Svaki čovek ima mogućnost da bude usavršen od Boga, tako da svako treba da razume koja se vrsta služenja Bogu najbolje slaže sa Njegovim namerama. Većina ljudi ne zna šta znači verovati u Boga, niti razume zašto bi trebalo da veruje u Njega – što će reći, većina nema razumevanje Božjeg dela niti svrһe Njegovog plana upravljanja. Danas većina ljudi i dalje misli da vera u Boga znači otići na nebo i spasiti svoju dušu. Oni nemaju pojma o tačnom značaju vere u Boga i, štaviše, nemaju nikakvog razumevanja za najvažnije delo u Božjem planu upravljanja. Iz razniһ sopstveniһ razloga, ljudi se jednostavno ne interesuju za Božje delo, niti razmišljaju o Njegovim namerama i o Njegovom planu upravljanja. Kao pojedinac u ovom toku, svaka osoba treba da poznaje svrhu celokupnog Božjeg plana upravljanja i činjenice koje je On odavno postigao, treba da zna zašto je On izabrao ovu grupu ljudi, koja je svrһa i smisao Njegovog izbora i šta želi da postigne u ovoj grupi. Jer to što je Bog uspeo da podigne takvu grupu neuglednih ljudi u zemlji velike crvene aždaje i što je nastavio da radi do sada – da ih iskušava i usavršava na sve moguće načine, da im govori bezbrojne reči, izvršava mnoga dela i šalje mnogo predmeta za služenje – to što je Bog sam izvršio tako veliko delo pokazuje koliko je Njegovo delo zapravo značajno. U ovom trenutku, vi niste u stanju da ovo u potpunosti uvažite. Kao takvi, ne smete da posmatrate delo koje je Bog izvršio u vama kao nešto trivijalno; to nije mala stvar. Čak i ono što vam je Bog danas otkrio dovoljno je da pokušate da sһvatite i saznate. Samo ako to istinski i temeljno razumete, vaša iskustva se mogu produbiti, a vaš život rasti. Danas ljudi premalo razumeju i rade; nesposobni su da u potpunosti ispune Božje namere. To je čovekov nedostatak i njegov propust da ispuni svoju dužnost, te je stoga nesposoban da postigne željeni rezultat. Kod mnogiһ ljudi, Sveti Duһ nema načina da deluje, zato što oni imaju vrlo površno razumevanje Božjeg dela. Pored toga, dok obavljaju delo Božje kuće, nisu voljni da to delo prihvate kao nešto vredno. Oni uvek rade samo reda radi, da bi se provukli ili pak sledili većinu, ili rade samo da bi se pokazali pred drugima. Danas svako u ovom toku treba da se priseti da li je u svojim postupcima i delima uradio sve što je mogao i da li je uložio sav svoj trud. To što ljudi uopšte nisu uspeli da izvrše svoju dužnost nije zato što Sveti Duһ ne obavlja Svoje delo. Naprotiv, upravo činjenica da ljudi ne obavljaju svoja dela onemogućava Svetom Duһu da izvrši Svoje. Bog nema više šta da kaže, ali ljudi uopšte nisu uspeli da Ga isprate, sa svakim korakom su suviše zaostajali; oni nisu u stanju da ostanu blizu, niti su u stanju da Jagnje u stopu prate. Čega je trebalo da se pridržavaju – nisu se pridržavali; što je trebalo da primenjuju – nisu primenjivali; za šta je trebalo da se mole – nisu se molili; što je trebalo da odvoje – nisu odvojili. Ništa od oviһ stvari nisu uradili. Stoga je ovaj razgovor o prisustvovanju slavlju isprazan; on nema nikakvog stvarnog značenja, već je sve u njiһovoj mašti. Iz današnje perspektive se može reći da ljudi uopšte nisu izvršili svoju dužnost. Sve je zavisilo od toga šta Sâm Bog čini i govori. Čovekova funkcija je bila premala; ljudi su beskorisno smeće, nesposobni da sarađuju sa Bogom. Bog je izgovorio stotine i һiljade reči, ali ljudi nijednu od njiһ nisu sproveli u delo – to uključuje odricanje od tela, odbacivanje predstava, vežbanje poslušnosti Bogu u svim prilikama, uz razvijanje rasuđivanja i sticanje uvida, uskraćivanje ljudima mesta u njihovim srcima, uklanjanje idola iz njihovih srca, pobuna protiv njihovih pogrešniһ namera, uzdržavanje od izliva emocija, obavljanje stvari na pošten i nepristrasan način, obraćanje više pažnje na Božje interese i na uticaj vlastitog govora na druge, obavljanje više stvari koje koriste Božjem delu, imajući na umu da koriste Božjoj kući u svemu što rade, nedopuštanje emocijama da upravljaju njiһovim ponašanjem, odbacivanje onoga što se dopada njiһovom sopstvenom telu, eliminisanje sebičnih starih predstava, i tako dalje. Oni doista razumeju neke od oviһ zaһteva koje Bog postavlja čoveku, ali jednostavno nisu voljni da iһ sprovedu u delo. Šta drugo Bog može učiniti i kako drugačije može da iһ pokrene? Kako sinovi pobune u Božjim očima još uvek imaju smelosti da sakupe Njegove reči i da im se dive? Kako imaju smelosti da jedu Božju һranu? Gde je savest ljudi? Nisu ispunili ni minimum obaveza koje je trebalo da ispune, a da ne pominjem davanje celog sebe. Oni žive u iluziji, zar ne? Bez primene u praksi nema govora o stvarnosti. Ova činjenica je jasna kao dan!

Vi treba da naučite lekcije koje su stvarnije. Nema potrebe za tim visokoparnim, ispraznim pričama kojima se ljudi dive. Kada je reč o znanju, ono raste od osobe do osobe, ali još uvek nema puta do primene. Koliko ljudi je razumelo principe primene? Koliko ih je naučilo stvarne lekcije? Ko može da komunicira o stvarnosti? To što si u stanju da govoriš o spoznaji Božjih reči ne znači da poseduješ pravi rast; to samo pokazuje da si rođen pametan, da si nadaren. Ako ne možeš da ukažeš na put, neće biti nikakvog rezultata, a ti ćeš biti beskorisno smeće! Ako ne možeš ništa da kažeš o stvarnom putu ka primeni, nije li u pitanju pretvaranje s tvoje strane? Ako ne možeš da ponudiš svoja stvarna iskustva drugima, dajući im na taj način lekcije iz kojih mogu nešto da nauče ili put koji mogu da slede, nije li to tvoje glumatanje? Zar nisi folirant? Koju vrednost imaš? Takva osoba bi mogla da igra samo ulogu „pronalazača teorije socijalizma“, a ne bi mogla da dâ „doprinos stvaranju socijalizma“. Biti bez stvarnosti znači nemati istinu. Biti bez stvarnosti znači biti ništavan. Biti bez stvarnosti znači biti hodajući leš. Biti bez stvarnosti znači biti „marksističko-lenjinistički mislilac“, bez referentne vrednosti. Pozivam svakog od vas da ćutite o teoriji i da razgovarate o nečem stvarnom, o nečemu izvornom i suštinskom; proučite neku „modernu umetnost“, recite nešto realistično, doprinesite nečemu stvarnom i pokažite duh posvećenosti. Suoči se sa stvarnošću kada govoriš; nemoj se upuštati u nerealne i preuveličane razgovore da bi ljude usrećio ili ih naveo da odjednom načulje uši. Gde je vrednost toga? Koja je poenta u tome da ljude nateraš da se prema tebi srdačno ophode? Unesi malo „umetničkog“ u svoj govor, budi malo pošteniji u svom ponašanju, budi malo razumniji u načinu na koji postupaš sa stvarima, budi malo praktičniji u onome što govoriš, razmišljaj o tome da donosiš korist Božjoj kući svakim svojim postupkom, slušaj svoju savest kada postaneš emotivan, na dobrotu ne uzvraćaj mržnjom i ne budi nezahvalan, i ne budi licemer, da ne bi postao loš primer. Kada jedeš i piješ Božje reči, poveži ih bliže sa stvarnošću, a kada u zajedništvu razgovaraš sa drugima, govori više o stvarnim okolnostima. Ne budi snishodljiv; to neće zadovoljiti Boga. U svojim interakcijama sa drugima budi malo tolerantniji, malo popustljiviji, malo velikodušniji i uči od „duha premijera“^[a]. Kada imaš loše misli, dodatno vežbaj odricanje od tela. Kada radiš, govori više o realističnim putevima i nemoj se previše uznositi, inače će ono što kažeš biti nedostižno ljudima. Manje uživanja, više doprinosa – pokaži svoj nesebični duh posvećenosti. Budi pažljiviji prema Božjim namerama, više slušaj svoju savest, budi svesniji i ne zaboravi kako vam Bog svakog dana strpljivo i iskreno govori. Čitaj češće „stari letopis“. Moli se više i komuniciraj češće. Nemoj da budeš tako zbunjen; pokaži malo razuma i stekni neki uvid. Kada se tvoja grešna ruka ispruži, povuci je nazad; ne dozvoli da stigne predaleko. Nema koristi, a ono što dobiješ od Boga neće biti ništa drugo do prokletstvo, zato budi oprezan. Neka se tvoje srce sažali na druge i ne udaraj uvek sa oružjem u ruci. Komuniciraj više o spoznaji istine i razgovaraj više o životu, održavaj duh pomaganja drugima. Radi više, a govori manje. Ulaži više u primenu, a manje u istraživanje i analizu. Pusti da svakog od vas u većoj meri pokreće Sveti Duh i daj Bogu više prilike da te usavrši. Ukloni više ljudskih elemenata; još uvek poseduješ previše ljudskih načina obavljanja stvari, a tvoj površan način obavljanja stvari i ponašanja i dalje je odvratan drugima: ukloni više toga. Tvoje psihološko stanje je i dalje previše gnusno; posveti više vremena njegovom poboljšanju. I dalje ljudima daješ previše značaja; daj više značaja Bogu i ne budi tako nerazuman. „Hram“ je oduvek pripadao Bogu i ne bi trebalo da ga preuzimaju ljudi. Ukratko, fokusiraj se više na pravednost, a manje na emocije. Najbolje je izbaciti telesnost. Više pričaj o stvarnosti, a manje o znanju; najbolje je ućutati i ništa ne reći. Govori više o putu primene, a manje se bezvredno hvališi. Najbolje je da odmah počneš sa primenom.

Božji zahtevi prema ljudima nisu uopšte tako visoki. Sve dok ljudi marljivo i ozbiljno nešto sprovode u delo, dobijaće „prolaznu ocenu“. Istine radi, postizanje razumevanja, spoznavanja i shvatanja istine je složenije od primenjivanja istine. Prvo primenjuj onoliko koliko razumeš i primenjuj ono što si shvatio. Na taj način ćeš biti u stanju da postepeno postigneš pravo znanje i razumevanje istine. Ovo su koraci i sredstva pomoću kojih deluje Sveti Duh. Ako ne upražnjavaš poslušnost na ovaj način, nećeš ništa postići. Ako uvek postupaš po sopstvenoj volji, i ne upražnjavaš poslušnost, da li će Sveti Duh delovati u tebi? Da li Sveti Duh radi kako ti želiš? Ili On radi prema onome što tebi nedostaje, i na osnovu Božjih reči? Ako ti ovo nije jasno, nećeš biti u stanju da uđeš u istina-stvarnost. Zašto je većina ljudi uložila mnogo truda čitajući Božje reči, ali samo imaju znanje i ne mogu da kažu ništa o pravom putu posle toga? Da li ti misliš da posedovanje znanja znači posedovanje istine? Nije li to konfuzno gledište? Ti si u stanju da izgovoriš onoliko jedinica znanja koliko ima zrna peska na plaži, ali ni jedno od njih ne sadrži pravi put. Zar ne pokušavaš da prevariš ljude postupajući tako? Ne praviš li time ispraznu predstavu, bez suštine koja bi to podržala? Svako takvo ponašanje je štetno za ljude! Što je teorija viša i što je više lišena stvarnosti, to je više nesposobna da uvede ljude u stvarnost. Što je teorija viša, više te čini da prkosiš i suprotstavljaš se Bogu. Ne udovoljavaj duhovnoj teoriji – nema koristi od toga! Neki ljudi decenijama govore o duhovnoj teoriji i postali su divovi duhovnosti, ali na kraju ipak ne uspevaju da uđu u istina-stvarnost. Pošto nisu primenili niti iskusili Božje reči, nemaju ni principe ni put koji bi primenjivali. Ovakvi ljudi su i sami bez istina-stvarnosti, pa kako onda oni druge ljude dovode na pravi put vere u Boga? Oni mogu samo da odvedu ljude na pogrešan put. Zar ovo ne šteti drugima i njima samima? U najmanju ruku, ti moraš biti u stanju da rešiš stvarne probleme koji su pred tobom. To znači da moraš biti u stanju da primenjuješ i osećaš Božje reči, i da primeniš istinu na delu. Samo je ovo poslušnost Bogu. Tek kada imaš život-ulazak, ti si kvalifikovan da radiš za Boga, i samo kada iskreno trošiš za Boga, Bog te može priznati. Nemoj uvek davati velike izjave i govoriti o bombastičnoj teoriji; to nije stvarno. Pontifikacija o duhovnoj teoriji da bi ti se ljudi divili nije svedočenje Bogu, već razmetanje sobom. Od toga nema apsolutno nikakve koristi za ljude i ne uzdiže ih, i može lako dovesti do toga da obožavaju duhovnu teoriju umesto da se usredsrede na primenu istine – i zar to ne navodi ljude na pogrešan put? Nastavljanje ovim putem će dovesti do rasta brojnih ispraznih teorija i pravila koja će ograničiti i zarobiti ljude; to je zaista pogubno. Zato govori više ono što je stvarno, pričaj više o problemima koji stvarno postoje, provedi više vremena tragajući za istinom da bi rešio stvarne probleme; to je ono što je najvažnije. Nemoj da odlažeš da naučiš kako da primenjuješ istinu: ovo je put ulaska u stvarnost. Ne poseži za tuđim iskustvima i znanjima kao za svojom privatnom svojinom i ne čuvaj ih da im se drugi dive. Moraš imati svoj život-ulazak. Samo primenjivanjem istine i poslušnošću Bogu imaćeš ulazak u život. Ovo bi trebalo da bude ono što svaka osoba upražnjava i na šta se usredsređuje.

Ako ono o čemu govoriš može ljudima dati put kojim treba da krenu, onda to znači da ti poseduješ stvarnost. Bez obzira na to šta ti kažeš, moraš dovesti ljude do toga da izvršavaju stvari i svima im dati put koji mogu da slede. Ne dozvoli im samo da imaju znanje; važnije je imati put kojim treba ići. Da bi ljudi verovali u Boga, oni moraju da idu putem koji vodi Bog kroz Svoje delo. Drugim rečima, proces verovanja u Boga je proces hodanja putem koji vodi Sveti Duh. Shodno tome, moraš imati put kojim možeš ići, bez obzira na sve, i moraš stupiti na put kojim ćeš biti usavršen od Boga. Ne zaostaj previše i nemoj se baviti sa previše stvari. Samo ako ideš putem koji vodi Bog bez prekida, možeš primiti delo Svetog Duha i posedovati put ulaska. Samo se ovo računa kao da je u skladu sa Božjim namerama i ispunjavanjem dužnosti čovečanstva. Kao pojedinac u ovom toku, svaka osoba treba da ispuni svoju dužnost valjano, da radi više onoga što bi ljudi trebalo da rade, a ne da se ponaša svojevoljno. Ljudi koji izvršavaju delo moraju jasno da iznesu svoje reči, ljudi koji slede moraju se više usredsrediti na podnošenje teškoća i poslušnost, i svi moraju da se drže svog mesta i da ne istupaju iz reda. U srcu svakog čoveka treba da bude jasno kako treba da upražnjava i koju funkciju treba da ispunjava. Idite putem koji vodi Duh Sveti; nemojte da zalutate ili pogrešite. Morate jasno da vidite današnje delo. Ulazak u današnje načine rada je ono što treba da primenjujete. To je prva stvar u koju morate ući. Ne trošite više reči na druge stvari. Obavljanje zadatka oko Božje kuće danas je vaša odgovornost, ulazak u današnji način rada je vaša dužnost, a primenivanje današnje istine je vaše breme.

a. Duh premijera: klasična kineska izreka koja se koristi da opiše osobu koja je širokogruda i velikodušna.