Pre nekoliko godina sam pravila video snimke u crkvi. Jedno vreme nisam dobro obavljala svoju dužnost i dva video snimka koja sam napravila bila su privremeno odložena zbog problema u njihovoj koncepciji. U to vreme, bila sam veoma tužna jer sam se plašila da će me drugi gledati s visine. Da bih dokazala da sam sposobna, veoma naporno sam radila i provela sam nekoliko dana u osmišljavanju još jednog video snimka, ali nakon što je pročitao moj predlog, vođa je istakao da je koncept zastareo i nejasan. Nakon rasprave, svi su mislili da ne vredi sprovesti u delo taj predlog, pa je odbačen. Osećala sam se promašeno, bila sam u stanju negativnosti i nisam imala energije da vršim svoju dužnost. Nekoliko dana kasnije, crkva je trebalo da izabere supervizora produkcije video snimaka i ja sam slučajno saznala da su neka braća i sestre rekli da mi je um smeten i zbunjen. Srce mi je momentalno sišlo u pete i um mi se uzburkao: „Vođa je rekao da mi je um zbunjen, a braća i sestre da mi je um smeten. Zar to ne znači da sam ja smetena osoba? Mogu li smeteni ljudi da razumeju istinu i može li Bog da ih spase? Hoću li biti eliminisana?” Ova misao je u meni izazvala veoma negativna i mučna osećanja i želela sam da pobegnem od ove situacije.

Sledećeg dana sam plakala i rekla vođi: „Previše sam nekvalitetna i ova dužnost je preteška. Molim Vas da mi dodelite drugu dužnost.” Moj vođa je podelio sa mnom sledeće: „Svi imamo mane i neminovno je da će biti smetnji i neuspeha u našim dužnostima. Ako ima bilo kakvih problema ili odstupanja, moramo da ih sumiramo, da tražimo istinu kako bismo rešili probleme i onda da nastavimo da se trudimo. Ova dužnost nije nužno neizvodiva za tebe.” Ali u to vreme mi to nije dolazilo do mozga i samo sam htela da odem. I tako sam otišla pogrešno razumevši Boga i otuđena od svoje braće i sestara. Kasnije sam otišla da propovedam jevanđelje. Nakon perioda napornog rada, postajala sam sve efikasnija u svojoj dužnosti i braća i sestre u grupi su često dolazili kod mene da im pomognem. Osećala sam da sam ponovo zadobila samopouzdanje, bila sam dobro raspoložena svakog dana i imala sam energije da vršim svoju dužnost.

Ali, neočekivano, godinu dana kasnije, zbog potreba posla, vođa je uredio da ponovo pravim video snimke. U početku sam efikasno vršila svoju dužnost i ništa me nije ograničavalo. Ali kasnije, kada je izrada video snimaka zahtevala novine, moja razmišljanja su bila zastarela i moji predlozi bi uvek bili odbijeni, i ponovo sam se našla u negativnom stanju. Bila sam ubeđena da sam lošeg kova, smetena i nesposobna. Vođa grupe je video da sam prilično pasivna u vršenju dužnosti i da nisam opterećena, pa je podelio istinu sa mnom kako bi me podržao i pomogao mi i na kraju mi je rekao: „Ti i brat Fransis ste pravili video snimke otprilike podjednako dugo. On je veoma ozbiljan, dobar je u učenju i sažimanju i napredovao je u svojoj dužnosti. Tebi ne ide tako dobro, pa moraš naporno da radiš.” Ali kada sam to čula, bilo mi je veoma neprijatno. Pomislila sam: „Istakli ste problem u vršenju moje dužnosti i ja ću to promeniti. Ali zašto me poredite sa Fransisom? On ima dobre kvalitete i bistar um i uvek je bio osoba za primer. Ja sam smetena. Nisam na njegovom nivou. Ne možemo se porediti.” Veoma sam se opirala predlozima i pomoći vođe grupe i nisam promislila o sebi. Posle otprilike nedelju dana, vođa grupe je shvatio da sestra Džuli i ja ne funkcionišemo dobro zajedno, pa je podelio sa mnom: „Tvoj partner je Džuli. Ona ima gipkiji um, a ti si tehnički potkovanija, tako da dopunjujete jedna drugu. Treba više da diskutuješ s njom, da više slušaš njeno mišljenje i da učiš iz njenih vrlina. Tako ćeš napredovati. U poslednje vreme, nisi imala dobre rezultate u vršenju dužnosti i tvoje ideje za video snimke su i dalje zastarele. Zar ne misliš da treba da razmisliš o tome?” Bila sam veoma tužna što čujem da vođa moje grupe izlaže ovako moje probleme. Osećala sam da me gleda s visine i da me prezire. Istakao je moje probleme pre samo nekoliko dana i sada me razotkriva pre nego što sam stigla da dođem sebi. Što sam više razmišljala o tome, više sam se osećala isfrustrirano. Nisam se suzdržala da ne izgovorim nešto zbog čega se kajem do današnjeg dana. Rekla sam: „U grupi se osećam kao višak. Nisam od pomoći, ali i dalje me držite ovde.” U tom trenutku je vođa grupa bio iznenađen. Rekao je: „Kako možeš da kažeš tako nešto? Niko ne gleda tako na tebe! Moramo da tražimo istinu da bismo rešili probleme u našim dužnostima. Ne možemo da budemo negativni i da se opiremo.” Ali šta god bi vođa grupe podelio sa mnom, nije dopiralo do mene. Osećala sam se smeteno, da ne zadovoljavam Boga, da nikome nisam dobrodošla i da sam sporedni, zamenljivi lik u grupi. Što sam više razmišljala, više sam padala u negativno stanje, moj odnos sa Bogom je bio sve otuđeniji, a moje samopouzdanje je ubrzano opadalo. „Nekvalitetna sam” je postala moja mantra.

Kasnije, dok sam pravila video snimak sa partnerkom, kad god bi ona imala drugačije viđenje stvari tokom diskusije, ja bih kompromisno rekla: „Ja sam nekvalitetna i moje ideje nisu dobre. Ti jasno vidiš problem, pa samo sledi svoje ideje.” Onda sam obrisala sopstveni predlog. Moja partnerka je sa strepnjom rekla: „Zašto si ga obrisala? Ja imam mnogo mana i ni ja nemam sve odgovore.” Kasnije je došla da razgovara sa mnom o svom stanju. Rekla je da je imala nadmenu narav tokom rada sa mnom i da me je malo gledala s visine i da je morala da razmisli o sebi. Nakon što sam čula njene reči, spolja sam bila smirena, ali sam se osećala veoma izmučeno i nisam htela opširno da razgovaram s njom, pa sam se naterala da kažem: „Može ti se oprostiti što si bila nadmena. Ko ne bi bio kad vrši dužnost sa osobom lošeg kova poput mene? Da sam na tvom mestu, isto bih postupila.” U tom trenutku, osećala se izgubljeno i nije znala šta da mi kaže. I tako sam ja živela u stanju negativnosti i pogrešnog razumevanja. Srce mi je patilo i bilo mi je teško da vršim svoju dužnost, naročito nakon izrade video snimka, kada je trebalo da objasnimo osnovnu zamisao video snimka i da zatražimo od svih da prokomentarišu. Govorila sam retko i nisam se usuđivala da učestvujem u diskusijama, pa sam se u tim prilikama oslanjala na partnerku. Tokom tih nekoliko dana sam bila u veoma lošem stanju. Kad nisam mogla da spavam noću, razmišljala sam: „Zašto se uvek držim po strani dok vršim dužnost i nemam samopouzdanja? Zašto se uvek plašim da će me gledati s visine? Zašto mi je život takvo mučenje?” Nisam htela više da budem ovako depresivna. Htela sam da živim u stanju pozitivnosti kao i ostali i da budem sposobna da normalnoobavljam svoje dužnosti, ali prosto nisam mogla da se rešim ovog stanja negativnosti. Mogla sam samo da zapomažem Bogu da me spase i da mi pomogne da izađem iz ovog škripca.

Nedugo potom, na okupljanju sam čula kako vođa čita odlomak Božjih reči koji mi je rasvetlio problem i preokrenuo stanje. Bog kaže: „Kada se ljudi udalje od Boga, kada žive u stanju u kome Boga pogrešno tumače ili se Bogu opiru, suprotstavljaju Mu se i sa Njim raspravljaju, tada su potpuno napustili brigu i zaštitu Božju, i u njihovim srcima nema više mesta za Boga. Kada žive u takvom stanju, ljudi ne mogu a da ne žive prema sopstvenim osećanjima. I obična pomisao može u toj meri da te uznemiri pa gubiš apetit ili nemaš san, nečiji neoprezan komentar može da te gurne u sumnju i zbunjenost, a čak i obična noćna mora može da te učini negativnim i da te navede da pogrešno tumačiš Boga. Jednom kada nastane ovaj začarani krug, ljudi konstatuju da je za njih gotovo, da su izgubili svaku nadu da će biti spaseni, da su od Boga napušteni, da ih Bog neće spasti. I što više tako razmišljaju i što se više tako osećaju, sve više poniru u negativnost. Stvarni razlog zašto se ljudi ovako osećaju jeste u tome što ne traže istinu, niti je primenjuju u skladu sa istina-načelima. I budući da, kad ih nešto zadesi, ljudi ne traže istinu i istinu ne sprovode u delo, budući da stalno rade po svome i žive u svojim sitnim spletkama, svakodnevno se poredeći i nadmećući sa drugima, zavideći svakome ko je od njih bolji i prezirući ga, rugajući se i podsmevajući se svakome za koga smatraju da im nije ravan, živeći u naravi Sotone, ne postupajući u skladu sa istina-načelima i odbijajući da prihvate ičije savete, to na kraju dovodi do svakakvih zabluda, nagađanja i osuda i zbog toga su stalno zabrinuti. Nisu li za to sami krivi? Samo su ljudi mogli da na sebe natovare tako teško breme – i zaista su ga zaslužili. Šta je uzrok svemu tome? To što ljudi ne traže istinu, što su previše nadmeni i samopravedni, što se ponašaju prema sopstvenom nahođenju, uvek se razmeću i sa drugima upoređuju, uvek nastoje da se izdvoje, pred Boga stalno postavljaju nerazumne zahteve i tako dalje – zbog svih se tih stvari ljudi postepeno udaljavaju od Boga, Bogu se protive i, svaki put iznova, prkose istini. Na kraju, sami sebe zavlače u tamu i negativnost. A u takvim trenucima ljudi nemaju istinsko razumevanje vlastitog buntovništva i otpora, i još manje mogu da tim stvarima prilaze sa ispravnim stavom; naprotiv, oni se na Boga žale, Boga pogrešno razumeju, nastoje da Boga preispituju. Kada se to dogodi, ljudi napokon shvataju da je njihova iskvarenost duboko pustila korenje i da izazivaju previše nevolja, pa odlučuju da se usprotive Bogu i ne mogu a da ne potonu u negativnost, nemoćni da se iz toga izvuku. Oni veruju u sledeće: ’Bog me se gnuša i odbacuje me, Bog me ne želi. Previše sam buntovan, pa sam to i zaslužio. Bog me sasvim sigurno više neće spasti.’ Veruju da su sve to činjenice. Stvari o kojima su u svom srcu nagađali proglašavaju za činjenice. Nema koristi da sa njima iko razgovara o istini, oni ne mogu da je prihvate. U sebi razmišljaju: ’Bog me neće blagosloviti, neće me spasti, pa koja je svrha da u Boga verujem?’ Nakon što put njihove vere u Boga dostigne ovu tačku, jesu li ljudi još uvek u stanju da veruju? Ne. A zašto ne mogu da nastave dalje? Za ovo postoji određena činjenica. Kada ljudska negativnost dostigne određenu tačku u kojoj im je srce ispunjeno otporom i pritužbama, i kada žele da prekinu svaki kontakt sa Bogom, stvari više nisu tako jednostavne kao u slučaju kada se Boga ne boje, kada se ne pokoravaju Bogu, kada istinu ne vole i ne prihvataju je. Šta se događa umesto toga? U svom srcu su doneli ličnu odluku da odustanu od vere u Boga. Smatraju da je sramotno da skrštenih ruku čekaju da budu eliminisani, da je veće dostojanstvo u odluci da odustanu, pa preuzimaju inicijativu i sami prekidaju sve veze. Veru u Boga osuđuju kao lošu, istinu osuđuju kao nesposobnu da promeni ljude, a Boga osuđuju kao nepravednog, ogorčeno se pitajući zašto ih Bog nije spasio: ’Toliko sam naporno radio, podnosio sam znatno više od ostalih i od svih mnogo veću cenu platio, svoju sam dužnost revnosno obavljao, a Bog me, ipak, nije blagoslovio. Sada uviđam da me Bog ne voli, da je Bog pristrasan.’ Oni imaju drskosti da svoje sumnje u Boga preinače u osudu Boga i bogohuljenje. Kada takve stvari poprime oblik, mogu li oni nastaviti putem vere u Boga? Budući da se protiv Boga bune i protive Mu se i zato što istinu ne prihvataju, niti o sebi uopšte razmišljaju, svako dalje pravo im je uskraćeno” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (17)”). Osećala sam kao da mi je svaka Božja reč bila podsetnik, raščlanjivanje ili čak upozorenje, pogotovo kad je Bog rekao: „Stvarni razlog zašto se ljudi ovako osećaju jeste u tome što ne traže istinu, niti je primenjuju u skladu sa istina-načelima.” Misleći o ovim rečima, počela sam da razmišljam o sebi i najzad sam otkrila da nakon sveg ovog vremena, nikad nisam tražila istinu kada sam se susretala sa ovakvim situacijama, a pogotovo se nisam vodila istinom. U potpunosti sam živela u okviru sopstvenih maštanja i nagađanja. Setila sam se da kada u nekoliko navrata nisam uspela da napravim video snimke i kada sam čula komentare braće i sestara o tome da mi je um smeten, nisam razmišljala o sopstvenim problemima; umesto toga, odabrala sam da pobegnem i živim u negativnosti i pogrešnom razumevanju. Kad sam ponovo počela sa izradom video snimaka, nisam učila iz prošlih neuspeha. Umesto toga, vršila sam dužnost u stanju pasivnosti i odbrane. Kada sam čula da vođa grupe hvali druge, a onda ističe probleme u mojoj dužnosti, bila sam još negativnija. Osećala sam se smeteno i lošeg kova. Slutila sam da me braća i sestre gledaju s visine i Boga sam još više pogrešno razumela, što je dovelo do više bola i tame u mom srcu i učinilo me je manje efikasnom u mojoj dužnosti. U svemu sam se držala po strani i osećala sam se vrlo ograničeno. Tek tada sam jasno videla da nije problem u ljudima oko mene i da nije tačno da nisam u Božjoj milosti. Nisam tragala za istinom i uvek sam se opirala i odbijala da budem orezana. Moje buntovništvo prema Bogu je bilo preveliko, zbog čega sam upala u tamu i bol što je činilo da se sve više otuđim od Boga. Koga sam mogla da krivim osim sebe kad nisam dobro vršila dužnost? Konačno sam shvatila šta znači „suzdržavati se.” Još nešto sam jasno videla, a to je da, iako sam verovala u Boga, nisam istinski prihvatala istinu, niti sam priznavala da istina koju Bog izražava može da spase ljude. Kada sam doživljavala neuspehe i smetnje u svojoj dužnosti, opirala sam se, ponašala se nerazumno i ubedila sam sebe da sam nekvalitetna. Čak sam mislila da Bog ne spasava ljude poput mene. Često sam bila nezadovoljna i osećala sam da mogu da podnesem teškoće i da se žrtvujem u svojoj dužnosti; nisam patila ništa manje od ostalih. Pa, zašto su me uvek razotkrivali kao lošu u tome? Zašto Bog nije bio milostiv prema meni? Nisam li negirala Božju pravednost? To je bilo bogohuljenje! Što sam više razmišljala, više sam bila uplašena. Osećala sam da je moje stanje previše opasno. Ako ne bih preokrenula stvari i iskreno se pokajala, Bog bi me definitivno eliminisao! Svako stanje u Božjem raščlanjivanju mi je dirnulo srce. Uvidevši koliko je ozbiljan moj problem, jako sam zaplakala. Mrzela sam sebe što ne tragam za istinom, što ne prihvatam Božje reči i što štetim sebi. Osetila sam duboko žaljenje, pa sam se pomolila Bogu. Rekla sam: „Bože, ne želim više da budem tako buntovna i tvrdoglava i ne želim da živim u pogrešnom razumevanju niti da ponovo povredim Tvoje srce. Želim da se pokajem!”

Posle toga, vođa i vođa grupe su došli da razmene mišljenja sa mnom. Razotkrili su i istakli moju težjnu ka negativnosti i pročitali su mi Božju reč. Bila sam veoma dirnuta. „U svakoj etapi – bilo da te Bog dovodi u red ili te ispravlja, ili kada te podseća i podstiče – dokle god postoji sukob između tebe i Boga, kod tebe ne dolazi do preobražaja i ostaješ privržen svojim idejama, pogledima i stavovima; iako ideš napred, sukob između tebe i Boga, tvoje pogrešno razumevanje o Njemu, tvoje pritužbe i buntovništvo protiv Njega nisu otklonjeni, a u tvom srcu ne dolazi do preobražaja. Tada će te Bog, koliko je do Njega, eliminisati. Iako nisi napustio svoju dužnost, još uvek je obavljaš i imaš kakvu-takvu odanost prema nalogu koji ti je Bog poverio i ljudi to smatraju prihvatljivim, spor između tebe i Boga stvorio je trajno neslaganje. Nisi iskoristio istinu da ga razrešiš i zadobiješ istinsko razumevanje Božjih namera. Iz toga proističe da se tvoje pogrešno razumevanje Boga produbljuje i uvek misliš da Bog greši i da se prema tebi nepravedno postupa, a to znači da se nisi preobratio. Tvoje buntovništvo, tvoje predstave i tvoje pogrešno razumevanje Boga i dalje su prisutni i navode te da imaš mentalitet nepokornosti, da večito budeš buntovan i da se protiviš Bogu. Zar takva osoba nije neko ko se buni protiv Boga, opire Mu se i tvrdoglavo odbija da se pokaje? Zašto je Bogu toliko bitno da se ljudi preobrate? Kakav treba da bude stav stvorenog bića prema Stvoritelju? Takav da priznaje da je Stvoritelj u pravu, šta god da učini. Ukoliko to ne prihvatiš, to da je Stvoritelj istina, put i život biće za tebe samo prazne reči. Ako bude tako, hoćeš li moći još uvek da postigneš spasenje? Nećeš. Ne bi bio podoban; Bog ne spasava ljude kao što si ti. (…) Moraš da se preobratiš i ostaviš po strani svoje ideje i namere. Kada to nameriš, prirodno ćeš usvojiti stav pokornosti. Međutim, tačnije rečeno, to se odnosi na ljude koji prave preobražaj u svom stavu prema Bogu, Stvoritelju; to je prepoznavanje i potvrđivanje činjenice da je Stvoritelj istina, put i život. Ako možeš da se preobratiš, to pokazuje da možeš da ostaviš po strani ono za šta misliš da je ispravno, ili ono za šta ljudski rod – koji je iskvaren – kolektivno smatra da je ispravno; i da, umesto toga, priznaješ da su Božje reči istina i da su pozitivne stvari. Ako možeš da imaš takav stav, to dokazuje da prepoznaješ identitet Stvoritelja i Njegove suštine. Tako Bog gleda na to pitanje, i stoga smatra da je čovekov preobražaj posebno važan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (3)”). Dok sam razmišljala o Božjoj reči, shvatila sam zašto Bog smatra da je toliko važno da se ljudi preokrenu. U Božjem delovanju da spasi ljude, nije bitno koliko posla može neko da obavi ni koliko patnje može da podnese. Ono u šta Bog gleda su ljudska srca. On posmatra da li ljudi veruju da je ispravno ono što Bog radi, da li priznaju da je Bog istina, put i život i da li su Mu pokorni. Ako osoba otkrije mnogo iskvarenosti i radi stvari koje su protivne istini, ali se nikad ne osvrće na svoje probleme ili ne prihvata istinu i uvek gaji pogrešno razumevanje Boga, čak iako spolja takva osoba može da izdrži patnju i žrtvuje se, za Boga, oni se i dalje opiru i izdaju Boga. Na kraju, svi takvi ljudi će biti eliminisani i ne mogu biti spaseni. Smatrala sam kako, tokom godina, uvek sam pogrešno razumela Boga i imala sam zadršku prema Njemu, ali nikad nisam razrešila ove stvari. Samo sam otupela zamajavajući se svojom dužnosti. Onda kada su problemi u mojoj dužnosti izloženi i otkriveno je da sam imala mnogo nedostataka, što je vređalo moj ego, instinktivno sam obeležila sebe negativnim rečima i požalila se na Boga. Kako je vreme prolazilo, ljutnja u mom srcu se nagomilavala, produbila se moja otuđenost od Boga i moje stanje je postajalo sve gore i gore. Nisam mogla a da se ne zapitam: „Iako sam svakoga dana zaokupljena svojom dužnošću i nikad nisam učinila ništa istinski rđavo, moje srce je daleko od Boga i ja Ga pogrešno razumem. Kako mogu da kažem da sam verujuća u Boga? Da li bi Bog odobrio ovakvu veru? Često sam živela u pogrešnom razumevanju i nikada nisam osetila oslobađanje. Čak i dok sam vršila dužnost, bilo mi je teško da primim delo Svetog Duha. Mogla sam samo da nastavim sa radom oslanjajući se na svoje prethodno iskustvo. Kako sam tako mogla da rastem? Šta bih mogla da zadobijem ovakvom verom?” Baš tada sam jasno shvatila koliko je važno rešiti pogrešno razumevanje Boga i istinski se pokajati! Ove tri godine, nikako nisam mogla da ne mislim na to što moja braća i sestre komentarišu da mi um nije bistar. Nikada nisam tražila istinu na ovu temu niti sam promišljala o sebi u svetlu Božjih reči. Sada sam znala da moram da tragam za istinom da bih rešila ovaj problem.

Stoga, potražila sam odgovarajuće delove Božje reči. Božje reči kažu: „Kad te Bog naziva smetenjakom, On od tebe ne traži da to prihvatiš kao nekakvu izjavu, reč ili definiciju – On zahteva da razumeš istinu koja se u toj reči krije. Kad Bog, dakle, neku osobu nazove smetenjakom, kakva se istina krije u tome? Svako razume površno značenje reči ’smetenjak’. Kada se, međutim, postavi pitanje kako se smetenjak ispoljava i kakva mu je narav, šta je od onoga što ljudi rade smeteno a šta ne, zašto Bog razotkriva ljude na ovaj način, mogu li smetenjaci izaći pred Boga ili ne, mogu li smetenjaci da postupaju u skladu s načelima, jesu li u stanju da razumeju šta je ispravno a šta pogrešno, da li su u stanju da razluče šta Bog voli a čega se gnuša – ljudi u većini slučajeva nemaju jasan stav o ovim stvarima; za njih su one dvosmislene, loše definisane i nimalo očigledne. Primera radi, ljudi uglavnom ne znaju – nije im jasno – da li oni, kad nešto rade na određeni način, naprosto poštuju propise ili sprovode istinu u delo. Oni takođe ne znaju – ni to im nije jasno – da li Bog nešto voli ili se toga gnuša. Ne znaju da li primena na određeni način ograničava ljude ili je primena na određeni način normalan razgovor o istini i pomaganje ljudima. Ne znaju da li su načela po kojima postupaju prema drugim ljudima ispravna, niti da li zapravo žele da druge pridobiju kao saveznike ili da im zaista pomognu. Ne znaju da li ponašanje na određeni način predstavlja poštovanje načela i odlučnost u pogledu vlastitih stavova, ili je to pak nadmenost, samopravednost i razmetanje. Kad nemaju šta drugo da rade, neki ljudi vole da zure u ogledalo, a pritom ne znaju da li se tu radi o narcizmu i sujeti, ili je to nešto normalno. Neki su ćudljivi i njihovi karakteri su pomalo čudni; mogu li oni da razluče da li to ima veze s njihovom lošom naravi? Iako nisu u stanju da razaznaju čak ni ovako uobičajene stvari, s kojima se često susreću, ljudi ipak tvrde kako su toliko toga dobili zahvaljujući svojoj veri u Boga. Zar se po tome ne vidi koliko su smeteni? Možete li, dakle, da prihvatite da vas nazivaju smetenjacima? (Da.) (…) I želite li da čitavog života ostanete smetenjaci? (Ne.) Niko ne želi da bude smetenjak. U stvari, ovakvi razgovori u zajedništvu i raščlanjivanje nemaju za cilj da te nateraju da sebe svrstaš među smetenjake; ma kako da te Bog definiše, ma šta da razotkriva o tebi, ma kako da ti sudi, ma kako da te grdi i ma kako da te orezuje, Njegov krajnji cilj jeste da izađeš iz takvih stanja, da istinu razumeš i da je stekneš, i da se potrudiš da ne budeš smetenjak. Šta, dakle, treba da uradite ako nećete da budete smetenjaci? Morate tragati za istinom. Pre svega, morate znati u kojim stvarima postupate kao smetenjaci, u kojim slučajevima propovedate doktrinu, stalno vijugajući po teorijama, rečima i doktrinama, a u kojim slučajevima zurite u prazno kad se suočite s činjenicama. Kad rešite ove probleme i budete načisto u vezi sa svakim aspektom istine, prorediće se i situacije u kojima ćete se ponašati kao smetenjaci. Kad budeš jasno razumeo svaku istinu, kad ti u svemu što radiš više ne budu vezane i ruke i noge, kad ne budeš više zauzdan ni sputan – kad budeš bio u stanju da, kad ti se nešto desi, pronađeš ispravna načela primene i da zaista postupaš u skladu s tim načelima, nakon što se pomoliš Bogu, potražiš istinu ili nađeš nekog s kim ćeš u zajedništvu porazgovarati o njoj, tada ćeš prestati da budeš smetenjak. Ako su ti neke stvari jasne i ako si u stanju da pravilno praktikuješ istinu, onda u tim stvarima nećeš biti smetenjak. Ljudi moraju da shvate istinu kako bi im srca bila prirodno prosvećena” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Bog objašnjava ponašanje smetenih ljudi veoma jasno. Smeteni ljudi su zbunjeni i nejasni u svemu što rade. Nemaju svoj stav ni principe, ne znaju šta Bog voli ili mrzi i ne umeju da proniknu u ljude i okolnosti. Ne mogu jasno da vide sopstvene nedostatke niti iskvarenost koju odaju. Kada se nešto desi, ne mogu da razlikuju dobro od lošeg i nemaju načelo niti put primene. Dok sam primenjivala Božje reči, setila sam se prizora tokom obavljanja dužnosti. Fokus mi je bio samo na napornom radu, ali nikad na čitanju Božjih reči, niti sam tražila istina-načela. Kada su mi braća i sestre davali predloge oko montiranja video snimaka, nisam ih mnogo uzimala u obzir. Ponekad nisam čak ni razumela na šta su mislili i samo sam naslepo radila stvari, misleći da patnja odražava odanost Bogu. Odavala sam toliko iskvarenosti i nedostataka u svojoj dužnosti, ali nisam došla pred Boga da tražim istinu i da rešim problem. Umesto toga sam živela u stanju negativnosti godinama i bila sam naročito neosetljiva. Nisam mogla da vidim koliko je ozbiljan bio moj problem ili koliko je bilo opasno da tako nastavim. Uvek sam bila zbunjena i pometena tokom svakog dana. Zar nisu sve ovo načini ponašanja nekoga ko je smeten? Tek tad sam shvatila da je tačno to što su braća i sestre govorili o meni. Ali ja sam odbijala da to priznam. Sumnjala sam da me svi gledaju s visine i osećala sam prema njima predrasude i otuđenost. Stvarno nije trebalo to da uradim! Svih ovih godina, moja braća i sestre su me često podržavali i pomagali mi i nikad me nisu gledali s visine. Ja sam bila ta koja je preterivala, bila nerazumna i nije prihvatala istinu. Razmišljajući o ovome, konačno sam mogla da ostavim prošlost iza sebe. Duboko sam mrzela sebe što sam bila tako zbunjena i nisam tražila istinu. Prezirala sam sebe što sam bila tako razuzdana i nerazumna.

Onda kad sam shvatila da sam smetena, prisetila sam se kako sam sebe opisivala kao osobu lošeg kova. Ovo je bio još jedan problem koji je trebalo da rešim traženjem istine. Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči. „Ako te je Bog načinio glupim, onda postoji smisao u tvojoj gluposti; ako te je načinio bistrim, tada postoji smisao u tvojoj bistrini. Kakve god talente da ti Bog podari, koje god da su tvoje vrline, koliko god da je visok tvoj količnik inteligencije, za Boga sve to ima svrhu. Sve te stvari je Bog predodredio. Bog je odavno odredio ulogu koju igraš u svom životu i dužnost koju obavljaš. Neki ljudi uviđaju da drugi poseduju vrline koje oni sami nemaju i zbog toga su nezadovoljni. Žele da to promene tako što će naučiti više, videti više i biti marljiviji. Ipak, postoji granica koja se može dostići njihovom marljivošću, te oni ne mogu da nadmaše nadarene i stručne ljude. Koliko god da se upinješ, beskorisno je. Bog je odredio šta ćeš biti i niko ne može ništa da učini da bi to promenio. U čemu god da si dobar, to je teren na kome treba da se potrudiš. Koja god da je dužnost prikladna za tebe, to je dužnost koju treba da obavljaš. Ne primoravaj sebe da zalaziš u područja koja su van domašaja tvojih veština i nemoj drugima da zavidiš. Svako obavlja svoju funkciju. Ne pomišljaj da sve možeš dobro da uradiš, niti da si savršeniji ili bolji od drugih, u stalnoj želji da druge zameniš i da se dokažeš. To je iskvarena narav. Ima onih koji smatraju da ne mogu ništa dobro da urade i da nemaju nikakve veštine. Ako je tako, treba samo da budeš osoba koja sluša i koja se na razuman način pokorava. Uradi ono što možeš i radi to dobro, svom snagom. To je dovoljno. Bog će biti zadovoljan. Ne razmišljaj stalno o tome da druge nadmašiš, da sve uradiš bolje od drugih i da se u svakom pogledu izdvojiš iz gomile. Kakva je to narav? (Nadmena narav.) Ljudi oduvek imaju nadmenu narav, te zato, čak i kad žele da teže istini i da Bogu udovolje, ne uspevaju u tome. Kada su pod kontrolom nadmene naravi, ljudi su najviše skloni da zalutaju. Na primer, postoje neki ljudi koji se uvek razmeću tako što, umesto Božjih zahteva, pokazuju svoje dobre namere. Hoće li Bog odobriti takvu vrstu pokazivanja dobrih namera? Da biste uvažili Božje namere, morate poštovati Božje zahteve i obavljati svoju dužnost, morate se pokoravati Božjim uređenjima. Ljudi koji pokazuju svoje dobre namere nisu obzirni prema Božjim namerama, već, naprotiv, uvek isprobavaju nove trikove i govore uzvišene reči. Bog ne traži da na ovaj način budeš obziran. Neki ljudi navode da je razlog u tome što vole da se nadmeću. Želja za nadmetanjem je sama po sebi negativna stvar. To je otkrivenje – ispoljavanje – nadmene naravi Sotone. Kada imaš takvu narav, uvek pokušavaš da držiš druge pod kontrolom, uvek nastojiš da ih prestigneš, uvek se nadmećeš i od ljudi uvek pokušavaš da nešto uzmeš. Izrazito si zavidan, ni pred kim ne popuštaš i uvek nastojiš da se izdvojiš iz gomile. To izaziva nevolje; tako postupa Sotona. Ako zaista želiš da budeš prihvatljivo stvoreno biće, nemoj slediti sopstvene snove. Loš je i sȃm pokušaj da budeš nadmoćniji i sposobniji nego što jesi kako bi postigao sopstvene ciljeve. Treba da naučiš da se pokoravaš Božjim orkestracijama i uređenjima i da se ne izdižeš iznad svoje pozicije; jedino se u tome ogleda razum” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Božje reči su tako jasne! Zašto sam stalno govorila da sam nekvalitetna? Zato što je moja priroda zapravo bila previše ohola. Uvek sam imala težnje i žudnje i htela sam da budem iznad ostalih, a kad nisam mogla, bila sam negativna, nerazumna i etiketirala sam sebe. Moja želja za statusom je bila prejaka. U bilo kojoj grupi, plašila sam se nipodaštavanja i uvek sam želela da se ugledaju na mene. Ali zapravo, mnogi moji problemi i nedostaci su bili vidljivi. A zbog orezivanja, prepreka i neuspeha, osećala sam da mi je ugled oštećen, a da mi je reputacija poljuljana. Nisam mogla ispravno da se suočim s tim i mislila sam da sam veoma lošeg kova i da sam previše smetena. Takođe, često sam se poredila s drugima. Kada sam videla da ostali u grupi poseduju vrline i da su kvalitetniji od mene, osećala sam se nenadareno i beznačajno. Nisam mogla da prihvatim ovakvu stvarnost, pa sam se stalno osećala depresivno i potčinjeno. Tek tada sam shvatila da sam želela prestiž i položaj, pa sam poredila svoje kvalitete i nadarenost sa drugima i uvek tražila da mi se dive. Moja sotonska narav je bila veoma ozbiljna. Talenti i kov nisu ključni faktor kada odlučujemo da li neko može dobro da vrši dužnost. To što drugi imaju visoko mišljenje o vama i klanjaju vam se, nije garancija spasenja. Bog nikad nije rekao tako nešto. Bog želi da imamo ljudskosti i da budemo razumni, da tragamo za istinom na prizeman način, da razrešavamo svoje iskvarene naravi i da proživimo ljudsko obličje. To je ono što Bog zahteva od ljudi. Setila sam šta Bog kaže: „Nebitno je da li kažem da ste zaostali ili da ste lošeg kova – sve je to činjenica. Kada kažem takvo što, to nije dokaz da nameravam da vas napustim, da sam u vas izgubio nadu, a još i manje da nisam spreman da vas spasem. Danas sam došao da obavim delo vašeg spasenja, što znači da je delo koje obavljam nastavak dela spasenja. Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da stremiš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Božje reči su veoma jasne. Iako Bog kaže da su ljudi lošeg kova i otkriva da su smeteni, to je samo zato da bi oni uvideli svoje probleme i da bi shvatili svoje nedostatke, da bi mogli dobro da tragaju za istinom, da promene sebe i da rastu u životu. Možda smo nekvalitetni, ali dokle god volimo i tragamo za istinom i težimo da ispunimo Božje zahteve, Bog će nas prosvetiti i voditi. Ali ako imamo dobre kvalitete, a ne tragamo za istinom, bićemo eliminisani. Bilo je očigledno da sam lošeg kova i da sam često bila zbunjena, ali Bog nikad nije rekao da me neće spasiti ili da će me eliminisati zbog toga. Nastavio je da mi daje prilike da vršim svoju dužnost. Trebalo je da tragam za istinom, da aktivno napredujem, da nadoknadim svoje nedostatke i ojačam kov.

Posle toga, kad bi se nešto desilo, fokusirala bih se na traženje istine i bez obzira na okolnosti, Bilo da je to orezivanje ili prepreke i neuspesi, mogla sam da budem poslušna i da tražim načela primene. Hvala Bogu! Kada sam iskusila ovaj put, osetila sam prisustvo Boga za tili čas i osetila sam da mi je um bistriji. Kada su braća i sestre raspravljali o idejama za video snimke, nisam se više suzdržavala. Ponekad je moje viđenje stvari bilo pogrešno ili su mi braća i sestre davali predloge, ali mogla sam ispravno da se suočim s tim i bila sam smirenija u tom pogledu. Tokom tog perioda, osećala sam se veoma blisko Bogu. Osećala sam da je Bog pored mene, da mi daje samopouzdanje i snagu. Iako je bilo mnogo teškoća u mojoj dužnosti, traganjem za Božjom voljom kroz molitvu, oslanjanjem na Boga i saradnjom sa drugima, konačno su neki problemi bili rešeni, a efikasnost u obavljanju mojih dužnosti se poboljšala. Zahvaljujem Bogu od sveg srca što me je spasao.

Kada se prisećam svog pogrešnog razumevanja i otuđenosti od Boga, osećam duboko žaljenje. Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i bila sam veoma dirnuta. „Ne želim da vidim da se iko oseća kao da ga je Bog ostavio da se smrzne na hladnoći, da ga je Bog napustio ili da mu je okrenuo leđa. Sve što želim da vidim jeste da svi koračate putem traganja za istinom i težnje ka razumevanju Boga, kako hrabro marširate napred, nepokolebljivo odlučni, bez ikakvih bojazni ili tereta. Bez obzira na greške koje ste počinili, ma koliko da ste daleko odlutali i ma koliko da ste ozbiljno prestupili, nemojte da dozvolite da vam to postane teret ili višak prtljaga, koji ćete morati da nosite sa sobom u svojoj potrazi za razumevanjem Boga. Samo nastavite da marširate dalje. Bog u svakom trenutku nosi spasenje čoveka u svom srcu; i to se nikada ne menja. To je najdragoceniji deo Božje suštine” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni VI”). Tokom godina moje vere u Boga, govorila sam da Bog voli ljude, ali nisam zaista poznavala Božju ljubav. Ovo iskustvo mi je pružilo istinsko razumevanje i osećaj Božje ljubavi. Iako je moje srce bilo tvrdo i buntovno, Bog je stvorio okruženja koja treba da iskusim. Čekao je da se promenim, probudio me je svojim rečima i izveo me je iz stanja negativnosti i pogrešnog razumevanja. Božja želja da spase ljude je tako iskrena i lepa! Veoma sam zahvalna Bogu i želim samo da dobro tragam za istinom, ispravno vršim dužnost i uzvratim Božju ljubav.