366. U Njegovom završnom delu okončanja ovog doba, Božju narav odlikuju grdnja i sud, kojima On razotkriva sve što je nepravedno, kako bi svim ljudima sudio javno i kako bi usavršio one koji Ga iskrenim srcem vole. Samo jedna takva narav može ovo doba da privede kraju. Poslednji su dani već nastupili. Sve što je stvoreno biće razdvojeno po vrstama i podeljeno u različite kategorije, u skladu sa svojom prirodom. Ovo je trenutak u kojem Bog otkriva ishod i odredište ljudskih bića. Kad ljudi ne bi bili podvrgnuti grdnji i sudu, njihovo buntovništvo i nepravednost ne bi ni na koji način mogli da budu razotkriveni. Jedino se kroz grdnju i sud može razotkriti ishod svekolikog stvaranja. Čovek svoje pravo lice pokazuje jedino onda kad je izložen grdnji i osudi. Zli će biti svrstani među zle, dobri među dobre, i sav će ljudski rod biti razdvojen po vrstama. Kroz grdnju i sud razotkriće se ishod svekolikog stvaranja, kako bi zli mogli da budu kažnjeni, a dobri ljudi nagrađeni, i kako bi se sav ljudski rod predao Božjoj vrhovnoj vlasti. Sve se ovo mora ostvariti kroz pravednu grdnju i sud. Pošto je ljudska iskvarenost dostigla svoj vrhunac, a čovekovo buntovništvo postalo isuviše ozbiljno, samo je pravedna Božja narav, ona koja je uglavnom sačinjena od grdnje i suda i koja se tokom poslednjih dana razotkriva, u stanju da čoveka do kraja preobrazi i upotpuni. Samo ova narav može da razotkrije zlo i da na taj način strogo kazni sve nepravednike. Stoga je jedna takva narav prožeta značajem doba, a otkrivenje i prikaz Njegove naravi ispoljava se zarad dela svakog novog doba. Ne radi se o tome da Bog Svoju narav razotkriva proizvoljno i bez ikakvog značaja. Ako bismo pretpostavili da će Bog, razotkrivajući čovekov ishod tokom poslednjih dana, čoveka ipak darivati beskrajnim saosećanjem i ljubavlju, te nastaviti da ga voli, ne podvrgavajući ga pravednom sudu, već pokazujući prema njemu trpeljivost, strpljenje i praštanje, dajući čoveku oprost grehova, ma koliko oni bili teški, bez ikakve naznake pravednog suda – kada bi onda celokupno Božje upravljanje ikada moglo da bude privedeno kraju? Kada bi jedna takva narav ljude mogla da povede do odredišta koje priliči čovečanstvu? Zamislite, na primer, sudiju koji je uvek prepun ljubavi, sudiju blagog lica i mekog srca. On ljude voli bez obzira na zločine koje su možda počinili, prepun je ljubavi i popustljiv prema njima, ma ko da su. Da li bi, u tom slučaju, takav neki sudija ikada bio u stanju da donese pravednu presudu? Tokom poslednjih dana, samo se pravednim sudom ljudi mogu razdvojiti po vrstama, a čovek preneti u novo carstvo. Na taj se način, kroz pravednu Božju narav grdnje i suda, čitavo doba privodi kraju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

367. Pre no što je čovek iskupljen, u njemu su već bili posađeni mnogi Sotonini otrovi, tako da se u njemu, nakon što ga je Sotona hiljadama godina kvario, već ustalila priroda koja se opire Bogu. Čovekovo iskupljenje se, dakle, nimalo ne razlikuje od otkupa čoveka po visokoj ceni, pri kojem, međutim, otrovna priroda u njemu nije eliminisana. Čovek koji je u toj meri oskrnavljen mora biti podvrgnut promeni pre no što postane dostojan služenja Bogu. Posredstvom dela suda i grdnje, čovek će u potpunosti spoznati svoju prljavu i iskvarenu suštinu, te će moći da se u celosti promeni i da postane čist. Jedino na taj način čovek može postati dostojan povratka pred Božji presto. Celokupno današnje delo obavlja se zarad čovekovog očišćenja i promene; posredstvom suda i grdnje rečima, kao i putem oplemenjivanja, čovek može da se reši svoje iskvarenosti i postane čist. Umesto da ovu etapu posmatramo kao spasenje, prikladnije bi bilo reći da se radi o delu pročišćenja. Ovo je, u stvari, etapa osvajanja, a ujedno predstavlja i drugu etapu dela spasenja. Posredstvom suda i grdnje uz pomoć reči, čovek dolazi do tačke u kojoj ga Bog zadobija, a kroz upotrebu reči zarad oplemenjivanja, suda i obelodanjenja, u celosti se razotkrivaju sve nečistoće, predstave, motivi i pojedinačne težnje u čovekovom srcu. Jer, sve to što je čovek mogao biti iskupljen, a njegovi gresi oprošteni, može se samo posmatrati tako da se Bog ne seća čovekovih prestupa i da prema njemu ne postupa u skladu s tim prestupima. Ukoliko, međutim, čovek, koji živi u telu od krvi i mesa, nije oslobođen greha, on samo može da nastavi da greši, beskrajno razotkrivajući svoju iskvarenu sotonsku narav. Život kojim čovek živi upravo je takav beskrajni ciklus sagrešenja i dobijanja oproštaja. Većina ljudi danju greši samo da bi se uveče ispovedala. Na taj način, iako će žrtva za greh za čoveka zauvek biti delotvorna, ona neće moći da ga izbavi iz greha. Delo spasenja dovršeno je samo polovično, jer čovek još uvek poseduje iskvarenu narav. Primera radi, kad su ljudi shvatili da su potomci Moava, oni su na to izneli reči pritužbe, prestali su da tragaju za životom i postali su krajnje negativni. Zar ovo nije pokazatelj da čovečanstvo još uvek nije u stanju da se potpuno potčini Božjoj vlasti? Nije li upravo to njihova iskvarena sotonska narav? Dok nisi bio izložen grdnji, dizao si ruke više od svih ostalih, čak više i od Isusa. Glasno si uzvikivao: „Budi ljubljeni sin Božji! Budi Božja uzdanica! Pre ćemo umreti nego se Sotoni pokloniti! Ustani protiv starog Sotone! Ustani protiv velike crvene aždaje! Dabogda velika crvena aždaja bedno pala s vlasti! Dabogda nas Bog upotpunio!“ Uzvici tvoji bili su od svih glasniji. Ali, onda je nastupilo vreme grdnje i ljudska se iskvarena narav još jedanput razotkrila. Utihnuli su tada njihovi uzvici i njihova je rešenost zakazala. Takva je iskvarenost čovekova; ona zadire dublje od greha, Sotona ju je zasadio i ona je u čoveku duboko ukorenjena. Čoveku nije lako da postane svestan svojih grehova; on nema načina da prepozna sopstvenu, duboko ukorenjenu prirodu, te mora da se osloni na sud putem reči da bi to postigao. Jedino će tako, od tog trenutka, čovek moći postepeno da se menja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

368. Bog vam danas sudi, grdi vas i osuđuje vas, ali ti moraš da znaš da si osuđen zato da bi mogao da spoznaš sebe. On osuđuje, proklinje, sudi i grdi zato da bi ti mogao da spoznaš sebe, da bi se tvoja narav promenila i, štaviše, da bi mogao da spoznaš koliko vrediš, da bi video da su svi Božji postupci pravedni i u skladu sa Njegovom naravi i sa zahtevima Njegovog dela, da On dela u skladu sa Svojim planom za spasenje čoveka i da je On pravedni Bog koji čoveka voli, spasava ga, sudi mu i grdi ga. Ako znaš samo da ti je status nizak, da si iskvaren i buntovan, ali ne znaš da Bog želi da Svoje spasenje jasno pokaže kroz sud i grdnju koje danas u tebi obavlja, onda nema načina da stekneš iskustvo, a još manje si sposoban da nastaviš da napreduješ. Bog nije došao da bi ubijao i uništavao, već da bi sudio, proklinjao, grdio i spasavao. Pre nego što Njegov plan upravljanja od 6000 godina bude priveden kraju – pre nego što On otkrije kakav ishod čeka svaku od kategorija ljudi – Božje delo na zemlji obavljaće se zarad spasenja; svrha tog dela je isključivo u tome da one koji Ga ljube upotpuni – i to temeljno – i da ih natera da se predaju Njegovoj vrhovnoj vlasti. Bez obzira na to kako Bog spasava ljude, sve se to postiže tako što oni bivaju navedeni da se otrgnu od svoje stare đavolske prirode; drugim rečima, On ih spasava tako što ih primorava da traže život. Ako to ne učine, oni onda ni na koji način neće moći da prihvate Božje spasenje. Spasenje je delo Samoga Boga, dok je traženje života nešto što čovek mora da preduzme kako bi prihvatio spasenje. U očima čoveka, spasenje je ljubav Božja, a ljubav Božja ne može biti grdnja, sud i kletve; spasenje mora u sebi sadržati ljubav, saosećanje i, ponajviše, reči utehe, kao i bezgranične blagoslove koje Bog daruje. Ljudi veruju da Bog, kada spasava čoveka, to čini tako što ga dirne svojim blagoslovima i blagodatima, kako bi čovek svoje srce mogao predati Bogu. Drugim rečima, kada On čoveka dirne, time ga On spasava. Ovakvo spasenje se, dakle, obavlja sklapanjem dogovora. Tek nakon što ga Bog stostruko daruje zauzvrat, čovek pristaje da se preda pred imenom Božjim, trudi se da dobro čini za Njega i da Ga ovenča slavom. To nije ono što Bog namerava da učini s ljudskim rodom. Bog je na zemlju došao da dela kako bi spasao iskvareni ljudski rod; tu nema nikakve neistine. Jer, da ima, onda On zasigurno ne bi došao da lično obavi Svoje delo. U prošlosti, Njegovi načini spasavanja podrazumevali su pokazivanje krajnje ljubavi i saosećanja, u toj meri da je On sve Svoje dao Sotoni u zamenu za čitav ljudski rod. Sadašnjost nema nikakve sličnosti sa prošlošću: spasenje koje vam je danas darovano dešava se u vreme poslednjih dana, tokom kojih svako biva klasifikovan prema svojoj vrsti; sredstva za tvoje spasenje nisu ljubav ili saosećanje, već grdnja i sud, a sve je to u cilju što potpunijeg čovekovog spasenja. Prema tome, iako primate jedino grdnju, sud i nemilosrdne udarce, znajte ovo: u tim bezdušnim udarcima nema ni trunke kazne. Ma koliko Moje reči bile oštre, ono što vas je zadesilo jeste svega par reči koje vam se možda mogu učiniti krajnje bezdušnim, i ma koliko sam Ja možda ljut, kišu koja se na vas sručila i dalje čine reči učenja, a Ja ne želim ni da vam naudim niti da vas ubijem. Zar sve ovo nisu činjenice? Znajte da sve što se danas čini, bilo da je reč o pravednom sudu ili o bezdušnom oplemenjivanju i grdnji, ima za cilj jedino vaše spasenje. Bez obzira na to da li je danas svako klasifikovan prema svojoj vrsti i da li su kategorije ljudi razotkrivene, svrha svih Božjih reči i dela sastoji se u spasenju onih koji istinski vole Boga. Pravedni sud je donet da pročisti čoveka i bezdušno oplemenjivanje se vrši da bi se ljudi prečistili; i oštre reči i prekor imaju za cilj očišćenje i čovekovo spasenje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti nameru Boga da čoveku donese spasenje“

369. Suočen sa čovekovim stanjem i čovekovim stavom prema Bogu, Bog je učinio novo delo, dozvolivši čoveku da poseduje i znanje o Njemu i pokornost prema Njemu, kao i ljubav i svedočanstvo. Stoga čovek mora da iskusi Božje oplemenjivanje, kao i Njegov sud i orezivanje, bez čega čovek nikada ne bi spoznao Boga i nikada ne bi bio sposoban da ga istinski voli i da svedoči o njemu. Božje oplemenjivanje čoveka nije sračunato na jednostrano, već na višestruko dejstvo. Zato Bog vrši delo oplemenjivanja onih koji su voljni da traže istinu, kako bi Bog usavršio njihovu rešenost i ljubav. Za one koji su voljni da traže istinu i koji žude za Bogom, ništa nije značajnije, niti od veće pomoći, od oplemenjivanja kao što je ovo. Čoveku nije lako da razume i pojmi Božju narav, jer je Bog, na kraju krajeva, Bog. Konačno, nemoguće je da Bog ima istu narav kao i čovek, i stoga čoveku nije lako da shvati Njegovu narav. Čovek sam po sebi ne poseduje istinu i ona nije lako shvatljiva onima koje je Sotona iskvario; čovek je lišen istine i odlučnosti da istinu sprovede u delo, a ako ne bude patio i ako ne bude oplemenjen ili mu ne bude suđeno, onda njegova odlučnost nikada neće biti usavršena. Za sve ljude, oplemenjivanje je bolno i veoma teško prihvatljivo – ipak, tokom oplemenjivanja, Bog razjašnjava čoveku Svoju pravednu narav i objavljuje šta zahteva od čoveka, i pruža više prosvećenja, i više stvarnog orezivanja; kroz poređenje između činjenica i istine, On daje čoveku veće znanje o sebi samom i o istini, i daje čoveku veće razumevanje Božjih namera, omogućavajući čoveku da ima istinitiju i čistiju ljubav prema Bogu. Takvi su Božji ciljevi u sprovođenju oplemenjivanja. Sva dela koja Bog čini u čoveku imaju svoje ciljeve i značenje; Bog ne obavlja besmislena dela, niti obavlja dela koja nisu od koristi čoveku. Oplemenjivanje ne znači udaljavanje ljudi od Boga, niti njihovo uništavanje u paklu. To radije znači promenu čovekove naravi tokom oplemenjivanja, promenu njegovih namera, njegovih starih stavova, promenu njegove ljubavi prema Bogu i promenu čitavog njegovog života. Oplemenjivanje je pravi ispit za čoveka, i neki oblik stvarne obuke, i samo tokom oplemenjivanja njegova ljubav može služiti sopstvenoj funkciji.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo kroz iskustvo oplemenjivanja čovek može da poseduje istinsku ljubav“

370. Ljudi ne mogu da promene svoju sopstvenu narav; moraju da budu podvrgnuti sudu i grdnji, i patnji i oplemenjivanju, od Božjih reči, ili tome da ih Njegove reči dovode u red i orezuju ih. Jedino tada mogu postići pokornost i vernost Bogu, prestajući da prema Njemu budu površni. Ljudska narav se menja kroz oplemenjivanje Božjim rečima. Jedino kroz izloženost, sud, disciplinu i orezivanje Njegovim rečima oni se više neće usuđivati da postupaju ishitreno, već će umesto toga postati smireni i staloženi. Najvažnije od svega jeste to da budu u stanju da se pokore sadašnjim Božjim rečima i Njegovom delu, čak i ako to nije u skladu sa ljudskim predstavama, da budu u stanju da te predstave ostave po strani i voljno se pokore.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Ljudi čije su se naravi promenile jesu oni koji su ušli u stvarnost Božjih reči“

371. Što je jače Božje oplemenjivanje, ljudska srca mogu više da vole Boga. Mučenje u njihovim srcima korisno im je za život, sposobniji su da budu u miru pred Bogom, njihov odnos sa Bogom je prisniji, i oni su sposobniji da vide uzvišenu Božju ljubav i Njegovo uzvišeno spasenje. Petar je prošao kroz iskustvo oplemenjivanja stotinama puta, a Jov je prošao nekoliko kušnji. Ako želite da vas Bog usavrši, onda i vi morate da se podvrgnete oplemenjivanju stotinama puta; samo ako prođete kroz ovaj proces i oslonite se na ovaj korak, moći ćete da udovoljite Božjim namerama i bićete spremni da vas Bog usavrši. Oplemenjivanje je najbolje sredstvo kojim Bog usavršava ljude; samo oplemenjivanje i mukotrpne kušnje mogu da iznesu istinsku ljubav prema Bogu u ljudskim srcima. Bez teškoća, ljudima nedostaje istinska ljubav prema Bogu; ako nisu isprobani iznutra, ako nisu istinski podvrgnuti oplemenjivanju, onda će njihova srca uvek plutati oko spoljašnjosti. Kada budete oplemenjeni do određene tačke, uvidećete svoje slabosti i teškoće, uvidećete koliko vam toga nedostaje i da niste u stanju da prevaziđete mnoge probleme sa kojima se susrećete, i uvidećete koliko je veliko vaše buntovništvo. Samo tokom kušnji ljudi su u stanju da zaista saznaju svoje pravo stanje; kušnje čine ljude sposobnijim za usavršavanje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo kroz iskustvo oplemenjivanja čovek može da poseduje istinsku ljubav“

372. Kada trpite malo ograničenja ili teškoća, to je dobro za vas; ako bi vam se popuštalo bili biste uništeni, a kako biste onda mogli da budete zaštićeni? Danas ste zaštićeni zato što ste grđeni i prokleti i zato što vam se sudi. Zaštićeni ste zato što ste mnogo propatili. Da nije tako, odavno biste zapali u izopačenost. To vam ne otežava stvari namerno – čovekovu prirodu je teško promeniti i tako mora biti da bi se promenila njegova narav. Danas vi čak i ne posedujete savest ili razum koje je Pavle posedovao, niti imate njegovu samosvest. Uvek morate da budete pod pritiskom i uvek mora da vam se sudi i da budete grđeni da biste probudili svoje duhove. Grdnja i sud su nešto najbolje za vaš život. A po potrebi mora postojati i grdnja činjenicama koje dolaze do vas; tek tada ćete se potpuno potčiniti. Vaša priroda je takva da bez grdnje i proklinjanja ne biste bili voljni da pognete glavu, ne biste bili voljni da se pokorite. Bez suočavanja sa činjenicama, ne bi bilo efekta. Suviše ste ubogog i bezvrednog karaktera! Bez grdnje i suda, bilo bi vam teško da budete osvojeni i teško da bi vaša nepravednost i neposlušnost bile prevaziđene. Vaša stara priroda je tako duboko ukorenjena. Da ste postavljeni na presto, ne biste znali svoje mesto u vaseljeni, a još manje biste znali kuda ste se uputili. Vi čak i ne znate odakle ste došli, pa kako biste onda mogli da spoznate Gospoda stvaranja? Da nema današnje blagovremene grdnje i kletvi, vaš poslednji dan bi odavno već stigao. A o vašoj sudbini i da se ne govori – zar ona nije u još neposrednijoj opasnosti? Bez ove blagovremene grdnje i suda, ko zna koliko biste postali nadmeni, ili koliko biste postali izopačeni. Ova kazna i sud doveli su vas do današnjice i sačuvali vaše postojanje. Da ste još i „obrazovani“ istim metodama kao i vaš „otac“, ko zna u koje carstvo biste ušli! Vi nemate apsolutno nikakvu sposobnost da kontrolišete sebe, niti da razmišljate o sebi. Za ljude poput vas, ako samo sledite i pokoravate se bez izazivanja bilo kakvih prekida ili ometanja, Moji ciljevi će biti postignuti. Zar vam ne bi bilo bolje da prihvatite današnje grdnje i sud? Šta vam drugo preostaje?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Primena (6)“

373. Za svaki korak Božjeg dela postoji način na koji ljudi treba da sarađuju. Bog oplemenjuje ljude tako da imaju poverenja dok prolaze kroz oplemenjivanje. Bog usavršava ljude tako da oni imaju poverenja da budu usavršeni od strane Boga i da su voljni da prihvate Njegovo oplemenjivanje i da ih Bog orezuje. Duh Božji deluje u ljudima da bi im doneo prosvećenje i prosvetljenje i da bi sarađivali s Njim i vršili primenu. Bog ne govori tokom oplemenjivanja. On ne izgovara Svoj glas, ali ipak ima posla koji ljudi treba da obave. Trebalo bi da se držiš onoga što već imaš, još uvek bi trebalo da budeš u stanju da se moliš Bogu, da budeš blizu Boga i da svedočiš pred Bogom; na taj način ćeš ispuniti svoju dužnost. Svi vi treba jasno da vidite iz Božjeg dela da Njegove kušnje ljudskog poverenja i ljubavi zahtevaju od ljudi da se više mole Bogu i da se češće naslađuju Božjim rečima pred Njim. Ako te Bog prosveti i učini da razumeš Njegove namere, a ti ipak uopšte ne sprovodiš u delo, nećeš ništa ni zadobiti. Kada primenjuješ Božje reči, i dalje treba da budeš u stanju da Mu se moliš, a kada se naslađuješ Njegovim rečima treba da dođeš pred Njega i tražiš i budeš pun poverenja u Njega, bez traga osećanja i i budeš obeshrabren ili hladan. Oni koji ne primenjuju Božje reči puni su energije tokom skupova, ali padaju u tamu kada se vrate kući. Ima i onih koji čak i ne žele da se okupljaju. Dakle, moraš jasno da vidiš koja je dužnost koju ljudi treba da obavljaju. Ti možda i ne znaš šta su zaista Božje namere, ali možeš da obaviš svoju dužnost, možeš da se moliš kada je to potrebno, možeš da primeniš istinu kada je to potrebno i možeš da radiš ono što ljudi treba da rade. Možeš da podržiš svoju prvobitnu viziju. Na taj način ćeš moći da prihvatiš sledeći korak Božjeg dela. Kada Bog radi na skriven način, problem je ako ne tražiš. Kada On govori i propoveda tokom sabora, ti slušaš sa poletom, ali kada On ne govori, nedostaje ti energije i povlačiš se. Kakva se osoba ponaša na ovakav način? To je neko ko samo prati krdo. Nema stav, nema svedočanstvo, nema viziju! Većina ljudi je takva. Ako nastaviš tim putem, jednog dana kada naiđeš na veliku kušnju, bićeš kažnjen. U Božjem procesu usavršavanja ljudi, veoma je važno imati stav. Ako ne sumnjaš ni u jedan korak Božjeg dela, ako ispunjavaš čovekovu dužnost, ako iskreno podržavaš ono što ti je Bog dao da sprovedeš u delo, to jest, ako se sećaš Božjih opomena i bez obzira na to šta On čini u današnje vreme ne zaboraviš Njegove prekore, ako ne sumnjaš u Njegovo delo, zadržavaš svoj stav, podržavaš svoje svedočanstvo i pobeđuješ na svakom koraku puta, onda će te na kraju Bog usavršiti i pretvoriti u pobednika. Ako si u stanju da budeš postojan u svakom koraku Božjih kušnji, i ako i dalje možeš da budeš postojan na samom kraju, onda si ti pobednik, ti si neko koga je Bog usavršio. Ako ne možeš da budeš postojan u svojim trenutnim kušnjama, onda će u budućnosti to postati još teže. Ako se samo podvrgneš beznačajnoj količini patnje i ne tragaš za istinom, onda na kraju nećeš zadobiti ništa. Ostaćeš praznih šaka. Ima ljudi koji odustanu od svog traganja kada vide da Bog ne govori i njihovo srce se raspline. Zar takva osoba nije bezumna? Takvi ljudi ne poseduju stvarnost. Kada Bog govori, oni uvek trčkaraju unaokolo, deluju zauzeto i poletno spolja, ali sada kada On više ne govori, prestaju da traže. Takva osoba nema budućnost. Tokom oplemenjivanja, ti moraš da uđeš sa pozitivnim gledištem i naučiš lekcije koje treba da naučiš; kada se moliš Bogu i čitaš Njegovu reč, treba da meriš svoje stanje naspram nje, da otkriješ svoje nedostatke i otkriješ da još uvek imaš da naučiš mnogo lekcija. Što više iskreno tražiš dok prolaziš kroz oplemenjivanje, više ćeš sebe smatrati neodgovarajućim. Kada prolaziš kroz oplemenjivanje, postoji mnogo problema sa kojima se susrećeš; ne možeš jasno da ih vidiš, žališ se, otkrivaš sopstveno telo – samo na ovaj način možeš da otkriješ da imaš i previše iskvarene naravi u sebi.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu“

374. Normalno je da ljudi, dok su podvrgnuti kušnjama, budu slabi, da u sebi nose negativnost, ili da ne mogu jasno da sagledaju Božje namere i svoj put ka praktičnom delovanju. Ali, u svakom slučaju, ti moraš, baš kao i Jov, verovati u Božje delo i ne smeš poricati Boga. Iako je Jov bio slab i proklinjao dan svog rođenja, on nije poricao da je sve stvari u ljudskom životu podario Jahve i da je Jahve ujedno Onaj koji će ih sve oduzeti. Ma kakvim proverama da je bio podvrgnut, on je zadržao ovo uverenje. Što se tvog iskustva tiče, ma kakvom da si oplemenjivanju kroz Božje reči podvrgnut, ono što Bog od ljudi zahteva, kratko rečeno, jesu njihova vera i njihovo bogoljubivo srce. Ono što On, delujući na ovaj način usavršava, jesu vera, ljubav i težnje ljudi. Bog na ljudima obavlja delo usavršavanja, ali oni to ne mogu ni da vide, ni da osete; pod takvim okolnostima, neophodno je da imaš veru. Potrebno je da ljudi imaju veru onda kad nešto ne može da se vidi golim okom, a tvoja je vera potrebna onda kad ne možeš da se oslobodiš sopstvenih predstava. Kad ne možeš da razumeš Božje delo, ono što se od tebe zahteva jeste da imaš veru, da zauzmeš čvrst stav i da svedočiš. Kada je Jov stigao do ove tačke, Bog mu se ukazao i govorio s njim. To, drugim rečima, znači da ćeš samo iz svoje vere moći da vidiš Boga, a kad budeš imao veru, Bog će te usavršiti. Bez tvoje vere, On to ne može da učini. Bog će ti podariti sve ono što se nadaš da ćeš steći. Ako, pak, nemaš veru, ti onda ne možeš biti usavršen i nećeš moći da vidiš Božje postupke, a kamoli Njegovu svemoć. Ako veruješ da ćeš Njegove postupke videti u svom praktičnom iskustvu, Bog će ti se ukazati, On će te prosvetliti i iznutra će te voditi. Bez te vere, Bog to neće moći da učini. Ako si izgubio nadu u Boga, kako ćeš onda moći da iskusiš Njegovo delo? Prema tome, samo ako imaš veru i ako ne gajiš sumnje u Boga, samo ako uistinu veruješ u Njega, ma šta da čini, On će te kroz tvoja iskustva prosvetiti i prosvetliti, i ti ćeš tek tada moći da vidiš Njegove postupke. Sve se to postiže kroz veru. Vera dolazi samo kroz oplemenjivanje, dok se u odsustvu oplemenjivanja vera ne može razvijati. Na šta se reč „vera“ odnosi? Vera označava istinsko verovanje i iskreno srce koje ljudi treba da poseduju kad nešto ne mogu da vide ni da dodirnu, kad se Božje delo ne poklapa s ljudskim predstavama i kad je van ljudskog domašaja. To je vera o kojoj govorim. Ljudima je vera potrebna u vreme teškoća i oplemenjivanja, a vera je nešto što je praćeno oplemenjivanjem; oplemenjivanje je neodvojivo od vere. Bez obzira na to kako Bog deluje i bez obzira na tvoje okruženje, ti možeš da tragaš za životom i da tražiš istinu, možeš da tražiš znanje o Božjem delu, da razumeš Njegove postupke i možeš da deluješ u skladu sa istinom. Takvo postupanje upravo znači da imaš istinsku veru i takvo postupanje pokazuje da nisi izgubio veru u Boga. Istinsku veru u Boga možeš imati samo ako si u stanju da istraješ u traganju za istinom kroz oplemenjivanje, ako si u stanju da uistinu voliš Boga i da ne gajiš sumnje u Njega, ako ti, ma šta On činio, i dalje primenjuješ istinu da bi Mu udovoljio, te ako si u stanju da u dubinama tražiš Njegove namere i da se prema Njegovim namerama brižljivo odnosiš. Kad ti je Bog, u prošlosti, govorio da ćeš vladati kao car, ti si Ga voleo, a kad ti se otvoreno ukazao, ti si tragao za Njim. Ali, Bog je sada skriven, ti ne možeš da ga vidiš i snašle su te nevolje – da li sad zbog toga gubiš nadu u Boga? Ti, dakle, moraš u svakom trenutku tragati za životom i tražiti da udovoljiš Božjim namerama. To je ono što se naziva istinskom verom i to je najiskrenija i najlepša vrsta ljubavi.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju“

375. Svrha oplemenjivanja leži prvenstveno u usavršavanju vere kod ljudi. Ono što se naposletku time postiže jeste da ti želiš da odeš, ali u isto vreme i ne možeš da odeš; neki su ljudi u stanju da veruju čak i onda kad su lišeni i poslednjeg tračka nade; a ljudi se, u pogledu sopstvenih izgleda za budućnost, ničem više ne nadaju. Tek tada će Božje oplemenjivanje biti dovršeno. Ljudi još uvek nisu dostigli fazu u kojoj lebde između života i smrti, a pri tom nisu okusili smrt, što znači da proces oplemenjivanja još uvek nije završen. Čak ni oni koji su dostigli fazu služitelja nisu u potpunosti oplemenjeni. Jov je bio podvrgnut krajnjem oplemenjivanju, a nije imao na šta da se osloni. Ljudi moraju da se podvrgnu oplemenjivanju do te mere da izgube svaku nadu i da nemaju na šta da se oslone – samo je to istinsko oplemenjivanje. U vreme služitelja, ako ti je srce uvek bilo tiho pred Bogom i ako si se uvek, ma šta da je On činio i ma kakve da su Njegove namere bile prema tebi, pokoravao Njegovim uređenjima, ti bi na kraju puta razumeo sve što je Bog do tada učinio. Ti bi bio podvrgnut kušnjama Jova, a istovremeno bi bio podvrgnut i Petrovim kušnjama. Kada je Jov bio isproban, on je svedočio, da bi mu se naposletku otkrio Jahve. Tek pošto je svedočio, bio je dostojan da vidi lice Božje. Zašto je rečeno: „Skrivam se od zemlje ogrezle u prljavštini, ali se pokazujem svetom carstvu“? To znači da si dostojan da vidiš Božje lice samo onda kad poseduješ svetost i kad svedočiš. Ako ne možeš da svedočiš za Njega, ti onda nisi dostojan da vidiš Njegovo lice. Ako se, suočen s oplemenjivanjem, povlačiš ili se žališ na Boga, te usled toga ne uspevaš da svedočiš za Njega i postaješ predmet Sotoninog podsmeha, ti onda nećeš zadobiti Božje pojavljivanje. Ako si, pak, poput Jova, koji je usred kušnji prokleo svoje telo i nije se žalio na Boga, koji je bio u stanju da prezre svoje telo, a da se pritom nije žalio niti je kroz svoje reči počinio greh, ti ćeš onda biti stalni Božji svedok. Ako ti, nakon što se do određenog stepena podvrgneš oplemenjivanju, još uvek možeš da budeš poput Jova, uistinu pokoran pred Bogom, bez drugih zahteva prema Njemu i bez sopstvenih predstava, Bog će ti se ukazati.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju“

376. Za sva tvoja mnogobrojna iskustva neuspeha i slabosti, kao i za tvoje periode negativnosti, može se reći da su Božje kušnje. To je zato što sve dolazi od Boga i što su sve stvari i događaji u Njegovim rukama. Da li ćeš ti biti neuspešan, da li ćeš biti slab i posrnuti, sve to počiva na Bogu i u Njegovim je rukama. To je, sa Božjeg stanovišta, tvoja kušnja, a ako ti ne možeš da je prepoznaš, kušnja će prerasti u iskušenje. Postoje dve vrste stanja koja ljudi treba da prepoznaju: jedno potiče od Svetog Duha, dok je drugom verovatni izvor Sotona. Jedno je stanje u kojem te Sveti Duh prosvećuje i omogućava ti da spoznaš samoga sebe, da prezreš sebe i da osetiš žaljenje prema sebi, da budeš u stanju da iskreno zavoliš Boga i da svom srcu daš u zadatak da Mu udovoljava. Drugo je stanje ono u kojem poznaješ sebe, ali si negativan i slab. Za ovo stanje bi se moglo reći da je Božje oplemenjivanje, ali i da ujedno predstavlja Sotonino iskušavanje. Ako ovo prepoznaš kao svoje spasenje od Boga i osetiš da si sada Njegov veliki dužnik, ako odsad budeš nastojao da Mu se odužiš i da više ne padaš u takvu izopačenost, ako se budeš trudio da jedeš i piješ Njegove reči i ako budeš uvek smatrao da u nečem oskudevaš i da ti je srce obuzeto žudnjom, to je onda Božja kušnja. Nakon što se stradanje završi i ti ponovo kreneš napred, Bog će te i dalje voditi, prosvećivati, prosvetljavati i negovati. Ukoliko, međutim, ti ovo ne prepoznaš, ako si negativan i naprosto se prepustiš očaju, ako na taj način razmišljaš, zadesiće te Sotonino iskušenje. Kad je Jov bio podvrgnut kušnji, Bog i Sotona su se opkladili i Bog je Sotoni dozvolio da Jovu nanese bol. Iako je Bog kušao Jova, zapravo je Sotona bio taj koji se na njega okomio. Za Sotonu je to bilo iskušavanje Jova, ali je Jov bio na Božjoj strani. Da nije tako bilo, Jov bi podlegao iskušenju. Čim ljudi padnu u iskušenje, preti im opasnost. Za oplemenjivanje se može reći da predstavlja kušnju od Boga, ali, ako tvoje stanje nije dobro, može se reći da iskušavanje dolazi od Sotone. Ako nisi načisto u vezi sa vizijom, Sotona će te optužiti i zamagliće ti taj aspekt vizije. Dok se okreneš, pašćeš u iskušenje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju“

377. Dok prolaziš kroz kušnje, čak i kada ne znaš šta Bog želi da uradi i šta želi da postigne, treba da znaš da su Božje misli za ljudski rod uvek dobre. Ako tragaš za Njim iskrenog srca, On te nikada neće napustiti i na kraju će te sigurno usavršiti i odvesti ljude do odgovarajućeg odredišta. Bez obzira na to kako Bog trenutno isprobava ljude, doći će dan kada će im pružiti odgovarajući ishod i dati im odgovarajuću nadoknadu na osnovu onoga što su učinili. Bog neće dovesti ljude do određene tačke i onda ih naprosto odbaciti i zanemariti. To je zato što je Bog pouzdan. U ovoj etapi, Sveti Duh obavlja delo oplemenjivanja. On oplemenjuje svaku osobu. U koracima dela koji se sastoje od kušnje smrću i kušnje grdnjom, oplemenjivanje se obavlja rečima. Da bi ljudi iskusili Božje delo, oni prvo moraju da shvate Njegovo sadašnje delo i kako ljudski rod treba da sarađuje. To je zaista nešto što bi svi trebalo da razumeju. Bez obzira šta Bog čini, bilo da se radi o oplemenjivanju ili čak ako ne govori, ni jedan jedini korak Božjeg dela nije u skladu s ljudskim predstavama. Svaki korak njegovog dela protresa i razbija ljudske predstave. To je Njegovo delo. Ali ti moraš da veruješ da, pošto je Božje delo dostiglo određenu etapu, On neće ubiti ceo ljudski rod, šta god da se desi. On daje obećanja i blagoslove ljudskom rodu i svi oni koji tragaju za Njim moći će da zadobiju Njegove blagoslove, a one koje to ne učine Bog će eliminisati. To zavisi od tvoje potrage. Bez obzira na bilo šta drugo, moraš verovati da kada se Božje delo završi, svaka osoba će imati odgovarajuće odredište. Bog je opskrbio čovečanstvo s lepim težnjama, ali bez potrage one su nedostižne. Sada bi trebalo da si u stanju da vidiš ovo – Božje oplemenjivanje i Njegova grdnja ljudi je Njegovo delo, ali ljudi, sa svoje strane, moraju da tragaju za promenom u naravi u svakom trenutku.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu“

378. Čovek će u celosti biti upotpunjen u Dobu carstva. Nakon dela osvajanja, čovek će biti podvrgnut oplemenjivanju i stradanju. Oni koji budu mogli da to prevaziđu i da tokom tog stradanja svedoče, jesu oni koji će na kraju biti upotpunjeni; oni su pobednici. Tokom ovog stradanja, od čoveka se zahteva da prihvati oplemenjivanje, a ovo oplemenjivanje predstavlja poslednji primer Božjeg dela. To će biti poslednje oplemenjivanje čoveka pre kraja celokupnog dela Božjeg upravljanja, a svi oni koji slede Boga moraju da prihvate tu poslednju proveru i ovo poslednje oplemenjivanje. Oni koje zadesi stradanje ostaće bez dela Svetog Duha i bez Božjih smernica, ali oni koji su zaista osvojeni i koji istinski traže Boga, na kraju će čvrsto stajati; to su oni koji poseduju ljudskost i koji iskreno ljube Boga. Ma šta Bog učinio, ovi pobednici neće biti lišeni vizija i nastaviće da u svom svedočenju nepogrešivo sprovode istinu u delo. Oni su ti koji će na kraju isplivati iz velikog stradanja. Mada oni koji love u mutnom danas još uvek mogu da žive na tuđoj grbači, niko ne može izbeći poslednje stradanje i niko ne može da preskoči završnu proveru. Za pobednike, takvo stradanje predstavlja snažno oplemenjivanje; ali za one koji love u mutnom, to je delo potpune eliminacije. Vernost onih koji Boga nose u srcu ostaje nepromenjena ma kakvim kušnjama da su izloženi; oni, međutim, koji u srcu nemaju Boga, svoj stav o Bogu menjaju i čak se od Njega sasvim rastaju, čim Božje delo prestane da koristi njihovom telu. Takvi su oni koji na kraju neće čvrsto stajati, koji samo traže Božje blagoslove i nisu voljni da se potroše za Boga, niti da Mu se posvete. Sav će taj ljudski ološ, koji nije dostojan ni trunke saosećanja, biti proteran kad Božje delo bude privedeno kraju. Oni koji u sebi nemaju ljudskosti nisu u stanju ni Boga istinski da vole. Dok su u sigurnom i bezbednom okruženju ili ako osete da mogu da ostvare neki profit, oni su prema Bogu apsolutno poslušni, ali čim shvate da su im želje osujećene ili konačno opovrgnute, oni se odmah bune. Oni se doslovno preko noći mogu iz nasmejane, „dobrodušne“ osobe, pretvoriti u grdobne i svirepe ubice, koji svog dojučerašnjeg dobrotvora, iz neobjašnjivih razloga, iznenada počinju da tretiraju kao smrtnog neprijatelja. Zar se ovi demoni, koji su u stanju da ubiju ne trepnuvši okom, neće pretvoriti u potajnu opasnost ukoliko ne budu izgnani? Delo spasavanja čoveka ne ostvaruje se odmah po završetku dela osvajanja. Mada je delo osvajanja privedeno kraju, to nije slučaj sa delom čovekovog pročišćenja; ovo će delo biti dovršeno tek kad čovek bude potpuno pročišćen, kad oni koji se istinski potčine Bogu budu upotpunjeni i kad budu uklonjeni svi oni maskirani prevaranti koji Boga ne nose u svom srcu. Oni koji ne udovolje Bogu u završnoj etapi Njegovog dela biće potpuno eliminisani, a oni koji su eliminisani su đavoli. Pošto nisu u stanju da Bogu udovolje, oni se bune protiv Njega, pa iako ti ljudi danas slede Boga, to nije dokaz da oni spadaju među one koji će naposletku preostati. Kad se kaže da će „oni koji budu do kraja sledili Boga primiti spasenje“, reč „sledili“ znači da će ostati čvrsti usred stradanja. Danas mnogi misle da je lako slediti Boga, ali kad Božje delo bude privedeno skoro do samog kraja, saznaćeš šta zaista znači „slediti“. To što si ti i danas, nakon što si osvojen, još uvek u stanju da slediš Boga, nije dokaz da pripadaš onima koji će biti usavršeni. Oni koji nisu u stanju da izdrže kušnje i koji nisu sposobni da usred stradanja odnesu pobedu, naposletku će biti nesposobni da čvrsto stoje, te stoga neće moći da Boga slede do samog kraja. Oni koji uistinu slede Boga sposobni su da izdrže proveru svog dela, dok oni koji Boga ne slede istinski nisu u stanju da izdrže nijednu od Božjih kušnji. Pre ili kasnije, oni će biti proterani, dok će pobednici ostati u carstvu. Da li čovek istinski traži ili ne traži Boga određuje se proverom njegovog dela, odnosno, Božjim kušnjama, i to nema nikakve veze s odlukom samog čoveka. Bog nijednu osobu ne odbacuje iz hira; sve što On čini može potpuno da ubedi čoveka. On ne čini ništa što je čoveku nevidljivo, niti obavlja ikakvo delo koje čoveka ne može da ubedi. Da li je čovekova vera iskrena ili nije, dokazuje se činjenicama i o tome ne može čovek da odlučuje. Nema nikakve sumnje u to da se „pšenica ne može pretvoriti u kukolj, a od kukolja ne može nastati pšenica“. Svi koji Boga iskreno vole na kraju će ostati u carstvu, a Bog neće zlostavljati nikoga ko Ga iskreno voli.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“

379. Dok ga je Bog grdio, Petar se ovako molio: „Oh, Bože! Telo mi je buntovno, a Ti me grdiš i sudiš mi. Radujem se Tvojoj grdnji i Tvome sudu, a čak i ako me ne želiš, ja u Tvom sudu vidim Tvoju svetu i pravednu narav. Dok mi sudiš tako da i drugi u Tvom sudu mogu da vide Tvoju pravednu narav, ja se osećam zadovoljno. Ako Tvoj sud može da izrazi Tvoju narav i da svim stvorenim bićima omogući da sagledaju Tvoju pravednu narav, te ako moju ljubav prema Tebi može da učini čistijom kako bih mogao dostignem izgled nekoga ko je pravedan, tada je Tvoj sud dobar, jer takva je dobra volja Tvoja. Znam da u meni još ima mnogo toga buntovnog i da još uvek nisam sposoban da dođem pred Tebe. Želim da mi još više sudiš, bilo neprijateljskim okruženjem ili kroz ogromno stradanje; ma šta Ti činio, za mene je to dragoceno. Tvoja je ljubav tako snažna i ja sam spreman da se bez i najmanje pritužbe potpuno prepustim Tebi.“ To je Petar spoznao nakon što je iskusio Božje delo, a to je ujedno i svedočanstvo njegove ljubavi prema Bogu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“

380. Čovek živi usred tela, što znači da živi u ljudskom paklu, a bez Božjeg suda i grdnje, čovek je prljav koliko i Sotona. Kako bi čovek mogao da bude svet? Petar je verovao da su Božja grdnja i sud najbolja zaštita čoveka i njegova najveća blagodat. Jedino posredstvom Božje grdnje i suda čovek je mogao da se probudi i da omrzne telo, da prezre Sotonu. Stroga Božja disciplina oslobađa čoveka od uticaja Sotone, oslobađa ga njegovog sopstvenog majušnog sveta i omogućava mu da živi u svetlosti Božjeg prisustva. Nema boljeg spasenja od grdnje i suda! Petar se ovako molio: „O, Bože! Dokle god me Ti grdiš i sudiš mi, znaću da me nisi napustio. Čak i ako mi ne podariš radost i spokoj, ako učiniš da živim u patnji i uputiš mi bezbrojne prekore, dokle god me Ti ne napustiš, moje će srce biti spokojno. Danas su Tvoja grdnja i sud postali moja najbolja zaštita i moj najveći blagoslov. Blagodat koju mi Ti daješ štiti me. Blagodat kojom me danas daruješ ispoljavanje je Tvoje pravedne naravi, ona je grdnja i sud; ona je, povrh toga, i kušnja, a ponajviše je, život u stradanju.“ Petar je telesna zadovoljstva mogao da ostavi po strani i da traži dublju ljubav i veću zaštitu, jer je posredstvom Božje grdnje i suda stekao toliko blagodati. Ako čovek želi da tokom svog života bude pročišćen i ostvari promene u svojoj naravi, ako želi da živi smislenim životom i da ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće, on mora da prihvati Božju grdnju i sud, i ne sme da dozvoli da se Božja disciplina i Božji udarci udalje od njega, kako bi mogao da se oslobodi Sotoninih smicalica i uticaja i kako bi živeo u svetlosti Božjoj. Znaj da Božja grdnja i sud predstavljaju svetlost, i to svetlost spasenja čovekovog, te da za čoveka nema boljeg blagoslova, blagodati, ni zaštite.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“

381. Čovek živi pod uticajem Sotone i boravi u telu; ukoliko ne bude pročišćen i ne primi zaštitu od Boga, čovek će postajati sve izopačeniji. Ako želi da voli Boga, on mora da bude pročišćen i spasen. Petar se molio: „Kada si Ti, Bože, ljubazan prema meni, ja sam oduševljen i utešen; kad me grdiš, ja osećam još veću utehu i radost. Iako sam slab i trpim neizrecivu patnju, iako plačem i tugujem, Ti znaš da je ta tuga posledica mog buntovništva i moje slabosti. Plačem, jer ne mogu da udovoljim Tvojim namerama, tužan sam i kajem se jer ne mogu da ispunim Tvoje zahteve, ali sam zato voljan da dostignem ovo carstvo i voljan da učinim sve što mogu ne bih li Ti udovoljio. Tvoja mi je grdnja donela zaštitu i dala mi najbolje spasenje; sud Tvoj zasenjuje Tvoju trpeljivost i strpljenje. Bez Tvoje grdnje i suda ja ne bih uživao u Tvojoj milosti i dobroti. Danas sve više shvatam kako je Tvoja ljubav nadišla nebesa i prevazišla sve drugo. Tvoja ljubav nisu samo milost i dobrota; ona je, povrh toga, grdnja i sud. Tvoja grdnja i Tvoj sud pružili su mi toliko toga. Bez Tvoje grdnje i suda, nijedna osoba ne bi bila pročišćena i niko ne bi mogao da iskusi ljubav Stvoriteljevu. Iako sam izdržao stotine kušnji i nevolja, približivši se čak i smrti, oni su mi dozvolili da Te istinski spoznam i da zadobijem vrhunsko spasenje. Ako bi me Tvoja grdnja, Tvoj sud i Tvoja disciplina napustili, tada bih živeo u mraku, pod Sotoninom vlašću. U čemu je korist ljudskog tela? Kad bi Tvoja grdnja i sud od mene otišli, bilo bi to kao da me je Duh Tvoj napustio, kao da Ti nisi više sa mnom. Kako bih mogao da nastavim da živim kad bi tako bilo? Ako na mene baciš bolest i oduzmeš mi slobodu, mogu da nastavim da živim, ali ako bi me Tvoja grdnja i sud ikada napustili, ja ne bih mogao da nastavim da živim. Kada bih ostao bez Tvoje grdnje i suda, izgubio bih Tvoju ljubav, ljubav koja je za mene isuviše duboka da bih je izrazio rečima. Bez Tvoje ljubavi, živeo bih pod Sotoninom vlašću i ne bih mogao da vidim Tvoje slavno lice. Kako bih onda mogao da nastavim da živim? Ne bih mogao da izdržim takav mrak, takav život. Kad si pored mene, to je kao da Te gledam, pa kako bih onda mogao da Te napustim? Preklinjem Te, molim Te da mi ne oduzimaš najveću utehu, pa makar to bilo i samo nekoliko reči podrške. Uživao sam u ljubavi Tvojoj i ja danas ne mogu da se odvojim od Tebe; kako bih mogao da Te ne volim? Zbog Tvoje sam ljubavi mnogo gorkih suza prolio, ali sam uvek osećao da je život poput ovog smisleniji, više u stanju da me učini bogatijim, da me promeni i omogući mi da dosegnem istinu koju stvorena bića treba da poseduju.“

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“

382. Ako si neko ko traga da bude usavršen, ti ćeš onda posvedočiti i reći ovo: „U ovom Božjem delu, koje se odvija korak po korak, prihvatio sam Božje delo grdnje i suda i, premda sam pretrpeo velike patnje, saznao sam kako Bog usavršava čoveka, stekao sam delo koje obavlja Bog, došao u posed znanja o pravednosti Božjoj i bio sam spasen Njegovom grdnjom. Njegova me je pravedna narav susrela i donela mi blagoslove i blagodat; grdnja Njegova i sud zaštitili su me i pročistili. Da me Bog nije izgrdio i da mi nije sudio, da me nisu sustigle teške reči Božje, ne bih mogao da spoznam Boga, niti da budem spasen. Danas shvatam: čovek, kao stvoreno biće, ne samo da uživa u svemu što je Stvoritelj napravio, već je još i važnije da sva stvorena bića treba da uživaju u pravednoj naravi Božjoj i Njegovom pravednom sudu, jer Božja je narav dostojna čovekovog uživanja. Kao stvoreno biće koje je Sotona iskvario, čovek treba da uživa u Božjoj pravednoj naravi. U Njegovoj pravednoj naravi ima grdnje i suda, ali, povrh toga, i velike ljubavi. Iako ja danas nisam u stanju da potpuno zadobijem ljubav Božju, barem sam imao sreće da je vidim i da time budem blagosiljan.“ Ovo je put kojim idu oni koji doživljavaju usavršavanje i to je spoznaja o kojoj oni govore. Takvi su ljudi isti kao Petar; oni poseduju ista iskustva kao Petar. Takvi ljudi su, takođe, oni koji su stekli život, oni koji poseduju istinu. Ako je budu proživljavali do samog kraja, oni će se, zasigurno, tokom Božjeg suda potpuno osloboditi uticaja Sotone i biti zadobijeni od Boga.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“

383. Nakon što su prošle godine, čovek se pohabao, jer je iskusio teškoću oplemenjivanja i grdnje. Iako je čovek izgubio „slavu“ i „zanos“ minulih vremena, on je, nesvesno, počeo da shvata načela ljudskog ponašanja, a počeo je i da ceni Božje godine posvećenosti spasenju ljudskog roda. Čovek polako počinje da se gnuša sopstvenog varvarstva. Počinje da mrzi stepen svog divljaštva, sve svoje nesporazume sa Bogom i nerazumne zahteve koje Mu je postavio. Sat se ne može vratiti unazad. Minuli događaji postaju čovekove žalosne uspomene, a reči i ljubav Božja postaju pokretačka snaga u čovekovom novom životu. Čovekove rane zarastaju iz dana u dan, snaga mu se vraća, on ustaje i gleda u lice Svemogućeg… samo da bi otkrio da je On uvek bio uz mene i da su Njegov osmeh i Njegova prelepa pojava još uvek vrlo uzbudljivi. Njegovo srce još uvek brine za ljudski rod koji je stvorio, a Njegove ruke su i dalje tople i silne kao što su bile na početku. Kao da se čovek vratio u Edenski vrt, ali ovaj put čovek više ne sluša zmijine podsticaje i više se ne okreće od Jahveovog lica. Čovek kleči pred Bogom, gleda u Božje nasmejano lice i prinosi svoju najdragoceniju žrtvu – O! Gospode moj, Bože moj!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja“