svetu i da je besmisleno biti živ. To zaista ukazuje na to da je bez istine život prazan. Možda će biti u stanju da izgovore neke reči i doktrine, ali se i dalje neće osećati utešeno i stabilno. Ako ljudi imaju nekakvo znanje o Bogu, znaju kako da žive smislenim životom i u stanju su da učine neke stvari da bi udovoljili Bogu, tada će osetiti da je to stvaran život, da jedino ako žive na taj način njihov život ima smisla i da jedino ako tako žive, ljudi mogu da udovolje Bogu, da Mu se oduže i da se osećaju opušteno. Ako oni mogu svesno da udovolje Bogu, da primenjuju istinu i da se pobune protiv sebe, i da napuste sopstvene ideje i time budu pokorni Božjim namerama i vode računa o njima – ako su u stanju da sve to svesno urade – onda će oni tačno i istinski sprovoditi istinu u delo. Nije kao pre, puko oslanjanje na maštarije i poštovanje pravila, uz pomisao da je to primenjivanje istine. U stvari, krajnje je zamorno oslanjanje na maštarije i poštovanje pravila i postupanje bez razumevanja istine i bez načela, a još je zamornije slepo postupanje bez cilja. Kada shvatite istinu, nećete biti sputani nikakvim ljudima, događajima ili stvarima. Postupaćete prema načelima, i opušteno i radosno. Nećete se osećati kao da ulažete ogroman trud, niti ćete osećati da mnogo patite. Dospete li u takvo stanje, vi ste neko ko poseduje istinu i ljudskost i neko čija se narav promenila.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 557

U procesu životnog iskustva, bez obzira na to šta se dešava, morate da naučite da tragate za istinom. Trebalo bi temeljno da razmislite o onome što je u pitanju, u skladu s Božjim rečima i istinom, i da znate koji način postupanja je potpuno u skladu s Božjim namerama, i tako ćete moći da ostavite po strani one stvari koje potiču iz vaše sopstvene volje. Kada jednom znate kako da postupate u skladu s Božjim namerama, tako ćete i postupati – činiće se kao da sve teče prirodno i osećaćete se veoma opušteno i lako. Tako postupaju ljudi koji razumeju istinu. Moći ćeš da pokažeš ljudima da si zaista postigao rezultate u obavljanju svoje dužnosti, da zaista postoje načela po kojima postupaš, da se tvoja život-narav zaista promenila i da si učinio mnogo dobra za Božji izabrani narod. To je neko ko razume istinu i sigurno ima ljudsko obličje. To što jedeš i piješ Božje reči će sasvim sigurno imati učinak. Jednom kada neko zaista shvati istinu, moći će da razazna svoja različita stanja, moći će jasno da sagleda složene stvari, pa će tako znati kako da je primenjuje na odgovarajući način. Ako čovek ne razume istinu i ne može da raspozna sopstveno stanje, onda čak i ako želi da se pobuni protiv sebe, on ne zna protiv čega da se pobuni niti kako da se pobuni, a čak i ako želi da napusti sopstvenu volju, on ne zna šta s njom nije u redu, i dalje misleći da je njegova sopstvena volja i te kako u skladu sa istinom, i možda čak smatrajući svoju sopstvenu volju prosvećenjem Svetog Duha. Kako onda takva osoba može da zanemari svoju volju? Sigurno neće moći, a o tome da se pobuni protiv tela nema ni govora. Stoga, kada ne razumeš istinu, ono što je plod tvoje sopstvene volje, stvari koje se podudaraju sa ljudskim predstavama, čovekovom dobrotom, ljubavlju, patnjom i žrtvovanjem, lako možeš pogrešno da shvatiš kao da su ispravni i u skladu sa istinom. Kako, dakle, možeš da se pobuniš protiv tih ljudskih stvari? Ti ne razumeš istinu i ne znaš šta znači primenjivati istinu. U potpunom si mraku i ne znaš šta da radiš, tako da možeš da radiš samo ono što misliš da je dobro i kao ishod toga postoje izobličenja u nekim tvojim postupcima. Neki od vaših postupaka su poštovanje pravila, neki su učinjeni iz entuzijazma, a neki upravo potiču od Sotoninih ometanja. Takvi su ljudi koji ne razumeju istinu. Kada nešto rade, oni skreću ili na jednu ili na drugu stranu, uvek imaju odstupanja, i čak i ako žele da dokuče načela, nisu ni najmanje tačni. Ljudi koji ne razumeju istinu vide stvari na smešan način, baš kao i nevernici. Kako bi oni uopšte mogli da primenjuju istinu? Kako bi uopšte mogli da reše probleme? Razumevanje istine nije jednostavna stvar. Bez obzira na kvalitet nečijeg kova, čak i nakon celoživotnog iskustva, količina istine koju neko može da razume je ograničena, a ograničena je i količina Božje reči koju može da razume. Donekle iskusni ljudi razumeju neke istine i, u najboljem slučaju, mogu da prestanu da rade stvari koje se opiru Bogu i da više ne rade očigledno zle stvari. Nemoguće im je da postupaju bez ikakvog uplitanja sopstvene volje. Pošto ljudska bića imaju normalan način razmišljanja i njihove misli možda nisu uvek u skladu sa Božjom rečju, neizbežno je da dođe do brkanja koje proističe iz njihove sopstvene volje. Važno je imati moć raspoznavanja svega onoga što dolazi iz sopstvene volje i protivi se Božjoj reči, istini i prosvećenju Svetog Duha. To zahteva od tebe da vredno radiš kako bi razumeo Božju reč; tek kada shvatiš istinu, steći ćeš moć razlučivanja i tek tada možeš biti siguran da nećeš činiti zlo.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 558

Da bi spoznao sebe, moraš poznavati svoja otkrivanja iskvarenosti, svoje iskvarene naravi, svoje pogubne mane i svoju priroda-suštinu; moraš da promišljaš o sebi na osnovu svojih otkrivanja u svakoj stvari sa kojom se susrećeš u svakodnevnom životu. Dok jedeš i piješ Božje reči, moraš da ispituješ svoje motive, perspektive i stav prema svakoj pojedinačnoj stvari te da spoznaš sebe iz svojih otkrivanja u tim stvarima. Naravno, da bi na dubljem nivou spoznao sebe, moraš da koristiš Božje reči; samo spoznajom sebe na osnovu Božjih reči možeš postići rezultate. Kada je reč o prihvatanju suda Božjih reči, nemoj se plašiti da pretrpiš bol u srcu, nemoj se plašiti da ćeš izgubiti dostojanstvo i izgubiti obraz kada te Božje reči razotkriju, a još više, nemoj se plašiti da će tvoja ružna stanja biti razotkrivena i da će ih drugi prozreti. Samo trpljenjem ovih bolova možeš spoznati svoje iskvarene naravi, prozreti istinu o svojoj dubokoj iskvarenosti, mrzeti sebe i Sotonu iz sveg srca i lako doći do toga da se pobuniš protiv svog tela i Sotone. Kada budeš u stanju da sprovedeš istinu u delo, odbacićeš svoje iskvarene naravi. Veoma je korisno za ljude da pate na ovaj način dok prihvataju sud. Kao vernik u Boga, trebalo bi da čitaš više Božjih reči koje sude ljudima i grde ih, posebno onih koje razotkrivaju suštinu iskvarenosti ljudskog roda. Trebalo bi više da ih povezuješ sa svojim stvarnim stanjem i trebalo bi više da ih primenjuješ na sebe, a manje na druge. Različita stanja koja Bog razotkriva pojavljuju se prilično često u svakoj osobi, i svako se može naći u njima. Ako ne veruješ u to, probaj to da iskusiš. Što više iskustva imaš, više ćeš upoznati sebe i više ćeš smatrati da su Božje reči veoma tačne. Nakon što pročitaju Božje reči, neki ljudi nisu u stanju da ih povežu sa sobom; misle da se delovi tih reči ne odnose na njih, već na druge. Na primer, kada Bog razotkrije ljude kao Jezavelje i bludnice, neke sestre smatraju da zbog toga što su bile potpuno verne svojim muževima, takve reči ne mogu da se odnose na njih. Neke sestre smatraju da pošto nisu udate i nikad nisu imale polne odnose, takve reči ne mogu da se odnose ni na njih. Neka braća smatraju da se te reči odnose samo na žene i da nemaju veze s njima. Neki ljudi veruju da su Božje reči koje razotkrivaju čoveka previše surove i da ne odgovaraju stvarnosti, pa zato ne mogu da ih prihvate. Postoje čak i ljudi koji kažu da su po nekim pitanjima Božje reči netačne. Da li je ovakav stav prema Božjim rečima ispravan? Očigledno nije. Svi ljudi sebe posmatraju na osnovu svog spoljašnjeg ponašanja. Nisu kadri da promišljaju o sebi i upoznaju svoju iskvarenu suštinu među Božjim rečima. Kada se kaže: „Jezavelje” i „bludnice”, misli se na suštinu iskvarenosti, nečistosti i promiskuiteta ljudskog roda. Nezavisno od toga da li je reč o muškarcu ili ženi, da li su u braku ili ne, svi imaju iskvarene promiskuitetne misli – kako onda to nema nikakve veze s tobom? Božje reči razotkrivaju iskvarene naravi ljudi, bilo da je u pitanju muškarac ili žena, stepen iskvarenosti je isti. Zar to nije činjenica? Prvo moramo da shvatimo da je sve što Bog kaže istina i da je u skladu sa činjenicama. Ljudi moraju da prihvate sve Njegove reči, bez obzira na to koliko su surove kada im sudi i razotkriva ih ili koliko su blage kada razgovara u zajedništvu o istini i bodri ih, bilo da su Njegove reči sud ili blagoslovi, osude ili kletve i bilo da u njima bude ogorčenje ili milina. Takav stav ljudi treba da imaju prema Božjim rečima. Kakav je to stav? Da li je to posvećen stav, strpljiv stav ili stav podnošenja patnje? Donekle ste zbunjeni. Kažem vam da nije nijedan od ovih stavova. U svojoj veri, ljudi moraju čvrsto da se drže toga da su Božje reči istina, a pošto su istina, ljudi bi trebalo razumno da ih prihvate. Bez obzira na to da li su u stanju da to prepoznaju ili priznaju, njihov prvi stav bi trebalo da bude da u potpunosti prihvate Božje reči u svoje srce; samo to je stav pokornosti Bogu. Ako misliš da Božje reči ne razotkrivaju tebe – pa, zar nisi i ti pripadnik iskvarenog čovečanstva? Svi pripadnici iskvarenog čovečanstva moraju da prihvate Božji sud i grdnju – da li bi ti zaista mogao da budeš izuzetak? Svaki pripadnik iskvarenog čovečanstva ima udela u problemima koje razotkrivaju Božje reči. Svaka rečenica koju Bog izgovori razotkriva iskvareno čovečanstvo i svako ima udela u tome – naravno, ti nisi izuzetak. Nijedna jedina rečenica Božjih reči ne razotkriva spoljašnji izgled, ili neku vrstu stanja, a još manje spoljašnje pravilo ili jednostavan oblik ponašanja kod ljudi. One nisu takve. Ako misliš da svaka rečenica Božjih reči samo razotkriva jednostavan način ljudskog ponašanja ili spoljašnji izgled, onda ne poseduješ duhovno razumevanje i ne razumeš šta je istina. Božje reči su istina. Ljudi osećaju da su Božje reči duboke. Kako su one duboke? Svaka Božja reč razotkriva iskvarene ljudske naravi i duboko ukorenjene stvari u životima ljudi. To su suštinske stvari, a ne spoljašnji izgled i svakako ne spoljašnja ponašanja. Ako posmatraš njihov spoljašnji izgled, mnogi pojedinci mogu se činiti kao dobri ljudi. Ali zašto onda Bog kaže da su neki ljudi zli duhovi, a neki nečisti duhovi? To je nešto što ti ne možeš da vidiš. Stoga, čovek ne sme Božje reči posmatrati u svetlu ljudskih predstava i uobrazilja, niti u svetlu ljudskih glasina, a svakako ne u svetlu izjava vladajuće partije. Samo su Božje reči istina, ljudske reči su sve zablude. Nakon što se s vama o ovome razgovaralo u zajedništvu, da li ste iskusili promenu u svom stavu prema Božjim rečima? Bez obzira na to koliko je ta promena mala ili velika, sledeći put kad budete čitali Božje reči kojima sudi i razotkriva ljude, trebalo bi makar da pokušate da se ne raspravljate s Njim. Treba da prestanete da se žalite na Boga govoreći: „Božje reči kojima sudi i razotkriva ljude su zaista surove; neću da čitam ovu stranu. Prosto ću je preskočiti. Potražiću nešto o blagoslovima i obećanjima ne bih li našao malo utehe.” Više ne bi trebalo da čitate Božju reč tako što ćete birati i odlučivati po sopstvenoj volji. Morate da prihvatite istinu, sud i grdnju Božjih reči i promisliti o sebi i spoznati sebe. Samo tako će vaše iskvarene naravi moći da budu pročišćene i samo tako ćete moći da dosegnete spasenje.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Značaj i put stremljenja ka istini”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 559

Kako da shvatiš ljudsku prirodu? Shvatanje sopstvene prirode zapravo znači detaljno analiziranje stvari koje su duboko u tvojoj duši – stvari u tvom životu i svu Sotoninu logiku i filozofiju po kojoj živiš, što je Sotonin život po kome živiš. Samo ćeš otkrivanjem stvari zakopanih u dubini svoje duše shvatiti svoju prirodu. Kako se mogu otkriti te stvari? Ne mogu se otkriti ili raščlaniti pomoću samo jedne ili dve stvari. Mnogo puta, nakon što završiš sa nekim poslom, ti i dalje nisi uspeo da shvatiš. Moglo bi da prođe tri ili pet godina pre nego što uspeš da sve do tančina shvatiš ili razumeš. Dakle, u mnogim situacijama, moraš da promišljaš o sebi i upoznaš sebe. Moraš da kopaš duboko i samog sebe detaljno analiziraš, u skladu sa Božjim rečima, da bi postigao bilo kakve rezultate. Kako sve dublje i dublje budeš razumevao istinu, postepeno ćeš upoznati sopstvenu priroda-suštinu kroz introspekciju i samospoznaju.

Da bi upoznao svoju prirodu, moraš da stekneš izvesno razumevanje iste kroz nekoliko postupaka. Prvo, moraš jasno da razumeš šta voliš. To se ne odnosi na to šta voliš da jedeš ili obučeš, već se odnosi na stvari u kojima uživaš, kojima zavidiš, koje obožavaš, ka kojima stremiš i na koje obraćaš pažnju u svom srcu, na vrstu osoba sa kojima voliš da se družiš i kojima se diviš i obožavaš u svom srcu. Na primer, većina voli ljude koji uživaju veliki ugled, koji imaju otmeno držanje u govoru ili vole one koji su slatkorečivi ili one koji glumataju. Ovo poslednje se odnosi na to sa kakvim ljudima vole da budu u društvu. Što se tiče stvari u kojima ljudi uživaju, to podrazumeva da su voljni da čine neke lake stvari, i da uživaju u tome da rade stvari za koje drugi misle da su dobre i koje bi ljudi odobravali i pohvalili. U prirodi ljudi postoji zajednička karakteristika u pogledu stvari koje vole. Drugim rečima, vole ljude, događaje i stvari na kojima im drugi zavide zbog spoljašnjeg izgleda; vole ljude, događaje i stvari koje izgledaju veoma lepo i luksuzno i vole ljude, događaje i stvari zbog kojih ih drugi obožavaju. Ljudi vole stvari koje su velike, blistave, raskošne i veličanstvene. Svi ljudi obožavaju takve stvari. Vidi se da ljudi ne poseduju ni trunku istine, niti da imaju istinsko ljudsko obličje. U obožavanju tih stvari nema ni trunke značaja, ali ih ljudi ipak vole. Te stvari koje se dopadaju ljudima čine se posebno dobrim onima koji ne veruju u Boga i to su stvari kojima su ljudi posebno skloni da streme. (…) Stvari ka kojima ljudi streme i za kojima žude pripadaju mondenskim trendovima, te stvari su od Sotone i đavola, Bog ih mrzi i lišene su bilo kakve istine. Stvari za kojima ljudi obično žude omogućavaju da se razotkrije njihova priroda-suština. Čemu su ljudi skloni se može videti po načinu na koji se oblače. Neki ljudi vole da nose živopisnu odeću koja privlači pažnju ili je jednostavno bizarna. Spremni su da nose modne detalje koje niko pre toga nije nosio i vole stvari koje privlače suprotni pol. Činjenica da nose takvu odeću i modne detalje pokazuje njihovu sklonost ka tim stvarima u svom životu i duboko u srcu. Stvari koje im se dopadaju nisu dostojanstvene, niti su pristojne. To nisu stvari kojima bi normalna osoba trebalo da stremi. U njihovoj sklonosti ka tim stvarima ima nepravednosti. Oni izgledaju isto kao i svi ostali ljudi na ovom svetu. Ne može se uvideti nijedan deo koji odgovara istini. Prema tome, sve ono što ti se sviđa, na šta si usredsređen, što obožavaš, čemu zavidiš i ono o čemu svakodnevno razmišljaš u svom srcu, sve je to odraz tvoje prirode. Tvoja sklonost ka tim mondenskim stvarima dovoljno dokazuje da ti je priroda sklona nepravednosti i u ozbiljnim situacijama, tvoja priroda je rđava i neizlečiva. Trebalo bi da svoju prirodu detaljno analiziraš na sledeći način: ispitaj šta voliš i čega se odričeš u svom životu. Možda si prema nekome dobar neko vreme, ali to ne dokazuje da ti je drag. Ono što zaista voliš je upravo ono što je u tvojoj prirodi; i da ti polome sve kosti, opet bi u tome uživao i nikada se toga ne bi odrekao. To nije lako promeniti. Uzmi, na primer, pronalaženje partnera; ljudi tragaju za osobama istog tipa kao oni. Kada se žena istinski zaljubi u nekog, niko ne može da je zaustavi. I noge da joj polome, opet bi želela da bude s njim; želela bi da se uda za njega, pa makar to značilo da mora da umre. Kako je to moguće? To je zato što niko ne može da promeni ono što je ljudima duboko u srži, duboko u srcu. I da neko umre, njegova duša bi opet volela iste stvari. To su pitanja ljudske prirode i predstavljaju ljudsku suštinu. Stvari koje ljudi vole sadrže izvesnu nepravednost. Neki su otvoreno skloni tim stvarima, dok kod drugih to nije slučaj; neki ih jako vole, a drugi ne. Neki imaju samokontrolu, dok drugi ne mogu da se kontrolišu. Neke osobe su sklone da posrnu u mračne i rđave stvari, što dokazuje da ne poseduju život. Neki su u stanju da prebrode telesna iskušenja i ne budu obuzeti ili ograničeni tim stvarima, što dokazuje da imaju nekakav rast i da je njihova narav doživela mali preobražaj. Neki ljudi razumeju određene istine i osećaju da imaju život i da vole Boga, ali je u stvari još uvek prerano i preobražaj nečije naravi nije uopšte mala stvar. Da li je lako razumeti čovekovu priroda-suštinu? Čak i ako je neko pomalo razume, potrebno je da prođe razne peripetije da bi u tome uspeo; čak i sa izvesnim razumevanjem, promenu uopšte nije lako postići. To su sve poteškoće na koje ljudi nailaze i ne mogu sebe da upoznaju ako nemaju rešenost da streme ka istini. Ma kako se ljudi, događaji i stvari oko tebe menjali i čak i ako bi se svet okrenuo naglavačke, ako te istina iznutra vodi, ako je pustila koren u tebi i ako ti Božje reči vode život, sklonosti, iskustva i postojanje, u tom trenutku bićeš istinski preobražen. U ovom trenutku, takozvani preobražaj ljudi znači tek nešto malo saradnje, i spremnost da se nevoljno prihvati orezivanje, aktivno izvršavanje dužnosti i nešto malo entuzijazma i vere, ali se to ne može smatrati preobražajem naravi i ne dokazuje da ljudi poseduju život. To su samo sklonosti i naklonosti ljudi i ništa više.

Da bismo uspeli da shvatimo prirodu ljudi, pored otkrivanja stvari koje ljudi vole u svojoj prirodi, takođe moramo da otkrijemo nekoliko najvažnijih aspekata unutar njihove prirode. Na primer, mišljenja ljudi o stvarima, njihove metode i ciljevi u životu, životne vrednosti i pogledi na život, kao i njihovi stavovi i mišljenja o svemu u vezi sa istinom. To su sve stvari iz dubine ljudske duše, i neposredno su povezane sa preobražajem naravi. Kakav je, dakle, pogled iskvarenog ljudskog roda na život? Može se reći da je ovakav: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. Svi ljudi žive za sebe; prosto rečeno, žive zarad telesnog i žive samo da bi jeli. Na koji se način takva egzistencija razlikuje od života zveri? U takvom načinu života nema nikakve vrednosti, a kamoli smisla. Ono na šta se čovek oslanja da bi živeo u svetu, ono za šta živi i način na koji živi, to je ono što čini čovekov pogled na život – i sve su to suštinske stvari koje se nalaze unutar ljudske prirode. Detaljnom analizom ljudske prirode uvidećeš da se svi opiru Bogu. To su sve đavoli i nema istinski dobrog čoveka. Samo ćeš detaljnim analiziranjem ljudske prirode stvarno upoznati njihovu iskvarenost i ljudsku suštinu i shvatiti kakvi su zapravo ljudi, šta je ono što im zaista nedostaje, čime bi ih trebalo opremiti i kako bi trebalo da prožive ljudsko obličje. Detaljno analizirati ljudsku prirodu nije lako i ne može se postići a da se ne dožive Božje reči ili prava iskustva.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta treba znati o preobražaju naravi”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 560

Kako spoznati sopstvenu prirodu? Od čega je sazdana čovekova priroda? Poznaješ samo čovekove nedostatke, mane, namere, predstave, negativnost i buntovništvo, ali nisi u stanju da otkriješ stvari unutar čovekove prirode. Poznat ti je samo spoljašnji sloj, ali nisi u stanju da otkriješ njeno poreklo; a to ne predstavlja znanje o čovekovoj prirodi. Neki ljudi priznaju svoje nedostatke i negativnosti i kažu: „Razumem svoju prirodu. Vidite, ja priznajem svoju nadmenost. Zar to ne znači da poznajem svoju prirodu?” Nadmenost je deo čovekove prirode, to je tačno. Međutim, nije dovoljno to priznati u teorijskom smislu. Šta znači poznavati sopstvenu prirodu? Kako je možemo spoznati i po kojim aspektima? Kako bi se čovekova priroda konkretno mogla sagledati na osnovu stvari koje on otkriva? Pre svega, čovekova priroda se vidi iz njegovih interesovanja. Na primer, neki ljudi posebno obožavaju poznate i ugledne ličnosti, drugi su ljubitelji pevača i filmskih zvezda, dok neki, pak, mnogo vole da igraju igrice. Iz tih sklonosti vidimo kakva je priroda tih ljudi. Evo prostog primera: nekima je idol neki pevač. U kojoj meri im je taj pevač idol? U toj meri da su opsednuti svakim njegovim pokretom, osmehom i rečju. Imaju fiksaciju na tog pevača i čak slikaju sve što on oblači, pa ga oponašaju. Na kakav problem takvo obožavanje neke ličnosti ukazuje? Ukazuje na to da takva osoba ima samo te neverničke stvari u svom srcu, ukazuje da ona nema istinu, da nema pozitivne stvari, a kamoli Boga u srcu. Sve stvari o kojima ta osoba razmišlja, koje voli i ka kojima stremi su od Sotone. Te stvari zaokupljaju njeno srce i ona se njima prepušta. Da li možete da kažete koja je priroda-suština te osobe? Ako se nešto voli do krajnosti, onda to nešto može da postane nečiji život i obuzme njegovo srce, što u potpunosti dokazuje da je ta osoba idolopoklonik koji ne želi Boga, već voli đavola. Prema tome, može se zaključiti da je u prirodi takve osobe da voli i obožava đavola, da ne voli istinu i da ne želi Boga. Zar nije ispravno na taj način posmatrati nečiju prirodu? Potpuno je ispravno, i čovekovu prirodu bi trebalo analizirati upravo na taj način. Na primer, neki ljudi posebno Pavla uzdižu u idola. Vole da izlaze i drže govore i da rade, da održavaju okupljanja i propovedaju, a vole i da ih ljudi slušaju, uzdižu u idole i da se oko njih vrte. Vole da imaju svoje mesto u srcu drugih i vole da drugi obraćaju pažnju na sliku koju oni stvaraju o sebi.Hajde da iz takvih ispoljavanja detaljno analiziramo njihovu prirodu. Kakva je njihova priroda? Ako zaista pokazuju ta ispoljavanja, onda je to dovoljno da pokaže da su nadmeni i uobraženi, da uopšte ne obožavaju Boga, te da teže visokom statusu i žele da imaju autoritet nad drugima, da ih poseduju i da imaju mesto u njihovom srcu.To je klasična slika Sotone. Aspekti njihove prirode koji se naročito ističu su to što su nadmeni i uobraženi, što ne obožavaju Boga i što nastoje da ih drugi obožavaju. Takva ispoljavanja mogu da vam daju veoma jasnu sliku o njihovoj prirodi. Neki ljudi, na primer, zaista vole da nepošteno iskoriste stvari i u svim situacijama teže tome da zadovolje sopstvene interese. Sve rade na osnovu toga da li im to donosi korist ili ne. Ako im donosi korist, oni to rade; ako za njih nema koristi, oni to ne rade. Iza njihovih postupaka uvek se kriju skrivene namere. Pohvalno govore o svakome ko im je od koristi i zalažu se za svakoga ko im laska. Čak i kada njihovi miljenici imaju probleme, reći će da su ti ljudi ispravni i potrudiće se da ih odbrane i stanu iza njih. Kakva je priroda takvih ljudi? Njihova priroda se potpuno jasno može videti iz takvih ponašanja. Oni u svojim postupcima teže tome da nepošteno iskoriste stvari, stalno i u svakoj situaciji su proračunati i možete biti sigurni da im je priroda koristoljubiva. U svemu što rade gledaju sopstveni interes. Neće podići ni prst osim ako im to nije od koristi. Najsebičniji su od svih ljudi i potpuno su nezasiti. Priroda im se ispoljava kroz ljubav prema profitu i nepostojanjem bilo kakve ljubavi prema istini. Neki muškarci su očarani ženama i uvek se i svuda se vrzmaju oko njih. Lepe žene su predmet naklonosti takvih ljudi i u njihovom srcu one uživaju najviše poštovanje. Spremni su da daju svoj život i žrtvuju sve zarad lepih žena. Žene im ispunjavaju srce. Kakva je priroda tih muškaraca? U prirodi im je da vole lepe žene, da ih obožavaju i da vole rđavost. Oni su rđave i gramzive pijavice, to im je priroda. Zašto to kažem? Zato što su to ispoljavanja gramzivosti koja je postala čovekova priroda. Ta ponašanja nisu tek povremeni prestupi, niti su takvi muškarci tek nešto gori od običnih ljudi; oni su jednostavno postali potpuno zaokupljeni tim stvarima, koje su postale sama njihova priroda i suština. Kroz te stvari se, prema tome, otkriva njihova priroda. Sastojci nečije prirode se stalno otkrivaju. Sve što neko radi, ma šta to bilo, može da otkrije prirodu te osobe. Ljudi imaju sopstvene porive i ciljeve za sve što rade i bilo da se radi o pružanju gostoprimstva, propovedanju jevanđelja ili nekoj drugoj aktivnosti, to može da otkrije delove njihove prirode, a da oni toga nisu svesni, jer je čovekova priroda njihov život i čoveka vodi njegova priroda dok je živ. Čovekova priroda ne otkriva se samo povremeno ili slučajno, već može da u potpunosti predstavlja njegovu suštinu. Sve što izbija iz nečije krvi i mesa pokazuje kakva mu je priroda i kakav mu je život. Neki ljudi vole lepe žene. Drugi vole novac. Nekima je posebno stalo do statusa. Neki posebno vrednuju ugled i lični imidž. Neki posebno vole ili obožavaju idole. A neki ljudi su posebno nadmeni i umišljeni, u srcu nemaju mesta ni za koga i teže statusu, vole da se ističu i da imaju određeni autoritet nad drugima. Postoji široka lepeza različitih priroda. Priroda se razlikuje od čoveka do čoveka, ali su im svima zajednički otpor i izdaja Boga. Po tome su sve te prirode iste.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 561

Sotona je iskvario ceo ljudski rod i u čovekovoj prirodi je da izda Boga. Međutim, među ljudima koje je Sotona iskvario ima onih koji su u stanju da se pokore Božjem delu i prihvate istinu. To su ljudi koji mogu da dobiju istinu ostvare preobražaj naravi. Neki ljudi ne tragaju za istinom i samo rade ono što i ostali. Slušaju i rade šta im se kaže, mogu da se odreknu nekih stvari i da se daju, i mogu da istrpe svaku patnju. Takve osobe imaju malo savesti i razuma i nadaju se da će biti spasene i da će preživeti, ali im se narav ne može promeniti jer ne tragaju za istinom i zadovoljavaju se time da razumeju doktrinu. Ne govore i ne rade rade stvari koje vređaju savest, u stanju su da iskreno obavljaju svoje dužnosti i mogu da prihvate prisan razgovor o istini u vezi sa svakim problemom. Ipak, ne trude se dovoljno kada se radi o istini, zbunjeni su i nikada ne mogu da shvate suštinu istine. Narav im se ne može promeniti. Ako želiš da budeš pročišćen od iskvarenosti i prođeš kroz promenu svoje životne naravi, onda moraš da gajiš ljubav prema istini i budeš u stanju da prihvatiš istinu. Šta znači prihvatiti istinu? Prihvatiti istinu znači da, kakve god iskvarene naravi imao, ili, ma koji ti otrovi crvene aždaje – Sotonini otrovi – bili u prirodi, kada Božje reči razotkriju te stvari, treba da to priznaš i pokoriš se, nemaš drugog izbora i treba da sebe spoznaš u skladu sa Božjim rečima. To znači da budeš u stanju da prihvatiš Božje reči i prihvatiš istinu. Pretpostavimo da, ma šta Bog govorio, ma koliko oštre bile Njegove reči i bez obzira kakve reči On koristio, možeš da ih prihvatiš pod uslovom da je ono što On govori istina i možeš da ih prihvatiš dokle god odgovaraju stvarnosti. Možeš da se pokoriš Božjim rečima bez obzira na to koliko ih duboko razumeš, a čak i ako braća i sestre u zajedništvu razgovaraju o svetlosti prosvećenja Svetog Duha, i dalje si u stanju da to prihvatiš i da se tome pokoriš. Kada takva osoba do određene mere stremi ka istini, ona može da zadobije istinu i ostvari preobražaj svoje naravi. Čak i ako ljudi koji ne vole istinu imaju malo ljudskosti, mogu da učine neke dobre stvari i mogu da ostave stvari i daju se za Boga, oni su smeteni i nisu temeljni kada je reč o istini, pa se njihove život-naravi nikada ne menjaju. Možeš da vidiš da je ljudskost Petra i ostalih učenika bila otprilike ista, ali Petrova istaknuta osobina je bila činjenica da je on posebno stremio ka istini. Bez obzira na to šta je Isus rekao, on je o tome ozbiljno razmišljao, preispitujući sebe kroz te reči i tragajući za Božjim namerama. Isus je pitao: „Simone, sine Jonin, da li Me voliš?” Petar je iskreno odgovorio: „Volim samo Oca koji je na nebesima, ali nisam voleo Gospoda na zemlji.” Kasnije je shvatio, razmišljajući: „Ovo je pogrešno. Bog na zemlji je Bog na nebu. Zar ne postoji samo jedan Bog na nebu i na zemlji? Ako volim samo Boga na nebesima, onda moja ljubav nije praktična. Moram da volim Boga na zemlji i samo će onda moja ljubav biti praktična.” Tako je iz Isusovog pitanja Petar shvatio pravo značenje Božje reči. Nečija kjubav prema Bogu je praktična jedino ako voli ovaploćenog Boga na zemlji. Voleti nejasnog i nevidljivog Boga nije ni realno ni opipljivo, dok je voleti praktičnog, vidljivog Boga je istina. Iz Isusovih reči Petar je zadobio istinu i razumeo Božju nameru. Jasno je da je u svojoj veri u Boga, Petar bio usredsređen na traganje za istinom. Na kraju je zavoleo praktičnog Boga – Boga na zemlji. Petar je posebno bio ozbiljan dok je tragao za istinom. Svaki put kada mu je Isus dao savet, ozbiljno je razmišljao o Njegovim rečima. Možda je razmišljao mesecima, godinu dana ili čak nekoliko godina pre nego što ga je Sveti Duh prosvetio, pa je shvatio suštinu Božjih reči. Petar je tako ušao u istinu i time je njegova životna narav promenjena i obnovljena. Ukoliko čovek ne traga za istinom, nikada je neće razumeti. Možeš da govoriš o rečima i doktrinama deset hiljada puta, ali će to i dalje biti samo reči i doktrine. Neki samo kažu: „Hrist je istina, put i život.” Čak i ako deset hiljada puta ponoviš te reči, svejedno će biti uzaludne, jer ne razumeš njihovo značenje. Zašto se kaže da je Hrist istina, put i život? Da li možeš da obrazložiš svoje iskustveno znanje o tome? Da li si ušao u stvarnost istine, puta i života? Bog je izgovorio Svoje reči tako da ih vi doživite i steknete znanje, ali je beskorisno samo govoriti o rečima i doktrinama. Sebe možeš da upoznaš tek kada si shvatio Božje reči i ušao u njih. Ako ne razumeš Božje reči, onda ne možeš da upoznaš sebe. Bićeš u stanju da raspoznaješ tek kada shvatiš istinu. Ako ne budeš shvatio istinu, nećeš biti u stanju da raspoznaješ. Jasno ćeš sagledati stvari tek kada shvatiš istinu. Ako ne budeš shvatio istinu, nećeš biti u stanju da jasno sagledaš stvari. Spoznaćeš sebe samo ako budeš shvatio istinu. Ako ne budeš shvatio istinu, nećeš moći da spoznaš sebe. Tvoja narav može se promeniti samo kada zadobiješ istinu. Bez istine, tvoja se narav ne može promeniti. Tek kada budeš zadobio istinu, moći ćeš da vršiš službu shodno Božjim namerama. Ako ne stekneš istinu, nećeš moći da vršiš službu shodno Božjim namerama. Tek pošto budeš zadobio istinu, moći ćeš da obožavaš Boga. Ako ne shvataš istinu, čak i ako Ga obožavaš, tvoje obožavanje biće puko izvođenje verskih rituala. Bez istine, nijedan tvoj postupak nije stvarnost. Zadobijanjem istine, sve što radiš ima stvarnost. Sve te stvari zavise od zadobijanja istine iz Božjih reči.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 562

Istinski shvatiti Božje reči nije jednostavna stvar. Nemoj da razmišljaš ovako: „Mogu da tumačim bukvalno značenje Božjih reči i svi kažu da mi je tumačenje pravilno i podržavaju me, što znači da razumem Božje reči.” To nije isto što i razumevanje Božjih reči. Ako si iz Božjih izjava zadobio nešto svetla i stekao neki osećaj o stvarnom značenju Njegovih reči i ako možeš da izraziš koja to namera stoji iza Njegovih reči i kakav će efekat na kraju one postići – ako ti je sve to jasno – može se smatrati da u određenoj meri razumeš Božje reči. Prema tome, razumeti Božje reči nije uopšte jednostavno. Samo zato što umeš da pružiš lepo upakovano, preuveličano objašnjenje bukvalnog značenja Božjih reči, ne znači da ih razumeš. Ma koliko objašnjavao njihovo bukvalno značenje, tvoje objašnjenje se ipak zasniva na ljudskoj mašti i ljudskom načinu razmišljanja. To je beskorisno! Na koji način možeš onda da razumeš Božje reči? Ključ je u potrazi za istinom unutar njih. Samo ćeš na taj način stvarno razumeti Božje reči. Bog nikada ne izgovara prazne reči. Svaka rečenica koju izgovara sadrži pojedinosti koje će sigurno dalje biti otkrivene u Njegovim rečima i koje se mogu izraziti na različite načine. Čovek ne može da dokuči načine na koje Bog izražava istinu. Božje izjave su veoma duboke i nije ih lako dokučiti ljudskim načinom razmišljanja. Ljudi mogu da otkriju skoro celokupno značenje svakog aspekta istine pod uslovom da se potrude. Preostali detalji biće im objašnjeni tokom njihovih kasnijih iskustava kada ih bude prosvetio Sveti Duh. Jedan deo odnosi se na razmišljanje i razumevanje Božjih reči i čitanje istih kako bi se potražilo njihovo konkretno značenje. Drugi deo je razumevanje značenja Božjih reči iskustvenim putem i dobijanjem prosvećenja od Svetog Duha. Stalnim napredovanjem u ova dva aspekta, na kraju ćeš uspeti da shvatiš Božju reč. Ako je tumačiš samo na bukvalnom, tekstualnom nivou ili samo sopstvenim razmišljanjem i uobraziljom, onda čak i ako je budeš objašnjavao sa kitnjastim ukrasima, svejedno nećeš stvarno razumeti istinu. Sve će se i dalje zasnivati na ljudskom razmišljanju i mašti i neće biti stečeno prosvećenjem Svetog Duha. Ljudi obično tumače Božje reči prema sopstvenim predstavama i mašti i desi se i da pogrešno i van konteksta protumače Božje reči, zbog čega će pogrešno razumeti Boga i suditi Mu, što je problematično. Prema tome, istina se prvenstveno stiče razumevanjem Božjih reči i prosvećenjem Svetog Duha. Ako si u stanju da razumeš i objasniš bukvalno značenje Božje reči, to ne znači da si stekao istinu. Ako bi razumevanje bukvalnog značenja Božjih reči značilo da si shvatio istinu, onda bi ti bilo potrebno samo nešto obrazovanja i znanja, i čemu onda potreba za prosvećenjem Svetog Duha? Da li je Božje delo nešto što ljudski um može da shvati? Prema tome, razumevanje istine ne zasniva se na ljudskim predstavama ili mašti. Potrebno ti je prosvećenje, prosvetljenje i usmeravanje od strane Svetog Duha da bi posedovao stvarno iskustveno znanje. To je proces razumevanja i sticanja istine, ali i neophodan uslov.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 563

Kakvo je vaše shvatanje ljudske prirode? Najvažnije je razaznati je sa aspekta čovekovog shvatanja sveta, pogleda na život i njegovih vrednosti. Svi oni koji su od đavola žive za sebe. Njihovi pogledi na život i slogani uglavnom potiču od Sotoninih izreka, kao što su „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo” i slične zablude. Reči izgovorene od strane tih đavoljih careva, velikih ličnosti i filozofa postale su sâm čovekov život. Posebno je većina reči Konfučija, koga Kinezi smatraju „mudracem”, postala čovekov život. Tu su i čuvene izreke budizma i taoizma, i klasične izreke koje su razne poznate ličnosti često ponavljale. Sve su to sažeci Sotoninih filozofija i Sotonine prirode, ali i najbolje ilustracije i objašnjenja Sotonine prirode. Svi ti otrovi koji su usađeni u ljudsko srce potiču od Sotone i nijedan od njih ne dolazi od Boga. Takve đavolske reči takođe su u potpunoj suprotnosti sa Božjom reči. Potpuno je jasno da stvarnost svih pozitivnih stvari dolazi od Boga, a sve negativne stvari koje truju čoveka su od Sotone. Prema tome, moguće je razaznati nečiju prirodu i spoznati kome ta osoba pripada iz njenih pogleda na život i njene vrednosti. Sotona kvari ljude kroz obrazovanje i oblikovanje od strane državnih vlasti, kao i od strane onih slavnih i velikih. Njihove đavolske reči postale su čovekov život i priroda. „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” dobro je poznata sotonska izreka koja se uvukla u svakoga i postala je njegov život. Postoje i druge reči iz filozofija za ovozemaljsko ophođenje nalik ovima. Sotona koristi tradicionalnu kulturu svakog naroda da obrazuje, zaluđuje i kvari ljude, zbog čega ljudski rod upada u beskrajni ponor uništenja, a na kraju Bog uništava ljude jer služe Sotoni i opiru se Bogu. Neki ljudi su decenijama služili društvu kao javni službenici. Zamislite da ih upitamo sledeće: „S obzirom na to da si uspeo da postaneš službenik i imaš tako glatku karijeru, koje su to glavne poznate izreke pomoću kojih si to postigao?” Možda će reći: „Jedino što ja razumem jeste sledeće: ’Službenici ne otežavaju onima koji ih časte, a ko ne zna da laska ništa ne završi.’” Oslanjali su se na tu sotonsku filozofiju da bi postali službenici. Zar te reči ne predstavljaju prirodu takvih ljudi? Pribegavanje beskrupuloznim sredstvima radi dobijanja položaja postalo je njihova priroda. Njihov cilj je da budu službenici koji se ističu i ostvaruju vrtoglavi uspon. Postoje mnogi drugi Sotonini otrovi u životu, postupcima i vladanju ljudi. Na primer, njihove filozofije za ovozemaljsko ophođenje, njihove taktike za obavljanje stvari i njihove maksime ispunjene su otrovima velike crvene aždaje i sve to potiče od Sotone. Dakle, sve što prožima kosti i krv ljudsku potiče od Sotone. Svi ti službenici, oni koji imaju moć i koji su ostvareni poseduju sopstvene putanje i tajne za uspeh. Zar te tajne savršeno ne predstavljaju njihovu prirodu? Sposobni su za obavljanje velikih poduhvata u svetu i niko ne može da prozre spletke i intrige koje se nalaze u pozadini. Ovo ukazuje na to koliko je samo podmukla i zlonamerna njihova priroda. Sotona je duboko iskvario ljudski rod. Sotonin otrov teče kroz svačiju krv i može se reći da je čovekova priroda iskvarena, rđava, neprijateljska i u suprotnosti sa Bogom, ispunjena Sotoninim filozofijama i otrovima i u njima utopljena. Ona je u potpunosti postala priroda i suština Sotone. Zbog toga se ljudi opiru Bogu i neprijateljski su nastrojeni prema Njemu. Ljudi lako mogu da upoznaju sebe ako je njihovu prirodu moguće raščlaniti na ovaj način.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 564

Ključ introspekcije i samospoznaje je u sledećem: što više osećaš da si u nekim oblastima obavio dobar posao ili uradio pravu stvar, i što više misliš da možeš da udovoljiš Božjim namerama ili da si u stanju da se u određenim oblastima hvališ, tim je vrednije spoznati sebe u tim oblastima i po njima vredi dublje kopati da bi se uočilo koje nečistoće postoje u tebi, kao i one stvari koje ne mogu da udovolje Božjim namerama. Uzmimo Pavla za primer. Pavle je bio izuzetno obrazovan, mnogo je propatio dok je propovedao i radio, a mnogi su posebno njega obožavali. Zbog toga je, nakon što je obavio mnogo posla, pretpostavljao da je za njega već izdvojen venac. To ga je navodilo da ide sve dalje pogrešnim putem, da bi ga na kraju Bog kaznio. Da je u to vreme razmislio o sebi i raščlanio sebe, ne bi izgovorio te nadmene reči koje su bile lišene razuma. Tokom svog vremena propovedanja jevanđelja, Pavle se samo usredsredio na obavljanje rada i nije stremio ka istini. Iz Pavlovih poslanica se može videti da on nikada nije tražio niti sakupljao reči koje je izgovorio Gospod Isus, niti je u svojim poslanicama prenosio reči koje je izgovorio Gospod Isus. Očigledno, Pavle nikada nije razmišljao o sebi na osnovu reči Gospoda Isusa, niti je video dragocenost reči Gospoda Isusa, pa je teško reći kakvo je istinsko znanje Pavle imao o Gospodu Isusu. Pavle je samo mislio da razume Bibliju i verovao je samo u sopstvene predstave i uobrazilje. Mislio je da, sve dok ima neke dobre primene i pokazuje neka dobra ponašanja, može da zadobije Božje odobravanje i da će ga Bog nagraditi. Kao rezultat toga, krenuo je putem služenja Bogu, dok Mu se istovremeno suprotstavljao. Ipak, u proteklih dve hiljade godina, vernicima u Gospoda nedostajalo je raspoznavanje u vezi s njim. Nisu znali ko je Pavle niti su poznavali put kojim je išao. Samo zato što su njegove poslanice zabeležene u Bibliji, ljudi su uvek obožavali Pavla, postavljali ga kao cilj svog stremljenja i smatrali ga idolom na koga se treba ugledati i kakvim treba težiti da postanu. Kao rezultat toga, svi oni koji obožavaju i oponašaju Pavla krenuli su putem antihrista. Pavlov slučaj služi kao upozorenje svakom pripadniku Božjeg izabranog naroda. Naročito kada mi koji sledimo Boga možemo da patimo i platimo cenu u našim dužnostima i u našem služenju Bogu, i tako osećamo da smo posvećeni i da smo ljudi koji vole Boga – u takvim trenucima, trebalo bi još više da razmišljamo o sebi i da razumemo sebe u vezi s putem kojim idemo, što je veoma neophodno. To je zato što ćeš utvrditi da su stvari koje smatraš svojim dobrim stranama i stvari za koje misliš da si ih uradio na pravi način ispravne i nećeš sumnjati u njih, razmišljati o njima, niti raščlanjivati da li u njima ima ičega što se suprotstavlja Bogu. Na primer, postoje ljudi koji veruju da su izuzetno dobrodušni. Nikada ne mrze niti povređuju druge i uvek priskaču u pomoć bratu ili sestri čija je porodica u nevolji, kako njihov problem ne bi ostao nerešen. Puni su dobre volje i čine sve što je u njihovoj moći da pomognu svakome kome mogu. Ipak, oni se nikada ne usredsređuju na primenu istine i ne postižu život-ulazak. Šta je ishod takve sklonosti da se pomaže? Ometaju sopstveni život.No ipak su sasvim zadovoljni sobom, i izuzetno zadovoljni svime što su uradili. Štaviše, veoma su ponosni na to, veruju da u svemu što su učinili nema ničega što se protivi istini, da će to zasigurno udovoljiti Božjim namerama, i da su istinski vernici u Boga. Svoju prirodnu dobru volju vide kao kapital i uzimaju je zdravo za gotovo kao istinu. U stvarnosti, sve što rade je ljudsko dobro. Oni uopšte ne primenjuju istinu, jer se to što rade odvija pred čovekom, a ne pred Bogom, a još manje praktično postupaju u skladu s Božjim zahtevima i istinom. Zato su sva njihova dela uzaludna. Ništa od onoga što rade nije primena istine niti Božjih reči, a kamoli poštovanje Njegove volje; naprotiv, oni koriste ljudsku dobru volju i lepo ponašanje da pomognu drugima. Ukratko, oni ne traže Božje namere u svemu što čine, niti postupaju u skladu s Njegovim zahtevima. Bog ne odobrava takvo lepo ponašanje čoveka; prema Bogu, to treba osuditi, i to ne zaslužuje da ga On upamti.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se spoznajom sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 565

Ključ za postizanje promene u naravi jeste spoznati sopstvenu prirodu, a to se mora činiti u skladu sa Božjim razotkrivanjem. Samo u rečima Božjim čovek može da spozna svoju odvratnu prirodu, razne Sotonine otrove koji se u njoj nalaze, svoju glupost i neznanje, kao i krhke i negativne elemente u svojoj prirodi. Nakon što temeljno spoznaš te stvari i zaista budeš u stanju da mrziš sebe, da se pobuniš protiv tela, da istraješ u primeni reči Božjih, da istraješ u stremljenju ka istini dok obavljaš svoju dužnost kako bi postigao promenu naravi, i postaneš neko ko zaista voli Boga, krenuo si putem Petrovim. Bez blagodati Božje ili prosvećenja i usmeravanja od Svetog Duha, bilo bi teško ići ovim putem, jer bez istine, ljudi ne mogu da se pobune protiv sebe samih. Ići Petrovim putem usavršavanja prvenstveno zavisi od odlučnosti, vere i oslanjanja na Boga. Štaviše, čovek mora da se pokori delu Svetog Duha i da se ni u čemu nikada ne udalji od reči Božjih. To su ključni aspekti koji se nikada ne smeju prekršiti. Tokom svojih iskustava, veoma je teško spoznati sebe, i bez dela Svetog Duha, neće biti nikakvih rezultata. Da bi išao putem Petrovim, čovek mora da se usredsredi na spoznaju sebe i na preobražaj svoje naravi. Pavlov put nije bio put stremljenja ka životu niti usredsređivanja na samospoznaju, već put sa posebnim fokusom na obavljanju posla i na impozantnosti i prestižu obavljenog posla. Njegova namera je bila da svoj rad i patnju zameni za Božje blagoslove i nagrade. Ta namera je bila pogrešna. Pavle se nije usredsredio na život, niti je pridavao ikakav značaj preobražaju svoje naravi. Usredsredio se samo na nagrade. Cilj kojem je težio bio je pogrešan; prirodno, onda, i put kojim je išao takođe je bio pogrešan. To je bilo uzrokovano njegovom nadmenom i uobraženom prirodom. Jasno je da Pavle nije posedovao ni trunku istine, niti je imao imalo savesti ni razuma. Spašavajući i menjajući ljude, Bog prvenstveno menja njihove naravi. Svrha reči Božjih je da dovedu do preobražaja u ljudskim naravima, i da omoguće ljudima da Ga spoznaju i da Mu se pokore, i da budu u stanju da Ga obožavaju na normalan način. To je svrha reči i dela Božjih. Pavlov način stremljenja direktno je išao protiv i bio u sukobu sa namerama Božjim. Bio im je potpuno suprotan. Međutim, Petrov način stremljenja bio je u potpunosti u skladu sa namerama Božjim. Petar se usredsredio na život i na promene u naravi, što je upravo ono što Bog želi da ostvari u ljudima Svojim delom. Stoga je Petrov put bio blagosloven i odobren od Boga, dok je Pavlov put bio upravo onaj koji je Bog prezirao i prokleo, jer je bio protivan Njegovim namerama. Da bi išao putem Petrovim, čovek mora da poznaje namere Božje. Tačno razumevanje o tome koji put treba slediti može imati samo ako je zaista u stanju da u potpunosti razume namere Božje kroz Njegove reči – što znači da razume šta Bog želi da postigne u čoveku i, na kraju, kakve rezultate On želi da ostvari. Ako ne razumeš u potpunosti Petrov put i samo želiš da ga slediš, nećeš moći da kreneš njime. Drugim rečima, možda znaš mnogo doktrina, ali na kraju nećeš moći da uđeš u stvarnost. Čak i ako je tvoj ulazak donekle površan, nećeš moći da postigneš ikakve stvarne rezultate.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 566

Većina ljudi ima veoma površno razumevanje o sebi. Oni uopšte ne poznaju jasno stvari unutar svoje prirode. Imaju znanje samo o nekoliko iskvarenih stanja koja ispoljavaju, o stvarima koje su skloni da čine, ili o manama koje imaju, i to ih navodi da misle da poznaju sebe. Ako se zatim pridržavaju nekoliko pravila, postaraju se da ne prave greške u određenim oblastima i pođe im za rukom da izbegnu činjenje određenih prestupa, počinju da misle da poseduju stvarnost u svojoj veri u Boga i pretpostavljaju da će biti spaseni. To nije ništa drugo do ljudske uobrazilje. Ako se pridržavaš tih stvari, da li ćeš zaista moći da se uzdržiš od prestupa? Da li ćeš zaista postići promenu u svojoj naravi? Da li ćeš zaista proživeti obličje ljudskog bića? Da li ćeš zaista moći da udovoljiš Bogu? Nipošto. To je sigurno. Ljudi moraju da imaju visoko merilo u svojoj veri u Boga: moraju da zadobiju istinu i prođu kroz neke promene u svojoj život-naravi. To prvo zahteva da se ljudi potrude da spoznaju sebe. Ako je čovekovo znanje o sebi previše plitko, to uopšte neće rešiti nikakve probleme, i njegova život-narav se nipošto neće promeniti. Moraš duboko da spoznaš sebe. To znači da poznaješ svoju prirodu, i da znaš koje elemente ona sadrži, odakle te stvari potiču i odakle dolaze. Štaviše, da li si zaista u stanju da mrziš te stvari? Da li si video svoju ružnu dušu i svoju opaku prirodu? Ako zaista uvidiš istinu o sebi, mrzećeš sebe. Kada mrziš sebe i zatim pokušaš da sprovedeš reči Božje u delo, moći ćeš da se pobuniš protiv tela i stekneš snagu da primenjuješ istinu, i više se neće činiti da je to borba. Zašto mnogi ljudi postupaju u skladu sa svojim telesnim sklonostima? Zato što smatraju sebe prilično dobrima, i osećaju da su njihovi postupci sasvim prikladni i opravdani, bez ikakvih mana, pa čak i potpuno ispravni, i tako postupaju samouvereno. Kada zaista spoznaju kakva je njihova priroda – koliko je ružna, odvratna i jadna – prestaće da imaju tako visoko mišljenje o sebi i da budu tako nadmeni, i više se neće osećati tako zadovoljni sobom. Pomisliće: „Moram da primenjujem neke reči Božje čvrsto stojeći na zemlji. Ne budem li to uradio, neću zadovoljiti merilo ljudskosti, i stideću se da živim u prisustvu Božjem.” Zaista će sebe videti kao male i zaista beznačajne. U tom trenutku, postaće im lako da primenjuju istinu, i izgledaće donekle onako kako bi čovek trebalo da izgleda. Tek kada čovek zaista mrzi sebe, u stanju je da se pobuni protiv tela. Ako ne mrzi sebe, neće moći da se pobuni protiv tela. Istinski mrzeti sebe nije jednostavna stvar. To zahteva da čovek razume neke istine: kao prvo, mora da poseduje znanje o sopstvenoj prirodi. Drugo, mora da uvidi da je siromašan i jadan, da je izuzetno mali i beznačajan, i mora da vidi svoju jadnu, prljavu dušu. Kada u potpunosti uvidi ono što zaista jeste – kada se taj rezultat postigne – on zaista stiče spoznaju o sebi, i može se reći da je njegova spoznaja o sebi potpuno tačna. Tek u tom trenutku može da mrzi sebe, čak i da proklinje sebe, istinski osećajući da su ljudi toliko duboko iskvareni od Sotone da su lišeni svakog ljudskog obličja. Jednog dana, ako se zaista suoči sa pretnjom smrću, pomisliće: „Ovo je pravedna kazna Božja. Bog je zaista pravedan. Zaslužujem da umrem!” U tom trenutku, neće izražavati svoje pritužbe, a kamoli se žaliti na Boga – jednostavno će osećati da je krajnje siromašan, jadan, prljav i iskvaren, i da bi trebalo da budu eliminisani i uništeni od Boga, i osećaće da duša poput njihove nije podobna da živi na zemlji. Stoga se neće žaliti na Boga niti Mu se opirati, a kamoli Ga izdati. Ali ako ne poznaju sebe, pa i dalje smatraju sebe prilično dobrima, onda će, kada se približi pretnja smrću, pomisliti: „Veoma sam dobro postupao u svojoj veri. Tako sam naporno stremio ka istini, toliko sam žrtvovao i toliko sam patio, ali na kraju, bog me pušta da umrem. Ne znam gde je pravednost božja. Zašto dopušta da umrem? Ako čak i neko poput mene mora da umre, ko može biti spasen? Nije li sa čitavim ljudskim rodom svršeno?” Prvo, imaće predstave o Bogu. Drugo, žaliće se na Njega i neće imati nimalo pokornosti. Oni su baš kao Pavle, koji nije poznavao sebe, čak ni kada je bio na samrti. Kada ih stigne kazna Božja, biće već prekasno.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 567

Konkretno, hodati Petrovim putem u svojoj veri znači hodati putem potrage za istinom; to je ujedno put istinskog upoznavanja sebe i promene sopstvene naravi. Jedino će hodanjem Petrovim putem čovek zakoračiti na put usavršavanja od strane Boga. Treba tačno znati tačno na koji način treba hodati Petrovim putem i kako to sprovesti u praksi. Pre svega, moraju se po strani ostaviti sopstvene namere, nedolična stremljenja, pa čak i porodica i sve povezano sa sopstvenim telom. Mora se biti svesrdno posvećen, odnosno, čovek se mora potpuno posvetiti Božjoj reči, usredsrediti na jedenje i pijenje Božjih reči, koncentrisati na potragu za istinom i Božje želje u Njegovim rečima i u svemu pokušati dokučiti Božje namere. To je ključni i najosnovniji način primene. To je ono što je Petar uradio pošto je video Isusa i jedino takvom primenom se mogu postići najbolji rezultati. Svesrdna posvećenost Božjoj reči pre svega podrazumeva da se traži istina i Božje želje u Njegovim rečima, da se bude usmeren na to da se dokuče Božje namere i da se razume i dobije više istine iz Božjih reči. Kada je čitao Božje reči, Petar nije bio usredsređen na razumevanje doktrina, a kamoli na sticanje teološkog znanja. Umesto toga, usredsredio se na razumevanje istine i dokučivanje Božjih namera, kao i na sticanje znanja o Božjoj naravi i divoti. Petar je takođe pokušavao da iz Božjih reči spozna razna iskvarena stanja čoveka, čovekovu priroda-suštinu i stvarne čovekove nedostatke. Samo na taj način je mogao s lakoćom da ispuni Božje zahteve kako bi Mu udovoljio. Petar je imao tako mnogo ispravnih primena kada je reč o Božjim rečima. To je bilo najviše u skladu sa Božjim namerama i najbolji način da neko sarađuje dok živi Božje delo. Dok je prolazio stotine kušnji koje mu je Bog slao, Petar je strogo procenjivao sebe u odnosu na svaku reč Božjeg suda i razotkrivanja čoveka i u odnosu na svaku reč Njegovih zahteva čoveku, ispitivao sebe i težio tome da precizno dokuči značenje Božjih reči. Ozbiljno je razmišljao o svemu što mu je Isus kazivao, čvrsto pamteći svaku reč. Ovaj pristup je dao veoma dobre rezultate. Postupajući na taj način, uspeo je da spozna sebe putem Božjih reči i ne samo da je spoznao razna čovekova iskvarena stanja i nedostatke, već je takođe spoznao čovekovu suštinu i prirodu. Ovo znači istinski spoznati sebe. Zahvaljujući Božjim rečima, Petar je, u jednom pogledu, dostigao istinsku spoznaju sebe, a u drugom pogledu, uvideo pravednu narav koju je Bog izrazio, ono što Bog ima i što jeste, Božje namere za Njegovo delo i Božje zahteve prema čovečanstvu. Zahvaljujući tim rečima je uspeo da istinski spozna Boga. Spoznao je Božju narav i Njegovu suštinu; spoznao je i shvatio ono što Bog ima i što jeste, kao i Božju divotu i Božje zahteve za čoveka. Iako se Bog u to vreme nije obraćao onoliko često kao danas, Petar je ipak ostvario rezultate po tim pitanjima. To je bilo nešto retko i dragoceno. Petar je prošao stotine kušnji; nije propatio uzalud. Ne samo da je uspeo da spozna sebe zahvaljujući Božjim rečima i delu, već je spoznao i Boga. Pored toga, u Božjim rečima posebno je obratio pažnju na Božje zahteve prema čoveku i aspekte u kojima bi čovek trebalo da udovolji Bogu da bi bio u skladu sa Njegovim namerama, i uspeo je da uloži veliki trud po tim pitanjima i postigne potpunu jasnoću. To je bilo izuzetno korisno u pogledu njegovog život-ulaska. Ma o kom aspektu Božjih reči da se radilo, sve dok su te reči mogle da služe kao život i predstavljale istinu, Petar ih je utisnuo u svoje srce, gde bi o njima često razmišljao i razumeo ih. Pošto je čuo Isusove reči, mogao je da ih utisne u srce, što pokazuje da je bio posebno usredsređen na Božje reči, i na kraju je stvarno postigao rezultate. Drugim rečima, uspeo je da vešto primenjuje Božje reči, verodostojno primenjuje istinu i postupa u skladu sa Božjim namerama, da radi stvari u potpunosti shodno Božjim željama i odustane od svog ličnog mišljenja i svojih maštanja. Na taj način je Petar ušao u stvarnost Božjih reči. Petrova služba bila je u skladu sa Božjim namerama prvenstveno zato što je to uradio.

Ako neko može da udovolji Bogu dok obavlja svoju dužnost, ako je principijelan u svojim rečima i postupcima i ako ulazi u stvarnost u svim aspektima istine, onda se radi o osobi koju je Bog usavršio. Može se reći da su na toj osobi Božje delo i reči u potpunosti postigli svoj efekat: Božje reči su postale njen život i zadobila je istinu te je u stanju da živi u skladu sa Božjim rečima. Posle toga, priroda njenog ljudskog tela, odnosno izvorni temelj njenog postojanja, raspašće se i urušiti. Tek pošto ljudima Božje reči postanu život, moći će da postanu novi ljudi. Ako Božje reči postanu život ljudi, ukoliko vizija Božjeg dela, ukoliko Njegova otkrivenja i zahtevi čovečanstvu i standardi za ljudski život čije ispunjenje Bog zahteva od ljudi postanu njihov život, ako ljudi žive po tim rečima i istinama, onda su usavršeni Božjom reči. Ti ljudi se ponovo rađaju i kroz Božje reči postaju novi ljudi. To je put kojim je Petar tragao za istinom. To je put usavršavanja. Petra su usavršile Božje reči, dobio je život kroz reči Božje, istina izražena od Boga postala je njegov život i tek tada je on postao čovek koji je zadobio istinu.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 568

Pre nego što čovek doživi Božje delo i shvati istinu, njega obuzima Sotonina priroda i njime iznutra gospodari. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni status? Zašto si pod tolikim uticajem svojih osećanja? Zašto voliš te nepravedne i te zle stvari? U čemu je osnova toga što ti se takve stvari dopadaju? Odakle potiču te stvari? Zašto ih voliš i prihvataš? Do sada ste svi vi shvatili: glavni razlog je u tome što su Sotonini otrovi prisutni u čoveku. Dakle, šta su Sotonini otrovi? Kako se oni mogu izraziti? Na primer, ako pitaš: „Kako bi čovek trebalo da živi? Za šta bi čovek trebalo da živi?”, svi će odgovoriti: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.” Samo tom jednom jedinom rečenicom iskazuje se sâm koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremio, čovek to zapravo radi za sebe – i tako čovek živi za sebe. „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda u potpunosti je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod je živeo prema tom Sotoninom otrovu, sve do dana današnjeg. Sve što Sotona čini je zarad sopstvenih želja, ambicija i ciljeva. Želi da prevaziđe Boga, da se oslobodi od Boga i preuzme kontrolu nad svim stvarima koje je Bog stvorio. Danas je ljude u toj meri iskvario Sotona: svi imaju sotonsku prirodu, svi su skloni tome da poreknu Boga i suprotstave Mu se i žele da preuzmu sudbinu u svoje ruke i nastoje da se usprotive Božjim orkestracijama i uređenjima. Njihove ambicije i želje su već potpuno iste kao Sotonine. Prema tome, čovekova priroda je Sotonina priroda. Zapravo, mnoga gesla i aforizmi kojih se ljudi drže predstavljaju ljudsku prirodu i odražavaju čovekovu iskvarenu suštinu. Stvari koje ljudi biraju odražavaju ono što sami najviše vole, i te stvari predstavljaju njihovu narav i težnje. U svakoj reči koju čovek izgovori i u svemu što radi, ma koliko prikriveno, to prikrivanje ne može da sakrije njegovu prirodu. Na primer, fariseji su obično prilično dobro propovedali, ali kada su čuli propovedi i istine koje je izrazio Isus, umesto da ih prihvate, oni su ih osudili. Na ovaj način je otkrivena priroda-suština fariseja – da budu odbojni prema istini i da je mrze. Neki ljudi su leporečivi i vešto se prikrivaju, ali nakon što se sa njima određeno vreme druže, oni otkrivaju da su ti ljudi po prirodi izuzetno lažljivi i da nisu nimalo pošteni. Posle dužeg druženja sa tim ljudima, oni otkrivaju njihovu priroda-suštinu. Na kraju dolaze do sledećeg zaključka: ti ljudi nikada ne govore ni reč istine i lažljivi su. Ova konstatacija predstavlja prirodu tih ljudi i najbolja je slika i dokaz njihove priroda-suštine. Njihova filozofija za ovozemaljsko ophođenje je da nikom ne govore istinu, kao i da ne veruju nikome. Sotonska priroda čoveka sadrži mnoštvo Sotoninih filozofija i otrova. Ponekad ih ti sâm nisi svestan. Ako ne razumeš istinu, nisi u stanju da raspoznaš Sotonine naravi. A ipak, ti živiš po Sotoninim naravima svakog minuta svakog dana, i misliš da je to sasvim ispravno i razumno, i da nije nimalo pogrešno. To je dovoljno da pokaže da kad živiš po Sotoninim filozofijama, živiš po Sotoninim naravima, i da su Sotonine filozofije i naravi postale tvoja priroda. Prečesto ljudi žive po Sotoninim filozofijama, ali i dalje misle da je to prilično dobro, i nemaju nimalo osećaja kajanja. Zašto je to tako? Zato što ljudi ne razumeju istinu. Stoga, oni neprestano otkrivaju svoju sotonsku prirodu na svakom koraku, i neprestano žive po Sotoninim filozofijama na svakom koraku. Sotonina priroda je čovekov život, i to je čovekova priroda-suština.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 569

Sada donekle raspoznajete iskvarene naravi koje otkrivate. Kada budete jasno videli koje ste iskvarene naravi još uvek skloni da otkrivate u običnim okolnostima i koje ćete stvari, koje nisu u skladu s istinom, verovatno i dalje činiti, čišćenje vaših iskvarenih naravi biće lako. Zašto, u mnogim stvarima, ljudi ne mogu sebe da kontrolišu? Zato što su u svakom trenutku, u svakom pogledu, pod kontrolom svojih iskvarenih naravi, što ih sputava i remeti u svemu. Kad je sve kako treba i kad nisu posrnuli niti postali negativni, neki ljudi nepogrešivo osećaju da poseduju rast, i ne mare kad vide da se neka zla osoba, lažni vođa ili antihrist razotkrije ili eliminiše. Oni će se čak ovako hvalisati pred svima: „Svi drugi mogu da posrnu, ali ne ja. Svi drugi mogu da ne vole Boga, ali ne ja.” Oni misle da u svakoj situaciji i u svim okolnostima mogu biti postojani u svom svedočenju. Ipak, na kraju dolazi dan kad bivaju kušani, pa se žale na Boga i gunđaju protiv Njega. Zar to nije neuspeh, zar to nije spoticanje? Ništa ljude ne otkriva kao kušnje. Bog pažljivo proučava dubinu ljudskog srca i zato se ljudi nikad ne smeju hvalisati. Čime god da se budu hvalili, na tome će se, pre ili kasnije, jednog dana saplesti. Kada vide kako drugi, u određenim okolnostima, posrću i doživljavaju neuspeh, oni tome ne pridaju nikakav značaj, pa čak pomisle da oni sami ne mogu doživeti neuspeh, da će moći da ostanu postojani – ali i oni na kraju posrnu i dožive neuspeh u tim istim okolnostima. Kako je to uopšte moguće? To je zato što ljudi ne razumeju u potpunosti sopstvenu priroda-suštinu; njihovo razumevanje problema vezanih za vlastitu priroda-suštinu nedovoljno je duboko i za njih je veliki napor da istinu sprovedu u delo. Na primer, neki ljudi su vrlo lažljivi i nečasni u svojim rečima i delima, ali, ako ih pitaš u kom smislu je njihova narav najviše iskvarena, reći će: „Ja sam malo lažljiv”. Oni kažu samo da su malo lažljivi, ali ne kažu da je sama njihova priroda lažljiva i ne kažu da su oni lažljive osobe. Njihovo poznavanje sopstvenog iskvarenog stanja nije tako duboko, niti na njega gledaju kao na nešto toliko ozbiljno i temeljno kao što drugi čine. Iz perspektive drugih ljudi, ova osoba je toliko lažljiva i nepoštena, u svemu što govori ima prevare i njene reči i postupci nikad nisu časni. Međutim, ta osoba nije u stanju da sebe spozna tako duboko. Čak i kada imaju neko znanje, ono je samo površno. Kad god govore i delaju, otkrivaju neki deo svoje prirode, ali oni toga nisu svesni. Oni veruju da njihovo takvo postupanje nije otkrivanje iskvarenosti; oni misle da su istinu već sproveli u delo – ali, za posmatrače, ova osoba ostaje veoma nepoštena i lažljiva, a njene reči i postupci ostaju duboko nepošteni. Tačnije, ljudi vrlo površno razumeju sopstvenu prirodu i velika je razlika između toga i Božjih reči koje im sude i razotkrivaju ih. Ne greši Bog u tome šta razotkriva, već ljudima nedostaje dovoljno duboko razumevanje sopstvene prirode. Ljudi nemaju osnovno ili suštinsko razumevanje samih sebe; umesto toga, koncentrišu se i energiju posvećuju tome da spoznaju svoje postupke i ono što se spolja otkriva. Čak i kada ljudi mogu povremeno da kažu nešto malo o sopstvenoj samospoznaji, to nije naročito duboko. Niko nikad nije za sebe mislio da je ovakva ili onakva vrsta osobe ili da imaju određenu prirodu jer su uradili ili otkrili određene stvari. Bog je razotkrio čovekovu prirodu i suštinu, a ono što ljudi razumeju jeste da je način na koji oni postupaju i govore pun mana i nedostataka; sledstveno tome, za njih je relativno teško da istinu sprovedu u delo. Ljudi misle da su njihove greške tek trenutne pojave koje se nepažnjom otkrivaju, a ne otkrovenja njihove prirode. Kad ljudi tako razmišljaju, vrlo im je teško da sami sebe istinski spoznaju i vrlo im je teško, takođe, da istinu shvate i da je upražnjavaju. Zbog toga što ne znaju istinu i nisu žedni istine, kad istinu sprovode u delo, rade to površno, samo prateći propise. Ljudi ne vide svoju prirodu kao vrlo lošu, i veruju da nisu toliko loši da bi se zahtevalo da propadnu ili kažnjeni. Ali, prema Božjim standardima, ljudska iskvarenost preduboko seže; ljudi su još uvek daleko od ispunjenja standarda za spasenje jer poseduju tek poneke pristupe koji, spolja gledano, ne narušavaju istinu. Zapravo, ljudi ne upražnjavaju istinu i ne pokoravaju se Bogu.

Promene u ljudskom ponašanju i postupcima ne podrazumevaju i promenu njihove prirode. To je tako jer promene u postupanju ne mogu suštinski promeniti kakvi su ljudi izvorno, a još manje mogu izmeniti njihovu prirodu. Tek kad ljudi shvate istinu, kad steknu saznanje o sopstvenoj priroda-suštini i kad budu sposobni da istinu sprovedu u delo, tek onda će njihovo delanje biti dovoljno duboko, a ne samo puko poštovanje određenog skupa pravila. Način na koji ljudi danas upražnjavaju istinu još uvek nije dostigao standard i na taj način se ne može u potpunosti dosegnuti sve ono što istina zahteva. Ljudi upražnjavaju samo deo istine, i samo onda kad se nađu u određenim situacijama i okolnostima, u stanju su da malo istine sprovedu u delo; nisu u svim situacijama i okolnostima sposobni da istinu sprovedu u delo. Kad je, u određenom trenutku, osoba srećna i u dobrom stanju ili, kad razgovora sa drugima i u svom srcu nalazi put praktičnog delovanja, ta osoba je privremeno sposobna da čini neke stvari koje su u skladu sa istinom. Ali, kad su ljudi okruženi negativnim osobama koje ne streme ka istini i pod njihovim su uticajem, oni u svom srcu gube taj put i nisu u stanju da upražnjavaju istinu. Time otkrivaju da je njihov rast veoma mali i da još uvek ne razumeju istinu u potpunosti. Ima i pojedinaca koji su, kad ih upućuju i vode pravi ljudi, u stanju da istinu sprovedu u delo; međutim, ako ih lažni starešina ili antihrist navode na pogrešan put ili ometaju, ne samo da neće biti sposobni da upražnjavanju istinu, već mogu biti i zavedeni da postanu sledbenici ovih ljudi. Ovim ljudima i dalje preti opasnost, zar ne? Ovi ljudi, sa ovakvim rastom, ne mogu nikako biti u stanju da upražnjavaju istinu po svim pitanjima i u svim situacijama. Čak i kad upražnjavaju istinu, to je samo onda kad su u dobrom raspoloženju ili kad ih neko vodi; bez prave osobe da ih povede, ponekad su u stanju da prekrše istinu i da odstupe od Božje reči. A zašto je to tako? To je stoga što si upoznao samo nekoliko svojih stanja, nemaš saznanja o svojoj priroda-suštini i tek treba da stekneš takav rast da možeš da se pobuniš protiv telesnog i da upražnjavaš istinu; takav kakav si nemaš kontrolu nad onim što ćeš raditi u budućnosti u budućnosti i ne možeš garantovati da ćeš biti sposoban da stojiš čvrsto u svim okolnostima ili pred iskušenjem. Ima trenutaka kad je tvoje stanje takvo da istinu možeš da sprovedeš u delo i izgleda da si se malo promenio, ali ipak, u drugačijim okolnostima, ti si nesposoban da istinu sprovedeš u delo. To je nešto što ne možeš da kontrolišeš. Ponekad možeš istinu da sprovedeš u delo, a ponekad ne možeš. Jednog trenutka razumeš, drugog si zbunjen. Ovog trenutka ne radiš ništa loše, ali uskoro možda hoćeš. To dokazuje da iskvarenost još uvek postoji u tebi i, ako ne budeš u stanju da sebe zaista upoznaš, ovo se neće lako rešiti. Ako ne možeš da stekneš podrobno razumevanje sopstvene iskvarene naravi i ako, na kraju, budeš u stanju da činiš stvari protivne Bogu, onda si u opasnosti. Ako si u stanju da sagledaš svoju prirodu i mrziš je, onda ćeš biti u stanju da se kontrolišeš, da se pobuniš protiv samog sebe i da sprovedeš istinu u delo.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 570

Cilj jasne besede o istini jeste da se ljudima omogući da razumeju i primenjuju istinu i da postignu promene u svojim naravima. Cilj nije naprosto u tome da se unese svetlost i malo sreće u njihova srca kad jednom shvate istinu. Ako razumeš istinu, ali je ne primenjuješ, onda se gubi značaj besede o istini i njenog razumevanja. U čemu je problem kad ljudi razumeju istinu, ali je ne sprovode u delo? To je dokaz da oni ne vole istinu, da u svom srcu ne prihvataju istinu, u kom slučaju će propustiti Božje blagoslove i priliku za spasenje. Kad je reč o tome da li su ljudi u stanju da postignu spasenje, ključno je da li su u stanju da prihvate i primenjuju istinu. Ako sprovedeš u delo istine koje razumeš, dobićeš prosvećenje, prosvetljenje i vođstvo Svetog Duha, i moći ćeš da uđeš u istina-stvarnost, da postigneš dublje razumevanje istine i na kraju zadobiješ istinu i Božje spasenje. Neki ljudi nisu u stanju da primenjuju istinu i uvek se žale da ih Sveti Duh ne prosvećuje niti prosvetljuje, da im Bog ne daje snagu. To je pogrešno; to je pogrešno razumevanje Boga. Prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha izgrađeni su na temelju ljudske saradnje. Ljudi moraju da imaju iskreno srce i da budu voljni da primenjuju istinu, i bez obzira na to da li je njihovo razumevanje duboko ili površno, moraju biti u stanju da istinu sprovode u delo. Tek tada će ih Sveti Duh prosvetiti i prosvetliti. Ako ljudi razumeju istinu, ali je ne sprovode u delo, i samo čekaju da Sveti Duh deluje i primora ih na to, zar nisu izuzetno pasivni? Bog nikada nikoga ne primorava ni na šta. Ako ljudi razumeju istinu, ali nisu voljni da je sprovode u delo, to pokazuje da ne vole istinu, ili da je njihovo stanje nenormalno i da ih nešto u tome sprečava. Ali ako su ljudi u stanju da se mole Bogu, i Bog će delovati; prava briga je ako nisu voljni da primenjuju istinu i takođe se ne mole Bogu, jer tada Sveti Duh nema načina da u njima deluje. Zapravo, bez obzira na to kakvu teškoću ljudi imaju, ona se uvek može rešiti; ključno je da li su u stanju da postupaju u skladu sa istinom ili to nisu. U ovom trenutku, problemi iskvarenosti u vama nisu rak, nisu neizlečive bolesti. Ako možete da rešite da primenjujete istinu, primićete delo Svetog Duha, i biće moguće da se te iskvarene naravi promene. Sve zavisi od toga da li ti možeš da rešiš da primenjuješ istinu – to je ključno. Ako ti primenjuješ istinu i ideš putem stremljenja ka istini, tada ćeš moći da primiš delo Svetog Duha i sigurno ćeš moći da budeš spasen. Ako je put kojim ideš pogrešan, tada ćeš izgubiti delo Svetog Duha; jedan pogrešan korak vodiće ka drugom, i sve će za tebe biti gotovo, i bez obzira na to koliko godina nastaviš da veruješ, nećeš moći da postigneš spasenje. Na primer, kad rade, neki ljudi nikada ne razmišljaju o tome kako da rade na način koji koristi delu Božje kuće i koji je u skladu s Božjim namerama. Kao rezultat toga, čine mnoge stvari koje su sebične i podle, navlače na sebe Božje gnušanje i mržnju, i tako bivaju otkriveni i eliminisani. Ako su ljudi u stanju da u svim stvarima traže istinu i da postupaju u skladu sa istinom, tada su već stupili na pravi put vere u Boga, i tako imaju nadu da postanu neko ko je u skladu s Božjim namerama. Neki ljudi razumeju istinu, ali je ne sprovode u delo. Umesto toga, veruju da istina nije ništa posebno i da nije u stanju da reši problem njihove sopstvene volje i iskvarenih naravi. Zar takvi ljudi nisu zaista smešni? Zar nisu krajnje apsurdni? Zar ne misle za sebe da su veoma pametni? Ako su ljudi u stanju da postupaju u skladu sa istinom, tada se njihove iskvarene naravi mogu promeniti. Ako su njihova vera i služenje Bogu u skladu s njihovom prirodnom ličnošću, tada niko od njih neće moći da postigne promene u svojim naravima. Postoje neki ljudi koji provode ceo dan gušeći se u teskobi koju su izazvali sopstvenim pogrešnim izborima. Iako su im istine lako dostupne, oni ih ne istražuju niti pokušavaju da ih sprovedu u delo, već istrajavaju u tome da izaberu sopstveni put. Kakav apsurdan način postupanja! Oni zaista ne znaju kako da uživaju u blagoslovima koje imaju; rođeni su da pate. Primenjivanje istine je tako jednostavno; sve se svodi na to da li je primenjuješ ili ne. Ako si ti neko ko ima odlučnost da primenjuje istinu, tada će tvoja negativnost, slabost i iskvarena narav postepeno biti rešeni i promenjeni; to zavisi od toga da li tvoje srce voli istinu, da li si u stanju da prihvatiš istinu, da li možeš ili ne možeš da patiš i platiš cenu da bi zadobio istinu. Ako zaista voliš istinu, moći ćeš da istrpiš svakojaku bol da bi je zadobio – bez obzira na to da li to znači da će te ljudi klevetati, osuđivati ili odbacivati, sve to treba da podneseš sa strpljenjem i tolerancijom. Bog će te štititi i blagosloviti, On te neće napustiti niti ignorisati – to je neupitno. Ako se moliš Bogu s bogobojažljivim srcem, oslanjaš se na Boga i gledaš ka Bogu, neće postojati teškoća koju ne možeš prebroditi. Možda imaš iskvarenu narav i možda činiš prestupe, ali ako imaš bogobojažljivo srce i ako oprezno ideš putem stremljenja ka istini, tada ćeš nesumnjivo moći da ostaneš postojan, i Bog će te nesumnjivo voditi i štititi.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 571

Ako želiš uspešno da razumeš istinu, ključno je da znaš kako da jedeš i piješ Božje reči. Ako premalo čitaš Božje reči, ne čitaš ih iskreno i ne razmišljaš o njima srcem, tad nećeš moći da razumeš istinu. Jedino ćeš biti u stanju da razumeš delić doktrine, dok će ti Božje namere i Božje svrhe u Njegovim rečima biti teško da razumeš. Ako ne razumeš ciljeve i rezultate koje Božje reči žele da postignu, ako ne razumeš šta Njegove reči teže da postignu i usavrše kod čoveka, onda to dokazuje da još uvek ne shvataš istinu. Zašto Bog govori to što govori? Zašto govori takvim tonom? Zašto je toliko ozbiljan i iskren u svakoj reči koju izgovara? Zašto bira određene reči? Znaš li? Ako ne možeš zasigurno da kažeš, to znači da ne razumeš Božje namere ili Njegove svrhe. Ako ne razumeš kontekst Njegovih reči, kako onda možeš da razumeš i primenjuješ istinu? Da bi stekao istinu, moraš prvo da razumeš šta Bog misli sa svakom rečju koju izgovara, a nakon shvatanja tih reči, da ih primeniš u praksi, da proživiš Božje reči u sebi i da one postanu tvoja stvarnost. Na taj način ćeš ući u istina-stvarnost. Tek kad u potpunosti razumeš Božje reči, možeš zaista da shvatiš istinu. Nakon što uspeš da razumeš tek nekoliko reči ili doktrina, pomisliš da razumeš istinu i da poseduješ stvarnost. To je samoobmana. Ti čak ne razumeš ni zašto Bog traži od ljudi da primenjuju istinu. To dokazuje da ne razumeš Božje namere i da i dalje ne razumeš istinu. Zapravo, Bog ovo zahteva od ljudi da bi ih pročistio i spasao, da bi ljudi mogli da odbace svoje iskvarene naravi i da postanu oni koji se pokoravaju Bogu i poznaju Ga. To je cilj koji Bog želi da postigne tražeći od ljudi da primenjuju istinu.

Bog izražava istinu ljudima koji vole istinu, žedni su istine i traže istinu. Što se tiče onih koje brinu reči i doktrine i koji vole da drže duge, pompezne govore, oni nikad neće steći istinu; oni se zavaravaju. Njihovo viđenje istine i Božjih reči je pogrešno. Krive vrat da pročitaju uspravan natpis – njihovo gledište je potpuno pogrešno. Neki ljudi više vole da proučavaju Božje reči. Oni uvek uče kako Božje reči govore o odredištu ili o sticanju blagoslova. Njih najviše zanimaju takve reči. Ako Božje reči ne odgovaraju njihovim predstavama i ne udovoljavaju njihovoj želji za blagoslovima, postaće negativni, neće više tragati za istinom i neće želeti da se daju za Boga. To pokazuje da njih ne zanima istina. Rezultat toga je da oni nisu iskreni po pitanju istine; oni su jedino sposobni da prihvate istinu koja odgovara njihovim predstavama i uobraziljama. Iako takvi ljudi izgaraju u svojoj veri u Boga i na svaki način pokušavaju da učine neke dobre stvari i da sebe predstave u dobrom svetlu, sve to čine samo da bi u budućnosti imali dobro odredište. Uprkos činjenici da se oni angažuju i u životu crkve, i da jedu i piju Božje reči, oni neće primeniti istinu niti će je steći. Postoje neki koji jedu i piju Božje reči, ali sve to otaljavaju. Oni misle da su stekli istinu samo time što su razumeli nekoliko reči i doktrina. Kakve su oni budale! Božja reč je istina. Međutim, čovek neće nužno razumeti i steći istinu nakon što pročita Božje reči. Ako ne uspeš da stekneš istinu time što jedeš i piješ Božje reči, onda ćeš jedino steći reči i doktrine. Ako ne znaš kako da istinu sprovedeš u delo niti kako da postupaš u skladu sa načelima, onda ostaješ bez istina-stvarnosti. Možeš ti često da čitaš Božje reči, ali posle toga nećeš uspeti da razumeš Božje namere i steći ćeš samo neke reči i doktrine. Kako treba jesti i piti Božje reči da bi se razumela istina? Pre svega, treba da shvatiš da Božja reč nije tako direktna; Božja reč je izuzetno duboka. Čak i samo jedna rečenica Božjih reči zahteva čitav život da bi se iskusila. Bez nekoliko godina iskustva, kako uopšte možeš da razumeš reč Božju? Ako, dok čitaš Božje reči, ne razumeš Božje namere, ne razumeš svrhe Njegovih reči, njihovo poreklo i željeni uticaj, kao ni ono što one žele da postignu, da li onda znači da si razumeo istinu? Možda si pročitao Božje reči mnogo puta i možda mnogo odlomaka umeš da izgovoriš napamet, ali ne možeš da sprovedeš istinu u delo i uopšte se nisi promenio, a tvoj odnos sa Bogom je, kao i uvek, otuđen i na distanci. Kad naiđeš na nešto što nije u skladu sa tvojim predstavama, nastavljaš da sumnjaš u Njega; ne razumeš Ga, već se raspravljaš sa Njim, gajiš predstave o Njemu i nesporazume u vezi s Njim, opireš Mu se i čak huliš na Njega. Kakva je to narav? Ta narav je nadmena i ima odbojnost prema istini. Kako ljudi koji su nadmeni i koji osećaju toliku odbojnost prema istini mogu istinu da prihvate i sprovedu je u delo? Takvi ljudi apsolutno nikad neće moći da steknu ni istinu ni Boga.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 572

Rečeno je da će „onaj ko do kraja sledi zasigurno biti spasen”, ali da li je to lako sprovesti u delo? Nije lako, i mnogi od onih koje velika crvena aždaja lovi i progoni suviše su prestrašeni i plaše se da slede Boga. Zašto su ti ljudi posrnuli? Zato što su lišeni iskrene vere. Neki su u stanju da prihvate istinu, mole se Bogu, oslanjaju se na Boga i postojano trpe kušnje i stradanja, dok drugi naprosto ne mogu da slede do kraja. Tokom kušnji i stradanja, oni će u nekom trenutku posrnuti i izgubiti svoje svedočanstvo, nakon čega više neće moći da se usprave i nastave dalje. Sve stvari koje ti se svakodnevno dešavaju, bilo velike ili male, koje ti mogu uzdrmati rešenost, zaokupiti srce ili te ograničiti u obavljanju dužnosti i u daljem napretku, zahtevaju marljiv tretman, i te stvari treba pažljivo da ispitaš i da tražiš istinu. Sve su to problemi koje morate da rešavate u hodu. Kad naiđu na poteškoće, neki ljudi postaju negativni, žale se, odustaju od svog posla i nisu u stanju da se posle svakog neuspeha usprave na noge. Sve su to budale koje ne vole istinu i koje istinu ne bi zadobile ni kad bi sav svoj život posvetile veri. Kako bi takve budale uopšte i mogle da slede do kraja? Ako te ista stvar zadesi deset puta, a ti iz toga ništa ne zadobiješ, znači da si jedna osrednja i beskorisna osoba. Tragači za istinom su pronicljivi ljudi i ljudi pravog kova, koji imaju duhovno razumevanje; ako bi ih jedna te ista stvar zadesila deset puta, oni bi u možda osam, od tih deset slučajeva, mogli da zadobiju izvesno prosvećenje, da izvuku neku pouku, da razumeju neku istinu i da ostvare određeni napredak. Kad, međutim, neka stvar deset puta zadesi nekakvu budalu – koja nema duhovno razumevanje – ona iz toga nijednom neće izvući nikakvu korist, nijedanput se zbog toga neće promeniti, niti će ijednom spoznati svoje ruglo, usled čega će za nju sve biti svršeno. Budala posrće kad god joj se nešto desi, a nakon svakog posrtanja treba joj neko da je podrži i nagovori je da ustane; bez tuđe podrške i nagovaranja, ne može da se uspravi, te joj stoga, svaki put kad je nešto zadesi, preti opasnost od posrtanja i poniženja. Zar to onda nije njen kraj? Ima li ikakvog drugog osnova da tako beskorisni ljudi budu spaseni? Spasenje ljudi od strane Boga podrazumeva spasenje onih koji vole istinu, spasenje onog njihovog dela koji poseduje volju i odlučnost, onih ljudi koji u svom srcu žude za istinom i pravdom. Odlučnost neke osobe predstavlja onaj deo njenog srca koji žudi za pravdom, dobrotom i istinom, deo koji poseduje savest. Bog spasava taj deo i kroz njega menja njihove iskvarene naravi, kako bi ti ljudi mogli da razumeju i da zadobiju istinu, kako bi njihova iskvarenost mogla da bude očišćena, a njihova život-narav preobražena. Ako u sebi nemaš ništa od toga, tebi nema spasa. Ako u tebi nema ljubavi prema istini ni želje za pravdom i svetlošću, ako, kad god se suočiš sa zlim stvarima, nemaš ni volje da ih se oslobodiš niti rešenosti da istrpiš nedaće, ako ti je, povrh toga, savest otupela, ako ti je ujedno otupela i sposobnost prihvatanja istine, te stoga ne opažaš ni istinu ni događaje koji se oko tebe odigravaju, ako si u svim stvarima nerazborit, ako u onome što ti se dešava ne znaš da tragaš za istinom kako bi došao do rešenja i ako si stalno negativan, ti onda nipošto nećeš moći da budeš spasen. Takva osoba ne poseduje ništa što bi moglo da je preporuči, ništa što bi vredelo podvrgnuti Božjem delovanju. Savest joj je otupela, a um joj je zamagljen; takva osoba ne voli istinu, niti duboko u srcu čezne za pravdom. Ma koliko jasno ili razgovetno Bog objašnjavao istinu, to kod nje ne izaziva ni najmanju reakciju, baš kao da joj je srce već mrtvo. Zar za nju nije sve svršeno? Baš kao što je čoveka koji samo što nije umro moguće spasti veštačkim disanjem, ali ako je već umro i duša ga je napustila, to neće imati efekta. Ako neka osoba ustukne kad god se suoči s problemima i poteškoćama, ako nastoji da ih izbegne, ako uopšte ne traga za istinom, već odluči da postane negativna i aljkava u svom poslu, ona time razotkriva svoje pravo lice. Takvi ljudi ne poseduju nikakvo iskustveno svedočanstvo. Naprosto su lezilebovići, smeće, beskorisni su u Božjoj kući i osuđeni su na potpunu propast. Samo oni koji traže istinu radi rešavanja problema jesu ljudi sa rastom, i jedino oni mogu postojano da svedoče. Kad naiđeš na probleme i poteškoće, moraš se s njima suočiti hladne glave, moraš se pravilno odnositi prema njima i moraš doneti odluku. Treba da naučiš da istinu koristiš za rešavanje problema. Bez obzira na to da li su istine koje obično razumeš temeljne ili plitke, treba da ih iskoristiš. Istine nisu samo reči koje izgovaraš kad ti se nešto desi, niti se one izričito koriste radi rešavanja problema drugih ljudi; umesto toga, treba da ih koristiš zarad rešavanja vlastitih problema i poteškoća. To je najvažnije. Tek kad rešiš vlastite probleme, moći ćeš da rešavaš probleme drugih ljudi. Zašto se za Petra kaže da je voćka? Zato što u njemu ima vrednih stvari, stvari vrednih usavršavanja. Tražio je istinu u svim stvarima, bio je odlučan i imao jaku volju; bio je razuman, spreman da trpi nedaće i svim srcem je voleo istinu; kad bi ga nešto zadesilo, nije dopuštao da to bude uzalud i mogao je da iz svega izvuče pouku. Sve su to velike prednosti. Ako ne poseduješ ništa od tih prednosti, to znači da si u nevolji. Neće ti biti lako da zadobiješ istinu i da budeš spasen. Ako ne poseduješ iskustvo ili ne znaš kako da ga stekneš, nećeš moći da rešavaš poteškoće drugih ljudi. Zato što nisi u stanju da Božje reči doživljavaš i sprovodiš ih u delo, ti ne znaš šta da činiš kad te nešto zadesi, uznemiriš se i brizneš u plač kad god se suočiš sa problemima, postaješ negativan i bežiš čim pretrpiš neki sitan neuspeh i nesposoban si da se ispravno odnosiš prema njima. Za tebe je zbog toga nemoguće da zadobiješ život-ulazak. A kako da se, bez život-ulaska, staraš o drugima? Da bi mogao da se staraš o životima drugih ljudi, moraš jasno razgovarati o istini i biti u stanju da drugim ljudima jasno saopštiš načela primene za rešavanje problema. Ljudima koji poseduju srce i duh dovoljno je sasvim malo toga reći, i oni će razumeti. Nije, međutim, dovoljno razumeti tek ponešto od istine. Ljudi takođe moraju posedovati put i načela primene. Jedino to će im pomoći da istinu sprovode u delo. Čak i ako imaju duhovno razumevanje, i ako im je dovoljno svega nekoliko reči da bi ih razumeli, za njih neće biti život-ulaska ukoliko istinu ne sprovode u delo. Ako ne mogu da prihvate istinu, za njih je sve svršeno i nikada neće moći da zakorače u istina-stvarnosti. Neke ljude možeš čak i držati za ruku dok ih podučavaš, i oni će tom prilikom delovati kao da razumeju, ali će, čim ih pustiš, opet postati zbunjeni. To naprosto nisu ljudi koji imaju duhovno razumevanje. Ako si, kad naiđeš na bilo kakav problem, negativan i slab, ako nemaš nikakvo svedočanstvo i ako ne daješ svoj doprinos kad je u pitanju ono što ljudi treba da rade i ono u čemu bi ljudi trebalo da daju svoj doprinos, to je dokaz da ne nosiš Boga u srcu i da nisi osoba koja voli istinu. Ostavljajući po strani to kako delo Svetog Duha pokreće ljude, samim doživljavanjem Božjeg dela tokom toliko godina i slušanjem tolikih istina, pored toga što imaju malo savesti i obuzdavaju se snagom volje, ljudi bi barem trebalo da budu u stanju da ispune minimalni standard da ih ne grize savest i ne bi trebalo da budu tako obamrli i slabi kao što su sada. Naprosto je nezamislivo da su u ovakvom stanju. Možda ste se tokom ovih proteklih nekoliko godina samo provlačili, uopšte ne stremeći ka istini niti ostvarujući bilo kakav napredak. Kako biste inače i dalje mogli biti tako obamrli i tupi? To je u potpunosti zbog toga što ste budalasti i neuki i što ne tragate za istinom niti je prihvatate, pa ne možete kriviti nikog drugog. Istina nije prema nekim ljudima pristrasna, a prema drugima ne. Kako možeš da se promeniš ako istinu ne prihvataš i ako ne tražiš istinu da bi rešavao probleme? Neki ljudi smatraju da im je kov previše loš i da nemaju sposobnost razumevanja, te stoga donose sudove o sebi. Oni osećaju da bez obzira na to koliko streme ka istini, neće moći da ispune Božje zahteve i da su, koliko god se trudili, jednostavno takvi. Stalno su negativni. Kao rezultat toga, čak ni nakon tolikih godina vere u Boga, nijednu istinu nisu zadobili. Bez ulaganja napora u stremljenje ka istini, kažeš da ti je kov previše loš, dižeš ruke od sebe i stalno živiš u negativnom stanju. Ishod je u tome da ne razumeš istinu koju bi trebalo da razumeš niti primenjuješ istinu koju si sposoban da primenjuješ – zar nisi ti taj koji sâm sebe sputava? Stalno govoriš kako ti je kov loš i nedovoljan – zar to nije izvrdavanje i bežanje od odgovornosti? Ako možeš da podneseš patnju, da platiš cenu i zadobiješ delo Svetog Duha, onda ćeš sigurno moći da razumeš određene istine i da uđeš u neke stvarnosti. Ako se ne uzdaš u Boga i ne oslanjaš se na Njega, ako si digao ruke od sebe a da nisi uložio nikakav napor niti platio cenu, i ako si se naprosto predao, onda si beskoristan i nemaš ni trunke savesti ni razuma. Bez obzira na tvoj kov, sve dok imaš imalo savesti i razuma, treba marljivo da ispunjavaš svoju dužnost i ispuniš svoju misiju. Biti dezerter je čin gnusnog buntovništva; kada čovek izda Boga, to je nepopravljivo. Stremljenje ka istini zahteva čvrstu volju, a ljudi koji su previše krhki i imaju previše negativnosti u sebi neće postići ništa. Neće moći da veruju u Boga do kraja, a još je manje nade da će zadobiti istinu i postići promenu naravi. Samo oni koji streme ka istini i imaju rešenost mogu je zadobiti i biti usavršeni od Boga.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 573

Ima dosta ljudi koji, čim postanu previše zauzeti obavljanjem dužnosti, prestaju da doživljavaju i ne mogu da održe normalno stanje, što ih dovodi do toga da neprestano traže okupljanje i da o istini razgovaraju u zajedništvu. O čemu se ovde radi? Oni ne razumeju istinu i nisu na pravi način postavili temelje za istiniti put. Takve ljude pokreće revnost u obavljanju svoje dužnosti i oni ne mogu dugo da ustraju. Kad ljudi ne razumeju istinu, ni u čemu što rade nema načela. Ako im se poveri da nešto učine, oni zabrljaju, nemarni su, ne tragaju za načelima i nema pokornosti u njihovom srcu – što dokazuje da ne vole istinu i da nisu u stanju da dožive Božje delo. Šta god da radiš, prvo treba da razumeš zašto to radiš, koja te namera pokreće, kakav značaj ima to što ti to radiš, kakva je priroda te stvari, te da li je ona pozitivna ili negativna. Sa svim ovim pitanjima moraš da budeš načisto; to je neophodno kako bi mogao da postupaš u skladu s načelima. Ako radiš nešto što se računa kao obavljanje tvoje dužnosti, onda treba da razmisliš: „Kako treba da postupim da bih ispunio ovu dužnost i obavio je bez površnosti?” U toj stvari treba da se moliš i da se približiš Bogu. Svrha molitve Bogu je u tome da se traga za istinom, putem primene, Božjom željom i za tim kako da se udovolji Bogu – svrha je da se postigne taj rezultat. Prakse molitve Bogu, približavanja Bogu i čitanja Božjih reči nisu upražnjavanje verskih rituala ili površnih radnji. One se obavljaju u svrhu traganja za Božjim namerama, a zatim praktičnog postupanja u skladu sa istinom. Ako pre nego što nešto uradiš uvek kažeš „hvala Bogu” i deluješ veoma duhovno i sposobno da prozreš stvari, ali, kad dođe vreme da se dela, i dalje slediš svoju volju bez ikakvog traganja za istinom, onda to tvoje „hvala Bogu” nije ništa više od obične mantre. To je lažna duhovnost. Kad obavljaš svoju dužnost, uvek treba da razmišljaš: „Kako treba da obavim ovu dužnost? Šta je Božja želja? Koji su Božji zahtevi?” Moliti se Bogu i približavati se Bogu da bi tragao za istinom i načelima za svoje postupke, tragati u svom srcu za onim što je Božja želja i ni u čemu što radiš ne odstupati od Božjih reči ili istina-načela – jedino to ukazuje na to da istinski veruješ u Boga. Te stvari ne mogu da rade oni koji ne vole istinu. Mnogo je ljudi koji, šta god da rade, ne tragaju za istina-načelima, već umesto toga uvek postupaju u skladu sa sopstvenim idejama. O stvarima razmišljaju u veoma jednostavnim okvirima i nikad ne razmatraju kako da postupaju u skladu sa Božjim zahtevima niti kako da postupaju da bi mogli da udovolje Bogu. Kad stvari obavljaju, oni jedino znaju da tvrdoglavo slede sopstvenu volju. U srcu takvih ljudi uopšte ne postoji mesto za Boga, niti im je srce i najmanje bogobojažljivo. Neki ljudi kažu: „Molim se Bogu samo kad naiđem na poteškoće, ali ne osećam da to ima ikakvog efekta. Zato se kad naiđem na uobičajene stvari Bogu ne molim jer od toga nema koristi.” Boga nipošto nema u srcu takvih ljudi. Šta god da rade u običnim vremenima, oni ne tragaju za istinom. Samo slede svoje ideje. Pa, postoje li onda načela u njihovim postupcima? Sasvim sigurno ne postoje. Oni sve vide pojednostavljeno. Čak i kad ljudi besede o istina-načelima, oni ih neće prihvatiti. Zato što u njihovim postupcima nikada nije bilo nikakvih načela, a u njihovom srcu nema mesta za Boga, već jedino za njih same. Oni osećaju da su njihove ideje dobre, da to nisu ideje činjenja zla ili suprotstavljanja istini. Smatraju da je postupanje u skladu sa sopstvenim idejama primenjivanje istine i da je to pokoravanje Bogu. U stvarnosti, oni se Bogu ne mole istinski i u stvarima na koje nailaze ne tragaju za istinom, već umesto toga postupaju u skladu sa sopstvenom voljom i idejama. Oni svoju dužnost ne obavljaju u skladu sa Božjim zahtevima, nemaju bogopokorno srce, a još manje imaju želju da udovolje Bogu. To je najveća greška koju ljudi prave u svom praktičnom postupanju. Ako u Boga veruješ, a On nije u tvom srcu, zar Boga ne obmanjuješ? I kakve rezultate takva vera može da donese? Šta od nje možeš tačno da zadobiješ? U čemu je smisao takve vere?

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 574

Kada učiniš nešto što se ne dopada Bogu i što krši istina-načela, kako da se preispitaš i da pokušaš da spoznaš sebe? Pre nego što si to učinio, jesi li Mu se molio? Jesi li se ikada zapitao: „Da li je to u skladu s istinom? Kako bi Bog gledao na taj čin kad bi Mu on bio predočen? Da li bi bio srećan ili ozlojeđen kad bi to znao? Da li bi On taj čin mrzeo ili bi ga se gnušao?” Nisi ga potražio, zar ne? Čak i kad bi te drugi opominjali, ti bi i dalje mislio da to nije ništa strašno, da ne kršiš nikakva načela i da ne činiš greh. Kao rezultat toga, uvredio bi narav Božju i izazvao Njegov gnev, čak i doveo do toga da te On mrzi. Ovo je posledica ljudskog buntovništva. Stoga bi trebalo da tražiš istinu u svemu. Ovo moraš slediti. Ukoliko predano pristupiš Bogu i moliš se unapred, a zatim potražiš istinu u skladu sa Božjim rečima, nećeš pogrešiti. Može se dogoditi da odstupiš od sprovođenja istine u delo, ali to je teško izbeći, i ispravno ćeš postupati nakon što stekneš neko iskustvo. Međutim, ako znaš kako treba postupati u skladu s istinom, ali to ipak ne primenjuješ, problem je u tome što ne voliš istinu. Oni koji ne vole istinu nikada je neće tražiti, bez obzira na to šta im se sve može dogoditi. Samo oni koji vole istinu poseduju bogobojažljiva srca, pa čak i kad se dogode stvari koje ne razumeju, oni su u stanju da traže istinu. Kada ne možeš da dokučiš Božje namere i ne znaš kako praktično da postupaš, onda bi trebalo da potražiš zajedništvo sa onima koji razumeju istinu. Ako ne možeš da nađeš one koji razumeju istinu, pronađi nekoliko ljudi koji poseduju čisto razumevanje i molite se Bogu zajedno, jednodušno i istomisleno, tražite od Boga, iščekujte Božje vreme, i čekajte da vam Bog otvori put. Dokle god svi čeznete za istinom, tražite istinu, i u zajedništvu razgovarate o istini, može doći trenutak kada će neko od vas smisliti dobro rešenje. Ako se svi složite da je rešenje prikladno i da je to odgovarajući put, onda bi to moglo biti zahvaljujući prosvećenju i prosvetljenju Svetog Duha. Ako zatim nastavite da razgovarate kako biste pronašli jasniji put praktičnog delovanja, to će sigurno biti u skladu s istina-načelima. Ako u sopstvenom postupanju otkriješ da je tvoj način praktičnog delovanja još uvek pomalo neprikladan, moraš ga brzo ispraviti. Ukoliko je greška mala, Bog te neće osuditi jer su tvoje namere ispravne i ti praktično postupaš u skladu s istinom. Jednostavno si malo zbunjen oko načela i napravio si grešku u primeni, što nije neoprostivo. Međutim, većina ljudi, kada nešto rade, rade to na osnovu svojih zamisli. Oni ne koriste Božje reči kao osnovu za razmišljanje o tome kako da praktično postupe u skladu sa istinom ili kako da steknu Božje odobravanje. Umesto toga, oni samo razmišljaju o sopstvenoj koristi, o tome kako da nateraju druge da se ugledaju na njih i da im se dive. Oni deluju samo na osnovu sopstvenih ideja i čisto da bi udovoljili sebi, što je problematično. Takvi ljudi nikada neće delovati u skladu s istinom, pa će ih se Bog uvek gnušati. Ako si zaista neko ko poseduje savest i razboritost, onda bi, šta god da se desi, trebalo da možeš da dođeš pred Boga da se moliš i tražiš, trebalo bi da budeš u stanju da ozbiljno preispitaš motive i nečistost svojih dela, da možeš da odrediš šta je prema Božjim rečima i prema onome što Bog traži od tebe prikladno činiti, i da stalno premeravaš i razmišljaš o tome koja dela su ugodna Bogu, kojih dela se Bog gnuša i koja dela zaslužuju Božje odobravanje. Ovim se pitanjima neprestano moraš vraćati sve dok ih jasno ne razumeš. Ako znaš da imaš sopstvene motive za nešto što si učinio, onda moraš razmisliti o tome koji su to motivi, da li da udovoljiš sebi ili da udovoljiš Bogu, da li je tako nešto korisno za tebe ili za Božji izabrani narod i koje su posledice toga… Ako u svojim molitvama tragaš i više razmišljaš na ovaj način, ako postavljaš sebi više pitanja da bi tragao za istinom, onda će odstupanja u tvojim delima biti sve manja i manja. Samo ljudi koji na ovaj način mogu da traže istinu vode računa o Božjim namerama i boje se Boga, jer oni tragaju u skladu sa zahtevima Božjih reči i sa pokornim srcem, pa će zaključci do kojih dođu ovakvim traganjem biti usaglašeni sa istina-načelima.

Ako vernikova dela nisu u dodiru sa istinom, onda je on isto što i nevernik. To je tip osobe u čijem srcu nema Boga i koja se od Boga udaljava. Takve osobe su poput najamnika koji u Božijoj kući obavi neke uzgredne poslove za svog gospodara, primi za to malu nadoknadu i ode. To jednostavno nije osoba koja veruje u Boga. Kada radiš nešto, prva stvar koju treba da razmotriš i kojoj treba da stremiš jeste kako da zadobiješ Božje priznanje; to bi trebalo da bude načelo i svrha tvog delovanja. Razlog zašto treba da utvrdiš da li je to što radiš u skladu s istinom je taj da, ako to jeste u skladu s istinom, onda je svakako usaglašeno i sa Božjim namerama. To ne znači da je na tebi da procenjuješ je li nešto ispravno ili pogrešno, da li se slaže sa uverenjem svih ostalih, niti da li je u skladu sa tvojim sopstvenim željama; tačnije, ti treba da utvrdiš da li je to što radiš u skladu s istinom i da li koristi radu i interesima crkve ili ne. Ako sve ovo uzmeš u razmatranje, sve ćeš se bolje usklađivati sa Božjim namerama u svom delovanju. Ako ove aspekte ne uzmeš u razmatranje u svojim postupcima, već se osloniš samo na svoju volju, onda je zagarantovano da ćeš raditi pogrešno, jer volja čoveka nije istina i, naravno, u neskladu je sa Bogom. Ako želiš da te Bog prizna, onda moraš da postupaš u skladu sa istinom, a ne u skladu sa sopstvenom voljom. Neki se ljudi bave određenim privatnim stvarima u ime obavljanja svojih dužnosti. Njihova braća i sestre smatraće da je to neprikladno i zameraće im zbog toga, ali takvi ljudi ne prihvataju krivicu. Oni smatraju da je to lična stvar koja ne uključuje crkveni rad, finansije ili ljude, i koja nije zlodelo. Prema tome, ljudi ne bi trebalo da se mešaju. Može ti izgledati da su neke stvari privatne, te da ne uključuju nikakvo načelo niti istinu. Međutim, ako se sagleda to što si uradio, bio si veoma sebičan. Ti nisi vodio računa o radu crkve, o interesima Božje kuće, niti o tome da li bi se to svidelo Bogu; razmišljao si samo o sopstvenoj koristi. Ovo već obuhvata kako ispravnost svetaca tako i ljudskost čoveka. Iako ono što si radio nije obuhvatalo interese crkve, niti istinu, to što se, dok tvrdiš da obavljaš svoju dužnost, zapravo baviš privatnim stvarima nije u skladu sa istinom. Bez obzira na to šta radiš, koliko bilo veliko ili malo, te da li je to tvoja dužnost u Božjoj porodici ili tvoja privatna stvar, moraš razmotriti da li je to što radiš usaglašeno sa Božjim namerama, kao i da li je to nešto što bi čovek sa ljudskošću trebalo da radi. Ako tako tražiš istinu u svemu što radiš, onda si osoba koja zaista veruje u Boga. Ako se ovako ozbiljno odnosiš prema svakoj stvari i prema svakoj istini, onda ćeš moći da ostvariš promene u svojoj naravi. Ima onih koji misle: „Sasvim je dovoljno da postupam prema istini u obavljanju svoje dužnosti. Međutim, kad obavljam svoje privatne stvari, nije me briga šta istina ima da kaže – uradiću šta hoću, uradiću šta god je potrebno da bih ostvario korist.” U ovim rečima se vidi da oni nisu ljubitelji istine. Njihova dela ne slede načela. Učiniće sve što je od koristi njima samima, bez razmišljanja o tome kako će to uticati na Božju kuću. Kao posledica toga, kada učine nešto, Bog nije prisutan u njima, nesrećni su i uznemireni, i ne znaju šta se dešava. Zar nisu dobili šta su zaslužili? Ako svojim delima ne sprovodite istinu već sramotite Boga, onda ste grešni prema Njemu. Ako neko ne voli istinu i često postupa po svojoj volji, onda će često vređati Boga. Takvih će se Bog gnušati, odbaciće ih i ostaviti po strani. Ono što takve osobe čine Bog često ne priznaje, a ako ne znaju da se pokaju, onda kazna nije daleko.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 575

Svaka dužnost koju obaviš uključuje život-ulazak. Bez obzira na to da li je tvoja dužnost donekle redovna ili nepredvidiva, dosadna ili uzbudljiva, ti uvek moraš da dostigneš ulazak u život. Dužnosti koje neki ljudi obavljaju su prilično monotone; oni svakog dana rade istu stvar. Međutim, kada ih sprovode, stanja koja se kod tih ljudi otkrivaju nisu toliko jednorodna. Ponekad, kada su u dobrom raspoloženju, ljudi su malo revnosniji i bolje obavljaju posao. U drugim prilikama, zbog nekog nepoznatog uticaja, njihova sotonska iskvarena narav podstiče ih na bezobrazluk, i dovodi ih do neprimerenih pogleda; padaju u loša stanja i loša raspoloženja te na kraju svoje dužnosti obavljaju na površan način. Unutrašnja stanja ljudi menjaće se u skladu s njihovim okruženjem, ali bez obzira na to kako se menjaju, ako neko razume istinu, on može da postupa u skladu s načelima. Pogrešno je raditi stvari na osnovu svog raspoloženja; to znači raditi stvari na osnovu sopstvenih sklonosti. Kad si dobro raspoložen, možeš da uložiš malo srca u ono što radiš, a kad si loše raspoložen, ne ulažeš srce u to što radiš i postupaš površno – da li je to principijelan način obavljanja stvari? Da li ćeš tako svoju dužnost moći da obavljaš na način koji je u skladu s merilom? Bez obzira na raspoloženje, ljudi moraju da znaju kako da se mole pred Bogom i da traže istinu; samo tako mogu da izbegnu da ih njihova raspoloženja sputaju i zavedu. Prilikom obavljanja dužnosti, uvek treba da preispitaš sebe da bi video da li radiš stvari shodno načelima, da li tvoje obavljanje dužnosti odgovara standardima, da li to radiš površno, da li si bio ljigav i zabušavao i da li postoji neki problem u tvom stavu i načinu razmišljanja. Kada se osvrneš na sebe i te stvari ti postanu jasne, lakše ćeš ispuniti svoju dužnost. Na šta god da naiđeš dok obavljaš svoju dužnost – negativnost i slabost, ili to što si se oneraspoložio nakon orezivanja – treba da se prema njoj odnosiš na odgovarajući način, a takođe moraš da tražiš istinu i da razumeš Božje namere. Radeći te stvari, imaćeš put primene. Ako želiš dobro da obavljaš svoju dužnost, onda tvoje raspoloženje ne sme da utiče na tebe. Bez obzira na to koliko se osećaš negativno ili slabo, treba da primenjuješ istinu, ispunjavaš svoje obaveze i odgovornosti i da se pridržavaš načela u svemu što radiš. Ako to uradiš, ne samo da ćeš naići na odobravanje kod drugih ljudi, već će te i Bog voleti. Kao takav, bićeš osoba koja je odgovorna, koja može da preuzme odgovornost, koja je istinski dobra, koja zaista obavlja svoje dužnosti u skladu s merilom i u potpunosti ćeš proživljavati obličje prave osobe. Takvi ljudi su pročišćeni i postižu stvarno preobraženje kada obavljaju svoje dužnosti, i može se reći da su pošteni ljudi u Božjim očima. Samo pošteni ljudi mogu da istraju u primeni istine tako da postignu to da postupaju principijelno i da mogu da obavljaju svoje dužnosti u skladu s merilom. Ljudi koji se ponašaju principijelno obavljaju svoje dužnosti pedantno kada su dobro raspoloženi; nisu površni, nisu drski, niti se hvale da bi drugi imali visoko mišljenje o njima. Kada su loše raspoloženi, mogu da obavljaju svoje svakodnevne zadatke jednako ozbiljno i odgovorno, pa čak i ako naiđu na nešto uznemirujuće što ih pritiska ili izaziva ometanje dok obavljaju svoje dužnosti, oni su i dalje u stanju da utišaju svoja srca pred Bogom i da se pomole: „Koliki god da je problem s kojim se suočavam – pa i nebo da se sruši – dok sam živ, moram da ispunjavam svoju dužnost. Svaki dan koji živim jeste dan u kojem moram dobro da obavljam svoju dužnost, tako da sam dostojan ove dužnosti koju mi je dao Bog, kao i ovog daha koji je On stavio u moje telo. Kolike god teškoće da me snađu, sve ću to ostaviti po strani, jer je ispunjavanje moje dužnosti najvažnije od svega!” Oni na koje ne utiče nijedna osoba, događaj, stvar ili okruženje, koji nisu sputani nikakvim raspoloženjem niti spoljašnjom situacijom i koji svoje dužnosti i pozive koje im je Bog poverio stavljaju na prvo mesto – to su ljudi koji su odani Bogu i koji Mu se iskreno pokoravaju. Takvi ljudi su dostigli ulazak u život i ušli u istina-stvarnost. To je jedan od najvernijih i najpraktičnijih izraza proživljavanja istine.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 576

Ma s kakvim problemom da se suoče pri obavljanju svoje dužnosti, pojedini ljudi ne tragaju za istinom, već uvek postupaju u skladu s vlastitim predstavama, maštarijama, mislima i željama. Od početka do kraja, oni udovoljavaju svojim vlastitim željama, a postupaju pod upravom svoje vlastite iskvarene naravi. Iako oni, naizgled, sve vreme obavljaju svoje dužnosti, ali budući da nikada nisu prihvatili istinu i da ne rade u skladu sa istina-načelima, oni naposletku ne zadobiju istinu i život, te postaju služitelji dostojni tog naziva. Na šta se ti ljudi oslanjaju dok obavljaju svoju dužnost? Oni se ne oslanjaju ni na istinu ni na Boga. Taj delić istine koji razumeju nije zavladao u njihovim srcima; Pri obavljanju svojih dužnosti, oni se oslanjaju na vlastite darove i talente, na bilo koje znanje koje su stekli, kao i na snagu svoje volje i svoje dobre namere. Budući da je tako, da li će oni svoje dužnosti moći da obavljaju u skladu sa merilom? Kad se ljudi oslanjaju na svoje predstave, uobrazilje, znanje i učenost da bi obavljali svoje dužnosti, iako spolja obavljaju svoje dužnosti i čini se da nisu počinili nikakvo zlo, oni istinu nisu sproveli u delo. U tom slučaju, da li je sve što su uradili istinska pokornost Bogu? Može li to da udovolji Bogu? Postoji i još jedan problem koji se ne može zanemariti: tokom procesa obavljanja tvoje dužnosti, ako se tvoje predstave, uobrazilje i tvoja sopstvena volja nikada ne promene, to dokazuje da nikada nisi prihvatio istinu, a u tom slučaju sve što radiš jeste postupanje po sopstvenoj volji, a ne postupanje u skladu sa istina-načelima. Kakav će onda biti konačni rezultat? Nećeš imati život-ulazak i postaćeš služitelj, te tako ispuniti reči Gospoda Isusa: „Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’” (Matej 7:22-23). Zašto Bog ove ljude, koji ulažu napor i koji služe, naziva zlikovcima? U jednu stvar možemo biti sigurni, a to je da se kod ovih ljudi, bez obzira na dužnost koju vrše i posao koji obavljaju, svi njihovi motivi, podsticaji, namere i zamisli rađaju isključivo iz njihovih vlastitih želja i u celosti su zarad njihovih vlastitih interesa i izgleda, kao i zaštiti njihovog ponosa i statusa i zadovoljavanju njihove taštine. Sva njihova razmatranja i proračuni su usmereni na te stvari, a u njihovim srcima nema istine i oni nemaju srce koje se boji Boga i pokorava Mu se. To je koren problema. Na koji način je danas za vas od presudne važnosti da stremite? Morate u svemu tragati za istinom i svoju dužnost obavljati pravilno, u skladu s Božjim namerama i sa onim što Bog od vas zahteva. Ako tako postupate, primićete od Boga odobravanje. Od čega se, dakle, konkretno sastoji vršenje dužnosti u skladu s Božjim zahtevima? U svemu što radite, morate naučiti da se molite Bogu, morate preispitivati vlastite namere i vlastite misli, i da li su te namere i misli u skladu sa istinom; ako nisu, treba da ih napustite, te da nakon toga postupate u skladu sa istina-načelima i prihvatite Božje ispitivanje. Na taj način ćete biti sigurni da istinu sprovodite u delo. Ako ste dobro svesni da namere i ciljevi koji stoje iza vašeg govora i postupaka krše istinu i nisu usklađeni s Božjim namerama, a vi se ipak ne molite Bogu, ne preispitujete se i ne tragate za istinom da biste ih rešili, onda je to opasno i lako možete da počinite zlo i radite stvari kojima se opirete Bogu. Ako ste jedanput ili dvaput počinili neko zlodelo i zbog toga se pokajali, još uvek se možete nadati spasenju. Ako pak nastavite da činite zlo i ni tada ne znate da se pokajete, onda ste u nevolji: Bog će vas odbaciti u stranu ili odustati od vas, što znači da ste u opasnosti da budete uklonjeni; ljudi koji čine svakojaka zlodela zasigurno će biti kažnjeni i uklonjeni.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 577

Ljudi moraju da razumeju da postoji osnovno načelo postupanja Stvoritelja prema stvorenim bićima, što je i najviše načelo. Stvoritelj sa stvorenim bićima postupa u potpunosti na osnovu Svog plana upravljanja i potreba Svog dela; On ne mora da se konsultuje ni sa jednom osobom, niti mora da dobije odobrenje bilo koje osobe. Šta god da treba da uradi i kako god da treba da postupa sa ljudima, On to čini, i bez obzira na to šta radi ili kako postupa s ljudima, sve je to u skladu sa istina-načelima i načelima prema kojima Stvoritelj postupa. Kao stvoreno biće, jedino što čovek treba da učini jeste da se pokori Stvoritelju; ne bi trebalo da pravi bilo kakve sopstvene izbore. To je razum koji bi stvorena bića trebalo da poseduju, a ako čovek ne poseduje razum, onda nije dostojan da se naziva ljudskim bićem. Ljudi moraju da razumeju sledeće: Stvoritelj će uvek biti Stvoritelj; On ima moć i kvalifikovan je da orkestrira bilo koje stvoreno biće i ima suverenost nad njim onako kako On želi i nije Mu potreban razlog za to. To je Njegov autoritet. Stvorena bića nemaju pravo i nisu kvalifikovana da donose sud o tome da li je bilo šta što Stvoritelj radi ispravno ili pogrešno niti kako bi On trebalo da postupa. Nijedno stvoreno biće nema pravo da bira da li će prihvatiti suverenost i uređenja Stvoritelja; i nijedno stvoreno biće nema pravo da postavlja zahteve o tome kako Stvoritelj treba da ima suverenost nad njim i kako da uređuje njegovu sudbinu. Ovo je najviša istina. Bez obzira na to šta je Stvoritelj učinio svojim stvorenim bićima i bez obzira kako je to učinio, jedine stvari koje ljudi koje je On stvorio treba da rade jesu: da tragaju za svim što Stvoritelj čini, pokore se tome, to spoznaju i prihvate. Konačni rezultat će biti da je Stvoritelj ostvario Svoj plan upravljanja i završio Svoje delo, i da je Njegov plan upravljanja napredovao bez ikakvih prepreka; u međuvremenu, stvorena bića će zadobiti istinu, razumeti Stvoriteljeve namere i upoznati Njegovu narav zato što su prihvatila suverenost i uređenja Stvoritelja i pokorila se Njegovoj suverenosti i uređenjima. Postoji još jedno načelo na koje moram da vam ukažem: bez obzira na to šta Stvoritelj radi, bez obzira šta On ispoljava, i bez obzira na to da li je ono što radi veliko ili malo delo, On je i dalje Stvoritelj; dok čitavo čovečanstvo, svi ljudi koje je On stvorio, ostaju stvorena bića, bez obzira na to šta su učinili i bez obzira na to koliko su talentovani ili nadareni. Što se tiče stvorenog čovečanstva, ma koliko milosti i blagoslova, ma koliko milosrđa, dobrote i ljubaznosti ljudi primili od Stvoritelja, ne bi trebalo da veruju da se izdvajaju od mase niti da misle da mogu biti jednaki sa Bogom i da su postali visoko rangirani među stvorenim bićima. Ma koliko darova i milosti ti je Bog dao ili ma koliko da je ljubazno postupao sa tobom, ma koje posebne talente da ti je dao, ništa od toga nije tvoj kapital. Ti si stvoreno biće i zauvek ćeš ostati stvoreno biće. Nikada ne smeš da pomisliš: „Ja sam miljenik u Božjim rukama. Bog me nikada neće napustiti; Božji stav prema meni će uvek biti pun ljubavi, brige i nežnih milovanja, uz topli šapat utehe i podsticaja.” Naprotiv, u očima Stvoritelja, ti si isti kao i sva druga stvorena bića; Bog te može koristiti onako kako On želi, takođe može da orkestrira tobom onako kako On želi i može da uredi da igraš bilo koju ulogu među svim vrstama ljudi, događaja i stvari. To je znanje koje bi ljudi trebalo da imaju i razum koji bi trebalo da poseduju. Ako ljudi mogu da razumeju i prihvate ove reči koje je Bog izgovorio, njihov odnos sa Bogom postaće normalan i najnormalnija vrsta odnosa biće uspostavljena između njih i Boga; ako ljudi mogu da razumeju i prihvate ove reči koje je Bog izgovorio, oni će prirodno prilagoditi svoj položaj, zauzeti svoje pravo mesto, držati se svoje dužnosti i pokoriti se svim Božjim uređenjima.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razumevanjem istine čovek može da spozna Božja dela”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 578

Bog se mora spoznati čitanjem Božjih reči i praktičnom primenom i proživljavanjem Božjih reči, kao i čestim kušnjama, oplemenjivanjem i orezivanjem; samo na taj način moguće je istinski spoznati Božje delo i Božju narav. Neki kažu: „Nisam video ovaploćenog Boga, kako onda da spoznam Boga?” Božje reči su zapravo izraz Njegove naravi. Iz Božjih reči, možete da vidite Njegovu ljubav i spasenje za ljude, kao i način na koji će ih spasti… Razlog je u tome što Njegove reči ne pišu ljudi, već ih kazuje Sâm Bog. Iskazuje ih Bog lično; Sâm Bog iskazuje sopstvene reči i glas Svog srca, koji se mogu nazvati i rečima iz Njegovog srca. Zašto se nazivaju rečima iz Njegovog srca? Zato što izviru iz same nutrine i iskazuju Njegovu narav, Njegove namere, Njegove ideje i misli, Njegovu ljubav prema ljudskom rodu, Njegovo spasenje ljudskog roda i Njegova očekivanja od ljudskog roda… U Božjim izjavama ima oštrih reči, ima blagih i uviđavnih reči, kao i otkrivenja koja se ne obaziru na ljudska osećanja. Ako pogledate samo reči koja sadrže otkrivenja, možda pomislite da je Bog prilično strog. Ako obratite pažnju samo na blage reči, pomislićete da Bog nije previše rigorozan. Stoga ne bi trebalo da ih tumačiš izvan konteksta, već da ih posmatraš iz svih mogućih uglova. Ponekad se Bog obraća milostivo i ljudi onda vide Njegovu ljubav prema ljudskom rodu. Katkad je veoma strog i tada ljudi vide da Njegova narav ne trpi nikakvu uvredu, da je čovek na žalost pogan i nedostojan da vidi Božje lice ili da pred Njega dođe, te da nam je isključivo Njegovom milošću dozvoljeno da pred Njega dođemo. Božja mudrost može se videti iz načina na koji On deluje i iz značenja njegovog Dela. Te stvari ljudi ipak mogu da vide u Božjim rečima, a da ne dolaze u kontakt s Njim. Kada neko ko istinski poznaje Boga stupi u kontakt sa Hristom, njegov susret sa Hristom odgovara njegovom postojećem bogopoznanju. Međutim, kada se neko ko poseduje samo teoretsko znanje susretne sa Hristom, nije u stanju da uvidi vezu. Istina o Božjem ovaploćenju je najdublja od svih tajni i čoveku je teško da je dokuči. Spojite Božje reči o tajni ovaploćenja, pogledajte ih iz svih uglova, a zatim se zajedno molite, razmišljajte i nastavite da razgovarate u zajedništvu o tom aspektu istine. Time ćeš moći da stekneš prosvećenje Svetoga Duha i razumećeš. Pošto ljudi nemaju mogućnost za direktan kontakt sa Bogom, moraju se osloniti na ovakvo iskustvo kako bi pronašli svoj put i postizali postepen ulazak ako im je cilj da na kraju steknu istinsko bogopoznanje.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 579

Šta znači spoznati Boga? To znači razumeti Njegovu radost, bes, tugu i sreću i spoznati Njegovu narav – to znači istinski spoznati Boga. Tvrdiš da si Ga video, a ne razumeš Njegovu radost, bes, tugu i sreću i ne razumeš Njegovu narav. Takođe ne razumeš ni Njegovu pravednost, ni Njegovu milost, a ne znaš ni šta On voli ni šta mrzi. To nije bogopoznanje. Neki ljudi su u stanju da slede Boga, ali ne veruju nužno u Njega. Istinski verovati u Boga znači biti pokoran Bogu. Oni koji Bogu nisu istinski pokorni u Boga ne veruju istinski i u tome je razlika. Ako Boga slediš već dugi niz godina i poznaješ Ga i razumeš, ako imaš određeno razumevanje i uvid u Božje namere, ako si svestan Božjih mukotrpnih namera da spase čoveka, onda istinski veruješ u Boga, istinski si Mu pokoran, istinski voliš Boga i istinski Ga obožavaš. Ako veruješ u Boga, ali ne stremiš bogopoznanju i ne razumeš Njegove namere, narav i Njegovo delo, onda si puki sledbenik koji trčkara naokolo zarad Boga i koji sledi većinu u svemu što radi. To se ne može nazvati istinskom pokornošću, a kamoli istinskim obožavanjem. Kako nastaje istinsko obožavanje? Svi koji vide Boga i istinski Ga poznaju bez izuzetka Ga obožavaju i boje Ga se. Svi moraju da Mu se pokore i obožavaju Ga. U ovom trenutku, dok je ovaploćeni Bog na delu, što ljudi bolje razumeju Njegovu narav i ono što Bog ima i što jeste, više će ceniti te stvari i više će Ga se bojati. Uopšteno posmatrano, što ljudi manje razumeju Boga, to su nepromišljeniji i više se prema Bogu odnose kao da je čovek. Da ljudi stvarno poznaju i vide Boga, drhtali bi od užasa i poklonili bi Mu se do zemlje. „Posle mene dolazi neko ko je moćniji od mene, kome ja nisam dostojan ni sandale da ponesem” (Matej 3:11). Zašto je Jovan to rekao? Iako duboko u sebi nije imao podrobno bogopoznanje, znao je da Bog izaziva strahopoštovanje. Koliko je ljudi danas u stanju da se boji Boga? Ako ne poznaju Njegovu narav, kako onda mogu da se boje Boga? Ako ljudi ne poznaju ni Hristovu suštinu, niti razumeju Božju narav, utoliko manje će moći da istinski obožavaju praktičnog Boga. Ako vide samo Hristov običan i normalni spoljašnji izgled, a ne poznaju Njegovu suštinu, lako im je da se prema Njemu odnose kao da je običan čovek. Moguće je da će se prema Njemu odnositi bez bojazni, da će Ga varati, da će se pobuniti protiv Njega i osuđivati Ga. Mogu da budu samopravedni i da Njegove reči ne shvataju ozbiljno. Time mogu čak izazvati predstave o Bogu, Njegove osude i bogohuljenje. Da bi se rešili ti problemi, moraju se poznavati Hristova suština i božanstvo. To je glavni aspekt spoznaje Boga i u to svako ko veruje u praktičnog Boga mora da uđe i da to ostvari.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo