Tokom godina doživljavanja Božjeg dela i slušanja propovedi, neki ljudi su stekli izvesnu dozu razumevanja sebe. U stanju su da govore o nekim stvarnim iskustvima i razgovaraju o svojim stvarnim stanjima, o ličnim ulascima, o ličnom napretku, o svojim nedostacima i o tome kako planiraju da uđu. Drugi, pak, ne razumeju sebe i nisu u stanju da govore o bilo kakvim stvarnim iskustvima. Mogu da govore samo o nekim površnim pitanjima, kao što su reči doktrine, spoljašnje delovanje, aktuelna situacija i napredak u širenju jevanđelja, ali ništa o konkretnom ulasku u život i ličnim iskustvima. To pokazuje da još nisu zakoračili na pravi put da bi ušli u život. Transformacija nečije naravi nije promena u ponašanju, niti nekakva lažirana spoljašnja promena ili privremena izmena učinjena iz revnosti. Ma koliko dobre te promene bile, one ne mogu da zauzmu mesto promenama u život-naravi, jer se te spoljašnje promene mogu ostvariti ljudskim trudom, ali čovek ne može sopstvenim snagama da promeni svoju život-narav. Da bi se u tome uspelo potrebno je doživeti Božji sud, grdnju, iskušenja i oplemenjivanje, kao i savršenost Svetog Duha. Iako se ljudi koji veruju u Boga dobro ponašaju, niko od njih se istinski ne pokorava Bogu, ne voli stvarno Boga, niti je sposoban da vrši Božju volju. Zašto? Zato što je za to potrebna promena život-naravi i puka promena ponašanja jednostavno nije dovoljna. Promena naravi znači da poznaješ istinu, doživeo si je i istina je postala tvoj život; može da te usmerava i vlada tobom i tvojim životom. To je promena u tvojoj život-naravi. Samo su ljudi koji imaju istinu kao život oni čija se narav promenila. U prošlosti je možda bilo nekih istina koje nisi mogao da primeniš pošto si ih shvatio, ali danas možeš da primeniš bilo koji aspekt istine koju razumeš bez ikakvih prepreka ili poteškoća. Kada primenjuješ istinu, osećaš se ispunjen mirom i srećom, ali ako ne možeš da primenjuješ istinu, osećaš bol i svest ti je pomućena. Možeš da primenjuješ istinu u svemu, živiš po Božjim rečima i imaš potporu za život. To znači da se tvoja narav promenila. Sada lako možeš da ostaviš svoje predstave i maštanja, tvoje telesne sklonosti i stremljenja i one stvari kojih ranije nisi mogao da se oslobodiš. Osećaš da su Božje reči istinski dobre i da je primena istine nešto najbolje što može da se učini. To znači da se tvoja narav promenila. Promena naravi zvuči kao nešto veoma jednostavno, ali to je proces koji zahteva veliko iskustvo. U tom periodu, ljudi moraju da pretrpe brojne nedaće, moraju da obuzdaju sopstveno telo i odreknu se ljudskog tela; takođe moraju da pretrpe sud, grdnju, orezivanje, obračunavanje, iskušenja i oplemenjivanje, a moraju i da dožive brojne neuspehe, posrtanja, unutrašnju borbu i rastrzanost u srcu. Samo je posle tih iskustava moguće donekle razumeti sopstvenu prirodu, ali to ne dovodi odmah do potpune promene; potrebno je da prođu kroz dug period iskustava pre nego što uspeju da postepeno odbace sopstvenu iskvarenu narav. Zbog toga je za promenu sopstvene naravi potreban ceo život. Na primer, ako u nečemu otkriješ iskvarenost, da li možeš odmah da primeniš istinu čim to shvatiš? Ne možeš. U toj fazi razumevanja, drugi te orezuju i obračunavaju se sa tobom, i onda te tvoje okruženje navodi i primorava da postupaš u skladu sa istina-načelima. Ponekad još nisi raspoložen da to uradiš i kažeš sebi: „Zar moram ovako to da uradim? Zašto ne mogu to da uradim onako kako ja hoću? Zašto se od mene uvek zahteva da primenjujem istinu? Ne želim to da uradim, dojadilo mi je!“ Da bi se doživelo Božje delo, potrebno je proći kroz sledeći proces: od toga da se nevoljno primenjuje istina, do toga da se ona svojevoljno primenjuje; od negativnosti i slabosti, do snage i sposobnosti da se odreknu tela. Kada se dostigne izvesno iskustvo i zatim se dožive neka iskušenja i oplemenjivanje i na kraju se shvati Božja volja i neke istine, oni onda mogu biti donekle srećni i spremni za postupanje u skladu sa istina-načelima. Na početku ljudi ne žele da primenjuju istinu. Uzmite, na primer, revnosno ispunjavanje obaveza: shvataš u izvesnoj meri ispunjenje svojih obaveza i posvećenost Bogu i ujedno u izvesnoj meri razumeš istinu, ali kada ćeš biti u stanju da se potpuno posvetiš Bogu? Kada ćeš biti u stanju da sasvim pošteno ispunjavaš svoje dužnosti? To će zahtevati proces. Tokom tog procesa, mogao bi da suočiš sa brojnim nedaćama. Neki će se možda obračunati s tobom, a drugi će te možda kritikovati. Sve oči biće uperene u tebe, svi će motriti na tebe i tek tada ćeš početi da shvataš da grešiš i da si ti taj koji je loše radio, da je neprihvatljivo to što nisi revnosno ispunjavao svoju dužnost i da ne smeš da budeš nesmotren i površan! Sveti Duh će te prosvetiti iznutra i prekoriti te kada pogrešiš. U tom procesu ćeš shvatiti neke stvari o sebi i uvidećeš da imaš previše nečistoća, da gajiš previše ličnih pobuda i previše neumerenih želja dok ispunjavaš svoje dužnosti. Jednom kada budeš shvatio suštinu tih stvari, ako budeš u stanju da se pojaviš pred Bogom uz molitvu i istinsko kajanje, onda ćeš biti pročišćen od tih iskvarenih stvari. Ako na taj način često tragaš za istinom da bi rešio sopstvene praktične probleme, postepeno ćeš zakoračiti na pravi put vere; počećeš da imaš prava životna iskustva i tvoja iskvarena narav počeće postepeno da se pročišćava. Što se više tvoja iskvarena narav bude pročistila, to će se više tvoja život-narav promeniti.

Iako mnogi danas ispunjavaju svoje obaveze, koliko ih danas, suštinski posmatrano, te obaveze samo otaljava? Koliko je ljudi u stanju da prihvati istinu i izvršava svoje obaveze u skladu sa istina-načelima? Koliko ljudi ispunjava svoje dužnosti prema Božjim zahtevima pošto se njihova narav promenila? Detaljnije proučavajući ta pitanja saznaćeš da li si zaista na visini zadatka kada ispunjavaš svoju dužnost i jasno ćeš moći da vidiš da li se tvoja narav promenila. Postići transformaciju sopstvene naravi nije mala stvar; to ne znači da treba samo da pretrpiš određene promene u ponašanju, da stekneš iole znanja o istini, da budeš u stanju ponešto da ispričaš o sopstvenom iskustvu u svakom aspektu istine, da se malo promeniš ili postaneš poslušniji pošto su te prekorili. Te stvari ne predstavljaju transformaciju života-naravi. Zašto to kažem? Iako si se donekle promenio, još uvek ne primenjuješ stvarno istinu. Možda se tako ponašaš zato što si privremeno u odgovarajućem okruženju i situacija ti to dozvoljava, ili su su te pak primorale životne okolnosti. Pored toga, kada si dobrog raspoloženja, kada si u normalnom stanju i kada imaš delo Svetog Duha, možeš da primenjuješ istinu. Ali zamisli da si usred iskušenja, kada u svojim iskušenjima patiš kao Jov ili si pred iskušenjem smrti. Kada se to desi, da li ćeš i dalje biti u stanju da primenjuješ istinu i čvrsto stojiš svedočeći? Da li ćeš moći da kažeš, kao što je Petar rekao: „Čak i kada bih umro nakon što Te spoznam, kako da to ne učinim tako rado i srećno?“ Šta je Petar cenio? Petar je cenio poslušnost i smatrao je da je poznavanje Boga najvažnije, pa je bio u stanju da bude poslušan do smrti. Transformacija naravi ne dešava se preko noći, već je potreban čitav život prožet iskustvima da bi se postigla. Shvatiti istinu je nešto lakše, ali primeniti istinu u različitim situacijama je teško. Zašto je ljudima uvek teško da primene istinu? Sve te teškoće su u stvari neposredno povezane sa iskvarenom ljudskom naravi i predstavljaju smetnje koje proističu od iskvarene naravi. Samim tim, moraš mnogo da propatiš i platiš cenu kako bi se istina primenila. Da nemaš iskvarenu narav, ne bi morao da patiš i platiš cenu za primenu istine. Zar to nije očigledno? Ponekad može da izgleda kao da primenjuješ istinu, ali u stvarnosti priroda tvojih postupaka ne pokazuje da to činiš. Sledeći Boga, mnogi su u stanju da odbace svoju porodicu i karijeru i ispunjavaju svoje dužnosti i samim tim veruju da primenjuju istinu. Međutim, nikada nisu u stanju da svedoče iz iskustva. Šta se tu zapravo dešava? Ako ih cenimo prema ljudskim predstavama, čini se da primenjuju istinu, a Bog ipak ne priznaje ono što čine kao primenu istine. Ako iza stvari koje radiš stoje lične pobude i ako su te stvari iskvarene, onda ćeš biti podložan odstupanju od načela i ne može se reći da primenjuješ istinu; to je samo tip ponašanja. Strogo uzevši, taj tip tvog ponašanja verovatno će naići na Božju osudu i Bog ga neće ni pohvaliti, niti će mu odati počast. Ako bismo nastavili da razlučujemo suštinu i uzroke toga, ti si neko ko čini zlo i ta tvoja spoljašnja ponašanja predstavljaju protivljenje Bogu. Spolja posmatrano, ti ne prekidaš niti remetiš bilo šta i nisi učinio nikakvu stvarnu štetu. Sve izgleda logično i razumno, ali iznutra ima zagađujućih ljudskih faktora i namera, te je i suština toga da se čini zlo i opire Bogu. Prema tome, moraš da odrediš da li ti se narav promenila i da li primenjuješ istinu koristeći Božje reči, razmišljajući o pobudama svojih postupaka. To ne zavisi od toga da li su tvoji postupci u skladu sa ljudskim fantazijama i mislima, ili su po tvom ukusu; te stvari nisu bitne. Naprotiv, Bog je taj koji kaže da li si se povinovao Njegovoj volji ili ne, da li su tvoji postupci prožeti istina-stvarnošću ili ne i da li ispunjavaju Njegove zahteve i standarde. Jedino je ispravno porediti se u odnosu na Božje zahteve. Promeniti narav i primenjivati istinu nije tako jednostavno kao što ljudi zamišljaju. Da li sada to shvatate? Da li imate ikakvog iskustva u tome? Kada se radi o suštini nekog problema, možda je ne razumete; vaš ulazak bio je prviše površan. Po čitav dan jurcate okolo, od jutra do mraka, rano ustajete i kasno ležete, a opet niste postigli transformaciju vaše život-naravi i ne možete da dokučite šta je to transformacija naravi. To znači da je vaš ulazak previše površan, zar ne? Ma koliko dugo ste verovali u Boga, moguće je da ne uviđate suštinu i duboka pitanja vezana za transformaciju naravi. Može li se reći da vam se narav promenila? Kako znate da vas Bog hvali ili ne? U najmanju ruku, osetićeš se izuzetno neumoljivo u svemu što radiš i shvatićeš da te Sveti Duh vodi, da te prosvećuje i da deluje u tebi dok ispunjavaš svoje dužnosti, dok nešto radiš u Božjoj kući ili uopšte posmatrano. Tvoje ponašanje će se savršeno uklopiti u Božje reči i jednom kada budeš stekao određeno iskustvo, osetićeš da je način na koji si postupao u prošlosti bio relativno ispravan. Ipak, pošto si neko vreme sticao iskustvo, ako smatraš da neke stvari koje si činio u prošlosti nisu u redu i nezadovoljan si njima, i ako misliš da nisu bile u skladu sa istinom, to onda dokazuje da je sve što si radio predstavljalo otpor Bogu. To je dokaz da je tvoja služba bila puna buntovništva, otpora i načina postupanja svojstvenog ljudima i da si doživeo potpuni neuspeh u pokušajima da promeniš narav. Posle ovog razgovora, da li vam je sada jasno na koji način bi trebalo da shvatite promenu naravi? Obično sigurno ne razgovarate o promeni vaše naravi i retko pričate o ličnim iskustvima. U najboljem slučaju kažete: „Pre izvesnog vremena bio sam pasivan. Onda sam se molio Bogu i On me je prosvetio u pogledu toga da vernici moraju biti kušani. Razmišljao sam neko vreme o tome i shvatio sam da je stvarno tako. Uz to, u nekim aspektima nisam odan dok izvršavam svoju dužnost, pa sam to jednostavno prihvatio. Posle izvesnog vremena, motivacija mi se vratila i više nisam bio pasivan.“ Posle razgovora, drugi takođe kažu, „Naše stanje je manje više isto, baš kao i naša iskvarena narav.“ Ako stalno razgovarate o tim stvarima, to će biti problem – nećete dokučiti suštinu stvari i nećete ih jasno videti. Čak i ako ste godinama vernik, vaša život-narav neće moći da se promeni.

Transformacija naravi uglavnom se odnosi na transformaciju nečije prirode. Ono što čini nečiju prirodu ne može se opaziti iz spoljašnjeg ponašanja, već je neposredno vezano za vrednost i značaj postojanja te osobe, njen pogled na život i vrednosti, obuhvata stvari iz dubine njene duše i njenu suštinu. Ako neko nije u stanju da prihvati istinu, u tim aspektima neće biti transformacije. Može se reći da se nečija narav promenila samo ako je ta osoba doživela Božje delo, potpuno ušla u istinu, promenila svoje vrednosti i pogled na postojanje i život, uskladila svoje stavove o stvarima sa Božjom reči i postala sposobna da se potpuno povinuje i bude posvećena Bogu. Trenutno se može činiti da ulažeš izvestan trud i da si postojan u nevolji dok izvršavaš svoju dužnost. Možda si u stanju da ostvariš u radu ono što je uredio Svevišnji, ili si možda u stanju da ideš svuda gde ti kažu da ideš. Na prvi pogled se možda čini da si u izvesnoj meri poslušan, ali kada se desi nešto što nije u skladu sa tvojim predstavama, na površinu izbije tvoja buntovna priroda. Na primer, ne povinuješ se da te orezuju i obračunavaju se sa tobom i još si neposlušniji kada dođe do nesreće; čak ideš tako daleko da kriviš Boga. Prema tome, to malo poslušnosti i spoljašnje promene predstavlja tek malu promenu u ponašanju. Dakle, nekakva promena postoji, ali to nije dovoljno da se računa kao transformacija tvoje naravi. Možda jesi u stanju da hodaš u više pravaca, da pretrpiš brojne nedaće i poniženja; možda se osećaš blizak Bogu i Sveti Duh možda deluje u tebi. Međutim, kada Bog zatraži od tebe da uradiš nešto što nije u skladu sa tvojim predstavama, ti se i dalje možda nećeš pokoriti, već ćeš možda tražiti izgovore, buniš se protiv Boga i opireš Mu se i u bezizlaznim situacijama, čak i sumnjaš i boriš se protiv Njega. To bi bio ozbiljan problem! To bi pokazalo da se tvoja priroda još uvek opire Bogu, da ne razumeš stvarno istinu i da ti se život-narav uopšte nije promenila. Pošto su ih odbili ili uklonili, neki ljudi su i dalje u stanju da sude Bogu i da kažu da nije pravedan. Čak se i svađaju sa Bogom i bore se protiv njega, šireći okolo svoje predstave o Bogu i nezadovoljstvo Bogom. Takvi ljudi su đavoli koji se opiru Bogu. Ljudi sa đavolskom prirodom se nikada neće promeniti i treba ih napustiti. Samo za one koji mogu da traže i prihvate istinu u svakoj situaciji i pokore se Božjem delu ima nade da će dopreti do istine i uspeti da promene svoju narav. U tvojim iskustvima, moraš da naučiš da razlučiš stanja koja spolja deluju normalo. Možeš da jecaš i plačeš za vreme molitve ili da osećaš da tvoje srce mnogo voli Boga i da je jako blizu Bogu, ali su ta stanja samo delovanje Svetog Duha i ne znače da si neko ko voli Boga. Ako i dalje možeš da voliš Boga i povinuješ Mu se čak i bez delovanja Svetog Duha, i kada Bog čini stvari koje nisu u skladu sa tvojim predstavama, samo u tom slučaju si neko ko iskreno voli Boga. Samo si u tom slučaju neko čija se život-narav promenila. Samo takva osoba je neko ko ima istina-stvarnost.

Gde da počneš sa promenom tvoje naravi? Kreće se od razumevanja tvoje sopstvene prirode. U tome je ključ. Dakle, kako da razumeš svoju prirodu? Time što ćeš razabrati koje sve iskvarene naravi imaš. Jednom kada si jasno razabrao te iskvarane naravi, shvatićeš svoju priroda-suštinu. Neki pitaju, „Kako da razumem svoju iskvarenu narav?“ Naravno, moraš da je razumeš u skladu sa Božjim rečima i razabereš je u skladu sa istinom. Kako, dakle, da to primeniš? Poređenjem iskvarene naravi koju iskazuješ sa rečima koje je Bog otkrio. Onoliko koliko se poklapaš, toliko je potrebno da razabereš. Ako se u velikoj meri poklapaš i puno razabiraš, onda ćeš biti u stanju da razumeš svoju iskvarenu narav. Da li oni među vama koji su dugo vernici i koji su na ovaj način primenjivali mnogo godina sada razumeju sopstvenu prirodu? Najverovatnije su daleko od toga! Tvoje poređenje mora da sledi određeni obrazac; ne mogu se govoriti stvari bez ikakvog osnova. Moraš više Božjih reči da čitaš o tome kako Bog otkriva čovekovu iskvarenu suštinu. Moraš da pretražuješ sve te reči, a zatim da ih pročitaš i razmišljaš često o sebi i porediš svoje stanje sa tim rečima. Jednom kada se tvoja iskvarena narav poklopi u potpunosti i osetiš da Božje reči tačno i veoma precizno otkrivaju tvoje stanje i da ni na koji način nije pogrešno, zar tada nećeš biti ubeđen? Neki kažu „ako razumeš svoju prirodu, možeš da je promeniš.“ Lako je to reći. Ali kako ti to razumeš? Mora da postoji put. Ako postoji put, onda ćeš znati kako da ga doživiš. Bez puta, samo ćeš uzvikivati slogan, „Svi moramo da shvatimo svoju prirodu. Naša priroda nije dobra i od Sotone je. Kada shvatimo svoju priroda-suštinu, onda ćemo biti u stanju da promenimo našu narav.“ Pošto si završio sa vikom, ništa više nije postignuto i niko ništa ne razume. To je izgovaranje doktrina bez puta. Zar takvo postupanje ne stvara probleme? Šta će biti ishod takvog postupanja? Svi vi obično uzvikujete slogan, „Moramo da razumemo svoju prirodu! Svi moramo da volimo Boga! Svi moramo da se pokorimo Bogu! Svi moramo da se prostremo pred Bogom! Svi moramo da slavimo Boga! Ko kod ne voli Boga je neprihvatljiv!“ Izgovaranje tih doktrina ne služi ničemu i ne rešava probleme. Kako da shvatiš ljudsku prirodu? Shvatanje sopstvene prirode znači analiziranje stvari koje su duboko u tvojoj duši – stvari u tvom životu i svu Sotoninu logiku i filozofiju po kojoj živiš, što je Sotonin život po kome živiš. Samo ćeš otkrivanjem stvari zakopanih u dubini tvoje duše shvatiti svoju prirodu. Kako se mogu otkriti te stvari? Ne mogu se otkriti ili razlučiti pomoću samo jedne ili dve stvari. Mnogo puta, nakon što završiš sa nekim poslom, ti i dalje nisi uspeo da shvatiš. Moglo bi da prođe tri ili pet godina pre nego što uspeš da sve do tančina shvatiš ili razlučiš. Dakle, u mnogim situacijama, moraš da se duboko zamisliš nad sobom i upoznaš sebe. Moraš da kopaš duboko i samog sebe razlučiš, u skladu sa Božjim rečima, da bi postigao bilo kakve rezultate. Kako sve dublje i dublje budeš razumevao istinu, postepeno ćeš upoznati sopstvenu priroda-suštinu kroz introspekciju i samospoznaju.

Da bi upoznao svoju prirodu, moraš da stekneš izvesno razumevanje iste putem nekoliko postupaka. Prvo, moraš jasno da razumeš šta voliš. To se ne odnosi na to šta voliš da jedeš ili obučeš, već se odnosi na stvari u kojima uživaš, kojima zavidiš, koje obožavaš, koje tražiš i na koje obraćaš pažnju u svom srcu, na tip osoba sa kojima voliš da se družiš i kojima se diviš i obožavaš u tvom srcu. Na primer, većina voli one ljude koji uživaju veliki ugled, one koji imaju otmeno držanje u govoru ili vole one koji su blagoglagoljivi ili one koji glumataju. Ovo poslednje se odnosi na to sa kakvim ljudima vole da budu u društvu. Što se tiče stvari u kojima ljudi uživaju, to podrazumeva želju da čine neke lake stvari, da uživaju da rade stvari za koje drugi misle da su dobre i koje privlače pohvale i komplimente drugih. U prirodi ljudi postoji zajednička karakteristika u pogledu stvari koje vole. Drugim rečima, vole ljude, događaje i stvari na kojima im drugi zavide zbog spoljašnjeg izgleda; vole ljude, događaje i stvari koje izgledaju veoma lepo i luksuzno i vole ljude, događaje i stvari zbog kojih ih drugi obožavaju. Ljudi vole stvari koje su blistave, sjajne, raskošne i veličanstvene. Svi ljudi obožavaju takve stvari. Vidi se da ljudi ne poseduju ni trunku istine, niti liče na prava ljudska bića. U obožavanju tih stvari nema ni trunke značaja, ali ih ljudi svejedno vole. Te stvari koje se dopadaju ljudima čine se posebno dobre onima koji ne veruju u Boga i to su stvari kojima su ljudi posebno skloni da streme. Evo jednostavnog primera: među nevernicima ima lakih devojaka. One jure za glumcima ili pevačima, traže im autograme i ostavljaju im poruke, ili se pak rukuju sa njima i grle ih. Da li te stvari postoje u srcima vernika? Da li s vremena na vreme pevate pesme zvezda koje obožavate? Ili ih s vremena na vreme imitirate i oblačite se u njihovom stilu za kojim žudite? Od tih zvezda i poznatih ličnosti pravite predmete vašeg obožavanja i uzore vašeg obožavanja. To su uobičajene stvari koje ljudi vole. Zar vernici zaista ne obožavaju te stvari, stvari koje nevernici obožavaju? Većina ljudi ih duboko u sebi i dalje obožava. Veruješ u Boga i deluje kao da više ne žudiš za tim stvarima. Ipak, u tvom srcu još uvek zavidiš tim stvarima i još uvek ih voliš. S vremena na vreme pomisliš: „I dalje želim da slušam njihovu muziku i još uvek želim da gledam televizijske emisije u kojima glume. Kako oni žive? Gde se sada nalaze? Samo kada bih mogao da ih vidim i da im pružim ruku, to bi bilo sjajno, ma umro bih i opet bi vredelo.“ Ma koga obožavali, svi ljudi vole te stvari. Možda nisi u prilici ili nemaš uslove da dođeš u dodir sa tim ljudima, stvarima ili predmetima, ali su ti te stvari u srcu. Stvari kojima stremiš i za kojima žudiš pripadaju mondenskim trendovima, to stvari potiču od Sotone i đavola, Bog ih mrzi i lišene su bilo kakve istine. Stvari za kojima ljudi obično žude omogućavaju da se razotkrije njihova priroda-suština. Čemu su ljudi skloni se može videti po načinu na koji se oblače. Neki ljudi vole da nose živopisnu odeću koja privlači pažnju ili je jednostavno bizarna. Spremni su da nose modne detalje koje niko pre toga nije nosio i vole stvari koje privlače suprotni pol. Činjenica da nose takvu odeću i modne detalje pokazuju njihovu sklonost tim stvarima u njihovom životu i duboko u srcu. Stvari koje im se dopadaju niti su dostojanstvene, niti su pristojne. To nisu stvari kojima bi normalna osoba trebalo da stremi. U sklonost ka tim stvarima ima nepravednosti. Oni izgledaju isto kao i svi ostali ljudi na ovom svetu. Ne može se uvideti nijedan deo koji odgovara istini. Prema tome, sve ono što ti se sviđa, na šta si usredsređen, što obožavaš, čemu zavidiš i ono o čemu svakodnevno razmišljaš u svom srcu, sve je to odraz tvoje prirode. Tvoja sklonost tim mondenskim stvarima dovoljno dokazuje da ti je priroda sklona bezbožnosti i u ozbiljnim situacijama, tvoja priroda je zla i neizlečiva. Trebalo bi da svoju prirodu razlučiš na sledeći način: razluči šta voliš i čega se odričeš u svom životu. Možda si prema nekom neko vreme dobar, ali to ne znači da ti je drag. Ono što zaista voliš je upravo ono što je u tvojoj prirodi; i da ti polome sve kosti, opet bi u tome uživao i nikada se toga ne bi odrekao. To nije lako promeniti. Uzmi, na primer, pronalaženje saputnika; ljudi tragaju za osobama istog tipa kao oni. Kada se žena istinski zaljubi u nekog, niko ne može da je zaustavi. I noge da joj polome, opet bi želela da bude s njim; želela bi da se uda za njega, pa makar i umrla. Kako je to moguće? To je zato što niko ne može da promeni ono što je ljudima duboko u srži, duboko u srcu. I da neko umre, njegova duša bi opet volela iste stvari. To su pitanja ljudske prirode i predstavljaju ljudsku suštinu. Stvari koje ljudi vole sadrže izvesnu bezbožnost. Neki otvoreno streme tim stvarima, dok kod drugih to nije slučaj. Neki imaju samokontrolu, dok drugi ne mogu da se kontrolišu. Neke osobe su sklone da posrnu u mračne i zle stvari, što dokazuje da ne poseduju život. Neki su u stanju da prebrode telesna iskušenja i ne budu obuzeti ili ograničeni tim stvarima, što dokazuje da imaju nekakav rast i da je njihova narav malo promenjena. Neki ljudi razumeju određene istine i osećaju da imaju život i da vole Boga, ali je u stvari još uvek prerano i transformacija nečije naravi nije uopšte mala stvar. Da li je lako razumeti čovekovu priroda-suštinu? Čak iako je neko pomalo razume, potrebno je da prođe razne peripetije da bi u tome uspeo; čak i sa izvesnim razumevanjem, promenu uopšte nije lako postići. To su sve poteškoće na koje ljudi nailaze i ne mogu sebe da upoznaju ako nemaju volju da streme istini. Ma kako se ljudi, događaji i stvari oko tebe menjali i čak iako bi se svet okrenuo naglavačke, ako te istina iznutra vodi, ako je pustila koren u tebi i ako ti Božje reči vode život, sklonosti, iskustva i postojanje, u tom trenutku bićeš istinski promenjen. U ovom trenutku, takozvana transformacija ljudi znači tek nešto malo saradnje, i spremnost da se prihvati orezivanje i obračunavanje, aktivno izvršavanje dužnosti i nešto malo entuzijazma i vere, ali se to ne može smatrati transformacijom naravi i ne dokazuje da ljudi poseduju život. To su samo sklonosti i naklonosti ljudi i ništa više.

Da bismo uspeli da shvatimo prirodu, pored otkrivanja stvari kojima ljudi streme jer im je takva priroda, važno je i otkriti nekoliko aspekata u vezi sa njihovom prirodom. Na primer, mišljenja ljudi o stvarima, njihove metode i ciljeve u životu, životne vrednosti i njihova viđenja o životu, kao i njihovi pogledi i ideje o svemu u vezi sa istinom. To su sve stvari iz dubine ljudske duše, a ujedno su i neposredno povezane sa transformacijom naravi. Kakav je, dakle, pogled iskvarenog ljudskog roda na život? Može se opisati na sledeći način: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg đavo neka nosi.“ Ljudi žive za sebe; iskreno rečeno, žive za ljudsko telo. Žive samo da bi jeli. Na koji se način takva egzistencija razlikuje od života životinja? Nikakve vrednosti u takvom načinu života nema, a kamoli smisla. Ono na šta se oslanjaš da bi živeo u svetu, ono za šta živiš i način na koji živiš, to je ono što čini tvoj pogled na život i sve je to povezano sa suštinom ljudske prirode. Proučavanjem ljudske prirode uvidećeš da se svi opiru Bogu. To su sve đavoli i nema istinski dobrog čoveka. Samo ćeš proučavanjem ljudske prirode stvarno upoznati iskvarenost i suštinu čovekovu i shvatiti njegovu pravu pripadnost, šta mu zaista nedostaje, čime bi ga trebalo osnažiti i kako bi trebalo da proživi u ljudskom obličju. Razlučiti ljudsku prirodu nije lako i ne može se postići a da se ne dožive Božje reči ili prava iskustva.

Proleće 1999.