Moja porodica je katoličke veroispovesti i odmalena sam s njima verovao u Gospoda. Odrastajući, počeo sam da shvatam da neki vernici odlaze u crkvu samo nedeljom, dok ostalim danima vode običan svetovni život. Puše, piju i zabavljaju se, baš kao nevernici. Smatrao sam da ne poštuju zahteve Gospoda i da čine greh. I ja sam živeo u grehu. Lagao sam, gubio strpljenje i bio ljubomoran. Čak i kad sam ispovedao svoje grehe svešteniku, nisam mogao da izbegnem začarani krug greha, ispovesti i ponovnog greha. Bio sam potpuno zbunjen. Zato sam odlučio da napustim našu crkvu i pridružim se drugoj veroispovesti da potražim put kako bih izbegao greh.

Kasnije sam na poslu upoznao brata Raula, dugogodišnjeg hrišćanina. Rekao mi je da je bio u mnogim crkvama, ali da je prestao da odlazi na službe jer propovedi sveštenika nisu bile sadržajne i uvek su tražili priloge. Rekao je da su samo želeli novac, a kad su braća i sestre želeli pomoć oko nekog problema, samo bi im rekli: „Prvo pitajte propovednika, pa mi se javite ako i dalje ne možete to da rešite.“ To me je zaista zbunilo. Zašto bi se tako nešto dešavalo u crkvi? Nakon toga sam išao u pet-šest drugih hrišćanskih crkava i video da su upravo onakve kakvim ih je brat Raul opisao. Sećam se da su na jednoj službi neki vernici igrali šah i častili se uz švedski sto. Video sam da crkve nemaju delo Svetog Duha, već su postale mesta za zabavu religioznih ljudi. Više nisam želeo da idem u crkvu. Ali Biblija kaže: „Ne napuštajmo svoju zajednicu, kao što neki običavaju, nego ohrabrujmo jedni druge, tim pre što i sami vidite da se približava dan Gospodnji“ (Jevrejima 10:25). Dakle, kuda bih mogao na okupljanje? Osećao sam se zaista izgubljeno. Postoji preko 1000 hrišćanskih veroispovesti i bilo bi zaista teško naći onu sa Božjim vođstvom i delom Svetog Duha. Ni brat Raul nije znao kuda da ide. Zato smo odlučili da napustimo svoju versku zajednicu i u slobodno vreme proučavamo Bibliju. Često smo zajedno čitali Bibliju i razmenjivali svoja tumačenja, pomagali smo jedan drugom i podržavali se.

Tako sam proveo nekoliko godina, moleći se i svakodnevno čitajući Sveto pismo. Zaista me je frustriralo što, kad se desi nešto što mi se ne sviđa ili mi nije u interesu, nisam mogao da kontrolišem bes. Ponekad bi me na poslu brat Raul zamolio da mu pomognem. Ako ne bih sasvim razumeo nešto što je tražio da uradim, obraćao bi mi se prilično grubo i ja bih se baš razbesneo. Bilo je jasno da mu komunikacija nije jača strana; vikao je na mene i tretirao me kao idiota, a to nisam morao da trpim. Zato bih i ja vikao na njega. Obojica bismo planuli i nismo umeli da obuzdamo bes. Na kraju bismo besno odjurili. Nisam hteo da ga slušam niti da mu išta objašnjavam. Kasnije, kad bismo se primirili, pričali smo o tome, priznali svoje greške i izvinili se jedan drugom. Znao sam da ne mogu da se oslobodim greha, da ću nastaviti da ih činim i oglušujem se o Boga, pa sam se molio i ispovedao Bogu i pokušavao da se obuzdam. Ali ma koliko se trudio, i dalje sam pravio greške, činio greh danju, ispovedao se noću. Obuzele su me beda i krivica u tom začaranom krugu i bio sam strašno razočaran u sebe. Pitao sam se zašto ne mogu da prestanem da činim grehe. Brat Raul i ja smo mnogo puta razgovarali o tome i znali smo da ne možemo ništa da učinimo, da su naše samopravednost, nadmenost i umišljenost bile toliko očigledne da nismo mogli da dostignemo svetost.

Kad smo jednom prilikom diskutovali o stihovima iz Biblije, naišli smo na ove stihove: „Treba da budete sveti zato što sam ja svet“ (3. Mojsijeva 11:45). „Bez svetosti niko neće videti Gospoda“ (Jevrejima 12:14). Ovi stihovi su nas naveli da zastanemo i promislimo. Gospod nam je rekao da moramo da budemo sveti, a mi smo živeli u grehu. Kako bismo mogli da dostignemo svetost? Nismo imali put. Pitao sam o tome i svog sveštenika i on je rekao: „Dokle god živimo u telu, nikad nećemo dostići svetost. Gospod Isus je iskupio naše grehe. Naši gresi su već oprošteni i Gospod nas ne vidi kao grešne. Kad On bude sišao na oblaku, odvešće nas u carstvo nebesko.“ To me je malo utešilo, ali sam i dalje bio zbunjen. Gospod je svet, a mi sve vreme živimo u grehu. Hoće li nas On onda zaista odvesti u Svoje carstvo kad se vrati?

Jednog dana, u julu 2019. godine, brat Raul i ja smo, kao i obično, proučavali Bibliju. Pretražili smo na internetu reč „Biblija“ i našli film Crkve Svemogućeg Boga pod nazivom „Hvatanje poslednjeg voza“. Bio sam zaista iznenađen onim što sam tamo video. Bio je to sjajan film, a istine koje deli bile su pravo prosvećenje. Posebno onaj deo gde jedna sestra kaže da je Gospod Isus obavio delo iskupljenja. On je ljudima samo oprostio grehe, ali nije rešio našu grešnu prirodu. Zato mi i dalje činimo grehe i bunimo se protiv Boga. Kad pogledamo one koji veruju u Gospoda, od sveštenstva do običnih vernika, ko od njih može da tvrdi da je bezgrešan? Baš niko. Ljudi su, bez ijednog izuzetka, vezani, sputani grehom. Živimo u iskvarenosti – nadmeni smo, sebični, lažljivi i pohlepni. Ne možemo da ne činimo grehe čak i kad ne želimo. Možda se čini da su neki ponizni i ljubazni, ali su im srca puna iskvarenosti. Nismo sveti ljudi koji slede Božju volju, nismo ono što On želi da postigne na kraju. Zato Bog mora da nastavi Svoje delo kako bi spasao čovečanstvo, da obavi etapu dela suda zasnovanu na oproštaju grehova da bi nas pročistio i potpuno spasao da možemo da pobegnemo od greha i pročistimo se, uđemo u Božje carstvo i steknemo večni život. Sve što su rekli bilo je istinito – oslikavalo je stvarnost. Bio sam zaista uzbuđen jer nikad dotad nisam čuo tako nešto. Kako su bili u stanju da podele tako puno novog prosvetljenja? Kako su došli do toga? Video sam da čitaju knjigu pod nazivom „Reč se pojavljuje u telu“. Njen sadržaj je bio pun moći i autoriteta i stvari koje nikad dotad nisam čuo. Želeo sam da čujem više, da dublje proniknem u to. Nakon filma, kontaktirali smo Crkvu Svemogućeg Boga i počeli da prisustvujemo onlajn okupljanjima i razgovorima.

Reči Svemogućeg Boga zaista su nam otvorile oči. Svemogući Bog kaže: „Pre no što je čovek iskupljen, u njemu su već bili posađeni mnogi Sotonini otrovi, tako da se u njemu, nakon što ga je Sotona hiljadama godina kvario, već ustalila priroda koja se opire Bogu. Čovekovo iskupljenje se, dakle, nimalo ne razlikuje od otkupa čoveka po visokoj ceni, pri kojem, međutim, otrovna priroda u njemu nije eliminisana. Čovek koji je u toj meri oskrnavljen mora biti podvrgnut promeni pre no što postane dostojan služenja Bogu. Posredstvom dela suda i grdnje, čovek će u potpunosti spoznati svoju prljavu i iskvarenu suštinu, te će moći da se u celosti promeni i da postane čist. Jedino na taj način čovek može postati dostojan povratka pred Božji presto. Celokupno današnje delo obavlja se zarad čovekovog očišćenja i promene; posredstvom suda i grdnje rečima, kao i putem oplemenjivanja, čovek može da se reši svoje iskvarenosti i postane čist. Umesto da ovu etapu posmatramo kao spasenje, prikladnije bi bilo reći da se radi o delu pročišćenja. Ovo je, u stvari, etapa osvajanja, a ujedno predstavlja i drugu etapu dela spasenja“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“). „Hristos poslednjih dana koristi razne istine kako bi čoveka podučio, kako bi razotkrio njegovu suštinu, te detaljno analizirao čovekove reči i dela. Te reči sadrže različite istine, poput one o čovekovoj dužnosti, o tome kako čovek treba bude pokoran Bogu, o tome kako treba da bude odan Bogu, o načinu na koji bi čovek trebalo da proživi normalnu ljudskost; kao i mudrost i narav Božju, i tome slično. Sve te reči upućene su čovekovoj suštini i njegovoj iskvarenoj naravi. Posebno su reči koje razotkrivaju kako se čovek gnuša Boga i odbacuje Ga izgovorene na način da je čovek otelotvorenje Sotone i neprijateljske sile uperene protiv Boga. Dok obavlja Svoje delo suda, Bog ne razjašnjava čovekovu prirodu u samo nekoliko reči, već je razotkriva i dugoročno orezuje. Svi ti različiti metodi razotkrivanja i orezivanja ne mogu da se zamene običnim rečima, već istinom koje je čovek u potpunosti lišen. Samo metodi poput navedenih mogu se nazvati sudom, a samo takvim sudom čovek može biti potčinjen i potpuno uveren po pitanju Boga i, povrh toga, može steći istinsko znanje o Njemu. Delo suda donosi čoveku shvatanje pravog lica Božjeg i istinu o njegovoj sopstvenoj buntovnosti. Delo suda dozvoljava čoveku da u dobroj meri stekne razumevanje Božjih namera, svrhe Božjeg dela, te njemu neshvatljivih tajni. Takođe mu dozvoljava da prepozna i spozna sopstvenu iskvarenu suštinu i osnovne uzroke te iskvarenosti, kao i da otkrije sopstveno ruglo. Svi ovi efekti nastaju delom suda, jer je suština ovog dela zapravo delo otvaranja istine, puta i života Božjeg svima onima koji u Njega veruju. To delo je delo suda koje Bog obavlja“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine“). Pročitavši ovo, shvatio sam da je Gospod Isus obavio delo iskupljenja i to tako što nas je samo iskupio od grehova, ali ljudska grešna priroda nije odstranjena. Zato mi i dalje činimo greh, pokazujemo iskvarenost, oglušujemo se o Boga i suprotstavljamo Mu se. Promislivši o tome, shvatio sam da je sve tako. Mrzeo bih sebe svaki put kad bih izgubio strpljenje. Nisam želeo da tako bude, ali kad god bi se desilo nešto što mi se nije dopadalo, nisam mogao da obuzdam bes. Shvatio sam da se neću osloboditi greha dok se ne rešim svoje grešne prirode, a tako bih bio protiv Boga mišlju, rečju i delom. Posle toga sam pročitao još mnogo reči Svemogućeg Boga i shvatio da On otkriva sve o ljudskoj grešnoj prirodi. On nam otkriva sve tajne, poput one kako Sotona kvari čoveka, kako možemo da pobegnemo od greha i pročistimo se, ko može da uđe u carstvo nebesko, a ko će biti kažnjen, kao i ishode različitih tipova ljudi. Božje reči koje sude čoveku i raskrinkavaju ga sadrže Njegovu ljubav i spasenje. Koliko god On strogo zvučao, cilj je da shvatimo istinu da bismo jasno videli istinu o tome kako nas je Sotona iskvario, da iskreno prezremo sebe i da se onda pokajemo i promenimo. Bio sam mnogo srećan kad sam to shvatio i čeznuo sam za još reči Svemogućeg Boga. Uživao sam u razgovoru sa braćom i sestrama.

Nakon toga sam izabran za vođu u crkvi. Jedanput me je jedna sestra zamolila za pomoć u vezi sa problemom u svom radu i dao sam joj savet na osnovu onoga što sam znao. Ali ona izgleda nije razumela šta sam hteo da kažem, pa je pozvala drugu sestru da čuje šta imam da kažem. Sve sam ponovo objasnio i one posle toga nisu postavljale nikakva pitanja, već su se samo složile. Upravo tada nas je pozvala vođa i te dve sestre su me zamolile da i sa njom podelim svoje ideje o projektu. Već sam dvaput bio objasnio i nisam hteo da se ponavljam, ali sam na kraju nevoljno sve još jednom ispričao. Kad sam završio, vođa nije ništa rekla, samo mi je dala da pogledam dokument i rekla nam kako treba da uradimo taj projekat. Bio sam prilično ljut. Osećao sam da nije zaista shvatila šta sam hteo da kažem. Već sam prethodno rekao dvema sestrama šta da rade i toliko vremena proveo razmišljajući kako da uredimo poslove. Sve sam tri puta objasnio. Zar je sav moj trud bio uzalud? Iznerviran, rekao sam vođi: „Jesi li razumela šta sam rekao? Već smo se dogovorili i složili.“ Rekla je: „To što si predložio je u redu, ali je pristup komplikovaniji.“ Onda nam je predočila brži i lakši način za realizaciju projekta. Jesam pomislio da je to bio dobar način, ali mi nije bilo baš drago. Pitao sam se šta će drugi misliti o meni ako se ne primeni pristup koji sam ja zamislio. Hoće li pomisliti da sam beskoristan i nesposoban da organizujem mali zadatak? To bi bilo ponižavajuće. Što sam više razmišljao o tome, gore sam se osećao. Posle me je vođa zamolila da uradim projekat sa dvema sestrama. Opirao sam se i bio neljubazan prema njoj. Kasnije sam uradio zadatak, ali sam pritom pokazao iskvarenost zbog koje sam osećao nemir i istinsku krivicu. Pitao sam se zašto uvek živim u iskvarenosti i ne mogu da se promenim. Vođa je preuzela odgovornost i dala dobre predloge za efikasnije obavljanje posla. To je bilo dobro za rad crkve. Ali to nisam mogao da prihvatim i čak sam se i naljutio. Pitao sam se zašto me je to iznerviralo. Morao sam da otkrijem uzrok kako bih ga se što pre rešio.

To veče, počeo sam na veb-sajtu crkve da pretražujem stvari o besu i našao ovo u Božjim rečima: „Jednom kada čovek stekne status, teško će mu biti da kontroliše svoje raspoloženje, pa će uživati da koristi prilike da izrazi svoje nezadovoljstvo i dâ oduška svojim emocijama; često će se razbesneti bez ikakvog očiglednog razloga, kako bi otkrio svoju sposobnost i drugima stavio do znanja da se njegov status i identitet razlikuju od onih kod običnih ljudi. Naravno, i iskvareni ljudi bez statusa često gube kontrolu. Njihov bes je često izazvan narušavanjem njihovih privatnih interesa. Kako bi zaštitili svoj sopstveni status i dostojanstvo, često će davati oduška svojim emocijama i otkrivati svoju nadmenu prirodu. Čovek će se razbesneti i dati oduška svojim emocijama kako bi odbranio i podržao postojanje greha, a ovi postupci su načini na koje čovek izražava svoje nezadovoljstvo; prepuni su nečistoća, smicalica i spletki, ljudske iskvarenosti i rđavosti, a više od svega, prepuni su čovekovih sumanutih ambicija i želja“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni II“). Kroz Božje reči, uvideo sam da postoji razlog zašto se ljudi razbesne. Kad su naši interesi ili reputacija ugroženi, iskaljujemo nezadovoljstvo, pokazujemo ćud i gubimo normalan ljudski razum. Time rukovodi nadmena priroda, pa ispoljavamo sotonske naravi i negativne osobine. Razmišljajući o sebi u svetlu Božjih reči, shvatio sam da sam, kad su moje ideje odbačene i nisam dobio željeni prestiž, pokazao otpor. Znao sam da je vođin pristup bio bolji od mog, da je bio brži i jednostavniji, ali sam ipak bio ljut. Osećao sam kao da su moji predlozi odbačeni da bi me drugi gledali s visine i mislili da sam beskoristan, pa sam bio neprijatan prema vođi. Tada sam shvatio da sam bio nadmen i fokusiran samo na svoje ime i status. Oduvek sam mislio da sam sjajan, da sam u pravu i nisam želeo da slušam druge. Želeo sam da kod drugih zadržim visoko mišljenje o sebi pa nisam mislio o tome šta je dobro za delovanje crkve. Shvatio sam da sam nadmen van svake mere i da nemam bogobojažljivo srce niti se pokoravam situacijama koje je Bog uredio. Mnogo sam se kajao kad sam to shvatio. Molio sam se Bogu da se pokajem, molio sam Ga da me uputi kako da se bolje upoznam i oslobodim svoje nadmenosti.

Pročitao sam i ovaj odlomak: „Postoje brojne vrste iskvarenih naravi koje su sadržane u naravi Sotone, ali je, među njima, najočitija i najizrazitija nadmena narav. Nadmenost je u samom korenu čovekove iskvarene naravi. Što su ljudi nadmeniji, tim su više nerazumni, a što su više nerazumni, više su skloni da se Bogu opiru. Koliko je to ozbiljan problem? Ljudi sa nadmenom naravi ne samo da sve druge smatraju nižima od sebe, već su, da stvari budu gore, čak i prema Bogu nadobudni i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. I premda se može učiniti da ljudi u Boga veruju i da Ga slede, prema Njemu se uopšte ne odnose kao prema Bogu. Uvek smatraju da poseduju istinu i imaju previsoko mišljenje o sebi. Ovo su suština i koren nadmene naravi, a ona potiče od Sotone. Prema tome, problem nadmenosti se mora rešiti. Sebe smatrati boljim od drugih – to je sasvim beznačajna stvar. Ključni problem je u tome da nadmena narav neke osobe tu osobu sprečava da se pokori Bogu, Njegovoj suverenosti i Njegovim uređenjima; takva osoba je uvek sklona da se sa Bogom nadmeće za moć i za kontrolu nad drugim ljudima. Takva vrsta osobe nema ni naznaku bogobojažljivog srca, a da ne pominjemo ljubav prema Bogu i pokornost prema Njemu. Ljudi koji su nadmeni i umišljeni, a posebno oni koji su zbog tolike nadmenosti izgubili razum, u svojoj veri u Boga ne mogu da Mu se pokore, pa se čak uzdižu i daju svedočanstvo o sebi. Takvi se ljudi Bogu najviše opiru i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Ako žele da postignu stanje u kome će imati bogobojažljivo srce, ljudi moraju, pre svega, da razreše svoju nadmenu narav. Što temeljnije razrešiš sopstvenu nadmenu narav, srce će ti u većoj meri biti bogobojažljivo, i tek tada ćeš moći da Mu se pokoriš, da dobiješ istinu i da Ga spoznaš. Pravi su ljudi samo oni koji zadobiju istinu“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Malo sam porazmislio o tome i shvatio da ne umem na adekvatan način da prihvatim predloge drugih zbog svoje nadmene naravi. Želeo sam da drugi mene slušaju. Nisam hteo da prihvatim niti saslušam ideje drugih. Prisetio sam se situacije sa bratom Raulom na poslu. Bio sam toliko nadmen da nisam mogao da tolerišem kad mi se strogo obraćao i nisam želeo da mi govori kako da radim. I u interakciji sa svojom suprugom i sa drugima, uvek sam mislio da su moje ideje najbolje, da sam u pravu i da oni treba da me slušaju i rade ono što ja kažem. Kad sam zadobio veru i preuzeo dužnosti sa braćom i sestrama, nastavio sam da živim nadmeno i nisam prihvatao tuđe predloge. Čak i kad sam znao da moj pristup nije sjajan, i dalje sam hteo da radim po svom i da me drugi slušaju. Bio sam bespotrebno nadmen. Ogrezao u nadmenosti, nisam bio u stanju da stvari posmatram racionalno. Smatrao sam da sam uvek u pravu, ali su ponekad drugi zaista imali bolje ideje i sveobuhvatnije gledište. Mnogo puta sam sa svojom suprugom smatrao da sam ja u pravu, ali je ishod bio loš kad bismo nešto uradili po mom. I ovde se isto desilo. Vođin pristup je bio jednostavan, nije nas usporavao i mogli smo da postignemo bolje rezultate, a moja ideja je bila komplikovana i trajalo bi duže. Činjenice su mi govorile da nije bilo razloga da budem tako nadmen. Treba da budem prizeman i skroman i da znam svoje mesto. Ako bih nastavio da živim tako nadmeno, završio bih kao arhanđel, bez poštovanja prema Bogu, opirao bih Mu se i vređao Njegovu narav. On bi me kaznio i prokleo. Kad sam to shvatio, brzo sam sam se pomolio Bogu: „Bože, ne želim više da živim vođen svojom nadmenom naravi. Želim da znam svoje mesto i živim normalnu ljudskost, da slušam predloge braće i sestara u svojoj dužnosti, da lepo radim sa njima i da obavljam svoju dužnost da udovoljim Tvojoj nameri.“

Posle toga sam pročitao još par odlomaka Božjih reči: „Nadmena priroda te čini samovoljnim. Ako imaš nadmenu prirodu, ponašaćeš se samovoljno i ishitreno, i nećeš se obazirati na ono što drugi govore. Kako, dakle, da se rešiš svoje samovolje i ishitrenosti? Recimo da ti se nešto dogodi i da o tome imaš sopstvene zamisli i planove. Pre nego što odlučiš šta ćeš da uradiš, moraš da tražiš istinu i trebalo bi makar u zajedništvu sa svima da porazgovaraš o onome što misliš i što veruješ o toj stvari, tražeći od svakoga da ti ukaže na to da li su tvoja razmišljanja ispravna i u skladu sa istinom, te da oni umesto tebe tako obave proveru. To je najbolji metod za rešavanje samovolje i ishitrenosti. Pre svega, možeš da rasvetliš svoja gledišta i da tražiš istinu – to je prvi praktični korak u rešavanju samovolje i ishitrenosti. Drugi korak nastupa kada drugi ljudi iznose oprečna mišljenja – kako možeš da vežbaš uzdržavanje od samovolje i ishitrenosti? Pre svega, moraš da zauzmeš stav poniznosti, da ostaviš po strani ono za šta veruješ da je ispravno i da svima dozvoliš da sa tobom u zajedništvu razgovaraju. Čak i ako smatraš da je tvoj način ispravan, u njemu ne treba da istrajavaš. To je svojevrsni korak napred; pokazuje stav traženja istine, poricanja sebe i udovoljavanja Božjim namerama. Jednom kada postigneš takvo držanje, i pritom se ne držiš čvrsto sopstvenog mišljenja, treba da se moliš, da od Boga tražiš istinu i da zatim potražiš uporište u Božjim rečima – na osnovu Božjih reči odredi kako treba da postupiš. To je najprikladniji i najispravniji način primene“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). „Problem koji je iskvarenom ljudskom rodu najteži za rešavanje je problem ponavljanja istih starih grešaka. Da bi to sprečili, ljudi prvo moraju da budu svesni da tek treba da zadobiju istinu, da nije došlo do promene u njihovoj život-naravi i da, iako veruju u Boga, još uvek žive pod vlašću Sotone i da nisu spaseni; podložni su da izdaju Boga i da odlutaju od Boga u bilo kojem trenutku. Ako u svom srcu imaju taj osećaj za kritičnu situaciju – ako su, kako ljudi često kažu, spremni za opasnost u vreme mira – onda će moći da se nekako suzdrže, a kada im se nešto dogodi, moliće se Bogu, uzdaće se u Njega i moći će da izbegnu iste stare greške. Mora vam biti jasno da se vaša narav nije promenila, da je izdajnička priroda prema Bogu još uvek duboko ukorenjena u vama i da je se niste otarasili, da ste i dalje izloženi opasnosti da izdate Boga i da ste suočeni sa stalnom mogućnošću patnje, propasti i uništenja. Ovo je stvarno, tako da morate biti oprezni. Postoje tri najvažnije tačke koje treba imati na umu: prvo, još uvek ne poznajete Boga; drugo, nije bilo nikakvih promena u vašoj naravi; i treće, tek treba da proživite pravi lik čovečji. Te tri stvari su u skladu s činjenicama, stvarne su i morate biti načisto u vezi s njima. Morate biti samosvesni. Ako imate volju da rešite ovaj problem, onda treba da izaberete sopstveni moto, kao na primer, ’Ja sam stajnjak na polju’ ili ’Ja sam đavo’ ili ’Često se vraćam svojim starim navikama’ ili ’Uvek sam u opasnosti’. Bilo koji od njih prikladan je da posluži kao vaš lični moto i pomoći će vam ako ga stalno imate na umu. Nastavite da ga ponavljate sebi, razmislite o njemu i možda ćete moći da pravite manje grešaka ili da ih uopšte ne pravite. Ipak je najvažnije da provedete više vremena čitajući Božje reči, da shvatite istinu, da upoznate svoju sopstvenu prirodu i da se oslobodite svoje iskvarene naravi. Tek tada ćete biti bezbedni“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi“). Božje reči su mi pomogle da shvatim: da bih se rešio nadmenosti, moram da naučim da sarađujem sa drugima, da tražim i razgovaram. U razgovorima o poslu sa braćom i sestrama treba da kažem svoje mišljenje, i da, čak i kad smatram da je moja ideja prava, ne treba da insistiram na tome, već da tražim istinu i Božju volju i saslušam predloge drugih. Svako treba da dobije priliku da govori i podeli svoje ideje. Treba ponizno da tražim čak i kad su one drugačije od mojih predloga i da ostavim po strani ono što smatram ispravnim. Tada mogu da se molim i tražim na osnovu onog što su svi rekli i dopustim Bogu da me vodi i prosveti. To će mi pokazati šta je ispravno, šta je prikladno i ukazaće mi na moje nedostatke i mane. A kad vidim da neko drugi ima bolju, ispravniju ideju od mene, treba da naučim da se povučem i prihvatim ono što oni kažu. To je u skladu sa Božjom voljom i sprečava me da grešim. Štaviše, napisao sam sebi moto o svojoj nadmenosti: „Obično sam đubre, nemam zašto da budem ponosan. Dovodim se u opasnost jer nemam samokontrolu.“ To mi pomaže da se setim sramote koju mi donosi nadmenosti i podseća me na opasnost i posledice življenja u nadmenosti. Nakon toga sam se usredsredio na primenu Božjih reči i slušanje ideja drugih. Kad bi neko imao predlog ili mišljenje drugačije od mog, kod kuće ili u obavljanju dužnosti sa braćom i sestrama u crkvi, počeo sam svoj ego da stavljam po strani. Uvideo sam da drugi zaista imaju celovitije ideje od mojih. Takođe sam naučio da iz srca prihvatim njihove ideje i primenim dobre predloge. Kad sam to sproveo u delo, shvatio sam da više ne gubim strpljenje sa braćom i sestrama i da mogu da saslušam ono što drugi imaju da kažu. Osećao sam se mnogo opuštenije nego pre. Zaista sam zahvalan Bogu!

Dopao mi se je još jedan odlomak Božjih reči: „Ljudi ne mogu da promene svoju sopstvenu narav; moraju da budu podvrgnuti sudu i grdnji, i patnji i oplemenjivanju, od Božjih reči, ili tome da ih Njegove reči dovode u red i orezuju ih. Jedino tada mogu postići pokornost i vernost Bogu, prestajući da prema Njemu budu površni. Ljudska narav se menja kroz oplemenjivanje Božjim rečima. Jedino kroz izloženost, sud, disciplinu i orezivanje Njegovim rečima oni se više neće usuđivati da postupaju ishitreno, već će umesto toga postati smireni i staloženi. Najvažnije od svega jeste to da budu u stanju da se pokore sadašnjim Božjim rečima i Njegovom delu, čak i ako to nije u skladu sa ljudskim predstavama, da budu u stanju da te predstave ostave po strani i voljno se pokore“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Ljudi čije su se naravi promenile jesu oni koji su ušli u stvarnost Božjih reči“). Reči Svemogućeg Boga su mi pokazale da se ne možemo osloniti na sopstvenu snagu i istrajnost da bismo kontrolisali i menjali sebe. Napori da postignemo samokontrolu mogu da promene samo neke postupke, ali te promene neće trajati dugo. Ako želimo da postignemo istinsku promenu naravi, moramo da prihvatimo sud i grdnju Božjih reči, kao i orezivanje, kušnje i oplemenjivanje. To je jedini način da istinski spoznamo svoju sotonsku prirodu i jasno uvidimo opasne posledice života vođenog sotonskim naravima. Tada možemo istinski da se usprotivimo sebi i omrznemo se, postignemo iskreno pokajanje i promenu.

Zahvalan sam Svemogućem Bogu na prilici da iskusim Njegov sud poslednjih dana kako bih mogao da spoznam istine, upoznam sebe i rešim se svoje iskvarenosti. Mislim da sam imao neverovatnu sreću. Više se ne osećam tako izgubljeno i zbunjeno jer mi je Svemogući Bog otkrio uzrok našeg greha i naših iskvarenih stanja i postupaka. Takođe nam je pokazao i način da odbacimo greh i promenimo život-narav. Reči Svemogućeg Boga su bogate i izdašne i pružaju nam sve što nam treba. Daju nam odgovore za sve naše teškoće i pitanja. Dokle god čitamo i prihvatamo Božje reči iz srca, možemo naći načela primene i put kojim ćemo kročiti napred. Hvala Svemogućem Bogu!