358. Nakon nekoliko hiljada godina iskvarenosti, čovek je bezosećajan i tupav; postao je zao duh koji se Bogu suprotstavlja do te mere da je ljudsko buntovništvo prema Bogu zabeleženo u istorijskim knjigama, a čak ni sam čovek nije u stanju da sasvim objasni svoje buntovničko ponašanje – jer je Sotona čoveka duboko iskvario i poveo ga stranputicom, tako da ovaj ne zna gde da se okrene. Čak i danas čovek izneverava Boga: kada vidi Boga, on Ga izneveri, a i kada ne može da vidi Boga, opet Ga izneveri. Ima i onih koji Ga, nakon što su posvedočili Božjim kletvama i Božjem gnevu, svejedno iznevere. I zato Ja kažem da je čovekov razum izgubio svoju prvobitnu funkciju, i da je čovekova savest takođe izgubila svoju prvobitnu funkciju. Čovek koga gledam jeste zver u ljudskoj odori; on je zmija otrovnica i, ma koliko pokušavao da se pokaže jadnim pred Mojim očima, nikada neću biti milostiv prema njemu, jer čovek ne razlikuje crno i belo, niti razlikuje istinu od neistine. Čovekov razum je toliko otupeo, a on ipak želi da dobije blagoslove; njegova ljudskost je toliko nedolična, a on ipak želi da poseduje suverenost jednog cara. Kome bi on sa takvim razumom mogao biti car? Kako bi s takvom ljudskošću mogao sedeti na prestolu? Čovek zaista nema stida! On je uobraženi bednik! Svima vama koji želite da dobijete blagoslove, predlažem da prvo pronađete ogledalo i pogledate svoj ružni odraz – imaš li ono što je potrebno da bi bio car? Imaš li lice nekoga ko bi mogao dobiti blagoslove? Niste ni najmanje promenili svoju narav, niti ste ijednu istinu sproveli u delo, a ipak želite predivnu sutrašnjicu. Zavaravate sami sebe! Budući da je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je čoveka ozbiljno upropastilo; bio je pod uticajem feudalnog morala i učio je u „ustanovama visokog obrazovanja“. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, zloban pogled na život, životna filozofija dostojna prezira, potpuno bezvredno postojanje i razvratni životni stil i običaji – sve se to čoveku zarilo u srce i teško potkopalo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek je sve dalje od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve zlobnija, te nema osobe koja će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, ni osobe koja će svojevoljno poslušati Boga, a ponajmanje nekoga ko će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, pod Sotoninom vlašću, čovek ne radi ništa sem što traga za zadovoljstvima, prepuštajući se iskvarenosti tela u mulju zemlje. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne pomišljaju da je sprovedu u delo, niti su skloni da traže Boga čak ni kada su videli Njegovu pojavu. Kako bi tako iskvaren ljudski rod uopšte mogao imati priliku za spasenje? Kako bi tako dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?

Promena čovekove naravi započinje spoznajom njegove suštine i promenama u njegovom razmišljanju, prirodi i mentalnom pogledu – kroz korenite promene. Samo tako će doći do istinskih promena u čovekovoj naravi. Osnovni uzroci iskvarene naravi koja se pojavljuje u čoveku jesu Sotonina obmana, iskvarenost i otrov. Čoveka je okovao i kontrolisao Sotona i on trpi nečuvenu štetu koju je Sotona naneo njegovom načinu razmišljanja, moralu, shvatanjima i razumu. Baš zato što je Sotona iskvario ono suštinsko u čoveku i zato što se čovek potpuno razlikuje od onoga kako ga je Bog prvobitno stvorio, protivi se Bogu i ne može da prihvati istinu. Dakle, promene u čovekovoj naravi treba da otpočnu promenama u njegovom razmišljanju, shvatanjima i razumu, čime će se promeniti njegova spoznaja Boga i njegova spoznaja istine. Oni koji su rođeni u najiskvarenijoj od svih zemalja još manje znaju o tome šta Bog jeste ili šta znači verovati u Boga. Što su ljudi iskvareniji, manje spoznaju postojanje Boga, a njihov razum i pronicljivost osiromaše. Čovekovo protivljenje Bogu i buntovništvo prema Njemu potiču od toga što je Sotona čoveka iskvario. Zbog Sotonine iskvarenosti, čovekova savest je otupela; on je nemoralan, njegove misli su izopačene i ima nazadan mentalni pogled. Pre nego što ga je Sotona iskvario, čovek se prirodno pokoravao Bogu i čim bi čuo Njegove reči, poslušao bi ih. Po prirodi je bio zdravog razuma i savesti, a posedovao je i normalnu ljudskost. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovekov prvobitni razum, savest i ljudskost otupeli su i Sotona ih je oštetio. Tako je on izgubio svoju poslušnost i ljubav prema Bogu. Čovekov razum je postao izopačen, njegova narav istovetna životinjskoj, a njegovo buntovništvo prema Bogu još učestalije i ozbiljnije. Međutim, čovek to još uvek ne zna, niti prepoznaje, već se samo slepo suprotstavlja i buni. Čovekova narav se otkriva kroz ispoljavanje njegovog razuma, shvatanja i savesti; budući da su njegovi razum i shvatanja nezdravi, a savest mu je izrazito otupela, otud se i njegova narav buni protiv Boga. Ako se čovekov razum i shvatanja ne mogu promeniti, tada nema govora ni o promenama u njegovoj naravi, kao ni o prilagođavanju Božjoj volji. Ako čovekov razum nije zdrav, onda on ne može da služi Bogu i nije prikladan da ga Bog koristi. „Normalan razum“ podrazumeva poslušnost i vernost Bogu, čežnju za Bogom, bivanje apsolutnim u odnosu prema Bogu i posedovanje savesti prema Bogu. Odnosi se na jedinstvo srca i uma prema Bogu, a ne na svesno protivljenje Bogu. Kod izopačenog razuma to nije slučaj. Pošto je Sotona iskvario čoveka, on je stekao predstave o Bogu, nije Bogu bio odan i nije žudeo za Njim, a da ne govorimo o savesti prema Bogu. Čovek se namerno suprotstavlja Bogu i osuđuje Ga i, povrh toga, dobacuje Mu pogrdne reči iza Njegovih leđa. Čovek osuđuje Boga iza Njegovih leđa, sa jasnom spoznajom da je On Bog; čovek nema nameru da posluša Boga, već pred Njega samo postavlja neuviđavne zahteve i molbe. Takvi ljudi – ljudi izopačenog razuma – nisu u stanju da spoznaju sopstveno prezira dostojno ponašanje, niti da se pokaju zbog svog buntovništva. Ako su ljudi u stanju da spoznaju sebe, tada su povratili nešto od svog razuma; što su ljudi koji još uvek ne mogu spoznati sebe buntovniji prema Bogu, to su manje zdravorazumni.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom“

359. Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njihovim bićem. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš sva ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle sve te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, „Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?“ ljudi će odgovoriti, „Spasavaj se ko može, a poslednjeg đavo neka nosi.“ Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe i znači da žive samo za sebe. „Spasavaj se ko može, a poslednjeg đavo neka nosi“ – to je životna filozofija čoveka i ujedno to je ljudska priroda. Te reči već su ušle u prirodu iskvarenog čovečanstva i predstavljaju istinski portret sotonske prirode iskvarenog čovečanstva. Ta sotonska priroda već je postala stub postojanja iskvarenog čovečanstva. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg. Sve što Sotona čini je radi zadovoljenja sopstvenih apetita, ambicija i ciljeva. Želi da prevaziđe Boga, da se oslobodi od Boga i preuzme kontrolu nad svim stvarima koje je Bog stvorio. U toj meri je Sotona danas iskvario ljude: svi imaju sotonsku prirodu, svi pokušavaju da poreknu Boga i suprotstave Mu se i žele da kontrolišu sopstvenu sudbinu i usprotive se onome što Bog uređuje i organizuje. Njihove ambicije i apetiti su potpuno isti kao Sotonini. Prema tome, čovekova priroda je Sotonina priroda. Ljudsku prirodu zapravo predstavljaju gesla i aforizmi mnogih ljudi i odražavaju suštinu ljudske iskvarenosti. Ljudi biraju ono što sami najviše vole, i te stvari predstavljaju njihovu narav i težnje. Svakom rečju koju čovek izgovori i svime što radi, ma kako to bilo zaodenuto, on ne može da sakrije svoju prirodu. Na primer, fariseji su obično prilično dobro propovedali, ali kada bi čuli Isusove propovedi i istine, umesto da ih prihvate, oni bi ih osudili. Na ovaj način je otkrivena priroda-suština fariseja – da im je muka od istine i da je mrze. Neki ljudi su leporečivi i vešto se prikrivaju, ali nakon što se sa njima određeno vreme druže, drugi ljudi otkrivaju da su po prirodi izuzetno prepredeni i dvolični. Posle dužeg druženja sa njima, svi ostali otkrivaju njihovu priroda-suštinu. Na kraju, oni dolaze do sledećeg zaključka: lažljivi su i nikada ne govore ni reč istine. Ova konstatacija opisuje prirodu tih ljudi i najbolji je opis i dokaz njihove priroda-suštine. Njihova životna filozofija je da nikom ne govore istinu, kao i da ne veruju nikome. Sotonska priroda čoveka sadrži mnoštvo sotonskih filozofija i otrova. Ponekad ih ni sam nisi svestan i ne razumeš ih; pa ipak, svaki ti se trenutak života zasniva na tim stvarima. Štaviše, misliš da su te stvari potpuno ispravne i opravdane i da uopšte nisu pogrešne. To dovoljno pokazuje da su Sotonine filozofije postale ljudska priroda i da ljudi, misleći da je takav način života ispravan, žive u potpunom skladu sa tim filozofijama i bez ikakvog osećaja kajanja. Samim tim stalno otkrivaju svoju sotonsku prirodu i neprekidno žive po Sotoninim filozofijama. Sotonina priroda je život ljudi i njihova priroda-suština.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako hodati Petrovim putem“

360. Kakvo je vaše shvatanje ljudske prirode? Najvažnije je razaznati je sa aspekta čovekovog shvatanja sveta, pogleda na život i njegovih vrednosti. Svi oni koji su od đavola žive za sebe. Njihovi pogledi na život i osnovni principi uglavnom potiču od Sotoninih izreka, kao što su „Gledaj svoja posla, a nesrećnicima šta sudbina nameni“, „Čovek gine za novcem, a ptica za hranom“ i slične zablude. Sve te reči izgovorene od strane tih đavoljih kraljeva, velikana i filozofa postale su sȃm čovekov život. Posebno je većina reči Konfučija, koga Kinezi smatraju „mudracem“, postala čovekov život. Tu su i čuvene poslovice budizma i taoizma, i često citirane klasične izreke raznih poznatih ličnosti. Sve su to sažeci Sotoninih filozofija i Sotonine prirode, ali i najbolje ilustracije i objašnjenja Sotonine prirode. Svi ti otrovi koji su natopili ljudsko srce potiču od Sotone i ni delić ne dolazi od Boga. Takve đavolske reči takođe su u potpunoj suprotnosti sa Božjom reči. Potpuno je jasno da stvarnost svih pozitivnih stvari dolazi od Boga, a sve negativne stvari koje truju čoveka su od Sotone. Prema tome, moguće je razlučiti nečiju prirodu i spoznati kome ta osoba pripada iz njenih pogleda na život i njene vrednosti. Sotona kvari ljude kroz obrazovanje i uticaj državnih vlasti, kao i onih slavnih i velikih. Njihove đavolske reči postale su čovekov život i priroda. „Gledaj svoja posla, a nesrećnicima šta sudbina nameni“ dobro je poznata sotonska izreka koja je usađena u svakoga i postala je čovekov život. Postoje i druge izreke iz životnih filozofija koje prenose istu poruku. Sotona koristi tradicionalnu kulturu svakog naroda da obrazuje, obmanjuje i kvari ljude, zbog čega ljudski rod tone i biva progutan u beskrajnom ponoru uništenja, a na kraju ljude uništava Bog jer služe Sotoni i opiru se Bogu. Neki ljudi su decenijama služili društvu kao javni službenici. Zamislite da ih upitamo sledeće: „Bili ste veoma uspešni na svom položaju, koje su najvažnije poznate izreke kojima se rukovodite u životu?“ Možda će reći: „Jedino što ja razumem jeste sledeće: ’Službenici ne otežavaju stvari onima koji donose darove, a oni koji nisu laskavci ništa ne postižu.’“ Ovo je sotonska filozofija na kojoj se zasniva njihova karijera. Zar ove reči ne predstavljaju prirodu takvih ljudi? Beskrupulozno korišćenje svih raspoloživih sredstava da dođu na položaj ušlo im je u prirodu, a službovanje i uspeh u karijeri njihovi su ciljevi. Još uvek postoje brojni sotonski otrovi u ljudskim životima, ophođenju i ponašanju. Na primer, njihove životne filozofije, način na koji rade stvari i njihova načela ispunjeni su otrovima velike crvene aždaje i sve to potiče od Sotone. Dakle, sve što prožima kosti i krv ljudsku potiče od Sotone. Svi ti službenici, oni koji imaju moć i koji su ostvareni poseduju sopstvene putanje i tajne za uspeh. Zar te tajne savršeno ne predstavljaju njihovu prirodu? Postigli su tako velike stvari u svetu i niko ne može da vidi spletke i intrige koje se nalaze u pozadini. Ovo ukazuje na to koliko je samo podmukla i otrovna njihova priroda. Sotona je duboko iskvario ljudski rod. Sotonin otrov teče kroz svačiju krv i može se reći da je čovekova priroda iskvarena, zla, neprijateljska i u suprotnosti sa Bogom, ispunjena Sotoninim filozofijama i otrovima i u njima utopljena. Ona je u potpunosti postala priroda i suština Sotone. Zbog toga se ljudi opiru Bogu i protive Mu se. Čovek lako može da upozna sebe ako je njegovu prirodu moguće razlučiti na ovaj način.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati čovekovu prirodu“

361. Kako da shvatiš ljudsku prirodu? Shvatanje sopstvene prirode znači analiziranje stvari koje su duboko u tvojoj duši – stvari u tvom životu i svu Sotoninu logiku i filozofiju po kojoj živiš, što je Sotonin život po kome živiš. Samo ćeš otkrivanjem stvari zakopanih u dubini tvoje duše shvatiti svoju prirodu. Kako se mogu otkriti te stvari? Ne mogu se otkriti ili razlučiti pomoću samo jedne ili dve stvari. Mnogo puta, nakon što završiš sa nekim poslom, ti i dalje nisi uspeo da shvatiš. Moglo bi da prođe tri ili pet godina pre nego što uspeš da sve do tančina shvatiš ili razlučiš. Dakle, u mnogim situacijama, moraš da se duboko zamisliš nad sobom i upoznaš sebe. Moraš da kopaš duboko i samog sebe razlučiš, u skladu sa Božjim rečima, da bi postigao bilo kakve rezultate. Kako sve dublje i dublje budeš razumevao istinu, postepeno ćeš upoznati sopstvenu priroda-suštinu kroz introspekciju i samospoznaju.

Da bi upoznao svoju prirodu, moraš da stekneš izvesno razumevanje iste putem nekoliko postupaka. Prvo, moraš jasno da razumeš šta voliš. To se ne odnosi na to šta voliš da jedeš ili obučeš, već se odnosi na stvari u kojima uživaš, kojima zavidiš, koje obožavaš, koje tražiš i na koje obraćaš pažnju u svom srcu, na tip osoba sa kojima voliš da se družiš i kojima se diviš i obožavaš u tvom srcu. Na primer, većina voli one ljude koji uživaju veliki ugled, one koji imaju otmeno držanje u govoru ili vole one koji su blagoglagoljivi ili one koji glumataju. Ovo poslednje se odnosi na to sa kakvim ljudima vole da budu u društvu. Što se tiče stvari u kojima ljudi uživaju, to podrazumeva želju da čine neke lake stvari, da uživaju da rade stvari za koje drugi misle da su dobre i koje privlače pohvale i komplimente drugih. U prirodi ljudi postoji zajednička karakteristika u pogledu stvari koje vole. Drugim rečima, vole ljude, događaje i stvari na kojima im drugi zavide zbog spoljašnjeg izgleda; vole ljude, događaje i stvari koje izgledaju veoma lepo i luksuzno i vole ljude, događaje i stvari zbog kojih ih drugi obožavaju. Ljudi vole stvari koje su blistave, sjajne, raskošne i veličanstvene. Svi ljudi obožavaju takve stvari. Vidi se da ljudi ne poseduju ni trunku istine, niti liče na prava ljudska bića. U obožavanju tih stvari nema ni trunke značaja, ali ih ljudi svejedno vole. Te stvari koje se dopadaju ljudima čine se posebno dobre onima koji ne veruju u Boga i to su stvari kojima su ljudi posebno skloni da streme. (…) Stvari kojima stremiš i za kojima žudiš pripadaju mondenskim trendovima, to stvari potiču od Sotone i đavola, Bog ih mrzi i lišene su bilo kakve istine. Stvari za kojima ljudi obično žude omogućavaju da se razotkrije njihova priroda-suština. Čemu su ljudi skloni se može videti po načinu na koji se oblače. Neki ljudi vole da nose živopisnu odeću koja privlači pažnju ili je jednostavno bizarna. Spremni su da nose modne detalje koje niko pre toga nije nosio i vole stvari koje privlače suprotni pol. Činjenica da nose takvu odeću i modne detalje pokazuju njihovu sklonost tim stvarima u njihovom životu i duboko u srcu. Stvari koje im se dopadaju niti su dostojanstvene, niti su pristojne. To nisu stvari kojima bi normalna osoba trebalo da stremi. U sklonost ka tim stvarima ima nepravednosti. Oni izgledaju isto kao i svi ostali ljudi na ovom svetu. Ne može se uvideti nijedan deo koji odgovara istini. Prema tome, sve ono što ti se sviđa, na šta si usredsređen, što obožavaš, čemu zavidiš i ono o čemu svakodnevno razmišljaš u svom srcu, sve je to odraz tvoje prirode. Tvoja sklonost tim mondenskim stvarima dovoljno dokazuje da ti je priroda sklona bezbožnosti i u ozbiljnim situacijama, tvoja priroda je zla i neizlečiva. Trebalo bi da svoju prirodu razlučiš na sledeći način: razluči šta voliš i čega se odričeš u svom životu. Možda si prema nekom neko vreme dobar, ali to ne znači da ti je drag. Ono što zaista voliš je upravo ono što je u tvojoj prirodi; i da ti polome sve kosti, opet bi u tome uživao i nikada se toga ne bi odrekao. To nije lako promeniti.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Šta treba znati o transformaciji svoje naravi“

362. Ključ za postizanje promene naravi jeste u spoznaji sopstvene prirode i to se mora desiti u skladu sa Božjim otkrivenjima. Samo se u Božjoj reči može spoznati sopstvena gnusna priroda; samo tako se u sopstvenoj prirodi mogu prepoznati razni Sotonini otrovi, mogu shvatiti sopstvena glupost i neznanje i prepoznati slabi i negativni elementi sopstvene prirode. Pošto se isti u potpunosti spoznaju i pošto budeš u stanju da stvarno zamrziš sebe i odrekneš se tela, da dosledno sprovodiš Božju reč i tragaš za istinom u obavljanju svojih dužnosti, da promeniš svoju narav i postaneš osoba koja istinski voli Boga, to znači da si zakoračio na Petrov put. Bez Božje blagodati i bez prosvećenja i usmeravanja Svetog Duha, bilo bi teško hodati tim putem, jer ljudi ne poseduju istinu i ne mogu sami sebe da izdaju. Da bi hodao Petrovim putem usavršavanja moraš pre svega da budeš odlučan, da imaš veru i da se uzdaš u Boga. Povrh toga, moraš da se pokoriš delovanju Svetoga Duha. Bez Božjih reči, čovek u svemu podbacuje. To su ključni aspekti i nijedan se ne sme prekršiti. Spoznati sebe samog kroz iskustvo veoma je teško i uzaludno je to i pokušavati bez delovanja Svetog Duha. Da bi se hodalo Petrovim putem, nužno je usredsrediti se na samospoznaju i preobražaj sopstvene naravi.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

363. S jedne strane, tokom Božjih kušnji čovek upoznaje svoje nedostatke i shvata da je beznačajan, dostojan prezira i neugledan, da nema ništa i da nije ništa; s druge strane, kada ga kuša, Bog stvara za čoveka različita okruženja koja ga čine sposobnijim da iskusi divotu Boga. Iako je bol veliki, a ponekad i neizdrživ – dostiže čak i nivo slamajuće tuge – kada to iskusi, čovek uviđa kako je divno Božje delo u njemu, i tek na tom temelju se u čoveku rađa prava ljubav prema Bogu. Danas čovek shvata da Božja blagodat, ljubav i milost same po sebi nisu dovoljne da bi on mogao istinski da spozna sebe, a još manje da upozna suštinu čoveka. Samo kroz Božje oplemenjivanje i sud i za vreme samog procesa oplemenjivanja čovek može spoznati svoje nedostatke i saznati da nema ništa.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga“

364. Ključ introspekcije i samospoznaje je u sledećem: što više osećaš da si u nekim oblastima bio uspešan ili uradio pravu stvar, i što više misliš da možeš da zadovoljiš Božju volju ili da si u stanju da se u određenim oblastima hvališ, tim je vrednije spoznati sebe u tim oblastima i po njima vredi dublje kopati da bi se uočilo koje nečistoće postoje u tebi, kao i one stvari koje ne mogu da zadovolje Božju volju. Uzmimo Pavla za primer. Pavle je bio izuzetno obrazovan, mnogo je propatio dok je propovedao i radio, a mnogi su posebno njega obožavali. Pretpostavljao je da će zahvaljujući velikom uloženom trudu za njega biti izdvojena kruna. To ga je navodilo da ide sve dalje pogrešnim putem, da bi ga na kraju Bog kaznio. Da je tada razmislio o sebi i preispitao se, ne bi razmišljao onako kako je razmišljao. Drugim rečima, Pavle se nije usredsredio na traženje istine u rečima Gospoda Isusa; verovao je samo u svoje predstave i uobrazilju. Smatrao je da će ga Bog pohvaliti i nagraditi samo zato što čini neke dobre stvari i primereno se ponaša. Na kraju su mu sopstvene predstave i uobrazilja zaslepile srce i sakrile istinu o njegovoj iskvarenosti. Ali ljudi nisu bili u stanju to da razaznaju i nisu znali za te stvari, te su pre nego što je Bog to obznanio oni uvek uzimali Pavla za primer kojem treba težiti, prema kojem treba živeti i smatrali su ga idolom na koji se treba ugledati. Pavlov slučaj je upozorenje svakom pripadniku izabranog Božjeg naroda. Naročito onda kada mi koji sledimo Boga možemo da kroz svoje dužnosti patimo i platimo cenu i kada, dok služimo Bogu, osećamo da smo verni i da volimo Boga; u takvim trenucima treba još više da razmišljamo o sebi i razumemo sebe u vezi sa putem kojim idemo – što je krajnje neophodno. To je zato što ćeš za ono što smatraš da je dobro utvrditi da je ispravno, tako da u to nećeš sumnjati, o tome razmišljati, niti analizirati ima li u tome nečega što se opire Bogu. Na primer, postoje ljudi koji veruju da su izuzetno dobrodušni. Nikada ne mrze niti povređuju druge i uvek priskaču u pomoć bratu ili sestri čija je porodica u nevolji, kako njihov problem ne bi ostao nerešen; puni su dobre volje i čine sve što je u njihovoj moći da pomognu svakome kome mogu. Ipak, oni se nikada ne usredsređuju na primenu istine i ne postižu život-ulazak. Šta je ishod takve sklonosti da se pomaže? Svoje živote stavljaju na čekanje, a ipak su sasvim zadovoljni sobom, i izuzetno zadovoljni svime što su uradili. Štaviše, veoma su ponosni na to, veruju da u svemu što su učinili nema ničega što se protivi istini, da će to zasigurno zadovoljiti Božju volju, i da su istinski vernici u Boga. Svoju prirodnu dobrotu vide kao nešto na čemu treba kapitalizovati i, čim to učine, uzimaju je zdravo za gotovo kao istinu. U stvarnosti, sve što rade je ljudsko dobro. Oni uopšte ne primenjuju istinu, jer se to što rade odvija pred čovekom, a ne pred Bogom, a još manje praktično postupaju u skladu sa Božjim zahtevima i istinom. Zato su sva njihova dela uzaludna. Ništa od onoga što rade nije primena istine niti Božjih reči, a kamoli poštovanje Njegove volje; naprotiv, oni koriste ljudsku dobrotu i lepo ponašanje da pomognu drugima. Ukratko, oni ne traže Božju volju u svemu što čine, niti postupaju u skladu s Njegovim zahtevima. Bog ne hvali takvo lepo ponašanje čoveka; prema Bogu, to treba osuditi, i to ne zaslužuje da ga On upamti.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj“

365. U današnje vreme, većina ljudi danas tek površno poznaje sebe. Uopšte ne uspevaju da jasno spoznaju stvari koje su deo njihove prirode. Poznaju tek nekoliko iskvarenih stanja koja razotkrivaju, stvari koje će verovatno uraditi ili nekoliko sopstvenih nedostataka, usled čega smatraju da poznaju sebe. Povrh toga, ukoliko se pridržavaju nekolicine pravila, ne prave greške u određenim oblastima i pođe im za rukom da ne učine određene prestupe, smatraju da stvarno veruju u Boga i pretpostavljaju da će biti spaseni. Reč je o čistoj ljudskoj uobrazilji. Budeš li se pridržavao tih stvari, hoćeš li stvarno uspeti da se uzdržiš od svakog prestupa? Hoćeš li postići istinsku promenu naravi? Hoćeš li zaista proživeti u ljudskom obličju? Zar na taj način stvarno možeš da udovoljiš Bogu? Naravno da ne. Vera u Boga funkcioniše samo kada se postave visoki standardi i kada se postigne istina i određena promena u sopstvenoj život-naravi. Ovo prvo zahteva posvećenost samospoznaji. Ako je nečije znanje o samom sebi previše plitko, ta osoba neće uspeti da reši probleme i život-narav joj se naprosto neće promeniti. Sebe je potrebno poznavati na dubljem nivou, što znači spoznati sopstvenu prirodu: koji elementi čine tu prirodu, kako su nastali i odakle potiču. Povrh toga, možeš li zaista da omrzneš te stvari? Da li si video sopstvenu odvratnu dušu i zlu prirodu? Ako si zaista u stanju da uvidiš istinu o samom sebi, onda ćeš prezreti sebe. Kada budeš prezirao sebe, a zatim primenjivao Božju reč, moći ćeš da se odrekneš tela i imaćeš snagu da bez poteškoća istinu sprovodiš u delo. Zašto se mnogi povode za svojim telesnim željama? Zato što smatraju da su sasvim dobri, da su njihovi postupci ispravni i opravdani, da su bez ikakvih mana, pa čak i da su potpuno u pravu. Samim tim, u stanju su da postupaju uz pretpostavku da je pravda na njihovoj strani. Nakon što shvati kakva mu je prava priroda – ružna, odvratna i žalosna – čovek više neće biti u toj meri gord, neće biti toliko nadmen i sobom neće biti zadovoljan kao ranije. Takav čovek razmišlja: „Moram da budem iskren i realan dok primenjujem Božju reč. U suprotnom, neću ispuniti merilo postavljeno za čoveka i biće me stid da živim u Božjem prisustvu“. Čovek tada shvati koliko je mali i potpuno beznačajan. U tom trenutku čoveku postaje lako da sprovodi istinu i upravo je onakav kakav bi i trebalo da bude. Tek nakon što zaista prezru sami sebe, ljudi mogu da se odreknu tela. Ako ne prezru sebe, neće moći da se odreknu tela. Nije jednostavno sebe zaista prezreti. Čovek u sebi mora da otkrije nekoliko stvari: prvo, mora da spozna sopstvenu prirodu; i drugo, mora sebe da vidi kao nikakvog i jadnog, kao sasvim sitnog i beznačajnog, te da uvidi da ima bednu i prljavu dušu. Kada čovek u potpunosti shvati kakav je zaista i taj rezultat bude postignut, čovek tada stvarno uspeva da stekne znanje o sebi i može se reći da je postigao istinsku samospoznaju. Samo u tom slučaju čovek može istinski da zamrzi sebe, do te mere da samog sebe proklinje i da duboko u sebi zaista oseti Sotoninu iskvarenost zbog koje više ne liči na ljudsko biće. Zatim će, jednog dana, kada mu smrt zakuca na vrata, takav čovek pomisliti: „Ovo je pravedna Božja kazna. Bog je zaista pravedan, stvarno bi trebalo da umrem!“ U tom času čovek se neće požaliti i nipošto neće kriviti Boga, već će naprosto osetiti koliko je bedan i jadan, koliko je prljav i iskvaren, da zaslužuje da od Boga bude izgnan i uništen, da duši poput njegove nije mesto na zemlji. Takav čovek se, dakle, neće žaliti na Boga, neće Mu se opirati, a još manje će Ga izdati. Ako čovek ne poznaje sebe, i ipak smatra da je prilično dobra osoba, nakon što mu smrt zakuca na vrata, on će pomisliti: „Požrtvovano sam verovao, baš sam se trudio u svojoj potrazi! Toliko sam dao, toliko sam patio, a sada Bog od mene traži da umrem. Ne znam gde je Božja pravednost. Zašto traži od mene da umrem? Ako sam ja taj koji treba da umre, ko će u tom slučaju biti spasen? Zar to neće biti kraj ljudskog roda?“ Pre svega, ta osoba ima predstave o Bogu. Drugo, ta osoba prigovara i ničim ne pokazuje svoju pokornost. Baš poput Pavla: Kada je trebalo da umre, sebe nije poznavao, a kada je Božja kazna bila blizu, bilo je već prekasno.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo