Kako je, prema vašem iskustvu, biti poštena osoba? (Zaista je teško biti poštena osoba.) Zašto je teško? (Zaista želim da budem poštena osoba. Ali, kada se svakog dana preispitujem, otkrivam da sam neiskren i da u mom govoru ima mnogo patvorenog. Svojim rečima dodajem osećanja ili imam zadnje namere. Ponekad se poigravam, ili okolišam, ili kažem nešto što se kosi sa stvarnošću – obmanjujuće stvari, poluistine i druge vrste neistina, sve zarad postizanja cilja.) Sva ova ponašanja proizilaze iz iskvarene naravi ljudi; ona pripadaju onom delu ljudi koji je nepošten i varljiv. Zašto se ljudi pretvaraju da su lažljivi? Da bi ostvarili sopstvene namere, da bi postigli sopstvene ciljeve, te koriste nepoštena sredstva. Pritom nisu otvoreni ni iskreni, i nisu pošteni ljudi. U takvim trenucima ljudi otkrivaju svoju podmuklost i prepredenost, ili svoju zlonamernost i ogavnost. Zato je teško biti pošten: sa tom iskvarenom naravi u srcu, zaista će izgledati da je posebno teško biti poštena osoba. Ali ako si neko ko voli istinu i ko je u stanju da prihvati istinu, onda ti neće biti mnogo teško da budeš poštena osoba. Osetićeš da je tako mnogo lakše. Oni koji imaju ličnog iskustva vrlo dobro znaju da su najveće prepreke da se bude poštena osoba podmuklost ljudi, njihova lažljivost, njihova zlonamernost i njihove gnusne namere. Dokle god postoje ove iskvarene naravi, biće veoma teško biti poštena osoba. Svi vi se obučavate da budete pošteni ljudi, tako da imate nešto iskustva u tome. Kakva su vaša dosadašnja iskustva? (Svakog dana zapisujem sve gluposti koje sam rekao i laži koje sam izgovorio. Zatim samog sebe ispitujem i detaljno analiziram. Otkrio sam da iza većine ovih laži stoji nekakva namera i da sam im ih izrekao iz sujete i da sačuvam obraz. Iako sam svestan da ono što kažem ne odgovara istini, i dalje ne mogu da ne lažem i da se ne pretvaram.) To je ono što je toliko teško kada ste poštena osoba. Nije važno da li ste toga svesni ili ne; ključno je da, iako znate da je to što radite pogrešno, tvrdoglavo nastavljate da lažete kako biste postigli svoje ciljeve, održali sliku o sebi i sačuvali obraz, a svaka tvrdnja da toga niste svesni je laž. Da biste bili poštena osoba, ključno je da razjasnite svoje motive, namere i svoju iskvarenu narav. To je jedini način da se problem laganja reši u korenu. Namere i ciljevi ljudi kada lažu, jesu: da se postignu lični ciljevi, odnosno da se ostvari lična korist, da se iskoristi situacija, da se izgleda dobro ili da se dobije odobravanje drugih Takvo laganje otkriva iskvarenu narav i to je ono što morate da razaznate kada se radi o laganju. Dakle, kako treba rešiti ovu iskvarenu narav? Sve zavisi od toga da li volite istinu ili ne. Ako možete da prihvatite istinu i govorite tako da se ne zalažete za sebe; ako možete da prestanete da razmatrate sopstvene interese i umesto toga uzmete u obzir delo crkve, Božju nameru i interese Božjeg izabranog naroda, tada ćete prestati da lažete. Bićete u stanju da govorite istinito i otvoreno. Bez takvog rasta nećete moći da govorite istinu, dokazujući da vam nedostaje rast i da niste u stanju da primenjujete istinu. Dakle, biti poštena osoba zahteva proces razumevanja istine, proces povećanja rasta. Kada na to gledamo na takav način, nemoguće je biti poštena osoba bez osam do deset godina iskustva. Taj period je proces odrastanja u životu, proces shvatanja i zadobijanja istine. Neki ljudi bi mogli da se zapitaju: „Može li rešavanje pitanja laganja i postajanja poštenom osobom zaista biti toliko teško?” Zavisi o kome pričate. Ako je to neko ko voli istinu, onda će moći da odustane od laganja kada se radi o određenim pitanjima. Ali ako je to neko ko ne voli istinu, onda će odustajanje od laganja biti teže.

Vežbanje sebe da se bude poštena osoba uglavnom je stvar rešavanja problema laganja, kao i rešavanja iskvarene naravi. To podrazumeva ključnu primenu: kada shvatiš da si nekoga slagao i prevario, treba da budeš otvoren prema toj osobi, da se ogoliš i izviniš. Ova primena je od velike koristi za rešavanje laganja. Na primer, ako si prevario nekoga ili ako je bilo neke prevare ili lične namere u rečima koje si izgovorio, onda treba da ih razmotriš i detaljno analizraš sebe. Trebalo bi da mu kažeš: „Ono što sam ti rekao bila je laž, osmišljena da sačuva moj ponos. Osetio sam se neprijatno pošto sam ti to rekao, pa ti se sada izvinjavam. Molim te, oprosti mi.” Ta osoba će tvoj gest doživeti kao osveženje. Pitaće se kako je moguće da postoji osoba koja se izvinjava nakon što je slagala. Takva hrabrost izaziva divljenje. Kakvu korist čovek ima od ovakve primene? Njena svrha nije da se zadobije divljenje drugih, već da se čovek delotvornije obuzda i spreči sebe da laže. Dakle, posle laganja moraš da vežbaš izvinjenje zbog počinjenog. Što više budeš vežbao detaljno analiziranje i ogoljivanje sebe i izvinjavanje ljudima, rezultati će biti bolji – a broj laži koje ćeš izgovarati biće sve manji i manji. Primena detaljne analize i ogoljivanja da bi postao poštena osoba i suzdržao se od laganja zahteva hrabrost, a izvinjavanje nekome posle laganja zahteva još više hrabrosti. Ako to primenjujete godinu ili dve – ili možda tri do pet godina – sigurno ćete videti jasne rezultate i neće vam biti teško da se oslobodite laži. Oslobađanje od laganja prvi je korak ka tome da postanete poštena osoba, a to se ne može postići bez tri ili pet godina truda. Nakon što je problem laganja rešen, drugi korak je rešavanje problema varljivosti i prevare. Ponekad, prevara i varljivost ne zahtevaju od osobe da laže – te stvari se mogu postići samo činjenjem. Iako osoba možda ne laže otvoreno, moguće je da i dalje gaji varljivost i prevaru u svom srcu. Ona će to znati bolje od bilo koga drugog, jer je o tome dobro razmislila i pažljivo je to razmotrila. Biće joj lako da shvati kada o tome naknadno razmisli. Nakon što se problem laganja reši, rešavanje problema varljivosti i prevare će u poređenju s tim biti nešto lakše. Ali čovek mora da poseduje bogobojažljivo srce, jer kada se upusti u varljivost i prevaru, njime upravlja namera. Ljudi to ne mogu da sagledaju spolja, niti mogu da razaznaju. Samo Bog može to da ispita, i samo On zna za to. Stoga se problemi varljivosti i prevare mogu rešiti samo oslanjanjem na molitvu Bogu i prihvatanjem Njegovog ispitivanja. Ako neko ne voli istinu ili se ne boji Boga u svom srcu, njegova varljivost i prevara ne mogu se razrešiti. Možeš da se moliš pred Bogom i da priznaš svoje greške, možeš da se ispovediš i pokaješ, ili možeš da detaljno analiziraš svoju iskvarenu narav – iskreno navodeći o čemu si tada razmišljao, šta si rekao, koja ti je bila namera i kako si izveo varljivost. Sve je to relativno lako. Međutim, ako se od tebe zatraži da se otvoriš pred drugom osobom, može da ti nestane hrabrosti i odlučnosti jer želiš da sačuvaš obraz. Tada će ti biti veoma teško da primeniš otvorenost i ogoljenost. Možda si u stanju da priznaš, u principu, da povremeno uhvatiš sebe kako govoriš ili postupaš shodno svojim svojim ličnim ciljevima i namerama; da postoji određeni nivo obmane, manipulacije, laži ili prevare u onome što radiš ili govoriš. Ali onda, kada se nešto desi i primoran si da detaljno analiziraš sebe, razotkrivajući kako su se stvari odigrale od početka do kraja, objašnjavajući koje su od izgovorenih reči bile varljive, koja im je bila zadnja namera, o čemu si razmišljao i da li si bio zlonameran ili podmukao, ti ne želiš da ulaziš u pojedinosti niti da pružaš detalje. Neki ljudi će samo nehajno reći: „Naprosto je tako. Ja sam samo prilično lažljiva, podmukla i nepouzdana osoba.” To pokazuje njihovu nesposobnost da se pravilno suoče sa svojom iskvarenom suštinom, ili sa činjenicom koliko su lažljivi i podmukli. Ovi ljudi su uvek u stanju i režimu izvrdavanja. Uvek opraštaju sebi i idu linijom manjeg otpora i nisu u stanju da istrpe ili plate cenu primenjivanja istine kao jedna poštena osoba. Mnogi ljudi već godinama propovedaju reči i doktrine, uvek govoreći: „Tako sam lažljiv i podmukao, u mojim postupcima često ima podvaljivanja i uopšte se ne ophodim iskreno prema ljudima.” Ali posle višegodišnjeg uzvikivanja tih reči, oni ostaju jednako lažljivi kao i ranije, jer oni nikada neće zaista detaljno analizirati sebe niti se pokajati kada otkriju to lažljivo stanje. Nikada se ne ogoljuju pred drugima, niti se izvinjavaju posle laganja ili obmanjivanja ljudi, a još manje dele svoje iskustveno svedočenje o detaljnom analiziranju sebe i samospoznaji na skupovima. Niti oni ikada kažu kako su spoznali sebe ili kako su se pokajali u vezi s takvim stvarima. Oni ne čine ništa od toga, što dokazuje da ne poznaju sebe i da se nisu istinski pokajali. Kada kažu da lažu a žele da budu pošteni ljudi, oni naprosto izvikuju fraze i propovedaju doktrinu, ništa više. Moguće je da to rade jer pokušavaju da plivaju kako ih voda nosi i da prate stado. Ili može biti da ih okruženje crkvenog života primorava da otaljavaju posao i da se pretvaraju. U svakom slučaju, takvi koji izvikuju parole i propovedaju doktrine nikada se neće istinski pokajati i sigurno neće moći da prime Božje spasenje.

Svaka istina koju Bog zahteva da ljudi primenjuju iziskuje od njih da plate cenu, da je praktično primene i iskuse u svom stvarnom životu. Bog ne traži od ljudi da samo uprazno recituju reči i doktrine, da govore o samospoznaji, priznajući da su prevaranti, da su lažovi, da su prepredeni, varljivi i prepredeni, ili da to izgovore nekoliko puta naglas i da onda završe s tim. Ako neko prizna sve ovo, ali se posle toga ni najmanje ne promeni; ako nastavi da laže, vara i obmanjuje; ako primenjuje iste sotonske trikove, iste sotonske metode kada naiđe na nešto; ako se njegova sredstva i metode nikada ne menjaju, da li je onda ta osoba sposobna da zakorači u istina-stvarnost? Da li će ikada moći da promeni svoju narav? Ne, nikada! Moraš biti u stanju da promišljaš i spoznaš sebe. Moraš da imaš hrabrosti da se otvoriš i ogoliš u prisustvu braće i sestara i da sa njima podeliš svoje pravo stanje. Ako se ne usuđuješ da izložiš ili detaljno analiziraš svoju iskvarenu narav; ako se ne usuđuješ da priznaš svoje greške, onda nisi u potrazi za istinom, a još manje si neko ko poznaje sebe. Da su svi kao oni vernici koji se razmeću da bi stekli divljenje drugih, koji svedoče o tome koliko vole Boga, koliko Mu se potčinjavaju, koliko su Mu odani i koliko On njih voli, sve da bi stekli poštovanje i divljenje drugih; a ako svako ima sopstvene planove i zadržava lični prostor u svom srcu, kako onda neko može da govori o stvarnim iskustvima? Kako iko može da ima istinska iskustva koja će da prenese drugima? Deliti svoja iskustva i razgovarati o njima u zajedništvu znači razmenjivati sa drugima sopstvena iskustva i saznanja o Božjim rečima. Suština je u tome da svaku misao u svom srcu, svako stanje i iskvarenu narav koja se otkriva u tebi pretočiš u reči. Da se drugima omogući da razaznaju te stvari, a zatim da reše problem razmenjujući istinu. Samo kada se iskustva razmene na taj način, svi imaju koristi i ubiru plodove. Samo to je pravi crkveni život. Ako se sve svodi na prazan razgovor o vašim uvidima u Božje reči ili u reči himne, a onda razmenjujete po sopstvenom nahođenju bez daljeg udubljivanja, bez iznošenja vaših stvarnih stanja ili problema, takva vrsta razmene ne donosi nikakvu korist. Ako svi govore o doktrinarnom ili teorijskom znanju, ali ne kažu ništa o znanju koje su zadobili iz stvarnih iskustava; ako, kada razmenjuju istinu, izbegavaju da govore o svom ličnom životu, svojim stvarnim problemima i svom unutrašnjem svetu, kako onda može doći do istinske komunikacije? Kako može da postoji pravo poverenje? Naprosto ne može! Ako žena svom mužu nikada ne izgovori reči koje joj leže na srcu, da li se to računa kao bliskost? Da li oni uopšte mogu da znaju šta je onom drugom na umu? (Ne mogu.) Pretpostavimo, dakle, da jedno drugom stalno govore: „Volim te”. Ne govore ništa osim toga i nikada se ne otvaraju jedno prema drugom, niti govore šta zapravo misle duboko u sebi, šta očekuju od svog partnera ili koje probleme imaju. Nikada se ne poveravaju jedno drugom, a kada su zajedno, ne razmenjuju ništa osim površne ljubaznosti. Da li su onda oni zaista muž i žena? Naravno da ne! Isto tako, ako braća i sestre treba da budu sposobni da se poveravaju jedni drugima, da se međusobno pomažu i snabdevaju jedni druge, onda svako mora da govori o svojim istinskim iskustvima. Ako ne govoriš ništa o sopstvenim istinskim iskustvima – ako samo propovedaš reči i doktrine koje čovek razume, ako samo propovedaš malo doktrine o veri u Boga i izgovaraš banalne plitkoumne reči i ne otvaraš se o onome što ti je u srcu – onda nisi poštena osoba i nisi sposoban da budeš poštena osoba. Da upotrebim isti primer: tokom višegodišnjeg zajedničkog života, muž i žena pokušavaju da se priviknu jedno na drugo, povremeno ukrštajući rogove. Ali ako oboje imate normalnu ljudskost i uvek mu se obraćaš iz srca, kao i on tebi, u vezi sa svim poteškoćama na koje naiđete u životu ili na poslu, o čemu god da razmišljate duboko u sebi i kako god planirate da rešite stvari, ili kakve ideje ili planove imate za budućnost svoje dece i kažete svom partneru sve te stvari, zar se onda vas dvoje nećete osećati posebno bliski jedno drugom? Ali ako ti on nikada ne kaže svoje najdublje misli i samo donosi platu kući; ako mu ti nikada ne govoriš o svojim mislima i nikada se ne poveravate jedno drugom, zar onda neće postojati emocionalna distanca između vas dvoje? Sigurno hoće, jer ne razumete misli i planove onog drugog. Na kraju krajeva, ti nećeš moći da kažeš kakva je osoba tvoj partner, niti će on moći da kaže kakva si ti osoba. Ti nećeš razumeti njegove potrebe, niti će on razumeti tvoje. Ako ljudi nemaju verbalnu ili duhovnu komunikaciju, onda ne postoji mogućnost da se između njih stvori bliskost i ne mogu da opskrbljuju jedno drugo niti da se međusobno ispomažu. Imate takvo iskustvo, zar ne? Ako ti tvoj prijatelj poveri sve, kaže ti sve što misli, bez obzira na patnju ili sreću koju oseća, zar onda nećeš osećati da ste posebno bliski? Razlog zašto je spreman da ti kaže sve to je zato što si i ti njemu poverio svoje najdublje misli. Posebno ste bliski i zbog toga ste u stanju da se tako dobro slažete i pomažete jedan drugom. Bez ovakve komunikacije i razmene između braće i sestara u crkvi, oni ne bi mogli da budu složni niti bi mogli dobro da sarađuju u obavljanju svojih dužnosti. Zato razmenjivanje istine zahteva duhovnu komunikaciju i sposobnost da se govori iz srca. Ovo je jedan od principa koje čovek mora da ima da bi bio poštena osoba.

Kada neki ljudi čuju da moraju da govore istinu i govore iz srca kako bi bili pošteni ljudi, te da, ukoliko lažu ili obmanjuju, moraju da se otvore, ogole i priznaju svoje greške, oni kažu: „Teško je biti pošten. Da li drugima moram da kažem sve što mislim? Zar nije dovoljno razmenjivati pozitivne stvari? Ne moram da pričam drugima o svojoj mračnoj ili iskvarenoj strani, zar ne?” Ako se ne ogoliš pred drugima i detaljno ne analiziraš sebe, onda nikada nećeš spoznati sebe. Nikada nećeš shvatiti kakva si osoba, a drugi ljudi nikada neće moći da ti veruju. To je činjenica. Ako želiš da ti drugi veruju, pre svega moraš biti pošten. Da bi bio poštena osoba, prvo moraš da ogoliš svoje srce da bi svi mogli da u njega pogledaju, da vide sve o čemu razmišljaš i da ugledaju tvoje pravo lice. Ne smeš da pokušaš da se maskiraš ili prikrivaš. Tek tada će ti drugi verovati i smatrati te poštenom osobom. Ovo je najosnovnija primena i preduslov da budeš poštena osoba. Ako se uvek pretvaraš, uvek glumiš svetost, plemenitost, veličinu i uzvišeni karakter; ako ne dozvoljavaš ljudima da vide tvoju iskvarenost i tvoje mane; ako predstavljaš ljudima lažnu sliku da bi verovali da imaš integritet, da si veliki, da sebi uskraćuješ, da si pravedan i nesebičan – zar to nije obmana i dvoličnost? Zar te ljudi neće prozreti, kad-tad? Dakle, nemoj da se maskiraš ili prikrivaš. Umesto toga, ogoli sebe i svoje srce da ih drugi vide. Ako možeš da ogoliš svoje srce da ga drugi vide, ako možeš da ogoliš sve svoje misli i planove – i pozitivne i negativne – zar to nije poštenje? Ako možeš da se ogoliš da te drugi vide, onda će te i Bog videti. On će reći: „Ako si se ogolio da te drugi vide, onda si sigurno pošten preda Mnom.” Ali ako se pred Bogom ogoliš samo kada si van vidokruga drugih i uvek se pretvaraš da si veliki i plemenit ili nesebičan kada si u njihovom društvu, šta će onda Bog misliti o tebi? Šta će reći? Reći će: „Ti si potpuno lažljiva osoba. Ti si potpuno licemeran i pokvaren i nisi poštena osoba.” Bog će te tako osuditi. Ako želiš da budeš poštena osoba, onda bez obzira da li si pred Bogom ili pred drugim ljudima, trebalo bi da budeš u stanju da pružiš čist i otvoren prikaz svog unutrašnjeg stanja i reči koje su ti u srcu. Da li je to lako postići? Zahteva period vežbe, kao i čestu molitvu i oslanjanje na Boga. Moraš da uvežbaš sebe da izgovaraš reči u svom srcu jednostavno i otvoreno o svim pitanjima. Sa takvom vrstom vežbe možeš da napreduješ. Ako naiđeš na veliku poteškoću, moraš da se moliš Bogu i tragaš za istinom; moraš da se boriš u svom srcu i da prevaziđeš telo, dok ne budeš mogao da primenjuješ istinu. Kada tako vežbaš, malo po malo, srce će ti se postepeno otvarati. Bićeš sve čistiji, a dejstvo tvojih reči i dela biće drugačiji nego ranije. Tvojih laži i smicalica biće sve manje i bićeš u stanju da živiš pred Bogom. Tada ćeš, u suštini, postati poštena osoba.

Pošto ga je Sotona iskvario, čitavo čovečanstvo ima sotonsku narav. Poput Sotone, ljudi stavljaju maske i lažno se predstavljaju u svakom pogledu i pribegavaju obmani i manipulacijama po svim pitanjima. Nema ničega u čemu ne posežu za obmanom i manipulacijom. Neki se čak upuštaju u lažljive igre i u tako običnim aktivnostima kao što je kupovina. Na primer, možda su kupili najmoderniju odeću, ali se – iako im se zaista sviđa – ne usuđuju da je nose u crkvi iz straha da će je njihova braća i sestre komentarisati i govoriti da su plitki. Stoga je nose samo drugima iza leđa. Kakvo je to ponašanje? To je razotkrivanje lažljive i prepredene naravi. Zašto bi neko kupovao modernu odeću, pa zazirao od toga da je nosi pred braćom i sestrama? U svom srcu vole moderne stvari i prate svetske trendove kao što to rade nevernici. Boje se da ih braća i sestre ne prozru, da ne uvide koliko su plitki, da ne uvide da nisu ugledne i čestite osobe. U svom srcu oni vole moderne stvari i imaju problema da ih se odreknu, pa tako mogu da ih nose samo kod kuće i paze da ih braća i sestre ne vide. Ako stvari koje vole ne mogu da vide svetlost dana, zašto onda ne mogu da ih se odreknu? Zar ne postoji tu neka sotonska narav koja ih kontroliše? Stalno izgovaraju reči i doktrine i čini se da razumeju istinu, ali nisu u stanju da je sprovedu u delo. To je vrsta osobe koja živi po sotonskoj naravi. Ako je neko uvek varljiv i na rečima i na delu, ako ne dozvoljava drugima da ga vide onakvog kakav jeste, i ako uvek glumi pobožnu osobu pred drugima, u čemu je onda razlika između njega i fariseja? Želi da živi kao kurva, ali i da mu se podigne spomenik za čednost. Vrlo dobro je znao da ne može da nosi svoju egzotičnu odeću u javnosti, pa zašto ju je onda kupio? Zar to nije bačen novac? Samo zato što mu se sviđaju takve stvari i što mu je ta odeća bila prirasla k srcu, pa je osetio da mora da je kupi. Ali kada je jednom kupi, ne može da je nosi izvan kuće. Posle nekoliko godina žali što ju je kupio i iznenada shvata: „Kako sam samo mogao da budem tako glup, tako odvratan, pa da to uradim?” Čak se i njemu samom gadi to što je uradio. Ali on ne može da kontroliše svoje postupke jer nije u stanju da se odrekne stvari koje voli i za kojima teži. Zato pribegava taktici i ponaša se dvolično, koristi se prevarom da bi sebi udovoljio. Ako se njegova lažljiva narav ispoljava u tako beznačajnoj stvari, da li će moći da primenjuje istinu kada je reč o nečemu većem? To bi bilo nemoguće. Očigledno je da mu je u prirodi da bude varljiv i varljivost je njegova Ahilova peta. Jednom je jedno šestogodišnje ili sedmogodišnje dete pojelo nešto lepo u krugu svoje porodice. Kada su ga druga deca pitala šta je pojelo, dete je samo trepnulo i reklo: „Zaboravio sam”, a zapravo samo nije htelo da im kaže. Da li je zaista moglo da zaboravi šta je upravo pojelo? Ovo šestogodišnje ili sedmogodišnje dete bilo je sposobno da laže. Da li je to nešto što je naučilo od odraslih? Da li je to bio uticaj njegovog porodičnog okruženja? Ne – to je čovekova priroda, njegovo nasleđe; čovek se rađa sa lažljivom naravi. U stvari, šta god lepo da je dete pojelo, to je bilo normalno. Roditelji su mu to pripremili; nije ukralo tuđu hranu. Ako ovo dete može da laže u takvim okolnostima, kada za time uopšte nema potrebe, zar onda nije još verovatnije da će da laže u drugim prilikama? Kojeg se problema ovo dotiče? Zar to nije problem njegove prirode? To dete je sada odraslo, a laganje je postalo njegova priroda. On je sada zaista lažljiva osoba; to se u njemu moglo videti od najranijih dana. Lažljivi ljudi ne mogu a da ne lažu i ne varaju druge, a njihove laži i prevare mogu se javiti u bilo kojem trenutku i na bilo kojem mestu. Oni ne moraju da uče kako se te stvari rade, niti neko treba da ih podstiče da ih rade – rođeni su sa tom sposobnošću. Ako je to dete moglo da izmisli laži da bi prevarilo druge u tako ranom uzrastu, da li bi njegovo laganje zaista moglo da bude jednokratni prestup? Naravno da ne bi. To pokazuje da je ono po svojoj priroda-suštini lažljivo. Zar tako jednostavnu stvar nije lako razaznati? Ako neko od detinjstva laže, često laže, čak laže i vara ljude u vezi s jednostavnim stvarima kada to i nije neophodno, i ako je laganje postalo njegova priroda, onda mu neće biti lako da se promeni. On je autentičan lažov. Zašto se kaže da lažovi ne mogu da budu spaseni? Zato što je malo verovatno da će prihvatiti istinu, tako da se nikako ne mogu pročistiti i preobraziti. Oni koji mogu da prime Božje spasenje su drugačiji. Relativno su bezazleni od samog početka, a ako izgovore sitnu laž, verovatno će pocrveneti i osećati se nelagodno. Takvoj osobi je lakše da postane poštena osoba: ako biste je zamolili da laže ili vara, bilo bi joj teško. Kada laže, teško joj je da sve reči prevali preko usta i svima je odmah jasno da laže. To su relativno jednostavni ljudi i verovatnije je da će postići spasenje ako mogu da prihvate istinu. Ovakva osoba laže samo pod posebnim okolnostima, kada je saterana u ćošak. Generalno, oni su uvek u stanju da kažu istinu. Sve dok tragaju za istinom, moći će da odbace ovaj vid iskvarenosti posle nekoliko godina truda, a onda im neće biti teško da postanu poštena osoba.

Šta je Božje merilo za poštene ljude koji su Mu potrebni? Kako su Božji zahtevi dati u Tri opomene, tom poglavlju Božjih reči? („Poštenje znači da svoje srce poklanjate Bogu, tako što ste u svemu iskreni prema Njemu, u svemu otvoreni prema Njemu, što nikada ne krijete činjenice, ne pokušavate da obmanete one iznad i ispod vas i što ne radite stvari samo zato da biste iskamčili Božju naklonost. Ukratko, biti pošten znači biti čist u svojim postupcima i rečima, i ne obmanjivati ni Boga ni čoveka. (…) Ako su tvoje reči prepune izgovora i bezvrednih opravdanja, tvrdim da si neko kome je mrsko da istinu primeni na delu. Ako imaš mnogo privatnih stvari koje ne bi da deliš s drugima, ako si izričito protiv otkrivanja svojih tajni – svojih problema – drugima, zarad traženja puta ka svetlosti, tvrdim da nećeš lako dostići spasenje, i nećeš lako izroniti iz tame” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”).) Ovde postoji jedna posebno važna rečenica. Da li vidite koja? (Bog kaže: „Ako imaš mnogo privatnih stvari koje ne bi da deliš s drugima, ako si izričito protiv otkrivanja svojih tajni – svojih problema – drugima, zarad traženja puta ka svetlosti, tvrdim da nećeš lako dostići spasenje, i nećeš lako izroniti iz tame.”) Da, baš ta. Bog kaže: „Ako imaš mnogo privatnih stvari koje ne bi da deliš s drugima.” Ljudi su učinili mnogo toga o čemu se ne usuđuju da govore i imaju previše mračnih strana. Nijedan od njihovih svakodnevnih postupaka nije u skladu sa Božjom rečju i oni se ne bune protiv tela. Oni rade šta god žele, pa čak i nakon što su toliko godina verovali u Boga, nisu ušli u istina-stvarnost. „Ako si izričito protiv otkrivanja svojih tajni – svojih problema – drugima, zarad traženja puta ka svetlosti, tvrdim da nećeš lako dostići spasenje, i nećeš lako izroniti iz tame.” Ovde je Bog usmerio ljude ka putu primene. Ako ne primenjuješ na taj način i samo uzvikuješ slogane i doktrine, onda si neko ko neće lako primiti spasenje. To je zaista povezano sa spasenjem. Biti spasen je veoma važno za svaku osobu. Da li je Bog igde drugde spomenuo da se „spasenje ne postiže lako”? Na drugim mestima, On retko govori o tome kako je teško biti spasen, ali govori o tome kada priča o poštenju. Ako nisi poštena osoba, onda si neko koga je veoma teško spasiti. „Ne postići spasenje lako” znači da će ti, ako ne prihvatiš istinu, biti teško da se spaseš. Nećeš biti u stanju da kreneš pravim putem ka spasenju, pa neće biti moguće da budeš spasen. Bog koristi ove reči da bi ljudima dao malo prostora. Što znači: nije te lako spasiti, ali ako sprovodiš Božje reči u delo, onda ima nade da ćeš dostići spasenje. To je izvorno značenje. Ako ne primenjuješ u skladu s Božjim rečima, i nikada ne analiziraš detaljno svoje tajne i svoje izazove i nikada se ne otvaraš drugima u zajedništvu, niti besediš, niti analiziraš, niti iznosiš na videlo svoju iskvarenost i fatalne mane pred njima, onda ne možeš biti spasen. A zašto je tako? Ako se ne ogoliš ili ne analiziraš detaljno na ovaj način, nećeš mrzeti svoju iskvarenu narav, te se tako tvoja iskvarena narav nikada neće promeniti. A ako ne možeš da se promeniš, kako uopšte možeš da razmišljaš o tome da budeš spasen? Božje reči to jasno pokazuju, a te reči pokazuju Božju nameru. Zašto Bog uvek naglašava da ljudi treba da budu pošteni? Zato što je poštenje veoma važno – ono direktno utiče na to da li osoba može da se pokori Bogu i da li može da postigne spasenje. Neki ljudi kažu: „Ja sam nadmen i samopravedan i često se ljutim i ispoljavam iskvarenost.” Drugi kažu: „Veoma sam plitak i sujetan i volim kada mi ljudi laskaju.” To su sve stvari koje su ljudima vidljive spolja i ne predstavljaju veliki problem. Ne bi trebalo dalje da se baviš njima. Bez obzira na to kakvi su ti narav ili karakter, sve dok si u stanju da budeš poštena osoba kao što to Bog zapoveda, možeš biti spasen. Dakle, šta ćete sada da kažete? Da li je važno biti pošten? To je najvažnija stvar, zbog čega Bog i govori o poštenju u poglavlju Svojih reči, Tri opomene. U drugim poglavljima, On često pominje da vernici treba da imaju normalan duhovni i prikladan crkveni život i opisuje kako treba da proživljavaju normalnu ljudskost. Njegove reči o ovim pitanjima su uopštene; o njima se ne raspravlja previše konkretno ili previše detaljno. Međutim, kada Bog govori o poštenju, On ukazuje na put koji ljudi treba da slede. On govori ljudima kako da primenjuju i govori veoma podrobno i jasno. Bog kaže: „Ako imaš mnogo privatnih stvari koje ne bi da deliš s drugima, ako si izričito protiv otkrivanja svojih tajni – svojih problema – drugima, zarad traženja puta ka svetlosti, tvrdim da nećeš lako dostići spasenje.” Poštenje je u vezi sa postizanjem spasenja. Dakle, šta kažete, zašto Bog zahteva da ljudi budu pošteni? Ovo se dotiče istine o ljudskom ponašanju. Bog spasava poštene ljude, a oni koje On želi za Svoje carstvo jesu pošteni ljudi. Ako si sposoban da lažeš i varaš, ti si lažljiva, nepoštena i podmukla osoba; ti nisi poštena osoba. Ako nisi poštena osoba, onda nema izgleda da će te Bog spasiti, niti možeš da budeš spasen. Kažeš da si sada veoma pobožan, da nisi nadmen ili samopravedan, da si u stanju da platiš cenu kada obavljaš svoju dužnost ili da možeš da širiš jevanđelje i preobratiš mnogo ljudi. Ali ti nisi pošten, ti si još uvek lažljiv i nisi se nimalo promenio, pa možeš li onda biti spasen? Ne, nikako. I tako ove Božje reči podsećaju sve ljude na to da, da bi bili spaseni, prvo moraju da budu pošteni u skladu s Božjim rečima i zahtevima. Moraju da se otvore, ogole svoje pokvarene sklonosti, svoje namere i tajne i da traže put svetlosti. Šta znači „tražiti put svetlosti”? To znači da tražiš istinu kako bi razrešio svoju iskvarenu narav. Kada ogoliš svoju iskvarenost, ciljeve i namere koji leže iza tvojih postupaka, ti istovremeno detaljno analiziraš sebe, nakon čega se zapitaš: „Zašto sam to učinio? Postoji li osnova za Božje reči u ovome? Da li je to u skladu sa istinom? Čineći to, da li svesno činim nešto pogrešno? Da li obmanjujem Boga? Ako obmanjujem Boga, onda ne treba to da radim; treba da pogledam šta Bog zapoveda i šta Bog govori i da saznam šta su istina-načela.” To je ono što znači tragati za istinom; to je ono što znači hodati u svetlosti. Kada su ljudi u stanju da to redovno primenjuju, oni su u stanju da se zaista promene i na taj način su u stanju da dostignu spasenje.

To što Bog traži da ljudi budu pošteni dokazuje da On zaista prezire i ne voli lažljive ljude. Božja odbojnost prema lažljivim ljudima je odbojnost prema njihovom načinu obavljanja stvari, prema njihovim naravima, njihovim namerama i njihovim metodama prevare; Bog ne voli ništa od toga. Ako su lažljivi ljudi u stanju da prihvate istinu, da priznaju svoje varljive naravi i spremni su da prihvate Božje spasenje, onda i za njih ima nade da će biti spaseni – jer se Bog prema svima odnosi jednako, kao i istina. Dakle, ako želimo da postanemo ljudi koji ugađaju Bogu, prvo što moramo da učinimo jeste da promenimo naša načela ponašanja. Ne možemo više da živimo po sotonskim filozofijama, ne može život više da nam se rukovodi lažima i prevarama. Moramo da odbacimo sve svoje laži i da postanemo pošteni ljudi. Tada će Bog na nas drugačije gledati. Ranije su se ljudi, živeći sa drugima, uvek oslanjali na laži, pretvaranja i prevare i koristili sotonske filozofije kao osnovu svog postojanja, života i osnovu za svoje ponašanje. To je bilo nešto što je Bog prezirao. Ako ste među nevernicima iskreni, ako govorite istinu i ako ste poštena osoba, onda ćete biti klevetani, osuđivani i napušteni. Stoga slediš ovozemaljske trendove i živiš po sotonskim filozofijama; postaješ sve veštiji u laganju i sve više lažljiv. Takođe naučiš da koristiš podmukla sredstva kako bi postigao svoje ciljeve i zaštitio se. Postaješ sve uspešniji u Sotoninom svetu i samim tim padaš sve dublje i dublje u greh sve dok ne dođe do toga da više ne možeš da se izvučeš. U Božjoj kući stvari funkcionišu upravo suprotno. Što više lažeš i igraš se varljivih igara, to ćeš se više Božjem izabranom narodu smučiti i odreći će te se. Ako odbiješ da se pokaješ i još uvek se držiš sotonskih filozofija i logike, ako koristiš lukavstva i razrađene smicalice da se prerušiš i lažno predstavljaš, onda je vrlo verovatno da ćeš biti otkriven i eliminisan. To je zato što Bog prezire lažljive ljude. Samo pošteni ljudi mogu da napreduju u Božjoj kući, a oni lažljivi će na kraju biti napušteni i eliminisani. Sve je to predodređeno od Boga. Samo pošteni ljudi mogu da imaju udeo u nebeskom carstvu. Ako ne pokušaš da budeš poštena osoba, ako ne doživiš i ne primenjuješ u pravcu stremljenja ka istini, ako ne razotkriješ svoju rugobu i ako se ne ogoliš, tada nikada nećeš moći da primiš delo Svetog Duha i da dobiješ Božje odobravanje. Bez obzira na to šta radiš ili koju dužnost obavljaš, moraš da imaš pošten stav. Bez poštenog stava ne možeš dobro da obavljaš svoju dužnost. Ako uvek obavljaš svoju dužnost na površan način, i ne uspeš da uradiš nešto dobro, onda treba da razmisliš o sebi, da spoznaš sebe i otvoriš se kako bi se detaljno analizirao. Onda treba da tražiš istina-načela i da nastojiš da sledeći put budeš bolji, umesto da budeš površan. Ako ne pokušaš da udovoljiš Bogu srcem koje je pošteno i uvek gledaš da zadovoljiš svoje telo ili svoj ponos, da li ćeš onda moći dobro da obaviš posao? Da li ćeš moći dobro da obavljaš svoju dužnost? Naravno da nećeš. Oni koji su varljivi uvek su površni u obavljanju svoje dužnosti; bez obzira na dužnost koju obavljaju, oni je ne obavljaju dobro, i takvim ljudima je teško da dođu do spasenja. Reci Mi – kada lažovi primenjuju istinu, da li je to prevara? Sprovođenje istine u delo zahteva od njih da plate cenu, da se odreknu sopstvenih interesa, da se otvore i ogole pred drugima. Ali oni nešto prećutkuju; kada govore, daju samo polovinu, a zadržavaju ostatak. Drugi uvek moraju da nagađaju šta oni žele da kažu i uvek moraju da slažu kockice u glavi da bi shvatili smisao njihovih reči. Uvek daju sebi prostora za manevrisanje, daju sebi prostora da se izmigolje. Kada drugi primete da su oni lažovi, ne žele da imaju ništa s njima i oprezni su u svemu što rade s njima. Oni lažu i varaju i drugi ne mogu da im veruju, ne znajući šta je istina a šta je laž u svemu što govore, ili koliko u njihovim rečima ima krivotvorstva. Oni često pogaze obećanje dato drugima i ljudi ih ne cene u svojim srcima. A kako je onda u Božjem srcu? Kako ih Bog vidi? Bog ih još više prezire, jer Bog ispituje dubine ljudskog srca. Ljudi mogu da vide samo ono što je na površini, ali Bog vidi tačnije, oštrije i stvarnije.

Bez obzira na to koliko dugo si vernik, koja je tvoja dužnost ili kojim se poslom baviš, da li je tvoj kov dobar ili loš ili je tvoj karakter dobar ili loš, sve dok možeš da prihvatiš istinu i nastojiš da postaneš poštena osoba, sigurno ćeš za to biti nagrađen. Neki ljudi koji ne teže da postanu poštene osobe misle da je dovoljno da dobro obavljaju svoju dužnost. Njima kažem: „Ti nikada nećeš moći dobro da obavljaš svoju dužnost.” Drugi smatraju da biti poštena osoba nije velika stvar, da je težnja da se služi u skladu sa Božjim namerama bitniji zadatak i da je to jedini način da se udovolji Bogu. Hajde onda, probaj – vidi da li možeš da služiš u skladu sa Božjim namerama a da ne postaneš poštena osoba. Drugi ne nastoje da postanu pošteni ljudi, već su zadovoljni samim tim što se mole svaki dan, idu na skupove na vreme, jedu i piju Božje reči i naprosto ne žive na način na koji žive nevernici. Sve dok ne krše zakon ili ne čine bilo šta loše, to im je dovoljno. Ali može li se tako Bogu ugoditi? Kako možeš da ugodiš Bogu ako nisi poštena osoba? Ako nisi poštena osoba, onda nisi prava vrsta osobe. Ako nisi pošten, onda si nepošten ilažljiv. Radiš stvari površno, otkrivaš razne vrste iskvarenosti i nisi u stanju da primeniš istinu čak ni kada to želiš. Bilo šta osim da budeš poštena osoba znači da ništa nije urađeno kako treba – nećeš imati načina da postaneš pokoran Bogu ili da Mu ugodiš. Kako možeš da ugodiš Bogu u bilo čemu što radiš ako nemaš pošten stav? Kako možeš da ugodiš Bogu ako obavljaš svoju dužnost bez poštenog stava? Da li bi mogao to da obaviš kako treba? Uvek misliš na svoje telo i na svoje izglede, uvek želiš da umanjiš patnju svog tela, da se manje daješ, da se manje žrtvuješ, da platiš manju cenu. Uvek nešto zadržavaš za sebe. To je lažljiv stav. Neki ljudi kalkulišu čak i kada je u pitanju davanje sebe Bogu. Kažu: „U budućnosti moram da živim udobno. Šta ako se Božje delo nikada ne privede kraju? Ne mogu da Mu ponudim čitavog sebe; ne znam čak ni kada će doći dan Božji. Moram da budem proračunat, da sredim svoj porodični život i svoju budućnost pre nego što se dam Bogu.” Ima li mnogo ljudi koji razmišljaju na taj način? Kakva je to narav kada neko kalkuliše i pravi sebi planove za nepredviđene situacije? Da li su ti ljudi odani Bogu? Da li su to pošteni ljudi? Biti proračunat i praviti planove za nepredviđene situacije nije isto što i biti jednog srca s Bogom. To je lažljiva narav, a ljudi koji to rade varaju. Stav sa kojim se odnose prema Bogu svakako nije pošten. Neki ljudi se plaše da će, u interakciji ili druženju sa svojom braćom i sestrama, ta braća i sestre prozreti njihove probleme i reći da su malog rasta, ili gledati na njih s visine. Dakle, kada govore, uvek pokušavaju da ostave utisak da su veoma revnosni, da čeznu za Bogom i da su željni da primenjuju istinu. Ali iznutra, oni su zapravo užasno slabi i negativni. Pretvaraju se da su jaki, tako da niko ne može da ih prozre. To je takođe prevara. Ukratko, ako se u bilo čemu što radiš, bilo u životu ili dok obavljaš neku dužnost, baviš lažima i lažnim predstavljanjem ili koristiš lažne izglede da bi druge prevario ili ih naveo na pogrešan put i naterao ih da te poštuju i obožavaju, ili da te ne gledaju s visine, to je sve prevara. Neke žene obožavaju svoje muževe, kada su u stvari njihovi muževi demoni i bezvernici. Bojeći se da će njena braća i sestre reći da su joj osećanja prejaka, takva žena će prva reći: „Moj muž je demon.” Ali u svom srcu kaže: „Moj muž je dobar čovek.” Prvo je ono što usta govore samo da drugi čuju, da bi pomislili da je razborita po pitanju svog muža. Ono što zaista misli jeste: „Ne spominjite to. Ja ću prva to da kažem, tako da nema potrebe da vi to pominjete. Već sam razotkrila svog muža kao demona, tako da to znači da sam se odrekla svojih osećanja i vi nećete imati šta na to da kažete.” Zar to nije varljivost? Zar to nije samo fasada? Ako to uradiš, onda, pretvarajući se, obmanjuješ ljude i navodiš ih na pogrešan put. Igraš igre, izvodiš trikove na svakom koraku, tako da je ono što drugi vide tvoja lažna slika, a ne tvoje pravo lice. To je podmuklo; to je čovekova lažljivost. Kad već priznaješ da je tvoj muž demon, zašto se onda ne razvedeš od njega? Zašto ne odbaciti tog demona, tog Sotonu? Kažeš da je tvoj muž demon, ali i dalje živiš s njim – to govori da voliš demone. Tvoja usta kažu da je on demon, ali to ne priznaješ u svom srcu. To znači da varaš druge, zaslepljuješ ih. To takođe govori da si u dosluhu s demonima, da ih štitiš. Da si ti neko ko može da primenjuje istinu, razvela bi se od muža čim bi shvatila da je demon. Tada bi mogla da svedočiš, i to bi pokazalo da povlačiš jasnu granicu između sebe i đavola. Ali, nažalost, ne samo da nisi uspela da povučeš tu granicu, već provodiš svoje dane s demonom i svojim lažima i trikovima navodiš braću i sestre na pogrešan put. To dokazuje da si od istog soja kao đavo, da si ti još jedan lažljivi demon. Kažu da žena sledi čoveka za kog se udala bilo da je on petao ili pas. Pošto si se udala za demona i nikada mu nisi okrenula leđa, to dokazuje da si i ti demon. Ti si od đavola, ali kažeš da je tvoj muž demon da bi dokazala da si od Boga – zar to nije taktika laganja i obmane? Više si nego svesna istine, ali i dalje koristiš takva sredstva da zavedeš druge. To je podmuklo; to je varljivo. Svi oni koji su podmukli i varljivi su potpuni i apsolutni demoni.

Svi imaju iskvarenu narav. Ako razmislite o sebi, jasno ćete videti neka stanja ili navike kojima drugima ostavljate lažan utisak ili ih lažete; svi vi imate trenutke kada se pretvarate ili ste licemerni. Neki ljudi kažu: „Zašto onda nisam primetio? Ja sam bezazlena osoba. Beskrajno su me maltretirali i varali na ovom svetu i nikada nisam bio lažljiv. Ja samo govorim ono što mi je na srcu.” To još uvek ne dokazuje da si poštena osoba. Moguće je da samo nisi inteligentan, ili nisi mnogo obrazovan, ili si laka meta, ili si možda nesposobna kukavica kojoj nedostaje mudrost u postupcima, koja poseduje malo veština i na nižoj si društvenoj lestvici – to još uvek ne znači da si poštena osoba. Poštena osoba je ona koja može da prihvati istinu – ne jadni bednik, ništarija, idiot ili bezazlena osoba. Trebalo bi da budete u stanju da razaznate te stvari, zar ne? Često čujem da neki ljudi kažu: „Ja nikada ne lažem – mene uvek lažu. Tamo me ljudi uvek maltretiraju. Bog je rekao da On podiže siromašne sa smetlišta, a ja sam jedan od njih. To je Božja blagodat. Bog se sažali na ljude poput nas, bezazlene ljude koji nisu dobrodošli u društvu. To je uistinu Božja milost!” Kada Bog kaže da On podiže siromašne sa smetlišta, to ima svoju praktičnu stranu. Iako to shvataš, to nije dokaz da si poštena osoba. U stvari, neki ljudi su samo budale, idioti; oni su glupaci bez apsolutno ikakvih veština, lošeg su kova i ne razumeju istinu. Takva osoba nema apsolutno nikakve veze s poštenim ljudima o kojima Bog govori. Činjenica je da Bog podiže siromašne sa smetlišta, ali nisu idioti i glupaci ti koje podiže. Tvoj kov je urođeno veoma mali, a ti si idiot, ništarija, i mada si rođen u siromašnoj porodici i član si niže društvene klase, ipak nisi predmet Božjeg spasenja. Samo zato što si mnogo propatio i bio diskriminisan u društvu, samo zato što su te maltretirali i varali, nemoj misliti da te to čini poštenom osobom. Ako tako misliš, onda se grdno varaš. Da li si se držao neke netačne interpretacije ili iskrivljenog shvatanja o tome šta je poštena osoba? Da li vam je ovaj razgovor u zajedništvu nešto razjasnio? Biti poštena osoba nije ono što ljudi misle da jeste; nije biti iskren govornik koji se uzdržava od dvosmislenosti. Osoba može po prirodi biti vrlo direktna, ali to ne znači da se ne bavi smicalicama ili prevarom. Svi iskvareni ljudi imaju iskvarene naravi koje su prepredene i lažljive. Kada ljudi žive u ovom svetu, pod Sotoninim uticajem, vođeni i kontrolisani njegovom silom, nemoguće je da budu pošteni. Oni mogu da postanu samo još lažljiviji. Kada se živi usred iskvarenog čovečanstva, biti poštena osoba svakako podrazumeva mnoge poteškoće. Nevernici, kraljevi zla i živi demoni će nas verovatno ismevati, ocrnjivati i suditi nam, pa čak i isključiti i proterati. Dakle, da li je moguće opstati kao poštena osoba na ovom svetu? Ima li prostora da preživimo na ovom svetu? Da, ima. Svakako da ima prostora da preživimo. Bog nas je predodredio i izabrao i sigurno nam otvara izlaz. Verujemo u Boga i sledimo Ga u potpunosti pod Njegovim vođstvom i potpuno živimo dahom i životom koji nam On daruje. Pošto smo prihvatili istinu Božjih reči, imamo nova životna pravila i nove životne ciljeve. Temelji naših života su se promenili. Usvojili smo novi način života, novi način ponašanja, u potpunosti zarad zadobijanja istine i spasenja. Usvojili smo novi način života: živimo da bismo dobro obavljali svoje dužnosti i udovoljili Bogu. To nema apsolutno nikakve veze sa onim što fizički jedemo, šta oblačimo ili gde živimo; to je naša duhovna potreba. Mnogi ljudi smatraju da je previše teško biti poštena osoba. Delimično je to zato što je zaista teško osloboditi se iskvarene naravi. Povrh toga, ako živite među nevernicima – a posebno ako radite s njima – onda vas zbog iskrenosti i govorenja istine mogu ismejati, oklevetati, osuditi, pa čak i izopštiti ili oterati. To stvara izazove za naš opstanak. Mnogi ljudi kažu: „Biti poštena osoba nije održivo. Biću u nepovoljnom položaju ako budem iskren i neću ništa postići bez laganja.” Kakvo je to gledište? To su gledište i način razmišljanja jednog lažljivca. Oni govore neistinite, lažljive stvari da bi u potpunosti zaštitili sopstveni položaj i interese. Oni nisu spremni da budu pošteni ljudi i da govore istinu iz straha da to ne izgube. Ceo iskvareni ljudski rod je takav. Bez obzira na to koliko su obrazovani, koliko su visokog ili niskog statusa, da li su zvaničnici ili obični građani, da li su slavne ličnosti ili prosečni ljudi, svi oni stalno lažu i varaju i nikome se ne može verovati. Ako se te iskvarene naravi ne reše, nastaviće da lažu i varaju sve vreme, i biće puni lažljive naravi. Da li tako mogu da postignu istinsku pokornost Bogu? Da li mogu da dobiju Božje odobravanje? Ne, nikako.

Da li osećate da je teško biti poštena osoba? Da li ste ikada pokušali da to primenite? U kojem smislu ste primenjivali i doživeli da budete poštena osoba? Na kojim načelima se zasnivala vaša primena? Koji nivo ovakvog iskustva imate u ovom trenutku? Da li ste dostigli tačku na kojoj ste u osnovi iskrena osoba? Ako ste uspeli, to je divno! Trebalo bi da iz Božjih reči možemo da shvatimo da, da bi nas spasao i preobrazio, On ne obavlja neko delo da bi nagovestio ono što dolazi ili delo da bi pokazao šta budućnost može da sadrži, posle čega će On biti gotov. Niti menja spoljašnje ponašanje ljudi. Umesto toga, On želi da promeni svaku osobu, polazeći od najvećih dubina njihovih srca, od njihovih naravi i od samih njihovih suština, i da ih preobrazi u korenu. Pošto Bog tako funkcioniše, kako onda treba da se ponašamo prema sebi? Treba da preuzmemo odgovornost za ono za čime tragamo, za našu promenu naravi i za dužnosti koje treba da obavimo. Treba da budemo ozbiljni u svemu što radimo, ne dozvoljavajući da nam stvari iskliznu i da budemo u stanju da sve detaljno analiziramo. Svaki put kada nešto završiš, čak i ako veruješ da je sve urađeno ispravno, ne mora da znači da je to u skladu sa istinom. To se takođe mora raščlaniti i mora se upoređivati, proveravati i razlučivati shodno Božjim rečima. Na taj će način postati jasno da li je to bilo ispravno ili pogrešno. Štaviše, moraju se raščlaniti i stvari za koje mislite da ste loše obavili. To zahteva od braće i sestara da provode više vremena razgovarajući u zajedništvu, da tragaju i ispomažu jedni druge. Što više razgovarate, vaše srce će biti svetlije i više ćete razumeti istina-načela. To je Božji blagoslov. Ako niko od vas ne otvori svoje srce, već se svi prikrijete, nadajući se da ćete ostaviti dobar utisak kod drugih i želeći da oni imaju visoko mišljenje o vama i da vam se ne podsmevaju, onda nećete doživeti pravi rast. Ako se u razgovorima u zajedništvu uvek prerušavaš i nikada se ne otvaraš, nećeš primiti prosvećenje Svetog Duha i nećeš biti u stanju da razumeš istinu. Kakav će onda biti ishod? Živećeš u tami zauvek, i nećeš biti spasen. Ako želiš da zadobiješ istinu i promeniš svoju narav, moraš da platiš cenu zadobijanja istine i da primenjuješ istinu, i moraš da otvoriš svoje srce i da razgovaraš u zajedništvu sa drugima. Ovo je korisno i za tvoj ulazak u život i za promenu tvoje naravi. Razgovor o tvom iskustvu i razumevanju na skupovima koristi i tebi i drugima. Kako će biti na kraju ako niko od vas ne govori o svojoj samospoznaji, niti o svojim iskustvima i shvatanju; ako niko od vas detaljno ne analizira sebe ili se ne otvori; ako se svi ističete u izgovaranju reči i doktrina, pri čemu niko od vas ne deli svoje shvatanje sebe i niko od vas nema hrabrosti da iznese na videlo ono malo samospoznaje koju posedujete? Svi ćete se okupiti i razmeniti neke pristojne reči i ljubaznosti, laskaćete jedni drugima, hvaliti se međusobno i biti dvolični. „E, baš si dobar u poslednje vreme. Uneo si neke promene!” „U poslednje vreme si pokazao baš snažnu veru!” „Tako si strastven!” „Dao si se mnogo više od mene.” „Tvoji doprinosi su veći od mojih!” Tako se ta situacija razvija. Svi laskaju jedni drugima i hvale se međusobno, a niko nije voljan da iznese svoje pravo „ja” na detaljnu analizu, da bi svi mogli da ga razaznaju i shvate. Može li biti istinskog crkvenog života u takvom okruženju? Ne može. Neki ljudi kažu: „Živim crkvenim životom već nekoliko godina. Uvek sam bio zadovoljan i uživao sam u tome. Na skupovima, braća i sestre vole da se mole i pevaju himne kako bi slavili Boga. Svi su ganuti do suza molitvama i himnama. Ponekad emocije nabujaju pa se svi zajapurimo i oznojimo. Braća i sestre pevaju i igraju; crkveni život je tako bogat, živopisan i vrlo prijatan. On je zaista otelotvorenje dela Svetog Duha! Posle toga jedemo i pijemo Božje reči i osećamo da Božje reči govore neposredno našim srcima. Svi su zaista ushićeni svaki put kada smo u zajedništvu.” Nekoliko godina takvog crkvenog života zaista prija svima, ali šta iz toga proizilazi? Teško da iko zaista ulazi u istina-stvarnost i teško da iko može da opiše svoja iskustva da bi svedočio o Bogu. Imaju mnogo energije za čitanje Božjih reči, pevanje i ples, ali kada dođe vreme da se istina podeli u zajedništvu, neki gube interesovanje. Niko ne govori o svom iskustvu postajanja poštenom osobom; niko ne analizira sebe detaljno, i niko ne otkriva svoju iskvarenu narav da bi je drugi spoznali i shvatili, a zarad njihove sopstvene koristi i duhovnog razvoja. Niko ne deli svoje stvarno iskustveno svedočenje da bi slavio Boga. Nekoliko godina crkvenog života se tek tako protraći, uz pesmu i igru, sreću i uživanje. Vi mi recite: odakle dolaze ta sreća i uživanje? Rekao bih da to nije ono što Bog želi da vidi ili što Mu udovoljava, jer ono što On želi da vidi jeste promena u život-naravi ljudi i da vidi da ljudi proživljavaju istina-stvarnost. Bog želi da vidi tu stvarnost. On ne želi da u rukama stiskaš pesmaricu sa himnama, da pevaš i igraš u Njegovu slavu kada si na skupovima ili kada si u zanosu – to nije ono što On želi da vidi. Naprotiv, Bog je tužan, povređen i zabrinut kada to vidi, jer je izgovorio hiljade i hiljade reči, ali nijedna osoba ih nije istinski iznela i proživela. Upravo to brine Boga. Često se osećate prilično raspoloženo i samozadovoljno sa malo mira i sreće koje vam pruža vaš crkveni život. Hvalite Boga i dobijate neki užitak, dašak utehe ili neko duhovno ispunjenje, a zatim verujete da ste dobro primenili svoju veru. Držite se tih iluzija, tretirajući ih kao da su imetak, najveća nagrada vaše vere u Boga i prihvatate ih umesto promene u svojoj život-naravi i ulaska na put spasenja. Tako mislite da nema potrebe da težite istini ili da budete poštena osoba. Nema potrebe da razmišljate o sebi ili da detaljno analizirate svoje probleme, niti da primenjujete i doživljavate Božje reči. To se sada bliži opasnoj teritoriji. Ako ljudi tako nastave; ako, kada se Božje delo približi kraju, još uvek nisu postali pošteni ljudi ili nisu uspeli da izvrše svoju dužnost dovoljno dobro; ako nisu postigli istinsku pokornost Bogu i antihristi još uvek mogu da ih navedu na pogrešan put i da ih kontrolišu; ako nisu izbegli Sotonin uticaj; ako nisu ispunili ove zahteve koje im je Bog dao, onda oni nisu ljudi koje će Bog spasiti. Zato je Bog zabrinut.

Ljudi su uvek puni elana kada prihvate novu veru. Pogotovo kada čuju Boga kako deli istinu s njima, oni pomisle: „Sada shvatam istinu. Pronašao sam istiniti put. Stvarno sam srećan!” Svaki dan je radostan kao da je Nova godina ili kao da je svadba; svakog dana se raduju što će neko upriličiti skup ili zajedništvo. Ali posle nekoliko godina neki ljudi gube žar za crkvenim životom, kao i žar za verovanjem u Boga. Zašto je tako? Zato što oni samo površno, teoretski shvataju Božje reči i istine. Oni nisu uistinu ušli u Božje reči, niti su lično iskusili njihovu stvarnost. Kao što Bog kaže, mnogi merkaju izobilje hrane na gozbi, ali većina njih samo dolazi da je pogleda. Oni ne uzimaju ukusnu hranu koju im je Bog obezbedio i ne jedu je, ne isprobavaju je i ne upotrebljavaju je za opskrbljivanje svog tela. To je ono što Bog prezire i što Ga brine. Zar to nije stanje u kojem se trenutno nalazite? (Jeste.) Često sam u zajedništvu sa svima vama kako bih vam pomogao. Ono što Me najviše brine jeste da, posle slušanja ovih propovedi i zadovoljavanja vaših duhovnih potreba, nećete učiniti ništa da ih primenite u praksi i više nećete razmišljati o njima. U tom slučaju, sve što sam rekao je uzalud. Bez obzira na to kakvog je neko kova, posle dve ili tri godine vere moći će da se kaže da li je to neko ko voli istinu. Ako se radi o nekome ko voli istinu, onda će pre ili kasnije stremiti ka njoj; ako nije neko ko voli istinu, neće dugo izdržati, i biće razotkriven i eliminisan. Da li ste vi zaista ljubitelji istine? Da li ste voljni da postanete pošteni ljudi? Da li ćete moći da se promenite u budućnosti? Koliko toga ćete vi lično sprovesti posle ovog zajedništva? Koliko će od ovoga zaista proizvesti rezultate u vama? Ništa od toga nije poznato; biće otkriveno na kraju. To nema nikakve veze s tim koliko je neko strastven ili koliko patnje može da podnese kada je novovernik. Ključno je da li voli istinu ili ne, i da li može da prihvati istinu ili ne. Samo oni koji vole istinu razmišljaće o njoj nakon što čuju propoved. Samo će oni razmišljati kako da primene Božje reči u praksi, kako da ih dožive, kako da ih primene u svom svakodnevnom životu i kako da prožive istina-stvarnost u Božjim rečima da bi postali neko ko se zaista pokorava Bogu. Zato će oni koji vole istinu na kraju zadobiti istinu. Oni koji ne vole istinu možda će prihvatiti pravi put; možda će se okupljati i slušati propovedi svakog dana i naučiti poneku doktrinu, ali u trenutku kada se suoče s teškoćama ili kušnjama, oni postaju negativni i slabi, pa bi čak mogli i da se odreknu svoje vere. Da li kao vernici možete da uđete u istina-stvarnost ili ne zavisi od tvog stava prema istini i od cilja tvoje potrage: da li je njihova svrha da zaista zadobiješ istinu kao život. Neki ljudi se opremaju istinom kako bi pomogli drugima, služili Bogu ili dobro vodili crkvu. To nije loše i to znači da takvi ljudi nose deo bremena. Ali ako se ne usredsrede na sopstveni ulazak u život ili na primenjivanje istine i ako ne traže istinu da bi rešili probleme, mogu li onda ući u istina-stvarnost? To bi bilo nemoguće. Kako mogu da pomognu drugima ako ne poseduju istina-stvarnost? Kako mogu da služe Bogu? Mogu li dobro da obavljaju crkvene poslove? I to bi bilo nemoguće. Nije važno koliko si propovedi čuo ili koji si put izabrao. Podeliću ispravan pogled s vama: bez obzira na to koju dužnost obavljaš, bez obzira na to da li si vođa ili običan sledbenik, pre svega moraš da uložiš trud u Božje reči. Moraš da ih čitaš i ozbiljno razmišljaš o njima. Najpre moraš da zadobiješ razumevanje svih istina koje treba da znaš i primenjuješ; uspoređuj se sa njima i sprovodi ih na sebi. Nisi zadobio istinu dok je prvo ne shvatiš i ne uđeš u stvarnost. Ako doktrinu koju razumeš uvek objašnjavaš drugima, ali nisi u stanju da je primenjuješ ili iskusiš, onda je to greška – to je glupost i neznanje. Treba da primenjuješ i doživljavaš Božje reči kao istinu, postepeno shvatajući mnogo istina. Tada ćeš početi da ostvaruješ sve bolje i bolje rezultate u svojoj dužnosti i imaćeš da podeliš mnoga iskustvena svedočenja. Tako će Božje reči postati tvoj život. Sigurno ćeš dobro obavljati svoju dužnost, a moći ćeš i da ispuniš nalog koji ti je Bog dao. Ako uvek želiš da teraš druge da se pridržavaju ovih reči, da ih primenjuješ na drugima ili ih upotrebljavaš kao kapital u svom radu, onda ćeš biti u nevolji. Čineći to, ideš potpuno istim putem kao Pavle – ne odstupajući ni najmanje. Pošto je to tvoje gledište, ti se prema tim rečima sigurno odnosiš kao prema doktrini, prema teoriji i želiš da koristiš te teorije da držiš govore i obaviš posao. To je veoma opasno – to je ono što rade lažne vođe i antihristi. Ako svoje stanje posmatraš na osnovu Božjih reči, najpre razmišljajući o sebi i zadobijajući razumevanje o sebi, a zatim primenjujući istinu, bićeš nagrađen i ući ćeš u istina-stvarnost. Tek tada ćeš biti osposobljen i imaćeš dovoljan rast da dobro obavljaš svoju dužnost. Ako nemaš praktično iskustvo o Božjem delu i Njegovim rečima; ako uopšte nemaš život-ulazak i umeš samo da recituješ reči i doktrine, onda čak i ako obavljaš posao, radićeš ga naslepo, ne postižući ništa konkretno. Na kraju ćeš postati lažni vođa i antihrist i bićeš eliminisan. Ako shvataš neki aspekt istine, prvo ti treba da se uporediš u odnosu na njega i primeniš ga u svom životu, tako da postane tvoja stvarnost. Onda ćeš sigurno nešto zadobiti i doživeti promenu. Ako osećaš da su Božje reči dobre, da su one istina i da poseduju stvarnost, ali ne razmišljaš o istini niti pokušavaš da je shvatiš u svom srcu, niti je primenjuješ niti doživljavaš u svom svakodnevnom životu, već je samo zapisuješ u beležnicu i tu staneš, onda nikada nećeš shvatiti ili zadobiti istinu. Kada čitaš Božje reči ili čuješ propovedi i razgovore u zajedništvu, moraš da razmišljaš i da se porediš u odnosu na njih, da ih povezuješ sa svojim stanjima i koristiš ih za rešavanje sopstvenih problema. Samo primenom reči na taj način možeš zaista da dobiješ nešto od njih. Da li je to ono što primenjujete nakon što ste čuli propoved? Ako nije, onda Bog nije u vašim životima, kao ni Njegove reči, a vi nemate stvarnost u svojoj veri u Njega. Živite izvan Božjih reči, kao nevernici. Svako ko veruje u Boga, ali ne može da upotrebi Njegove reči u stvarnom životu kako bi ih primenjivao i doživeo, zapravo ne veruje u Boga – on je bezvernik. Oni koji ne mogu da primenjuju istinu nisu ljudi koji se pokoravaju Bogu, oni su ljudi koji se bune protiv Njega i opiru Mu se. Ako se Božje reči ne unesu u nečiji stvarni život, nema načina da se iskusi Božje delo. A ako neko ne iskusi Božje delo niti sud i kaznu Njegovih reči u svom stvarnom životu, nema načina da zadobije istinu. Da li vam je to jasno? Najbolje bi bilo ako možete da razumete ove reči – ali bez obzira na to kako ih razumeš, bez obzira na to koliko razumeš, najvažnije je da uneseš Božje reči i istine koje razumeš u svoj svakodnevni život i da ih tamo primenjuješ. To je jedini način da se tvoj rast uvećava i da se tvoja narav promeni.

Kada Bog izražava istine ili iznosi Svoje zahteve prema ljudima, On će im uvek ukazivati na principe i puteve primene. Na primer, biti poštena osoba, kao što smo upravo govorili: Bog je ljudima dao put, rekavši im kako da budu pošteni ljudi i kako da primenjuju načela poštenih ljudi, kako bi oni došli na pravi put. Bog je rekao: „Ako si izričito protiv otkrivanja svojih tajni – svojih problema – drugima, zarad traženja puta ka svetlosti, tvrdim da nećeš lako dostići spasenje, i nećeš lako izroniti iz tame.” Ovde se podrazumeva da On zahteva od nas da uzmemo ono što mislimo da je tajno ili privatno i otkrijemo ga, da ga izložimo detaljnoj analizi. Ovo je ono o čemu niste razmišljali: niste razumeli ili niste znali da je Bog to rekao da biste vi primenjivali na taj način. Ponekad postupaš sa namerom da budeš lažljiv i da prevariš, što znači da tvoji postupci i namere treba da se menjaju. Možda niko ne vidi lažljivu i varljivu prirodu u tvojim rečima – ali nemoj da pevaš sebi hvalospeve. Trebalo bi da staneš pred Boga i preispitaš sebe – možeš da prevariš ljude, ali ne možeš da prevariš Boga. Potrebno je da se moliš, ogoliš i detaljno analiziraš svoje namere i metode, razmisliš o tome da li bi ove tvoje namere bile ugodne Bogu, ili bi prema njima osećao prezir, da li možeš da ih ogoliš, da li je o njima teško govoriti, i da li su u skladu sa istinom. Ovom vrstom preispitivanja i analize otkrićeš da ova stvar zapravo nije u skladu sa istinom; ovakvo ponašanje je teško izneti na videlo i Bog ga prezire. Onda menjaj to ponašanje. Kako se osećaš povodom ovog Mog zajedništva? Neki od vas su verovatno zabrinuti. Razmišljaš: „Verovanje u Boga je zaista komplikovano. Dovoljno je bilo teško stići dovde – zar sada moram sve ispočetka?” Stvarnost je sledeća: Bog je sada došao i počeo da vodi čovečanstvo ka ulasku u istina-stvarnost. To je početak i za vernika i za osobu. Ako želiš da dobro počneš, moraš da izgradiš čvrste temelje u svojoj veri, prvo učeći istine o vizijama i značaju sleđenja Boga, a zatim se usredsređujući na primenu istine i dobro obavljanje svoje dužnosti. Tako možeš da uđeš u istina-stvarnost. Ako se samo usredsrediš na izgovaranje reči i doktrine i uspostaviš temelj zasnovan na tome, to će postati problem. To je kao da gradiš temelj kuće na pesku: bez obzira na to koliko visoku kuću izgradiš, uvek će biti u opasnosti od urušavanja i neće potrajati. Međutim, postoji jedna pohvalna stvar u vezi sa svima vama u ovom trenutku, a to je da možete da razumete o čemu vam govorim i da ste voljni da saslušate. To je dobro. Stremljenje za istinom i ulazak u stvarnost su ono što je najvažnije, a ostalo je sekundarno. Ako si toga svestan, neće ti biti teško da kreneš pravim putem u svojoj veri. Da bi krenuo putem stremljenja za istinom, prvo moraš da upoznaš sebe – mora da ti bude jasno koje iskvarene naravi poseduješ i koji su tvoji nedostaci. Tada ćeš shvatiti važnost sopstvenog opremanja istinom i brzo ćeš moći da tražiš istinu da bi rešavao probleme. Vreme ne čeka nikoga! Jednom kada rešiš svoje probleme sa život-ulaskom i kada budeš posedovao istina-stvarnost, imaćeš veći osećaj unutrašnjeg mira. Bez obzira na to koliko su nesreće velike, nećeš se plašiti. Kako bi samo bilo žalosno da ovih poslednjih nekoliko godina protraćiš ne stremeći ka istini i da, kada se stvari dese, i dalje budeš sklon da zapadaš u stanje zbunjenosti i da pasivno čekaš, da ne možeš da koristiš istinu za rešavanje svojih problema, već da i dalje živiš prema filozofijama za ovozemaljsko ophođenje i prema iskvarenim naravima! Ako, kada dođe dan velikih nesreća, ne poseduješ ni trunku istina-stvarnosti, zažalićeš što nisi stremio ka istini ili dobro obavio svoju dužnost, što uopšte nisi zadobio ništa od istine. Živećeš u stalnom stanju usplahirenosti. Trenutno, delo Svetog Duha ne čeka nikoga. U prvih nekoliko godina vere, On daje ljudima neku blagodat, neku milost; On im pruža pomoć iopskrbu. Ako se ljudi nikada ne promene i nikada ne uđu u stvarnost, već su zadovoljni rečima i doktrinama koje poznaju, onda su u opasnosti. Oni su već propustili delo Svetog Duha i propustili su poslednju šansu za Božje spasenje i usavršavanje čovečanstva. Mogu samo da ih zadese nesreće, dok plaču i škrguću zubima.

Kada prvi put počneš da gradiš temelje u svojoj veri, treba čvrsto da kročite na putstremljenja ka istini. Trebalo bi da budete na startnoj liniji za ulazak u istina-stvarnost, a ne na startnoj liniji deklamovanja reči i doktrina. Treba da se usredsrediš na ulazak u istina-stvarnost, na stremljenje ka istini i njenu primenuu svim stvarima, na sposobnost da istinu primeniš u praksi u svemu i koristiš je kao poređenje za sve. Trebalo bi da promislite kako da primenjujete istinu, koji su principi primene i koja će primena istine ispuniti Božje zahteve i udovoljiti Bogu. Međutim, ljudima previše nedostaje rast. Uvek se raspituju o stvarima koje nemaju veze s primenom istine, koje nisu povezane sa samospoznajom ili poštenjem. Zar to nije patetično? Zar to ne pokazuje mali rast? Neki ljudi su prihvatili taj korak Božjeg dela čim ga je On započeo i ostali su vernici sve do današnjih dana. Ali oni i dalje ne razumeju šta je istina-stvarnost, ili šta je primena istine. Neki kažu: „Odrekao sam se porodice i karijere zbog svoje vere i prošao sam dosta toga. Kako možeš da kažeš da nemam nimalo istina-stvarnosti? Zanemario sam porodicu – zar to nije stvarnost? Odustao sam od sopstvenog braka – zar to nije stvarnost? Zar sve to nije izraz primene istine u praksi?” Spolja si se odrekao sekularnog sveta i svoje porodice da bi verovao u Boga. Ali da li to znači da si ušao u istina-stvarnost? Da li to znači da si poštena osoba, ona koja se pokorava Bogu? Da li to znači da se tvoja narav promenila, ili da si ti neko ko poseduje istinu, ili ljudskost? Sigurno nije tako. Ove tvoje spoljašnje radnje mogu izgledati lepo drugima – ali one ne znače da primenjuješ istinu ili da se pokoravaš Bogu i sigurno ne znače da ulaziš u istina-stvarnost. Žrtve koje ljudi ulažu i njihovo davanje su isuviše krivotvoreni, a ljudima upravlja namera da prime blagoslove i oni ne bivaju pročišćeni kroz kušnje i oplemenjivanje. Zato su mnogi još uvek površni u svojim dužnostima i ne ostvaruju nikakve praktične rezultate; oni čak prekidaju, uznemiravaju i potkopavaju rad crkve i u njemu izazivaju svakakve nevolje. Oni ne razmišljaju o pokajanju i nastavljaju da šire negativnost, lažu i izvrću činjenice da bi opravdali svoje postupke, čak i dok ih crkva uklanja. Neki ljudi veruju deceniju ili dve, ali i dalje divljaju i čine svakakva zla. Crkva ih zatim uklanja ili izbacuje. Činjenica da mogu da učine toliko strašnih stvari adekvatan je dokaz da imaju užasan karakter, da su isuviše nepošteni i lažljivii da uopšte nisu bezazleni, poslušni ili pokorni. To je zato što im nikada nije bilo mnogo stalo da primenjuju istinu i da budu poštene osobe. Oni misle da se vera u Boga svodi na: „Dokle god se ja odričem svoje porodice, dokle god dajem sebe Bogu, trpim i plaćam cenu, Bog će da slavi moje postupke i ja ću da primim Njegovo spasenje.” To je samo hirovitost i pusta želja. Ako želite da primite spasenje i istinski stanete pred Boga, prvo morate da dođete kod Boga i tražite: „O, Bože, šta treba da primenim? Koje je Tvoje merilo za spasavanje ljudi? Koju vrstu ljudi spasavaš?” To je ono za čim pre svega treba da tragamo i što treba da znamo. Postavi svoj temelj na istini, uloži trud u istinu i u stvarnost u svemu, i onda ćeš biti osoba koja poseduje temelj, koja poseduje život. Ako uspostaviš svoju osnovu na rečima i doktrinama i nikada ne primenjuješ nikakvu istinu ili ne ulažeš trud u bilo koju istinu, onda ćeš biti neko ko nikada neće posedovati život. Kada primenjujemo da budemo poštena osoba, mi posedujemo život, stvarnost i suštinu poštene osobe. Tada imamo primenu i ponašanje poštene osobe, i u najmanju ruku ta naša poštena strana će doneti Bogu radost i On će to odobravati. Međutim, mi i dalje često govorimo laži, varamo i obmanjujemo, što treba očistiti. Zato moramo da nastavimo da tragamo i da se ne zaglavimo u kolotečini. Bog nas čeka, daje nam priliku. Ako nikada ne planiraš da postaneš poštena osoba, ako nikada ne pokušavaš da saznaš kako se govori iskreno i iz srca, kako da činiš stvari bez primese laži i obmane, kako da se ponašaš kao poštena osoba, onda nema izgleda da ćeš živeti sa poštenim ljudskim obličjem ili ući u istina-stvarnost poštene osobe. Ako si ušao u stvarnost određenog aspekta istine, onda si stekao taj aspekt istine; ako ne poseduješ tu stvarnost, onda ne poseduješ taj život niti rast. Ako ne budeš posedovao nimalo stvarnosti u trenutku kada se suočiš s kušnjama i iskušenjima ili kada dobiješ nalog, lako ćeš se spotaći i pogrešiti; bićeš sklon tome da vrađaš Boga i da se buniš protiv Njega. Nećeš biti u stanju da pomogneš sebi. Mnogi ljudi divljaju na svojim dužnostima, odbijaju da prihvate savet i nepopravljivi su, ozbiljno ometajući i remeteći rad crkve i ozbiljno nanoseći štetu interesima Božje kuće. Ovi ljudi se na kraju uklanjaju ili izbacuju – to je neizbežan ishod. Ali ako trenutno primenjuješ istinu da bi bio poštena osoba, Bog odobrava tvoje iskustveno svedočanstvo poštene osobe. To ti niko ne može oduzeti, i niko te ne može lišiti te stvarnosti, tog života. Neki ljudi pitaju: „Već dugo sam poštena osoba. Mogu li ponovo da se pretvorim u lažljivu osobu?” Ako si odbacio svoju pokvarenu narav; ako poseduješ istina-stvarnost poštene osobe; ako proživljavaš ljudsko obličje i u svom srcu prezireš obmane, lažljivost i svet nevernika, onda ne možeš ponovo da se vratiš pod vlast Sotone. To je zato što si u stanju da živiš po Božjim rečima; ti već živiš u svetlosti. Promeniti se iz lažljivog u poštenog čoveka nije lako. Nemoguće bi bilo, čak i teže, ponovo se pretvoriti iz poštene osobe kojoj se Bog zaista raduje u lažljivu osobu. Neki ljudi kažu: „Imam nekoliko godina iskustva kao poštena osoba. Uglavnom govorim istinu i prilično sam pošten. Ali tu i tamo kažem nešto što je neistinito, potuljeno ili što je laž.” Taj problem je mnogo lakše rešiti. Sve dok se usredsređuješ na stremljenje ka istini i težnju za istinom, nema potrebe da brinete o tome da nećete moći da se promenite u budućnosti. Sigurno ćete nastaviti da napredujete. Baš kao i sadnica zasađena u zemlju, ako je zalivaš na vreme i ako svakodnevno dobija sunčevu svetlost, ne moraš da brineš da li će kasnije roditi, a na jesen će sigurno biti berbe. Ono što bi sada trebalo da vas najviše brine jeste sledeće: da li ste postigli bilo kakav ulazak u to da budete poštena osoba? Da li sve manje lažete? Možete li reći da ste sada, u celini, poštena osoba? To su ključna pitanja. Ako neko kaže: „Znam da sam lažljiva osoba, ali nikada nisam pokušavao da budem pošten”, onda nemaš nikakvu stvarnost da budeš poštena osoba. Moraš vredno da radiš, da izvučeš na detaljnu analizu svaki mali aspekt svog života, sva svoja različita ponašanja, sve načine na koje primenjuješ lažljivost i svoje ophođenje prema drugima. Pre nego što detaljno analiziraš sve to, možda ćeš biti veoma zadovoljan sobom, zadovoljan onim što si učinio. Ali kada ih jednom detaljno analiziraš upoređujući ih naspram Božjih reči, bićeš šokiran: „Nisam bio svestan da sam takoodvratan, tako zloban i podmukao!” Otkrićeš svoje pravo sopstvo i istinski ćeš prepoznati svoje teškoće, svoje mane i svoju lažljivost. Ako se ne analiziraš detaljno i uvek smatraš sebe za poštenu osobu, za nekoga ko ne laže, a ipak još uvek sebe nazivaš lažljivom osobom, onda se nikada nećeš promeniti. Ako ne iskopaš te odvratne, zle namere iz svog srca, kako ćeš onda videti svoju ružnoću i iskvarenost? Ako ne razmisliš o svojim iskvarenim stanjima i ne analiziraš ih detaljno, da li ćeš videti istinu o tome koliko si duboko iskvaren? Bez ikakvog razumevanja svoje iskvarene naravi nećeš znati kako da tražiš istinu da bi rešio probleme; nećeš znati kako da stremiš ka istini i uđeš u stvarnost u skladu sa Božjim zahtevima. To je pravo značenje rečenice: „Nikada nećeš posedovati stvarnost ako ne primenjuješ istinu.”

Istina je sve što Bog izgovori – svaka, do ijedna reč, poseduje istina-stvarnost, i to je sve stvarnost pozitivnih stvari. Ljudi samo treba da unesu Božje reči u svoj svakodnevni život da bi ih primenjivali i u njih ušli. Svaka reč koja dolazi od Boga usmerena je na ono što je čovečanstvu potrebno, i svaka reč služi da se naspram nje ljudi porede. One ne služe da se preko njih preleti pogledom, niti da zadovolje neke tvoje duhovne potrebe, niti da o njima uprazno raspredaš ili da zadovoljiš svoje potrebe da pričaš o rečima i doktrinama. Svaka Božja reč poseduje stvarnost istine. Ako ne primeniš Božje reči, nećeš imati načina da uđeš u istina-stvarnost – zauvek ćeš biti neko ko nije povezan sa stvarnošću. Ako pokušavaš da budeš poštena osoba, onda ćeš imati stvarnost poštene osobe i moći ćeš da proživiš istinsko bivstvovanje poštene osobe, a ne samo da se lažno predstavljaš. Takođe ćeš moći da razumeš kakva osoba je poštena, a kakva nije, i zašto Bog mrzi lažove. Zaista ćeš shvatiti značaj toga što si poštena osoba; iskusićeš ono što Bog oseća kada zahteva od ljudi da budu pošteni i zašto On to zahteva od ljudi. Kada otkriješ da si pun laži, omrznućeš svoju lažljivost i nepoštenje. Mrzećeš način na koji si besramno živeo po svojoj lažljivoj, nepoštenoj naravi. Stoga ćeš poželeti da se promeniš. Na taj način ćeš sve više i više osećati da je biti poštena osoba jedini način da se proživi normalna ljudskost i da se živi smislenim životom. Osetićeš da je neverovatno značajno to što Bog zahteva od ljudi da budu pošteni. Osetićeš da samo tako možeš da se uskladiš sa Božjim namerama, da će samo pošteni ljudi zadobiti spasenje i da je ono što je Bog rekao u potpunosti tačno! Ti Mi reci: da li je Božji zahtev da ljudi budu pošteni smislen? (Da, jeste.) Onda, od sada pa nadalje, treba da preispitate lažljive i nepoštene delove sebe. Jednom kada ih preispitaš, otkrićeš da iza svega što je lažljivo postoji namera, određeni cilj i ljudska ružnoća. Otkrićeš da ta lažljivost otkriva ljudsku glupost, sebičnost i prezrivost. Kada to otkriješ, ugledaćeš svoje pravo lice, a kada ugledaš svoje pravo lice, omrznućeš sebe. Kada omrzneš sebe, kada zaista shvatiš od koje si sorte, hoćeš li i tada nastaviti da se šepuriš? Hoćeš li nastaviti da se hvališ na svakom koraku? Da li ćeš uvek želeti komplimente i pohvale drugih? Da li ćeš i dalje govoriti da su Božji zahtevi preveliki, da nema potrebe? Nećeš se tako ponašati i nećeš govoriti tako nešto. Složićeš se sa onim što Bog kaže i reći ćeš „Amin”. Bićeš ubeđen u svom srcu i umu, i u svojim očima. Kada se to dogodi, značiće da si počeo da primenjuješ Božje reči, da si ušao u stvarnost i da si počeo da vidiš rezultate. Što više budeš primenjivao Božje reči, više ćeš osećati koliko su tačne i koliko su neophodne. Recimo da ih ne primenjuješ; umesto toga, samo blebećeš: „O, ja sam neiskren, ja sam lažljiv”, pa ipak, kada se suočiš sa nekom situacijom, postupaš lažljivo, sve vreme misleći da se to ne računa kao lažljivost, smatrajući da si još uvek pošten i jednostavno dopuštajući da se stvar na tome svrši. A sledeći put kada nešto iskrsne, opet pribegavaš trikovima, okrećeš se nepoštenju i varanju, i lažeš čim otvoriš usta. Posle toga se pitaš: „Jesam li opet bio nepošten i lažljiv? Jesam li opet lagao? Mislim da se to ne računa”, pa dođeš pred Boga i moliš se: „Bože, vidiš kako uvek pribegavam smicalicama, i uvek sam nepošten i lažljiv. Molim te, oprosti mi. Sledeći put neću biti takav; ako budem, molim Te da me dovedeš u red”, dotičući se tih stvari ležerno, površno. Kakva je to osoba? To je neko ko ne voli istinu i nije voljan da je primeni. Možda si platio neku cenu ili proveo neko vreme obavljajući svoju dužnost, služeći Bogu ili slušajući propovedi. Možda si žrtvovao i nešto sati na poslu, te zaradio manje novca. Ali, ti u stvari nisi ni izdaleka primenio istinu u praksi, i nisi ozbiljno shvatio pitanje primene istine. Bio si površan i nemaran, nikada nisi mnogo razmišljao o tome. Ako, dok primenjuješ istinu, samo otaljavaš, to dokazuje da tvoj stav prema istini nije stav ljubavi. Ti si neko ko nije spreman da istinu sprovede u delo; daleko si od istine i osećaš odbojnost prema njoj. Ti si vernik da bi zadobio blagoslove, a jedini razlog zašto nisi okrenuo leđa Bogu je zato što se plašiš da ćeš biti kažnjen. Zato muljaš kroz svoju veru, pokušavaš da propovedaš reči i doktrine da bi ostavio dobar utisak, usvajaš određene duhovne pojmove i neke popularne himne, učiš neke zgodne fraze koje ćeš upotrebiti u zajedništvu o istini i zvučne reči u vezi s tvojom verom. Zaodevaš se u ruho duhovne osobe, misliš da si neko ko je usaglašen sa Božjim namerama i dostojan da ga On iskoristi. Postaješ samozadovoljan i zaboravljaš se. Obuzima te i zavarava ta površinska slika, to licemerno ponašanje. To te zavarava dok ne umreš i, mada misliš da ćeš se uzneti na nebo, zapravo ćeš sići u pakao. Koji je smisao takve vere? Nema ničeg stvarnog u toj tvojoj takozvanoj veri. U najboljem slučaju, priznao si da postoji Bog, ali nisi ušao niti u jedan deo istina-stvarnosti. Dakle, na kraju ćeš proći isto kao i nevernici – otići ćeš u pakao, neće te čekati dobar ishod. Bog je rekao: „Ja ne tražim jarko, bujno cveće, već izdašne plodove.” Bez obzira na to koliko cvetova imaš ili koliko su lepi, Bog ih ne želi. Što znači da, bez obzira na to koliko lepo govoriš ili koliko se naizgled daješ, koliko doprinosiš ili koliko se žrtvuješ, to nije ono u čemu Bog uživa. Bog samo gleda koliko si istine zaista razumeo i primenio, koliko si istina-stvarnosti u Božjim rečima proživeo, da li je došlo do istinske promene u tvojoj život-naravi, koliko imaš istinskog iskustvenog svedočenja, koliko si dobrih dela priredio, koliko si učinio da bi udovoljio Božjim namerama i da li si ispunio svoju dužnost prema standardima. To su stvari koje Bog gleda. Kada ljudi ne razumeju Boga i ne poznaju Njegove namere, oni ih uvek pogrešno tumače i predstavljaju Mu neke površne stvari kao način da izmire račune s Njim. Govore: „Bože, vernik sam već dugi niz godina. Svuda sam putovao, propovedao jevanđelje i preobratio toliko ljudi. Mogu da izdeklamujem nekoliko odlomaka Tvojih reči i da otpevam mnogo himni. Kada iskrsne nešto veliko ili nešto teško, ja uvek postim i molim se, i stalno čitam Tvoje reči. Kako ne bih bio u skaldu sa Tvojim namerama?” Tada mu Bog kaže: „Da li si sada poštena osoba? Da li se tvoja lažljivost promenila? Da li si ikada platio bilo koju cenu da postaneš poštena osoba? Da li si ikada izneo pred Mene sve lažljive stvari koje si učinio, sva otkrovenja svoje lažljivosti, i izneo ih na videlo? Da li si sada manje neiskren prema Meni? Da li si svestan kada Mi se lažno zaklinješ ili daješ prazna obećanja, ili si slatkorečiv da bi Me prevario? Jesi li ove stvari otpustio?” Kada razmisliš o tome i otkriješ da te stvari uopšte nisi otpustio, zapanjićeš se. Biće ti ukazano na činjenicu da nema načina da izmiriš račune pred Bogom. Razotkrivam vaše iskvareno stanje da bih vam omogućio da upoznate sebe; govorim ovoliko da biste mogli da primenite istinu u praksi i uđete u stvarnost. Nikakve reči, nikakvo zajedništvo niti istine ne postoje da bi ih ljudi izgovarali naokolo; one treba da se primenjuju u praksi. Zašto vam se uvek kaže da prihvatite istinu i primenite je? Zato što samo istina može da očisti vašu iskvarenost i promeni vaš pogled na život i vaše vrednosti, i samo istina može da postane nečiji život. Kada prihvatiš istinu, takođe je moraš primeniti u praksi da bi ona postala tvoj život. Ako veruješ da razumeš istinu, ali je nisi primenjivao i ona nije postala tvoj život, onda ne možeš nikako da se promeniš. Pošto nisi prihvatio istinu, ne postoji način da se tvoja iskvarena narav očisti. Ako ne možeš da primenjuješ istinu, nećeš se promeniti. Konačno, ako se istina nije ukorenila u tvom srcu i nije postala tvoj život, onda će, kada se tvoje vreme kao vernika približi kraju, tvoja sudbina i ishod biti odlučeni. U svetlu ovog zajedništva, da li svi vi osećate neku hitnost da istinu primenite u praksi? Nemojte čekati tri godine, pet godina ili više, pa tek onda početi da je primenjujete. Ne postoji prerano niti prekasno kada je u pitanju primena istine; što pre počneš da je primenjuješ, pre ćeš se promeniti, a što kasnije počneš da je primenjuješ, kasnije ćeš se promeniti. Ako propustiš svoju šansu za delo Svetog Duha i Božje usavršavanje čovečanstva, bićeš u opasnosti kada stignu velike nesreće. Onda, kada se Božje delo spasavanja čovečanstva završi, više neće biti nikakvih izgleda. Ako, nakon što si propustio svoju priliku, kažeš: „Tada nisam uložio nikakav napor, ali sada ću početi to da primenjujem”, biće prekasno i malo je verovatno da će te Bog usavršiti. To je zato što Sveti Duh više neće delati, a tvoje razumevanje svih stvari, svih istina, biće veoma plitko. Sada se javljaju svakakve vrste situacija, a kroz zajedništvo o istini vaša vera raste i imate više elana da sledite Boga. Kada situacije neko vreme ne bi iskrsavale, vi biste sigurno postali negativni i nedisciplinovani, udaljavajući se sve više od Boga. Postali biste baš kao i oni u religioznom svetu, samo biste poštovali forme skupova i verskih ceremonija, u potpunosti bez istina-stvarnosti. Čemu bi vam onda koristilo da se lupate po grudima i jadikujete?

Recite Mi, da li je naporno živeti s lažovima? (Jeste.) Zar nisu i oni izmoždeni? I oni su u stvari umorni, ali ne osećaju svoj umor. To je zato što se lažovi i pošteni ljudi razlikuju: pošteni ljudi su jednostavniji. Njihove misli nisu toliko komplikovane i oni kažu šta misle. Lažovi, s druge strane, uvek moraju da se izražavaju izokola. Ne govore ništa direktno – umesto toga, uvek igraju lažljive igre i prikrivaju svoje laži. Uvek razrađuju um, uvek razmišljaju, plaše se da će im, ako iole budu nepažljivi, nešto izmaknuti. Do koje mere neki ljudi igraju lažljive igre? Bez obzira s kim komuniciraju, uvek pokušavaju da vide ko je proračunatiji, ko je pametniji, ko je na vrhu, a na kraju se njihova kompetitivnost pretvara u neurozu. Noću ne mogu da spavaju iako ih ništa ne boli, pa čak misle i da je to normalno. Zar onda nisu postali živi demoni? Kada Bog spasava ljude, On im omogućava da se otmu Sotoninom uticaju i odbace njihove iskvarene naravi, da postanu pošteni ljudi i da žive po Njegovim rečima. Živeti kao poštena osoba oslobađa i pruža slobodu, i mnogo manje je bolno. To je najsrećniji život. Pošteni ljudi su jednostavniji. Oni govore ono što im je na srcu i govore ono što misle. Oni u svojim rečima i delima slede svoju savest i svoj razum. Spremni su da teže istini, a kada je shvate, primenjuju je u praksi. Kada ne mogu da prozru nešto, spremni su da tragaju za istinom, a onda rade sve što je u skladu s njom. Traže Božje želje svuda i u svemu, a zatim ih slede u svojim postupcima. Može postojati nekoliko oblasti u koje nisu upućeni i moraju da se opreme istina-načelima, a to zahteva od njih da stalno rastu. Imati takva iskustva znači da oni mogu da postanu pošteni, mudri ljudi i da se u potpunosti se usklade sa Božjim namerama. Ali lažovi nisu takvi. Oni žive po sotonskim naravima, otkrivaju svoju iskvarenost, ali se plaše da bi drugi tako mogli da nađu nešto što bi mogli da iskoriste protiv njih. Stoga kao odgovorkoriste nepoštene i lažljive trikove. Boje se vremena kada će sve biti otkriveno, pa koriste sva moguća sredstva da izmisle laži i prikriju ih, a kada se ukaže propust, oni lažu još više da bi ga zabašurili. Uvek lažu i prikrivaju svoje laži – zar nije naporno tako živeti? Stalno se upinju da smisle laži i da ih prikriju. Naprosto, to je previše naporno. Zato lažovi, koji dane provode smišljajući laži i prikrivajući ih, imaju tako iscrpljujuće i bolne živote! Drugačije je, međutim, sa poštenim ljudima. Kao poštena osoba, čovek nema toliko toga da uzima u obzir kada govori i dela. U većini slučajeva, poštena osoba može samo da govori istinu. Tek kada se određena stvar dotakne njenih interesa, ona malo više upinje svoj um – možda malo laže da zaštiti svoje interese, da sačuva svoju sujetu i ponos. Ovakve laži su ograničene, pa govor i postupci nisu toliko iscrpljujući za poštene ljude. Namere lažova su mnogo komplikovanije od namera poštenih ljudi. Njihova razmatranja su isuviše višestrana: moraju da uzmu u obzir svoj ugled, reputaciju, profit i položaj; i moraju da zaštite svoje interese – a uz sve to ne smeju da dozvole drugima da uvide bilo kakve nedostatke niti da odaju igru, tako da moraju da razbijaju glavu oko smišljanja laži. Štaviše, lažovi imaju velike, preterane želje, i mnogo zahteva. Moraju da osmisle načine da ostvare svoje ciljeve, pa moraju da nastave da lažu i varaju, i što više laži govore, to više laži moraju da prikrivaju. Zato je život lažova toliko naporniji i bolniji od života poštenog čoveka. Neki ljudi su relativno pošteni. Ako mogu da streme ka istini, da promišljaju sebe bez obzira na to koje laži su izrekli, da prepoznaju podvalu u koju su se upustili, šta god to bilo, da je posmatraju u svetlu Božjih reči da bi je detaljno analizirali i razumeli i pokušali da je promene, onda će za samo nekoliko godina moći da se oslobode velikog dela svojih laži i podvala. Tada će postati osoba koja je u osnovi poštena. Ovakav život ne samo da ih oslobađa od mnogo bola i iscrpljenosti, već im donosi i mir i sreću. U mnogim stvarima, oni će biti oslobođeni ograničenja slave, dobiti, položaja, sujete i ponosa, i prirodno će živeti slobodnim i nesputanim životom. Lažovi, međutim, uvek imaju skrivene motive iza svojih reči i postupaka. Oni izmišljaju svakakve laži da bi druge naveli na pogrešan put i prevarili ih, a čim budu razotkriveni, smišljaju načine da prikriju svoje laži. Mučeći se na ovaj ili onaj način i oni osećaju da im je život naporan. Dovoljno je naporno za njih da izgovore toliko laži u svakoj situaciji u kojoj se nađu, a prikrivanje tih laži još je napornije. Sve što kažu, govore u nameri da postignu neki cilj, tako da troše mnogo mentalne energije na svaku reč koju izgovore. A kada završe s pričom, boje se da si ih prozreo, pa moraju i da razbijaju glavu kako da sakriju svoje laži, uporno ti objašnjavajući stvari, pokušavajući da te ubede da te ne lažu niti obmanjuju, da su dobri ljudi. Lažovi su skloni da rade takve stvari. Kada se spoje dva lažova, sigurno će biti intriga, sukoba i spletki. Prepirkama neće biti kraja, što će dovesti do sve dublje mržnje i oni će postati arhineprijatelji. Ako si poštena osoba i u društvu si lažova, takvo ponašanje će ti se sigurno smučiti. Ako se tako ponaša tek tu i tamo, reći ćeš da svako ima iskvarenu narav i da je takve stvari teško izbeći. Ali ako se tako ponaša sve vreme, njegov način ophođenja će ti se posebno gaditi i zamrzećeš ga; mrzećeš tu njegovu stranu i namere koje gaji. Kada budeš osetio toliku mržnju, bićeš u stanju da ga prezreš i odbaciš. To je sasvim normalna stvar. S njim se ne može biti u kontaktu ukoliko se ne pokaje i ne pokaže neku promenu.

Šta vi kažete – zar lažovima život nije naporan? Sve svoje vreme provode govoreći laži, a zatim ih prikrivaju sa još više laži i upuštaju se u podvale. Oni sami sebe iscrpljuju. Znaju da je takav život iscrpljujući – pa zašto onda i dalje žele da budu varljivi, a ne da budu pošteni? Da li ste ikada razmišljali o tome? To je zato što ljude zavara njihova sotonska priroda; ona ih sprečava da se oslobode takvog života, takve naravi. Ljudi su spremni da prihvate da budu tako prevareni i da žive u tome; oni ne žele da primenjuju istinu i da idu putem svetlosti. Ti misliš da je takav život iscrpljujući i da je takvo ponašanje nepotrebno – ali lažovi misle da je to apsolutno neophodno. Misle da bi, kada ne bi tako činili, doživeli poniženje, da bi to naškodilo njihovom imidžu, ugledu i interesima, i da bi previše izgubili. Oni te stvari cene, čuvaju svoj imidž, svoj ugled i položaj. To je pravo lice ljudi koji ne vole istinu. Ukratko, kada ljudi nisu voljni da budu pošteni ili da primenjuju istinu, to je zato što ne vole istinu. U svojim srcima oni cene stvari kao što su ugled i položaj, vole da prate ovozemaljske trendove i žive pod Sotoninom vlašću. To je problem njihove prirode. Danas ima ljudi koji godinama veruju u Boga, koji su čuli mnoge propovedi i znaju šta je verovanje u Boga. Ali oni i dalje ne primenjuju istinu i nisu se nimalo promenili – zašto je tako? Tako je zato što ne vole istinu. Čak i ako razumeju ponešto istine, oni još uvek nisu u stanju da je primene. Za takve ljude, bez obzira na to koliko godina veruju u Boga, to će biti uzalud. Mogu li ljudi koji ne vole istinu da budu spaseni? To nikako nije moguće. Ne voleti istinu je problem nečijeg srca, nečije prirode. Ne može se rešiti. Da li se neko može spasiti u svojoj veri ili ne, uglavnom zavisi od toga da li voli istinu. Samo oni koji vole istinu mogu da je prihvate; samo oni mogu da prođu kroz nevolje i plate cenu zarad istine, i samo oni mogu da se mole Bogu i oslanjaju se na Njega. Samo oni mogu da tragaju za istinom i razmišljaju i upoznaju sebe kroz svoja iskustva, da imaju hrabrosti da se pobune protiv tela, i da postignu sprovođenje istine u delo i pokornost Bogu. Samo oni koji vole istinu mogu da streme ka njoj na taj način, da hodaju putem spasenja i da zadobiju Božje odobravanje. Nema drugog puta osim tog. Onima koji ne vole istinu veoma je teško da je prihvate. To je zato što po prirodi osećaju odbojnost prema istini i mrze je. Ako bi rešili da prestanu da se opiru Bogu ili da ne čine zlo, bilo bi im veoma teško da to učine, jer su od Sotone i već su postali đavoli i Božji neprijatelji. Bog spasava čovečanstvo, On ne spasava đavole ili Sotonu. Neki ljudi postavljaju pitanja kao što su: „Zaista razumem istinu. Samo ne mogu da je primenim. Šta da radim?” To je neko ko ne voli istinu. Ako neko ne voli istinu, onda ne može ni da je sprovede u delo čak i ako je razume, jer u srcu to ne želi i ne voli istinu. Takvoj osobi nema spasa. Neki ljudi kažu: „Čini mi se da mnogo toga gubiš kada si poštena osoba, pa ne želim da budem takav. Lažovi nikada nisu na gubitku – oni čak i profitiraju od iskorišćavanja drugih. Dakle, radije bih bio lažov. Nisam voljan da pričam drugima o svojim privatnim stvarima, da im dozvolim da me dokuče ili razumeju. Moja sudbina treba da bude u mojim rukama.” U tom slučaju, samo izvoli – probaj i videćeš. Pogledaj kakav ćeš ishod imati; vidi ko će na kraju otići u pakao i biti kažnjen.

Da li ste voljni da budete pošteni? Šta planirate da uradite nakon što čujete ovu besedu? Odakle ćete da krenete? (Od toga što neću lagati.) To je pravi način primene, ali nije lako ne lagati. Ljudi često lažu sa namerama, ali neke laži iza sebe nemaju nameru, niti su unapred planirane. Umesto toga, one samo prirodno izviru. Takve laži je lako razrešiti; teško ih je razrešiti kada iza njih stoje namere. To je zato što ove namere potiču iz čovekove prirode i predstavljaju Sotoninu podvalu, i to su namere koje ljudi namerno biraju. Ako neko ne voli istinu, neće moći da se pobuni protiv tela – tako da treba da se moli Bogu i da se oslanja na Njega i da traži istinu da bi rešio to pitanje. Ali laganje se ne može odjednom u potpunosti rešiti. Čovek će se povremeno, pa čak i više puta, vratiti laganju. To je normalna situacija, i sve dok rešavate svaku laž koju kažete i držite korak s tim, onda će doći dan kada ćete ih sve rešiti. Rešavanje laganja je dugotrajna borba: kada vam jedna laž pređe preko usta, zamislite se nad sobom, a zatim se molite Bogu. Kada pređe druga, opet se zamislite nad sobom i pomolite se Bogu. Što se više moliš Bogu, više ćeš mrzeti svoju iskvarenu narav i više ćeš čeznuti da primenjuješ istinu i da je proživljavaš. Tako ćeš imati snage da napustiš laž. Posle izvesnog vremena takvog iskustva i primene, moći ćeš da vidiš da je tvojih laži mnogo manje, da živiš sa mnogo većom lakoćom i da više ne moraš da lažeš ili prikrivaš svoje laži. Iako možda ne govoriš mnogo svakog dana, svaka rečenica će doći iz srca i biti istinita, sa vrlo malo laži. Kakav će biti osećaj živeti tako? Zar neće biti slobodan i nesputan? Tvoja iskvarena narav neće te više sputavati i nećeš biti vezan njome, i bar ćeš početi da vidiš rezultate toga što si poštena osoba. Naravno, kada naiđeš na posebne okolnosti, ponekad možeš da dozvoliš da ti se mala laž omakne. Možda će biti trenutaka kada ćeš naići na opasnost ili neku vrstu nevolje, ili ćeš želeti da sačuvaš svoju bezbednost, a tada je laganje neizbežno. Ipak, moraš to da promisliš, shvatiš i rešiš problem. Treba da se moliš Bogu i kažeš: „Još ima laži i podvala u meni. Neka me Bog spasi od moje iskvarene naravi jednom zasvagda.” Kada neko namerno mudro postupa, to se ne računa kao razotkrivanje iskvarenosti. To je ono što čovek mora da doživi da bi bio poštena osoba. Na taj način, tvojih laži će biti sve manje. Danas kažeš deset laži, sutra možda devet, prekosutra osam. Kasnije ćeš reći samo dve ili tri. Govorićeš istinu sve više i više, a tvoja primena da budeš poštena osoba sve više će se približavati Božjim namerama, Njegovim zahtevima i Njegovim standardima – a kako će to biti dobro! Da bi primenjivao poštenje, moraš da imaš put i moraš da imaš cilj. Za početak, reši problem laganja. Moraš znati suštinu koja stoji iza tvog laganja. Takođe moraš detaljno da analiziraš koje te namere i motivi navode da izgovaraš te laži, zašto poseduješ takve namere i koja je njihova suština. Kada razjasniš sva ta pitanja, temeljno ćeš sagledati problem laganja, a kada te nešto zadesi, imaćeš načela primene. Ako nastaviš s takvom primenom i iskustvom, onda ćeš svakako videti rezultate. Jednog dana ćeš reći: „Lako je biti pošten. Veoma je zamorno biti lažov! Ne želim više da budem lažov, da uvek moram da razmišljam o tome šta da slažem i kako da prikrijem svoje laži. To je kao da si mentalno obolela osoba čije su izjave protivrečne – neko ko ne zaslužuje da ga nazivaju ’ljudskim bićem’! Takav život je mnogo naporan i ne želim više tako da živim!” U tom trenutku ćeš imati nadu da ćeš zaista biti pošten i to će biti dokaz da si počeo da napreduješ ka tome da budeš poštena osoba. To je veliki proboj. Naravno, može biti nekih od vas koji će, kada počnete da primenjujete, osetiti veliku sramotu nakon izgovaranja poštenih reči i ogoljivanja pred drugima. Pocrvenećeš, stidećeš se i plašićeš se da ti se ne smeju. Šta onda treba da uradiš? Opet moraš da se moliš Bogu i da tražiš da ti udeli snagu. Kažeš: „O, Bože, želim da budem poštena osoba, ali bojim se da će mi se ljudi smejati kada budem govorio istinu. Molim Te da me sačuvaš od ropstva moje sotonske naravi; pusti me da živim prema Tvojim rečima, i da budem slobodan i neobuzdan.” Kada se budeš tako molio, biće sve više svetlosti u tvom srcu, i reći ćeš sebi: „Dobro je sprovesti to u delo. Danas sam primenjivao istinu. Konačno sam i ja bio pošten.” Dok se tako moliš, Bog će te prosvetiti. On će raditi u tvom srcu i On će te ganuti, omogućiti ti da prepoznaš kako je biti poštena osoba. To je način na koji istina mora da se sprovodi. Na samom početku nećeš imati put, ali ćeš ga kroz traganje za istinom naći. Kada ljudi počnu da traže istinu, ne moraju nužno da imaju veru. Ljudima je teško što nemaju put, ali kada jednom shvate istinu i kada poseduju put primene, njihova srca u tome uživaju. Ako su u stanju da primenjuju istinu i postupaju shodno načelima, njihova srca će naći utehu i oni će dobiti slobodu i nesputanost. Ako imaš neko istinsko znanje o Bogu, moći ćeš jasno da vidiš sve stvari na ovom svetu; tvoje srce će biti prosvetljeno i imaćeš put. Tada ćeš dobiti potpunu slobodu i nesputanost. U tom trenutku ćeš shvatiti šta znači primeniti istinu, udovoljiti Bogu i biti stvarna osoba – i tako ćeš biti na pravom putu u svojoj veri u Boga.

Jesen 2007. godine