Autorka: Sijaohe, Kina

Svemogući Bog kaže: „Pošto ljudi ne spoznaju Božje orkestracije i Božju suverenost, oni se sa sudbinom uvek suočavaju uz prkos i sa buntovničkim stavom, uvek žele da se oslobode od Božjeg autoriteta i suverenosti i od stvari koje im je sudbina namenila, uzalud se nadajući da će promeniti svoje trenutne okolnosti i izmeniti svoju sudbinu. Ali oni u tome nikad ne mogu uspeti i na svakom koraku bivaju osujećeni. Ova borba, koja se odvija duboko u njihovoj duši, izaziva im bol, a taj im se bol urezuje u kosti, i istovremeno ih navodi na to da traće svoj život. Šta je uzrok tog bola? Da li on leži u Božjoj suverenosti ili je zbog posedovanja loše sudbine? Očito je da ni jedno ni drugo nije tačno. U krajnjoj liniji, taj je bol uzrokovan putevima kojima ljudi idu i njihovim izabranim načinima života. Neki ljudi možda nisu doživeli ove stvari. Ali kad istinski spoznaš i priznaš da Bog ima suverenost nad ljudskom sudbinom, kad zaista shvatiš da ti sve nad čime Bog drži suverenost i što On za tebe uređuje pruža veliku korist i zaštitu, osetićeš kako tvoj bol postepeno jenjava i celo tvoje biće postepeno će postati opušteno, slobodno, nesputano” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Kad god vidim ovaj odlomak Božjih reči, setim se svog prethodnog iskustva kada sam naporno radila. Pošto nisam shvatala Božju suverenost, uvek sam želela da promenim svoju sudbinu sopstvenim trudom i da živim uglednim i prestižnim životom koji podrazumeva slavu, dobitak i divljenje drugih. Verovala sam da će mi slava i dobitak doneti srećan život. Nakon niza prepreka i neuspeha, probudila sam se tek nakon što sam umalo poginula u autobuskoj nesreći i shvatila koliko su ljudi bespomoćni i beznačajni kada se suoče sa smrću, da nema tih para koje mogu da kupe život, da mi je jurnjava za slavom i dobitkom donela samo bol i prazninu i da samo odlukom da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenju i ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće mogu da vodim najsmisleniji život.

Rođena sam na selu i dok sam bila dete moja sestra je radila u laboratoriji fabrike za preradu minerala. Radno okruženje joj je bilo udobno i opušteno i mogla je redovno da ide na službena putovanja i obilazi znamenitosti. Svaki put kada bi dolazila kući, ne samo što bi bila odevena veoma moderno i lepo, već bi donosila i lokalne specijalitete iz drugih krajeva. Ljudi u selu su joj se iskreno divili, a ja sam joj zavidela, misleći: „Kako bi bilo sjajno da u budućnosti mogu da živim tako uglednim i prestižnim životom!” Te godine kada sam završila osnovnu školu, desilo se da je fabrika za preradu minerala u kojoj je radila moja sestra zapošljavala nove radnike, pa sam i ja otišla da radim tamo. Ali pošto sam imala nizak nivo obrazovanja i nisam imala nikakve stručne veštine, mogla sam da radim samo u radionici. Buka mašina u radionici bila je zaglušujuća i prašina je letela na sve strane. Svakodnevno sam nosila desetine kilograma reagenasa uz i niz stepenice da bih ih dopunila. Pošto sam bila alergična na reagense, ruke i lice su mi bili prekriveni crvenim osipom. Morala sam da radim i noćne smene, tako da mi je posle nekoliko meseci lice postalo žućkasto i bledo i bila sam potpuno iscrpljena. Videla sam da kolege na tehničkim položajima imaju najbolje pogodnosti i smeštaj, i nekoliko puta veću platu od moje. Često su sedeli u kancelariji, gde su ležerno čitali novine i pili čaj, bili su uredno obučeni i izgledali su prefinjeno i prijatno. Zatim, kada bih pogledala sebe, svakodnevno prekrivenu prašinom i prljavštinom, osećala sam se nižom od njih; osećala sam se zaista manje vrednom. Pomislila sam: „Nemam obrazovanje ni veštine, tako da mogu da obavljam samo fizičke poslove. Zaista mi je žao što ranije nisam marljivo učila. Da sam dobila diplomu, zar ne bih onda mogla da se izdvojim iz gomile i da mi se dive kao njima? Svi smo mi ljudska bića, zašto sam onda ja toliko neuspešna? Ne želim da provedem ceo život rmbajući u radionici.” Kasnije sam čula da fabrika daje priliku da se polaže prijemni ispit za srednju stručnu školu. Odrekla sam se slobodnog vremena, rano sam ustajala i kasno legala da bih naučila gradivo i vežbala pitanja. Posle dve godine napornog rada stekla sam kvalifikacije za pohađanje stručne škole. Tri godine kasnije, kao što sam želela, dobila sam diplomu i postala kvalifikovani stručnjak. Skinula sam svoju masnu radnu odeću i prašnjavu radionicu zamenila poželjnim kancelarijskim poslom. Gledajući moje kolege koje su još uvek radile u radionici, pomislila sam da moj trud tokom proteklih nekoliko godina nije bio uzaludan. Takođe sam još čvršće verovala u ideju da „Čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi” i da dokle god sam voljna da vredno radim, mogu da živim ležernim, udobnim, pristojnim i prestižnim životom.

Ali kada sam stigla u kancelariju fabričkog odeljenja, otkrila sam da moje kolege ne samo da imaju akademske kvalifikacije, već i stručna zvanja. Iako smo radili isti posao, moja plata je bila najniža od svih. Štaviše, bez stručnog zvanja nisam ispunjavala uslove za dodelu smeštaja, zvanični status ili unapređenje i mogli su da me vrate u radionicu u bilo kojem trenutku. Da bih dobila povišicu i unapređenje, morala sam da steknem napredno stručno zvanje. Nakon toga sam kupila veliku gomilu materijala za polaganje ispita, uključujući Načela računovodstva, Napredni engleski jezik, Načela statistike i tako dalje. To su bile stvari sa kojima se nikada ranije nisam sretala i zaista mi je bilo teško da ih naučim. Međutim, da bih dobila sigurno uporište u kancelariji odeljenja, morala sam da dam sve od sebe. Kasnije sam svo svoje vreme i energiju van posla uložila u učenje. Da me niko ne bi ometao, donela sam čak i tešku odluku da svoje jednogodišnje dete poverim svojim roditeljima. Međutim, zbog velikog stresa na poslu i lošeg opšteg obrazovanja, polagala sam ispit dve godine zaredom, ali oba puta sam pala. Kolege su mi se smejale, a muž mi je savetovao da ne izlazim ponovo na ispit. Ali ja sam odbijala da odustanem i često sam učila do kasno u noć. Već od ranije sam imala poremećaj štitne žlezde i morala sam dugoročno da pijem lekove. Učenje do kasno u noć tokom dugog vremenskog perioda samo je još više oslabilo moj imunitet. Morala sam da primam infuzije svakih par dana, a kada sam se osećala zaista loše, čak sam se borila za dah dok sam hodala. Međutim, da nisam stekla stručno zvanje, ne bih imala nikakve šanse za povećanje plate ili unapređenje. Zar onda sav moj dugogodišnji trud ne bi bio uzaludan? Kako bih u budućnosti imala priliku da se izdvojim iz gomile? Kad bih na to pomislila, samo sam stezala zube i istrajavala. Posle tri godine teškog rada, konačno sam stekla srednji nivo stručne kvalifikacije. S tom „propusnicom” sam nedugo zatim unapređena u službenicu srednjeg nivoa. Povećala mi se i plata, jer sam se u trenutku pretvorila iz radnice u službenicu. Osetila sam da su se moja vrednost i status poboljšali; ne mogu da opišem koliko sam bila ponosna na sebe.

Međutim, ta dobra vremena nisu dugo trajala. Posle nekoliko godina, fabrika je počela loše da posluje i ja sam otpuštena. U trenutku sam se pretvorila iz službenice u otpuštenu radnicu. Osećala sam da su oreol iznad moje glave i moja svetla budućnost nestali u trenu, i osećala sam se zaista izgubljeno; takođe nisam bila voljna da na taj način provedem ceo svoj život. U to vreme sam čitala u novinama da su mnogi ljudi, nakon što su proglašeni viškom, pokrenuli sopstveni posao i postali gazde i preduzetnici, vodeći zavidan život. Verovala sam da i ja mogu isto to da uradim. Stoga sam krenula na sopstveno preduzetničko putovanje, držala sam tezgu, prodavala grickalice, osiguranje i drugo. Iako sam uspela da zaradim nešto novca, imala sam saobraćajnu nesreću u kojoj sam povredila vratni deo kičme. Nedugo zatim, muž mi je takođe otpušten, roditelji su mi se razboleli i završili u bolnici, pa je potrošeno ono malo novca što smo imali. Suočena s preprekama, nisam bila voljna da prihvatim neuspeh i tragala sam za prilikama. Godine 2004. upoznala sam se sa direktnom prodajom. Čula sam menadžerku kako priča o svom preduzetničkom putu od prosečnosti do uspeha i o tome kako njen prodajni tim pokriva celu zemlju, kako zarađuje stotine hiljada juana godišnje… Čuvši to, moje strasti su se uzburkale i pridružila sam se timu bez oklevanja. Neprestano sam proučavala kako da prodajem proizvode i razvijam svoj tim, sanjajući da ću jednog dana moći da zaradim mnogo novca kako bih ostvarila finansijsku slobodu i mogla da podelim sopstvena preduzetnička iskustva sa drugima. Kako bi to bilo veličanstveno!

Nedugo zatim, jedan rođak mi je propovedao Božje jevanđelje poslednjih dana. Jedući i pijući Božje reči, saznala sam da je Bog Suveren nad svim stvarima, da su sudbina, ishod i odredište čovečanstva u Božjim rukama i da ljudi mogu imati dobru sudbinu samo ako se pokore Bogu i obožavaju Ga. Stoga sam prihvatila delo Svemogućeg Boga i počela da učestvujem u crkvenom životu. Međutim, u to vreme sam bila potpuno fokusirana na razvoj svog prodajnog tima i plašila sam se da će se često prisustvovanje okupljanjima odraziti na moju prodaju. Ako mi prodaja bude mala, prihodi će mi biti mali. Kako bih onda mogla i da pomišljam na prestižan i ugledan život? Stoga sam većinu svog vremena provodila prodajući proizvode i šireći bazu kupaca, često izostajući sa okupljanja. Čak i kada sam prisustvovala okupljanjima, uvek mi se spavalo i ništa nisam mogla da primim. U početku sam osećala malo samoprekora, ali kada bih videla kako broj ljudi u mom timu stalno raste pod mojim mukotrpnim upravljanjem, kako naša prodaja postaje sve bolja i kako sam se sve više približavala poziciji distributera srednjeg ranga, nestalo je ono malo samoprekora u mom srcu. Kasnije sam gotovo svakog dana posećivala kupce da bih prodavala proizvode i vodila sam tim na studijska putovanja svakog meseca, tako da sam prestala da prisustvujem okupljanjima. Kada su sestre došle kod mene da me traže, sakrila sam se od njih i posvetila sam karijeri i telo i srce. Da bih stekla još više kupaca, naučila sam razne tehnike prezentacije proizvoda. Na primer, navodila sam kupce da kupuju dodatke ishrani govoreći o opasnostima od bolesti i hvalila sam ih da bih im prodala kozmetiku. Govorila sam i o perspektivama direktne prodaje i privlačnom sistemu bonusa, lepo sam se doterivala, koristeći imidž uspešne osobe kako bih privukla klijente da se pridruže mom prodajnom timu. Nakon toga sam se osećala pomalo nelagodno: zapravo, moji prihodi uopšte nisu bili stabilni jer nije lako zaraditi novac direktnom prodajom. Zar nisam samo predstavljala ružičastu sliku da bih varala ljude? Ali onda sam pomislila: „U direktnoj prodaji svi uvežbavaju tehnike prezentacije proizvoda. Kako da prodaš robu ako si previše iskren? Kako bi išta zaradio?” Stoga sam nastavila da se služim obmanom da bih zaradila novac. Često sam radila do jedan ili dva ujutru da bih zaradila više novca i vraćala se kući iscrpljena. Nisam imala vremena ni da se staram o mužu dok je bio na operaciji. Ljutito je rekao da sam bezdušna, pa je čak zatražio i razvod. Moja ćerka, koja je trebalo da krene u srednju školu, postala je zavisna od onlajn igara i pokvarila je ocene, ali nisam imala vremena da se bavim njom. Bilo je teško voditi tim, imala sam problema u braku i dete mi je bilo neposlušno. Zbog svega sam bila fizički i psihički iscrpljena. Često sam mislila: „Da li je ovo zaista život kakav želim?” Međutim, tim je počeo sve bolje da radi i divan život koji sam želela činio se nadohvat ruke, pa sam nastavila napred uprkos poteškoćama. Tako sam se mučila dve godine. Moj tim je narastao na skoro stotinu ljudi i prodaja je stalno rasla. Postala sam distributer srednjeg ranga, sa mesečnim prihodom od 6.000 do 7.000 juana. Pretpostavljeni su me hvalili, ljudi oko mene su mi se divili i stekla sam snažan osećaj postignuća. Iako sam u srcu kasnije osetila neobjašnjivu prazninu, kada sam pomislila kako bih, ako postanem distributer visokog ranga, mogla da zaradim stotine hiljada juana godišnje, i da budem hvaljena od svih, u meni se ponovo javila motivacija i bila sam spremna da se borim za cilj da postanem distributer visokog ranga. Iznenada, dok sam sa svojim timom išla na studijsko putovanje, naš autobus se sudario sa kamionom i ja sam izgubila svest. Kad sam se probudila, videla sam prevrnuta vozila i čula zapomaganje svuda unaokolo. Nekima je čitavo lice bilo krvavo, a neki su stenjali od bolova. Želela sam da ustanem, ali bol u leđima mi nije dozvoljavao. Naprosto sam morala da sačekam da nas spasioci iznesu iz autobusa. Kada sam videla ovu tragičnu scenu, prestravila sam se: „Da li ću ostati paralizovana kad me donji deo leđa toliko boli? Mnogo ljudi iz mog tima je povređeno. Ako se bilo kome nešto desi, kako ću to da objasnim njihovim porodicama?” Osećala sam se krajnje bespomoćno. U tom trenutku sam se setila Boga i nastavila da se molim u svom srcu: „Dragi Bože, spasi nas…” Nakon pregleda utvrđeno je da imam kompresivne prelome tri lumbalna pršljena. Lekar je preporučio konzervativno lečenje. Iako sam sedela u prednjem delu autobusa, moje povrede nisu bile ozbiljne. To je za mene bila Božja milost i zaštita, i zahvalila sam Bogu iz dna duše. Moj dobar prijatelj je bio na odeljenju, još uvek u komi nakon operacije kičme, jedna druga starija sestra upravo je operisala pokidanu tetivu na nozi, a devojka od dvadesetak godina imala je povredu karlice za koju je lekar rekao da možda nikada neće moći da ima dece. Videvši sve to, shvatila sam koliko je ljudski život krhak. Pre dva dana smo u autobusu razdragano razmenjivali ono što smo naučili, ali sada smo svi ležali u bolničkim krevetima. Onda sam pogledala sebe, sa prelomom lumbalnog dela. Doktor je rekao da neću moći da se brinem o sebi dva do tri meseca. Pomislila sam: „Koja je svrha zarađivanja još više novca ako bih ovog puta umrla? Srećna sam samo što sam živa!”

Dva meseca kasnije, otpuštena sam iz bolnice i vratila sam se kući da se oporavim. Kada je saznala da sam doživela saobraćajnu nesreću, jedna sestra mi je došla u posetu i našla odlomak Božje reči i pročitala mi ga. Svemogući Bog kaže: „Čovekova sudbina je u rukama Božjim. Ti nisi u stanju da kontrolišeš sebe. Čak i ako čovek stalno žuri i trudi se radi sebe, on i dalje nije u stanju da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje mogao da se nazoveš stvorenim bićem? Ukratko, bez obzira na to kako Bog deluje, sve Njegovo delo je zarad čoveka. To je baš kao što su nebo i zemlja i sva stvorenja stvoreni od Boga da služe čoveku: Bog je stvorio mesec, sunce i zvezde za čoveka, On je stvorio životinje i biljke za čoveka, On je stvorio proleće, leto, jesen i zimu za čoveka i tako dalje – sve je ovo stvoreno zarad čovekovog postojanja. Prema tome, bez obzira na to kako Bog grdi čoveka i sudi mu, sve je to zarad spasenja čoveka. Čak i ako On čoveka lišava njegovih telesnih nada, to čini zarad pročišćenja čoveka, a pročišćenje čoveka se obavlja zarad čovekovog postojanja. Odredište čoveka je u rukama Stvoritelja; kako bi onda čovek mogao da kontroliše sebe?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Sestra je rekla: „Čovekova sudbina je u Božjim rukama i niko ne može da kontroliše svoju sudbinu. Pogledaj kako si bila zauzeta jurnjavom za novcem po ceo dan. Ovog puta je Bog taj koji te je zaštitio od ozbiljnih povreda. Ali, jesi li ikada pomislila da, čak i ako si zaradila novac, čemu taj novac služi ako izgubiš život? Srećni smo danas što prihvatamo Božje delo poslednjih dana, ali ti ne dolaziš na okupljanja kao što bi trebalo. Zar to nije pokušaj da izbegneš da te Bog spase?” Iako su mi sestrine reči prodrle do srca, one su bile i činjenice. Gledajući unazad, kada sam samostalnim učenjem stekla diplomu i stručno zvanje, mislila sam da će sve posle toga ići glatko. Ali nisam očekivala da ću na kraju biti otpuštena i nezaposlena. Nisam bila spremna da tek tako prihvatim ovaj neuspeh. Kada sam videla da mnogi ljudi pokreću sopstveni posao i ističu se u masi, i ja sam uporno radila i pokušavala da pokrenem svoj posao. Međutim, sve se završilo neuspehom. U tom periodu sam čak doživela saobraćajnu nesreću i povredila vratni deo kičme, što me je zamalo paralizovalo. Pre nego što sam se potpuno oporavila, ponovo sam se vratila industriji direktne prodaje. Želela sam da vodim dobar život kroz direktnu prodaju, ali nisam očekivala da će mi autobuska nesreća u trenu uništiti sav dugogodišnji rad. Shvatila sam da zaista ne mogu da kontrolišem svoju sudbinu i da je čovekova sudbina u Božjim rukama. Ova nesreća možda izgleda kao loša stvar, ali je zapravo bila dobra. To je bilo Božje spasenje za mene. U suprotnom ne bih prestala da jurim slavu i dobitak.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i bila veoma ganuta. Svemogući Bog kaže: „Svemogući ima milosti prema onim ljudima koji su duboko patili. U isto vreme, On oseća odbojnost prema onim ljudima koji ni najmanje nemaju svesnosti, jer mora predugo da čeka pre nego što dobije odgovor od ljudi. On želi da traži, da traži tvoje srce i tvoj duh, i da ti donese vodu i hranu, kako bi se probudio i više ne bi bio žedan i gladan. Kada si umoran i kada osećaš ponešto od sumora ovog sveta, ne osećaj se izgubljenim, nemoj da plačeš. Svemogući Bog, Čuvar, prigrliće tvoj dolazak u bilo koje vreme” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uzdasi Svemogućeg”). Nakon čitanja Božjih reči, osetila sam toplinu u srcu i osetila sam Božju ljubav i milost. Čula sam glas Boga, ali nisam mogla da odolim iskušenju novca, slave i dobitka, a da bih zaradila više novca i istakla se iznad drugih, nisam želela da prisustvujem okupljanjima. Čak sam se sakrila od braće i sestara kada su došli kod mene da me traže. Bila sam tako tupa i buntovna, ali me Bog nije napustio. Sedela sam na prednjem sedištu kada se dogodila autobuska nesreća i pretrpela sam veliki udar, ali moje povrede nisu bile ozbiljne. Zar to nije bila Božja zaštita? Bog je uredio i da jedna sestra dođe kod mene da mi besedi o istini, ne bih li shvatila Božju nameru i okrenula se Bogu. Zar nije sve to bilo Božje ukazivanje milosti prema meni? Božja ljubav je tako velika, ali sam bila opsednuta stremljenjem ka slavi i dobitku, skrivajući se od Boga i bežeći što dalje od Njega. Srce mi je bilo isuviše otvrdnulo, i bila sam previše lišena savesti i razuma. Bila sam zaista nedostojna Božjeg spasenja!

Čim sam se dovoljno oporavila da mogu ponovo da hodam, moj pretpostavljeni me je pozvao i zamolio da se vratim i vodim tim. Pomislila sam: „Ako ne budem upravljala timom koji sam tako vredno izgradila, on će biti raspušten. Sada se prodaja smanjuje svakog meseca, a smanjuju se i moji prihodi. Ako se ovako nastavi, zar svi moji prethodni napori neće biti uzaludni?” Srce je počelo da mi se koleba. Tada sam pročitala Božje reči: „Pošto veruješ u Boga i slediš Ga, treba sve da Mu ponudiš, ne bi trebalo da praviš lične izbore niti da upućuješ lične zahteve, te treba da udovoljiš Božjim namerama. Pošto si ti stvoreno ljudsko biće, treba da se pokoriš Gospodu koji te je stvorio, jer ti urođeno nisi u stanju da se kontrolišeš i nemaš urođenu sposobnost da upravljaš sopstvenom sudbinom. Pošto si ti osoba koja veruje u Boga, ti treba da stremiš ka osvećenju i promeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh ili neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). „Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoje odgovornosti. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, igraš svoju ulogu i započinješ svoj životni put” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Iz Božjih reči sam shvatila da je Bog stvorio čoveka. Kao stvoreno biće, treba da se pokorim Bogu, da udovoljim Bogu, da ispunim svoje obaveze i dobro obavljam svoju dužnost. Razmišljala sam o tome kako sam provela veći deo svog života stremeći ka slavi, dobitku i statusu. Posle svog truda i patnje, ipak nisam dobila ono što sam želela, i zamalo da izgubim život. To što sam sada mogla da se vratim Bogu bilo je zbog Božje milosti i zaštite i treba da uzvratim Božju ljubav. Još uvek ima mnogo iskrenih vernika koji nisu došli pred Boga i treba da propovedam jevanđelje tim ljudima. To je moja odgovornost i moja dužnost. Zato sam odlučila da više ne razvijam tim. Želela sam da redovno idem na okupljanja da bih jela i pila Božje reči i propovedala jevanđelje da bih svedočila o Bogu. Nakon toga sam odbila zahtev svog pretpostavljenog i odlučila da obavljam svoju dužnost sa braćom i sestrama, da aktivno propovedam jevanđelje onima oko sebe. Svaki dan me je ispunjavao.

Godine 2012. srela sam bivšu koleginicu. Već je bila distributer visokog ranga i zarađivala je mnogo novca. Čak je kupila i veliku kuću. Rekla je: „Ako dođeš da radiš sa mnom, pomoći ću ti da ostvariš prodaju. Bez problema ćeš imati godišnju platu od 100.000 juana.” Videvši da zarađuje mnogo novca i da izgleda tako mlado i lepo i da njena nova kuća liči na vilu, nisam mogla da ne počnem da se kolebam: „Nije li ovo upravo život kakav želim? Imam iskustva i nisam ništa manje inteligentna od nje, tako da mi ne bi bilo teško da se vratim. Ne bi trebalo mnogo truda da se ostvari godišnja plata od 100.000 juana.” Iskušenje zarade nije mi davalo mira, te sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, znam da u svojoj veri moram pravilno da prisustvujem okupljanjima i da obavljam svoju dužnost, ali i dalje želim da stremim ka slavi i dobitku i u srcu sam veoma rastrzana. Dragi Bože, molim Te da me zaštitiš da ne padnem u Sotonina iskušenja.”

Kasnije sam pročitala Božje reči i stekla izvesno razumevanje korena svog stremljenja ka slavi i dobitku. Svemogući Bog kaže: „Kad stalno iznova istražuješ i pažljivo detaljno analiziraš različite ciljeve kojima ljudi streme u životu i njihove različite načine života, otkrićeš da ništa od toga nije u skladu s prvobitnom namerom koju je Stvoritelj imao prilikom stvaranja ljudskog roda. Sve to odvlači ljude od Stvoriteljeve suverenosti i brige; sve su to zamke zbog kojih ljudi postaju izopačeni i koje ih vode u pakao. Nakon što to prepoznaš, treba da otpustiš svoj stari pogled na život, da se držiš podalje od raznih zamki, te da Bogu prepustiš da upravlja tvojim životom i da ga uređuje, da tragaš samo da se pokoriš Božjim orkestracijama i vođstvu, ne praveći nikakve lične izbore, i da postaneš osoba koja obožava Boga” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). „Sotona koristi slavu i dobitak da kontroliše ljudske misli, navodeći ih da ne misle ni na šta drugo do na te dve stvari i navodeći ih da se bore za slavu i dobitak, podnose teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja i nose teško breme za slavu i dobitak, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i donose svaki sud ili odluku zarad slave i dobitka. Na taj način, Sotona postavlja nevidljive okove na ljude, i, s tim okovima na sebi, oni nemaju ni sposobnosti ni hrabrosti da se oslobode. Nesvesni toga, oni nose te okove dok se vuku napred korak po korak, s velikom teškoćom. Radi ove slave i dobitka, ljudski rod se udaljava od Boga, izdaje Ga i postaje sve rđaviji. Na taj način se, usred Sotonine slave i dobitka, uništava jedna generacija za drugom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito mrski njegovi podmukli motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine podmukle motive zato što mislite da bez slave i dobitka život ne bi imao smisla, i da ljudi neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve i da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, postepeno, jednog ćete dana svi spoznati da su slava i dobitak teški okovi koje Sotona postavlja čoveku. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se odupreti Sotoninoj kontroli i okovima koje ti donosi Sotona. Kada poželiš da se oslobodiš svih onih stvari koje je Sotona u tebe usadio, onda ćeš raskrstiti sa Sotonom i istinski ćeš mrzeti sve što ti je Sotona doneo. Tek tada ćeš imati istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Iz Božjih reči sam shvatila da Sotona koristi slavu i dobitak da iskvari ljude i učini da stremljenje ka slavi i dobitku posmatraju kao pozitivnu stvar, kao doživotni cilj kojem treba težiti, neprekidno pokušavajući da pobegnu od Božje suverenosti i uređenja i da se na kraju klone Boga i izdaju Ga. Slava i dobitak su zamke koje je Sotona postavio ljudima i klopke koje iskušavaju ljude da zapadnu u izopačenost. Razlog zbog kojeg nisam mogla da se oslobodim slave i dobitka bio je taj što sam smatrala da su sotonska pravila preživljavanja kao što su „Čovek stremi ka vrhu, kao što voda teče nizvodno” i „Izdigni se iznad ostalih” pozitivne stvari. Verovala sam da samo kada ljudi steknu slavu i dobitak mogu da žive dostojanstvenim i vrednim životom. Prisetila sam se vremena kada sam tek završila školu i zaposlila se. Kako bih živela uglednim životom poput svoje sestre, očajnički sam polagala ispite za diplome i stručna zvanja. Nakon što sam proglašena viškom, da bih živela dobrim životom i zadobila divljenje ljudi, pohađala sam obuku za direktnu prodaju i naučila kako da lažem i varam da bih ostvarila dobru prodaju. Govorila sam šta god su ljudi želeli da čuju i prerušavala se u uspešnu osobu, navodeći ljude na pogrešan put lažnim predstavljanjem. Čak i kada sam čula glas Boga koji spasava ljude i shvatila da su Božje reči istina i da mogu da izvedu ljude na pravi put, nisam redovno prisustvovala okupljanjima jer sam želela da razvijem svoj tim i poboljšam prodaju. Nisam čak imala vremena ni da čitam Božje reči i potrošila sam svu svoju energiju na to da stremim ka novcu, slavi i dobiti. Na kraju zamalo da izgubim život u autobuskoj nesreći. Sada sam konačno mogla redovno da idem na okupljanja i da obavljam svoju dužnost, ali kada sam čula da mi je bivša koleginica rekla da će mi pomoći da godišnje zarađujem 100.000 juana, moje želje su se uskomešale i bila sam željna da se vratim u svet i postignem nešto veliko. Koliko sam samo bila čvrsto vezana za novac, slavu i dobitak! Zapravo, razmišljajući o tome, u proteklih nekoliko godina sam bila zauzeta jureći za slavom i dobitkom. Iako sam zaradila nešto novca i drugi su me hvalili i divili mi se, moj porodični život nije bio skladan i često sam se ljutila i svađala sa mužem i često sam imala osećaj praznine u srcu. Osim toga, stremeći ka slavi i dobitku, lagala sam i varala svoje kupce i prekoračila sam osnovna merila savesti. Živela sam bez imalo integriteta i dostojanstva. Pored toga imam neke fizičke posledice od saobraćajne nesreće i često imam bolove u leđima. Skupo sam platila slavu i dobitak, ali zauzvrat sam dobila duhovnu prazninu i fizički bol. Shvatila sam da nema tog novca koji može da kupi duševni mir ili mirnu savest i koliko god da ti je visok status, nesreću ne možeš da izbegneš. Slava i dobitak ne mogu doneti ljudima istinski srećan život. Oni mogu samo da vode ljude sve dalje od Boga, da žive u praznini i bolu, i da na kraju učine da izgube priliku za spasenje. Sada sam se konačno iščupala iz gliba novca, slave i dobitka i nisam želela da težim slavi, dobitku i statusu kao ranije, niti da vodim taj život patnje, iscrpljenosti, praznine i mučenja. Morala sam da otpustim svoje ambicije i želje da stremim ka slavi i dobitku, da težim pokoravanju Bogu i da dobro obavljam dužnost stvorenog bića. Samo tako život ima smisla. Takođe sam shvatila da je, iako je izgledalo kao da koleginica pokušava da me ubedi, iza toga stajalo Sotonino iskušenje i Božja kušnja. Nisam smela ponovo da nasednem na Sotonine spletke i da nastavim da idem istim pogrešnim putem. Zato sam koleginicu odlučno odbila.

Od tada, kad god bi mi neko preporučio neki vid direktne prodaje kao dobar način da zaradim novac, moje srce se više nije kolebalo i samo sam razmišljala o tome da propovedam jevanđelje i da dobro obavljam svoju dužnost. Pročitala sam Božje reči: „Ti si stvoreno biće – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Ako ne obožavaš Boga, već živiš unutar svog prljavog tela, zar ti onda nisi samo zver u ljudskoj odeći? Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i sigurno prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra. (…) Vi ste ljudi koji teže ka pravom putu i traže poboljšanje. Vi ustajete u zemlji velike crvene aždaje i vi ste oni koje Bog naziva pravednima. Zar to nije život sa najviše smisla?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (2)”). Iz Božjih reči sam shvatila da nema svrhe stremiti ka novcu, slavi, dobiti, ponosu ili prestižu. Samo verom u Boga, stremljenjem ka istini, odbacivanjem iskvarenih naravi i ispunjavanjem dužnosti stvorenog bića možeš da vodiš najsmisleniji život. U prošlosti sam stremila ka novcu, slavi, dobitku i materijalnim uživanju i živela sam za telo. Iako sam izgledala prestižno i ugledno, u srcu nisam osećala mir i radost. Sada obavljam svoju dužnost sa braćom i sestrama, jedem i pijem reči Božije, prihvatajući sud i grdnju Božjih reči i razmišljajući o sebi i razumevajući sebe. Ne lažem više toliko, i postepeno sam počela da proživljavam ljudsko obličje. Zahvaljujem vođstvu Svemogućeg Boga što mi je pomoglo da se oslobodim bola stremljenja ka novcu, slavi i dobitku i što me je izvelo na svetli životni put!