Ovaj deo Božjih reči sadrži ukupno četiri odeljka koje je Hristos izgovorio u periodu od juna 1992. do 23. marta 2010. godine. Većina se zasniva na zabeleškama Hristovih propovedi i razgovora dok je putovao od crkve do crkve. Te zabeleške nisu ni na koji način preuređivane, niti ih je Hristos naknadno menjao. Preostale odeljke napisao je Hristos lično (kada Hristos piše, On to činio odjednom i ne zaustavlja se da razmisli niti da bilo šta menja i Njegove reči u potpunosti izražavaju Sveti Duh – to je van svake sumnje). Umesto da razdvojimo te dve vrste izjava, prikazali smo ih zajedno, koristeći izvorni redosled kojim su date; to nam omogućava da, iz celine Njegovih izjava, sagledamo etape u Božjem delu i da shvatimo kako On deluje u svakoj etapi, što je ljudima korisno za poznavanje koraka Božjeg dela i Božje mudrosti.

Prvih osam poglavlja „Hristove reči dok je hodao po crkvama I“ – pod zajedničkim nazivom „Put“ – predstavljaju tek manji deo reči koje je Hristos izgovorio dok je stajao rame uz rame sa čovekom. Uprkos tome što deluju jednolično, vrcaju od Božje ljubavi i brige za ljudski rod. Prethodno je Bog govorio iz perspektive trećeg neba, što je stvorilo veliki jaz između Njega i čoveka, pa su se ljudi bojali čak i da priđu Bogu, a kamoli da Ga zamole da ih opskrbljuje u životu. Prema tome, u „Putu“, Bog se obraćao čoveku kao Sebi ravnom i pokazao mu je pravac; na taj način je ponovo uspostavljen prvobitni odnos čoveka sa Bogom. Ljudi više nisu sumnjali u to da li se Bog još uvek služi govornom metodom, niti ih je više proganjao strah od iskušenja smrti. Bog se spustio sa trećeg neba na zemlju, ljudi su došli pred Božji presto iz ognjenog i sumpornog jezera, odbacili su avet „služitelja“ i, poput novorođene jagnjadi, zvanično su prihvatili krštenje Božjim rečima. Tek je tada Bog uspeo da im se blisko obrati i da ostvari još više od dela opskrbe ljudi životom. Time što se skrušio i postao osoba, Bog je imao za cilj da se približi ljudima i smanji distancu između njih i Sebe, što bi Mu omogućilo da zadobije ljudsko priznanje i poverenje i da u ljudima podstakne rešenost da tragaju za životom i da slede Boga. Osam poglavlja „Puta“ mogu se u najkraćem predstaviti kao ključevi kojima Bog otvara vrata u srcu ljudi i koji zajedno čine zaslađenu pilulu koju daje čoveku. Isključivo zahvaljujući tom Božjem postupku, ljudi mogu da obrate posebnu pažnju na ponovljene Božje propovedi i prekore. Moglo bi se reći da je tek posle toga Bog zvanično započeo delo opskrbe životom i izražavanja istine u toj aktuelnoj fazi dela, nastavljajući da se obraća: „Kojeg stanovišta treba da se drže vernici“ i „O koracima Božjeg dela“… Zar se tim metodom ne pokazuju Božja mudrost i Njegove iskrene namere? To je sam početak Hristove opskrbe životom, pa istine nisu tako duboka kao u narednim odeljcima. Osnovno načelo je veoma jednostavno: Bog deluje prema potrebama ljudskog roda. Ne govori, niti postupa nasumice; samo Bog u potpunosti razume potrebe ljudskog roda i od Njega niko drugi čoveka ne voli više, niti ga bolje razume.

Od prve do desete izjave u „Delo i ulazak“, Božje reči ulaze u novu fazu. Posledično tome, te izjave postavljene su na početak. Posle toga su nastale „Hristove reči dok je hodao po crkvama II“. U toj etapi, Bog je uputio detaljnije zahteve svojim sledbenicima, koji su podrazumevali znanje o životnim navikama ljudi, šta se zahteva od njihovog kova, i tako dalje. Pošto su ljudi bili odlučni u nameri da slede Boga i više nisu gajili sumnje u Njegov identitet i suštinu, Bog je takođe zvanično počeo da se prema njima odnosi kao prema članovima Svoje porodice, da im prenosi unutarnju istinu Božjeg dela od stvaranja pa do današnjeg dana, da otkriva istinu Biblije i da ih uči stvarnom značenju Božjeg ovaploćenja. Božje izjave u tom odeljku omogućile su ljudima da bolje razumeju suštinu Boga i suštinu Njegovog dela, kao i da shvate da ono što su dobili Božjim spasenjem prevazilazi ono što su stekli proroci i apostoli prošlih vremena. Iz svake rečenice Božjih izjava možeš da vidiš svaki delić Njegove mudrosti, kao i Njegovu obzirnu ljubav i brigu za čoveka. Pored izgovaranja tih reči, Bog je javno otkrio, jednu po jednu, prethodne predstave i greške čovekove i stvari koje ljudi ranije nisu mogli ni da zamisle, kao i put kojim ljudi treba da hodaju u budućnosti. To je možda upravo skučena „ljubav“ koji je čovek sposoban da doživi! Na kraju krajeva, Bog je ljudima dao sve što im je potrebno i sve što su tražili; ništa im nije uskratio niti tražio bilo šta zauzvrat.

Nekoliko specijalnih poglavlja u ovom odeljku bavi se Biblijom. Biblija je deo ljudske istorije unazad hiljadama godina. Štaviše, ljudi se prema njoj odnose kao prema Bogu, u toj meri da je poslednjih dana zauzela mesto Boga, čega se Bog gnuša. Tako je, kada je to bilo moguće, Bog osetio obavezu da pojasni unutrašnju priču i poreklo Biblije. Da to nije uradio, Biblija bi nastavila da zauzima mesto Boga u srcu ljudi i ljudi bi koristili reči iz Biblije da ocenjuju i osuđuju Božje postupke. Time što je objasnio suštinu, strukturu i nedostatke Biblije, Bog ni u kom slučaju nije porekao postojanje Biblije, niti ju je osuđivao. Naprotiv, ponudio je odgovarajući opis kojim je vratio izvornu predstavu o Bibliji, otklonio zablude koje su ljudi gajili prema Bibliji i pružio im ispravno viđenje Biblije, da više ne bi obožavali Bibliju i da više ne bi bili izgubljeni. Drugim rečima, da više ne bi pogrešno poistovećivali svoju slepu veru u Bibliju sa verom u Boga i obožavanjem Boga, strahujući čak i da se suoče sa njenom pravom pričom i sa njenim manama. Jednom kada se ljudi upoznaju sa izvornim tumačenjem Biblije, u stanju su da je ostave po strani bez ikakvog premišljanja i da hrabro prihvate nove Božje reči. To je cilj Boga u tih nekoliko poglavlja. Istina koju Bog želi da prenese ljudima sastoji se u tome da nikakva teorija niti činjenica ne može da zauzme mesto Božjeg dela i Božjih reči današnjice, kao i da ništa ne može da zauzme mesto Boga. Ako ljudi ne mogu da pobegnu iz zamke Biblije, nikada neće uspeti da se pojave pred Bogom. Ako žele da se pojave pred Bogom, moraju prvo da pročiste svoje srce od bilo čega što bi moglo da Ga zameni; tek tada će moći da udovolje Bogu. Iako Bog ovde samo objašnjava Bibliju, ne zaboravite da osim Biblije ima mnogo drugih pogrešnih stvari kojima se ljudi klanjaju; ne obožavaju jedino ono što istinski dolazi od Boga. Bog koristi Bibliju samo kao primer da podseti ljude da ne krenu pogrešnim putem i da ponovo ne odu u krajnosti i budu žrtve konfuzije, iako veruju u Boga i prihvataju Njegove reči.

Reči kojima Bog snabdeva čoveka kreću se od površnih do dubokoumnih. Teme Njegovih izjava postepeno napreduju od spoljašnjeg ponašanja i postupaka ljudi, do njihove iskvarene naravi. Otuda je oštricu svojih reči Bog uperio u taj najdublji kutak ljudske duše: u njihovu suštinu. Tokom perioda u kojem su izražene „Hristove reči dok je hodao po crkvama III“, u Božjim izjavama ističu se suština i identitet čoveka, kao i šta znači biti stvarna osoba – te najdublje istine i suštinska pitanja u vezi sa čovekovim život-ulaskom. Naravno, ako se osvrnemo na istine koje Bog pruža čoveku u „Hristove reči dok je hodao po crkvama I“, sadržaj „Hristove reči dok je hodao po crkvama III“, u poređenju s njima, izuzetno je dubokouman. Reči u tom odeljku bave se budućim putem ljudi i mogućim načinom njihovog usavršavanja. Ujedno se bave i budućim odredištem čovečanstva i time kako će Bog i čovek zajedno ući u mirovanje. (Može se reći da su, do sada, reči koje je Bog izgovorio ljudima u vezi sa njihovom suštinom, misijom i odredištem one koje je najlakše razumeti). Bog se nada da su ljudi koji čitaju ove reči oni koji su se rastavili od svojih ljudskih predstava i maštanja, koji su u stanju da u dubini svog srca shvate izvorno značenje svake Božje reči. Pored toga, nada se da svi oni koji čitaju ove reči mogu Njegove reči da prihvate kao istinu, put i život, i da se ne odnose olako prema Bogu, niti da pokušaju da Ga izigraju. Ako ljudi čitaju ove reči pokušavajući da proučavaju ili analiziraju Boga, onda će te izjave za njih biti poput zatvorene knjige. Samo oni koji tragaju za istinom, koji su odlučni da slede Boga i koji nemaju nikakve sumnje u Njega ispunjavaju uslove da prihvate ove reči.

„Hristove reči dok je hodao po crkvama IV“ još jedna su kategorija božanskih izjava koje se nadovezuju na „Božje reči celoj vaseljeni.“ Taj odeljak sadrži Božje pozive, propovedi i otkrivenja ljudima hrišćanske veroispovesti, kao što su „Kada budeš ugledao duhovno telo Isusa, Bog će dotad već iznova napraviti nebo i zemlju“, „Oni koji su u neskladu sa Hristom zasigurno su Božji protivnici“. Takođe obuhvata najkonkretnije zahteve Boga čovečanstvu, kao što su „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište“, „Tri opomene“, „Prestupi će čoveka odvesti u pakao.“ Obrađena su mnoga pitanja, poput otkrivenja i sudova za sve vrste ljudi i reči o tome kako poznavati Boga. Moglo bi se reći da je taj odeljak u srži Božjeg suda čovečanstvu. Najnezaboravniji deo tog odeljka Božjih izjava jeste kada Bog, koji se spremao da stavi tačku na Svoje Delo, razobličava ono što je u samoj srži ljudi: izdaju. Njegov cilj je da na samom kraju upozna ljude sa činjenicom koja sledi i da je oni utisnu duboko u svoje srce: nije važno koliko dugo si bio Božji sledbenik – u tvojoj prirodi još uvek je da izdaš Boga, jer su ljudi nesposobni da za života potpuno sazreju i njihova narav podleže samo relativnim promenama. Iako ta dva poglavlja, „Izdaja (1)“ i „Izdaja (2)“ predstavljaju udarac za ljude, ona su suštinski najvernija i najdobronamernija Božja upozorenja ljudima. U najmanju ruku, kada su ljudi nezainteresovani i umišljeni, pošto budu pročitali ta dva poglavlja, uspeće da zauzdaju sopstvenu oholost i smiriće se. Kroz ta dva poglavlja, Bog podseća ljude da, ma koliko ti je život zreo, ma koliko ti bogata bila iskustva i veliko samopouzdanje, bez obzira gde si rođen i kuda ideš, tvoja priroda da izdaš Boga isplivaće na površinu bilo kad i bilo gde. Bog svakoj osobi želi da kaže sledeće: Urođena je priroda svakog čoveka da izda Boga. Naravno, Bog u ta dva poglavlja nije nameravao da pronađe opravdanje da izgna ili osudi čovečanstvo, već da ljudi budu svesniji čovekove prirode, da bi mogli da pažljivo žive pred Bogom i da u svakom trenutku primaju Njegove pouke, kako ne bi izgubili Božje prisustvo i zakoračili na put bez povratka. Ta dva poglavlja su upozorenje za sve one koji slede Boga. Nadajmo se da će ljudi shvatiti iskrene Božje namere; na kraju krajeva, te reči su neosporne činjenice – zašto bi onda čovek raspredao o tome kada i kako ih je Bog izgovorio? Kada bi Bog sve te stvari zadržavao za Sebe i čekao da ljudi odluče da je pogodan trenutak da ih izjavi, zar to ne bi bilo prekasno? Kada bi bio taj najpogodniji trenutak?

Bog se služi raznim načinima i gledištima u ta četiri poglavlja. Na primer, ponekad koristi satiru, a ponekad se služi načinom direktnog pružanja i podučavanja; ponekad koristi primere, a ponekad stroge prekore. Ukupno posmatrano, služi se raznim metodama sa ciljem da zadovolji različita stanja i afinitete ljudi. Stanovište sa kog se obraća menja se sa različitim metodama i sadržinom Njegovih izjava. Na primer, ponekad kaže „Ja“ ili „Mene“, to jest obraća se ljudima sa stanovišta Samog Boga. Ponekad govori u trećem licu i kaže „Bog“ je ovo ili ono, a u drugim slučajevima govori sa stanovišta čoveka. Ma sa kog stanovišta se obraćao, Njegova suština se ne menja jer, ma kako On govorio, sve što govori je suština Samog Boga – sve je istina i sve je ono što je čoveku potrebno.