Autorka: Džang Huisin, Kina

Kada sam bila mala, deda je voleo da sluša operu i često me je vodio na predstave. Videla sam kako su glumci na sceni graciozni, kako njihove pesme dotiču srca ljudi i kako ih publika obasipa aplauzima i ovacijama. Zaista sam im se divila i nisam mogla a da ne pomislim: „Kad bih jednog dana mogla da izađem na scenu i dobijem aplauze i pohvale, život bi mi bio ispunjen slavom i sjajem!” Veoma sam želela da se pridružim nekoj pozorišnoj trupi i postanem operska umetnica. Međutim, moja porodica je bila siromašna i naši finansijski uslovi to nisu dozvolili, pa su moji snovi o sceni izbledeli poput iluzije.

Kad sam se udala, dobila sam ćerku. Kad je moja ćerka krenula u vrtić, videla sam da neka deca njenih godina idu na časove plesa, a neka na časove muzike. Naročito su tokom nastupa za Dan deteta privlačila pažnju mnogih nastavnika i roditelja i ovi su ih obasipali aplauzima. Odlučila sam da moja ćerka nauči da igra, jer bi joj to ne samo pomoglo da ima lepu figuru i gracioznost, već bi joj pružilo priliku da nastupa na sceni. Međutim, ona se plašila da radi špagu i most, pa nije htela da uči, koliko god da sam je nagovarala. Pomislila sam: „Ne mogu tek tako da ti povlađujem. Moraš da savladaš neku veštinu da bi jednog dana privlačila pažnju drugih na sceni.” Godine 2012, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana i uvidela sam da je svačija sudbina u Božjim rukama i da je sve što ljudi rade tokom svojih života Bog predodredio i uredio. Međutim, nisam odustala od svog očekivanja da ću videti svoju kćerku kako nastupa na sceni. Kasnije sam pomislila da bi joj učenje nekog instrumenta takođe omogućilo da izađe na scenu, pa sam je odvela u prodavnicu muzičkih instrumenata da odabere instrument. Ali nju to nije zanimalo. Besno sam rekla ćerki: „Moraš nešto da izabereš. Samo ako savladaš neku veštinu, imaćeš priliku da nastupaš na sceni, i tek tada ćeš moći da živiš glamurozan život. Zamisli koliko će ti se ljudi tada diviti!” Kada je videla da sam veoma ljuta, ćerka je nevoljno izabrala gudženg. U početku nije želela da ga uči, pa sam pronašla iskusnog učitelja gudženga i naterala je da uči. Da bih joj probudila interesovanje za gudženg, često sam je ohrabrivala, a i učitelj ju je hvalio da ima prirodan talenat. Postepeno je zavolela gudženg i brzo je naučila nekoliko kompozicija. Jednog dana mi je radosno rekla: „Mama, ubuduće mogu da sviram gudženg da bih slavila Boga!” Kad sam videla koliko je ona razumna, bila sam naročito zadovoljna.

Kasnije, da bi ona stekla više scenskog iskustva, prijavljivala sam je svaki put kad bih čula za neki nastup. Iako sam imala diskus herniju i nisam mogla dugo da stojim, ipak sam insistirala na tome da je pratim na probama. Napredovala je brzo i bila odlična na nastupima, i uvek je bila u središtu scene na nastupima. Dobijala je i pohvale od nastavnika i sudija, a ja sam bila presrećna. Da bih išla s njom na nastupe, morala sam da ustajem oko tri ujutro da sve pripremim. Toliko sam bila zauzeta oko nje da nisam imala vremena ni da jedem. Posle čitavog dana jurnjave unaokolo, vrtelo mi se u glavi i bila sam iscrpljena, i fizički i mentalno. Međutim, kad sam videla svoju ćerku kako blista na sceni, pomislila sam: „Iako nisam ostvarila svoj san da izađem na scenu, to što sam uspela da omogućim svojoj ćerki da bude u centru pažnje na sceni vredelo je sve te patnje i iscrpljenosti!” Njeno telo više nije moglo da podnese iscrpljenost usled nastupa i pritisak zbog učenja, pa više nije želela da vežba gudženg. Pokušavala sam da je nagovorim da nastavi, pa je na kraju nevoljno pristala. Svakog dana kada bi se ona vratila iz škole, naterala bih je da bez odlaganja vežba gudženg. Kada bi moja ćerka vikendom želela da izađe napolje, zahtevala bih od nje da najpre završi vežbanje gudženga pre izlaska. Kad me ne bi poslušala, izgrdila bih je: „Šta misliš, zašto smo se tvoj otac i ja toliko trudili i štedeli da bismo platili tvoje časove i terali te da vežbaš? Zar nije sve to zato da bi jednog dana mogla da izađeš na scenu i postigneš uspeh? Zar ne možeš da nam pružiš malo ponosa?” Kada bi videla koliko sam uznemirena i ljuta, ćerka nije imala izbora osim da zaplače i ode da vežba gudženg. Kad je prešla u više razrede osnovne škole, bila je pod velikim pritiskom zbog školskih obaveza, a uz to je morala često da ide na probe za razne nastupe, pa opet nije želela da vežba gudženg. Izgrdila sam je: „Koliko god da si zauzeta, moraš da nastaviš da vežbaš gudženg. Ako budeš dobro vežbala, moći ćeš da izađeš na scenu i stekneš slavu za ceo život!” Međutim, ona i dalje nije vežbala. U besu sam bacila njene knjige i držač za trzalicu na pod i rekla: „U redu. Nemoj da vežbaš. Samo se nadam da ćeš kad porasteš uživati dok budeš sakupljala smeće!” Kad je videla koliko sam ljuta, požurila je da vežba. Ponekad bi moja ćerka osećala da joj nanosim nepravdu i kroz suze bi govorila: „Zašto stalno pokušavaš da upravljaš mojom sudbinom?” A ja bih ljutito odgovarala: „Zar sve što radim nije zbog tebe? Kako ne shvataš šta je za tvoje dobro?” Ćerka bi mi besno rekla: „Ja jednostavno čak ni ne volim da sviram gudženg! Ti si ta koja me tera da ga učim!” Naše svađe bi uvek završavale s prizvukom gorčine. Kada bi se poklopili termini nastupa i okupljanja, uvek bih je prvo slala na nastup. Ako bi poželela da ide na okupljanje, brzo bih rekla: „Za okupljanja ima vremena, ali prilike za nastupe ne treba propuštati. Ako propustiš te prilike, izgubićeš šansu da zablistaš na sceni.” Zbog toga je moja ćerka propustila mnoga okupljanja.

Kasnije je uspešno upisala umetničku srednju školu. Kad god bih govorila o svojoj ćerki, kolege i prijatelji bi me gledali s divljenjem i zavišću. Moja sujeta je bila potpuno zadovoljena. Postepeno se moja ćerka potpuno usredsredila na učenje i sviranje gudženga. Da bi upisala željenu muzičku akademiju i nadmašila svoje vršnjake, počela je da ulaže dodatno vreme u vežbanje gudženga. I ja sam potrošila mnogo novca da angažujem nastavnika koji bi je podučavao individualno. Kad sam videla koliko je napredovala u sviranju gudženga, bila sam veoma srećna. Kada se moja ćerka vratila s raspusta, želela sam da ide na okupljanje, ali ona bi nalazila izgovore, poput: „Nisam završila domaći” ili „Još nisam vežbala gudženg”. Pošto gotovo godinu dana nije prisustvovala nijednom okupljanju, osećala sam blagu zabrinutost. Ali kad sam videla koliko je zauzeta domaćim zadacima i vežbanjem gudženga, pomislila sam u sebi: „Da li da dozvolim svojoj ćerki da napusti časove gudženga vikendom kako bi išla na okupljanja?” Ali onda sam pomislila: „Toliko se trudila da unapredi svoje veštine sviranja gudženga; ako ne bude vežbala vikendom, zar neće zaostajati za drugima? Ne može sebi da priušti da zapostavi vežbanje. Međutim, ako duže vreme ne bude išla na okupljanja, i njen duhovni život će trpeti.” Nakon što sam malo razmislila, odlučila sam da nađem vremena da idem s njom na okupljanja. Jednog dana, ćerka mi je rekla da više ne želi da ide u školu. Rekla je da je atmosfera u školi loša, da ima onih koji puše, zabavljaju se ili su umešani u bande. Rekla je da joj je teško da se usredsredi na učenje i da se oseća stvarno sputano. Kada sam čula da ne želi više da ide u školu, pomislila sam: „Toliko si se trudila da upišeš umetničku školu, i ako izdržiš još samo dve godine, moći ćeš da polažeš prijemni za umetničku akademiju. Kad je upišeš, ostvariće ti se san o odlasku na veću scenu. Tada će te tvoji rođaci, prijatelji, nastavnici i drugovi iz razreda gledati s divljenjem i zavišću, a i mene ćeš učiniti ponosnom.” Zato sam ljutito rekla: „Konačno si upisala umetničku srednju školu. Ako ne budeš išla, zar nećeš propustiti svetlu budućnost?” Kada je videla koliko sam bila zabrinuta i ljuta, ćerka je samo zaplakala i otišla u školu. Videvši kako moja ćerka oseća da joj se nanosi nepravda, srce mi se slomilo, ali kako bi ona dospela na scenu i istakla se, osećala sam da nemam drugog izbora nego da tako postupim.

Na jednom okupljanju pričala sam sestri Li Ling o svom stanju, a ona mi je pronašla jedan odlomak Božjih reči da ga pročitam. Bog kaže: „Ako su deca tokom ranih godina izložena nekim pojavama zlih trendova ili čuju neke netačne argumente ili misli i gledišta, bez raspoznavanja oni bi mogli da ih slede ili oponašaju. Roditelji treba što pre da otkriju te probleme, da ih reše i da daju ispravne smernice. To je takođe njihova odgovornost. Ukratko, cilj je osigurati da deca imaju pozitivne i ispravne misli i gledišta u pogledu svog vladanja, načina na koji se ophode prema ljudima i načina na koji posmatraju različite ljude, događaje i stvari, tako da bi mogla da se razvijaju u dobrom pravcu, a ne u lošem. Na primer, trebalo bi da nauče svoju decu da je čovekova sudbina tokom celog života u Božjim rukama. Nevernici često kažu: ’Život i smrt su predodređeni; o bogatstvu i časti odlučuje Nebo.’ Količina patnje i uživanja koju osoba treba da iskusi u životu je predodređena od Boga i ljudi je ne mogu promeniti. S jedne strane, roditelji treba da upute svoju decu u te objektivne činjenice, a s druge da ih nauče da se život ne svodi na fizičke potrebe, a još manje na zadovoljstvo. Za ljude u ovom životu postoje važnije stvari od jela, pića i traženja zabave; oni treba da veruju u Boga, da streme ka istini i da teže tome da ih Bog spase. Ako ljudi žive samo radi zadovoljstva, radi jela, pića i traženja telesne zabave, onda su oni poput hodajućih leševa i njihovi životi nemaju baš nikakvu vrednost. Oni ne stvaraju nikakvu pozitivnu ili značajnu vrednost i ne zaslužuju da žive, pa ni da budu ljudi. Čak i ako dete ne veruje u Boga, njegovi roditelji bi u najmanju ruku trebalo da ga vode da bude dobra osoba i ona koja se brine o svojim pravim zadacima. Naravno, ako je među onima koje je Bog izabrao i ako je voljno da učestvuje u crkvenom životu i da obavlja svoju dužnost nakon što postane odrasla osoba, tim bolje. Ako su im deca takva, onda roditelji tim pre treba da ispune svoje obaveze prema svojoj deci na osnovu načela koja je Bog naložio ljudima da slede. Ako ne znaš da li će oni verovati u Boga ili da li su među onima koje je Bog izabrao, i dalje bi trebalo da u najvećoj mogućoj meri ispunjavaš obaveze i odgovornosti koje bi kao roditelj trebalo da ispunjavaš, deleći sa svojom decom pozitivne misli i stvari koje već znaš. U najmanju ruku, postaraj se da se njihov mentalni razvoj odvija u dobrom pravcu i da im um bude čist i zdrav. Ne dozvoli im da jure za svetskim trendovima ili da teže slavi, dobitku i statusu. Neki roditelji imaju očekivanja da će se njihova deca istaći iznad ostalih, pa ih od malih nogu teraju da proučavaju svakakve veštine i znanja. Što je još ozbiljnije, neki roditelji vode svoju decu da učestvuju u raznim takmičenjima talenata, akademskim takmičenjima ili raznim nadmetanjima, ili ih navode da jure za raznim društvenim trendovima, prisustvujući događajima poput konferencija za štampu, potpisivanja i tako dalje. U najmanju ruku, kao roditelji ne bi trebalo da navode svoju decu da jure za društvenim trendovima. Ako roditelji navode svoju decu da jure za svetskim trendovima, onda je, s jedne strane, jasno da nisu ispunili svoje roditeljske odgovornosti i da nisu usmerili svoju decu u postavljanju ispravnih životnih ciljeva kako bi se njihovi životi razvijali u dobrom pravcu. S druge strane, oni očigledno vode svoju decu putem bez povratka, uvlačeći ih u zli trend težnje ka slavi, dobitku i statusu. Kad je reč o putu kojim će njihova deca krenuti u budućnosti ili o njihovoj karijeri, roditelji ne bi trebalo da svojoj deci usađuju stvari poput: ’Pogledaj onog pijanistu, tog i tog. Počeo je da svira klavir sa četiri ili pet godina. Nikada se nije prepuštao igri, nije sticao prijatelje, samo je vežbao klavir i svakodnevno išao na časove klavira. Takođe se savetovao sa raznim učiteljima i prijavljivao na razna klavirska takmičenja. Pogledaj kako je on sada slavna ličnost, dobro uhranjen, lepo odeven, okružen aurom istaknutosti i poštovan kuda god da krene.’ Da li je to vrsta vaspitanja koja podstiče zdrav razvoj dečjeg uma? (Ne, nije.) Kakvo je to onda vaspitanje? To je đavolje vaspitanje. Taj vid vaspitanja šteti svakom mladom umu. Podstiče ga da teži slavi, da priželjkuje razne aure priznanja, kao i prestiž, status i uživanje. To ga navodi da žudi za tim i teži tim stvarima od ranog detinjstva, što ga vodi u anksioznost, intenzivnu strepnju i brigu, pa čak i da plati svaku cenu da to dobije, da se budi rano i da ostane budan do kasno da bi radio školske zadatke i učio različite veštine, te da gubi godine detinjstva, menjajući dragocene godine za te stvari” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, konačno sam shvatila da prava odgovornost roditelja jeste da svojoj deci omoguće da, i dušom i telom, odrastaju zdrava i srećna dok su maloletna, da im daju pozitivne smernice za razmišljanje i da im omoguće da uživaju u svom detinjstvu. Roditelji ne treba da nameću svoja očekivanja deci niti da ih vode putem težnje ka slavi, ugledu, priznanjima, statusu i uživanjima. Nisam mogla a da ne razmišljam: još od malena moja ćerka nije volela da uči da svira instrumente, ali sam je ipak primoravala da uči gudženg kako bi postala slavna i uživala sveopšte poštovanje. Kad bi dobijala pohvale od sudija i nastavnika, osećala sam da se moji neostvareni snovi najzad ispunjavaju kroz nju, pa je moja odlučnost da je obučavam postala još jača. Kad god bih čula za neki nastup, prijavila bih je i bez njenog pristanka, bojeći se da će propustiti priliku da zablista na sceni. Kad god bi moja ćerka poželela da se igra, grdila bih je iz straha da ne odloži vežbanje. Da bih unapredila njene muzičke veštine, nisam žalila novac za angažovanje profesionalnog učitelja koji bi je usmeravao sve s ciljem da je obučavam da postane poznata i da kroz nju steknem slavu. Nikada nisam vodila računa o tome koliki pritisak i koliku bol trpi mlado srce moje ćerke, već sam razmišljala samo o tome kako da ispunim sopstvene želje. Pod mojim vaspitanjem, moja ćerka je postala veoma zabrinuta za svoj ugled i status i provodila je dodatne sate vežbajući kako bi nadmašila drugove iz razreda, gubeći živahnost i nevinost koju je nekada imala. Između nas je počeo da se stvara jaz, a ona je izgubila interesovanje za jedenje i pijenje Božjih reči i za prisustvovanje okupljanjima, i počela je sve više da se udaljava od Boga. Za sve te posledice bila sam kriva ja. Moje dete je ranije rado prisustvovalo okupljanjima i jelo i pilo Božje reči, ali ja je nisam usmeravala da veruje u Boga i da ide ispravnim putem, već sam je uvela u zle trendove da bi neumorno težila ugledu i statusu. Na koji način sam ispunjavala pravu majčinsku odgovornost? Razmišljajući o tome, duboko sam zažalila što je moj prisilni pristup vaspitanju naneo toliku štetu i traumu mom detetu.

Kasnije sam pročitala Božje reči i shvatila razlog zašto sam se tako ophodila prema svojoj kćerki. Svemogući Bog kaže: „Vidiš da neki ljudi žive za svoju decu – znaš da taj način života nije ispravan, no, možeš li da izbegneš da živiš za svoju decu? Ili vidiš da neki ljudi jure za novcem, slavom i dobitkom i zaokupljeni su stremljenjem ka tim stvarima – u svom srcu znaš da je taj put pogrešan, no, možeš li da izbegneš da juriš za istim tim stvarima i da si njima zaokupljen? Ako je put kojim ideš upravo put stremljenja ka slavi i dobitku i znaš da je to pogrešan put, a ipak, iako to želiš, ne možeš da ideš putem stremljenja ka istini, to znači da ne kontrolišeš način svog života na ovom svetu! Koji je glavni uzrok toga? To što ljudi nisu prihvatili Božje delo niti su zadobili istinu. Šta je ljudima duhovna potpora? Gde oni traže duhovnu potporu? Za duhovnu potporu, ljudi se okreću porodičnom zajedništvu, blaženstvu braka, uživanju u materijalnim stvarima, bogatstvu, slavi, dobitku, statusu, odnosima i karijerama, kao i sreći naredne generacije. Ima li ikoga ko duhovnu potporu ne traži u ovim stvarima? Oni koji imaju decu pronalaze je u svojoj deci; oni koji nemaju dece pronalaze je u svojim karijerama, u braku, u svom društvenom statusu, kao i u slavi i dobitku. Stoga su istovetni svi načini života koji ovako nastaju; pod kontrolom i vlašću Sotone, i uprkos sebi, svi ljudi jure za statusom, slavom, dobitkom, svojim karijerama i izgledima, zarad svojih brakova, svojih porodica, izgleda svoje dece i zarad telesnih zadovoljstava i zaokupljeni su tim stvarima. Da li je to pravi put? Koliko god revnosno ljudi obavljali poslove na ovom svetu, koliko god da su uspešni u svojoj karijeri, koliko god da su njihove porodice srećne, koliko god da su im porodice velike, koliko god da je njihov položaj prestižan – da li su u stanju da krenu pravim putem u životu? Jureći za slavom i dobitkom, za svetom, ili za karijerom, da li su sposobni da uvide činjenicu da je Bog stvorio sve stvari i da ima suverenost nad sudbinom ljudskog roda? To nije moguće. Bez obzira na to čemu ljudi teže ili na kakvom su putu, ako ne priznaju činjenicu da Bog ima suverenost nad sudbinom ljudskog roda, onda je put kojim idu pogrešan. To nije pravi put, već nepošten put, put zla” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Sotona koristi slavu i dobitak da kontroliše ljudske misli, navodeći ih da ne misle ni na šta drugo do na te dve stvari i navodeći ih da se bore za slavu i dobitak, podnose teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja i nose teško breme za slavu i dobitak, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i donose svaki sud ili odluku zarad slave i dobitka. Na taj način, Sotona postavlja nevidljive okove na ljude, i, s tim okovima na sebi, oni nemaju ni sposobnosti ni hrabrosti da se oslobode. Nesvesni toga, oni nose te okove dok se vuku napred korak po korak, s velikom teškoćom. Radi ove slave i dobitka, ljudski rod se udaljava od Boga, izdaje Ga i postaje sve rđaviji. Na taj način se, usred Sotonine slave i dobitka, uništava jedna generacija za drugom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Zahvaljujući Božjim rečima, shvatila sam da Sotona koristi slavu i dobitak da bi iskvario i povredio ljude, usađujući ljudima misli i gledišta poput „Izdigni se iznad ostalih”, „Budi na položaju iznad drugih” i „Donesi čast svojim precima”, što navodi ljude da neumorno teže slavi i dobitku. Radi sticanja slave i dobitka postaju sve rđaviji i sve više pate. Još od malena sam sanjala o tome da postanem pozorišna glumica, da izađem na scenu, zadobijem divljenje i zavist svih i steknem status i ugled. Međutim, kada ti snovi nisu mogli da mi se ostvare, zapala sam u razočaranje i bol. Kasnije sam svoje snove nametnula svojoj ćerki, prisiljavajući je da uči gudženg. Nadala sam se da će jednog dana izaći na scenu i zablistati. Kada sam videla da moja ćerka ne želi da uči gudženg, postala bih nervozna i besna, pa bih izgubila živce zbog nje. Kada bi moja ćerka želela da prisustvuje okupljanjima, ja bih je sprečavala, jer sam se bojala da će to odložiti njeno vežbanje. Na koji način sam ispunjavala majčinsku odgovornost? To što sam činila bilo je jednostavno zlo! Verovala sam u Boga godinama, ali se perspektive na kojima se zasnivalo moje stremljenje nimalo nisu promenile – i dalje sam, baš kao i nevernici, živela po Sotoninim mislima i gledištima, težeći slavi i dobitku. Radije bih da se moja ćerka udalji od Boga i izda Ga, nego da ne stremi ka slavi i dobitku kako bi zadovoljila moju sujetu. Zaista su me slava i dobitak zaslepili i pomutili mi misli i time sam sebi nanela patnju, a svojoj ćerki štetu. Shvatila sam da su slava i dobitak nevidljivi okovi koje mi je Sotona stavio i da nam oni donose beskrajnu tugu i bol! Mislila sam na to kako su neki poznati ljudi postigli slavu i dobitak na estradi, a ipak su, zbog duhovne praznine i boli, upali u depresiju i okončali život skokom u smrt. Uvidela sam da čak i kad čovek zadobije status i slavu, to može samo privremeno da zadovolji njegovu sujetu ali ne može da reši njegovu unutrašnju prazninu i bol. Naprotiv, te stvari ga postepeno udaljavaju od Boga i navode ga da poriče Boga, a ishod toga je da ga Sotona proždere. Kad sam to shvatila, pomolila sam se Bogu, govoreći da više ne želim da težim slavi i dobitku i da sam spremna da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i stekla još veću spoznaju o sebi. Svemogući Bog kaže: „Sve što roditelji rade da bi ostvarili sopstvena očekivanja od svoje dece pre nego što ta deca postanu punoletna u suprotnosti je sa savešću, razumom i zakonima prirode. Štaviše, to je u suprotnosti sa Božjom odredbom i suverenošću. Iako oni koji još uvek nisu dostigli punoletstvo nemaju sposobnost da dobro raspoznaju od zla ili da razmišljaju samostalno, njihova je sudbina i dalje pod Božjom suverenošću; njihova sudbina ne zavisi od njihovih roditelja. Ti glupi roditelji ne mogu tu stvar da prozru. Osim što u svojim mislima imaju očekivanja od svoje dece, oni u svom ponašanju takođe plaćaju veću cenu, čineći sve što žele i što su voljni da urade za svoju decu, te, bilo da je to trošenje novca, vremena, energije ili drugih stvari, oni to čine radosno i voljno. Iako te stvari roditelji rade dobrovoljno, kakve posledice one donose? Ako na kraju naškode svojoj deci, to je nehumano, a takvo ponašanje nipošto nije odgovornost koju bi roditelji trebalo da ispune; oni su već prekoračili opseg dužnosti koje bi trebalo da ispune kao roditelji. Zašto to govorim? Zato što roditelji počinju da planiraju i kontrolišu budućnost svoje dece i pre nego što ona postanu punoletna, a pokušavaju i da odrede budućnost svoje dece. Nije li to glupo? (Jeste.) Na primer, recimo da je Bog predodredio da će čovek biti običan radnik i da će u ovom životu moći samo da zaradi neku osnovnu platu da ima da se prehrani i obuče, ali njegovi roditelji insistiraju na tome da postane slavna ličnost, bogataš, visoki funkcioner, planirajući i uređujući stvari za njegovu budućnost pre nego što odraste, plaćajući razne vrste takozvanih cena, pokušavajući da kontrolišu njegov život i budućnost. Nije li to glupo? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Iznova sam čitala taj odlomak Božjih reči. Te su me reči duboko pogodile i uznemirile. Shvatila sam da su moja očekivanja, žrtve i trud za ćerku bili protivni ljudskosti i protiv Božjih odredbi i suverenosti. Sudbina deteta nije nešto nad čim njegovi roditelji mogu imati suverenost. Trebalo bi da poštujem izbore svog deteta i da se pokorim Božjim odredbama, a ne da prisiljavam svoju ćerku da radi ono što ne voli. Bog je već odredio čime će se čovek baviti u životu i kako će zarađivati za život. I ja sam isto tako silno želela da postanem pozorišna glumica, ali se stvari nisu odvijale onako kako sam želela. Nisam mogla da promenim čak ni sopstvenu sudbinu, a ipak sam želela da menjam sudbinu svoje ćerke. Bila sam potpuno bezumna!

Tada sam se zapitala: šta znači istinski ispuniti svoje roditeljske odgovornosti? Pročitala sam Božje reči: „Ako detaljno analiziramo suštinu očekivanja roditelja od svoje dece, možemo da uvidimo da su ta očekivanja sebična, da se kose s ljudskošću i da nemaju nikakve veze sa odgovornostima roditelja. Kad svojoj deci nameću svakojaka očekivanja i zahteve, roditelji im stvaraju veliki dodatni pritisak – time ne ispunjavaju svoje odgovornosti. Dakle, koje su odgovornosti koje bi roditelji trebalo da ispune? Barem bi trebalo da nauče svoju decu da budu pošteni ljudi koji govore istinu i rade stvari na pošten način, nauče ih da budu dobrodušna i da ne čine loše stvari, usmeravajući ih u pozitivnom pravcu. To su njihove najosnovnije odgovornosti. Pored toga, trebalo bi da usmeravaju svoju decu u učenju praktičnih znanja i veština i tako dalje, na osnovu njihovog kova i stanja. Ako roditelji veruju u Boga i razumeju istinu, trebalo bi svoju decu da navedu da čitaju Božje reči i da prihvate istinu, kako bi ona spoznala Stvoritelja i kako bi razumela da su ljudi stvoreni od Boga i da Bog postoji u ovoj vaseljeni; trebalo bi svoju decu da usmere da se mole Bogu i da jedu i piju reči Božje kako bi ona mogla da razumeju neke istine, kako bi nakon što odrastu mogla da veruju u Boga, da slede Boga i da obavljaju dužnost stvorenog bića umesto da jure za svetskim trendovima, da se zaglave u raznim komplikovanim međuljudskim odnosima, te da budu namamljena, iskvarena i uništena raznim zlim trendovima ovog sveta. Ovo su zaista odgovornosti koje roditelji treba da ispune. Odgovornosti koje treba da ispune jesu da, u svojoj ulozi roditelja, svojoj deci pruže pozitivno usmeravanje i odgovarajuću pomoć pre njihovog punoletstva, kao i da se pravovremeno staraju o njima u njihovom fizičkom životu u pogledu svakodnevnih potrepština. Ako im se deca razbole, roditelji treba da im obezbede lečenje kad god je to potrebno; ne treba da ih, iz straha da ne odlože dečje školske obaveze, teraju da nastave da idu u školu i odreknu se lečenja. Kad je deci potreban oporavak, mora im se dozvoliti da se oporavljaju, a kad im je potreban odmor, mora im se dozvoliti da se odmaraju. Osiguravanje zdravlja njihove dece je neophodno; ako deca zaostanu sa školskim obavezama, roditelji mogu kasnije pronaći način da to nadoknade. Ovo su odgovornosti koje roditelji treba da ispune. S jedne strane, moraju pomoći svojoj deci da steknu solidno znanje; s druge strane, moraju usmeravati i obrazovati svoju decu kako bi išla ispravnim putem i osigurati njihovo mentalno zdravlje kako na njih ne bi uticali nezdravi trendovi i zle prakse društva. Istovremeno, moraju se takođe pobrinuti da im deca na odgovarajući način vežbaju kako bi osigurali njihovo fizičko zdravlje. To su stvari koje roditelji treba da čine, umesto da svojoj deci nasilno nameću bilo kakva nerealna očekivanja ili zahteve. Roditelji moraju da ispune svoje odgovornosti i kad je reč o stvarima koje su potrebne duhu njihove dece i o stvarima koje su im potrebne u fizičkom životu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, osetila sam neopisivu uznemirenost. Ranije sam mislila da time što teram ćerku da uči razne veštine i nastojim da je dovedem na čuvenu scenu kako bi postala slavna i zadobila divljenje i pohvale drugih, ispunjavam svoju majčinsku odgovornost. Međutim, prava odgovornost roditelja jeste da se postaraju za mentalno zdravlje i sreću svoje dece, pomažući im da izgrade pozitivne misli i gledišta, da ih usmere ka ispravnim životnim ciljevima, da ih neguju u skladu sa njihovim interesovanjima i hobijima i da ih usmeravaju ka tome da se pokore Božjim odredbama i suverenosti. A u svakodnevnom životu, roditelji bi trebalo da obezbede svojoj deci osnovne potrebe kao što su ishrana, odeća, krov nad glavom i prevoz. Na primer: treba da im kažu koja je hrana zdrava za jelo, a koja škodi telu, da se brinu o njima kada su bolesni, da im daju lekove kada je potrebno, da ih odvedu na injekcije kada zatreba i da pažljivo ispunjavaju njihove svakodnevne potrebe. To su stvari koje roditelji treba da rade. Iako je na površini izgledalo da je moje trčanje na sve strane bilo za dobrobit moje ćerke, u stvarnosti sam samo želela da mi ona donese slavu i ponos, čak i po cenu da je lišim njene dečje radosti, sprečim da ide na okupljanja i jede i pije Božje reči. Bila sam zaista sebična! Trebalo je da je usmeravam u skladu s njenim kovom, interesovanjima i hobijima, a ne da je silom suzbijam i namećem joj obrazovanje. Osim toga, trebalo bi da usmeravam svoje dete da dođe pred Boga, da je navodim da se moli, da jede i pije Božje reči, da Ga obožava i da se kloni zlih trendova ovoga sveta. Kada sam razumela Božju nameru, više nisam vodila ćerku da učestvuje na nastupima. Umesto toga, usmeravala sam je da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima i provodila sam više vremena s njom u jedenju i pijenju Božjih reči i prisustvovanju okupljanjima.

Kasnije, kada smo bile zajedno na jednom okupljanju, ćerka i ja smo gledale predstavu pod nazivom „Zbogom, moja nevina školo”. Nakon što je to odgledala, moja ćerka je bila duboko dirnuta i shvatila je da Sotona koristi slavu i dobitak da bi nanosio štetu ljudima. Kroz jedenje i pijenje Božjih reči shvatila je da jedino obavljanjem svojih dužnosti može da ide ispravnim putem u životu. Jednog dana, kada se vratila iz škole, odlučno mi je rekla: „Mama, u školi se osećam zaista sputano, a ja želim da živim slobodno i oslobođeno kao braća i sestre. Želim da napustim školovanje i obavljam svoje dužnosti u crkvi.” Bila sam vrlo iznenađena. Pomislila sam: „Do sada ti nije bilo lako da stigneš dovde. Ako napustiš školovanje, zauvek ćeš izgubiti svoje snove o sceni. Zar to ne znači da bi sav tvoj prethodni trud bio uzaludan?” U tom trenutku sam shvatila da i dalje želim da stremim ka slavi i dobitku, pa sam se u srcu pomolila Bogu: „Bože, moja ćerka je spremna da napusti školovanje, ali ja to i dalje ne mogu da podnesem. Bože, molim Te, ojačaj moju odlučnost i pomozi mi da se oslobodim okova slave i dobitka.” Nakon molitve, setila sam se Božjih reči: „Ako detaljno analiziramo suštinu očekivanja roditelja od svoje dece, možemo da uvidimo da su ta očekivanja sebična, da se kose s ljudskošću” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (18)”). „Niko od vas trenutno ne izvršava svoju dužnost u Božjoj kući slučajno – iz kakvih god okolnosti da je bilo ko od vas došao da izvršava svoju dužnost, to nije bilo slučajno. Nijednog od ljudi koji izvršavaju dužnosti u Božjoj kući nije nasumično izabrao neki čovek; koju god dužnost da neki čovek izvršava, to je Bog predodredio pre svih vremena. Šta znači kad kažemo da je to bilo predodređeno? Šta to konkretno znači? To znači da je Bog, u Svom celokupnom planu upravljanja, odavno isplanirao koliko puta ćeš doći u ovaj svet, sa kakvim poreklom i u kojoj porodici ćeš se roditi tokom poslednjih dana, u kakvim okolnostima će tvoja porodica živeti, da li ćeš biti muškarac ili žena, šta će ti biti jače strane, koji nivo obrazovanja ćeš imati, koliko jasno ćeš se izražavati, kakvog ćeš biti kova, kako ćeš izgledati, u kom ćeš životnom dobu doći u Božju kuću i početi da obavljaš svoju dužnost, kao i u koje vreme ćeš obavljati koju dužnost. Bog je još ranije predodredio svaki tvoj korak. Dok još nisi bio rođen i prilikom tvojih dolazaka na ovaj svet u prethodnih nekoliko života, Bog je već uredio koju dužnost ćeš obavljati u ovoj završnoj etapi dela” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da je Bog odavno uredio vreme kada će neko doći u Božju kuću i početi da obavlja svoju dužnost. Bog je već odavno odredio vreme kada će moja ćerka doći i početi da obavlja svoju dužnost i nisam više smela da, kao ranije, pokušavam da upravljam svime što se tiče njenog života zarad sopstvenog ugleda i statusa. Budući da je moja ćerka odlučila da sledi Boga i obavlja svoju dužnost, to su bile Božje odredbe i uređenja. Trebalo je da joj dam pozitivne smernice i da je pustim da ide ispravnim putem. To je bila odgovornost koju sam morala da ispunim. Kada sam to shvatila, rado sam pristala na ćerkin zahtev. Nedugo potom, moja ćerka je napustila školovanje i došla u Božju kuću da obavlja svoju dužnost. Kada sam videla da joj se vratila nekadašnja vedrina i sjaj, bila sam veoma srećna i shvatila sam da se samo pokoravanjem Stvoriteljevim odredbama i uređenjima može živeti slobodno, rasterećeno i radosno. To je nešto što nikakav novac ni slava ne mogu da zamene!

Posle toga sam pročitala dva odlomka Božjih reči i stekla dublje razumevanje vrednosti i smisla ljudskog života. Svemogući Bog kaže: „Osim verovanja u Boga i stremljenja ka istini, i ispunjavanja svoje dužnosti kao stvoreno biće, sve ostalo što čovek u životu radi je isprazno i nije vredno pamćenja. Čak i ako si ostvario neverovatan podvig; putovanje u svemir i na Mesec, to je uzaludno; čak i ako si ostvario naučna dostignuća koja su bila od neke koristi ili od pomoći čovečanstvu, to je uzaludno. Sve će to proći. Šta je jedino što neće proći? (Reč Božja.) Samo reč Božja, samo svedočanstva o Bogu, sva svedočanstva i dela koja svedoče o Stvoritelju i dobra ljudska dela neće proći. Te stvari će trajati zauvek i one su veoma dragocene. Zato dajte sve od sebe i iskoristite svoje sposobnosti na najbolji način. Ne dozvolite da vas sputavaju bilo koji ljudi, događaji ili stvari; iskreno se dajte za Boga i uložite svu svoju energiju i celo svoje srce u obavljanje svojih dužnosti. To je ono što Bog blagosilja najviše od svega, i vredno je svake patnje!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino u dobrom obavljanju dužnosti stvorenog bića leži vrednost življenja”). „Sada slediš Boga, slušaš reč Božju i prihvataš nalog Stvoritelja. Ponekad uvidiš da je to pomalo teško i naporno, a ponekad iskusiš malo poniženja i oplemenjivanja, ali to su dobre stvari, a ne loše. Šta ćeš na kraju zadobiti? Ono što ćeš zadobiti jesu istina i život, i konačno, Stvoriteljevo priznanje i potvrda. Bog će reći: ’Ti Me slediš, Ja blagonaklono gledam na tebe i ti si Mi po volji.’ Ako Bog ne kaže ništa drugo sem to da si ti stvoreno biće u Njegovim očima, onda nisi živeo uzalud i koristan si. Biti usmeno priznat od Boga je neverovatno; to nije mala stvar. Ako ljudi slede Sotonu, šta će dobiti? (Uništenje.) Pre nego što budu uništeni, u šta će se oni pretvoriti? (Postaće demoni.) Oni će postati demoni. Bez obzira na to koliko veština ljudi steknu, koliko novca zarade, koliko slave i dobitka stiču, koliko materijalnih dobara uživaju, ili koliko visok status imaju u sekularnom svetu, iznutra će postajati sve iskvareniji, sve rđaviji i prljaviji, sve buntovniji i licemerniji, i na kraju će postati živi demoni – postaće neljudi. Dakle, kako Stvoritelj vidi takve ljude? Samo kao ’neljude’ i to je sve? Kakvo je Stvoriteljevo gledište i stav prema takvim ljudima? On ima odbojnost prema njima, gnuša ih se, prezire ih i odriče ih se, te ih na kraju proklinje, kažnjava i uništava. Ljudi idu različitim putevima i na kraju će se suočiti sa različitim ishodima. Koji put vi birate? (Da verujete u Boga i da Ga sledite.) Ako izaberete da sledite Boga, to znači da ste izabrali ispravan put: to znači krenuti putem svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino u dobrom obavljanju dužnosti stvorenog bića leži vrednost življenja”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da se samo verovanjem u Boga, stremljenjem ka istini i ispunjavanjem dužnosti stvorenog bića može zadobiti istina i proživeti ljudsko obličje. Stremiti ka ugledu i statusu znači slediti Sotonu, a čak i ako neko zadobije poštovanje drugih, to je privremeno i on i dalje ide putem uništenja. Sada i moja ćerka i ja obavljamo svoje dužnosti i udaljile smo se od raznih iskušenja i od nasrtaja zlih društvenih trendova. Moja ćerka se više ne oseća sputano niti oseća bol, a i moje srce je postalo spokojno i oslobođeno. Kada se moja ćerka suoči sa teškoćama u svojim dužnostima, braća i sestre joj pomažu s ljubavlju i svi se prema njoj ophode iskreno. Moja ćerka je imala loše navike, a sestre su joj strpljivo ukazivale na njih i pomagale joj, i za manje od pola godine, uspela je mnoge da popravi. Ponekad, kada primeti moje probleme, sama započne razgovor o istini sa mnom. Kada vidim da moja ćerka ide ispravnim putem, da napreduje i menja se, zahvaljujem Bogu iz dubine duše! Da nije bilo Božjih reči koje su nas usmeravale, moja ćerka i ja bismo i dalje živele u patnji koju je prouzrokovao Sotona, samo bismo se sve više udaljavale od Boga i bunile se protiv Njega, i na kraju bismo propale zajedno sa Sotonom. Zahvaljujem Bogu što nas je spasao!