Tokom godina doživljavanja Božjeg dela i slušanja propovedi, neki ljudi su donekle razumeli sebe. U stanju su da govore o nekim stvarnim iskustvima i razgovaraju o svojim stvarnim stanjima, o ličnim ulascima, o ličnom napretku, o svojim nedostacima i o tome kako planiraju svoj ulazak. Drugi, pak, ne razumeju sebe i nisu u stanju da govore o bilo kakvim stvarnim iskustvima. Mogu da govore samo o površnim pitanjima, kao što su reči i doktrine, spoljašnje delovanje, aktuelne situacije i napredak u širenju jevanđelja, ali ništa o konkretnom život-ulasku i ličnim iskustvima. To pokazuje da još nisu zakoračili na pravi put za život-ulazak. Preobražaj nečije naravi nije promena u ponašanju, niti nekakva lažirana spoljašnja promena ili privremena izmena učinjena iz revnosti. Ma koliko dobre te promene bile, one ne mogu da zauzmu mesto promenama u život-naravi, jer se te spoljašnje promene mogu ostvariti ljudskim trudom, ali čovek ne može samo sopstvenim snagama da promeni svoju život-narav. Da bi se u tome uspelo potrebno je doživeti Božji sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje, kao i savršenost Svetog Duha. Iako se ljudi koji veruju u Boga donekle dobro ponašaju, niko od njih se istinski ne pokorava Bogu, ne voli stvarno Boga, niti je sposoban da sledi Božju volju. Zašto? Zato što je za to potrebna promena život-naravi i puka promena ponašanja jednostavno nije dovoljna. Promena naravi znači da poznaješ istinu, doživeo si je i istina je postala tvoj život; može da te usmerava i vlada tvojim životom i svime što je u vezi sa tobom. To je promena u tvojoj život-naravi. Samo su ljudi koji imaju istinu kao život oni čija se narav promenila. U prošlosti je možda bilo nekih istina koje nisi mogao da primeniš pošto si ih shvatio, ali danas možeš da primeniš bilo koji aspekt istine koju razumeš bez ikakvih prepreka ili poteškoća. Kada primenjuješ istinu, osećaš se ispunjen mirom i srećom, ali ako ne možeš da primenjuješ istinu, osećaš bol i svest ti je pomućena. Možeš da primenjuješ istinu u svemu, živiš po Božjim rečima i imaš potporu za život. To znači da se tvoja narav promenila. Sada lako možeš da otpustiš svoje predstave i uobrazilje, tvoje telesne sklonosti i stremljenja i one stvari kojih ranije nisi mogao da otpustiš. Osećaš da su Božje reči istinski dobre i da je primena istine nešto najbolje što može da se učini. To znači da se tvoja narav promenila. Promena naravi zvuči veoma jednostavno, ali to je zapravo proces koji zahteva veliko iskustvo. U tom periodu, ljudi moraju da pretrpe brojne nedaće, moraju da obuzdaju sopstveno telo i pobune se protiv ljudskog tela; takođe moraju da pretrpe sud, grdnju, orezivanje, kušnje i oplemenjivanje, a moraju i da dožive brojne neuspehe, posrtanja, unutrašnju borbu i rastrzanost u srcu. Samo je posle tih iskustava moguće donekle razumeti sopstvenu prirodu, ali to ne dovodi odmah do potpune promene; potrebno je da prođu kroz dug period iskustava pre nego što uspeju da postepeno odbace sopstvenu iskvarenu narav. Zbog toga je za promenu sopstvene naravi potreban ceo život. Na primer, ako u nečemu otkriješ iskvarenost, da li možeš odmah da primeniš istinu čim to shvatiš? Ne možeš. U toj fazi razumevanja, drugi te orezuju i onda te tvoje okruženje navodi i primorava da postupaš u skladu sa istina-načelima. Ponekad još nisi raspoložen da to uradiš i kažeš sebi: „Zar moram ovako to da uradim? Zašto ne mogu to da uradim onako kako ja hoću? Zašto se od mene uvek zahteva da primenjujem istinu? Ne želim to da uradim, dojadilo mi je!” Da bi se doživelo Božje delo, potrebno je proći kroz sledeći proces: od toga da se nevoljno primenjuje istina, do toga da se ona svojevoljno primenjuje; od negativnosti i slabosti, do snage i sposobnosti da se pobune protiv tela. Kada se dostigne izvesno iskustvo i zatim se dožive neke kušnje i oplemenjivanje i na kraju se shvate Božje namere i neke istine, oni onda mogu biti donekle srećni i spremni za postupanje u skladu sa istina-načelima. Na početku ljudi ne žele da primenjuju istinu. Uzmite, na primer, odano obavljanje dužnosti: u izvesnoj meri razumeš obavljanje svojih dužnosti i odanost Bogu i ujedno u izvesnoj meri razumeš istinu, ali kada ćeš biti u stanju da budeš potpuno odan Bogu? Kada ćeš biti u stanju da sasvim pošteno obavljaš svoje dužnosti? Za to je potreban proces. Tokom tog procesa, mogao bi da suočiš sa brojnim nedaćama. Neki će te možda orezati, a drugi će te možda kritikovati. Sve oči će biti uperene u tebe, svi će te ispitivati i tek tada ćeš početi da shvataš da grešiš i da si ti taj koji je loše radio, da je neprihvatljivo to što nisi bio odan u obavljanju svoje dužnosti i da ne smeš da budeš površan! Sveti Duh će te prosvetiti iznutra i prekoriti te kada pogrešiš. U tom procesu ćeš shvatiti neke stvari o sebi i uvidećeš da imaš previše nečistoća, da gajiš previše ličnih pobuda i previše neumerenih želja dok obavljaš svoje dužnosti. Jednom kada budeš shvatio suštinu tih stvari, ako budeš u stanju da se pojaviš pred Bogom uz molitvu i istinsko kajanje, onda ćeš biti pročišćen od tih iskvarenih stvari. Ako na taj način često tragaš za istinom da bi rešio sopstvene praktične probleme, postepeno ćeš zakoračiti na pravi put vere; počećeš da imaš prava životna iskustva i tvoja iskvarena narav počeće postepeno da se pročišćava. Što se više tvoja iskvarena narav bude pročistila, to će se više tvoja život-narav preobraziti.

Iako mnogi danas ispunjavaju svoje dužnosti, koliko njih, u suštini, otaljava svoje dužnosti? Koliko je ljudi u stanju da prihvati istinu i izvršava svoje dužnosti u skladu sa istina-načelima? Koliko ljudi obavlja svoje dužnosti prema Božjim zahtevima pošto se njihova narav promenila? Detaljnije proučavajući ta pitanja saznaćeš da li si zaista na visini zadatka kada obavljaš svoju dužnost i jasno ćeš moći da vidiš da li se tvoja narav promenila. Postići preobražaj sopstvene naravi nije mala stvar; to ne znači da treba samo da pretrpiš određene promene u ponašanju, da stekneš neka znanja o istini, da budeš u stanju da ponešto ispričaš o sopstvenom iskustvu u svakom aspektu istine, da se malo promeniš ili postaneš malo pokorniji pošto su te prekorili. Te stvari ne predstavljaju transformaciju život-naravi. Zašto to kažem? Iako si se donekle promenio, još uvek ne primenjuješ stvarno istinu. Možda se tako ponašaš zato što si privremeno u odgovarajućem okruženju i situacija ti to dozvoljava, ili su te, pak, primorale trenutne okolnosti. Pored toga, kada si dobrog raspoloženja, kada si u normalnom stanju i kada imaš delo Svetog Duha, možeš da primenjuješ istinu. Ali zamisli da si usred kušnje, kada u svojim kušnjama patiš kao Jov ili si pred kušnjom smrti. Kada se to desi, da li ćeš i dalje biti u stanju da primenjuješ istinu i postojano svedočiš? Da li ćeš moći da kažeš, kao što je Petar rekao: „Čak i kada bih umro nakon što Te spoznam, kako da to ne učinim rado i srećno?” Šta je Petar cenio? Petar je cenio pokornost i smatrao je da je spoznaja Boga najvažnija, pa je bio u stanju da bude pokoran do smrti. Preobražaj naravi ne dešava se preko noći, već je potreban čitav život prožet iskustvima da bi se postigla. Shvatiti istinu je nešto lakše, ali primeniti istinu u različitim kontekstima je teško. Zašto je ljudima uvek teško da primene istinu? Sve te teškoće su u stvari neposredno povezane sa iskvarenom ljudskom naravi i predstavljaju smetnje koje proističu od iskvarene naravi. Samim tim, moraš mnogo da propatiš i platiš cenu da bi mogao da primenjuješ istinu. Da nemaš iskvarenu narav, ne bi morao da patiš i platiš cenu za primenu istine. Zar ta činjenica nije očigledna? Ponekad može da izgleda kao da primenjuješ istinu, ali u stvarnosti priroda tvojih postupaka ne pokazuje da to činiš. Sledeći Boga, mnogi su u stanju da odbace svoju porodicu i karijeru i obavljaju svoje dužnosti i samim tim veruju da primenjuju istinu. Međutim, nikada nisu u stanju da ponude pravo iskustveno svedočenje. Šta se tu zapravo dešava? Ako ih cenimo prema ljudskim predstavama, čini se da primenjuju istinu, a Bog ipak ne priznaje ono što čine kao primenu istine. Ako iza stvari koje radiš stoje lične pobude i ako su te stvari iskvarene, onda ćeš biti podložan odstupanju od načela i ne može se reći da primenjuješ istinu; to je samo oblik ponašanja. Strogo govoreći, taj oblik tvog ponašanja verovatno će naići na Božju osudu i On ga neće ni odobriti, niti će mu odati poštu. Ako bismo nastavili da detaljno analiziramo suštinu i uzroke toga, ti si neko ko čini zlo i ta tvoja spoljašnja ponašanja predstavljaju protivljenje Bogu. Spolja posmatrano, ti ne prekidaš niti remetiš bilo šta i nisi učinio nikakvu stvarnu štetu. Sve izgleda logično i razumno, ali iznutra ima zagađujućih ljudskih faktora i namera, te je i suština toga da se čini zlo i opire Bogu. Prema tome, moraš da odrediš da li ti se narav promenila i da li primenjuješ istinu koristeći Božje reči, posmatrajući motive iza svojih postupaka. To ne zavisi od toga da li su tvoji postupci u skladu sa ljudskim uobraziljama i mislima, ili su po tvom ukusu; te stvari nisu bitne. Naprotiv, Bog je Taj koji kaže da li si se usaglasio sa Njegovim namerama ili ne, da li je istina-stvarnost sadržana u tvojim postupcima ili ne i da li ispunjavaju Njegove zahteve i standarde. Jedino je ispravno porediti se u odnosu na Božje zahteve. Preobražaj naravi i primenjivanje istine nije tako lako i jednostavno kao što ljudi zamišljaju. Da li sada to shvatate? Da li imate ikakvog iskustva u tome? Kada se radi o suštini nekog problema, možda je ne razumete; vaš ulazak bio je previše površan. Po čitav dan jurcate okolo, od jutra do mraka, rano ustajete i kasno ležete, a opet niste postigli preobražaj svoje život-naravi i ne možete da dokučite šta je to preobražaj naravi. To znači da je vaš ulazak previše površan, zar ne? Ma koliko dugo verujete u Boga, moguće je da ne uviđate suštinu i duboka pitanja vezana za preobražaj naravi. Može li se reći da vam se narav promenila? Kako znate da vas Bog odobrava ili ne? U najmanju ruku, osetićeš se izuzetno neumoljivo u svemu što radiš i shvatićeš da te Sveti Duh vodi, da te prosvećuje i da deluje u tebi dok obavljaš svoje dužnosti, dok obavljaš bilo koje poslove u Božjoj kući ili uopšte posmatrano. Tvoje ponašanje će se savršeno uklopiti u Božje reči i jednom kada budeš stekao određeno iskustvo, osetićeš da je način na koji si postupao u prošlosti bio relativno ispravan. Međutim, ako nakon što si neko vreme sticao iskustvo, smatraš da neke stvari koje si činio u prošlosti nisu u redu i nezadovoljan si njima, i ako misliš da nisu bile u skladu sa istinom, to onda dokazuje da je sve što si radio predstavljalo otpor prema Bogu. To je dokaz da je tvoja služba bila puna buntovništva, otpora i načina postupanja svojstvenog ljudima i da si doživeo potpuni neuspeh u pokušajima da promeniš narav. Posle ovog razgovora, da li vam je sada jasno na koji način bi trebalo da shvatite promenu naravi? Verovatno obično ne razgovarate o preobražaju svoje naravi i retko razmenjujete lična iskustva. U najboljem slučaju besedite: „Pre izvesnog vremena bio sam negativan. Onda sam se molio Bogu i On me je prosvetio u pogledu toga da vernici moraju biti kušani. Razmišljao sam neko vreme o tome i shvatio sam da je stvarno tako. Uz to, u nekim aspektima nisam odan dok izvršavam svoju dužnost, pa sam to jednostavno prihvatio. Posle izvesnog vremena, motivacija mi se vratila i više nisam bio negativan.” Posle razgovora, drugi takođe kažu: „Naše stanje je manje-više isto, baš kao i naša iskvarena narav”. Ako stalno razgovarate o tim stvarima, to će biti problem – nećete dokučiti suštinu stvari niti ih jasno videti. Bez obzira na to koliko godina verujete, vaša život-narav neće moći da se promeni.

Transformacija naravi uglavnom se odnosi na transformaciju nečije prirode. Ono što čini nečiju prirodu ne može se opaziti iz spoljašnjeg ponašanja, već je neposredno vezano za vrednost i značaj postojanja te osobe, njen pogled na život i vrednosti, obuhvata stvari iz dubine njene duše i njenu suštinu. Ako neko nije u stanju da prihvati istinu, u tim aspektima neće doživeti preobražaj. Može se reći da se nečija narav preobrazila samo ako je ta osoba doživela Božje delo, potpuno ušla u istinu, promenila svoje vrednosti i poglede na postojanje i život, uskladila svoje stavove o stvarima sa Božjom reči i postala sposobna da se potpuno pokori i bude odana Bogu. Trenutno se može činiti da ulažeš izvestan trud i da pokazuješ otpornost u suočavanju sa teškoćama dok izvršavaš svoju dužnost. Možda si u stanju da sprovodiš u delo radne aranžmane Višnjeg, ili si možda u stanju da ideš gde god da ti kažu da ideš. Na prvi pogled se možda čini da si u izvesnoj meri poslušan, ali kada se desi nešto što nije u skladu sa tvojim predstavama, na površinu izbija tvoje buntovništvo. Na primer, ne pokoravaš se orezivanju i još si nepokorniji kada dođe do katastrofe; čak u sebi pronalaziš snage da se žališ na Boga. Prema tome, ta mala doza pokornosti i spoljašnje promene predstavljaju tek malu promenu u ponašanju. Nekakva promena postoji, ali to nije dovoljno da se računa kao preobražaj tvoje naravi. Možda jesi u stanju da hodaš u više pravaca, da pretrpiš brojne nedaće i velika poniženja; možda se osećaš veoma blisko Bogu i Sveti Duh možda donekle deluje u tebi. Međutim, kada Bog zatraži od tebe da uradiš nešto što nije u skladu sa tvojim predstavama, ti se i dalje možda nećeš pokoriti, već ćeš možda tražiti izgovore, buniti se protiv Boga i opirati Mu se i u bezizlaznim situacijama, čak i sumnjati u Njega i boriti se protiv Njega. To bi bio ozbiljan problem! To bi pokazalo da se tvoja priroda još uvek opire Bogu, da ne razumeš stvarno istinu i da ti se život-narav uopšte nije promenila. Pošto su ih otpustili ili uklonili, neki ljudi su i dalje u stanju da sude Bogu i da kažu da Bog nije pravedan. Čak se i svađaju sa Bogom i bore se protiv Njega, šireći svoje predstave o Bogu i nezadovoljstvo Bogom gde god da idu. Takvi ljudi su đavoli koji se opiru Bogu. Ljudi sa đavolskom prirodom se nikada neće promeniti i treba ih napustiti. Samo za one koji mogu da traže i prihvate istinu u svakoj situaciji i pokore se Božjem delu ima nade da će steći istinu i uspeti da promene svoju narav. U tvojim iskustvima, moraš da naučiš da razlikuješ stanja koja spolja deluju normalo. Možeš da jecaš i plačeš za vreme molitve ili da osećaš da tvoje srce mnogo voli Boga i da je jako blizu Bogu, ali su ta stanja samo delovanje Svetog Duha i ne znače da si neko ko voli Boga. Ako i dalje možeš da voliš Boga i pokoriš Mu se čak i bez delovanja Svetog Duha, i kada Bog čini stvari koje nisu u skladu sa tvojim predstavama, samo u tom slučaju si neko ko iskreno voli Boga. Samo si u tom slučaju neko čija se život-narav promenila. Samo takva osoba je neko ko ima istina-stvarnost.

Gde da počneš sa preobražajem svoje naravi? Kreće se od razumevanja sopstvene prirode. U tome je ključ. Dakle, kako da razumeš svoju prirodu? Time što ćeš razaznati koje sve iskvarene naravi imaš. Jednom kada si jasno razaznao te iskvarene naravi, shvatićeš svoju priroda-suštinu. Neki pitaju: „Kako da razumem svoju iskvarenu narav?” Naravno, moraš da je razumeš u skladu sa Božjim rečima i da je razaznaš u skladu sa istinom. Kako, dakle, da to primeniš? Poređenjem iskvarene naravi koju otkrivaš sa Božjim rečima razotkrivanja. Onoliko koliko možeš da povežeš, toliko je potrebno da razaznaš. Ako možeš mnogo toga da povežeš i razabereš, onda ćeš biti u stanju da razumeš svoju iskvarenu narav. Da li oni među vama koji su dugo vernici i koji su na ovaj način postupali mnogo godina sada razumeju sopstvenu prirodu? Najverovatnije su daleko od toga! Tvoje poređenje mora da sledi određeni put; ne mogu se govoriti stvari bez ikakvog osnova. Moraš da čitaš više Božjih reči o tome kako On razotkriva čovekovu iskvarenu suštinu. Moraš da pretražuješ sve te reči, a zatim da ih često čitaš i razmišljaš o sebi i porediš svoje stanje sa tim rečima. Jednom kada se tvoja iskvarena narav potpuno poveže i osetiš da Božje reči tačno i veoma precizno razotkrivaju tvoje stanje i da to ni na koji način nije pogrešno, zar tada nećeš biti ubeđen? Neki kažu: „Ako razumeš svoju prirodu, možeš da je promeniš”. Lako je to reći. Ali kako ti to razumeš? Mora da postoji put. Ako postoji put, onda ćeš znati kako da ga doživiš. Bez puta, samo ćeš uzvikivati slogan: „Svi moramo da shvatimo svoju prirodu. Naša priroda nije dobra i od Sotone je. Kada shvatimo svoju priroda-suštinu, onda ćemo biti u stanju da promenimo svoju narav.” Pošto si završio sa vikom, ništa više nije postignuto i niko ništa ne razume. To je izgovaranje doktrina bez puta. Zar takvo postupanje ne stvara probleme? Šta će biti ishod takvog postupanja? Svi vi obično uzvikujete slogan: „Moramo da razumemo svoju prirodu! Svi moramo da volimo Boga! Svi moramo da se pokorimo Bogu! Svi moramo da padnemo ničice pred Boga! Svi moramo da obožavamo Boga! Ko kod ne voli Boga je neprihvatljiv!” Izgovaranje tih doktrina ne služi ničemu i ne rešava probleme. Kako da shvatiš ljudsku prirodu? Shvatanje sopstvene prirode zapravo znači detaljno analiziranje stvari koje su duboko u tvojoj duši – stvari u tvom životu i svu Sotoninu logiku i filozofiju po kojoj živiš, što je Sotonin život po kome živiš. Samo ćeš otkrivanjem stvari zakopanih u dubini svoje duše shvatiti svoju prirodu. Kako se mogu otkriti te stvari? Ne mogu se otkriti ili raščlaniti pomoću samo jedne ili dve stvari. Mnogo puta, nakon što završiš sa nekim poslom, ti i dalje nisi uspeo da shvatiš. Moglo bi da prođe tri ili pet godina pre nego što uspeš da sve do tančina shvatiš ili razumeš. Dakle, u mnogim situacijama, moraš da promišljaš o sebi i upoznaš sebe. Moraš da kopaš duboko i samog sebe detaljno analiziraš, u skladu sa Božjim rečima, da bi postigao bilo kakve rezultate. Kako sve dublje i dublje budeš razumevao istinu, postepeno ćeš upoznati sopstvenu priroda-suštinu kroz introspekciju i samospoznaju.

Da bi upoznao svoju prirodu, moraš da stekneš izvesno razumevanje iste kroz nekoliko postupaka. Prvo, moraš jasno da razumeš šta voliš. To se ne odnosi na to šta voliš da jedeš ili obučeš, već se odnosi na stvari u kojima uživaš, kojima zavidiš, koje obožavaš, koje tražiš i na koje obraćaš pažnju u svom srcu, na vrstu osoba sa kojima voliš da se družiš i kojima se diviš i obožavaš u svom srcu. Na primer, većina voli one ljude koji uživaju veliki ugled, one koji imaju otmeno držanje u govoru ili vole one koji su blagoglagoljivi ili one koji glumataju. Ovo poslednje se odnosi na to sa kakvim ljudima vole da budu u društvu. Što se tiče stvari u kojima ljudi uživaju, to podrazumeva želju da čine neke lake stvari, da uživaju da rade stvari za koje drugi misle da su dobre i koje privlače pohvale i komplimente drugih. U prirodi ljudi postoji zajednička karakteristika u pogledu stvari koje vole. Drugim rečima, vole ljude, događaje i stvari na kojima im drugi zavide zbog spoljašnjeg izgleda; vole ljude, događaje i stvari koje izgledaju veoma lepo i luksuzno i vole ljude, događaje i stvari zbog kojih ih drugi obožavaju. Ljudi vole stvari koje su velike, blistave, raskošne i veličanstvene. Svi ljudi obožavaju takve stvari. Vidi se da ljudi ne poseduju ni trunku istine, niti da imaju istinsko ljudsko obličje. U obožavanju tih stvari nema ni trunke značaja, ali ih ljudi ipak vole. Te stvari koje se dopadaju ljudima čine se posebno dobrim onima koji ne veruju u Boga i to su stvari kojima su ljudi posebno skloni da streme. Evo jednostavnog primera: među nevernicima ima lakih devojaka. One jure za glumcima ili pevačima, traže im autograme i ostavljaju im poruke, ili se pak rukuju sa njima i grle ih. Da li te stvari postoje u srcima vernika? Da li s vremena na vreme pevate pesme zvezda koje obožavate? Ili ih s vremena na vreme imitirate i oblačite se u njihovom stilu za kojim žudite? Od tih zvezda i poznatih ličnosti pravite predmete vašeg obožavanja i uzore vašeg obožavanja. To su uobičajene stvari koje ljudi vole. Zar vernici zaista ne obožavaju te stvari, stvari koje nevernici obožavaju? Većina ljudi ih duboko u sebi i dalje obožava. Veruješ u Boga i deluje kao da više očito ne stremiš ka tim stvarima. Ipak, u svom srcu još uvek zavidiš tim stvarima i još uvek ih voliš. S vremena na vreme pomisliš: „I dalje želim da slušam njihovu muziku i još uvek želim da gledam televizijske emisije u kojima glume. Kako oni žive? Gde se sada nalaze? Kada bih mogao da ih vidim i da im pružim ruku, to bi bilo sjajno, ma umro bih i opet bi vredelo.” Ma koga obožavali, svi ljudi vole te stvari. Možda nisi u prilici ili nemaš uslove da dođeš u dodir sa tim ljudima, događajima i stvarima, ali su ti te stvari u srcu. Stvari kojima stremiš i za kojima žudiš pripadaju mondenskim trendovima, to stvari potiču od Sotone i đavola, Bog ih mrzi i lišene su bilo kakve istine. Stvari za kojima ljudi obično žude omogućavaju da se razotkrije njihova priroda-suština. Čemu su ljudi skloni se može videti po načinu na koji se oblače. Neki ljudi vole da nose živopisnu odeću koja privlači pažnju ili je jednostavno bizarna. Spremni su da nose modne detalje koje niko pre toga nije nosio i vole stvari koje privlače suprotni pol. Činjenica da nose takvu odeću i modne detalje pokazuje njihovu sklonost ka tim stvarima u svom životu i duboko u srcu. Stvari koje im se dopadaju nisu dostojanstvene, niti su pristojne. To nisu stvari kojima bi normalna osoba trebalo da stremi. U njihovoj sklonosti ka tim stvarima ima nepravednosti. Oni izgledaju isto kao i svi ostali ljudi na ovom svetu. Ne može se uvideti nijedan deo koji odgovara istini. Prema tome, sve ono što ti se sviđa, na šta si usredsređen, što obožavaš, čemu zavidiš i ono o čemu svakodnevno razmišljaš u svom srcu, sve je to odraz tvoje prirode. Tvoja sklonost ka tim mondenskim stvarima dovoljno dokazuje da ti je priroda sklona nepravednosti i u ozbiljnim situacijama, tvoja priroda je rđava i neizlečiva. Trebalo bi da svoju prirodu detaljno analiziraš na sledeći način: ispitaj šta voliš i čega se odričeš u svom životu. Možda si prema nekome dobar neko vreme, ali to ne dokazuje da ti je drag. Ono što zaista voliš je upravo ono što je u tvojoj prirodi; i da ti polome sve kosti, opet bi u tome uživao i nikada se toga ne bi odrekao. To nije lako promeniti. Uzmi, na primer, pronalaženje partnera; ljudi tragaju za osobama istog tipa kao oni. Kada se žena istinski zaljubi u nekog, niko ne može da je zaustavi. I noge da joj polome, opet bi želela da bude s njim; želela bi da se uda za njega, pa makar to značilo da mora da umre. Kako je to moguće? To je zato što niko ne može da promeni ono što je ljudima duboko u srži, duboko u srcu. I da neko umre, njegova duša bi opet volela iste stvari. To su pitanja ljudske prirode i predstavljaju ljudsku suštinu. Stvari koje ljudi vole sadrže izvesnu nepravednost. Neki su otvoreno skloni tim stvarima, dok kod drugih to nije slučaj; neki ih jako vole, a drugi ne. Neki imaju samokontrolu, dok drugi ne mogu da se kontrolišu. Neke osobe su sklone da posrnu u mračne i rđave stvari, što dokazuje da ne poseduju život. Neki su u stanju da prebrode telesna iskušenja i ne budu obuzeti ili ograničeni tim stvarima, što dokazuje da imaju nekakav rast i da je njihova narav doživela mali preobražaj. Neki ljudi razumeju određene istine i osećaju da imaju život i da vole Boga, ali je u stvari još uvek prerano i preobražaj nečije naravi nije uopšte mala stvar. Da li je lako razumeti čovekovu priroda-suštinu? Čak i ako je neko pomalo razume, potrebno je da prođe razne peripetije da bi u tome uspeo; čak i sa izvesnim razumevanjem, promenu uopšte nije lako postići. To su sve poteškoće na koje ljudi nailaze i ne mogu sebe da upoznaju ako nemaju volju da streme ka istini. Ma kako se ljudi, događaji i stvari oko tebe menjali i čak i ako bi se svet okrenuo naglavačke, ako te istina iznutra vodi, ako je pustila koren u tebi i ako ti Božje reči vode život, sklonosti, iskustva i postojanje, u tom trenutku bićeš istinski preobražen. U ovom trenutku, takozvani preobražaj ljudi znači tek nešto malo saradnje, i spremnost da se nevoljno prihvati orezivanje, aktivno izvršavanje dužnosti i nešto malo entuzijazma i vere, ali se to ne može smatrati preobražajem naravi i ne dokazuje da ljudi poseduju život. To su samo sklonosti i naklonosti ljudi i ništa više.

Da bismo uspeli da shvatimo prirodu, pored otkrivanja stvari koje ljudi vole jer im je takva priroda, takođe moramo otkriti neke od najvažnijih aspekata u vezi sa njihovom prirodom. Na primer, mišljenja ljudi o stvarima, njihove metode i ciljevi u životu, životne vrednosti i pogledi na život, kao i njihovi stavovi i ideje o svemu u vezi sa istinom. To su sve stvari iz dubine ljudske duše, a ujedno su i neposredno povezane sa preobražajem naravi. Kakav je, dakle, pogled iskvarenog ljudskog roda na život? Može se opisati na sledeći način: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. Svi ljudi žive za sebe; iskreno rečeno, žive zarad telesnog. Žive samo da bi jeli. Na koji se način takva egzistencija razlikuje od života životinja? U takvom načinu života nema nikakve vrednosti, a kamoli smisla. Ono na šta se oslanjaš da bi živeo u svetu, ono za šta živiš i način na koji živiš, to je ono što čini tvoj pogled na život i sve je to povezano sa suštinom ljudske prirode. Proučavanjem ljudske prirode uvidećeš da se svi opiru Bogu. To su sve đavoli i nema istinski dobrog čoveka. Samo ćeš detaljnim analiziranjem ljudske prirode stvarno upoznati iskvarenost i ljudsku suštinu i shvatiti njegovu pravu pripadnost, šta mu zaista nedostaje, čime bi ga trebalo osnažiti i kako bi trebalo da proživi u ljudskom obličju. Detaljno analitirati ljudsku prirodu nije lako i ne može se postići a da se ne dožive Božje reči ili prava iskustva.

Proleće 1999. godine