Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Pri izboru osobe koja će Mu služiti, Bog se uvek rukovodi Svojim sopstvenim načelima. Služenje Bogu nipošto nije, kao što ljudi zamišljaju, naprosto stvar zanosa. Danas primećujete da svi koji pred Bogom služe čine to zahvaljujući tome što ih Bog i delo Svetoga Duha usmeravaju, i zato što su ljudi koji streme ka istini. Ovo su minimalni uslovi za sve one koji služe Bogu.

Služiti Bogu nije jednostavan zadatak. Oni čija iskvarena narav ostaje nepromenjena nikada ne mogu služiti Bogu. Ako Božje reči tvojoj naravi ne sude, niti je grde, onda tvoja narav i dalje predstavlja Sotonu, što dokazuje da Bogu služiš da bi pokazao svoje dobre namere, da se tvoje služenje zasniva na tvojoj sotonskoj prirodi. Ti Bogu služiš svojim prirodnim karakterom i prema svojim ličnim sklonostima. Štaviše, uvek smatraš da stvari koje si spreman da činiš Bogu donose užitak, a da Mu se gade one koje ne želiš da činiš; delaš isključivo u skladu sa sopstvenim sklonostima. Može li se ovo nazvati služenjem Bogu? Naposletku, neće doći ni do kakve promene u tvojoj život-naravi; umesto toga, zahvaljujući služenju postaćeš još tvrdoglaviji, a tvoja iskvarena narav će ti se duboko usaditi, i budući takav, u tebi će se formirati pravila o služenju Bogu koja se prvenstveno temelje na tvom sopstvenom karakteru i iskustva proistekla iz tvog služenja shodno svojoj naravi. Takva su iskustva i pouke čoveka. To je čovekova filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Ovakvi ljudi se mogu okarakterisati kao fariseji i verski službenici. Ako se nikada ne probude i ne pokaju, zasigurno će se pretvoriti u lažnog hrista i antihriste koji navode ljude na stranputicu u poslednjim danima. Pomenuti lažni hristos i antihristi pojaviće će se među takvim ljudima. Ako se oni koji služe Bogu vode svojim karakterom i postupaju prema svojoj volji, time rizikuju da u svakom trenutku budu eliminisani. Oni koji svoje dugogodišnje iskustvo u služenju Bogu primenjuju kako bi pridobili srca drugih, da bi ih podučavali, ograničili i sebe nad njima izdigli – oni koji se nikada ne kaju, nikada ne ispovedaju svoje grehe i nikada se ne odriču prednosti svog položaja – takvi ljudi će pasti pred Bogom. Od iste su sorte kao Pavle, pozivaju se na svoje starešinstvo i razmeću se svojim sposobnostima. Bog takve ljude neće usavršiti. Takvo služenje prekida Božje delo. Ljudi se uvek drže starog. Drže se predstava iz prošlosti, kao i svega drugog iz minulih vremena. To je velika prepreka njihovom služenju. Ako ih se ne možeš otresti, te stvari će ti zagušiti život. Bog te ni najmanje neće odobriti, ni ako noge polomiš, a leđa poviješ trčeći i radeći, pa čak ni ako kao mučenik stradaš služeći Bogu. Baš naprotiv: On će reći da si zlikovac.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Verska služba mora biti ukinuta”

Članovi crkve koji drže propovedi i poseduju status, položaj i prestiž, pripadaju grupi ljudi koji su, kroz školovanje na bogosloviji, usvojili teološka znanja i teorije i koji, u suštini, čine stubove na kojima počiva hrišćanstvo. U hrišćanstvu se takvi ljudi školuju da bi sa propovedaonice držali propovedi, da bi širili jevanđelje i radili svuda i na svakom mestu. Oni veruju da se, upravo zahvaljujući takvim talentima kao što su studenti teologije, sveštenici koji drže propovedi i teolozi, hrišćanstvo održalo do naših dana, tako da su ti ljudi postali egzistencijalna vrednost i kapital hrišćanstva. Ako je sveštenik neke crkve diplomirao na bogosloviji, ako ume dobro da raspravlja o Bibliji, ako je pročitao neke duhovne knjige, ako je elokventan i poseduje određena znanja, mnogi vernici će pohrliti u tu crkvu i ona će po čuvenju uveliko nadmašiti ostale crkve. Šta, dakle, ti hrišćanski vernici poštuju? Oni poštuju znanje, teološko znanje. Odakle potiče to znanje? Zar ono nije preneto iz antičkih vremena? Još u antička vremena, postojali su sveti spisi, koji su se zatim prenosili s kolena na koleno, te ih u tom obliku i dan-danas svi čitaju i uče iz njih. Ljudi dele Bibliju na razne odeljke, sastavljaju različite verzije i podstiču druge da je uče i proučavaju, ali oni ne proučavaju Bibliju da bi razumeli istinu u cilju spoznaje Boga, niti da bi razumeli Božje namere kako bi se plašili Boga i klonili zla; cilj je proučavanje biblijskih znanja i misterija kako bi se otkrilo kojim su se događajima, i u koje vreme, ispunjavala proročanstva iz Knjige Otkrivenja, kao i kada će nastupiti milenijum i velike katastrofe – to je ono što ljudi proučavaju. Da li je njihovo proučavanje povezano sa istinom? (Ne, nije.) Zašto onda proučavaju nešto što nema nikakve veze sa istinom? Zato što im se čini da će je bolje razumeti što je budu više proučavali, te da će steći bolje kvalifikacije ukoliko se budu naoružali sa što više reči i doktrina. A što su više kvalifikovani, čini im se da poseduju veće sposobnosti i utoliko više veruju da će konačno biti blagosloveni u svojoj veri, da će posle smrti otići na nebo ili da će oni koji su živi biti podignuti u vazduh da se sretnu s Gospodom. To su njihove religijske predstave, koje uopšte nisu u skladu s Božjim rečima.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (3. deo)”

Delo u čovekovom umu za čoveka je isuviše lako ostvarljivo. Primera radi, pastori i vođe u svetu religije oslanjaju se na svoj talenat i položaj prilikom obavljanja svog dela. Ljudi koji ih duže vreme slede biće zaraženi njihovim talentima i na njih će uticati nešto od njihovog bića. Oni se usredsređuju na ljudske talente, sposobnosti i znanja, te obraćaju pažnju na natprirodne stvari i mnogobrojne duboke i nerealne doktrine (naravno, ove duboke doktrine su nedostižne). Oni se ne usredsređuju na promene u ljudskoj naravi, već na obučavanje ljudi kako da propovedaju i delaju, unapređujući znanje ljudi i njihove bogate verske doktrine. Oni se ne usredsređuju na to koliko je narav ljudi promenjena, niti u kojoj meri ljudi razumeju istinu. Njih ne zanima ljudska suština, a još manje pokušavaju da spoznaju normalna i abnormalna ljudska stanja. Ne suprotstavljaju se ljudskim predstavama, niti ih otkrivaju, a još manje se bave orezivanjem ljudskih nedostataka i iskvarenosti. Većina onih koji ih slede služe putem svojih talenata, a sve što oslobađaju jesu verske predstave i teološke teorije, koje nemaju dodira sa stvarnošću i potpuno su nesposobne da ljudima daruju život. Suština njihovog dela je, zapravo, negovanje talenta, odgajanje osobe bez ičega u nadarenog svršenog bogoslova, koji će kasnije nastaviti da deluje i da predvodi.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i delo čoveka”

Sveštenici i starci iz sveta religije jesu ljudi koji, svi odreda, proučavaju biblijska znanja i teologiju; to su licemerni fariseji koji se opiru Bogu. (…) Da li su oni hrišćani i katolici koji proučavaju Bibliju, teologiju, pa čak i istoriju Božjeg dela zaista pravi vernici? Razlikuju li se oni od vernika i Božjih sledbenika o kojima On govori? Da li su oni, u očima Boga, vernici? Ne, oni proučavaju teologiju, proučavaju Boga, ali oni Boga ne slede, niti svedoče o Njemu. Njihovo proučavanje Boga je isto što i studiranje istorije, filozofije, prava, biologije ili astronomije. Samo što ti ljudi ne vole nauku i ostale predmete – oni izričito vole da proučavaju teologiju. Kakav je ishod njihovog traženja i pronalaženja raznih delića Božjeg dela u cilju proučavanja Boga? Mogu li oni da otkriju postojanje Boga? Ne, nikada. Mogu li razumeti Božje namere? (Ne mogu.) Zašto? Zato što žive okruženi rečima, znanjem, filozofijom, ljudskim umom i ljudskim mislima; oni nikada neće videti Boga, niti će ih Sveti Duh ikada prosvetiti. Kako Bog klasifikuje te ljude? Kao bezvernike, kao nevernike. Ti nevernici i bezvernici mešaju se sa ostalim pripadnicima takozvane hrišćanske zajednice, prave se da veruju u Boga i da su hrišćani, ali, da li oni u stvarnosti iskreno obožavaju Boga? Poseduju li istinsku pokornost? (Ne.) Zašto je to tako? Jedno je sigurno: značajan broj tih ljudi u svom srcu ne veruje da Bog postoji; oni ne veruju da je Bog stvorio svet i da ima suverenost nad svim stvorenjima, a još manje veruju da Bog može da se ovaploti. Šta znači to što ne veruju u te stvari? Znači da sumnjaju u njih i da ih osporavaju. Oni čak zauzimaju stav da se ne treba nadati da će se proročanstva koja je Bog izgovorio, naročito ona koja se tiču katastrofa, ikada ispuniti, odnosno ostvariti. Takav je njihov stav prema veri u Boga i to je suština i pravo lice njihove takozvane vere. Ti ljudi proučavaju Boga zato što ih naročito zanimaju predmet i znanja iz oblasti teologije, kao i istorijske činjenice o Božjem delu; oni su naprosto grupa intelektualaca koji proučavaju teologiju. Budući da ti intelektualci ne veruju u postojanje Boga, kako oni reaguju kad Bog počne da dela, kad se Božje reči ispune? Koja je njihova prva reakcija kad čuju da se Bog ovaplotio i započeo Svoje novo delo? „To je nemoguće!” Oni osuđuju svakoga ko propoveda novo Božje ime i novo Božje delo, pa čak žele da takvu osobu ubiju ili eliminišu. O kakvoj se manifestaciji ovde radi? Zar to nije manifestacija tipičnog antihrista? Po čemu se ti ljudi razlikuju od drevnih fariseja, prvosveštenika i pisara? Oni su neprijateljski nastrojeni prema Božjem delu, prema sudu Božjem u poslednjim danima, prema Božjem ovaploćenju i, čak ponajviše, prema ispunjenju Božjih proročanstava. Oni veruju da „ako nisi ovaploćen i ako imaš formu duhovnog tela, ti onda jesi bog; ukoliko se ovaplotiš i postaneš ljudsko biće, onda ti nisi bog i mi te ne priznajemo”. Šta ovo znači? To znači da oni, dokle god su ovde, neće dozvoliti Bogu da se ovaploti. Zar to nije tipični antihrist? To je pravi antihrist.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (3. deo)”

Iako su svi oni jevrejski fariseji, prvosveštenici i pisari iz Doba zakona formalno verovali u Boga, oni su okrenuli leđa Njegovom putu i čak su ovaploćenog Boga razapeli na krst. Imajući to u vidu, da li je njihovo verovanje moglo da dobije Božje odobrenje? (Ne.) Bog ih je već bio označio kao ljude jevrejske vere, kao članove religijske grupe. A danas Bog slično gleda i na one koji u Isusa veruju kao članovi religijske grupe, u smislu da ih ne priznaje kao pripadnike Božje crkve, niti kao ljude koji veruju u Njega. Zašto bi Bog ovako osuđivao ljude iz sveta religije? Zato što svim članovima religijskih grupa, a posebno onim visoko-pozicioniranim vođama raznih veroispovesti, nedostaje bogobojažljivo srce, i zato što nisu sledbenici Božje volje. Sve su to bezvernici. Ne veruju u ovaploćenje, a još manje prihvataju istinu. Nikad ne traže Božje delo u poslednjim danima, niti istine koje On izražava, ne raspituju se za njih, ne istražuju ih i ne prihvataju, već ih, umesto toga, odmah osuđuju i hule na delo ovaploćenog Boga u poslednjim danima. Iz toga se jasno vidi da ih Bog ne priznaje kao vernike u Boga, iako oni formalno možda i veruju u Njega; On za njih kaže da su zlotvori, da ništa od onoga što rade nema nikakve veze s Njegovim delom spasenja, da su nevernici koji su izvan Njegovih reči. Ako u Boga verujete kao što to sada činite, zar neće doći dan kada ćete i vi biti svedeni na pristalice religije? Verovanjem u Boga unutar religije ne može se postići spasenje – ali, zašto je to tako? Ukoliko ne znate zašto je tako, time pokazujete da uopšte ne poznajete ni istinu ni Božje namere. Nešto najtragičnije što veri u Boga može da se desi, jeste da bude svedena na religiju i uklonjena od strane Boga. To je čoveku nezamislivo, a oni koji ne razumeju istinu, to ne mogu nikada jasno da vide. Recite Mi, jesu li pripadnici crkve koja se, tokom dugih godina od svog nastanka, u Božjim očima postepeno pretvorila u religiju i postala veroispovest, objekti Božjeg spasenja? Jesu li oni članovi Njegove porodice? (Ne.) Oni to nisu. Kojim putem zapravo idu ti ljudi, koji formalno veruju u istinitog Boga, ali koje On ipak smatra samo religioznim ljudima? Put kojim idu je onaj na kojem nose barjak vere u Boga, ali nikada ne slede Njegov put; to je put na kojem veruju u Njega, ali Mu se ne klanjaju, već Ga čak i napuštaju; to je put na kojem tvrde da veruju u Boga, a zapravo Mu se opiru, na kojem formalno veruju u ime Božje, u istinitog Boga, ali se zapravo klanjaju Sotoni i đavolima, učestvuju u ljudskim operacijama i uspostavljaju nezavisno, ljudsko carstvo. To je put kojim oni koračaju. Sudeći po putu kojim idu, očigledno je da se radi o gomili nevernika, o bandi antihrista, o grupi Sotona i đavola, čija je izričita namera da se odupru Bogu i prekinu Njegovo delo. U tome je suština religijskog sveta. Imaju li članovi jedne takve grupe ljudi ikakve veze s Božjim planom upravljanja za čovekovo spasenje? (Ne.) Kad način verovanja jednog broja ljudi koji veruju u Boga, ma koliko da je taj broj veliki, Bog definiše kao veroispovest ili grupu, On te ljude ujedno definiše i kao one koji ne mogu biti spaseni. Zašto to kažem? Grupa ljudi kojoj nedostaje Božje delo i usmeravanje, koja se Bogu uopšte ne pokorava niti Mu se klanja, može formalno verovati u Boga, ali ona zapravo sledi i sluša religijske sveštenike i starešine, a religijski sveštenici i starešine su, po svojoj suštini, đavoli i licemeri. Ti ljudi, dakle, slede i slušaju Sotone i đavole. Iako u svojim srcima praktikuju veru u Boga, njima zapravo manipulišu ljudi, oni su predmet ljudskih orkestracija i ljudske vičnosti. Prema tome, ako govorimo o suštini, ti ljudi slede i slušaju Sotonu i đavole, sile zla koje se opiru Bogu, Božje neprijatelje. Da li bi Bog spasao pripadnike jedne takve bande? (Ne bi.) Zašto? Pa, mogu li takvi ljudi da se pokaju? Ne, oni se neće pokajati. Pod zastavom vere u Boga, oni učestvuju u ljudskim operacijama i ljudskim poduhvatima, suprotstavljaju se Božjem planu upravljanja za spas čoveka, a krajnji ishod svega toga jeste da će kod Boga naići na gnušanje i odbacivanje. Naprosto je nemoguće da Bog spase te ljude; oni nisu sposobni za kajanje i, budući da ih je Sotona već odneo sa sobom, Bog mu ih predaje.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u strahu od Boga može se ići putem koji vodi do spasenja”

Pojedini ljudi se ne raduju istini, a još manje sudu. Umesto toga se raduju moći i bogatstvu; takvi ljudi se nazivaju vlastoljupcima. Oni su u potrazi samo za uticajnim veroispovestima u svetu i tragaju samo za pastorima i učiteljima koji dolaze iz teoloških škola. Iako su prihvatili put istine, oni tek napola veruju; nisu u stanju da svoje srce i um predaju u celosti, izgovaraju reči o tome kako se daju za Boga, a oči su im uprte u velike pastore i učitelje, dok u Hrista više ni ovlaš ne pogledaju. Njihovo je srce usredsređeno na slavu, bogatstvo i sjaj. Smatraju nepojmljivim da bi jedna tako sićušna osoba mogla biti sposobna da osvoji tolike, da bi neko tako neupadljiv mogao da usavrši čoveka. Oni misle da je nemoguće da su ti nikogovići iz prašine i sa smetlišta baš taj Božji izabrani narod. Veruju da bi se, ako bi ljudi poput ovih bili oni koje Bog spasava, nebo i zemlja okrenuli naopačke i da bi se svi ljudi tome nedotupavno smejali. Oni veruju da, ako je Bog izabrao takve nikogoviće da ih usavrši, ti velikani bi tada postali Sȃm Bog. Njihovi vidici su okaljani neverom; ne samo da ne veruju; već su naprosto nerazumne zveri. Jer oni vrednuju samo status, prestiž i moć, i poštuju samo velike grupacije i veroispovesti. Nemaju ni najmanje obzira prema onima koje vodi Hristos; oni su jednostavno izdajice koje su svoja leđa okrenuli Hristu, istini i životu.

Ono čemu se ti diviš nije Hristova skrušenost, već su to oni lažni pastiri na uglednim položajima. Ne obožavaš ti divotu niti mudrost Hristovu, već te slobodoumnike koji se valjaju u prljavštini ovog sveta. Smeješ se bolu Hristovom koji nema gde glavu svoju da nasloni, a diviš onim leševima koji traže priloge i žive razvratno. Nisi voljan da patiš pokraj Hrista, već se rado bacaš u naručje tih bezobzirnih antihrista, iako te oni opskrbljuju samo telesnošću, rečima i kontrolom. Čak i sada se tvoje srce okreće ka njima, ka njihovom ugledu, ka njihovom statusu, ka njihovom uticaju. Svejedno, ti se i dalje držiš stava da je delo Hristovo teško za progutati i nisi voljan da ga prihvatiš. Zato Ja kažem da ti nedostaje vera da priznaš Hrista. Do danas si Ga sledio samo stoga što nisi imao drugog izbora. Niz uzvišenih figura se zauvek visoko kotira u tvom srcu; ne možeš da zaboraviš nijednu njihovu reč ni delo, niti njihove uticajne reči i ruke. Oni su u vašem srcu zauvek iznad svega i večiti junaci. Ali to ne važi za Hrista današnjice. On je u tvom srcu zauvek beznačajan i večno nedostojan da Ga se bojiš. Jer On je isuviše običan, ima premalo uticaja i daleko je od uzvišenog.

U svakom slučaju, Kažem da su svi oni koji ne vrednuju istinu bezvernici i izdajice istine. Takvi ljudi nikada neće naići na Hristovo odobravanje. Da li si sada prepoznao koliko je nevere u tebi i koliko izdajničkog prema Hristu nosiš u sebi? Podstičem te na sledeće: pošto si izabrao put istine, trebalo bi da se svesrdno posvetiš; nemoj biti neodlučan niti to činiti sa pola srca. Treba da shvatiš da Bog ne pripada svetu niti ijednom pojedincu, već svima onima koji istinski veruju u Njega, svima onima koji Ga obožavaju i svima onima koji su Mu posvećeni i verni.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”

Slične propovedi:

Da li slediti religijske vođe znači slediti Boga?