Tokom svog života, ljudi ne znaju sa kakvim će se preprekama suočavati, niti kakvom će oplemenjivanju biti izloženi. Za nekoga će to biti posao, za nekoga planovi za budućnost, za nekoga porodica u kojoj su rođeni, a za nekoga brak. Ali razlika između njih i nas je u tome što danas mi, ova grupa ljudi, patimo usred Božje reči. To jest, kao ljudi koji služe Bogu, mi smo se suočili s preprekama na putu vere u Njega, a to je put kojim svi vernici idu i put kojim svi mi koračamo. Od ove tačke nadalje zvanično počinjemo svoj put verovanja u Boga, zvanično podižemo zavesu ljudskog života i stupamo pravim životnim putem. Drugim rečima, to znači da smo kročili na pravi put Boga koji živi s ljudima, a to je put kojim normalni ljudi idu. Kao neko ko stoji pred Bogom i služi Mu – neko ko nosi odore sveštenika u hramu i poseduje dostojanstvo, autoritet i veličanstvo Boga – dajem sledeću izjavu svim ljudima, upravo ovako: slavno lice Boga je Moja slava, Njegov plan upravljanja je Moja suština. Ne tražim stostruku dobit u svetu koji će doći, već samo da sledim Božju volju u ovom svetu, da bi On mogao da uživa u jednom deliću Svoje slave na zemlji zahvaljujući ograničenim naporima koje sam uložio u telesnom obliku. To je jedina Moja želja. Po Mom mišljenju, ovo je Moja jedina duhovna hrana. Verujem da bi to trebalo da budu „poslednje reči“ nekoga ko živi u telu i ko je pun osećanja. Ovo je danas put kojim koračam. Verujem da ovo Moje gledište predstavlja Moje poslednje reči u telu, i nadam se da ljudi nemaju predstave ili da ne misli nešto drugo o Meni. Iako sam dao sve od Sebe, ipak nisam bio u stanju da udovoljim Božjoj nameri na nebu. Neizmerno sam tužan. Zašto je takva suština tela? Dakle, tek kao ishod svega što sam činio u prošlosti i dela osvajanja koje je Bog izvršio u Meni, stekao sam dublje razumevanje suštine ljudskog roda. Tek nakon toga sam Sebi postavio najosnovnije merilo: da samo težim da sledim Božju volju, da dam sve od Sebe i da mi savest bude čista. Ne obraćam pažnju na ono što drugi koji služe Bogu zahtevaju za sebe. Ukratko, posvetio sam Svoje srce tome da sledim Njegovu volju. Ovo je Moja ispovest kao jedne od Njegovih stvorenih bića koja služi pred Njim – neko koga je Bog spasao i koga voli i ko je istrpeo Njegove udarce. Ovo je ispovest nekoga ko je bio čuvan, zaštićen, voljen i koga je Bog u velikoj meri koristio. Od sada pa nadalje, nastaviću ovim putem dok ne dovršim važan zadatak koji mi je Bog poverio. Ali, po Mom mišljenju, kraj puta je neizbežan, jer je Njegovo delo završeno i ljudi su do danas uradili sve što su bili u stanju da urade.

Ulazak kontinentalne Kine u taj tok oporavka postepeno je doveo do uspona lokalnih crkava okupljenih oko dela Svetog Duha. Bog je neprestano delao u tim lokalnim crkvama, jer su crkve koje su proizašle iz tog vremena postale jezgro Boga u paloj carskoj porodici. Bog je, podrazumeva se, bio presrećan što je osnovao lokalne crkve u takvoj porodici – bila je to sreća koju je gotovo nemoguće opisati. Nakon uspostavljanja lokalnih crkava u kontinentalnoj Kini i širenja dobre vesti braći i sestrama u drugim lokalnim crkvama širom sveta, Bog je bio veoma uzbuđen – to je bio prvi korak koji je nameravao da učini u kontinentalnoj Kini. Moglo bi se reći da je to bio prvi čin. Zar Njegova sposobnost da napravi prvi korak Svog dela u tvrđavi demona kao što je ova – tvrđavi koju nijedan čovek niti stvar ne mogu da osvoje – nije znak velike Božje sile? Jasno je da je zarad obnove ovog dela bezbroj braće i sestara izloženo mukama i da su ginuli od đavolovog mesarskog noža. Boli Me i ljuti što to sada pominjem, ali dani patnje su uglavnom prošli. To što sam danas u stanju da delam za Boga i što sam uspeo da stignem ovde gde sam danas, mogu samo da zahvalim moćnoj Božjoj sili. Osećam veliko divljenje prema onima koje je Bog izabrao da budu mučenici; oni su bili u stanju da slede Božju volju i žrtvuju se za Boga. Iskreno rečeno, da nije bilo Božje blagodati i milosti, odavno bih završio u mulju. Hvala Bogu! Želim da predam svu slavu Bogu da bi On mogao mirno da počine. Neki ljudi Me pitaju: „Zbog tvog položaja, Ti ne bi trebalo da umreš. Zašto si srećan kad Bog pominje smrt?“ Umesto da direktno odgovorim, samo se malo nasmešim i kažem: „Ovo je put za kojim moram da tragam, koji apsolutno moram da sledim.“ Ljude ovaj Moj odgovor zbunjuje. Sve što mogu jeste da Me zapanjeno pogledaju, pomalo sumnjičavi prema Meni. Međutim, imajući u vidu da je to put koji sam izabrao, zajedno sa odlučnošću koju sam postavio pred Boga, onda bez obzira na to koliko su velike poteškoće, Ja moram da nastavim da guram napred. Mislim da je to obećanje koje bi trebalo da daju svi oni koji služe Bogu – i oni ne smeju ni malo da odstupe od svoje reči. To je takođe pravilo, odavno donet propis, u Doba zakona, koji bi neko ko veruje u Boga trebalo da razume. Prema Mom iskustvu, iako Moje poznavanje Boga nije veliko, a ono što sam zapravo iskusio je beznačajno, čak nije ni vredno pomena – tako da nemam važnih uvida o kojima bih mogao da govorim – Božje reči moraju biti podržane i ne može im se prkositi. Iskreno, Moja praktična iskustva su beznačajna, ali pošto Mi je Bog svedok a ljudi uvek imaju slepu veru u osobu koja jesam, šta drugo da radim? Ipak, nadam se da će ljudi ispraviti svoje stavove o ljubavi prema Bogu. Osoba koja jesam ne vredi ništa; jer i Ja tragam za putem vere u Boga, a put kojim hodam nije ništa drugo do put vere u Boga. Osoba može biti dobra, ali ne treba da bude predmet obožavanja – ona može samo da služi kao primer koji treba slediti. Nije Me briga šta drugi čine, ali Ja govorim ljudima da i Ja slavu dajem Bogu; slavu Duha ne dajem telu. Nadam se da će svi razumeti Moja osećanja u vezi sa tim. Ovim ne pokušavam da izbegnem Svoju odgovornost, već samo iznosim celu priču. Ovo bi trebalo da bude kristalno jasno, tako da se o tome više neće govoriti.

Danas sam bio prosvećen pred Bogom. Božje delo na zemlji je delo spasenja. Nije uprljano ničim drugim. Neki ljudi možda misle drugačije, ali ja sam uvek osećao da Sveti Duh radi samo jednu etapu dela – delo spasenja – i ništa drugo. To treba da bude jasno. Tek sada je delo Svetog Duha u kontinentalnoj Kini postalo jasno. I zašto bi Bog želeo da otvori sve puteve i radi na jednom mestu kao što je ovo, gde demoni besne? Ovo pokazuje da, iznad svega, Bog obavlja delo spasenja. Da budem precizniji, to je uglavnom delo osvajanja. Isusovo ime je izgovarano od samog početka. (Možda neki to nisu iskusili, ali ja kažem da je to bio korak dela Svetog Duha.) To je bilo da bi se odstupilo od Isusa iz Doba blagodati, te je deo naroda izabran unapred, a kasnije je taj izbor sužen. Nakon toga, ime Svedoka Lija je izgovarano u kontinentalnoj Kini, što je bio drugi segment dela oporavka koje je Sveti Duh obavljao u kontinentalnoj Kini. To je bio prvi korak dela u kojem je Sveti Duh počeo da odabira ljude, a to je da prvo okupi ljude i sačeka da se pastir pobrine za njih; ime „Svedok Li“ upotrebljeno je za obavljanje te službe. Bog je lično obavio Svoje delo kada je osvedočeno ime „Moćni“, a pre toga je ono bilo u pripremnoj fazi. Stoga nije važno da li je to ispravno ili pogrešno i to nije glavno pitanje u Božjem planu. Nakon što je svedočio o imenu „Moćni“, Bog je zvanično počeo da lično obavlja Svoje delo i nakon toga je počeo zvanično da dela kao ovaploćeni Bog. Kroz ime „Moćni Gospod“, On je preuzeo kontrolu nad svima onima koji su bili buntovni i neposlušni. Oni su počeli da dobijaju lik ljudskih bića, baš kao što ljudi počinju da izgledaju kao odrasli kada napune dvadeset tri ili dvadeset četiri godine; to jest, ljudi su tek počeli da vode život normalnog ljudskog bića. Kroz kušnju uslužitelja, Božje delo je prirodno prešlo u fazu obavljanja božanskog dela. Moglo bi se reći da već ovaj korak dela čini srž velikog segmenta Njegovog dela i da je to primarni korak u Njegovom delu. Ljudi poznaju sebe i mrze sebe. Dostigli su tačku u kojoj su u stanju da proklinju sebe, srećni su što se odriču sopstvenih života i imaju blagi osećaj Božje divote, na osnovu čega upoznaju pravo značenje ljudskog postojanja – ostvarujući tako Božje namere. Božje delo u kontinentalnoj Kini bliži se kraju. Bog već nekoliko godina sprovodi Svoje pripreme u ovoj zemlji prljavštine, ali nikada ranije ljudi nisu dostigli tačku koju su sada dostigli, što znači da tek danas Bog zvanično počinje Svoje delo. Nema potrebe govoriti o tome podrobnije ili dalje razjašnjavati. Potpuno je ispravno reći da se ovo delo vrši neposredno kroz Božje božanstvo, ali sprovodi se kroz čoveka. Niko to ne može da porekne. Svakako da je velika Božja sila na zemlji uzrok tome što je Njegovo delo uspelo da dostigne nivo na kojem se trenutno nalazi kod naroda ove zemlje razvrata. Plod ovog dela može se poneti bilo gde u cilju ubeđivanja ljudi. Niko se ne bi usudio da olako o tome sudi i poriče ga.