Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Budući da veruješ u Boga, moraš verovati u sve reči Božje i u celokupno Njegovo delo. Drugim rečima, pošto veruješ u Boga, moraš da Mu se pokoriš. Ako to nisi u stanju da učiniš, onda nije važno da li veruješ u Boga ili ne. Ako si godinama verovao u Boga, ali Mu se nikada nisi pokorio i ne prihvataš celovitost Njegovih reči, već umesto toga tražiš da se Bog tebi pokori i postupa u skladu sa tvojim predstavama, tada si najbuntovniji od svih, bezvernik si. Kako bi se takvi ljudi mogli pokoriti delu i rečima Božjim koje se ne uklapaju u čovekove predstave?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost”

Oni koji istinski veruju u Boga ljudi su koji imaju istinsku veru u Boga. Njihova su osećanja vođena savešću i razumom; oni u srcu veruju da su Božje reči istina; oni veruju da je sve što Bog uradi ispravno i da ima za cilj spasavanje i pročišćavanje ljudi. To je korisno za njih bez obzira na to da li odgovara ljudskim predstavama i uobrazilji. Oni koji ne veruju istinski u Boga nemaju ni savest ni razum, niti uopšte mare za savest i razum. Uvek napola veruju i napola ne veruju u Božje reči; njihovo srce ne može da oseti da su Božje reči istina. Pa kako oni gledaju na postojanje Boga? U srcu, oni misle ovako: „Ako bog postoji, gde je on? Ja ga ne vidim. Ne znam da li bog stvarno postoji. Ako veruješ da on postoji, onda on i postoji; ako ne veruješ, onda on ne postoji.” Oni tako gledaju na stvar. A ipak se premišljaju, misleći ovako: „Toliko mnogo ljudi veruje u boga i svedočilo je o njemu. Možda bog stvarno postoji. Nadam se da je tako, jer onda mogu da iskoristim situaciju i da dobijem blagoslove. Tako bi mi se baš posrećilo.” Idu na sreću i primenjuju kockarski način razmišljanja i hoće da učestvuju u tome samo da bi se malo zabavili; oni misle da, čak i ako ne budu blagosloveni, to nije nikakav gubitak, jer ništa nisu ni uložili. Njihovo viđenje i stav o postojanju boga su ovakvi: „Da li bog stvarno postoji? Ne mogu da kažem ni da postoji ni da ne postoji. Gde je bog? Nisam baš siguran. Da li svi ti ljudi koji su svedočili stvarno to misle? Ili lažu? Ni u to nisam siguran.” Njihovo srce sve to dovodi u pitanje; oni to ne mogu da dokuče, pa stalno sumnjaju. Njihovo verovanje u Boga ukaljano je sumnjom i pogrešnim nazorima. Kakav je njihov stav o Božjim rečima kada On govori i izražava istinu? (Oni sumnjaju i ne veruju.) To nije njihov glavni nazor; vi to ne vidite jasno. Da li oni Božju reč prihvataju kao istinu? (Ne prihvataju.) Šta oni misle? „Toliko mnogo ljudi voli da čita božje reči, pa zašto onda mene to ne zanima? Šta se može zadobiti čitanjem božjih reči i razumevanjem istine? Kakva je korist od toga? Možeš li stvarno da uđeš u carstvo nebesko? Ljudi ne mogu da vide carstvo nebesko. Po meni, mora da postoji neka stvarna korist od verovanja u boga, mora da postoji neka stvarna prednost.” Takvi ljudi se brinu da će biti isključeni ako ne shvate istinu, pa zato povremeno slušaju propovedi. Ali, onda im se i dalje vrte po glavi ovakve misli: „Kažu da božje reči imaju autoritet i moć, pa zašto ja to onda ne čujem i ne osećam? Kažu da božje reči mogu da promene ljude, pa zašto onda njegove reči mene nisu promenile? I dalje žudim za telesnim udobnostima kao i ranije; volim hranu i odeću; moja ćud je loša kao i uvek; i dalje se plašim kada me progoni velika crvena aždaja. Zašto ja još uvek nemam veru? Bog od ljudi traži da budu iskreni; on od njih traži da budu ljudi od istine i ljudskosti. Zar iskreni ljudi nisu budale? Bog od ljudi zahteva da ga se boje i da se klone zla, ali koliko ljudi može stvarno to i da ostvari? Ljudska priroda je sebična. Ako slediš svoju ljudsku prirodu, moraš da razmišljaš o tome kako da dobiješ blagoslove za sebe. Moraš da spletkariš da bi za sebe izvukao korist. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi. Moraš da uzmeš sudbinu u svoje ruke; moraš sam da iskuješ svoju sreću. To je najrealnije. Ako se ljudi ne bore i ne uzimaju stvari za sebe i ako ne žive za slavu, dobitak i korist, ništa neće dobiti. Niko ti to neće doneti pred noge. Hrana nikada stvarno ne pada s neba!” To su njihove misli i nazori, njihova filozofija za ovozemaljsko ophođenje, njihova logika i pravila po kojima preživljavaju. Da li su ljudi koji imaju takve misli i nazore bezvernici? Upravo je to stav koji bezvernici imaju o istini. Njihov um ne zna šta je to istina, ne zna gde se ispoljavaju autoritet i moć Božjih reči i ne zna kako Bog uređuje čovekov ishod. Oni samo obožavaju moć i traže koristi koje su tik pred njima. Oni misle da bi trebalo da budu blagosloveni ako veruju u Boga i da je istiniti put jedino ako Bog ljudima dȃ sreću, ako im ispuni život bogatstvom i obiljem i ako im podari srećan život. Oni ne veruju da su Božje reči istina niti da Bog ima suverenost nad svim stvarima, a kamoli da Bog može da promeni nečiju narav ili sudbinu. Stoga, tokom svog verovanja u Boga, oni nikada nisu stremili istini. Ukratko, njihova vera u Boga slabi, zato što ne prihvataju Božje reči kao svoj život i svoj životni cilj; njih ne zanima čitanje Božjih reči niti slušanje propovedi; oni čak zaspe dok se razgovara o istini. Povrh svega, oni osećaju da je obavljanje svoje dužnosti dodatan teret i da rade nizašta. Njihovo srce čezne za onim vremenom kada će Božje delo biti potpuno i kada će im Bog izneti Svoju oduku, pa će moći da vide da li će stvarno dobiti blagoslove. Kada shvate da nikada neće dobiti blagoslove ako tako veruju u Boga, da će sigurno biti isključeni i da će ipak umreti katastrofalno, onda oni odmah mogu da se povuku. Iako kažu da veruju u Boga, njihovo srce sumnja u Njega. Oni kažu da su Božje reči istina, ali njihovo srce ne veruje u istinu. Nikada nisu čitali Božje reči niti su ikada istinski slušali propoved. Nikada nisu razgovarali o istini i nikada nisu tragali za istinom dok su obavljali svoju dužnost; oni se oslanjaju isključivo na sopstvene napore. To je tipičan bezvernik. Oni se nimalo ne razlikuju od nevernika.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”

Ima ljudi čiju veru Bog nikada nije iskreno priznao. Drugim rečima, Bog te ljude ne priznaje za Svoje sledbenike, jer smatra da njihova vera nije vredna Njegove hvale. Ma koliko godina da su sledili Boga, zamisli i stavovi tih ljudi nikada se nisu menjali; oni su slični nevernicima, pridržavaju se neverničkih načela i metoda ophođenja s ljudima, kao i neverničkih zakona opstanka i vere. Božju reč nikada nisu prihvatali kao svoj život, nikada nisu verovali da je Božja reč istina, nikada nisu nameravali da od Boga prihvate spasenje i nikada Ga nisu priznavali za svog Boga. Na veru u Boga gledaju kao na neku vrstu amaterskog hobija i tretiraju Ga kao puku duhovnu hranu; kao takvi, smatraju da im se ne isplati ni da pokušaju da shvate Božju narav i Njegovu suštinu. Može se reći da ništa od onog što odgovara istinitom Bogu nema nikakve veze s ovim ljudima; oni za to nisu zainteresovani i mrzi ih da na to obraćaju pažnju. To je zato što im iz dubine srca jedan žestoki glas neprestano govori: „Bog je nevidljiv i nedodirljiv; On ne postoji.” Veruju da pokušaj razumevanja jednog takvog Boga ne bi bio vredan njihovog truda i da bi se time samo zavaravali. Veruju da su jako pametni zato što Boga priznaju samo na rečima, ne zauzimajući pritom bilo kakav stvarni stav i ne preduzimajući nikakve stvarne postupke. Kako Bog gleda na takve ljude? Smatra ih nevernicima. Neko će upitati: „Mogu li nevernici da čitaju Božje reči? Mogu li da izvršavaju svoje dužnosti? Mogu li da izgovore rečenicu ’Živeću za Boga’?” Ono što čovek najčešće vidi jesu spoljne fasade, kojima ljudi sebe drugima prikazuju; njihovu suštinu on ne može da vidi. Bog, međutim, ne gleda u njihove spoljne fasade; On vidi samo njihovu unutrašnju suštinu. Takav je, dakle, Božji stav i tako On te ljude definiše.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”

Onaj koji reči Božje ni najmanje ne prihvata kao sopstveni život nije iskreni vernik u Boga. Bezvernik je i, ma koliko godina da veruje u Boga, od toga nema nikakve koristi. Ako se vernik u Boga bavi samo verskim obredima, ali istinu ne sprovodi u delo, tada on nije vernik u Boga i Bog ga ne priznaje. Šta treba da poseduješ da bi te Bog priznao za Svog sledbenika? Znaš li merila prema kojima Bog odmerava neku osobu? Bog procenjuje da li sve činiš u skladu sa Njegovim zahtevima, da li istinu sprovodiš u delo i istini se pokoravaš na osnovu Njegovih reči. Ovo je merilo prema kome Bog odmerava neku osobu. Božje odmeravanje se ne zasniva na tome koliko godina veruješ u Njega, koliki put si prešao, koliko lepih ponašanja poseduješ, niti na tome koliko reči i doktrina razumeš. On te odmerava na osnovu toga da li stremiš ka istini i na osnovu puta koji si odabrao. Mnogi ljudi na rečima veruju u Boga i veličaju Ga, dok u svom srcu ne vole reči koje Bog kazuje. Ne zanima ih istina. Oduvek smatraju da je život u skladu sa Sotoninim filozofijama ili različitim svetovnim teorijama ono što normalni ljudi čine, da je to način na koji čovek može da se zaštiti i da se tako u svetu vodi život koji vredi. Jesu li to ljudi koji veruju u Boga i koji Ga slede? Ne, nisu. Reči velikih i uglednih ljudi zvuče posebno pronicljivo i druge ljude mogu lako da navedu na pogrešan put. Možda se držiš njihovih reči kao da su istine ili krilatice kojih se treba pridržavati. Međutim, kad su u pitanju reči Božje, ako na običan zahtev koji On ima prema ljudima, kao što je biti poštena osoba ili ponizno i savesno čuvati svoje mesto, obavljati svoju dužnost kao stvoreno biće i posedovati postojano i pošteno vladanje, ti ove reči ne možeš da sprovedeš u delo i ne smatraš ih istinama, u tom slučaju nisi Božji sledbenik. Tvrdiš da istinu sprovodiš u delo, ali ako te Bog upita: „Da li su ’istine’ koje sprovodiš Božje reči? Jesu li načela kojih se pridržavaš zasnovana na Božjim rečima?” – šta ćeš reći u svoju odbranu? Ako tvoj temelj nisu Božje reči, onda su ti temelj Sotonine reči. Ti proživljavaš Sotonine reči, a ipak tvrdiš kako istinu sprovodiš u delo i Bogu udovoljavaš. Nije li to bogohuljenje? Na primer, Bog ljude usmerava da budu pošteni, ali neki ljudi ne razmišljaju o tome šta zaista znači biti poštena osoba, kako da u praksi budu pošteni, šta je od onoga što proživljavaju i otkrivaju nepošteno, a šta pošteno. Umesto da razmišljaju o suštini istine u Božjim rečima, oni se okreću knjigama nevernika. I razmišljaju: „I izreke nevernika su prilično dobre – i one uče ljude da budu dobri! Na primer, ’Dobri ljudi spokojno žive’, ’Bezazleni ljudi uvek prevagnu’, ’Praštaj drugima, sebe radi’. I ove izjave su ispravne i u skladu su sa istinom!” Prema tome, oni se pridržavaju ovih reči. Kao kakva osoba mogu da žive pridržavajući se ovih poslovica nevernika? Mogu li da prožive istina-stvarnost? (Ne, ne mogu.) Zar nema mnogo ovakvih ljudi? Oni stiču određeno znanje; pročitali su nekoliko knjiga i nekoliko čuvenih dela; stekli su određeni uvid u stvari i čuli su nekoliko čuvenih izreka i narodnih poslovica, a zatim ih uzimaju za istinu; u skladu sa ovim rečima se ponašaju i obavljaju svoju dužnost, primenjuju ih na svoje živote vernika u Boga i smatraju da zadovoljavaju Božje srce. Nisu li time istinu zamenili za laž? Nije li ovo obmanjivanje? Za Boga je ovo bogohuljenje! Ove stvari se ispoljavaju u svakom čoveku, i to u brojnim slučajevima. Da li je vernik u Boga onaj koji se prema ljudskim milozvučnim rečima i ispravnim doktrinama odnosi kao prema istinama kojih se treba pridržavati, dok Božje reči ostavlja po strani i zanemaruje ih; koji Božje reči ne uspeva da usvoji ni nakon što ih više puta pročita, niti ih posmatra kao istinu? Je li on Božji sledbenik? (Nije.) Takvi ljudi veruju u religiju; i dalje slede Sotonu! Veruju da su reči koje Sotona izgovara filozofske, dubokoumne i da predstavljaju klasiku. Smatraju ih čuvenim izrekama krajnje istine. Svega drugog mogu da se odreknu, ali ove reči ne mogu da napuste. Ako napuste ove reči, za njih bi to bilo kao da su izgubili temelj u svom životu, kao da im je srce postalo prazno. Kakvi su to ljudi? Oni su Sotonini sledbenici i zato kao istinu prihvataju čuvene Sotonine izreke.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Čovek ne može biti spasen verovanjem u religiju niti učestvovanjem u verskim obredima”

Ako ljudi u svojoj veri u Boga nemaju bogobojažljivo srce, ako nemaju srce koje je pokorno prema Bogu, onda ne samo da neće moći da učine bilo šta za Njega, nego će postati oni koji ometaju Njegovo delo i koji Mu se opiru. Verovati u Boga, ali Mu se ne pokoravati niti Ga se bojati, već Mu se protiviti, najveća je sramota za vernika. Ako se vernici jednako neobuzdano i opušteno ponašaju i govore kao i nevernici, onda su još rđaviji od nevernika; oni su arhetipski demoni.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”

Kako da raspoznamo tu vrstu bezvernika koji u Boga veruju samo da bi oportunistički stekli blagoslove i koji nemaju želju da zadobiju istinu? Ma koliko propovedi da odslušaju, ma kako da im se besedi o istini, njihove misli i gledišta o ljudima i stvarima, njihov pogled na život i njihove vrednosti nikada se ne menjaju. Zašto je to tako? Zato što o Božjim rečima nikad ne razmišljaju ozbiljno i što su krajnje neprijemčivi prema istinama koje Bog izražava i prema onome što Bog govori o raznim problemima. Drže se isključivo sopstvenih gledišta i Sotoninih filozofija. U svojim srcima, oni još uvek veruju da su Sotonine filozofije i logika ispravne i tačne. Na primer: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Službenici ne otežavaju onima koji ih časte” ili „Dobri ljudi spokojno žive”. Ima čak i onih koji kažu: „Kad ljudi veruju u Boga, oni mora da su dobri, što znači da nikada ne oduzimaju drugima život; oduzeti nekome život je greh koji Bog ne prašta.” Kakvo je to gledište? To je budističko gledište. Iako se to budističko gledište možda uklapa u ljudske predstave i uobrazilje, ono je lišeno svake istine. Vera u Boga mora biti zasnovana na Božjim rečima; jedino su Božje reči istina. U svojoj veri u Boga, neki ljudi čak prihvataju apsurdna gledišta nevernika i pogrešne teorije iz sveta religije kao istinu, smatraju ih dragim i čvrsto ih se drže. Jesu li to ljudi koji prihvataju istinu? Oni ljudske reči ne mogu da razlikuju od Božjih, kao što ni đavola i Sotonu ne mogu da razlikuju od jednog istinitog Boga, Stvoritelja. Ne mole se Bogu i ne tragaju za istinom, niti prihvataju ijednu od istina koje je Bog izrazio. Njihove misli i gledišta o ljudima, spoljnom svetu i svim drugim stvarima nikada se ne menjaju. Drže se isključivo onih gledišta kojih su se oduvek držali, a koja potiču iz tradicionalne kulture. Ma koliko da su ta gledišta smešna, oni to ne primećuju, već se i dalje čvrsto drže tih pogrešnih gledišta i ne žele da ih otpuste. To je jedna od manifestacija bezvernika. Koja je druga? Druga manifestacija je da im se revnost, osećanja i vera menjaju sa stalnim porastom veličine crkve i njenog statusa u društvu. Na primer, kada se crkveno delo proširilo na inostranstvo i povećalo svoj obim, kada se rad na jevanđelju u potpunosti proširio, oni su to uvideli i odmah osetili okrepljenje. Osetili su da crkva postaje sve uticajnija i da više neće trpeti represiju i progon od strane vlasti, poverovali su da za njihovu veru u Boga ima nade, da mogu visoko da dignu glavu, pa im se učinilo da su verovanjem u Boga zaigrali na pravu kartu i da će im se ulog konačno isplatiti. Osetili su da im sve više rastu šanse da će zadobiti blagoslove, pa su konačno počeli da bivaju sve raspoloženiji. Tokom proteklih godina, bili su se navikli na potlačenost, bol i agoniju, jer su često imali priliku da vide kako velika crvena aždaja hapsi i suzbija hrišćane. Zašto su osećali agoniju? Zato što se crkva našla u bezizlaznoj situaciji, pa su počeli da se pitaju da li je verovanje u Boga bilo pravi izbor, a još više briga i problema zadavalo im je pitanje da li da ostanu u crkvi ili da je napuste. Tokom tih godina, sa kakvim god da se nepovoljnim okolnostima crkva suočavala, to bi uticalo na njihove emocije; kakve god poslove da je crkva obavljala i ma koliko da su njen ugled i status u društvu varirali, to bi uticalo na njihove emocije i na njihovo raspoloženje. Pitanje da li da ostanu ili da odu stalno im je kolalo po glavi. Takvi ljudi su bezvernici, zar ne? Kad državne vlasti osuđuju i potiskuju crkvu, kad vernici bivaju hapšeni ili kad im religijska zajednica sudi, osuđuje ih, kleveće ili odbacuje, ti ljudi se osećaju užasno osramoćeno, pa čak osećaju veliki stid i poniženje zbog toga što su pristupili crkvi; srca im se kolebaju i oni se kaju zbog odluke da poveruju u Boga i da se pridruže crkvi. Nikada nemaju nameru da učestvuju u radostima i poteškoćama crkve, niti da pate rame uz rame sa Hristom. Umesto toga, kad crkva cveta, oni naizgled kipte od vere, ali kad crkva trpi progone, kad je odbacuju, potiskuju i osuđuju, oni bi da pobegnu glavom bez obzira i da je napuste. Kad ne vide nikakvu nadu da će primiti blagoslove ili da će se jevanđelje o carstvu proširiti, u njima se javlja još snažnija želja da napuste crkvu. Kad ne vide da se Božje reči ispunjavaju i kad ne znaju kada će se velika katastrofa spustiti na njih i kada se završiti, ni kada će se Hristovo carstvo ostvariti, oni se nesigurno kolebaju i nisu u stanju da mirne glave obavljaju svoju dužnost. Kad god se to desi, oni žele da napuste Boga, da napuste crkvu i da pronađu izlaz. Takvi ljudi su bezvernici, zar ne? Svaki njihov potez usmeren je ka vlastitim telesnim interesima. Njihove misli i gledišta nikada se neće postepeno menjati kroz doživljavanje Božjeg dela, čitanje Njegovih reči, razgovor o istini ili učešće u crkvenom životu. Kad ih nešto zadesi, oni nikada ne tragaju za istinom, niti ih zanima šta Božje reči kažu o tome, kakve su Božje namere, kako Bog usmerava ljude ili šta Bog od ljudi traži. Jedini cilj njihovog pristupanja crkvi jeste da dočekaju dan kada će crkva moći „da drži glavu visoko”, kako bi mogli da ugrabe prednosti koje su oduvek priželjkivali. Naravno, oni su crkvi pristupili i zato što su uvideli da su Božje reči istina – ali su zato krajnje neprijemčivi za istinu i ne veruju da će se sve Božje reči ispuniti. Dakle, šta kažete – jesu li takvi ljudi bezvernici? (Jesu.) Ma šta da se unutar crkve ili u spoljnom svetu dešava, oni odmeravaju koliko će to uticati na njihove interese i kakvo će dejstvo imati na ciljeve kojima teže. Čak i na najmanji znak nevolje, odmah će početi da razmišljaju o svojim izgledima i interesima i vrlo oštroumno će razmatrati da li da ostanu ili da napuste crkvu. Ima čak i ljudi koji se stalno pitaju: „Prošle godine je rečeno da će Božje delo biti okončano – pa zašto onda još traje? Koje će se tačno godine završiti Božje delo? Zar nemam pravo da znam? Dovoljno sam dugo izdržao, moje vreme je dragoceno, mladost mi je dragocena – nećete me valjda doveka držati u neizvesnosti?” Naročito su osetljivi na to da li su se Božje reči ispunile, na situaciju u crkvi i na njen status i ugled. Oni ne mare za to da li su u stanju da zadobiju istinu ili da budu spaseni, ali su zato veoma osetljivi na to da li će moći da opstanu i da li će ostankom u Božjoj kući moći da steknu prednosti i blagoslove. Takvi ljudi su oportunisti u svojoj želji da budu blagosloveni. Čak i ako do samog kraja budu verovali, oni i dalje neće razumeti istinu, niti će imati ikakvo pomena vredno iskustveno svedočenje. Jeste li sretali takve ljude? Takvih ljudi zapravo ima u svakoj crkvi. Morate se postarati da ih raspoznate. Svi takvi pojedinci su bezvernici, oni su kazna za Božju kuću i naneće veliku štetu crkvi, koja od njih neće imati nikakve koristi, pa se zato moraju ukloniti iz nje.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (23)”

Postoji još jedna vrsta ljudi koji se ne mogu smatrati ni dobrim ni lošim i koji su vernici samo na papiru. Ako ih povremeno zamoliš da nešto urade, oni to mogu da urade, ali neće samoinicijativno obavljati svoju dužnost ako im ti to ne urediš. Kad god imaju vremena, prisustvuju okupljanjima, ali nije poznato da li u slobodno vreme jedu i piju Božje reči, niti da li uče himne ili se mole. Međutim, oni su donekle prijateljski nastrojeni prema Božjoj kući i crkvi. Šta znači donekle prijateljski? To znači da ako ih braća i sestre zamole da nešto urade, oni će pristati na to; pošto su braća po veri, oni mogu da pomognu pri obavljanju nekih poslova, u okviru svojih sposobnosti. Međutim, ako se od njih traži da ulože veliki trud ili da plate nekakav ceh, oni to sigurno neće učiniti. Ako su neki brat ili sestra u nevolji i treba im njihova pomoć, kao na primer da im povremeno pričuvaju kuću, skuvaju jelo ili pripomognu da obave neke manje poslove – ili ta osoba zna strani jezik i može da pomogne braći i sestrama da čitaju pisma – oni su u stanju da pomognu u takvim stvarima i donekle su prijateljski nastrojeni. Oni se najčešće prilično dobro slažu sa drugima i nisu zlopamtila, ali ne dolaze redovno na okupljanja i ne traže da obavljaju dužnost, a kamoli da preduzmu bilo kakav važan ili čak opasan posao. Ako ih zamoliš da urade opasan zadatak, sigurno će te odbiti, rekavši: „Verujem u boga jer tražim mir. Kako onda mogu da obavljam opasne zadatke? Zar to ne bi bilo kao da tražim nevolju? Nikako ne mogu!” Ali ako ih braća i sestre ili crkva zamole da urade nešto manje, oni mogu da pomognu i da se potrude, tek kao prijatelj. Taj oblik davanja i pomaganja ne može se nazvati obavljanjem dužnosti, niti se može nazvati postupanjem u skladu s istina-načelima, a još manje se može nazvati primenjivanjem istine; radi se o tome da oni imaju povoljan utisak o vernicima u Boga i da su prilično prijateljski nastrojeni prema njima, i da su u stanju da pomognu ako je nekome potrebna pomoć. Kako se zove ta vrsta ljudi? Božja kuća ih naziva prijateljima crkve. Kako treba postupati s ljudima koji su prijatelji crkve? Ako poseduju kov i neke sposobnosti i mogu da pomognu crkvi da reši neka spoljna pitanja, onda se oni takođe računaju kao služitelji i prijatelji su crkve. To je zato što se takvi ljudi ne računaju kao vernici u Boga, i Božja kuća ih ne priznaje. A ako ih Božja kuća ne priznaje, može li ih Bog priznati kao vernike? (Ne može.) Stoga, baš nikada nemojte da pitate takve ljude da se pridruže redovima onih koji obavljaju dužnost puno radno vreme. Ima onih koji kažu: „Neki ljudi, kada počnu da veruju, imaju malo vere i samo žele da budu prijatelji crkve. Oni ne razumeju mnogo stvari u vezi s verom u Boga, pa kako onda mogu da budu voljni da obave neku dužnost? Kako oni mogu da budu voljni da se svesrdno daju?” Ne govorimo o ljudima koji su verovali u Boga tri do pet meseci ili manje od godinu dana, već o ljudima koji su navodno verovali u Boga više od tri godine, ili čak pet ili deset godina. Bez obzira na to koliko takvi ljudi na rečima priznaju da je Bog jedini pravi Bog i da je Crkva Svemogućeg Boga prava crkva, to ne dokazuje da su oni pravi vernici. Na osnovu raznih ispoljavanja te vrste ljudi i njihovog načina verovanja, nazivamo ih prijateljima crkve. Ne ophodite se prema njima kao prema braći ili sestrama – oni nisu ni braća ni sestre. Ne dozvolite takvim ljudima da se pridruže crkvi u kojoj se radi puno radno vreme i ne dozvolite im da se pridruže redovima onih koji obavljaju dužnost puno radno vreme; Božja kuća ne koristi takve ljude. Neki mogu da pitaju: „Da li imaš predrasude prema toj vrsti ljudi? Iako mogu da deluju mlako spolja, zapravo su veoma strasni iznutra.” Bilo bi nemoguće da iskreni vernici veruju u Boga pet ili deset godina i da i dalje budu mlaki; ponašanje te vrste ljudi već u potpunosti otkriva da su oni bezvernici, ljudi izvan Božjih reči i nevernici. Ako ih i dalje nazivaš braćom i sestrama, a i dalje kažeš da se prema njima postupa nepravedno, onda to govore tvoja predstava i tvoja osećanja.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (6)”

Suština onih koji uopšte ne prihvataju istinu jeste suština bezvernika. Koja su glavna obeležja bezvernika? Oni u Boga veruju da bi se odavali oportunizmu, da bi živeli na račun crkve, da bi izbegli katastrofe, da bi našli podršku i stabilan izvor prihoda. Neki od njih čak teže ka ostvarenju političkih ciljeva, žele da preko određenih stvari uspostave veze sa državom kako bi stekli naklonost i dobili službeno imenovanje. Takvi ljudi su, svi do jednog, bezvernici. Oni imaju takve motive i namere u pogledu svoje vere u Boga, a u svojim srcima ne veruju s potpunom sigurnošću da Boga ima. Čak i ako Ga priznaju, oni to čine sa izvesnom dozom sumnje, jer su gledišta kojih se drže ateistička. Oni veruju samo u ono što mogu da vide u materijalnom svetu. Zašto kažemo da oni ne veruju da ima Boga? Zato što podjednako ne veruju i ne priznaju činjenice da je Bog stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, kao ni da je Bog predvodio i držao suverenost nad čovečanstvom nakon što ga je stvorio. Stoga, oni nipošto ne mogu da poveruju u činjenicu da Bog može da se ovaploti. A ako ne veruju da Bog može da se ovaploti, da li su oni sposobni da poveruju u sve istine koje Bog izražava i da ih prihvate? (Nisu.) Ako ne veruju u istine koje Bog izražava, da li onda veruju da Bog može da spase čovečanstvo i da li veruju u Njegov plan upravljanja za spas čovečanstva? (Ne veruju.) Oni ni u šta od toga ne veruju. Šta je osnovni uzrok njihove neverice? Osnovni uzrok je to što oni ne veruju da Bog postoji. Oni su ateisti i materijalisti. Veruju da je stvarno samo ono što mogu da vide u materijalnom svetu. Veruju da slavu, dobitak i status mogu da steknu samo kroz spletke i neprilična sredstva. Veruju da jedini način na koji čovek može da napreduje i da bude srećan jeste da živi u skladu sa sotonskim filozofijama. Veruju da je njihova sudbina samo u njihovim rukama i da moraju da se oslanjaju na sebe da bi stvorili i obezbedili srećan život. Oni ne veruju u Božju suverenost, ni u Njegovu svemoć. Misle da, ako se budu oslanjali na Boga, neće imati ništa. Naposletku, oni ne veruju da Božje reči mogu sve da postignu, niti veruju u Božju svemoć. To je razlog zbog kojeg se, u njihovoj veri u Boga, rađaju namere i svrhe poput odavanja oportunizmu, življenja na račun crkve, traženja utočišta, nalaženja pokrovitelja, sklapanja prijateljstva s osobama suprotnog pola i ostvarenja političkih ciljeva – da sebi obezbede službeni položaj i stabilan izvor prihoda. Upravo zato što ne veruju da Bog suvereno vlada nad svime, ti ljudi su u stanju da se smelo i beskrupulozno infiltriraju u crkvu sa svojim namerama i ciljevima i sa željom da u crkvi iskoriste svoje talente ili ostvare svoje želje. To znači da se oni ubacuju u crkvu da bi zadovoljili svoju nameru i želju da dobiju blagoslove; oni u crkvi žele da steknu slavu, dobitak i status, čime će ujedno dobiti i stabilan izvor prihoda. Iz njihovog ponašanja, kao i iz njihove priroda-suštine, može se videti da svrhe, motivi i namere njihovog verovanja u Boga nisu legitimni, kao i da niko od njih ne prihvata istinu niti iskreno veruje u Boga – čak i ako se infiltriraju u crkvu, oni u njoj samo popunjavaju mesta i ne igraju nikakvu pozitivnu ulogu. Stoga, crkva ne treba da prihvati takve ljude. Mada su se infiltrirali u crkvu, ti ljudi nisu Božji izabrani narod, već su ovde dovedeni zahvaljujući dobrim namerama drugih ljudi. „Oni nisu Božji izabrani narod” – kako ovo treba tumačiti? To znači da ih Bog nije predodredio ni odabrao; On ih ne posmatra kao predmete Svog dela, niti ih je predodredio kao ljudska bića koja će On da spase. Nakon što se ti ljudi infiltriraju u crkvu, mi se, naravno, prema njima ne možemo ophoditi kao prema braći i sestrama, jer to nisu ljudi koji iskreno prihvataju istinu ili se pokoravaju Božjem delu. Neko će možda pitati: „Pošto oni nisu braća i sestre koji istinski veruju u Boga, zašto ih crkva ne ukloni ili protera?” Božja je namera da pripadnici Njegovog izabranog naroda mogu na njima da se uče kako da raspoznaju ljude, te da tako prozru Sotonine spletke i da odbace Sotonu. Kad Božji izabrani narod stekne sposobnost njihovog raspoznavanja, ti bezvernici treba da budu počišćeni. Cilj njihovog raspoznavanja jeste da se razotkriju svi ti bezvernici koji su se infiltrirali u Božju kuću sa svojim ambicijama i željama i da se oni uklone iz crkve, jer ti ljudi nisu pravi vernici u Boga, a još manje su ljudi koji prihvataju istinu i koji streme ka njoj. Ništa dobro neće proizaći iz njihovog ostanka u crkvi – nastaće samo velika šteta. Pre svega, nakon što se infiltriraju u crkvu, ti bezvernici nikada ne jedu i ne piju Božje reči, niti prihvataju makar i delić istine. Oni stalno raspravljaju o svemu drugom, osim o Božjim rečima i istini, čime ometaju srca drugih ljudi. Oni će samo ometati i prekidati rad crkve, nauštrb život-ulaska Božjeg izabranog naroda. Drugo, ako ostanu u crkvi, oni će praviti nered i činiti zlodela, baš kao i nevernici, ometaće i prekidati rad crkve, a crkvu izlagati brojnim skrivenim opasnostima. Treće, čak i ako ostanu u crkvi, oni neće rado igrati ulogu služitelja i, uprkos tome što će možda pružati neke usluge, činiće to samo da bi dobili blagoslove. A ako jednoga dana budu saznali da ne mogu dobiti blagoslove, pobesneće i počeće da ometaju i onemogućavaju rad crkve. Umesto da pristanete na to, bolje je da ih uklonite iz crkve što je moguće pre. Četvrto, ti bezvernici su skloni da osnivaju frakcije, kao i da podržavaju i da slede antihriste, čime unutar crkve stvaraju zlu silu koja predstavlja veliku pretnju po njen rad. U svetlu ove četiri činjenice, neophodno je raspoznati i razotkriti te bezvernike koji se infiltriraju u Božju kuću, a zatim ih ukloniti. To je jedini način da se održi normalno napredovanje rada crkve i da se efikasno obezbedi da Božji izabrani narod može da jede i pije Božje reči i da normalno živi crkvenim životom, te da tako stupi na pravi put vere u Boga. To je zato što se infiltracijom tih bezvernika u crkvu nanosi velika šteta život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Ima mnogo ljudi koji te bezvernike ne mogu da raspoznaju, nego ih tretiraju kao braću i sestre. Neki ljudi, videvši da oni imaju određene talente ili jače strane, biraju ih za starešine i delatnike. Eto kako unutar crkve nastaju lažne starešine i antihristi. Posmatrajući njihovu suštinu, može se videti da niko od njih ne veruje da Bog postoji, niti da su Njegove reči istina, niti da On suvereno vlada nad svime. Oni su bezvernici u Božjim očima. On na njih ne obraća pažnju, a Sveti Duh neće delovati u njima. Oni, dakle, na osnovu svoje suštine, nisu predmet Božjeg spasenja, a pogotovo nisu predodređeni ni izabrani od Boga. Bog nipošto ne bi mogao da ih spase. Sa koje god strane da se posmatra, niko od tih bezvernika ne pripada Božjem izabranom narodu. Njih treba odmah precizno raspoznati, a zatim ih ukloniti. Ne sme im se dozvoliti da u crkvi vrebaju i ometaju druge ljude.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (24)”

Neki ljudi obožavaju poznate i ugledne ljude. Uvek sumnjaju da li Božje reči zaista mogu da spasu ljude i uvek veruju da samo reči poznatih i uglednih ljudi imaju težinu i harizmu. Stalno u sebi misle: „Vidi kako je impozantan naš šef države! Pogledaj tu raskoš, taj velelepni prizor, veličanstvenost naših narodnih skupština! Može li se božja kuća uopšte meriti s tim?” To što možeš tako nešto da kažeš pokazuje da si nevernik. Nisi u stanju da jasno vidiš zlo politike, ili tamu jedne nacije, ili iskvarenost čovečanstva. Ti ne možeš da shvatiš da istina vlada u Božjoj kući, niti da vidiš i razumeš šta pokazuju iskustvena svedočenja Božjeg izabranog naroda. Božja kuća poseduje istinu i brojna svedočenja, a celokupan izabrani Božji narod se budi i menja, počinje da doživljava Božje delo i da zakoračuje u istina-stvarnost. Možeš li zamisliti predstojeći prizor Božjeg naroda koji se Bogu pokorava i obožava Ga? To prevazilazi tvoju maštu. Sve što ima Božja kuća od sveta je bolje sto puta, hiljadu puta, a u budućnosti će sve što Božja kuća ima moći da bude samo još bolje, ispravnije i savršenije. Sve se ovo postiže postepeno i to je ono što će Božja reč ostvariti. On je odabrao i predodredio Božji izabrani narod tako da su oni svakako mnogo bolji od ljudi ovog sveta. Ako neko ne vidi ove činjenice, zar nije slep? Neki ljudi uvek osećaju da je svet sjajan, i duboko u sebi obožavaju poznate i ugledne ljude sveta. Zar to ne znači da obožavaju đavole i Sotone? Da li ovi poznati i ugledni ljudi veruju u Boga? Da li su to ljudi koji se pokoravaju Bogu? Imaju li bogobojažljiva srca? Da li prihvataju istinu? Svi su oni demoni koji se opiru Bogu – zar to zaista ne vidiš? Kad već obožavaš poznate i ugledne ljude sveta, zašto veruješ u Boga? Kako zaista gledaš na sve reči koje Bog izražava? Kako gledaš na Božji suverenitet nad svime? Neki ljudi ne samo da nemaju strah od Boga, već nemaju čak ni najmanje poštovanja prema Njemu. Nisu li oni bezvernici? Zar od takvih ljudi ne treba tražiti da odmah odu? (Treba.) A ako ne odu, šta se može učiniti? Može se požuriti da se oni oteraju, da se uklone. Bezvernici su kao ogavne muve, ne mogu se gledati koliko su odvratne. Božjom kućom vlada istina i Njegove reči, i preduzimaju se mere u skladu sa istina-načelima. Takve ljude treba ukloniti. Oni samo na rečima veruju u Boga, ali u duši omalovažavaju Božju kuću i preziru Boga. Želite li da se takvi bezvernici mešaju među vama? (Ne.) Zato se moraju odmah ukloniti. Bez obzira koliko su obrazovani ili sposobni, moraju se ukloniti. Neki pitaju: „Zar to nije lišeno ljubavi?” Ne, to je postupanje po načelima. Šta ovim hoću da kažem? To da, ma koliko da ste velikog rasta, ma s kolikom voljom da težite istini i da li imate veru u Boga, jedno je sigurno: Hristos je istina, put i život. Ovo je večno i nepromenljivo. Ovo bi trebalo da bude tvoja stena, najčvršći temelj tvog verovanja u Boga; u svom srcu treba da budeš siguran i bez trunke sumnje u ovo. Ako sumnjaš čak i u to, nisi podoban da ostaneš u Božjoj kući. Neki kažu: „Naš narod je velik, a naša rasa plemenita; naši običaji i kultura su plemeniti bez premca. Ne moramo da prihvatimo istinu.” Nije li to glas bezvernika? To jeste glas bezvernika, i takvi bezvernici moraju biti uklonjeni. Neki ljudi često otkrivaju iskvarenu narav i njihova narav je ponekad bezobzirna i neobuzdana, dok je njihova vera u Boga ipak istinita i oni mogu da prihvate istinu. Ako se podvrgnu određenoj meri orezivanja, u stanju su da se pokaju. Takvim ljudima treba dati šansu. Ljudi su malo glupi, ili ne mogu jasno da vide stvari, ili su zavedeni, ili, u trenutku gluposti, mogu reći nešto zbunjujuće ili se ponašati zbunjeno jer ne razumeju istinu. To je zbog iskvarene naravi, zbog gluposti, neznanja i nerazumevanja istine. Takvi ljudi ipak nisu od iste fele kao bezvernici. Zato se ovde treba osloniti na razgovor u zajedništvu o istini kako bismo rešili ove probleme. Neki ljudi koji već nekoliko godina veruju u Boga uopšte ne prihvataju istinu i nimalo se nisu promenili. Oni su bezvernici. Oni nisu ljudi Božje kuće i Bog ih ne priznaje.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo onaj ko svoju dužnost obavlja dobro, svim srcem, umom i dušom onaj je koji voli Boga”

Ako kažeš da veruješ u Boga, ali si u srcu ipak često omamljen, ne znajući kako Bog radi na čovekovom spasenju ni kako čovek treba da teži istini, ne znajući da li voliš istinu, ni koji bi događaji trebalo da te navedu da se moliš Bogu; ako si svakodnevno zbunjen, u svemu neozbiljan i samo poštuješ pravila; ako srce ne može da ti bude spokojno pred Bogom i ako se ne moliš i ne tražiš istinu kad god ti se nešto desi; ako često postupaš po svojoj volji, živiš u skladu sa svojom sotonskom naravi i otkrivaš svoju nadmenu narav; ako ne prihvataš Božje proučavanje ni disciplinu i ako Mu se ne pokoravaš, ti ćeš, duboko u sebi, uvek živeti pred Sotonom, a tobom će upravljati Sotona i tvoja iskvarena narav. Takvi ljudi nemaju u sebi ni trunke straha od Boga. Oni su naprosto nesposobni da se klone zla i, čak i ako ne čine zlodela, sve što misle je ipak zlo, koje nije povezano sa istinom i koje joj se ujedno suprotstavlja. Da li su takvi ljudi, u osnovi, potpuno nepovezani s Bogom? Iako On vlada nad njima, njihova srca nikada nisu stupila pred Njega, niti su Mu se oni ikad iskreno pomolili; prema Njemu se nikad nisu odnosili kao prema Bogu, nikad Ga nisu posmatrali kao Stvoritelja koji ima suverenost nad njima, nikad nisu priznavali da je On njihov Bog i njihov Gospod, i nikad nisu razmišljali o tome da Mu se iskreno poklone. Takvi ljudi ne razumeju šta znači plašiti se Boga, a činjenje zla smatraju svojim pravom. U sebi, oni ovako razmišljaju: „Činiću šta mi je volja. Sam ću se brinuti o svojim poslovima, jer tu drugi ljudi nemaju šta da traže!” Veru u Boga smatraju nekakvom mantrom, nekom vrstom ceremonije. Zar ih to ne čini bezvernicima? Oni i jesu bezvernici! Po Božjem mišljenju, svi ti ljudi su zlikovci. Sve o čemu po vasceli dan razmišljaju je zlo. Oni su izrodi u kući Božjoj i On takve ljude ne priznaje za članove Svoje kuće.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u strahu od Boga može se ići putem koji vodi do spasenja”

Neki ljudi kad se nađu u nepovoljnoj situaciji, odmah počnu da se žale i da okrivljuju druge. Nikad im ne pada na pamet da su možda oni sami tome doprineli, nego odgovornost uvek prebacuju na nekog drugog. Tada se osećaju zadovoljno i opušteno, pa kažu sebi: „Rešen problem. Tako je lako i ugodno verovati u Boga!” Šta mislite o ovom metodu rešavanja problema? Može li čovek da zadobije istinu ako ovako postupa? Da li to pokazuje njegov pokoran stav prema Bogu? Iz koje perspektive i kojim sredstvima takvi ljudi veruju u Boga? Da li oni u svom svakodnevnom životu primenjuju reči: „Bog ima suverenost nad sudbinom čovečanstva i u Njegovim su rukama svi događaji i sve stvari”? Kada problem analiziraju koristeći čovečji um i kad se ovim pitanjem bave ljudskim sredstvima, da li oni zaista veruju u Božju suverenost? Pokoravaju li se Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima svih ljudi, događaja i stvari? Očigledno da ne. Prvo, oni se ne pokoravaju, čime već prave grešku. Drugo, nisu u stanju da od Boga prihvate situaciju, ljude, događaje i stvari koje On za njih uređuje; oni ne zaviruju ispod površine. Na datu situaciju gledaju samo spolja, da bi je zatim analizirali koristeći ljudski um i pokušavali da je razreše ljudskim metodima. Zar to nije još jedna greška? Je li ta greška velika? (Jeste.) Kako to? Oni ne veruju da Bog ima suverenost nad svime. Misle da se sve dešava slučajno. U njihovim očima, Bog ne vlada ni nad jednom jedinom stvari, a većina stvari se dešava kao posledica čovekovih aktivnosti. Je li to verovanje u Boga? Imaju li oni istinsku veru? (Ne.) A zašto ne? Zato što ne veruju da je sve pod Božjom suverenošću. Ne veruju da Bog ima suverenost nad svim pitanjima i svim predmetima – da Bog ima suverenost nad svakom situacijom. Ako se nešto ne odvija onako kako su zamislili, oni ne mogu da prihvate da je to od Boga. Ne veruju da Bog može da orkestrira takve situacije. Pošto Boga ne mogu da vide, misle da se takve situacije dešavaju nasumično i da su posledica delovanja čoveka, a ne da su od Boga orkestrirane. Oni ne veruju u Božju suverenost. Koja je onda suština njihove vere? (Oni su bezvernici.) Tako je, oni su bezvernici! Bezvernici ne prihvataju ništa od Boga. Umesto toga, oni razbijaju glavu pokušavajući da stvari rešavaju koristeći se ljudskim umom, stanovištima i metodima. Tako se ponašaju bezvernici. Kad se u budućnosti budete susretali s takvim osobama, treba da razvijete određenu razboritost prema njima. Bezvernici vešto koriste mozak i smišljaju ideje kad god naiđu na neki problem; oni neprekidno proučavaju problem koji je pred njima i pokušavaju da ga reše koristeći ljudske metode. Na ljude i stvari uvek gledaju koristeći se ljudskim načinom rezonovanja i sotonskim filozofijama ili na osnovu zakona, i ne veruju da je Božja reč istina, niti da je Bog suveren nad svime i da sve orkestrira. Mada je sve što se dešava dopušteno od strane Boga, bezvernici ne mogu te stvari da prihvate od Boga i na njih uvek gledaju na osnovu ljudskih predstava i maštarija. Iako bezvernici obično kažu kako veruju da je čovekova sudbina u Božjim rukama i da su spremni da se pokore Božjoj suverenosti i uređenjima, oni nisu u stanju da, kad im se nešto zaista desi, prihvate te stvari od Boga, već o Njemu razvijaju vlastite predstave. Tako se ponašaju bezvernici.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Iskvarena narav može se razrešiti jedino prihvatanjem istine”

Nije li podlo da neki ljudi vole da cepidlače i da krenu putem koji vodi u ćorsokak kad god im se nešto desi? To je veliki problem. Ljudi jasnog uma neće praviti ovu grešku, ali apsurdni ljudi su baš takvi. Uvek umišljaju da im drugi otežavaju stvari i da su namerno neprijatni prema njima, pa se tako uvek protive drugim ljudima. Nije li to odstupanje? Ne ulažu napore kada je reč o istini, već, kada im se nešto desi, zakeraju zbog nevažnih stvari, zahtevaju objašnjenja, pokušavaju da sačuvaju ugled i uvek se, rešavajući probleme, služe ljudskim rešenjima. To je najveća prepreka život-ulasku. Ako ovako veruješ u Boga, ili ovako postupaš, nikada nećeš dostići istinu jer nikada ne dolaziš pred Boga. Nikada ne dolaziš pred Boga da primiš sve što je On za tebe postavio, niti koristiš istinu da se sa tim stvarima nosiš, već se služiš ljudskim rešenjima da im priđeš. Stoga si, u Božjim očima, predaleko od Njega odlutao. Ne samo da je tvoje srce odlutalo od Njega, već i čitavo tvoje biće ne živi u Njegovom prisustvu. Tako Bog gleda na one koji uvek preterano analiziraju i cepidlače. Ima ljudi koji su slatkorečivi, znaju sa rečima, brzog su i oštrog uma, pa misle: „Rečit sam. Svi mi se drugi iskreno dive, poštuju me i veoma me cene. Ljudi me obično slušaju.” Ima li od toga koristi? Izgradio si ugled među ljudima, ali Bogu nije ugodno kako se pred Njim ponašaš. Bog kaže da si bezvernik i da si neprijatelj istine. Među ljudima možda važiš za prefinjenog i uglađenog, možda se vrlo dobro nosiš sa problemima i slažeš se sa svima; možda si uvek u stanju da rešiš probleme i pobrineš se za njih bez obzira na situaciju, ali ne dolaziš pred Boga i ne tražiš istinu da bi rešio probleme. Takvi su ljudi vrlo problematični. Bog, procenjujući ljude kao što si ti, ima da kaže samo jedno: „Bezvernik si, pokušavaš da iskoristiš ovu priliku da stekneš blagoslove, pretvarajući se da veruješ u Boga. Nisi čovek koji prihvata istinu.” Šta misliš o ovakvoj proceni? Je li to ono što želite? Definitivno nije. Da li je moguće da neke ljude nije briga i da kažu: „Nije važno kako nas bog vidi, mi njega ionako ne vidimo. Naš najvažniji problem je da prvo uspostavimo dobre odnose sa ljudima oko sebe. Kada steknemo čvrsto uporište, onda ćemo za sebe pridobiti starešine i delatnike, pa će nam se svi diviti.” Kakvi su to ljudi? Jesu li to ljudi koji veruju u Boga? Ni slučajno; bezvernici su.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim”

Mnogi ljudi ne razumeju istinu niti teže istini. Kako oni doživljavaju obavljanje dužnosti? Oni to doživljavaju kao neku vrstu posla, hobija ili ulaganja koje im je od interesa. Ne doživljavaju to kao misiju ili zadatak od Boga, niti kao odgovornost koju bi trebalo da preuzmu. Još manje teže da razumeju istinu ili Božje namere tokom obavljanja svojih dužnosti, kako bi dobro obavljali svoje obaveze i ispunili Božji nalog. Stoga, tokom obavljanja svojih dužnosti, neki ljudi postanu nevoljni čim se suoče s malo teškoća i žele da pobegnu. Kada naiđu na neke poteškoće ili dožive neki neuspeh, oni se povlače i ponovo žele da pobegnu. Ne tragaju za istinom; samo razmišljaju o tome kako da izbegnu situaciju. Kao kornjače, ako nešto krene po zlu, oni se samo sakriju u svoj oklop, a zatim čekaju da problem prođe pre nego što ponovo izađu. Ima mnogo takvih ljudi. Posebno ima nekih ljudi koji, kada se od njih traži da preuzmu odgovornost za određeni posao, ne razmišljaju o tome kako da pruže svoju odanost, ili o tome kako da dobro obave tu dužnost i da dobro urade posao. Umesto toga, oni razmišljaju o tome kako da zabušavaju, kako da izbegnu orezivanje, kako da izbegnu preuzimanje bilo kakve odgovornosti i kako da ostanu neokaljani kada se pojave problemi ili greške. Prvo razmišljaju o tome kako da pronađu izlaz za sebe i o tome kako da udovolje vlastitim sklonostima i interesima, a ne kako da dobro obave svoje dužnosti i kako da pruže svoju odanost. Da li takvi ljudi mogu da steknu istinu? Oni ne ulažu napor u vezi sa istinom i ne primenjuju istinu kada je reč o obavljanju svojih dužnosti. Za njih je trava uvek zelenija u tuđem dvorištu. Danas žele da rade jedno, sutra žele da rade drugo, i misle da su dužnosti svih drugih bolje i lakše od njihovih. A ipak, ne ulažu napor u vezi sa istinom. Ne razmišljaju o tome kakvi problemi postoje u ovim njihovim idejama i ne teže istini kako bi rešili probleme. Njihove misli su stalno usmerene na to kada će se ostvariti njihovi vlastiti snovi, ko je u centru pažnje, ko dobija priznanje od Višnjeg, ko radi posao bez orezivanja i ko biva unapređen. Njihovi umovi su ispunjeni tim stvarima. Da li ljudi koji stalno razmišljaju o tim stvarima mogu adekvatno da obavljaju svoje dužnosti? Oni to nikada neće moći. Dakle, kakvi ljudi obavljaju svoje dužnosti na taj način? Da li su to ljudi koji teže istini? Prvo, jedno je sigurno: takvi ljudi ne teže istini. Oni teže tome da uživaju u nekoliko blagoslova, da postanu slavni i da budu u centru pažnje u Božjoj kući, baš kao što su to činili u društvu. U suštini, kakvi su to ljudi? Oni su bezvernici. Oni obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući baš kao što ih obavljaju u spoljnom svetu. Njima je važno ko biva unapređen, ko postaje vođa tima, ko postaje crkveni vođa, koga svi hvale zbog svog rada, ko se veliča i ko se spominje. Oni brinu o tim stvarima. To je isto kao u kompaniji: ko biva unapređen, ko dobija povišicu, ko dobija pohvale od šefa i ko postaje blizak sa šefom – ljudi brinu o ovim stvarima. Ako tragaju za tim stvarima i u Božjoj kući i ako su zaokupljeni tim stvarima po ceo dan, zar nisu isti kao nevernici? U suštini, oni jesu nevernici; oni su tipični bezvernici. Koju god dužnost da obavljaju, oni će samo službovati i delovati površno. Koje god propovedi da slušaju, i dalje neće prihvatiti istinu, a još manje će sprovoditi istinu u delo. Verovali su u Boga dugi niz godina, a da pri tom nisu doživeli nikakvu promenu, i bez obzira na to koliko godina obavljaju svoje dužnosti, neće biti u stanju da pruže svoju odanost. Nemaju istinsku veru u Boga, nemaju odanost, oni su bezvernici.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”

Pojedini ljudi se ne raduju istini, a još manje sudu. Umesto toga se raduju moći i bogatstvu; takvi ljudi se nazivaju vlastoljupcima. Oni su u potrazi samo za uticajnim veroispovestima u svetu i tragaju samo za pastorima i učiteljima koji dolaze iz teoloških škola. Iako su prihvatili put istine, oni tek napola veruju; nisu u stanju da svoje srce i um predaju u celosti, izgovaraju reči o tome kako se daju za Boga, a oči su im uprte u velike pastore i učitelje, dok u Hrista više ni ovlaš ne pogledaju. Njihovo je srce usredsređeno na slavu, bogatstvo i sjaj. Smatraju nepojmljivim da bi jedna tako sićušna osoba mogla biti sposobna da osvoji tolike, da bi neko tako neupadljiv mogao da usavrši čoveka. Oni misle da je nemoguće da su ti nikogovići iz prašine i sa smetlišta baš taj Božji izabrani narod. Veruju da bi se, ako bi ljudi poput ovih bili oni koje Bog spasava, nebo i zemlja okrenuli naopačke i da bi se svi ljudi tome nedotupavno smejali. Oni veruju da, ako je Bog izabrao takve nikogoviće da ih usavrši, ti velikani bi tada postali Sȃm Bog. Njihovi vidici su okaljani neverom; ne samo da ne veruju; već su naprosto nerazumne zveri. Jer oni vrednuju samo status, prestiž i moć, i poštuju samo velike grupacije i veroispovesti. Nemaju ni najmanje obzira prema onima koje vodi Hristos; oni su jednostavno izdajice koje su svoja leđa okrenuli Hristu, istini i životu.

Ono čemu se ti diviš nije Hristova skrušenost, već su to oni lažni pastiri na uglednim položajima. Ne obožavaš ti divotu niti mudrost Hristovu, već te slobodoumnike koji se valjaju u prljavštini ovog sveta. Smeješ se bolu Hristovom koji nema gde glavu svoju da nasloni, a diviš onim leševima koji traže priloge i žive razvratno. Nisi voljan da patiš pokraj Hrista, već se rado bacaš u naručje tih bezobzirnih antihrista, iako te oni opskrbljuju samo telesnošću, rečima i kontrolom. Čak i sada se tvoje srce okreće ka njima, ka njihovom ugledu, ka njihovom statusu, ka njihovom uticaju. Svejedno, ti se i dalje držiš stava da je delo Hristovo teško za progutati i nisi voljan da ga prihvatiš. Zato Ja kažem da ti nedostaje vera da priznaš Hrista. Do danas si Ga sledio samo stoga što nisi imao drugog izbora. Niz uzvišenih figura se zauvek visoko kotira u tvom srcu; ne možeš da zaboraviš nijednu njihovu reč ni delo, niti njihove uticajne reči i ruke. Oni su u vašem srcu zauvek iznad svega i večiti junaci. Ali to ne važi za Hrista današnjice. On je u tvom srcu zauvek beznačajan i večno nedostojan da Ga se bojiš. Jer On je isuviše običan, ima premalo uticaja i daleko je od uzvišenog.

U svakom slučaju, Kažem da su svi oni koji ne vrednuju istinu bezvernici i izdajice istine. Takvi ljudi nikada neće naići na Hristovo odobravanje. Da li si sada prepoznao koliko je nevere u tebi i koliko izdajničkog prema Hristu nosiš u sebi? Podstičem te na sledeće: pošto si izabrao put istine, trebalo bi da se svesrdno posvetiš; nemoj biti neodlučan niti to činiti sa pola srca. Treba da shvatiš da Bog ne pripada svetu niti ijednom pojedincu, već svima onima koji istinski veruju u Njega, svima onima koji Ga obožavaju i svima onima koji su Mu posvećeni i verni.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li ti istinski veruješ u Boga?”