Autorka: Đinsin, Kina

Rođena sam devedesetih, a u srednjoj školi sam postala zavisna od romantičnih drama. Kad god bih videla nepokolebljivu ljubav između muškog i ženskog protagoniste, posebno kada muškarac s pažnjom brine o ženi, osećala bih zavist, i nadala bih se da ću i ja jednog dana moći da imam takvu ljubav. Mislila sam da je pronalaženje nekoga ko me voli i zajedničko deljenje i dobra i zla, najsrećniji i najsmisleniji način da proživim svoj život.

U aprilu 2009. godine, ubrzo nakon što sam pronašla Boga, upoznala sam Venbina. Bio je četiri godine stariji od mene, i bio je bezazlen, iskren, zreo i staložen, i bio je zaista pažljiv i brižan prema meni. Kad god bih iskaljivala svoje neraspoloženje na njemu, on bi me uvek tolerisao. Obično, kada bi se nešto desilo, prvo bi pitao za moje mišljenje, i uvek bi mi popuštao i poštovao moje izbore. Osećala sam se prijatno s njim. Naši rođaci i prijatelji su mi takođe zavideli, i govorili su da je Venbin uvek tako predusetljiv i da je danas takvu osobu teško naći. Bila sam uronjena u slatkoću ljubavi, i često sam se osećala srećnom što imam tako obzirnog dečka.

Čitajući sve više Božje reči, shvatila sam da je Božje delo u poslednjim danima kroz Njegovo ovaploćenje da spase i usavrši čovečanstvo, dovodeći u sledeće doba one koji iskreno veruju u Boga i koji mogu da prihvate Njegov sud i budu pročišćeni, te da je to poslednji korak u Božjem delu spasavanja čovečanstva. Moji roditelji su takođe često razgovarali sa mnom u zajedništvu o značaju verovanja u Boga, podsećajući me da cenim ovu veoma retku priliku. Želela sam da propovedam jevanđelje Venbinu. Kakva bi to radost bila kada bismo oboje mogli da verujemo u Boga, da zajedno stremimo ka istini i da na kraju zajedno budemo spaseni i uđemo u carstvo! Zato sam pokušala da izokola saznam kakav je njegov stav prema veri. Nije verovao u Boga, i verovao je da je sudbina čoveka u njegovim sopstvenim rukama. Rekao je: „Mladi smo, i sve treba da se vrti oko novca.” Takođe mi je rekao da ne slušam roditelje kada govore o verovanju u Boga, i da na ovom svetu nema Boga. Čuvši ga kako to govori, osećala sam se neopisivo nelagodno. Prvobitno sam mislila da možemo oboje verovati u Boga, ali nikada nisam očekivala da je on ateista. Šta je trebalo da radim? Videla sam da su neka braća i sestre, čije porodice nisu verovale u Boga, bili ometani i proganjani od strane svojih bližnjih, što je bilo jako bolno! Baš kao moja rođaka – pre nego što se udala, bila je aktivna u obavljanju svojih dužnosti i propovedanju jevanđelja na raznim mestima, ali nakon što se udala, njen muž, ateista, proganjao je i ometao u veri, te su se svakoga dana ili svađali ili tukli. Kasnije, moja rođaka nije mogla čak ni da prisustvuje okupljanjima, i na kraju je bila primorana da se razvede, a dete je dato ocu. Osećala bi se zaista tužno svaki put kada bi pomislila na svoje dete. Nisam želela da trpim takav brak ni takvu bol. Venbin nije verovao u Boga, pa ako me bude proganjao nakon što se venčamo, da li ću moći da budem postojana? Neko vreme nisam znala šta da radim. U svom bolu, molila sam se Bogu: „Bože, nisam očekivala da će Venbin biti ateista. Posle toliko vremena provedenog zajedno, previše sam se emotivno vezala. Ne mogu da podnesem da raskinem ovu vezu. Ali ako ostanem s njim, a on stane na put mojoj veri jer smo na različitim putevima, šta bih onda uradila? Bože, premalog sam rasta, molim Te, vodi me da donesem pravu odluku.” U danima koji su usledili, nastavila sam da čitam Božje reči o tome kako pristupiti braku, i shvatila sam da postoje načela pri izboru partnera. Važno je pronaći nekoga ko je istomišljenik, dobre ljudskosti i ko ne bi stajao na putu mojoj veri. Venbin nije verovao u Boga, nismo bili istomišljenici niti na istom putu, i pre ili kasnije, raskinuli bismo. Što više osećanja uložim, to ću kasnije osećati veću bol. Tokom tog perioda, kad god bih pomislila na ovo, srce bi me bolelo. Nisam mogla da podnesem ideju o raskidu, ali ako ostanemo zajedno, išli bismo različitim putevima. Srce mi je bilo zaista rastrzano, pa sam rekla Bogu za svoj bol i teškoće i zamolila Ga za pomoć.

Nisam se ni okrenula, a već je stigao mart 2011. godine i Venbinova porodica je tražila da se verimo. Morala sam da donesem odluku. U srcu sam jasno znala da Venbin ne veruje u Boga, i da ne možemo zajedno stići do kraja istog puta, ali i dalje sam gajila neku nadu, misleći: „Nikada mu nisam formalno svedočila o Božjem delu, i nisam sigurna u njegov stav prema istini. Ako ne veruje u Boga, ali me ne ometa u veri, mogli bismo i dalje da ostanemo zajedno.” Zato sam odlučila da razgovaram s njim o svojoj veri u Boga i da vidim kako će reagovati. Nikada nisam očekivala da će on, čim je čuo da verujem u Boga, stisnuti pesnicu od besa i tresnuti njome o zid. Njegovi postupci su me šokirali i, dok sam došla k sebi, ruka mu je već krvarila. Kada sam videla da će nastaviti da udara u zid, brzo sam ga uhvatila za ruku, ali on se snažno otrgao. Kada sam videla njegovo nenormalno ponašanje, veoma hladan izraz lica i mržnju u njegovim očima, delovao mi je kao stranac, i uplašila sam se, misleći: „Da li je ovo i dalje dečko koji se ranije slagao sa svim što kažem? Zašto ima takav stav kada čuje da verujem u Boga? Ja samo verujem u Boga i nisam uradila ništa loše. Zašto on ovako reaguje?” U srcu sam nastavila neprestano da se molim: „Bože, ako me on zaista bude ometao u veri, voljna sam da raskinem s njim. Ali premalog sam rasta i ne mogu da se odreknem ove dvogodišnje veze koju smo delili. Molim Te, daj mi snage da donesem pravu odluku.” Nakon molitve, podelila sam svoje iskustvo o tome kako me je Bog zaštitio, i jasno sam iznela svoj stav. Neko vreme je ćutao, a onda je pristao da ne stoji na putu mojoj veri. Dogovorili smo se da ćemo raskinuti ako ikada stane na put mojoj veri. U početku je bio zapanjen kada je to čuo, ali je ipak pristao.

Venbinov brat i snaja imali su dobru ljudskost i verovali su u postojanje Boga, pa sam im svedočila o Božjem delu poslednjih dana. Kada je Venbin saznao, eksplodirao je od besa, pred svojom porodicom mi je rekao da odlazim i da više nikada ne želi da me vidi. Snažno je tresnuo telefonom ispred mene. Nikada ga ranije nisam videla tako ljutog. Glasom punim mržnje, rekao je: „Neću ti stajati na putu tvojoj veri, ali nemoj da pokušavaš da propovedaš mojoj porodici!” Videvši koliku netrpeljivost oseća prema mojoj veri, zabrinula sam se, misleći: „Rekao je da me neće ometati u veri, ali to je zato što ne zna da prisustvujem okupljanjima i obavljam dužnosti. Ako sazna, da li će pokušati da mi stane na put? Ako pokuša, neizbežno ćemo se svađati i naš brak će se možda raspasti. Šta onda da radim?” Srce mi je bilo rastrzano. Ako raskinemo, možda više nikada neću sresti osobu koja me ovako voli, pa koja bi onda bila svrha mog života? Ali ako ne raskinemo, sigurno ćemo se i dalje svađati, a kakva bi sreća mogla da postoji u takvom životu? Samo razmišljanje o tome ispunjavalo mi je srce bolnom teskobom i bila sam u dilemi. Kasnije sam shvatila da imamo očigledne razlike u nekim našim pogledima na stvari. Na primer, rekao je da nakon što se venčamo treba da otvorimo restoran, da zarađujemo novac da kupimo auto, kuću, i tako dalje. Rekla sam: „Koliko novca osoba može da zaradi već je odredilo Nebo, i treba nam samo dovoljno da živimo. Novac nije najvažnija stvar u životu. Verovati i obožavati Boga jeste pravi put u životu.” Nezadovoljno je rekao: „Čemu život ako ne zarađuješ novac? Kako ćeš jesti ili piti bez novca? Nemaš ambicije!” Takve svađe su se često dešavale, i osećala sam se iscrpljeno. Svaki put kada bismo imali neslaganje koje je izazivalo nezadovoljstvo, pitala bih se: „Da li je ovo sreća koju sam želela? Zašto ne mogu da se osećam srećno? Šta je ono najsmislenije čemu treba težiti u životu? Kako da izbegnem da protraćim ovaj svoj život?” Molila sam se Bogu: „Bože, prvobitno sam mislila da će život sa Venbinom doneti sreću i da je to život o kojem sam oduvek sanjala, ali stvari nisu onakve kakvim sam ih zamišljala. Idemo različitim putevima i nemamo zajedničkog osnova, pa moje srce nikada ne može da pronađe oslobođenje. Svaki dan moram potajno da čitam Tvoje reči i prisustvujem okupljanjima jer se plašim svađe zbog tih stvari. Bože, veoma patim i želim da se oslobodim tih privrženosti, ali duboko u sebi, ne mogu da se odreknem te veze. Molim Te, pomozi mi.”

Kasnije je Venbin izgleda nešto osetio. Nekoliko puta, kada bih se vratila posle izlaska, postavljao bi mi svakakva pitanja. U početku nisam o tome mnogo razmišljala, sve do se jednog dana nisam rano spremila i samo što nisam krenula na okupljanje. Njegov uobičajeni nežni ton se promenio i on je izgledao veoma ozbiljno dok je govorio: „Reci mi istinu, da li opet ideš na okupljanje?” Rekla sam: „Idem. I šta s tim? Zar nisi rekao da me nećeš sprečavati da verujem u Boga?” Rekao je: „Tada bi, da se nisam složio, raskinula sa mnom. Kako sam mogao da to ne kažem? Mislio sam da će s vremenom tvoja volja da veruješ u Boga oslabiti i da ćeš prestati da veruješ. Nikada ne bih ni pretpostavio da ćeš postati još opsesivnija u poslednjih šest meseci! Ne mogu više da izdržim. Moraš da izabereš između mene i svoje vere. Ako izabereš mene, moraš da se odrekneš svoje vere!” Znala sam da ćemo se, ako ostanemo zajedno, stalno svađati, i da će ovaj spor biti samo početak. Ali ako zaista raskinemo, i dalje bih se osećala veoma nevoljno i ne bih želela da se odreknem te veze. Ali ako izaberem da budem sa Venbinom, morala bih da se odreknem svoje vere. Ovo je bio ključni trenutak da Bog usavrši ljude, i takođe sam čvrsto verovala da su reči Svemogućeg Boga istina, put i život, i kroz doživljavanje Božjeg dela iskusila sam kako Božje reči mogu da očiste ljude, razreše njihove iskvarene naravi, i ukažu ljudima na ispravan pravac i put u njihovom ponašanju i vladanju. Istina koju Bog daje ljudima je zaista dragocena, pa ako propustim ovu priliku, to bi bilo doživotno kajanje! Kako da izaberem između svoje vere i braka? Srce mi je bilo rastrzano, i tiho sam se molila Bogu. Setila sam se odlomka Božjih reči koji sam pročitala na okupljanju: „Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja na vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini toga se odvija borba. (…) Kada se Bog i Sotona bore u duhovnom carstvu, kako bi trebalo da udovoljiš Bogu i kako treba da ostaneš postojan u svedočenju za Njega? Treba da znaš da je sve što ti se dešava velika kušnja i trenutak kada si potreban Bogu da daš svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Božje reči su me navele da shvatim da je, naizgled, Venbin bio taj koji me sprečava da sledim Boga, ali da je, u stvarnosti, Sotona izazivao ometanja iza kulisa. I Bog i Sotona su posmatrali kako ću izabrati, i morala sam da svedočim za Boga. Sabrala sam svoje emocije i mirno rekla: „Biram da verujem u Boga!” A Venbin je jasno izneo svoj stav: radije bi raskinuo nego mi dozvolio da verujem u Boga. Osećala sam se veoma utučeno, a nakon toga nisam mogla a da ne briznem u plač. Nisam očekivala da će posle svih tih godina naša veza zaista doći do ove tačke. U svom bolu, molila sam se Bogu, moleći Ga da mi pomogne da razumem Njegovu nameru u ovoj stvari i da ostanem postojana u svom svedočenju.

Kasnije sam pročitala Božje reči i shvatila ka čemu treba da stremim u svojoj veri. Svemogući Bog kaže: „Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš da se podvrgneš većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja u porodičnoj harmoniji i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad privremenog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako vodiš tako prizeman i svetovni život i nemaš nikakav cilj kome bi stremio zar to nije traćenje života? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da napustiš sva telesna uživanja, a ne treba sve istine da odbaciš zarad malo užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da brak nije najvažnija stvar u životu, i da verovanje u Boga, sticanje istine i spoznaja Boga čine život smislenim. U poslednjim danima, ovaploćeni Bog je došao među ljude da izrazi istinu, sudi ljudima i očisti ih, kako bi ih spasao od Sotonine vlasti i podario im večni život. Ali ja sam se samo usredsredila na prolazno telesno uživanje. Nisam bila voljna da patim niti da platim cenu kako bih stekla istinu i život. Šta bih na kraju mogla dobiti živeći na ovaj način? Kada dođu velike katastrofe, ko bi mogao da me spase? U prošlosti sam mislila da je brak lep, i da provođenje života sa nekim ko te voli čini život smislenim, ali sada sam shvatila da sam bila previše naivna. Venbin i ja smo bili na različitim putevima. Venbin nije verovao u Boga, obožavao je nauku, i tražio je načine da zaradi novac i živi superiornim životom. Dok sam ja verovala da treba biti zadovoljan samo time da imaš hranu i odeću, i da ljudi treba da streme ka istini i da nastoje da prožive stvarna ljudska obličja u životu, da ispune dužnosti stvorenih bića i steknu odobravanje Stvoritelja. Naši pogledi na stvari i ciljevi ka kojima smo težili bili su potpuno različiti, pa nismo imali zajedničkog osnova. Iako je bio veoma obziran i brižan prema meni, i dalje sam u sebi osećala bol i bila potištena. Dok sam bila s njim, morala sam u tajnosti da prisustvujem okupljanjima i čitam Božje reči iz straha da će se svađati sa mnom, te sam se u sebi osećala krajnje sputano i iscrpljeno. Kada bih morala tako da živim ceo život, bilo bi previše bolno. Božje reči su me navele da shvatim da su najvažnije stvari u životu da osoba stremi ka istini, da ispuni dužnost stvorenog bića i da dovrši misiju koju je dao Stvoritelj. Takva osoba se smatra dragocenom u očima Stvoritelja, i živi smislenim i vrednim životom. Baš kao Petar, proveo je svoj život usredsređen na stremljenje ka istini i ispunjavanje svoje dužnosti da udovolji Bogu, i na kraju je dobio Božje odobravanje. Nakon što sam ovo shvatila, bila sam još uverenija da je odluka da koračam putem vere u Boga bila ispravan izbor. Tada sam se aktivno posvetila redovima onih koji obavljaju svoje dužnosti.

Posle nekog vremena, Venbin i njegovi roditelji iznenada su došli u moju kuću. Venbin je, sa suzama koje su mu tekle niz lice, rekao: „Ne mogu da se odreknem ove veze, ali jednostavno ne mogu da prihvatim tvoju veru. Zar ne možeš da se odrekneš svoje vere, za moje dobro? Hajde da živimo lep život zajedno.” Njegovi roditelji su me takođe nagovarali da se odreknem svoje vere. Shvatila sam da je ovo još jedan izbor koji moram da donesem. Smirila sam se i pomislila: „Ako me Venbin zaista voli, trebalo bi da podrži moju veru. On se toliko protivi mojoj veri – da li je to prava ljubav? Ne, ne mogu da pristanem na kompromis.” Zato sam mirno iznela svoj stav: „Biram da verujem u Boga i neću se kajati zbog svog izbora.” Pre odlaska, Venbin me je pitao zašto nisam izabrala njega, i pitao se da li nije bio dovoljno dobar prema meni. Rekla sam: „Ne, bio si dobar prema meni. U prošlosti sam mislila da je brak veliki deo života, ali nakon što sam pronašla Boga, shvatila sam da udaja nije najvažnija stvar u životu. Ako bih se odrekla svoje vere da bih bila s tobom, iako bi naizgled život mogao delovati lako i blaženo, uz telesna uživanja, kakav bi bio smisao života na takav način? Zar ne bih živela kao živi leš? Da li se život samo svodi na jelo, piće i zabavu, otaljavanje i iščekivanje smrti? Kakvu bi vrednost takav život imao? Ti težiš fizičkom uživanju i da budeš iznad drugih, ali to nisu stvari koje ja želim. Ja težim da živim istinski život, da proživim stvarno ljudsko obličje, i da dobijem odobravanje Stvoritelja. Koračamo različitim putevima i nikada nećemo stići na isto odredište.” Venbin je zanemeo nakon što je ovo čuo, i naša veza se završila.

Kasnije sam razmišljala o tome zašto sam bila toliko uznemirena kada sam birala između braka i vere. Naišla sam na odlomak Božjih reči: „Pogubni uticaji i feudalni način razmišljanja, duboko usađeni u ljudsko srce kroz hiljade godina ’nacionalnog duha’, vezali su i okovali ljude, ostavljajući ih bez i trunke slobode, bez ikakve ambicije ili istrajnosti i bez želje za napretkom, učinivši da umesto toga oni ostanu negativni i nazadni, ukopani u robovskom mentalitetu i tako dalje. Ovi objektivni činioci dali su neizbrisiv prljav i ružan pečat ideološkom pogledu, težnjama, moralnosti i naravi ljudskog roda. Ljudi, čini se, žive u mračnom svetu terorizma i niko od njih ne razmišlja o tome da ga prevaziđe niti razmišlja o prelasku u idealan svet; naprotiv, oni svoje dane provode sa osećajem zadovoljstva prema onome što im je život odredio: rađajući i podižući decu, trudeći se, znojeći se, obavljajući svoj težak posao i sanjajući o tome da imaju prijatnu i srećnu porodicu, o nežnosti u braku, o deci koja poštuju roditelje, o radosti u svojim poznim godinama i o mirnom proživljavanju svog života… Desetinama, hiljadama, desetinama hiljada godina do sada, ljudi su traćili svoje vreme na ovaj način, a da niko nije ostvario najveličanstveniji život od svih ljudskih života, već se sve svelo na nameru da se uzajamno pokolju, na trku za slavom i dobitkom i na međusobno spletkarenje u ovom mračnom svetu. Ko je ikada tražio Božje namere? Da li je iko ikada obraćao pažnju na Božje delo? Svi oni delovi čoveka kojima vlada uticaj tame još odavno su postali ljudska priroda, pa je tako prilično teško izvršiti delo Božje, a ljudi još manje imaju želju da obrate pažnju na ono što im je Bog danas poverio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (3)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam zašto mi je bilo tako teško da izaberem između braka i vere. Od malih nogu su me indoktrinirale TV drame koje su me učile: „Život je dragocen; ljubav još više” i „Ljubav je vrhovna”. Te ideje su uticale na moj um i otrovale ga. Mislila sam da je najsrećnija stvar u životu pronaći nekoga ko te voli i da oboje ostarite zajedno i podržavate jedno drugo. Posebno kada sam videla glavne ženske likove kako ih glavni muški likovi na svaki način neguju, mislila sam da su veoma srećni, i pogrešno sam verovala da pronalaženje nekoga ko te voli znači da tvoj život nije proživljen uzalud. To što sam videla da se Venbin snažno protivi mojoj veri i traži od mene da biram između njega i svoje vere, ispunilo me je osećanjima bola i rastrzanosti, i mislila sam da, ako ne bih mogla da provedem život sa nekim ko me voli, onda moj život ne bi imao nikakvog smisla. Jedući i pijući Božje reči, konačno sam shvatila da posedovanje ljubavi nije ono što čini život smislenim. Baš kao što sam i dalje često osećala prazninu i bespomoćnost, iako je Venbin uvek bio pažljiv i brižan prema meni, i tek čitajući Božje reči moje srce je pronašlo utehu. Shvatila sam da prazninu srca ne može ispuniti materijalno uživanje niti briga partnera. Ideje poput „Ljubav je vrhovna” i „Život je dragocen; ljubav još više”, sve su Sotonine đavolske reči kojima se služi da prevari ljude, i Sotona pokušava da ih koristi da nas iskuša i prevari, navodeći nas da slepo težimo ljubavi i braku i da te stvari smatramo ispravnim stvarima kojima treba težiti, na kraju nas navodeći da odlutamo od Boga, izdamo Boga i izgubimo svoju šansu za spasenjem. Da nije bilo prosvećenja i usmeravanja Božjim rečima, izabrala bih brak i propustila priliku da stremim ka istini i zadobijem Božje spasenje. Razmišljajući o ovome, moja odlučnost da sledim i verujem u Boga postala je još čvršća.

Kroz to što je Venbin iznova stajao na putu mojoj veri, postepeno sam prozrela njegovu suštinu. Venbin je delovao nežno, pristupačno i prijateljski, ali bio je ateista, i kad god bi čuo za moju veru, naljutio bi se, a oči bi mu pocrvenele. Njegova otkrivanja bila su ispunjena neprijateljstvom, i imao je suštinu demona. Kao što Bog kaže: „Svi oni koji ne veruju, kao i oni koji ne praktikuju istinu, demoni su!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Normalna osoba, čak i ako ne prihvata veru, neće biti neprijateljski nastrojena. Samo demoni mrze Boga, a Venbin je zaista imao suštinu demona. Tada sam pročitala Božje reči: „Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto deca pokazuju odanost svojim roditeljima? Zašto roditelji svoju decu obasipaju pažnjom? Koja je namera koju svi ljudi imaju? Nije li ona u tome da ispune sopstvene planove i sebične želje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Razmišljala sam o tome kako je Venbin bio pažljiv prema meni jer se nisam rasipala novcem poput drugih devojaka, niti sam imala loših navika. Takođe sam bila dobra prema njegovim roditeljima, naporno sam radila za njegovu porodicu, i nisam se plašila da zaprljam ruke ili da se oznojim. Te stvari su mu koristile. Ali kada je saznao da verujem u Boga, zabrinuo se da neću zarađivati novac s njim, a pošto je to pogađalo njegove interese, postao je naročito ogorčen i počeo je da pruža otpor. Kad god bih spomenula veru, grdio bi me i omalovažavao, uopšte ne uzimajući u obzir moja osećanja. Još se nisam udala za njega, i nisam zaista uticala na njegove interese, a on se već ovako ponašao prema meni. Nakon što se venčamo, čim bih počela da se posvećujem svojoj dužnosti, sigurno bi me još više ometao i proganjao, a možda bi se čak i razveo od mene. Kako bi uopšte moglo biti sreće s nekim ko stavlja lične interese na prvo mesto i mrzi Boga?

Nakon što sam raskinula s Venbinom, u srcu sam osetila veliko olakšanje i mogla sam da čitam Božje reči, prisustvujem okupljanjima i obavljam svoje dužnosti bez ograničenja. Razmišljala sam o tome kako je to što mogu da svedočim Božjoj pojavi u ovom poslednjem dobu, da prihvatim da me Božje reči očiste i usavrše i da ispunjavam dužnost stvorenog bića zaista veliki blagoslov, te mi je srce bilo ispunjeno milinom i radošću. Sada mogu u potpunosti da se posvetim svojoj veri i svojoj dužnosti. Ovo je Božja ljubav i spasenje za mene, i zahvaljujem Bogu iz dubine srca!