11. Promišljanja o traganju za imenom i dobiti
Maja 2021. odabrana sam za vođu tima. Bila sam odgovorna za zalivanje dve grupe braće i sestara, i nedugo potom, starešina mi je dodelio da zalivam još braće i sestara. Bila sam jako srećna kad sam čula tu vest. Pomislila sam da ću kroz zalivanje braće i sestara zadobiti mnogo prosvećenja, steći bogatije iskustvo i razumeti još više istine. Kad bih mogla da rešim probleme s kojima se suočavaju pri život-ulasku, moji braća i sestre bi sigurno rekli da sam dobra i da sam neko ko razume istinu. I tako sam se posvetila svojoj dužnosti, često išla na sastanke da razgovaram u zajedništvu, a kad su braća i sestre imali poteškoća, tražila sam u Božjim rečima način da im pomognem. Nakon određenog vremena, moja braća i sestre dolazili bi meni da porazgovaraju kad bi imali nekih pitanja i bila sam veoma srećna.
Kasnije, kako je sve više ljudi prihvatalo Božje delo u poslednjim danima, broj ljudi u crkvi se postepeno povećavao. Jednog dana sam na sastanku saznala da jedna od crkvenih starešina dolazi da zaliva pridošlice i nastavi moj rad. Ako braća i sestre imaju problema koje treba rešiti, mogli bi pitati i nju. Kad sam čula da starešina dolazi da radi zajedno sa mnom, nisam uopšte bila srećna. Ta starešina je i mene pre zalivala i bila je dobrog kova. Razumela je više od mene. Razmišljala sam: „Sad kad dolazi da radi zajedno sa mnom, da li će braća i sestre nastaviti da dolaze meni s pitanjima? Hoće li me odbaciti i pitanja postaviti mojoj starešini? Ko će se u budućnosti ugledati na mene? Dobra slika koju o meni braća i sestre imaju u srcu će nestati.” Razmišljajući tako, nisam uopšte želela da sarađujem sa starešinom. Istovremeno, osećala sam da nastupa kriza. Rekla sam sebi: „Ne mogu to da dozvolim. Moram da zadržim mesto koje imam u srcima braće i sestara. Moram da kažem braći i sestrama da ako prolaze kroz neka stanja ili treba da nađu prolaz do Božje reči, mogu mene da pitaju i da im ja mogu pomoći.” Otada, kad bih čula da su braća i sestre u lošem stanju ili imaju poteškoća, jurila bih da pričam s njima u zajedništvu, iz straha da će moja starešina stići prva do njih. Takođe sam pojedinačno kontaktirala braću i sestre da vidim da li im treba pomoć, i govorila im da mogu da mi se obrate za pomoć ako imaju pitanja ili nejasnoća. Tako će, mislila sam, kad ih starešina bude kontaktirala, braća i sestre reći da sam im ja pomogla. Ali, stvari nisu protekle tako glatko kako sam nameravala. Nisam mogla da proniknem u mnoge probleme koje su mi predočavali i nisam znala da ih rešim, ali nisam želela da pitam starešinu. Mislila sam: „Ako pitam starešinu, zar ona neće pomisliti da ne razumem istinu i da baš ne čitam Božju reč? Zar neće pomisliti da ne znam da rešim probleme? Ako starešina bude rešavala probleme braće i sestara, zar neće onda oni pomisliti da sam nesposobna i da ne mogu da im pomognem? Ne želim da im pokažem da ne mogu. Želim da moja braća i sestre znaju da mogu da obavljam tu dužnost, da bi nastavili mene da pitaju kad imaju pitanja.” Ali bilo mi je teško da sama pomažem braći i sestrama. Bilo je nekih stvari koje nisam iskusila i nisam znala kako o njima da razgovaram u zajedništvu i ponekad mi je trebalo nekoliko dana da nađem delove Božje reči koji bi rešili njihove probleme, pa kad bi mi ostala braća i sestre dolazili s pitanjima, nisam za njih imala vremena. Tek tako, mesec je prošao za čas, i zato što nisam na vreme mogla da pomognem braći i sestrama, problemi su im ostajali nerešeni i nastavljali su da budu u lošem stanju. Da sam spomenula starešini te probleme koje nisam razumela, mogle smo zajedno potražiti Božje reči koje bi im pomogle, i njihovi problemi su mogli biti rešeni brzo. Ali nisam tako postupila jer sam želela da u svojim srcima zadrže sliku o meni. U tim trenucima sam se osećala pomalo krivom. Znala sam da ću ako tako nastavim ozbiljno omesti život-ulazak braće i sestara i da neću dobro obavljati tu dužnost.
Jednog dana sam naišla na odlomak iz Božjih reči koji je otkrivao neispravne stavove ljudi prema svojim dužnostima. „Dužnosti su zadaci koje Bog poverava ljudima; to su misije koje ljudi treba da ispune. Međutim, dužnost svakako nije tvoj lični poduhvat, niti ti je to odskočna daska kojom ćeš se istaći iz mase. Neki ljudi koriste svoje dužnosti kao priliku da se bave sopstvenim poduhvatom i da formiraju klanove; neki da zadovolje svoje želje; neki da popune prazninu koju osećaju u sebi; a neki da zadovolje to što veruju u sreću, misleći da će, dok god vrše svoju dužnost, imati svoje mesto u Božjoj kući i da će i oni dobiti divno odredište koje Bog uređuje za čoveka. Takvi stavovi prema dužnosti su pogrešni; Bog ih se gnuša, te se moraju hitno razrešiti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je primereno vršenje dužnosti?”). Kroz Božje reči shvatam da su naše dužnosti nalozi koje nam je dao Bog, a ne lične stvari, i da ih ne bi trebalo koristiti kao način da zadivimo druge, niti bi trebalo da stremimo ka reputaciji i statusu da bi nas drugi sledili. Dužnosti treba da posmatramo kao obavezu i da ih obavljamo kako je Bog naložio. No, kakav sam ja imala stav prema svojoj dužnosti? Obavljala sam je stremeći ka slavi i dobiti i da bih zadovoljila svoje želje. Želela sam da mi se braća i sestre dive i da me obožavaju i da meni dolaze s problemima. Nisam bila iskrena prema njima i nisam zaista želela da im pomognem, već sam želela da steknu dobar utisak o meni da bi, kad o meni pričaju, rekli kako sam im pomogla i da sam bila jako prijatna i ljubazna. Tako sam mogla da budem zadovoljna. Dužnost sam koristila da stremim ka slavi, dobiti i statusu, da bih obezbedila mesto u srcima ljudi i da bi meni dolazili s problemima i zanemarili Boga. Sprovodila sam lični poduhvat. Tada sam shvatila da mi je stav prema dužnosti pogrešan. Čak i da sam mogla da pomognem braći i sestrama, namera mi nije bila da dobro obavljam dužnost, a tako nikad ne bih udovoljila Bogu.
Kasnije sam pročitala odlomak u kom Bog razotkriva antihriste i taj odlomak je odgovarao mom stanju. „Bez obzira na okolnosti, bez obzira na to koju dužnost izvršava, antihrist će nastojati da o sebi stvori utisak kako nije slab, kako je uvek snažan, pun vere i nikad negativan, kako ljudi nikada ne bi mogli da vide njegov stvarni rast ili stvarni odnos prema Bogu. U stvari, u dubini svog srca, da li on zaista veruje da ne postoji ništa što on ne može da uradi? Da li istinski veruje da je bez slabosti, negativnosti ili otkrovenja iskvarenosti? Nikako. On je dobar u glumatanju, vešt u tome da stvari prikriva. Voli da ljudima pokaže svoju snažnu i bajnu stranu; ne želi da oni zapaze onu njegovu stranu koja je slaba i prava. Namera mu je očigledna: sasvim jednostavno, da sačuva obraz, da zaštiti mesto koje ima u srcu ljudi. Antihrist smatra da će, ako se pred drugima otvori o sopstvenoj negativnosti i slabosti, ako otkrije svoju stranu koja je buntovna i iskvarena, to naneti ogromnu štetu njegovom statusu i reputaciji – nije vredno truda. Stoga bi radije umro nego što bi priznao da postoje trenuci kad je slab, buntovan i negativan. I čak ako dođe dan kad svi uvide njegovu slabu i buntovnu stranu, kad uvide da je iskvaren i da se nimalo nije promenio, on će i dalje nastaviti da glumata. Misli da će, ako prizna da ima iskvarenu narav, da je obična osoba, neko ko je beznačajan, tada izgubiti svoje mesto u srcima ljudi, izgubiće obožavanje i divljenje svih i tako će sasvim propasti. Pa tako, šta god da se dogodi, on se neće otvoriti prema ljudima; ma šta da se desi, svoju moć i status neće nikome drugome prepustiti; već će u najvećoj mogućoj meri nastojati da se nadmeće i nikada neće odustati” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (10. deo)”). Nakon što sam pročitala ovaj odlomak, shvatila sam da antihristi vole status. Da ne bi pokvarili dobru sliku o sebi u srcima ljudi, nikada im ne pričaju o svojim poteškoćama, plašeći se da će svi videti njihove mane. Čak i kad naiđu na poteškoće u svojim dužnostima, pretvaraju se ne bi li ih drugi smatrali svemogućima i osobama koje razumeju istinu. To je bilo moje stanje. Čak i kad nisam mogla da rešim probleme braće i sestara, nisam tražila pomoć od drugih. Htela sam da ljudi u srcima steknu dobru sliku o meni ne bi li moja braća i sestre mislili da nemam mana i nedostataka i da mogu da im pomognem da reše probleme, tako da nikad ne bi morali da pitaju nekog drugog. Takođe sam se plašila i da će im naša starešina pomoći zbog čega bih izgubila svoje mesto i sliku u njihovim srcima. Da bih održala svoju poziciju, pretvarala sam se da mogu da rešim probleme koje nisam mogla da rešim. Odabrala sam da provodim mnogo vremena tražeći rešenja svugde osim kod starešine. Zbog toga nisam delotvorno obavljala svoju dužnost i omela sam život-ulazak braće i sestara. Uvidela sam da mi je iskvarena narav ozbiljna i da sam licemer. Razmišljala sam o tome kako su, u Doba blagodati, fariseji spolja gledano bili ponizni i tolerantni. Često su se molili na raskršćima ili objašnjavali drugima Sveto pismo. Ljudi su u srcima gajili dobru sliku o njima, ali iznutra, oni su bili licemerni, nadmeni, zli, nisu se pokoravali Bogu niti su Ga se plašili, i nisu sledili Božju reč. Umesto toga, obmanjivali su ljude dobrim ponašanjem i stvarali su iluzije ne bi li ih drugi obožavali i divili im se. Uvidela sam da sam jednako licemerna kao i fariseji i da hodam antihristovim putem opiranja Bogu.
Kasnije sam našla odlomak iz Božjih reči. „Suština ponašanja antihristȃ sastoji se u tome da se neprekidno koriste raznim načinima i sredstvima da udovolje svojim ambicijama i željama, da ljude navedu na pogrešan put i uhvate ih u klopku, kao i da zadobiju visok status ne bi li ih ljudi sledili i obožavali. Moguće je da se u dubini srca oni s Bogom ne nadmeću namerno za ljudski rod, ali je jedno sigurno: čak i kad se s Bogom ne otimaju oko ljudi, svejedno među ljudima žele da imaju status i moć. Čak i ako osvane taj dan kad shvate da se s Bogom nadmeću za status, pa se malo obuzdaju, i dalje se koriste različitim metodama u jurnjavi za statusom i reputacijom; u srcu im je jasno da će legitimni status obezbediti time što će neke ljude navesti da ih priznaju i da im se dive. Ukratko, iako deluje da se sve što antihristi rade uklapa u obavljanje dužnosti, to rezultira navođenjem ljudi na pogrešan put, navođenjem da upravo njih obožavaju i slede. U tom slučaju takvo obavljanje dužnosti isto je što i uzdizanje i svedočenje o sebi. Njihova ambicija da kontrolišu ljude i da zadobiju status i moć u crkvi nikada se neće promeniti. Oni su potpuni antihristi. Bez obzira na to šta Bog kaže ili čini i šta traži od ljudi, antihristi ne rade ono što treba da rade, ne obavljaju svoje dužnosti prema Njegovim rečima i zahtevima, niti odustaju od svoje težnje ka moći i statusu, što je rezultat njihovog nerazumevanja istine. U svakom trenutku ostaju njihove ambicije i želje, koje i dalje okupiraju njihova srca i kontrolišu čitavo njihovo biće, usmeravajući njihovo ponašanje i misli i određujući put kojim idu. Oni su istinski antihristi. Šta se više od svega može primetiti kod antihrista? Neki ljudi kažu: ’Anthristi se nadmeću sa Bogom da bi pridobili ljude, oni ne priznaju Boga.’ Nije da oni ne priznaju Boga; u svojim srcima oni Ga zaista priznaju i veruju u Njegovo postojanje. Oni su voljni da Ga slede i žele da teže ka istini, ali ne mogu sebi da pomognu, pa mogu da čine zlo. Iako mogu da kažu mnogo toga što zvuči lepo, jedna stvar se nikada neće promeniti: njihova ambicija i želja za moći i statusom se nikada neće promeniti. Oni nikada neće odustati od svoje težnje ka moći i statusu zbog neuspeha ili nazadovanja ili zato što ih je Bog ostavio po strani ili napustio. Takva je priroda antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peta stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih”). Bog kaže da antihristi streme ka slavi i statusu da bi ih ljudi sledili i da bi ostvarili svoju ambiciju da kontrolišu i poseduju ljude. Takmiče se s Bogom da bi posedovali ljude. Upravo to je bio put kojim sam hodala. Verovala sam u Boga i želela da Ga volim i znala sam da je Bog suveren nad svim stvarima i da je iznad svega. On je Stvoritelj i svi bi trebalo da Ga obožavamo, a ne da se s Njim nadmećemo po pitanju statusa i ljudi. Ali ja sam obavljajući svoju dužnost želela da mi se ljudi dive i da me obožavaju i da u njihovim srcima zadobijem mesto za sebe. Ako ljudi mene obožavaju, onda nemaju u srcu mesta za Boga, a kad imaju problema, umesto da se mole Bogu i oslone se na Njega, oni dolaze meni. Hodala sam putem antihrista. Razmišljala sam o sveštenicima i starcima u religijskom svetu i o tome kako im je, iako propovedaju jevanđelje, tumače Bibliju, daju blagoslove i čine neka dobra dela, svrha u svemu tome da nateraju vernike da im se dive i da ih slede. Kad god vernici imaju pitanja, ići će kod sveštenika i prihvatiti njihov savet. Čak i kad čuju za Gospodov dolazak i žele da tragaju i istražuju, traže odobrenje od sveštenika. Zar time ne teraju ljude da se prema njima ophode kao prema Bogu? Te religijske vođe čvrsto kontrolišu ljude, nemaju mesta za Boga u svojim srcima i otvoreno su neprijateljski raspoloženi prema Bogu. I ja sam bila takva. Želela sam da me braća i sestre slede, nisam želela saradnika, a da bih ih pridobila i među njima zadobila status, govorila sam im da mogu da mi dođu s bilo kakvim problemom i da ću im pomoći. Zapravo, tek sam kratko vreme verovala i nisam imala mnogo iskustva. Nisam mogla da proniknem u stanja i probleme braće i sestara. Sama nisam mogla baš dobro da im pomognem, ali ipak nisam molila starešinu za pomoć. To je bilo neverovatno nadmeno i nerazumno. U prošlosti, kad bismo pričali o antihristima tokom sastanaka, uvek bih postajala uznemirena jer sam se plašila da ću postati antihrist, ali takođe sam smatrala da su samo starešine na visokim pozicijama sklone tome da hodaju putem antihrista i postanu antihristi i da ja, kao vođa tima, bez nekog visokog statusa, ne bih tim putem hodala. Ali shvatila sam da je takvo gledište pogrešno. Nikad to ne bih saznala da nije bilo suda Božje reči i možda bih nanela još zla i bila odbačena i isključena od strane Boga kao što su bili fariseji. Zahvalila sam se Bogu što me je prosvetio i doveo do toga da to uvidim i znala sam da moram da se pokajem, da više ne stremim ka slavi, dobiti i statusu i da moram da ispunjavam svoju dužnost shodno Božjim zahtevima.
Kasnije sam pročitala još jedan odlomak iz Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Kada Bog traži da ljudi dobro ispunjavaju svoju dužnost, On od njih ne traži da izvrše određeni broj zadataka niti da ostvare velike podvige ili preduzmu velike poduhvate. Bog želi da ljudi budu u stanju da na praktičan način učine sve što mogu i da žive u skladu s Njegovim rečima. Bogu nije potrebno da budeš velik ili plemenit ili da činiš bilo kakva čuda i On ne želi da u tebi vidi bilo kakva prijatna iznenađenja. Njemu to nije potrebno. Sve što je Bogu potrebno jeste da nepokolebljivo postupaš u skladu s Njegovim rečima. Kada slušaš Božje reči, čini ono što si razumeo, izvršavaj ono što si shvatio, dobro upamti ono što si čuo i onda, kad dođe vreme da se to sprovede u delo, učini to u skladu s Božjim rečima. Neka one postanu tvoj život, tvoja stvarnost i ono što proživljavaš. Tako će Bog biti zadovoljan. Stalno tražiš veličinu, plemenitost i status; stalno tražiš uzdizanje. Kako se Bog oseća kada to vidi? On to mrzi i On će se udaljiti od tebe. Što više težiš stvarima kao što su veličina, plemenitost, superiornost nad drugima, uvažavanje, isticanje i važnost, to si Bogu gadniji. Ako ne porazmišliš o sebi i ne pokaješ se, Bog će te zamrzeti i napustiti. Nemoj da postaneš neko ko se Bogu gadi, već budi neko koga On voli. Dakle, kako možeš da zadobiješ Božju ljubav? Tako što ćeš poslušno prihvatiti istinu, stajati na mestu stvorenog bića, postupati u skladu s Božjim rečima i s obe noge na zemlji i pravilno obavljati svoje dužnosti, tako što ćeš biti iskrena osoba i tako što ćeš proživljavati ljudsko obličje. To je dovoljno i Bog će biti zadovoljan. Ljudi moraju da budu sigurni da nemaju ambicije ili zaludne snove, da ne traže slavu, dobitak ili status i da se ističu iz gomile. Štaviše, ne smeju da nastoje da budu veličine ili nadljudi, da budu superiorni u odnosu na druge i da teraju druge da ih obožavaju. To je želja iskvarene ljudskosti i to je put Sotone; Bog ne spasava takve ljude. (…) Obavljanje svoje dužnosti zapravo nije teško, niti je teško to činiti odano i po prihvatljivim merilima. Ne moraš da žrtvuješ svoj život niti da činiš bilo šta posebno ili teško, samo treba da slediš Božje reči i naloge iskreno i nepokolebljivo, bez unošenja svojih zamisli i bez obavljanja svojih poslova, koračaš putem stremljenja istini. Ako neko to može da uradi, on u osnovi ima privid ljudskosti. Kada bude iskreno pokoran Bogu i kada postane iskrena osoba, imaće obličje pravog ljudskog bića” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Iz Božjih reči sam razumela Njegovu nameru. Danas je Bog izrekao mnogo reči da bi spasao ljude u nadi da ćemo slušati Njegove reči i primenjivati ih, zauzeti svoje mesto kao stvorena bića, obavljati dužnosti shodno Njegovim rečima i nameri, osloboditi se iskvarenih naravi i biti spašeni. Treba da imamo ispravne namere dok obavljamo dužnosti, a ne da sprovodimo lične poduhvate da bismo održali svoju reputaciju i status. Umesto toga, treba marljivo da stremimo ka istini i ispunjavamo svoje dužnosti kao stvorena bića. Zahvaljujući tome što me je vodila Božja reč, pronašla sam put primenjivanja.
Nekoliko dana kasnije, jedna sestra mi je ispričala svoje poteškoće i zatražila pomoć. Njen problem bio je za mene pretežak. Nisam znala kako da ga rešim. Ali, takođe sam shvatila da ne mogu više da se ponašam kao pre i da odbijam da sarađujem s mojom starešinom da bih dokazala svoju stručnost, pa sam pitala starešinu da mi pomogne s tim problemom. Rekla sam: „Ne mogu da rešim ovaj problem. Možete li da mi pomognete?” Starešina je pronašla prigodne delove iz Božje reči i poslala mi ih, pa smo zajedno rešile problem one sestre. Nakon toga, kad god bih imala neki problem, tražila bih pomoć od svoje starešine i sarađivala s njom, i ne bih više sama radila stvari kao pre. Smatram da mi je stav dok pomažem braći i sestrama drugačiji nego pre. U prošlosti, radila sam to da bih zaštilila sliku o meni i svoju reputaciju, i nikad nisam pitala starešinu. Plašila sam se da će ona rešiti neki problem i da mi se niko neće diviti. Sada više ne mislim o tome da li mi se dive. Umesto toga, mislim o tome kako da najbolje rešim probleme braće i sestara i aktivno sarađujem sa svojom starešinom. Zbog takve primene osećam veliko olakšanje.