Rođena sam devedesetih, a u srednjoj školi sam postala zavisna od romantičnih drama. Kad god bih videla nepokolebljivu ljubav između muškog i ženskog protagoniste, posebno kada muškarac s pažnjom brine o ženi, osećala bih zavist, i nadala bih se da ću i ja jednog dana moći da imam takvu ljubav. Mislila sam da je pronalaženje nekoga ko me voli i zajedničko deljenje i dobra i zla, najsrećniji i najsmisleniji način da proživim svoj život.

U aprilu 2009. godine, ubrzo nakon što sam pronašla Boga, upoznala sam Venbina. Bio je četiri godine stariji od mene, i bio je bezazlen, iskren, zreo i staložen, i bio je pažljiv i brižan prema meni. Kad god bih bila neraspoložena u njegovom prisustvu, uvek bi me strpljivo podnosio. Obično, kada bi se nešto desilo, prvo bi pitao za moje mišljenje, i uvek bi mi popuštao i poštovao moje izbore. Osećala sam se prijatno s njim. Naši rođaci i prijatelji su nam takođe zavideli, i govorili su da je Venbin uvek tako predusetljiv i da je danas takvu osobu teško naći. Bila sam uronjena u slatkoću ljubavi, i često sam se osećala srećnom što imam tako obzirnog dečka.

Kako sam sve više čitala Božje reči, shvatila sam da je Božje delo u poslednjim danima kroz Njegovo ovaploćenje da spase i usavrši čovečanstvo, dovodeći one koji iskreno veruju u Boga i pročišćeni su u sledeće doba, i da je to poslednji korak u Božjem delu spasavanja čovečanstva. Moji roditelji su takođe često razgovarali sa mnom u zajedništvu o značaju verovanja u Boga, podsećajući me da cenim ovu veoma retku priliku. Želela sam da dovedem Venbina pred Boga kako bismo oboje mogli da verujemo u Boga i zajedno stremimo ka istini, i kako bismo na kraju zajedno bili spaseni i ušli u carstvo. To bi bila tako srećna stvar! Zato sam ga suptilno pitala o njegovom stavu prema veri. Nije verovao u Boga, i verovao je da je sudbina čoveka u njegovim sopstvenim rukama. Rekao je: „Mladi smo, i sve treba da se vrti oko novca.” Takođe mi je rekao da ne slušam roditelje kada govore o verovanju u Boga, i da na ovom svetu nema Boga. Čuvši ga kako to govori, osećala sam se neopisivo nelagodno. Prvobitno sam želela da ga dovedem pred Boga i da oboje verujemo u Njega, ali nikada nisam očekivala da će biti ateista. Šta je trebalo da radim? Videla sam da su neka braća i sestre, čije porodice nisu verovale u Boga, bili ometani i proganjani od strane svojih bližnjih. Baš kao moja rođaka – pre nego što se udala, bila je aktivna u obavljanju svojih dužnosti i propovedanju jevanđelja na raznim mestima, ali nakon što se udala, njen muž, ateista, proganjao je i ometao njenu veru, i svaki dan su se ili svađali ili tukli. Kasnije, moja rođaka nije mogla čak ni da prisustvuje okupljanjima, i na kraju je bila primorana da se razvede, a dete je dato ocu. Osećala bi se zaista tužno svaki put kada bi pomislila na svoje dete. Nisam želela da trpim takav brak ni takvu bol. Venbin nije verovao u Boga, pa ako me bude proganjao u budućnosti, da li ću moći da ostanem postojana? Neko vreme nisam znala šta da radim. U svom bolu, došla sam pred Boga i molila se: „Bože, nisam očekivala da će Venbin biti ateista. Posle toliko vremena provedenog zajedno, previše sam se emotivno vezala, i ako raskinem s njim, osećaću se kao da mi se srce cepa. Ne mogu da podnesem da otpustim tu privrženost. Ali ako ostanem s njim, a on stane na put mojoj veri jer smo na različitim putevima, šta bih onda uradila? Bože, premalog sam rasta, molim Te, vodi me da donesem pravu odluku.” Narednih dana počela sam da čitam Božje reči o tome kako pristupiti braku, i shvatila sam da postoje načela u izboru partnera. Važno je pronaći nekoga ko je istomišljenik, dobre ljudskosti i ko ne bi stajao na putu mojoj veri. Venbin nije verovao u Boga, nismo bili istomišljenici niti na istom putu, i pre ili kasnije, raskinuli bismo. Što više privrženosti uložim, bolniji bi raskid postao. Tokom tog perioda, kad god bih pomislila na ovo, srce bi me bolelo. Nisam mogla da podnesem ideju o raskidu, ali ako ostanemo zajedno, išli bismo različitim putevima. Srce mi je bilo ispunjeno protivrečnošću, pa sam rekla Bogu za svoj bol i teškoće i zamolila Ga za pomoć.

Pre nego što sam se okrenula, već je bio mart 2011. godine, a Venbinova porodica je tražila da se verimo. Morala sam da donesem odluku. U srcu sam jasno znala da Venbin ne veruje u Boga, i da ne možemo zajedno stići do kraja istog puta, ali i dalje sam gajila neku nadu, misleći: „Nikada mu nisam formalno svedočila o Božjem delu, i nisam sigurna u njegov stav prema istini. Ako ne veruje u Boga, ali me ne ometa, mogli bismo i dalje da ostanemo zajedno.” Zato sam odlučila da razgovaram s njim o svojoj veri u Boga i da vidim kako će reagovati. Desilo se nešto što nikada nisam očekivala. Čim je čuo da verujem u Boga, stisnuo je pesnicu od besa i svom snagom je tresnuo o zid. Njegovi postupci su me šokirali, i dok sam se pribrala, ruka mu je već krvarila od udarca. Kada sam videla da će nastaviti da udara u zid, brzo sam ga uhvatila za ruku, ali on se snažno otrgao. Kada sam videla njegovo neuobičajeno ponašanje i hladan izraz lica, delovao mi je kao stranac, i uplašila sam se, misleći: „Da li je ovo i dalje dečko koji se ranije slagao sa svim što kažem? Zašto ima takav stav kada čuje da verujem u Boga? Oči su mu pune mržnje. Samo verujem u Boga, nisam uradila ništa loše, zašto ovako reaguje?” U srcu sam se stalno molila Bogu: „Bože, ako zaista ometa moju veru, voljna sam da raskinem s njim. Ali premalog sam rasta, i ne mogu da se odreknem dve godine privrženosti koje smo delili. Molim Te, daj mi snage da donesem pravu odluku.” Nakon molitve, podelila sam svoje iskustvo o tome kako me je Bog zaštitio, i jasno sam iznela svoj stav. Neko vreme je ćutao, a onda je pristao da ne stoji na putu mojoj veri. Dogovorili smo se da ću, ako ikada stane na put mojoj veri, raskinuti s njim. U početku je bio zapanjen kada je to čuo, ali je ipak pristao.

Venbinov brat i snaja imali su pristojnu ljudskost i verovali su u postojanje Boga, pa sam im svedočila o Božjem delu poslednjih dana. Kada je Venbin saznao, eksplodirao je od besa, pred svojom porodicom mi je rekao da izađem i da više nikada ne želi da me vidi. Snažno je tresnuo telefonom ispred mene. Nikada ga ranije nisam videla tako ljutog. Glasom punim mržnje, rekao je: „Neću ti stajati na putu tvojoj veri, ali nemoj da pokušavaš da propovedaš mojoj porodici!” Videvši koliko se opire mojoj veri, zabrinula sam se, misleći: „Rekao je da neće stajati na putu mojoj veri, ali to je zato što ne zna da prisustvujem okupljanjima i obavljam svoje dužnosti. Ako sazna, da li će pokušati da stane na put mojoj veri? Ako pokuša da mi stane na put, neizbežno ćemo se svađati, i naš brak se može raspasti. Šta onda da radim?” Bila sam rastrzana u srcu. Ako raskinemo, možda više nikada neću sresti osobu koja me zaista ovako voli, pa koja bi onda bila svrha mog života? Ali ako ne raskinemo, sigurno ćemo se stalno svađati, a kakva bi sreća mogla da postoji u takvom životu? Samo razmišljanje o tome slamalo mi je srce, i bila sam u dilemi. Kasnije sam shvatila da imamo očigledne razlike u tome kako gledamo na stvari. Na primer, rekao je da nakon što se venčamo treba da otvorimo restoran, da zarađujemo novac da kupimo auto, kuću, i tako dalje. Rekla sam: „Koliko novca osoba može da zaradi već je odredilo Nebo, i treba nam samo dovoljno da živimo. Novac nije najvažnija stvar u životu. Moramo obožavati Boga. To je istinski put u životu.” Nesrećno je rekao: „Koja je svrha života ako ne zarađuješ novac? Kako ćeš jesti ili piti bez novca? Nemaš ambicije!” Takve svađe su se često dešavale, i osećala sam se iscrpljeno. Svaki put kada bismo imali neslaganje koje je izazivalo nesreću, pitala bih se: „Da li je ovo sreća koju sam želela? Zašto ne mogu da se osećam srećno? Šta je ono najsmislenije čemu treba težiti u životu? Kako da izbegnem da protraćim ovaj svoj život?” Posle toga sam došla pred Boga i molila se: „Bože, prvobitno sam mislila da će život sa Venbinom doneti sreću i da je to život o kojem sam oduvek sanjala, ali sada vidim da stvari nisu onakve kakvim sam ih zamišljala. Idemo različitim putevima i nemamo zajedničkog osnova, pa moje srce nikada ne može da pronađe oslobođenje. Svaki dan potajno čitam Tvoje reči i prisustvujem okupljanjima jer se plašim svađe zbog tih stvari. Bože, veoma patim i želim da se oslobodim tih privrženosti, ali duboko u sebi, ne mogu da se odreknem te veze. Molim Te, pomozi mi.”

Kasnije je Venbin izgleda nešto osetio. Nekoliko puta, kada bih se vratila posle izlaska, postavljao bi mi svakakva pitanja. U početku nisam mnogo obraćala pažnju na to, sve do jednog dana, kada je došlo vreme za još jedno okupljanje. Spremila sam se rano i upravo je trebalo da krenem, a on je rekao: „Reci mi istinu, da li opet ideš na okupljanje?” Njegov uobičajeni nežni ton iznenada se promenio i izgledao je veoma ozbiljno. Rekla sam: „Idem. Šta s tim? Zar nisi rekao da me nećeš sprečavati da verujem u Boga?” Rekao je: „Tada sam mislio da ćeš, ako se ne složim, raskinuti sa mnom. Kako da to nisam rekao? Mislio sam da će posle dužeg vremena tvoja volja da veruješ u Boga oslabiti, i da ćeš prestati da veruješ. Nikada nisam očekivao da ćeš postati još revnosnija u poslednjih šest meseci! Ne mogu više da izdržim. Moraš da izabereš između mene i svoje vere. Ako izabereš mene, moraš da se odrekneš svoje vere!” Znala sam da ćemo se, ako ostanemo zajedno, stalno svađati, i da će ovaj spor biti samo početak. Ali ako zaista raskinemo, i dalje bih se osećala veoma nevoljno i ne bih želela da se odreknem te veze. Ali ako izaberem da budem sa Venbinom, morala bih da se odreknem svoje vere. Ovo je bio ključni trenutak da Bog usavrši ljude, i takođe sam čvrsto verovala da su reči Svemogućeg Boga istina, put i život, i kroz doživljavanje Božjeg dela iskusila sam kako Božje reči mogu da očiste ljude, razreše njihove iskvarene naravi, i ukažu ljudima na ispravan pravac i put u njihovom ponašanju i ophođenju. Istina koju Bog daje ljudima je zaista dragocena, pa ako propustim ovu priliku, to bi bilo doživotno kajanje! Kako da izaberem između svoje vere i braka? Zašto nisam mogla da imam oboje? Srce mi je bilo rastrzano, i tiho sam se molila Bogu. Setila sam se odlomka Božjih reči koji sam pročitala na okupljanju: „Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini svega toga se odvija bitka. (…) Kada se Bog i Sotona bore u duhovnom carstvu, kako da udovoljiš Bogu i kako da ostaneš postojan u svom svedočenju o Njemu? Treba da znaš da je sve što ti se dešava jedna velika kušnja i trenutak kada si potreban Bogu da svedočiš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Božje reči su me navele da shvatim da Bog želi da spase ljude, ali Sotona neće lako odustati. Bog dozvoljava Sotoni da nas iskušava da vidi kako biramo u takvim situacijama, i da li možemo da stanemo uz Njega da Mu udovoljimo. Spolja je izgledalo kao da me Venbin sprečava da sledim Boga, ali u stvarnosti, Sotona je izazivao ometanja iza scene. I Bog i Sotona su posmatrali kako ću izabrati, i morala sam da svedočim za Boga. Sabrala sam svoje emocije i mirno rekla: „Biram da verujem u Boga!” A Venbin je jasno izneo svoj stav: Radije bi raskinuo nego mi dozvolio da verujem u Boga. Osećala sam se duboko potišteno, i kada sam stigla kući, nisam mogla a da ne zaplačem. Nisam očekivala da će posle svih tih godina naša veza zaista doći do ove tačke. U svom bolu, molila sam se Bogu, tražeći od Njega da mi pomogne da ostanem postojana u ovoj situaciji.

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš više da se podvrgneš stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja porodičnoj harmoniji i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad privremenog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako dosadnim ovozemaljskim životom i nemaš nikakav cilj za kojim težiš, zar to nije traćenje života? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da napustiš sva telesna uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog malo užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da brak nije najvažnija stvar u životu, i da verovanje u Boga, sticanje istine i spoznaja Boga čine život smislenim. U poslednjim danima, ovaploćeni Bog je došao među ljude i izrazio toliko istine da bi nam podario večni život. Ali ja sam se samo usredsredila na trenutno fizičko uživanje. Nisam bila voljna da patim i platim cenu da bih stekla istinu i život, i uvek sam žudela za telesnom udobnošću. Šta bih na kraju mogla dobiti živeći na ovaj način? Kada dođu velike katastrofe, ko bi mogao da me spase? Da bi se stekla istina, mora se patiti i platiti cena, jer je nemoguće ući u carstvo nebesko nošen na somotskom jastuku. U prošlosti sam mislila da je brak lep, i da provođenje života sa nekim ko te voli čini život smislenim, ali sada sam shvatila da sam bila previše naivna. Venbin i ja smo bili na različitim putevima. Venbin nije verovao u Boga, obožavao je nauku i materijalno uživanje, i tražio je načine da zaradi novac i živi superiornim životom. Dok sam ja verovala da treba biti zadovoljan samo time da imaš dovoljno hrane i pića za život, i da ljudi treba da streme ka istini i da nastoje da prožive stvarna ljudska obličja u životu, da ispune dužnosti stvorenih bića i steknu odobravanje Stvoritelja. Naši pogledi i stvari kojima smo težili u životu bili su potpuno različiti, pa nismo imali zajedničkog osnova. Iako je bio veoma obziran i brižan prema meni, i dalje sam u sebi osećala bol i živela osećajući se zaista potisnuto. Kada sam bila s njim, morala sam da prisustvujem okupljanjima i čitam Božje reči u tajnosti, iz straha da će se svađati sa mnom zbog moje vere u Boga, i u sebi sam se osećala krajnje sputano i iscrpljeno. Božje reči su me navele da shvatim da su najvažnije stvari u životu da osoba stremi ka istini, da ispuni dužnost stvorenog bića i da dovrši misiju koju je dao Stvoritelj. Takva osoba se smatra dragocenom u očima Stvoritelja, i živi smislenim i vrednim životom. Baš kao Petar, proveo je svoj život usredsređen na stremljenje ka istini i ispunjavanje svoje dužnosti da udovolji Bogu, i na kraju je dobio Božje odobravanje. Nakon što sam ovo shvatila, bila sam još sigurnija da je izbor da verujem u Boga bio ispravan izbor. Tada sam se aktivno posvetila redovima onih koji obavljaju svoje dužnosti.

Posle nekog vremena, Venbin i njegovi roditelji iznenada su došli u moju kuću. Venbin je, sa suzama koje su mu tekle niz lice, rekao: „Ne mogu da se odreknem ove veze, ali jednostavno ne mogu da prihvatim tvoju veru. Zar ne možeš da se odrekneš svoje vere, za moje dobro? Hajde da živimo lep život zajedno.” Njegovi roditelji su me takođe nagovarali da se odreknem svoje vere. Shvatila sam da je ovo još jedan izbor koji moram da donesem. Smirila sam se i pomislila: „Ako me Venbin zaista voli, dokle god sam srećna, trebalo bi da me podrži bez obzira na to šta radim. Ako me verovanje u Boga čini srećnom, on bi me podržao. Ali Venbin mi ne dozvoljava da verujem u Boga. Da li je ovo prava ljubav? Ne, ne mogu da pristanem na kompromis.” Zato sam mirno iznela svoj stav: „Želim da verujem u Boga, i neću se kajati zbog svog izbora.” Pre odlaska, Venbin me je pitao zašto nisam izabrala njega, i pitao se da li nije bio dovoljno dobar prema meni. Rekla sam: „Ne, bio si dobar prema meni. U prošlosti sam mislila da je brak divan, i da je to veliki deo života, ali nakon što sam pronašla Boga, shvatila sam da udaja nije najvažnija stvar u životu. Ako bih izabrala da se odreknem svoje vere da bih bila s tobom, iako bi naizgled život delovao lak i skladan, ispunjen telesnim uživanjima, kakav bi smisao imao takav život? Zar ne bih živela kao bezdušni leš? Da li se život samo svodi na jelo, piće i zabavu, iščekujući smrt? Kakvu bi vrednost takav život imao? Ti težiš fizičkom uživanju i da budeš iznad drugih, ali to nisu stvari koje ja želim. Ja težim da živim istinski život, da proživim stvarno ljudsko obličje, i da dobijem odobravanje Stvoritelja. Koračamo različitim putevima i nikada nećemo stići na isto odredište.” Venbin je zanemeo nakon što je ovo čuo, i naša veza se završila.

Kasnije sam razmišljala o tome zašto sam bila toliko uznemirena kada sam se suočila sa izborom između braka i vere. Naišla sam na odlomak Božjih reči: „Štetni uticaj koji su hiljade godina ’uzvišenog duha nacionalizma’ ostavile duboko u ljudskom srcu, kao i feudalno razmišljanje kojim su ljudi vezani i okovani, bez imalo slobode, bez ikakve volje da teže nečemu ili da istraju, bez želje za napretkom, a namesto toga uvek negativni i nazadni, ukopani u robovski mentalitet i tako dalje – ovi objektivni faktori su pružili neizbrisivo prljavu i ružnu sliku o sistemu vrednosti i uverenjima, idealima, moralu i ljudskoj naravi. Ljudi, čini se, žive u mračnom svetu terorizma, koji niko od njih ne nastoji da prevaziđe i niko od njih ne razmišlja o prelasku u idealan svet; pre su zadovoljni onim što im je život odredio, da provode svoje dane rađajući i podižući decu, trudeći se, znojeći se, obavljajući svoje poslove, sanjajući o prijatnoj i srećnoj porodici i sanjajući o nežnosti u braku, o deci koja poštuju roditelje, o radosti u svojim poznim godinama dok mirno proživljavaju svoje živote… Desetinama, hiljadama, desetinama hiljada godina do sada, ljudi su traćili svoje vreme na ovaj način, a da niko nije ostvario savršen život, već se sve svelo na nameru da se uzajamno kolju u ovom mračnom svetu, na trku za slavom i bogatstvom i na spletkarenje jednih protiv drugih. Ko je ikada tražio Božje namere? Da li je iko ikada obraćao pažnju na Božje delo? Svi delovi ljudskosti zauzeti uticajem tame odavno su postali ljudska priroda, pa je tako prilično teško izvršiti delo Božje, a ljudi imaju još manje srca da obrate pažnju na ono što im je Bog danas poverio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (3)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam zašto mi je bilo tako teško da izaberem između braka i vere. Od malih nogu su me indoktrinirale TV drame koje su me učile: „Život je dragocen; ljubav još više,” i „Ljubav je vrhovna”. Te ideje su uticale na moj um i otrovale ga. Mislila sam da je najsrećnija stvar u životu pronaći nekoga ko te voli i da oboje ostarite zajedno i podržavate jedno drugo. Posebno kada sam videla glavne ženske likove kako ih glavni muški likovi na svaki način neguju, mislila sam da su veoma srećni, i pogrešno sam verovala da pronalaženje nekoga ko te voli znači da tvoj život nije proživljen uzalud. Nakon što sam pronašla Boga, Venbin se tome snažno protivio, i tražio je od mene da izaberem između njega i svoje vere. To me je ispunilo osećanjima bola i sukoba, i mislila sam da kad ne bih mogla da provedem život sa nekim ko me voli, onda moj život ne bi imao vrednosti ni smisla. Jedući i pijući Božje reči, konačno sam shvatila da ljubav i brak nisu najsmislenije stvari. Baš kao što sam i dalje često osećala prazninu i bespomoćnost, iako je Venbin uvek bio pažljiv i brižan prema meni, i tek čitajući Božje reči moje srce je pronašlo utehu. Shvatila sam da prazninu srca ne može ispuniti materijalno uživanje niti briga partnera. Ideje poput „Ljubav je vrhovna” i „Život je dragocen; ljubav još više”, sve su Sotonine đavolske reči kojima se služi da prevari ljude, i Sotona pokušava da ih koristi da nas iskuša i prevari, navodeći nas da slepo težimo ljubavi i braku i da te stvari smatramo ispravnim stvarima kojima treba težiti, na kraju nas navodeći da odlutamo od Boga, izdamo Boga i izgubimo svoju šansu za spasenjem. Da nije bilo prosvećenja i vođstva Božjih reči, izabrala bih brak i propustila svoju šansu za Božjim spasenjem. Razmišljajući o ovome, moja odlučnost da sledim i verujem u Boga postala je još čvršća.

Kroz to što je Venbin iznova stajao na putu mojoj veri, postepeno sam prozrela njegovu suštinu. Venbin je delovao nežno, pristupačno i prijateljski, ali bio je ateista, i kad god bi čuo za moju veru, naljutio bi se, a oči bi mu pocrvenele. Njegove reči i otkrivenja bili su ispunjeni neprijateljstvom, i imao je suštinu demona. Kao što je Bog rekao: „Svi oni koji ne veruju, kao i oni koji ne praktikuju istinu, zapravo su demoni!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Normalna osoba, čak i ako ne prihvata veru, neće biti neprijateljski nastrojena. Samo demoni mrze Boga, a Venbin je zaista imao suštinu demona. Tada sam pročitala Božje reči: „Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca poslušna svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i sebične želje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Iz Božjih reči sam shvatila da su odnosi među ljudima svi zasnovani na interesima i transakcijama, i da nema prave ljubavi. Venbinova ljubaznost prema meni bila je zapravo iz koristi jer nisam trošila novac nepromišljeno kao druge devojke, niti sam imala loše navike. Takođe sam bila dobra prema njegovim roditeljima, naporno sam radila za njegovu porodicu, i nisam se plašila da zaprljam ruke ili da se oznojim. Te stvari su mu koristile. Ali kada je saznao da verujem u Boga, brinuo se da, s obzirom da sam pronašla Boga, neću zarađivati novac s njim, i pošto su te stvari uključivale njegove interese, počeo je da oseća otpor. Kad god bi se povela bilo kakva tema vezana za veru, grdio bi me i omalovažavao, ne uzimajući uopšte u obzir moja osećanja. Još se nisam udala za njega, i nisam zaista uticala na njegove interese, a on se već ovako ponašao prema meni. Nakon što bismo se venčali, kada bih počela da se posvećujem svojoj dužnosti, sigurno bi me više ometao i proganjao, a možda bismo se čak i razveli. Kako bi uopšte moglo biti sreće s nekim ko stavlja lične interese na prvo mesto i mrzi Boga?

Nakon što sam raskinula s Venbinom, u srcu sam osetila veliko olakšanje i mogla sam da čitam Božje reči, prisustvujem okupljanjima i obavljam svoje dužnosti bez ograničenja. Razmišljala sam o tome kako je mogućnost da u svom životu svedočim Božjoj pojavi, da prihvatim da me Božje reči očiste i usavrše, i da ispunim dužnost stvorenog bića zaista veliki blagoslov, i srce mi je bilo ispunjeno slatkoćom i radošću. Sada mogu u potpunosti da se posvetim svojoj veri i svojoj dužnosti. Ovo je Božja ljubav i spasenje za mene, i zahvaljujem Bogu iz dubine srca!