Još u avgustu 2020. upoznala sam sestru Je Sjeng na Fejsbuku. Ona mi je rekla da se Gospod Isus vratio, da izražava istine i sprovodi delo suda u poslednjim danima. Takođe mi je pričala o proročanstvima o Njemu dok sprovodi to delo suda: „Jer, došlo je vreme za Sud koji će započeti od Božijeg doma” (1. Petrova 4:17). „Ko sluša moje reči, a ne izvršava ih, tome ne sudim ja. Jer, ja nisam došao da sudim svetu, nego da se svet spase mojim posredstvom. Ko mene odbacuje i ne prihvata moje reči, ima jednog za sudiju. To je reč koju sam govorio; ona će mu suditi u Poslednji dan” (Jovan 12:47-48). „Imam još mnogo šta da vam kažem, ali sada bi to bilo previše za vas. A kada dođe on, Duh istine, uputiće vas u svu istinu” (Jovan 16:12-13). Pročitavši ovo i čuvši šta je Je Sjeng podelila, shvatila sam sledeće: Gospod Isus je sproveo delo iskupljenja. Iako su gresi vernih oprošteni, naša grešna priroda i dalje ostaje nerazjašnjena. Iako idemo u crkvu, molimo se i ispovedamo, i dalje nastavljamo da lažemo i činimo grehe, nesposobni da izbegnemo okove greha. Potreban nam je Bog da izvrši delo suda i pročišćenja da bismo se oslobodili ovih okova i ušli u Božje carstvo. Ono što je Je Sjeng podelila sa mnom je bilo prosvećujuće. Rekla mi je stvari koje nikada ranije nisam čula u crkvi. Htela sam da ih istražim.

Najpre su dva brata došla u naše selo da šire jevanđelje. Ja sam ih ugostila. Jednom je dvadeset seljaka došlo u moju kuću da ih čuje kako propovedaju. Pronašli su potporu u rečima Svemogućeg Boga i to im se dopalo, te su hteli da doznaju još. Sledećeg dana pastori i starešine su čuli šta se dešava i došli su u moju kuću kako bi me zaustavili. Pastor Tian je odmah upitao: „Ko je došao u tvoju kuću da propoveda?” Pri pogledu na njihove stroge izraze lica, osetila sam veliku nervozu. Bila sam zabrinuta: ako su pastori znali da su dva brata došla da propovedaju, to bi za njih značilo nevolju. Pa sam rekla: „Oni su samo prijatelji koje sam upoznala onlajn.” Pastor Čen je rekao: „Čuli smo da su došli da šire jevanđelje. Ne smeš da ih ugostiš ponovo! Ako saznam da jesi, reći ću tvom mužu da si ovde ugostila muškarce.” Bila sam tako ljuta kada je to rekao. Ugostila sam ih samo dok su širili jevanđelje seljanima. Nisam uradila ništa sramotno. Ali ovaj pastor je hteo da mi zapreti. Pastor Tian je rekao: „Ne verujte njihovom jevanđelju. Gospod Isus reče: ’Ako vam tada neko kaže: „Evo, Hristos je ovde!” ili: „Onde je!”, ne verujte! Jer će se pojaviti lažni Hristosi i lažni proroci i učiniće velike znakove i čuda, da zavedu, ako je moguće, i izabrane’ (Matej 24:23-24). Poslednji dani će videti lažne Hristose. Lažni su oni koji kažu da je Gospod došao. Ne dajte da vas prevare. Ovo kažem da bih vas zaštitio. Možda su vas obmanuli.” Tada nisam mogla da proniknem u njegove reči. Mislila sam, tako dugo su bili vernici i znali su mnogo, a ono što su rekli u skladu je sa Biblijom. Šta ako su pastori zaista bili u pravu? Šta ako sam bila zavedena? I tako sam poverovala pastorovim rečima. Članovi Crkve Svemogućeg Boga su me tražili, ali ja bih ih odbijala i izmišljala izgovore. Čak sam promenila i svoj profil na Fejsbuku i pokušala da presečem sve veze.

Posle toga se nismo okupljali oko dve nedelje. Gubila sam vreme ćaskajući onlajn sa prijateljima ili samo gledajući video snimke kod kuće. Iskreno, bilo mi je dosadno. Prisećala bih se dana kada sam se družila sa vernicima Svemogućeg Boga. Tada mi je srce bilo puno i srećno. Ali sada sam postajala uznemirenija. Mislila sam: „Ako je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio, da li bih propustila da zadobijem Njegovo spasenje? Ali pastori su rekli da će lažni Hristosi doći u poslednjim danima. Oni koji propovedaju Gospodnji povratak su lažni. Šta ako sam samo prevarena?” Osećala sam se zbunjeno i konfliktno. I tada sam se pomolila Gospodu: „Gospode Isuse, ne umem da rasuđujem. Ne znam koga da slušam. Molim te pomozi mi da ne izgubim spasenje Tvoje i da spoznam volju Tvoju.” Posle sam shvatila da ne mogu tek tako da pobegnem, a da ne tragam. Morala sam da pronađem članove Crkve Svemogućeg Boga, da razjasnim ova pitanja. Na moje iznenađenje, nakon dva okupljanja, pastori su saznali za to. Pozvali su nas na sastanak u kuću pastora Tiana. Bila sam prilično nervozna. Nisam imala pojma šta će pastori uraditi. Te noći smo otišli kod pastora. Tu su bili i neki drugi pastori i starešine. Onda je Tian rekao: „Čujem da si nedavno prisustvovala onlajn propovedima. Zašto ići u Crkvu Svemogućeg Boga umesto na naše propovedi? Ako samo dođeš u crkvu, slušaš naše propovedi i ispovediš se Gospodu, Bog će to zaboraviti. Kada se Gospod vrati, sve će nas odvesti na nebo.” Razmišljala sam: „Vernici treba da slušaju Božje reči. Pastori i starešine uvek žele da ih slušamo. Ne dovode li nas pred sebe umesto pred Boga?” Samo se nisam složila sa onim što je rekao, ali ga nisam ni opovrgla. A onda nam je pastor Tian pružio svesku i povikao: „Hoćete li izabrati druge bogove? Donesite svoju odluku sada. Ako izaberete Svemogućeg Boga, upišite X ovde. Ako Ga ne izaberete, označite svoje ime. Ako odlučite da nastavite da verujete u druge bogove, bićete u nevolji. Nećemo vam više pomagati kada su u pitanju venčanja ili sahrane, ili gradnja kuća. Nećemo pomoći vašim porodicama ni u čemu.” Pa, odakle ja dolazim, mi zaista cenimo takve stvari. Bez podrške pastora, ostali seljani nam ne bi pomogli. Bila sam prilično slaba tada. Razmišljala sam: „Moja porodica želi da sagradi kuću. Po običaju, pastori i starešine moraju da se pitaju. Ali ako oni to ne odobre, niko neće doći da pomogne. Ako nastavim da prisustvujem ovim okupljanjima na internetu, ako se nešto desi kod kuće, biće teško. Ali reči Svemogućeg Boga liče na glas Gospodnji. Svemogući Bog bi mogao biti Gospod Isus koji se vratio. Dakle, ako se odreknem Svemogućeg Boga kao što pastori žele, zar se neću opirati Bogu?” Razmišljajući o tome pronašla sam svoje ime i upisala X. I ostali su upisali X. Samo jedna osoba nije. Pastor je bio obuzet besom. Rekao je: „Sada kada budete imali problema, seljani neće doći da vam pomognu. A ni mi se nećemo moliti za vas. Gotovo je. Ići ćemo svojim putem.” Osećala sam se ljutito, ali i zbunjeno. Šta je s lažnim Hristosima o kojima su govorili pastori?

Otišla sam i pitala dve sestre sa kojima sam se našla. Jedna od njih mi je pročitala reči Svemogućeg Boga. „Bog koji se ovaplotio naziva se Hristos, pa se Hristos koji može da ljudima pruži istinu naziva Bog. U tome nema ničeg preteranog, jer On poseduje Božju suštinu, Božju narav i mudrost u Svom delu, koje su čoveku nedostižne. Oni koji sebe nazivaju hristosom, a ne mogu da čine delo Božje, jesu prevaranti. Hristos nije samo ispoljenje Boga na zemlji, već je i posebno telo koje je Bog preuzeo dok obavlja i dovršava Svoje delo među ljudima. Ovo telo ne može da zameni bilo koji čovek, već je to telo koje može na odgovarajući način da iznese Božje delo na zemlji, da izražava Božju narav, da dobro predstavlja Boga i da čoveku obezbedi život. Pre ili kasnije, svi će oni koji oponašaju Hrista pasti, jer iako tvrde da su hristos, ne poseduju ništa od Hristove suštine. I zato kažem da čovek ne može definisati Hristovu autentičnost, već da na nju odgovara i o njoj odlučuje Sȃm Bog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života”). Onda je podelila sa mnom: „Kako da razlikujemo pravog Hrista od lažnog? Hristos je Duh Božji, postao je telo i došao na zemlju kao čovek. On je oličenje istine i Spasitelj. Hristos može razotkriti tajne, izraziti istine. On može da pročisti i spase čoveka i da sprovede delo Božje. Ali lažni Hristovi su, u suštini, demoni. Bez obzira na to koliko oni tvrde da jesu Bog, ne mogu da izraze nikakve istine, niti da sprovedu Božje delo spasavanja čovečanstva. Oni mogu samo da propovedaju doktrine, ili da čine neka mala čuda da bi prevarili ljude.” Zatim je navela sledeću analogiju. Recimo da ima deset ljudi, svi u belim mantilima, sa stetoskopima, koji tvrde da su lekari. Ali samo jedan od njih zaista jeste. Kako da otkrijemo ko je pravi? Ne možemo prosto posmatrati njihovo ponašanje ili kako su obučeni. Ključno je ko može da leči bolest. Onaj ko to može je doktor. Kada raspoznajemo Hrista, ne možemo posmatrati pojavu. O tome moramo da odlučimo na osnovu Njegovog dela, reči, naravi koju On pokazuje. Ako On može da izrazi istine i obavi delo spasavanja čovečanstva, onda je On Hrist. Reči Svemogućeg Boga pokazuju nam da su Njegove reči istina i da imaju silu. One imaju autoritet. On otkriva tajne Božjeg plana upravljanja starog šest hiljada godina, Njegove tri etape dela, Njegovo ovaploćenje i Njegova imena i pravu priču o Bibliji. On otkriva istinu o ljudskoj prirodi koju je iskvarila Sotona i izvor ljudskog otpora prema Bogu. Ovo nam pomaže da upoznamo naše iskvarene naravi. On nam takođe priča o stvarima poput toga kakve ljude Bog voli i kakvih se gnuša, koja vrsta može ući u Božje carstvo, a koja će biti kažnjena. On takođe otkriva Svoju pravednu, neuvredljivu narav. Svemogući Bog je izrazio sve istine koje su potrebne za spasenje iskvarenog čovečanstva i obavlja delo suda. Iz svega ovoga zaista možemo zaključiti: Svemogući Bog je Hristos poslednjih dana i ovaploćeni Bog. Lažni Hristosi ne mogu da izraze istine, ni da obave Božje delo spasenja čovečanstva, a još manje da poprave čovekovu iskvarenost. Bez obzira na to koliko se nazivali bogovima, oni su lažni. Oni su zli duhovi i oni će pasti. Nakon što je to podelila, moje srce se još više razveselilo. Videla sam da se ne mogu voditi rečima pastora ako želim da razaznam pravog Hrista. Ključna stvar je da vidimo da li On može da izrazi istine i obavi delo spasavanja čovečanstva. Svemogući Bog je izrazio toliko istina, otkrio biblijske tajne i obavio delo suda i pročišćenja čoveka. Nijedan čovek nije mogao da obavi ove stvari. Postala sam sigurna da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio. Posle toga sam se često okupljala sa braćom i sestrama u svom selu.

U aprilu 2021, stara bolest mog muža se vratila i on je nažalost umro tokom lečenja. Moji rođaci su želeli da pastori pomognu u organizovanju ceremonija, ali pastori i starešine su mi se narugali. Iskoristili su ovu priliku da me nateraju da se odreknem vere. To je učinio i seoski vođa. Zamerio mi je što ih nisam slušala, a seljanima je zabranio da pomažu. Rekao je: „Ako se svima ispovediš i obećaš da ćeš se odreći Svemogućeg Boga i dođeš ponovo u našu crkvu, pomoći ćemo ti da sahraniš muža.” Nikad nisam mislila da će iskoristiti sahranu mog muža da me nateraju da prestanem da verujem. Bilo mi je tako mrsko, odvratno. Nisam imala razloga da im se ispovedim. Samo sam plakala dok sam držala svog sinčića. A onda, kada nisam odgovorila, naterali su moju porodicu da me primora da kažem da grešim. Nije bilo nikoga ko bi se zauzeo za mene. Drhteći cela, osećala sam se tako sama. Mislila sam: „Ako ne priznam da sam pogrešila, neće mi pomoći da sahranim muža, ali ako to uradim, odreći ću se Boga i izdati Ga. Šta da uradim?” Tada sam u svom bolu pozvala Boga. „Svemogući Bože, verujem da si Ti Sâm Bog, jedinstveni Stvoritelj svega, Svemogući Bog nad vojskama i sve je u Tvojim rukama. Voljna sam da se pokorim Tvojim uređenjima.” Prisetila sam se nakon toga nekih Božjih reči koje sam pročitala. Svemogući Bog kaže: „Svaki korak dela Božjeg koji se dešava u ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastao od ljudskog uređenja ili ljudskog ometanja. Ali iza scene, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo ili uplitanje ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – iza svega toga je bitka. (…) Kada se Bog i Sotona bore u duhovnom carstvu, kako da zadovoljiš Boga i kako da ostaneš čvrst u svom svedočenju o Njemu? Trebalo bi da znaš da je sve što ti se dešava jedna velika kušnja i trenutak kada si potreban Bogu da svedočiš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Shvatila sam. Činilo se kao da me koče pastori i seoski vođa. Ali je u stvari sve ovo bio samo Sotonin prekid. Iako su rekli da je to za moje dobro, u stvarnosti su koristili seoske običaje poput sahrana, venčanja, porođaja, izgradnje kuće i slično, u pokušaju da nateraju seljane da me napuste i primoraju me da izdam Boga. Želeli su me u svojoj religiji, da ih slepo slušam i pokoravam im se. Bog je napustio crkve Doba blagodati da bi obavio delo suda u poslednjim danima. Znala sam da ću, ako ih poslušam i ponovo se pridružim njihovoj crkvi, izgubiti šansu da me Bog spase. Takođe bih bila poslata u pakao i kažnjena sa njima. To je bio Sotonin podli cilj. Koliko god da su mi svi stajali na putu, nisam mogla da ih slušam. Morala sam da se molim, da posvedočim odlučno i posramim Sotonu. Ali problem oko sahrane mog muža je i dalje postojao. To je bio praktičan problem. Zato što su seljani, pa i moja porodica, svi slušali te pastore i nisu hteli da mi pomognu. Šta sam mogla da uradim? Nastavila sam onda da prizivam Boga, „Svemogući Bože, da li će neko da mi pomogne da sahranim svog muža, ili neće, sve je na Tebi. Poveravam Ti sve. Sve je u Tvojim rukama. Bez obzira na sve, neću Te izdati. Pokoriću Ti se.” Posle toga sam se osećala malo mirnije i manje sam patila. Upravo tada sam čula svog ujaka napolju kako nekome govori: „Preklinjem vas. Izvinjavam se u ime moje nećakinje.” Vođa je rekao: „Ona lično mora da se izvini.” Samo sam pomislila: „Učinili bi sve da me nateraju da izdam Boga. Ali što se više trude, ja više moram da ostanem odlučna u svom svedočenju.” Ispostavilo se da je onda pozvala moja mama. Rekla je neočekivano: „Slušaj, sve je u redu. Doći će prijatelji tvog muža iz vojske i pomoći će u svemu. Oni su na putu da pomognu dok razgovaramo.” Upravo tada sam se osetila ganutom. Bog je poslao ljude da mi pomognu u krizi kada sam bila najbespomoćnija. I tada sam se setila ovih Božjih reči: „Vi znate da sve stvari u vašem okruženju postoje jer sam ih Ja odobrio, Ja sam ih sve isplanirao. Gledaj jasno i udovoljavaj Mom srcu u sredini koju sam ti dao. Ne boj se, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Videla sam da je sve u Božjim rukama. Sve dok se oslanjamo na Boga, On će nam napraviti put. Iako su me i dalje proganjali, videla sam Božje vođstvo. Moje srce je tada postalo nepopustljivo. Nisam bila ni negativna ni slaba.

Nakon sahrane, majka mog muža bi me često korila. Rekla je da nas ostali seljani izbegavaju jer misle da sam izdala Gospoda Isusa. Rođaci su takođe rekli da verujem u pogrešnog Boga. I porodica moje majke se nije usuđivala da mi priđe. Samo bi se moja majka viđala sa mnom. Ali bi često govorila: „Zašto ne poslušaš pastore ili seoskog vođu? Hajde. Nemaš više muža. Bez tih ljudi ili rodbine tvog muža, ko ti može pomoći? Dete ti je malo. Samo se ispovedi. Prestani da veruješ u Svemogućeg Boga.” Gde god da bih otišla tokom dana, seljani bi me ogovarali iza mojih leđa. Ogovarali bi moju veru u Svemogućeg Boga. Mislila sam da smo se ranije svi dobro slagali. Ali sada su me progonili zbog moje vere u Svemogućeg Boga. Bolelo je i bilo mi je jako teško. Onda je u Mijanmaru isključen internet. Tako da nisam mogla da slušam onlajn propovedi. A ostali nisu smeli da dođu u moju kuću da komuniciraju sa mnom. Bilo je kao da sam potonula u tamu i nisam mogla da vidim svetlost. Mogla sam samo da se molim Bogu i tražim da me izvede iz tih mračnih dana. Jednog dana sam dobila tekstualnu poruku sa određenim Božjim rečima: „Ne gubi hrabrost, ne budi slab i Ja ću ti razjasniti stvari. Put do carstva nije baš gladak; ništa nije mnogo lako! Želiš da lako dobijaš blagoslove, zar ne? Danas će svi morati da se suoče s gorkim kušnjama. Bez takvih kušnji, vaše srce koje Me voli neće ojačati i nećete posedovati istinsku ljubav prema Meni. Čak i ako se ove kušnje sastoje samo od sitnih dešavanja, svi moraju da prođu kroz njih; samo će se ozbiljnost kušnje razlikovati od osobe do osobe. Kušnje su blagoslov od Mene, a koliko vas često stane pred Mene i na kolenima moli za Moje blagoslove? Šašava deco! Uvek mislite da se nekoliko povoljnih reči računaju kao Moj blagoslov, a ne prepoznajete da gorčina jedan od Mojih blagoslova” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Bila sam duboko ganuta kada sam ih pročitala. Kao da sam se iznenada izlečila nakon duge bolesti. Tada sam bila ispunjena snagom i verom. Razmišljajući o Božjoj reči, shvatila sam. Život u kojem sledite Boga nije lak. Svi moraju da prođu kroz nevolje. Iako je moje telo patilo, to bi me podstaklo da se oslonim na Boga i više molim. Što sam više patila, to sam bila motivisanija da tragam za istinom. Nesvesno sam stekla izvesno znanje o Božjem suverenitetu. Moj odnos sa Bogom se poboljšao i bila sam odlučna da Ga sledim. Vidite, uvek sam imala veru, ali sam umela da uživam samo u blagodati i sreći koju mi je On dao. Nikada nisam prošla kroz bol ili iskušenja. Pre ovoga nisam znala mnogo o Gospodu, niti o pronicljivosti drugih. Ali sada sa ovim teškoćama, kao vernik u Svemogućeg Boga, naravno da sam pomalo patila, ali sam se naučila rasuđivanju. Videla sam varljivu, stranu pastora i starešina koji se opiru Bogu. Pre toga sam videla da pastori mogu da objasne Bibliju i da se mole za nas, pa sam mislila da su divni, da razumeju Bibliju i Boga. Međutim, kada su čuli da se Gospod Isus vratio, oni to ne bi tražili, niti istraživali. Što je još gore, ometali su vernike u istraživanju Božjeg dela. Iskoristili su seoske običaje i seljane da me napadnu, da me nateraju da se odreknem Svemogućeg Boga. Shvatila sam da su oni licemerni fariseji. Potpuno sam ih odbacila. Prisećajući se tog perioda, sve te depresije i bola, bez vođstva Božje reči, možda bi me izludeli ti demoni. Uz Božju reč sam prebrodila sve te teškoće. Tako sam zahvalna Svemogućem Bogu. Posle nekog vremena, Mijanmar je opet dobio internet. Kontaktirala sam još neke članove, te smo se okupili. Ali onda se progon pastora i seoskih vođa pogoršao.

U januaru 2022, sazvali su zbor za sve u selu. Bilo je oko trista ljudi. Nas četrnaestoro, braću i sestre po veri, naterali su da čučimo na suncu. Vođa je rekao: „U ovom selu ne mogu postojati dve različite vere. Sazvao sam ovaj zbor tako da vi sledbenici Svemogućeg Boga možete da donesete odluku. Pitam u ime sela. Hoćete li nastaviti da verujete u Svemogućeg Boga? Ili ćete se vratiti u crkvu?” A onda su pozvali naše rođake, jednog po jednog, u pokušaju da nas ubede. Otac brata Ai Vanga je bio seoski glavešina. On je podstakao svog sina da klekne. Ai Vang je odbio da klekne i rekao: „Ova vera nije pogrešna.” Njegov otac se naljutio i rekao: „U šta veruju tvoji roditelji, u to treba i ti da veruješ. Napuštaš nas tako što biraš Svemogućeg Boga umesto da nas slušaš.” Ai Vang je rekao: „Verujem u Boga. Ali kako vas ja to napuštam? Volim svoje roditelje, ali Boga volim još više.” To je njegovog oca još više naljutilo. Pa je onda viknuo: „Ti si moj sin! Sve što jesi je u mojim rukama! Neću ti dozvoliti da mi se tako obraćaš!” Što sam više gledala to sam više uviđala koliko su bili arogantni. Oni su verovali u Gospoda, ali Ga se uopšte nisu bojali, niti Ga veličali. A onda je vladin zvaničnik rekao: „Kina zabranjuje veru u Svemogućeg Boga. I hapsi vernike. Sami ćemo ovde sprovesti istragu. Ko vas je uveo u ovu veru? Ko je vaš vođa?” Rekli smo da ga nemamo. Još jedan zvaničnik nas je pritiskao, ali smo mi ponavljali da nemamo vođu. Službenik okružne vlade nas je tada pitao: „Šta podrazumevate pod Svemogućim Bogom?” Pa sam rekla: „Zar ne znate? Svemogući Bog vas je stvorio. Gospod stvaranja”. Kada je čuo to, razbesneo se. Rekao nam je da izaberemo. „Ako izaberete veru u Svemogućeg Boga, recite ’nastavljam’. Ako odlučite da prestanete, možete reći ’odlazim’.” Ako bismo izabrali „nastavljam”, prijavili bi nas višim zvaničnicima. Povrh toga, vođa je rekao onima koji su izabrali „nastavljam” da napuste selo. Oni koji su izabrali „odlazim”, mogli su da ostanu tamo i da se vrate crkvi. Onda su nas naterali da iznesemo svoje odluke. Tri sestre ispred mene su sve rekle „odlazim”. Mislim da su se plašile progona. Onda je došao red na mene. Moja mama, držeći moje dete, doviknula mi je da prestanem da verujem. Sam pogled na njih je bio tako bolan. Pomislila sam šta bi se desilo kada bi me uhapsili. Moja mama bi morala da se stara o mom detetu. I tako sam se molila, tražeći veru od Boga. Gospod Isus reče: „Ko svoju majku više voli od mene, nije dostojan da bude moj sledbenik, i ko svoju ćerku više voli od mene, nije dostojan mene. Ko ne uzima svoj krst i ne sledi me, nije dostojan mene” (Matej 10:37-38). „Blaženi su prognani zbog pravednosti, jer je njihovo Carstvo nebesko” (Matej 5:10). Svemogući Bog kaže: „Šta Bog želi da poruči kada kaže da je ’Bog izvor čovekovog života’? Želi da svi shvate sledeće: svi naši životi i duše dolaze od Boga i On ih je stvorio – ne dolaze od naših roditelja, a svakako ne od prirode, već su nam dati od Boga. Naši roditelji su rodili samo naše telo, kao što smo mi rodili svoju decu, ali njihova sudbina je u potpunosti u Božjim rukama. To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je predodredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema drugom ispunjavaš svoju obavezu, niti imaš odgovornost prema bilo kome drugom; kao stvoreno biće, potrebno je samo da ispuniš svoju dužnost prema Bogu. To je ono što ljudima mora da bude iznad svega, glavna stvar koju treba da rade kao primarni posao u svom životu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Iz ovoga sam saznala da su sve naše sudbine jednostavno u Božjim rukama. Gde se rađamo i odrastamo, naše porodice, teškoće sa kojima se suočavamo u životu, Bog je predodredio sve te stvari. Iako sam rodila svoje dete, sve što sam mogla da učinim za njega je moja majčinska dužnost. Mogu da ga rodim i odgajam, ali ono što ne mogu da promenim kao njegova mama je njegova sudbina, ono šta mu se dešava. Neka deca ostaju siročad kada su mala. Takva deca svejedno odrastu. Baš kao što su se i moji roditelji razveli kada sam bila dete. Nisam imala oca u blizini kao druga deca, ali sam sasvim normalno odrastala. Sudbinu mog deteta je odredio Bog. Moja majka je bila još mlada. Da me nema, ona bi mogla da brine o mom sinu. Morala sam oboje da ih poverim Bogu i pokorim se Njegovim uređenjima. Sve više sam osećala da treba da izaberem da verujem u Boga i sledim Ga, da odlučno posvedočim i posramim Sotonu. Onda sam ustala i rekla: „Nastavljam.” Vođa je rekao: „Činiš grešku.” A ja sam odgovorila: „Ja ću uvek slediti Boga i Njegovu reč. Ne grešim.” Besan, službenik me je izgrdio. Nazvao me otpadnicom i izdajnicom. Duboko u sebi sam znala da je Svemogući Bog izrazio mnoge istine i obavio sud poslednjih dana. On je Gospod Isus koji se vratio. Čuvši Božji glas, prihvatila sam Božje spasenje. Išla sam Jagnjetovim stopama. Kako to može biti izdaja Gospoda? Htela sam da ih opovrgnem. No, podigli su takvu galamu da nisam imala priliku da to uradim. Starešina Li me je nazvao nezahvalnom bednicom. Podigao je neku letvu da me istuče. Bila sam tako uplašena. Nečujno sam se molila Bogu. Ali onda je moja svekrva istupila napred da ga zaustavi. To me je Bog štitio. Onda je još pet članova reklo „nastavljam”. Videvši da nećemo praviti kompromise, stalno su nas pitali ko nam je vođa. Niko od nas nije hteo da im odgovori. Do tada smo već jako dugo čučali na suncu. Prošlo je više od sedam sati, od pola deset do pet, kako smo čučali tamo na suncu, bez imalo vode i hrane. Jedan od braće je imao nizak krvni pritisak i onesvestio se. Njegova porodica je pritekla u pomoć, ali ih je vođa zaustavio. Rekao je: „Ako je vaš Bog pravi Bog, zašto se onda on onesvestio?” Vođa nam je nakon toga rekao da povedemo svoju porodicu, stoku i imovinu, sve, i napustimo selo te noći. Rekao je da će nam, nakon što odemo, zapaliti kuće. Vladin zvaničnik je rekao: „Ne gubite vreme na njih. Radije bi umrli nego otkrili ko im je vođa. Prvo ih pošaljite kući. Sutra ću ih prijaviti vlastima. Viši službenici će se time pozabaviti. To će ih uplašiti.” Ali zaista, nisam bila toliko uplašena. Znala sam da je sve u Božjim rukama. Čak i da su zvaničnici došli i sve nas pohapsili, Bog je to uredio. Sve je bilo u Božjim rukama.

Onda je trećeg dana vlast sazvala sastanak seoskog trakta, sa četiri stotine ljudi. Plašila sam se da će nas naterati da hulimo na Boga, da se odreknemo svoje vere. Pa sam se molila Bogu da nas zaštiti kako bismo mogli biti postojani. Kada smo stigli tamo, okružni vođa nam je rekao: „Svi ste samo mladi i ne shvatate. Još vas ne smatram odgovornim. Morate sada da slušate svoje roditelje i naporno radite. Ne čitajte reči Svemogućeg Boga i prestanite da širite Njegovo jevanđelje. U suprotnom, vođa seoskog trakta će vas uhapsiti i sve vas predati.” Službenik iz administrativnog saveta je svima rekao: „Mi ćemo se ponašati prema sledbenicima Svemogućeg Boga onako kako KPK čini. KPK lovi i hapsi ove vernike, i može ih nekažnjeno prebiti na smrt. Isto to ćemo i ovde da uradimo. Svi vernici će sigurno biti pohapšeni. Nije bitno šta su uradili, da li su nevini ili ne. Slobodno ćemo ih prebiti do smrti. Niko ne sme da kaže da ovi vernici nisu uradili ništa loše. Takva su naređenja vlasti. Ne možete se odupreti. Ako neko veruje u Svemogućeg Boga, prijavite ga”. Zatim je pokazao na nas braću i sestre i rekao svima: „Dobro im pogledajte lica. Zapamtite ko su. Oni veruju u Svemogućeg Boga. Ako ih vidite da se okupljaju ili propovedaju, prijavite ih.” Onda je okružni službenik svima pročitao materijal koji huli na Boga. Ono što je vlast rekla je bilo užasno i sve su obmanuli. Neki ljudi su nas gledali sa gnušanjem. Stvari koje su rekli su me toliko razbesnele. Znala sam da vlast progoni nas vernike, pokušavajući da nas navede da se odreknemo svoje vere. Hteli su da uplaše i zastraše ljude kako ne bi istraživali delo Svemogućeg Boga i kako bi izgubili spasenje Božje. Zbog toga sam zaista mrzela te đavole. Vlasti su nas kasnije pustile kući.

Kod kuće sam pročitala reč Svemogućeg Boga: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da postavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni I”). Čitajući ovo počela sam da verujem. Pastori bi mogli da vrše pritisak na nas. Vlast bi mogla da nas proganja. Mogli bi da iskoriste naše porodice da nas nateraju da se odreknemo Svemogućeg Boga. Ali bez obzira šta rekli ili uradili, ništa nisu mogli da urade bez Božje dozvole. Kao starešina Li. Pokušao je da me prebije. Ali onda ga je moja svekrva zaustavila. Štitila me je iako me nije ni volela. Sve je to bilo zahvaljujući Božjem uređenju. Zaista sam osetila Božji suverenitet nad svim stvarima. Osećala sam da On zaista pazi na mene. Bog uređuje situacije na osnovu našeg rasta. Dao mi je onoliko koliko sam mogla da podnesem. Kroz ovo iskustvo sam ojačala veru u Boga i osećala sam da je sve što Bog čini dobro. Zaista zahvaljujem Bogu. I kroz sve to, sada jasno vidim prirodu pastora i starešina koja se protivi Bogu. Božje reči kažu: „Ima onih koji čitaju Bibliju u grandioznim crkvama i recituju je po ceo dan, a ipak niko među njima ne razume svrhu Božjeg dela. Nijedan od njih nije u stanju da spozna Boga; još manje se iko među njima može usaglasiti sa Božjim namerama. Svi su oni bezvredni, ogavni ljudi, i svako od njih stoji uzvišeno i drži predavanja Bogu. Oni se svojevoljno protive Bogu čak i kada nose Njegov barjak. Pozivajući se na veru u Boga, oni i dalje jedu ljudsko telo i piju ljudsku krv. Svi takvi ljudi su đavoli koji proždiru dušu čoveka, glavni demoni koji namerno ometaju one koji pokušavaju da stupe na pravi put i kamen su spoticanja koji sputava one koji traže Boga. Oni naizgled možda imaju ’zdravu konstituciju’, ali kako da njihovi sledbenici znaju da su oni ništa drugo do antihristi koji navode ljude da se usprotive Bogu? Kako da njihovi sledbenici znaju da su oni živi đavoli posvećeni proždiranju ljudskih duša?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Svi oni koji ne poznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu protive”). Ti pastori nisu razumeli Bibliju. Sve što su radili je da su podučavali rečima i doktrini iz Biblije. I uopšte nisu dočekali Gospoda, a još manje su tragali za istinom. Suočeni sa Božjim delom u poslednjim danima, nisu pokušavali da tragaju ili istražuju. Pogrešno su tumačili Božju reč, pokušali da zavedu vernike, osudili one koji propovedaju Gospodnji povratak, pokušavajući da spreče vernike da ikada dočekaju Gospoda. Tvrdili su da su štitili vernike. A zapravo su se plašili da ćemo umesto njih slediti Svemogućeg Boga. To bi ugrozilo njihov status i prihode. Zato su želeli da Ga napustimo. Išli su toliko daleko da su koristili običaje poput sahrane, venčanja, rođenja, gradnje kuće da mi prete i primoraju me da se odreknem svog uverenja. Iskoristili su sahranu mog muža da me nateraju da se odreknem Svemogućeg Boga. Nisam, pa su iskoristili vlast i održali seoski zbor da mi sude. Iskoristili su moju porodicu, nadajući se da ću izdati Boga. A onda su hteli da nas oteraju, da nam zapale kuće i sve nas predaju višim zvaničnicima. Ne bi se zaustavili ni pred čim u progonu nas vernika. Hteli su da izdamo Svemogućeg Boga, da izgubimo šansu da uđemo u Božje carstvo. Ti pastori su zaista bili zlobni i nemilosrdni. Setila sam se pojedinih reči koje je Gospod Isus jednom rekao. Gospod Isus je rekao: „Jao vama, znalci Svetog pisma i fariseji! Licemeri! Vi zaključavate Carstvo Božije pred ljudima; sami ne ulazite, niti dajete da uđu oni koji bi hteli. (…) Jao vama, znalci Svetoga pisma i fariseji! Licemeri! Putujete morem i kopnom da učinite nekoga svojim sledbenikom. A kada on to postane, onda ga načinite sinom paklenim dvaput gorim od sebe” (Matej 23:13, 15). Ti pastori su nas, pod izgovorom da nas štite, sprečili da prihvatimo novo delo Božje. Naveli su ljude da se protive Bogu. Na kraju će ih odvesti u pakao. Oni su đavoli koji sprečavaju ljude da uđu u Božje carstvo. Oni su antihristi koji stvarno povređuju ljude. Jasno sam videla njihovu suštinu koja mrzi istinu i Boga, što je učinilo moju veru postojanijom. Bez obzira koliko su pokušavali da me ometaju, nisam se odrekla Svemogućeg Boga. Molila sam se da obavim svoju dužnost kako treba i pred Njega dovedem još ljudi koji čeznu za Njegovim dolaskom, da prihvate spasenje.

Pokušali su da nas spreče da verujemo u Svemogućeg Boga i da se okupljamo onlajn. Pa je na svaka tri dana vođa terao zvaničnike da proveravaju naše telefone. Ako bismo imali Fejsbuk, izbrisali bi ga sa naših telefona. Pokušali smo da izbegnemo da nas nadgledaju i oni i vlast, pa bismo svi poneli naše poljoprivredne alate u planine, pretvarajući se da radimo, dok smo se okupljali. Tamo u selu nismo smeli da pričamo slobodno o svojoj veri. Iako su pokušali da nas zaustave, oslanjali bismo se na Boga i nastavili da širimo jevanđelje drugde. Vremenom ga je sve više ljudi prihvatilo. Ali jednom je seoski glavešina saznao da širim jevanđelje. Pokušavao je da me natera da izdam ostale, pitajući ko me je slušao. Ali ja ipak ništa nisam rekla. Pretio je, rekao mi da se odreknem vere i da se vratim u crkvu. Rekao je da će dati da me uhapse ukoliko odbijem. Stoga sam, da bih normalno propovedala jevanđelje i ostala slobodna, pobegla iz Mijanmara u inostranstvo. I sada živim sa drugom braćom i sestrama. Svedočimo o Božjem delu, zajedništvu i širenju jevanđelja. Veoma uživam u tome. Pretrpela sam patnju i prošla kroz toliko progona. Ali sam zadobila moć razaznavanja pastora i starešina. Sada jasnije vidim kakvo je zlo vlast. Više nisam sputana njima. Takođe sam zadobila nešto više znanja o Božjem suverenitetu. Moja vera u Njega je ojačala. Sve ovo se nikako nije moglo dogoditi u bezbednom okruženju.