Nekada sam bio deo korejske prezbeterijanske crkve. Svi u porodici su postali vernici kada mi se razbolela kćer. Nakon toga, svakog dana joj je bivalo sve bolje. Bio sam izuzetno zahvalan za milost Gospoda Isusa. Zakleo sam se da ću verno pratiti Gospoda od tada i truditi se da budem osoba koja Mu donosi radost. Nikada nisam propuštao crkvenu službu, bez obzira na poslovne obaveze, Uvek sam prinosio darove i milostinju i aktivno učestovao u crkvenim aktivnostima. Provodio sam većinu vremena čitajući Bibliju i obavljajući crkvene aktivnosti. Više skoro da nisam odlazio na zajedničke večere ili okupljanja prijatelja, porodice i kolega. Oni su se ljutili na mene zbog toga. Kada sam postao vernik, prestao sam da pijem alkohol i pušim, nisam više išao na zabave, neki od prijatelja su mi se podsmevali govoreći stvari poput: „Toliko voliš da ideš u crkvu, pa nam reci, šta imaš od toga što ideš u crkvu svakog dana? Šta je smisao te tvoje vere?” Iskreno, pod paljbom tih pitanja, nisam znao šta da kažem. Ali zbog njihovih pitanja počeo sam da razmišljam: Šta je zaista svrha moje vere? Da zamolim Boga da izleči moju kćer ili da štiti moju porodicu? Da li je imati veru značilo samo čitanje Biblije i svakodnevni odlazak u crkvu? Nisam to istinski znao. Pa sam ova pitanja postavio sveštenicima moje crkve. Njihovi odgovori su bili uglavnom isti: naša vera je zarad spasenja Gospodnjeg i kada se On vrati, odvešće nas na nebo u večni život. Ovakav odgovor je naizgled rešavao moje nedoumice, ali je doneo i novo pitanje: Kako, onda, da odem u raj? Rekli su mi: „Poslanica Rimljanima 10:10 kaže, ’Naime, verovanje srcem donosi pravednost pred Bogom, a ispovedanje usana spasenje.’ Ovo znači da grehe naše oprašta Gospod i da će nas vera sačuvati i da će nas Gospod odvesti u carstvo kada On ponovo dođe. Tako da ne trebate brinuti o odlasku na nebo sve dok imate veru.” Pomislio sam kako je Bog svet, a Biblija kaže „Bez svetosti niko neće videti Gospoda” (Jevrejima 12:14). Gospod traži od nas da postanemo sveti, ali ja sam živeo u grehu i nisam mogao primeniti Njegove reči. Kako bih ja mogao zaslužiti carstvo? Gospod Isus nam je rekao: „Voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim. Ovo je najveća i najvažnija zapovest. Druga je jednako važna: Voli bližnjega svoga kao samoga sebe” (Matej 22:37-39). Sam taj zahtev za ljubavlju u svakodnevnom životu bio je nešto što nisam mogao ispuniti, iako sam pokušao. Voleo sam svoju porodicu više nego Gospoda i nisam mogao zaista voleti druge onoliko koliko sebe. Kada su me porodica i prijatelji ismevali, gnušao sam ih se, umesto da budem tolerantan i strpljiv. Takođe sam se setio poslanice Jevrejima 10:26, koja kaže „Naime, ako svojevoljno grešimo i nakon što smo primili znanje o istini, nema te žrtve koja će ukloniti grehe.” Znao sam šta je Gospod zahtevao, ali nisam to mogao sprovesti. Nastavio sam da živim u grehu, a za greh se plaća smrću. Ako je to tako, nisam video kako bi moj ishod bio drugačiji od ishoda nevernika. Zbog toga sam pomislio da ulazak u carstvo neće biti tako lak kao što su sveštenici tvrdili. I dalje nisam znao kako da zakoračim u nebo i zadobijem večni život. Nisam imao put. Stalno sam postavljao pitanja sveštenicima i mojim prijateljima iz crkve, ali niko od njih nije imao jasan odgovor. Samo su me pitali zbog čega postavljam ta čudna pitanja i govorili kako se vera primenjuje na ovaj način već vekovima. Bio sam i dalje zbunjen, pa sam odlučio da ponovo pročitam sva četiri Jevanđelja, s mišlju da mora postojati odgovor u rečima Gospoda Isusa.

Jednog dana 2008. godine, pročitao sam ove stihove: „Isus joj odgovori: ’Ja sam uskrsenje i život. Ko veruje u mene, živeće ako i umre. I ko god živi i veruje u mene, neće doveka umreti. Veruješ li u to?’” (Jovan 11:25-26). Kada sam pročitao te stihove, bio sam zbunjen. Zašto bi Gospod rekao da treba da živimo i verujemo u Njega? Zar mi, vernici, nismo već bili živi dok smo verovali? Da li nas je Gospod video kao mrtve ljude? To je u meni izazvalo brojna pitanja. Neko vreme sam sve svoje slobodno vreme provodio razmišljajući o tom odlomku, ali nikada nisam dokučio njegovo istinsko značenje. Ponovo sam otišao kod sveštenika i drugih članova crkve sa svojim pitanjima. Ali, oni ne samo da nisu imali odgovor, već su se i smejali na moj račun. Ipak, i dalje sam osećao da postoji neko dublje značenje skriveno u rečima Gospoda.

Onda sam jednom u Jevanđelju po Mateju pročitao sledeće: „Neki, opet, drugi učenik mu reče: ’Gospode, dozvoli mi prvo da odem i sahranim oca.’ A Isus mu odgovori: ’Kreni ti za mnom, a mrtvima prepusti da sahranjuju svoje mrtve’” (Matej 8:21-22). Kada sam video reči „mrtvima prepusti da sahranjuju svoje mrtve”, bio sam zbunjen. Zašto bi Gospod nazvao mrtvima ljude koji su u tom trenutku živi? Da li je Gospod nas video kao žive ili kao mrtve? Pomislio sam kako Biblija kaže da se greh plaća smrću, a ja sam živeo u grehu. Na šta je Gospod mislio kada je rekao „mrtvi”? Ako je tako, kako bih mogao da oživim i kako bih mogao da dospem u carstvo? Mnogo pitanja na koja nisam imao odgovor ispunjavalo je moje srce. Ali, duboko u sebi, bilo mi je jasno jedno: pošto je Gospod izgovorio ove stvari, odgovor mora biti negde u Bibliji. Tako da nisam gubio veru, nego sam nastavio da tražim odgovor.

Pošto me je Gospod vodio, par meseci kasnije, pročitao sam još nešto što je On rekao: „Zaista, zaista vam kažem: dolazi čas, i već je došao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijeg. Koji ga čuju, ti će živeti” (Jovan 5:25). Čim sam to pročitao, postalo mi je jasno da se mrtvi vraćaju u život kada čuju Božji glas. Bio sam siguran da je to odgovor koji sam tražio! Ali sam još uvek bio pomalo zbunjen: čuo sam glas Gospoda ranije, odavno, ali i dalje nisam bio oslobođen od okova greha. Da li sam se ubrajao među žive? Šta „Koji ga čuju, ti će živeti” zaista znači? Kako ljudi oživljavaju? Kada se Gospod bude vratio, hoće li reći nešto više o onome što treba da čujemo? I ako je tako, kako bismo mogli da čujemo Božji glas? Gde bismo ga mogli čuti? Nisam mogao to da shvatim, pa sam se molio Gospodu, „O, Gospode, molim te, dopusti mi da čujem Tvoj glas uskoro. Ne želim da budem mrtav. Molim te, pomozi mi da živim.”

Nakon toga, kad god bih išao u crkvu na službu, obraćao sam posebnu pažnju na svaki pomen sveštenika o povratku Gospodnjem ili o glasu Gospodnjem. Ono što me je razočaralo jeste što su nam samo govorili da gledamo, čekamo i da se čuvamo jeresi, ali ništa nisu rekli o povratku Gospodnjem. Takođe sam, sa svojim pitanjima, izašao pred ključne, nadležne ljude u crkvi, ali su mi oni rekli da moja neprestana zapitkivanja potiču od manjka vere, da sam poput nevernog Tome. Počeli su da me izbegavaju. Drugi članovi crkve sa kojima sam se uvek dobro slagao počeli su da me odbacuju i da se udaljavaju od mene. Na kraju sam napustio tu crkvu čiji sam član bio 18 godina. Po ceo dan sam pratio Si-Bi-Es i Si-Ti-Es televizijske programe, nadajući se da ću čuti Božji glas u propovedima čuvenih pastora. Tako sam radio skoro šest meseci. Gledao bih po 10 sati skoro svakog dana. Zaista sam čuo mnogo propovedi, ali i dalje nisam našao odgovore koje sam želeo. Neprestano sam slušao pastore kako kažu da će se Gospod uskoro vratiti i da treba da gledamo i čekamo. Ali, u meni su navirala pitanja. Rekli su da će se Gospod uskoro vratiti, ali nikada nisu rekli kada. Zašto Mu već nismo poželeli dobrodošlicu? Neprekidno sam se molio Gospodu tih dana, s rečima – „Gospode! Ja sam Te čekao, toliko se nadajući da ću Te dočekati tokom svog života, da ću čuti Tvoj glas. O, Gospode, kada ćeš doći? Molim te, dopusti mi da čujem Tvoj glas.”

Jednog dana, u martu 2013 godine, na ulazu u našu zgradu, prišao mi je stariji čovek, koji je mogao imati negde oko 70 godina, i pitao me da li želim da se pretplatim na novine. Pomislio sam, sada kada svi imaju mobilne telefone i kompjutere, ko čita novine? Pa sam ga odmah odbio. Ali onda, tokom nekoliko dana, svakog puta kada bi me video, on bi me i dalje pitao da se pretplatim. I dalje sam ga odbijao. Ali na moje iznenađenje, naleteo sam na istog čoveka mesec dana kasnije, pored lifta. Kao da je baš mene čekao. Kada me je ugledao, nasmešio se i pozdravio me, a onda me pitao da se pretplatim. Pitao sam se zašto mi ovaj čovek tako dugo pokušava prodati novine. Da ne ispadnem neljubazan, na kraju sam kupio pretplatu, ali iz raznoraznih razloga, nisam neko vreme imao vremena da čitam novine. Onda, jednog jutra, nakon što sam dobio novine u maju, zgrabio sam ih kao i uvek i brzo preleteo očima preko naslova. I tu je bio jedan naslov koji je privukao moju pažnju. Pisalo je: „Gospod Isus se vratio – Svemogući Bog izražava reči u Doba carstva.” Bio sam potpuno šokiran – Šta? Gospod se vratio? Svemogući Bog? Doba carstva? Da li bi to moglo biti zaista istinito? Bio sam istinski uzbuđen tada, uz mnogo isprepletanih osećanja. Konačno si pronašao vest o povratku Gospoda. Ali onda sam se zapitao da li je vest lažna. Pogledao sam u dno stranice i video broj i adresu Crkve Svemogućeg Boga i neke nazive knjiga iz Crkve. Osećao sam da je važno da ovo pažljivo ispitam, zato što je povratak Gospodnji jako važan. Tako da sam odmah pozvao broj koji sam našao u novinama. Čuo sam glas sestre koja je odgovorila na poziv i upitao sam je, „Je l’ mogu da pitam da li je ovo što je odštampano u novinama zaista istina? Da li se Gospod vratio? Da li su ove reči zaista reči Boga?” Rekla mi je: „Da.”

Sestre Keti i Zena iz Crkve Svemogućeg Boga su dogovorile sastanak sa mnom i pričali smo o tri etape Božjeg dela. Keti je rekla: „Još od dana kada je Adama i Evu iskvario Sotona, čovek je živeo u grehu, pod uticajem Sotoninih sila, koji se sa njim poigravao i povređivao ga. Bog je obavio delo u tri etape kako bi spasio čovečanstvo od Sotoninog uticaja, a te etape su Doba zakona, Doba blagodati i Doba carstva. Ovo su tri različite etape dela, ali sve ih vrši isti Bog. Svaka etapa se zasniva na onome što je potrebno da se spase iskvareno čovečanstvo, ali svaka od njih je izgrađena na temelju one prethodne, kako bi se delo još više uzdiglo.” Onda je pročitala odlomak reči Svemogućeg Boga. Svemogući Bog kaže: „Plan upravljanja od šest hiljada godina podeljen je na tri etape dela. Nijedna od ovih etapa, sama za sebe, ne može u celosti da predstavlja delo triju doba, već samo jedan njegov deo. Ime Jahveovo ne može u celosti da predstavlja Božju narav. Činjenicom da je On Svoje delo obavio u Dobu zakona ne dokazuje se da Bog može biti Bog samo po zakonu. Jahve je zarad čoveka uspostavio zakone i predao mu zapovesti, zahtevajući od njega da podigne hram i oltare; delo koje je On učinio predstavlja samo Doba zakona. Ovo delo koje je On obavio ne dokazuje da je Bog jedino onaj Bog koji od čoveka traži da poštuje zakon, niti onaj Bog koji boravi u hramu, a nije ni samo Bog koji je pred oltarom. Bilo bi neistinito tako nešto kazati. Delo koje je izvršeno po zakonu može da predstavlja samo jedno doba. Da je, dakle, Bog učinio samo delo u Dobu zakona, čovek bi Ga omeđio sledećom definicijom i kazao: ’Bog je onaj Bog koji je u hramu i, stoga, da bismo služili Bogu, moramo obući svešteničke odore i ući u hram.’ Da delo iz Doba blagodati nikad nije učinjeno i da se Doba zakona nastavilo sve do danas, čovek ne bi znao da je Bog takođe milostiv i pun ljubavi. A da nije obavljeno delo iz Doba zakona, već samo delo iz Doba blagodati, sve što bi čovek znao bilo bi da Bog može jedino da iskupi čoveka i da mu oprosti grehe. Znao bi samo da se On odlikuje svetošću i nevinošću, te da je u stanju da se zarad čoveka žrtvuje i da bude razapet na krst. Čovek bi samo ove stvari znao i ništa drugo ne bi razumeo. Prema tome, svako doba predstavlja jedan deo Božje naravi. A što se tiče toga koji su aspekti Božje naravi predstavljeni u Dobu zakona, koji u Dobu blagodati, a koji u sadašnjem dobu – celokupna narav Božja može biti razotkrivena tek kad se sve tri etape objedine u celinu. Čovek će u potpunosti moći da je razume tek kada spozna sve tri etape. Pri tom ne sme biti izostavljena nijedna od tri etape. Narav ćeš Božju u celosti moći da vidiš tek pošto spoznaš ove tri etape dela. Činjenica da je Bog Svoje delo dovršio u Dobu zakona ne predstavlja dokaz da je On Bog samo prema zakonu, a činjenica da je On dovršio svoje delo iskupljenja ne podrazumeva da će Bog ljude doveka iskupljivati. Do svih je ovih zaključaka došao čovek. Ti ne možeš, samo zato što je Doba blagodati privedeno kraju, da kažeš da Bog pripada jedino krstu i da jedino krst predstavlja spasenje Božje. Reći tako nešto značilo bi definisati Boga. Iako Bog, u sadašnjoj etapi, uglavnom obavlja delo reči, ipak ne možeš reći da Bog nikada nije prema čoveku bio milostiv, te da je čoveku doneo samo grdnju i sud. Delo u poslednjim danima obelodanjuje Jahveovo i Isusovo delo, kao i sve čoveku nerazumljive tajne, a sve to zarad razotkrivanja odredišta i kraja čovekovog, te zarad dovršetka celokupnog dela spasenja među ljudima. Ovom etapom dela u poslednjim danima, sve se polako privodi kraju. Sve tajne koje su čoveku nerazumljive moraju se razotkriti, kako bi čovek mogao da izmeri njihovu dubinu i da ih srcem svojim jasno i u potpunosti shvati. Tek tada će ljudska rasa moći da bude klasifikovana po vrstama. Teko po završetku šest hiljada godina dugog plana upravljanja, čovek će u celosti moći da razume Božju narav, jer će Njegovo upravljanje tada biti privedeno kraju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”). Onda je Keti još više razgovarala sa mnom i saznao sam da se Božji plan upravljanja star 6000 godina odvija u tri doba, tri etape – Doba zakona, Doba blagodati i Doba carstva. U Doba zakona, Jahve je izdao zakon uglavnom da vodi živote ljudi na zemlji i da im dâ do znanja šta je greh. U Doba blagodati, Gospod Isus je dovršio delo iskupljenja. On je raspet radi čovečanstva i iskupio ga je od greha. Sve dok su ljudi verovali u Gospoda, ispovedali svoje grehe i kajali se, gresi bi im bili oprošteni i, prema zakonu, više ne bi bili osuđeni i kažnjeni za sagrešenje. U Doba carstva, Svemogući Bog izražava istinu i vrši delo suda Kako bi pročistio čovečju iskvarenu narav, sačuvao ga od greha i Sotoninog uticaja kako bi se ljudi mogli povinovati Bogu, kako bi obožavali Boga, prestali da žive u grehu i bili primljeni u carstvo Božje. Etape dela se odvijaju u različitim dobima i uključuju različite stvari, ali sve ih vrši jedan isti Bog. To je jedan Bog koji obavlja različito delo u različitim dobima. Kada sam to razumeo, to me zaista prosvetlilo.

Onda je Zena podelila sa mnom kako Svemogući Bog pročišćava ljude kroz Njegovo delo suda. Podelila je sa mnom odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Hristos poslednjih dana koristi razne istine kako bi čoveka podučio, kako bi razotkrio njegovu suštinu, te detaljno analizirao čovekove reči i dela. Te reči sadrže različite istine, poput one o čovekovoj dužnosti, o tome kako čovek treba bude pokoran Bogu, o tome kako treba da bude odan Bogu, o načinu na koji bi čovek trebalo da proživi normalnu ljudskost; kao i mudrost i narav Božju, i tome slično. Sve te reči upućene su čovekovoj suštini i njegovoj iskvarenoj naravi. Posebno su reči koje razotkrivaju kako se čovek gnuša Boga i odbacuje Ga izgovorene na način da je čovek otelotvorenje Sotone i neprijateljske sile uperene protiv Boga. Dok obavlja Svoje delo suda, Bog ne razjašnjava čovekovu prirodu u samo nekoliko reči, već je razotkriva i dugoročno orezuje. Svi ti različiti metodi razotkrivanja i orezivanja ne mogu da se zamene običnim rečima, već istinom koje je čovek u potpunosti lišen. Samo metodi poput navedenih mogu se nazvati sudom, a samo takvim sudom čovek može biti potčinjen i potpuno uveren po pitanju Boga i, povrh toga, može steći istinsko znanje o Njemu. Delo suda donosi čoveku shvatanje pravog lica Božjeg i istinu o njegovoj sopstvenoj buntovnosti. Delo suda dozvoljava čoveku da u dobroj meri stekne razumevanje Božjih namera, svrhe Božjeg dela, te njemu neshvatljivih tajni. Takođe mu dozvoljava da prepozna i spozna sopstvenu iskvarenu suštinu i osnovne uzroke te iskvarenosti, kao i da otkrije sopstveno ruglo. Svi ovi efekti nastaju delom suda, jer je suština ovog dela zapravo delo otvaranja istine, puta i života Božjeg svima onima koji u Njega veruju. To delo je delo suda koje Bog obavlja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine”). Onda je Zena rekla, „Svemogući Bog koristi istinu da bi nam sudio i da bi nas pročistio. On je izrazio milione reči koje otkrivaju biblijske tajne i svedoče o Božjem delu. One razotkrivaju koren grešnosti i istinu o našoj iskvarenosti. Neke su o promeni naravi i o ulasku u život, a neke su o određivanju čovekovog kraja i tako dalje. Sve je to istina i sve dolazi od Boga. To nam pokazuje Božju pravednu i svetu narav i Njegovu mudrost. Svako ko čita Njegove reči može da oseti njihov veliki autoritet i silu. Bog vidi sve, samo Bog u potpunosti poznaje iskvareno čovečanstvo. Bog razotkriva svaku našu misao, gledište i iskvarenu ideju tako jasno i u tako praktičnim uslovima. On takođe otkriva i raščlanjuje samu suštinu te iskvarenosti, u potpunosti razrešavajući koren grešnosti i protivljenja čovečanstva.” Ona je takođe rekla: „Putem suda, otkrivanja i oplemenjivanja Božjih reči, mi zadobijamo razumevanje istine o sopstvenoj iskvarenosti Sotonom. Onda vidimo kako smo arogantni, dostojni prezira i sebični, da se sve što govorimo i činimo zasniva na iskvarenosti i da ne živimo uopšte na način koji je dostojan čoveka. Borimo se za ime i status, učestvujemo u spletkarenju, lažemo i varamo, ljubomorni smo i osećamo mržnju, imamo veru bez predavanja Bogu, puni smo ekstravagantnih želja, okrivljujemo Boga i opiremo Mu se kada naiđemo na iskušenja, to su sve primeri. Kroz Božji sud i otkrivenje, mi shvatamo neke istine i zadobijamo moć razlikovanja između pozitivnih i negativnih stvari. Mi takođe znamo više o Božjoj pravednoj naravi koja ne toleriše uvrede i postepeno dolazimo do bogobojažljivosti i potčinjavanja Bogu. U stanju smo da se pokajemo, da prihvatimo Njegov sud i grdnju, i da izvršavamo Njegove reči.” Ona je takođe rekla: „Bez reči Božjih koje otkrivaju, samo uz molitvu i ispovedanje, nikada ne bismo zadobili unutrašnje razumevanje, niti rešili koren našeg greha. Kroz iskustvo takođe vidimo da je Božji sud Njegova najistinitija ljubav i najbolje čovekovo spasenje i da bez tog praktičnog dela, naša iskvarena narav nikada ne bi bila pročišćena. Zbog toga je prihvatanje Božjeg dela suda u poslednjim danima jedini put u carstvo.” Onda mi je ispričala o njihovom svedočanstvu, o tome kako su se istinski pokajale kada su iskusile sud Božjih reči. Sve je bilo tako praktično. Video sam da je delo Svemogućeg Boga tačno ono što je potrebno mom duhu, da Božje delo u poslednjim danima zaista može da promeni i pročisti ljude, a da je jedini način da se uđe u carstvo prihvatanje Božjeg suda.

Tokom narednih par dana, sestre su mi ispričale zašto je verski svet pust, zašto propovedi pastora presušuju. Takođe sam naučio istinsku priču koja stoji iza Biblije i tajne i značenje Božjih ovlapoćenja. Osećao sam da reči Svemogućeg Boga sadrže mnogo toga i da su mi otvorile oči pred mnogim tajnama. Srećno sam prihvatio spasenje Svemogućeg Boga u poslednjim danima.

Sestre su mi dale par knjiga Božjih reči. Kada sam stigao kući, otvorio sam jednu od njih, „Svitak koji je otvorilo Jagnje”. Prva stvar koju sam video bila je predgovor Božjim rečima: „Iako mnogi ljudi veruju u Boga, malo njih razume šta vera u Boga znači i šta moraju da urade da bi bili u skladu s Božjim namerama. To je zato što, iako im je bliska reč ’Bog’ i izrazi kao što je ’Božje delo’, ljudi ne poznaju Boga, a još manje poznaju Njegovo delo. Stoga ne treba da čudi to što su svi oni koji ne poznaju Boga smeteni u svojoj veri u Njega. Veru u Boga ljudi ne shvataju ozbiljno, i to isključivo zbog toga što im je verovanje u Boga isuviše strano, isuviše čudno. Na taj način, oni ne uspevaju da ispune Božje zahteve. Drugim rečima, ako ljudi ne poznaju Boga i ne poznaju Njegovo delo, onda oni nisu prikladni za Božju upotrebu, a još manje su u stanju da udovolje Njegovim namerama. ’Vera u Boga’ znači verovanje da Bog postoji; to je najjednostavniji koncept kada je reč o verovanju u Boga. Nadalje, verovati u postojanje Boga nije isto što i istinski verovati u Boga, već je to pre neka vrsta proste vere, sa snažnim religijskim prizvukom. Istinska vera u Boga podrazumeva sledeće: na osnovu vere da je Bog suveren nad svim stvarima, čovek doživljava Njegove reči i Njegovo delo, pročišćuje svoju iskvarenu narav, udovoljava Božjim namerama i spoznaje Boga. Samo se takvo putovanje može nazvati ’verom u Boga’” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”). Božje reči su detaljne i praktične i pokazuju istinsko značenje vere u Boga. Shvatio sam da vera zahteva da se iskuse Božje reči i delo kako bismo mogli da odbacimo iskvarenost, zadobijemo istinu i spoznamo Boga. Samo to je istinska vera. Pre sam mislio da vera znači svakodnevnu molitvu i česte odlaske u crkvu. Nažalost, nikada nisam mogao da dokučim da li sam na pravom putu ili ne, pa sam samo izgubljeno teturao do tog trenutka. Kada sam pročitao reči Svemogućeg Boga, shvatio sam da je put vere koji sam ranije pratio potpuno pogrešan. Onda sam u sadržaju video naslov „Da li si ti neko ko je oživeo?” To me je privuklo i odmah sam otvorio taj deo. Ovim Božjim rečima: „Bog je stvorio čoveka, ali je Sotona zatim iskvario čoveka, u toj meri da su ljudi postali ’mrtvaci’. Dakle, nakon što se budeš promenio, više nećeš biti poput ovih ’mrtvaca’. Duh ljudi oživljava i ljudi se iznova rađaju zbog reči Božjih, a kad se ljudski duh ponovo rodi, tada će oni i oživeti. Kada govorim o ’mrtvacima’, mislim na leševe koji su bez duha, na ljude čiji je duh umro u njima. Kad se u ljudskom duhu potpali varnica, ljudi oživljavaju. Sveci o kojima se ranije govorilo označavaju ljude koji su oživeli, one koji su bili pod uticajem Sotone, ali su Sotonu porazili” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”). „’Mrtvaci’ su oni koji se suprotstavljaju Bogu i koji se bune protiv Njega; to su oni koji su obamrli duhom i koji ne razumeju reči Božje; to su oni koji istinu ne sprovode u delo i koji nemaju ni najmanje odanosti prema Bogu, a to su i oni koji žive pod vlašću Sotone i koje Sotona izrabljuje. Mrtvaci se ispoljavaju svojim suprotstavljanjem istini, pobunom protiv Boga i time što su prosti, odbojni, zlobni, grubi, lažljivi i podmukli. Čak i ako jedu i piju Božje reči, takvi ljudi nisu u stanju da prožive Božje reči. Iako živi, oni su ništa drugo do hodajući leševi koji dišu. Mrtvaci su potpuno nesposobni da udovolje Bogu, a još manje da Mu se sasvim pokore. Mogu samo da Ga obmanjuju, da hule na Njega i da Ga izdaju, a sve ono što donose načinom na koji žive razotkriva prirodu Sotone. Ako ljudi žele da postanu živa bića i da svedoče o Bogu, ako žele da dobiju priznanje od Boga, tada moraju da prihvate Božje spasenje; moraju se rado potčiniti Njegovom sudu i grdnji i moraju dragovoljno prihvatiti Božje orezivanje. Tek tada će moći da u delo sprovedu sve istine koje Bog zahteva. Tek tada će zadobiti Božje spasenje i zaista postati živa bića. Živi su spaseni od strane Boga; njima je Bog sudio i izgrdio ih, oni su voljni da sebe posvete i radi da svoj život polože za Boga; čitav svoj život oni bi drage volje posvetili Bogu. Tek kad živi posvedoče o Bogu, Sotona može biti posramljen; samo živi mogu da šire Božje delo jevanđelja, samo živi su u skladu sa Božjim namerama i samo živi zaista jesu ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”). Nakon što sam pročitao ovaj odlomak, znao sam u svom srcu da je to odgovor za kojim sam tragao svih ovih godina. Konačno sam znao šta je značilo biti „mrtav” ili biti „živ”. Kada je Bog stvorio Adama i Evu, oni su mogli da slušaju Boga, da Ga ispoljavaju i slave. Oni su bili živi ljudi. Onda ih je Sotona stavio u iskušenje da izdaju Boga, počeli su da žive u grehu, pod Sotoninom silom i tako je čovečanstvo postajalo sve iskvarenije, sa raznim vrstama Sotoninih otrova koji su se slivali u nas. Tonuli smo dublje u greh, poricali Boga, odbacivali Ga, opirali Mu se, proživljavajući sotonske želje. Mi nismo ni nalik onome kakvima nas je Bog načinio u početku. Bog vidi sve one koji žive u grehu i pod Sotoninom silom kao mrtve, a mrtvi pripadaju Sotoni, oni se protive Bogu. Oni nisu dostojni Njegovog carstva. Živi su oni koje je Bog spasio. Njihova iskvarenost je pročišćena kroz Božji sud i grdnju. Oni odbacuju greh i sile Sotonine i prestaju da se opiru Bogu. Bez obzira na to koliko Bog govori i dela, oni mogu da slušaju i povinuju se. Živi mogu da slave i svedoče o Bogu, samo oni mogu da zadobiju Božje odobrenje i uđu u Njegovo carstvo. Da bismo postali živi, moramo da prihvatimo istinu Svemogućeg Boga i iskusimo Njegov sud da bismo na kraju postali pročišćeni i ponovo zadobili svoju savest i razum, da bismo primenili Božje reči, povinovali se Stvoritelju, bojali se Boga i posvedočili o Njemu. Ovo je neko ko se istinski vratio u život, ko može da uđe u carstvo i zadobije večni život. U tom trenutku sam zaista razumeo šta je Gospod mislio kada je rekao „Ja sam uskrsenje i život. Ko veruje u mene, živeće ako i umre. I ko god živi i veruje u mene, neće doveka umreti” (Jovan 11:25-26). Eto šta ovo znači. Osećao sam se kao da mi se srce razvedrilo kada sam to razumeo.

Onda sam pročitao još jedan članak, pod naslovom „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života.” Ostavio je zaista dubok utisak na mene. Svemogući Bog kaže: „Hristos poslednjih dana donosi život i trajni i večni put istine. Ova istina je put kojim čovek stiče život i to je jedini put kojim će čovek spoznati Boga i dobiti Njegovo odobrenje. Ako ne tražiš put života koji je obezbedio Hristos poslednjih dana, nikada nećeš steći Isusovo odobrenje i nikada nećeš biti podoban da prođeš kroz kapije carstva nebeskog, jer si i marioneta i zatočenik istorije. Oni koji su pod vlašću propisa, reči i u okovima istorije, nikada neće moći da steknu život niti večni put života. To je zato što jedino što oni imaju jeste mutna voda koje se drže hiljadama godina, umesto vode života koja teče sa prestola. Oni koji nisu opskrbljeni vodom života zauvek će ostati leševi, Sotonine igračke i sinovi pakla. Kako onda mogu da gledaju Boga? Ako samo pokušavaš da se držiš prošlosti, samo pokušavaš da stojeći u mestu održiš stvari onakvima kakve jesu i ne pokušavaš da promeniš postojeće stanje stvari i odbaciš istoriju, zar nećeš uvek biti protiv Boga? Koraci Božjeg dela su ogromni i moćni, poput nadolazećih talasa i grmljavine koja odjekuje – pa ipak ti sediš pasivno čekajući uništenje, držeći se svoje budalaštine i ne čineći ništa. Kako onda da te smatraju za nekog ko ide stopama Jagnjeta? Kako možeš da opravdaš Boga koga se držiš kao Boga koji je uvek nov i nikada star? I kako reči iz tvojih požutelih knjiga mogu da te prenesu u novo doba? Kako mogu da te povedu da tražiš korake Božjeg dela? I kako mogu da te odvedu na nebo? To što držiš u rukama jesu reči koje mogu da pruže samo privremenu utehu, a ne istine koje mogu da daju život. Reči iz svetih spisa koje čitaš mogu samo da obogate tvoj jezik i nisu reči filozofije koja ti može pomoći da spoznaš ljudski život, a još manje puteve koji te mogu odvesti do savršenstva. Zar ti ovo neslaganje ne daje razlog za razmišljanje? Zar ne čini da uvidiš tajne koje sadrži u sebi? Da li si kadar da se predaš nebu kako bi sȃm susreo Boga? Bez Božjeg dolaska, možeš li odvesti sebe na nebo kako bi uživao u porodičnoj sreći sa Bogom? Da li još uvek sanjaš? Predlažem, onda, da prestaneš da sanjaš i da pogledaš ko sada radi – pogledaj ko sada čini delo čovekovog spasenja tokom poslednjih dana. Ako ne pogledaš, nikada nećeš dobiti istinu i nikada nećeš steći život” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”). Ove reči su imale zaista veliki uticaj na mene. Osećao sam da imaju toliko autoriteta i sile da mogu poticati samo od Boga. Setio sam se da je Gospod Isus rekao „Ja sam Put i Istina i Život. Niko ne dolazi k Ocu osim po meni” (Jovan 14:6). To je to. Osim Boga, ko bi mogao vladati kapijom carstva? Ako želimo večni život, moramo prihvatiti put večnog života koji nam donosi Hristos poslednjih dana, istine koje izražava Gospod koji se vratio. To je jedini način da se ostvare naše nade da uđemo u carstvo. Bio sam tako srećan što sam pronašao put u carstvo. Bio sam tako uzbuđen. Čitao sam Božje reči kao da su hrana za izgladnelog i ostavile su tako dubok utisak na mene. Što sam više čitao, više sam shvatao da su istinite, da nisu mogle doći od bilo kakvog pastora ili teologa. Reči Svemogućeg Boga su duboko nahranile moju lutajuću, izgladnelu dušu i setio sam se starca koji je pokušavao da proda novine. Iznova i iznova me pitao da kupim pretplatu, i zbog čega sam na kraju uspeo da čujem Božji glas. Želeo sam da mu se zahvalim, ali nikada više nisam uspeo da ga pronađem. Onda sam shvatio da su Božja čudesna dela omogućila da se to desi. Taj čovek me molio da kupim pretplatu, što mi je dozvolilo da čujem Božji glas i da dočekam Gospodnji povratak. To je bilo Božje vođenje i Njegova ljubav prema meni. Istinski sam zahvalan Bogu. Osećam se neverovatno blagoslovenim što sam čuo Božji glas i svedočio Njegovoj pojavi tokom svog života. Ovo je Božja milost i blagodat, i povrh toga, Njegovo spasenje za mene. Hvala Svemogućem Bogu!