Autorka: Šimai, Kina

Još od detinjstva, moje sposobnosti reagovanja i razumevanja bile su prilično spore. Kada sam išla u školu i nastavnici postavljali neka složenija pitanja, nisam mogla dovoljno brzo da reagujem i često sam davala pogrešne odgovore. Zato su mi se drugovi iz razreda često smejali, a nastavnici su govorili da sam glupa. Od tada sam osećala da sam najmanje inteligentna među svojim vršnjacima. Nastavnici su takođe govorili da učenici poput mene, kojima učenje ide loše, mogu samo da rade za druge ili da budu zemljoradnici kada odrastu, dok oni kojima učenje ide dobro mogu da budu vođe ili menadžeri. Te reči su me mnogo povredile. Postala sam sve introvertnija, nevoljna da govorim i plašila sam se interakcije sa drugima.

Godine 2006. prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Kada sam počela da prisustvujem okupljanjima, plašila sam se da će mi se smejati, pa se nisam usuđivala da razgovaram u zajedništvu. Uglavnom bih bila poslednja osoba koja bi nešto podelila. Međutim, uvidela sam da me braća i sestre ne gledaju s visine, već su me ohrabrivali da više razgovaram, pa sam prestala da se osećam sputano u srcu. Kasnije sam počela da obavljam svoje dužnosti. Međutim, stalno sam imala osećaj niže vrednosti zbog svojih sporih reakcija i lošeg kova, i moje stanje je često bilo pogođeno kada sam obavljala svoju dužnost. Za početak, obavljala sam dužnost u vezi sa slikama. Svaki put kada sam razgovarala o slikama sa sestrama sa kojima sam sarađivala, one bi veoma brzo uočavale probleme sa slikama i mogle bi da daju predloge za izmene. Međutim, moje reakcije su bile sporije i morala sam da ih pogledam nekoliko puta pre nego što pronađem probleme. Ponekad, kada smo istraživale ideje za pravljenje slika, želela sam da iznesem svoja gledišta i ideje, ali sam osećala da imam loš kov i da ne mogu da uočim ključne probleme, pa ne bi bilo mnogo koristi od toga da nešto kažem, i da bih se čak osramotila ako bih rekla nešto pogrešno. Zato sam retko iznosila svoja mišljenja.

Jednom prilikom, sestra sa kojom sam sarađivala me je zamolila da procenim da li je potrebno prepraviti jednu sliku. Nakon što sam je pogledala, osetila sam da je vizuelni efekat slike prilično dobar i da nema potrebe da se prepravlja. Međutim, onda sam pomislila kako imam loš kov i da ne mogu nužno tačno da uočim probleme, pa sam zamolila vođu tima da pogleda. Na kraju, vođa tima je imala drugačije mišljenje od mog i mislila je da nešto nije u redu sa konceptom slike i da je treba prepraviti. Želela sam da izrazim svoje mišljenje, ali sam pomislila: „Vođa tima je dobrog kova, savladala je mnoga načela i ima bolje profesionalne veštine od mene. Glupa sam od detinjstva i moja sposobnost razumevanja stvari nije dobra. Verovatno sam ja pogrešno procenila sliku. Neću insistirati. Moj kov je ionako loš. Ako pored toga ne prihvatim tuđe predloge, to bi bilo još sramotnije. Ma, zaboravi, hajde da samo prepravimo sliku prema predlogu vođe tima.” Nisam očekivala da će sutradan nadzornica reći da je koncept slike prikladan i da nema potrebe da se prepravlja. Takođe je pronašla relevantna načela i ukazala na naša odstupanja. Pomislila sam kako sam i ja tada pomislila na načela koja je nadzornica pronašla. Da sam insistirala, bilo bi bolje. Moja saradnica je provela mnogo vremena uređujući sliku, ali sve je to na kraju bio uzaludan trud, pa je čak i drugi posao kasnio. Osećala sam se pomalo nelagodno i prekorevala sam sebe, ali posle toga nisam razmišljala o sebi. Drugi put, dok sam pregledala jednu sliku, pogledala sam je nekoliko puta i učinilo mi se da je njen vizuelni efekat odgovarajući, i da su potrebne samo neznatne ispravke. Međutim, nekoliko sestara je pogledalo tu sliku i reklo da tema koju izražava nije jasna i da nema vrednost. U srcu se nisam slagala sa njihovim gledištem i želela sam da iznesem sopstveno mišljenje. Međutim, onda sam pomislila: „One su boljeg kova, bolje dokučuju načela od mene i sagledavaju probleme na dubljem nivou nego ja. Glupa sam od detinjstva i lošeg sam kova, tako da sam sigurno pogrešno sabrala dva i dva.” Takođe sam se osećala pomalo negativno: „Druge osobe mogu da uoče probleme i nedostatke, ali ja sam je pogledala nekoliko puta i nisam videla probleme. Moj kov je naprosto previše loš. Izgleda da zaista nisam podobna za ovu dužnost.” Neočekivano, nadzornica je pogledala tu sliku i rekla da se može koristiti nakon male izmene. Tada sam zažalila što u onom trenutku nisam insistirala. Kasnije me je nadzornica upitala: „Zašto nisi ostala pri svom stavu? Jedna dragocena slika je zamalo propala! Ako misliš da je tvoje gledište ispravno, molim te podeli svoje mišljenje i razgovaraj o tome sa svima. Čak i ako kažeš nešto pogrešno, u redu je da se to kasnije ispravi.” Kada sam čula šta je nadzornica rekla, osećala sam se veoma nelagodno. Međutim, bila sam previše čvrsto vezana svojom iskvarenom naravi, i kad bih se kasnije našla u nekim situacijama, i dalje se nisam usuđivala da ostanem pri svom stavu. Pošto sam stalno živela u negativnom stanju i nikada nisam bila voljna da iznosim svoja mišljenja dok obavljam svoju dužnost, dugo nisam napredovala i na kraju sam smenjena. Međutim, nisam razmišljala o sebi; umesto toga, to mi je samo potvrdilo da imam loš kov.

U julu 2022. godine, crkva je uredila da obavljam dužnost opštih poslova. Videla sam da, iako sestra sa kojom sam sarađivala nije bila dobro obrazovana, imala je brze reakcije i brzo je učila stvari. Takođe je bila efikasnija od mene u obavljanju svoje dužnosti. I dalje se nisam usuđivala da aktivno iznosim svoja mišljenja kada sam sarađivala sa njom. Ponekad bih nevoljno rekla nekoliko reči, ali ako bi moja sestra iznela drugačije gledište, odbacila bih svoje bez razmišljanja. Stalno sam bila plašljiva i neodlučna pred svojom sestrom, plašeći se da će reći da, iako ništa ne razumem, ipak pričam gluposti i pravim haos, pa sam bila veoma pasivna u svojoj dužnosti.

Često sam razmišljala: „Zašto živim tako patetičnim i zamornim životom?” Tek u novembru 2022. godine, kada sam pročitala Božje zajedništvo o rešavanju osećaja niže vrednosti, počela sam da shvatam sopstveno stanje. Pročitala sam Božje reči: „Iako je osećaj inferiornosti, spolja gledano, emocija koja se ispoljava u ljudima, njen osnovni uzrok zapravo leži u Sotoninom kvarenju ljudi, okruženju u kojem ljudi žive i objektivnim ljudskim razlozima. Čitavo čovečanstvo je potčinjeno vlasti zloga i duboko iskvareno delovanjem Sotone, i niko ne obrazuje narednu generaciju u skladu sa istinom i sa Božjim rečima, već je podučava u skladu sa onim što potiče od Sotone. Prema tome, osim kvarenja naravi i suštine ljudi, posledica podučavanja naredne generacije i čitavog čovečanstva upotrebom stvari koje potiču od Sotone jeste da dovodi i do pojave negativnih emocija kod ljudi. (…) Pretpostavimo da tvoji roditelji, učitelji, tvoje starešine i svi drugi oko tebe daju nerealnu procenu tvog kova, ljudskosti i karaktera, što te naposletku napada, tlači, guši, sputava i vezuje. Na kraju, kada nemaš nikakvu sposobnost da se odupreš, nemaš drugu opciju osim da izabereš život tihog gutanja nezadovoljstva, i da izabereš da nevoljno prihvatiš i tiho trpiš ovu vrstu nepravedne i nepravične stvarnosti. Kada prihvatiš ovu stvarnost, emocija koja se na kraju javi u tebi nije sreća, zadovoljstvo, ili nešto pozitivno ili ohrabrujuće; ne živiš sa više motivacije i većim osećajem za pravac, a još manje težiš tačnim i ispravnim ciljevima za ljudski život, već se u tebi javlja duboko osećanje inferiornosti. Kad se u tebi javi ta emocija, osećaš se bespomoćno. Kada se suočiš sa nečim što od tebe zahteva da izneseš svoje mišljenje, u dubini svog srca ćeš ko zna koliko puta prevrtati ono što želiš da kažeš i mišljenje koje želiš da iskažeš, ali ipak se ne usuđuješ da ga glasno izgovoriš. Kada neko drugi izrazi isto to mišljenje, u svom srcu osećaš potvrdu, potvrdu da nisi ništa gori od ostalih. Ako se, međutim, ponovo nađeš u sličnoj situaciji, opet ćeš reći samom sebi: ’Ne smem da govorim nehajno, da se ističem, niti da se izlažem podsmehu. Ni za šta nisam, glup sam, budala sam i tupan. Moram da naučim da se krijem; treba samo da slušam i da ne govorim.’ Iz svega ovog se vidi da je, od trenutka kada se javi osećanje inferiornosti, pa sve dok se ono duboko ne ukoreni u čovekovom srcu, zar mu nisu već uskraćeni slobodna volja i legitimna prava koja mu je Bog podario? (Jesu.) Na ovaj način on je lišen svega toga. A ko je čoveka zapravo lišio tih stvari? To ne možete sa sigurnošću da kažete, zar ne? Niko od vas nije u stanju da to kaže sa sigurnošću. To je zato što, tokom čitavog ovog procesa, ti nisi samo žrtva, već i počinilac – žrtva si drugih ljudi, ali si ujedno i žrtva samog sebe. Zašto je to tako? Maločas sam rekao da su jedan od uzroka osećaja inferiornosti koji nastaje u tebi tvoji sopstveni objektivni razlozi. Otkako si počeo da imaš nezavisnu svest, tvoja osnova za prosuđivanje stvari potiče iz Sotonine iskvarenosti, a poglede na stvari usađuju ti društvo i čovečanstvo – njima te nije podučio Bog. Upravo zbog toga, bez obzira kada se i u kom kontekstu osećaj inferiornosti začeo u tebi i bez obzira u kojoj se meri on u tebi razvio, on te nevoljno vezuje i upravlja tobom, a načine koje je Sotona u tebe usadio koristiš u svom pristupu ljudima, događajima i stvarima koje te okružuju. Kad ti osećaj inferiornosti postane duboko ukorenjen u srce, on ne samo da snažno utiče na tebe, već i upravlja tim kako gledaš na ljude i stvari, kao i tvojim vladanjem i postupcima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Bog zaista razume ljudska stanja. Moje ponašanje je bilo upravo takvo. Od detinjstva pa sve do odraslog doba, osećala sam da sporo reagujem, da sam glupa i lošeg kova, pa se nisam usuđivala da iznosim mišljenja, uvek sam se povlačila i uvek sam se plašila da ne pogrešim. Kada sam išla u školu, zbog moje slabe sposobnosti razumevanja i sporih reakcija, i zato što nisam odmah shvatala stvari kao moji pametniji drugovi iz razreda, po proceni nastavnika bila sam glupa i budalasta. Sarkazam nastavnika i podsmeh mojih drugova iz razreda učinili su da se osećam veoma inferiorno. Nakon što sam počela da verujem u Boga i da obavljam svoju dužnost, kad god bih došla u kontakt sa promućurnom braćom i sestrama, mislila sam da takve osobe imaju dobar kov i da će se Bogu sigurno dopasti. Nasuprot tome, verovala sam da je moj kov loš jer sam sporo shvatala stvari. Stalno sam živela u negativnom stanju i bila sam veoma pasivna u obavljanju svoje dužnosti. Većinu vremena se nisam usuđivala da iznesem svoje gledište, a kada bih to povremeno i uradila i neko bi izneo primedbu, ne bih se usuđivala da razgovaram o svojim idejama sa njima zbog svojih osećanja niže vrednosti, iako se nisam u potpunosti slagala sa njima. Mislila sam da su druge sestre pametne i da imaju dobar kov, pa će sigurno tačnije videti stvari od mene, i odbacila sam sve sopstvene ideje. Ta negativna emocija bila je kao nevidljivo uže koje me je čvrsto vezivalo i zbog kog se nisam usuđivala da izrazim mišljenja koja sam imala. Svojevoljno sam bila pod kontrolom svojih osećanja niže vrednosti, živeći posebno patetičnim životom, i nisam mogla da radim stvari za koje sam bila sposobna. Na kraju nisam dobro obavila svoju dužnost i bila sam smenjena. Ta negativna emocija mi je nanela tako veliku štetu!

Nastavila sam da čitam još Božjih reči: „Bilo da se radi o osećaju inferiornosti ili o nekoj drugoj negativnoj emociji, trebalo bi da pravilno razumeš tuđe opaske koje vode do nastanka te emocije. Kao prvo, treba da shvatiš da su te opaske neprecizne; bilo da se odnose na tvoj kov, talenat ili karakter, ocene i zaključci koje oni donose o tebi su neprecizni. Kako, dakle, da precizno oceniš i spoznaš samog sebe, i da se otrgneš od tog osećaja inferiornosti? Treba da uzmeš Božje reči kao osnovu za sticanje samospoznaje, da pokušaš da spoznaš kakva ti je ljudskost, kakvi su zapravo tvoj kov i talenti, i koje su tvoje jače strane. Primera radi, pretpostavimo da si voleo da pevaš i da ti je to baš išlo od ruke, ali su te neki ljudi stalno kritikovali i omalovažavali te, govorili ti da nemaš sluha i da falširaš, pa ti se čini da ne umeš lepo da pevaš i više se ne usuđuješ da pevaš pred drugima. Ti svetovni ljudi, ti smetenjaci i mediokriteti, izneli su nepreciznu procenu i sud o tebi, ograničavajući prava koja tvoja ljudskost zaslužuje i gušeći tvoj talenat. Usled toga, ti se više ne usuđuješ ni pesmicu da otpevaš i imaš hrabrosti da glasno zapevaš i da se opustiš tek kad ostaneš sasvim sam. Upravo zato što se obično osećaš užasno potisnuto, ne usuđuješ se da pevaš kada nisi sam; usuđuješ se da pevaš samo kada si sȃm, uživajući u trenucima kada možeš da pevaš glasno i jasno – kakav je to divan, oslobađajući i osnažujući trenutak! Zar nije tako? Zbog štete koju su ti ljudi naneli, ti ne znaš niti možeš jasno da sagledaš šta zapravo umeš da radiš, u čemu si dobar, a šta ti ne ide baš najbolje od ruke. U takvim situacijama moraš ispravno da proceniš i odmeriš sebe na osnovu Božjih reči. Treba da ustanoviš šta si sve naučio i koje su ti jače strane, i da radiš bilo šta što si sposoban da radiš; a što se tiče stvari koje ne umeš da radiš, tvojih mana i manjkavosti, o njima treba da razmisliš i da ih spoznaš, a takođe treba da imaš preciznu procenu i spoznaju sopstvenog kova, bilo da je on dobar ili loš. Ako ne možeš da razumeš vlastite probleme niti da stekneš jasnu spoznaju o njima, zamoli pronicljivije ljude oko sebe da te ocene. Bez obzira na to da li je ono što kažu tačno, to će ti barem poslužiti kao određena polazna tačka, i omogućiće ti da o sebi doneseš osnovni sud ili karakterizaciju. Tada ćeš moći da rešiš suštinski problem u vezi sa ovim negativnim osećanjem – svoje osećanje inferiornosti – i da postepeno isplivaš iz njega. Ovo osećanje inferiornosti se lako rešava ako čovek može da ga raspozna, da se iz njega trgne i da traga za istinom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Iz Božjih reči sam shvatila da su me nastavnici u školi pogrešno procenili, kao i da ja samu sebe nisam objektivno procenila. Da bih razrešila svoja osećanja niže vrednosti, morala sam da imam tačnu procenu sebe, da merim sebe u skladu sa Božjim rečima, i da slušam procene i mišljenja koje su braća i sestre imali o meni. Samo takvo praktikovanje bi bilo tačno. Zato sam zamolila sestru sa kojom sam sarađivala da me proceni. Rekla je: „Zapravo, nisi tako loša kao što kažeš. Takođe možeš da razumeš neke probleme i imaš neka gledišta i predloge koji su korisni. Ponekad, kada te upitam zašto imaš određeno gledište, ja time ne kažem da grešiš. Naprotiv, samo želim da znam na kojim načelima zasnivaš to što govoriš. Međutim, ti svaki put poričeš sopstvene reči. Ubuduće, ako misliš da je tvoje gledište u skladu sa načelom, moraš da progovoriš i da o tome razgovaraš i raspravljaš u zajedništvu sa svima. To znači i da si odgovorna prema svojoj dužnosti.” Kasnije sam vežbala da iznosim svoja mišljenja dok obavljam svoju dužnost. Moja saradnica je mogla da prihvati većinu predloga koje sam dala. Moja sestra je bila brža od mene u obavljanju opštih poslova, ali kada je reč o stvarima koje su zahtevale pisanje pisama radi razgovora u zajedništvu sa našom braćom i sestrama, rekla je da u tome nije vešta i tražila je da ja to više radim. Kroz molitvu Bogu i traganje za relevantnim istinama i promišljanje o njima, takođe sam mogla da pomognem svojoj braći i sestrama da reše neke probleme. U tom trenutku sam osetila da nisam potpuno beskorisna: mogu da shvatim istinu; iako su moje reakcije sporije od reakcija drugih, polaganim promišljanjem takođe mogu da razumem neka načela i da shvatim neke puteve primene. Kada sam posle toga obavljala dužnosti, srce mi nije bilo tako potisnuto kao ranije.

U maju 2023. godine, vođe su me zamolile da budem nadzornica umetničkog tima. Bila sam veoma nervozna – s obzirom na moj loš kov, da li zaista mogu da ispunim dužnost nadzornice? Htela sam da odbijem, ali onda sam pomislila da su Božja suverenost i uređenja u tome da obavljam ovu dužnost, pa sam prihvatila. Nakon što sam se neko vreme obučavala, videla sam da dve sestre sa kojima sam sarađivala ne samo da su bile promućurne i imale dobar kov, već su imale i jake radne sposobnosti. Postala sam zabrinuta da bi moje sestre mogle da me omalovažavaju zato što sporo reagujem. Osećala sam se kao da ne mogu da obavljam ulogu nadzornice i da bi bilo bolje da se ne ističem i budem samo član tima. Tako ne bih izgledala tako loše. Što sam više razmišljala o tome, postajala sam sve negativnija. Takođe sam bila veoma pasivna u obavljanju svojih dužnosti. Stalno sam govorila da nisam dovoljno dobra i da imam loš kov, nadajući se da će vođe odrediti da me zameni osoba dobrog kova. Bilo mi je veoma nelagodno u srcu zbog toga što sam živela u tom negativnom i pasivnom stanju. Razmišljala sam o tome koliko je posla bilo, ali sam i dalje bila pasivna i nisam težila napretku. Ovo nije bilo očuvanje rada Božje kuće! Morala sam hitno da preokrenem to negativno i pasivno stanje.

Kasnije sam razmišljala. Od detinjstva pa sve do odraslog doba, uvek sam verovala da moje spore reakcije znače da je moj kov loš, što je dovodilo do toga da uvek budem pasivna i negativna u obavljanju svoje dužnosti. Da li je merenje stvari na taj način bilo u skladu sa istinom? Pročitala sam Božje reči: „Kako treba izmeriti kov nekog čoveka? Jedini prikladan način da se to uradi jeste posmatranjem njegovog stava prema istini i toga da li on može ili ne može da shvati istinu. Neki ljudi mogu veoma brzo da savladaju tehničke veštine, ali čim čuju istinu, postanu zbunjeni i zadremaju. Um im postane smeten, pa istinu ne mogu da usvoje niti da je razumeju. To znači imati loš kov. Kad im kažeš da imaju loš kov, neki ljudi odbijaju da to prihvate. Misle da posedovanje visokog nivoa obrazovanja znači da imaju dobar kov. Da li to što neko ima visok nivo obrazovanja zaista znači da mu je kov dobar? Ne znači. Kako treba izmeriti kov nekog čoveka? Treba ga meriti na osnovu stepena u kome razume Božje reči i istinu. To je najtačniji pristup. Neki ljudi su rečiti, oštroumni i posebno vešti u ophođenju sa ljudima. Međutim, kad slušaju propovedi, ma koliko se trudili, nikada ne mogu da ih shvate, a kad čitaju Božje reči, ne mogu da ih razumeju. Kad dele svoje iskustveno svedočenje, to su uvek samo reči i doktrine; deluju kao obični laici, pa drugi smatraju da oni nemaju duhovno razumevanje. To su ljudi lošeg kova” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi ispunio svoju dužnost, najvažnije je da čovek razume istinu”). Ispostavilo se da biti obrazovan, promućuran i rečit ne znači da osoba ima dobar kov. Bog meri ljudski kov ne gledajući njihov nivo obrazovanja ili brzinu njihovog uma, već prvenstveno gledajući stepen do kojeg shvataju i prihvataju istinu. Ljudi dobrog kova imaju čisto shvatanje i razumevanje Božjih reči. Oni mogu da preispitaju svoju iskvarenu prirodu i da je razumeju, i mogu da pronađu tačna načela primene u Božjim rečima kada ih zadese problemi ili teškoće. Ljudi lošeg kova ne mogu da razumeju istinu i ne mogu da se upoređuju sa Božjim rečima niti da spoznaju sebe. Kada ih nešto zadesi, ne mogu da pronađu načela primene, već mogu samo da izgovaraju doktrinu i da se pridržavaju propisa. Kada sam se uporedila sa tim, videla sam da većinu vremena moje shvatanje Božjih reči nije iskrivljeno; samo što imam pliće razumevanje nekih pitanja, i ne shvatam stvari tako brzo niti ih razumem tako duboko kao ljudi dobrog kova. Međutim, mogu da ih razumem kada braća i sestre sa mnom razgovaraju o njima. Moj kov nije toliko loš da ne mogu da razumem istinu i može se smatrati prosečnim. Sada sam obavljala dužnost nadzornice, i iako nisam baš mogla da dokučim neka načela i imala sam neke nedostatke, sestre sa kojima sam sarađivala imale su bolji kov, i, radeći sa njima, i dalje sam mogla da obavim neke dužnosti. U prošlosti nisam razumela načela merenja ljudskog kova, i donela sam sud o sebi kao osobi lošeg kova kada sam videla koliko su mi spore reakcije. Živela sam u negativnom stanju i nisam želela da težim naviše. Ne samo da nisam mogla da primim Božje prosvećenje i vođstvo, već sam i usporavala rad. Kada sam shvatila istinu u tom pogledu, mogla sam ispravno da se odnosim prema sopstvenom kovu i racionalno da se suočim sa sopstvenim nedostacima.

Posle toga sam takođe razmišljala: „Imala sam tako jak osećaj niže vrednosti još od detinjstva. Osim što na neke stvari gledam iz pogrešne perspektive, koje iskvarene naravi imam?” Pročitala sam Božje reči: „Antihristi cene svoj ugled i status više nego obični ljudi i to je nešto što je unutar njihove narav-suštine. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihov lični ugled i status, i ništa drugo. Za antihriste, ugled i status jesu njihov život i cilj kome streme tokom celog svog života. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle dovoljan je dokaz da imaju narav i suštinu antihristȃ – i zbog toga stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste ugled i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju ugled i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Ugled i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Za antihriste, status i ugled predstavljaju njihov život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi, a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da imaju dobar ugled i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da ostave po strani. To su pravo lice antihristȃ i njihova suština” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (3. deo)”). Bog razotkriva da antihristi teže ugledu i statusu kao svom životnom cilju. U svim situacijama, jedino o čemu razmišljaju je sopstveni ugled i status. Gledajući sopstveno ponašanje, videla sam da je identično ponašanju antihrista. Posebno sam cenila svoj ugled i status. Još od detinjstva sam sporo reagovala i sposobnost razumevanja mi je slaba. Zbog toga sam davala pogrešne odgovore i drugovi iz razreda su me ismevali. Posle toga sam prestala da želim da odgovaram na pitanja, i plašila sam se da ću, ako opet nešto pogrešno kažem, biti omalovažavana. Nakon što sam počela da verujem u Boga i da obavljam dužnosti, bila sam ista. Kada su se u mojoj dužnosti javila neka odstupanja i drugi su na njih ukazali, osećala sam da mi je kov loš, a kada sam ponovo obavljala dužnosti, nisam bila voljna da iznosim svoja mišljenja i čak sam želela da izbegnem svoju dužnost. Kada sam obavljala dužnost nadzornice i videla da moje reakcije i radna sposobnost nisu tako dobre kao kod sestara sa kojima sam sarađivala, želela sam da me vođe smene. Zapravo, čuvala sam svoj obraz, brinući se da će me vođe kroz rezultate rada prozreti i shvatiti da ni u čemu nisam tako dobra kao moje sestre. Shvatila sam da sam svaki dan razmišljala samo o ugledu i statusu. Kada je dužnost koju sam obavljala uticala na moj ugled i status, ili sam osećala negativnost i zabušavala, ili sam razmišljala o bekstvu i izdaji. Čak i ako je to ometalo rad crkve, nije me bilo briga. Išla sam putem antihrista!

Nakon toga, u Božjim rečima sam pronašla put primene. Svemogući Bog kaže: „Iz koje god perspektive da to posmatraš, stremljenje ka istini je najvažnija stvar. Možeš da izbegneš mane i nedostatke ljudskosti, ali nikad ne možeš da izbegneš put stremljenja ka istini. Koliko god da je tvoja ljudskost možda savršena ili plemenita, odnosno bez obzira na to da li, u odnosu na druge ljude, možda imaš manje mana i nedostataka, a poseduješ više jačih strana, to ne znači da razumeš istinu niti to može da zameni tvoje stremljenje ka istini. Naprotiv, ako stremiš ka istini, shvataš popriličan deo istine i imaš dovoljno duboko i praktično razumevanje istine, to će nadomestiti brojne nedostatke i probleme u tvojoj ljudskosti” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Bog kaže da stremljenje ka istini može da nadoknadi mnoge čovekove nedostatke. Na primer, moj kov nije baš dobar i ja sporije reagujem od drugih kada se nešto desi. To su urođeni nedostaci i oni se ne mogu promeniti. Međutim, pored nedostataka u mojoj ljudskosti, rezultati mog rada nisu bili dobri prvenstveno zbog toga što nisam razumela istinu i nisam mogla da dokučim načela. Kada bih bila u stanju da više tražim istina-načelo o problemima koje ne razumem i da otpustim svoj ponos, te da o tome razgovaram i raspravljam sa svojom braćom i sestrama, takođe bih mogla da razumem više istina. To bi takođe bilo korisno za moju dužnost. Kada sam to shvatila, više nisam pokušavala da izbegavam obavljanje dužnosti nadzornice, pa sam posle toga mogla proaktivno da radim.

Jednom smo razgovarale o najnovijim načelima za pravljenje slika i trebalo je da napišemo pismo svojoj braći i sestrama da razgovaramo o njima i da ih sprovedemo. Pomislila sam: „Ovo je prvi put da treba da napišem tako važno pismo otkako sam postala nadzornica. Šta ako ga ne napišem dobro i bude odstupanja?” Bila sam prilično nervozna. Shvatila sam da opet živim usred osećanja niže vrednosti, pa sam se pomolila Bogu da prilagodim svoj način razmišljanja. Iako možda neću moći da pišem tako sveobuhvatno, trebalo bi prvo da preuzmem inicijativu da radim na tome, a onda bi sestre mogle naknadno da isprave sve nedostatke. Kasnije sam se smirila i razmišljala dok sam pisala. Dok sam pisala, mogla sam da osetim Božje usmeravanje, i neka načela su mi bila čak jasnija nego kada smo o njima razgovarale u zajedništvu. Iskusila sam da, kada posvetiš svoje srce svojoj dužnosti, Bog će te prosvetiti i voditi.

Sada obavljam dužnost nadzornice više od godinu dana. Dužnosti sestre koja je prvobitno bila moja saradnica bile su preraspoređene, pa je sestra Li Jue došla da sarađuje sa mnom. Li Jue je ranije bila moj vođa tima kada sam obavljala dužnosti u vezi sa slikama. Razmišljala sam o tome koliko sam ranije bila loša i kako me Li Jue razume. Šta bi ona mislila o meni kada bismo ovog puta radile zajedno? Shvatila sam da ne treba da razmišljam o svom ponosu. Bez obzira na to koje sam nedostatke ranije imala, ili koji bi se nedostaci otkrili tokom trenutnog perioda zajedničkog rada, morala sam mirno da se suočim sa njima. Posle toga sam preuzela inicijativu da upoznam Li Jue sa tokom posla, a kada smo razgovarale o poslu, takođe sam preuzela inicijativu da iznosim svoja mišljenja. Tokom ovog perioda, kada se Li Jue i ja nismo slagale, ja sam samo iznosila svoje ideje. Neka moja mišljenja su bila usvojena, a neka nisu bila prikladna. Bez obzira na to da li su bila prihvaćena ili ne, mogla sam da razumem neka načela kroz zajedništvo. Jednog dana, Li Jue je rekla: „Kada smo ranije radile zajedno, nisi iznosila nikakva mišljenja, samo si radila svoj posao. Ali kada sada sarađujem sa tobom, vidim da si se mnogo promenila.” Čuvši je kako to govori, bila sam prilično dirnuta. Bez vođstva Božjih reči, nikada ne bih uspela da se oslobodim muke osećanja niže vrednosti, i nikada ne bih mogla da obavljam svoju dužnost tako aktivno kao sada. Sve su to rezultati postignuti Božjim rečima. Hvala Svemogućem Bogu!