Koliko ti danas zapravo voliš Boga? A koliko tek znaš o svemu onome što je Bog učinio u tebi? To su lekcije koje treba da naučiš. Kada je Bog stigao na zemlju, sve što je učinio u čoveku i dozvolio čoveku da vidi jeste da bi Ga čovek zavoleo i istinski spoznao. Uzrok tome što je čovek sposoban da pati za Boga i što je uspeo da stigne ovako daleko, s jedne strane je Božja ljubav, a s druge Božje spasenje; još više, to je zbog suda i dela grdnje koje je Bog sproveo u čoveku. Ako ste bez Božjeg suda i grdnje i kušnji, i ako vas Bog nije izložio patnji, onda, iskreno rečeno, nećete voleti Boga istinski. Što je veće Božje delo u čoveku, što je veća čovekova patnja, to se više pokazuje koliko je Božje delo značajno i to je čovekovo srce sposobnije da istinski voli Boga. Kako se savladava lekcija o ljubavi prema Bogu? Bez patnje i oplemenjivanja, bez bolnih kušnji – i da je, povrh toga, sve što je Bog podario čoveku sama blagodat, milosrđe i milost – da li bi mogao da dostigneš istinsku ljubav prema Bogu? S jedne strane, tokom Božjih kušnji čovek upoznaje svoje nedostatke i uviđa da je neznatan, dostojan prezira i bedan, da nema ništa i da nije ništa; s druge strane, tokom kušnji Bog čoveku postavlja neka okruženja, tako da u njima čovek može bolje da iskusi Božju divotu. Iako je bol veliki, a ponekad i nesavladiv – dostiže čak i nivo slamajuće tuge – kada to iskusi, čovek uviđa kako je divno Božje delo u njemu, i tek na tom temelju se u čoveku rađa prava ljubav prema Bogu. Danas čovek shvata da Božja blagodat, dobrota i milost same po sebi nisu dovoljne da bi on mogao istinski da spozna sebe, a još manje da upozna suštinu čoveka, te da samo kroz Božji sud i oplemenjivanje, i za vreme samog procesa oplemenjivanja čovek može spoznati svoje nedostatke i saznati da nema ništa. Stoga je čovekova ljubav prema Bogu izgrađena na temelju oplemenjivanja i suda od Boga. Ako uživaš samo u blagodati Božjoj, imajući miran porodični život ili materijalne blagoslove, to ne znači da si zadobio Boga, niti znači da si uspešan u svom verovanju u Boga. Bog je već izveo jednu etapu dela blagodati u telu, i zaista je ljudima podario materijalne blagoslove, ali čovek ne može biti usavršen samo putem blagodati, dobrote i milosti. Kroz svoja iskustva, čovek donekle okusi Božju ljubav i vidi Božju dobrotu i milost, ali pošto ih je iskusio neko vreme, uviđa da Božja blagodat i Njegova dobrote i milost nisu u stanju da usavrše čoveka, niti su u stanju da razotkriju ono što je iskvareno u čoveku; nisu u stanju da oslobode čoveka od njegove iskvarene naravi niti da usavrše njegovu ljubav i veru. Božje delo blagodati bilo je delo u jednom razdoblju, a čovek se ne može osloniti na uživanje u Božjoj blagodati da bi spoznao Boga.

Kojim sredstvima se postiže Božje usavršavanje čoveka? Postiže se Njegovom pravednom naravi. Božja narav se prvenstveno sastoji od pravednosti, gneva, veličanstva, suda i prokletstva, i On usavršava čoveka prvenstveno Svojim sudom. Neki ljudi ne razumeju i pitaju zašto je Bog u stanju da usavrši čoveka samo putem suda i prokletstva. Oni kažu: „Kada bi Bog prokleo čoveka, zar ne bi čovek umro? Kada bi Bog sudio čoveku, ne bi li čovek bio osuđen? Kako onda i dalje može da bude usavršen?” To su reči ljudi koji ne poznaju Božje delo. Bog proklinje buntovništvo čoveka i sudi čovekovim grehovima. Iako govori grubo, nimalo ne štedeći čovekova osećanja, i razotkriva sve što je u čoveku, razotkrivajući nekim strogim rečima ono što je suštinsko u čoveku, On kroz takav sud čoveku daje duboko znanje o suštini tela, i tako se čovek pokorava Bogu. Telo čovečje pripada grehu i Sotoni, buntovno je i predmet je Božje grdnje. Stoga, da bi čovek spoznao sebe, mora da se susretne s rečima Božjeg suda i mora biti primenjena svaka vrsta oplemenjivanja; tek tada Božje delo može biti delotvorno.

Iz reči koje je Bog izgovorio može se videti da je On već osudio ljudsko telo. Nisu li onda te reči kletve? Reči koje je izgovorio Bog razotkrivaju čovekovu pravu prirodu i kroz takvo razotkrivenje njemu se sudi; a kada vidi da nije u stanju da udovolji Božjim namerama, u sebi oseća tugu i kajanje, oseća da mnogo duguje Bogu i da ne može da dostigne Božje namere. Postoje trenuci kada te Sveti Duh iznutra dovodi u red, a ta disciplina dolazi od Božjeg suda; dođe vreme kada te Bog prekoreva i sakriva Svoje lice od tebe, kada na tebe ne obraća pažnju i ne dela u tebi, nemo te grdeći kako bi te oplemenio. Božje delovanje u čoveku prvenstveno ima za cilj da otkrije Njegovu pravednu narav. Kakvo svedočanstvo čovek, na kraju, daje za Boga? Čovek svedoči da je Bog pravedan Bog, da je Njegova narav pravednost, gnev, grdnja i sud; čovek svedoči o pravednoj naravi Božjoj. Bog koristi Svoj sud da bi čoveka usavršio, On je voleo čoveka i spasio ga je – ali koliko toga Njegova ljubav sadrži? Postoje sud, veličanstvo, gnev i kletva. Iako je Bog u prošlosti proklinjao čoveka, On nije sasvim bacio čoveka u bezdan, već je to sredstvo koristio da bi oplemenio čovekovu veru; nije stavio čoveka u smrtonosne okove, već je delao tako da čoveka usavrši. Suština tela je ono što pripada Sotonskim stvarima – Bog je to tačno rekao – ali činjenice koje je Bog sproveo nisu ostvarene u skladu sa Njegovim rečima. On te proklinje da bi Ga ti voleo i da bi spoznao suštinu tela; On te grdi da bi te probudio, da ti omogući da spoznaš nedostatke u sebi i da spoznaš bedu i bezvrednost čoveka. Stoga, Božje kletve, Njegov sud i Njegovo veličanstvo i gnev – sve to je da bi usavršio čoveka. Sve što Bog danas čini i pravedna narav koju On kroz vas otkriva – sve to je da bi usavršio čoveka. Takva je ljubav Božja.

Prema ustaljenim ljudskim predstavama, čovek veruje da je Božja ljubav Njegova blagodat, milost i saosećanje za čovekovu slabost. Iako su sve te stvari deo Božje ljubavi, one su isuviše jednostrane i nisu glavno sredstvo kojim Bog usavršava čoveka. Neki ljudi zbog bolesti počnu da veruju u Boga. Ta bolest je Božja blagodat za tebe; bez nje ne bi verovao u Boga, a da nisi verovao u Boga, ne bi stigao ovako daleko – pa je tako čak i ta blagodat ljubav Božja. U vreme verovanja u Isusa, ljudi su činili mnogo toga što Bogu nije bilo ugodno jer nisu razumeli istinu, ali Bog poseduje milost i dobrotu i On je doveo čoveka dovde; a iako čovek ništa ne razume, Bog ipak dozvoljava čoveku da ga sledi i, štaviše, On je doveo čoveka do današnjih dana. Zar to nije ljubav Božja? Ono što se ispoljava u Božjoj naravi je Božja ljubav – to je apsolutno tačno! Kada je izgradnja crkve dostigla svoj vrhunac, Bog je načinio korak u delu služitelja i bacio čoveka u bezdan. Reči u vreme služitelja sve behu kletve: kletve tvog mesa, kletve tvoje sotonske iskvarene naravi i kletve tvojih osobina koje ne udovoljavaju Božjim namerama. Ono što je Bog izrazio u tom koraku Svog dela bilo je veličanstvo, i ubrzo nakon toga je Bog izvršio korak dela grdnje, a zatim je došla kušnja smrću. U takvom delu, čovek je video gnev, veličanstvo, sud i grdnju Božju, ali je takođe video Božju blagodat, Njegovu dobrotu i Njegovu milost. Sve što je Bog učinio i narav koju je ispoljio, bila je Božja ljubav prema čoveku, a sve što je Bog učinio bilo je dovoljno da zadovolji potrebe čoveka. On je to uradio da bi usavršio čoveka i opskrbio ga je u skladu s njegovim rastom. Da Bog to nije učinio, čovek ne bi ostao nesposoban da dođe pred Boga i ne bi imao načina da spozna pravo Božje lice. Od vremena kada je čovek počeo da veruje u Boga pa do danas, Bog je postepeno opskrbljivao čoveka u skladu sa njegovim rastom, tako da je čovek iznutra postepeno počeo da Ga spoznaje. Samim tim što je stigao do današnjih dana, čovek shvata koliko je divan sud Božji. Korak dela služitelja bio je prvi slučaj dela proklinjanja od vremena postanja do danas. Bog je čoveka prokleo da bude bačen u bezdan. Da Bog to nije učinio, danas čovek ne bi imao istinsko znanje o Bogu; samo se kroz Božje prokletstvo čovek zvanično susreo sa Njegovom naravi. Čovek je otkriven kroz kušnje služitelja. Video je da je njegova odanost manjkava, da mu je rast isuviše mali, da nije u stanju da udovolji Božjim namerama i da on uvek samo na rečima govori da mora udovoljiti Bogu. Iako je Bog prokleo čoveka u koraku dela služitelja, gledajući unazad, taj korak Božjeg dela bio je divan: doneo je veliku prekretnicu za čoveka i izazvao veliku promenu u njegovoj životnoj dispoziciji. Pre doba služitelja, čovek nije razumeo ništa o traganju u životu, šta znači verovati u Boga ili o mudrosti Božjeg dela, niti je razumeo da Bog u Svom delu može da iskušava čoveka. Od doba služitelja do danas, čovek uviđa koliko je čudesno delo Božje, smatrajući ga nedokučivim čoveku i uviđajući da čovek svojim razmišljanjem nije u stanju da zamisli kako Bog deluje. Takođe shvata koliko je mali njegov rast, te da u njemu ima previše buntovništva. Kada je Bog prokleo ljude, učinio je to da bi postigao dejstvo i nije mu oduzeo život. Iako je prokleo ljude, čoveku ništa nije zadesilo, jer je Bog prokleo ljudsko buntovništvo, pa su tako i reči Njegovih kletvi izrečene da bi usavršile ljude. Bez obzira na to da li Bog sudi čoveku ili ga proklinje, oba načina su tu da se čovek usavrši: oba se primenjuju da usavrše ono što je nečisto u čoveku. Na taj način čovek se oplemenjuje, a ono što nedostaje u čoveku se usavršava kroz Njegove reči i dela. Svaki korak Božjeg dela – bilo da su to grube reči, sud ili grdnja – usavršava čoveka i potpuno je prikladan. Nikada tokom minulih vremena i generacija Bog nije obavljao ovakvo delo; danas, On deluje u vama i navodi vas da cenite Njegovu mudrost. Iako ste u sebi pretrpeli nešto bola, u srcu se uvek osećate postojano i smireno; činjenica da možete da uživate u ovoj etapi dela Božjeg predstavlja vašu dobru sreću. Bez obzira na ono što možete da zadobijete u budućnosti, vidite da je celokupno Božje delo u vama danas ljubav. Ako čovek ne iskusi Božji sud i oplemenjivanje, već samo uvek radi stvari spolja i pokazuje spoljašnji žar, dok se njegova narav nikada ne menja, da li se to računa kao da je zadobijen od strane Boga? Danas, iako u čoveku još uvek ima mnogo toga nadmenog, čovekova narav je mnogo stabilnija nego ranije. Božje te orezuje kako bi te spasao, pa iako u tom trenutku možda osećaš određenu bol, kad dođe dan u kom se tvoja narav promeni, osvrnućeš se i videćeš koliko je mudro Božje delo, i tada ćeš moći istinski da razumeš Božju nameru. Danas ima ljudi koji kažu da razumeju Božju nameru, ali to nije nimalo realistično. Oni govore laži. To je zato što u sadašnjem trenutku oni tek treba da shvate da li je Božja namera da spasi čoveka ili da ga prokune. Možda to sada ne možeš jasno da vidiš, ali kad vidiš da je stigao dan kad Bog zadobija slavu, i kad vidiš koliko je smisleno voleti Boga – jer ti to omogućava da spoznaš ljudski život i omogućava tvom telu da živi u svetu ljubavi prema Bogu, pri čemu tvoj duh pronalazi oslobođenje, tvoj život je pun radosti, i uvek se približavaš Bogu i upireš pogled u Njega – tada ćeš istinski spoznati ogromnu vrednost dela koje Bog sada obavlja.

Danas većina ljudi nema tu spoznaju. Oni veruju da patnja ničemu ne vredi i da ih svet odbacuje, da je njihov porodični život ispunjen nevoljama, da Bogu nisu ugodni i da su im izgledi sumorni. Neki ljudi čak žele i da umru kada pate do određene mere. To nije istinska ljubav prema Bogu; takvi ljudi su kukavice, nisu istrajni, oni su beskičmenjaci i nesposobni su! Bog je željan da Ga čovek voli, ali što Ga čovek više voli, to je veća čovekova patnja, i što Ga čovek više voli, to su veće njegove kušnje. Ako Ga voliš, onda će te zadesiti svakakve patnje – a ako Ga ne voliš, tada će ti možda sve ići glatko i sve će biti mirno oko tebe. Kada voliš Boga, uvek ćeš osećati da je mnogo toga oko tebe nesavladivo. A pošto je tvoj rast isuviše mali, bićeš oplemenjen i nećeš biti sposoban da udovoljiš Bogu – uvek ćeš osećati da su Božje namere previše uzvišene, da su izvan domašaja čoveka. Zbog svega toga, bićeš oplemenjen – pošto u tebi ima mnogo slabosti, i pošto, u mnogim aspektima, nisi u stanju da udovoljiš Božjim namerama, bićeš oplemenjen iznutra. Ipak, mora vam biti jasno da se pročišćenje postiže samo putem oplemenjivanja. Stoga, u ovim poslednjim danima nužno je da svedočite za Boga. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i kad budete ispuštali poslednji dah, i dalje morate biti odani Bogu i prepustiti se milosti Božje orkestracije; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i glasno svedočanstvo. Kada vas Sotona bude iskušavao, recite: „Moje je srce Božje i Bog me je već zadobio. Ne mogu da udovoljim tebi – moram pravilno da udovoljim Bogu.” Što više udovoljavaš Bogu, to će te više Bog blagosloviti i tvoj podsticaj da voliš Boga postaće veći; takođe ćeš imati veru i odlučnost, i osećaćeš da je život proveden u ljubavi prema Bogu najvredniji i najsmisleniji život. Može se reći da ćeš, čim zavoliš Boga, biti bez tuge. Iako ima trenutaka kad je tvoje telo slabo i imaš mnogo stvarnih poteškoća, ako se u tim trenucima istinski osloniš na Boga, bićeš utešen i osećaćeš se spokojno i podržano u svom duhu. Na taj način ćeš moći da prevaziđeš mnoge situacije i nećeš se žaliti na Boga zbog patnje koju podnosiš. Umesto toga, želećeš da pevaš himne, plešeš i moliš se, da se okupljaš i razgovaraš u zajedništvu, i da misliš na Boga, i osećaćeš da su svi ljudi, događaji i stvari oko tebe koje je Bog uredio prikladni. Ako ne voliš Boga, što god pogledaš neće ti biti po volji i ništa neće biti ugodno tvojim očima; nećeš imati oslobođenje i bićeš potisnut u svom duhu, i uvek ćeš gajiti pritužbe na Boga, i uvek ćeš osećati da je patnja koju podnosiš prevelika i da ti je naneta prevelika nepravda. Ako ne stremiš zarad sreće, već da bi udovoljio Bogu i da te Sotona ne bi optuživao, onda će ti takvo stremljenje dati veliki podsticaj da voliš Boga. Kad si u stanju da primenjuješ sve što Bog govori, i kad sve što radiš može da udovolji Bogu, to se naziva posedovanjem stvarnosti. Stremiti ka tome da se udovolji Bogu znači koristiti svoje bogoljubivo srce da bi se Njegove reči sprovele u delo. Bez obzira na to kada, uvek u sebi imaš bogoljubivo srce, čak i kad su drugi bez snage, i iz dubine duše čezneš za Bogom i misliš na Njega. To je pravi rast. Veličina tvog rasta zavisi od toga koliko je tvoje srce bogoljubivo, od toga da li si u stanju da budeš postojan kad si na kušnji, da li si slab u određenim okolnostima, i da li možeš da ostaneš čvrst kada te tvoja braća i sestre odbacuju; činjenice će pokazati kakvo je tačno tvoje bogoljubivo srce. Iz mnogih Božjih dela može se videti da Bog zaista mnogo voli čoveka. Samo je u pitanju to da čovekove duhovne oči tek treba da budu potpuno otvorene i on nije u stanju da jasno vidi veliki deo Božjeg dela i Njegovih namera, niti mnoge divne stvari o Bogu; čovek ima premalo istinske ljubavi prema Bogu. Sve ovo vreme si verovao u Boga, a danas je Bog ukinuo sva sredstva za bekstvo. Istinu govoreći, i nemaš drugog izbora nego da odabereš pravi put, a na taj pravi put te navode upravo strogi sud i ogromno spasenje Božje. Tek pošto iskusi teškoće i oplemenjivanje, čovek spozna da je Bog divan. Na osnovu iskustva sve do današnjeg dana, može se reći da je čovek spoznao deo Božje divote, ali to još uvek nije dovoljno, jer čoveku toliko toga nedostaje. Čovek mora da iskusi više Božjeg čudesnog dela i više teškog oplemenjivanja koje mu Bog priređuje. Tek tada se čovekova život-narav može promeniti.