Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

U zemlji velike crvene aždaje izvršio sam etapu dela koja je ljudskim bićima nepojmljiva i zbog koje se njišu na vetru, nakon čega se mnogi od njih tiho udaljavaju s vihorom. Uistinu, ovo je „gumno” koje nameravam da raščistim; za time čeznem, a takav je i Moj plan. Jer mnogo se zlikovaca tu ušunjalo dok sam Ja radio, ali Mi se ne žuri da ih oteram. Umesto toga, rasteraću ih kad za to dođe vreme. Tek posle toga ću biti izvor života, dopuštajući onima koji Me iskreno ljube da od Mene prime plod smokvinog stabla i miomiris ljiljana. U zemlji u kojoj Sotona privremeno obitava, zemlji prašine, više nema čistog zlata. Samo je pesak ostao. I zato, usled ovih okolnosti, Ja obavljam ovu etapu Svog dela. Treba da znaš da je ono što dobijam čisto, oplemenjeno zlato, a ne pesak. Kako zlikovci mogu da ostanu u kući Mojoj? Kako da dozvolim lisicama da budu paraziti u Mom raju? Na sve moguće načine nastojim da ih isteram. Dok se Moje namere ne otkriju, niko ne može biti svestan onoga što ću učiniti. Koristeći tu priliku, Ja teram te zlikovce i oni su primorani da Me napuste. Tako Ja postupam sa zlikovcima, ali će ipak doći dan da oni obave službu za Mene.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Prasak sedam gromova – proricanje da će se jevanđelje carstva proširiti na celu vaseljenu”

Sada, što je pre moguće, želim da napravim grupu ljudi koji su u skladu sa Mojim namerama, koji su u stanju da budu saosećajni sa mojim bremenom. Međutim, ne mogu a da ne čistim i ne pročistim Moju crkvu; crkva je Moje srce. Prezirem sve zle ljude koji vas sprečavaju da jedete i pijete Moju reč. To je zato što Me nekoliko ljudi instinski ne žele. Ti ljudi su puni obmane, ne prilaze Mi čista srca; oni su zli ljudi koji podrivaju izvršenje Moje volje; to nisu ljudi koji istinu sprovode u delo. Ti ljudi su samopravedni i osioni, preambiciozni su, vole da podilaze drugima; iako su slatkorečivi, u tajnosti ne sprovode istinu u delo. Ti zli ljudi biće odbačeni i zbrisani; oni će čamiti u nesreći.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 24. poglavlje, „Hristove izjave na početku”

Moguće je da za sve godine koliko veruješ u Boga nikada nikoga nisi prokleo niti si počinio loše delo, pa ipak u svom druženju sa Hristom ne umeš da govoriš istinu, da postupaš pošteno niti da se pokoriš reči Hristovoj; u tom slučaju kažem ti da si najzlobnija i najpakosnija osoba na svetu. U odnosu prema svojim rođacima, prijateljima, ženi (ili mužu), sinovima, kćerima i roditeljima možeš biti izuzetno ljubazan i posvećen i nikada ne iskorišćavati druge, ali ako nisi u stanju da se uskladiš sa Hristom, ako nisi u stanju da skladno opštiš s Njim, čak i da potrošiš sve što imaš da pomogneš svojim komšijama ili savesno brineš o svom ocu, majci i članovima svog domaćinstva, rekao bih da si i dalje zla osoba i, povrh toga, pun lukavih smicalica.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji nisu u skladu sa Hristom zasigurno su Božji protivnici”

Ona braća i sestre koji uvek daju oduška svojoj negativnosti jesu Sotonine sluge i ometaju crkvu. Takvi ljudi moraju jednog dana biti izbačeni i eliminisani. Ako ljudi u svojoj veri u Boga nemaju bogobojažljivo srce, ako nemaju srce koje je pokorno prema Bogu, onda ne samo da neće moći da učine bilo šta za Njega, nego će postati oni koji ometaju Njegovo delo i koji Mu se opiru. Verovati u Boga, ali Mu se ne pokoravati niti Ga se bojati, već Mu se protiviti, najveća je sramota za vernika. Ako se vernici jednako neobuzdano i opušteno ponašaju i govore kao i nevernici, onda su još rđaviji od nevernika; oni su arhetipski demoni. Oni koji iskaljuju svoj otrovni, zlonamerni govor u crkvi, koji raspiruju glasine, podstiču neslogu i formiraju klike među braćom i sestrama – takvi bi trebalo da budu izbačeni iz crkve. Ipak, pošto je sada različito doba Božjeg dela, ovi ljudi su sputani jer će svakako biti eliminisani. Svi koje je Sotona iskvario imaju iskvarenu narav. Neki samo imaju iskvarenu narav, dok se drugi od njih razlikuju: ne samo da imaju iskvarenu sotonsku narav već im je i priroda izrazito zlonamerna. Ne samo da njihove reči i dela otkrivaju njihovu iskvarenu, sotonsku narav, štaviše, oni su pravi đavoli i Sotone. Njihovo ponašanje prekida i ometa Božje delo, ometa da braća i sestre postignu život-ulazak i šteti normalnom životu crkve. Pre ili kasnije, ovi vukovi u ovčijoj koži moraju biti počišćeni; prema svim tim slugama Sotone treba usvojiti nemilosrdan stav, stav odbacivanja. Samo tako se stoji na strani Boga, a oni koji u tome ne uspeju, valjaju se u blatu sa Sotonom.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”

Zli ljudi vole rđave, zlobne i otrovne stvari. Oni vole sve što je povezano sa negativnim stvarima. Kada im govorite o pozitivnim stvarima ili o tome kako nešto donosi korist ljudima i dolazi od Boga, oni nisu zadovoljni i nisu zainteresovani da slušaju o tome – nemaju nadu da će biti spaseni. Koliko god im neko dobro govorio o istini ili koliko god im se neko obraćao na praktičan način, oni jednostavno nisu zainteresovani, a mogu čak da izraze neprijateljstvo i antagonizam. Ali, kad čuju da neko priča o telesnom zadovoljstvu, oči im se zacakle i postanu puni energije. To je zlobna i rđava narav, i oni nisu dobroćudni. Prema tome, ne mogu da vole pozitivne stvari. Kako oni u svom srcu gledaju na pozitivne stvari? Oni preziru i potcenjuju takve stvari, izruguju im se. Kada je u pitanju poštenje, oni misle: „Poštenje te samo stavlja u nepovoljan položaj. Ja u tome neću da učestvujem! Samo budala može da bude poštena. Pogledaj se samo, podnosiš muke i radiš do iznemoglosti kako bi obavio svoju dužnost, ne mareći ni za svoju budućnost ni za zdravlje. Koga će biti briga ako se srušiš od iscrpljenosti? Ja sebe ne želim da iscrpljujem.” Drugi bi mogli reći: „Hajde da obezbedimo sebi izlaz iz te situacije. Ne možemo da se ubijamo od posla kao budale. Moramo da pripremimo rezervni plan, pa da onda samo uložimo malo više truda.” Zli ljudi će se obradovati kad ovo čuju; to im odgovara. Međutim, kada se pomene apsolutna pokornost Bogu i odano davati sebe radi obavljanja dužnosti, oni osećaju odvratnost i gnušanje, i to ne mogu da prihvate. Zar to ne pokazuje da je takva osoba zlobna? Svi ljudi poput ovih imaju zlobnu narav. Čim počneš da razgovaraš sa njima o istini i istina-načelima, njima to bude odvratno i ne žele više da slušaju. Smatraće da to vređa njihov ponos, da im ugrožava dostojanstvo, i da od toga ne mogu imati koristi. U sebi će reći: „Neprestano se priča o istini, o istina-načelima. Stalno se ponavlja kako treba biti pošten – ali može li te poštenje prehraniti? Da li ćeš da zaradiš novac time što govoriš iskreno? Prevarom ću ja doći do zarade!” Kakva je to logika? To je logika razbojnika. Zar to nije zlobna narav? Da li je takva osoba dobrodušna? (Nije.) Takvi ljudi ne mogu da dokuče istinu. Ono malo čemu se posvete, ono malo što daju i ono malo što napuste, sve je usmereno ka cilju koji su unapred dobro proračunali. Oni misle da je dobro da nešto ponude samo ako dobiju više zauzvrat. Kakva je to narav? To je rđava, zlobna narav.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”

Svaki onaj koji često ometa crkveni život i život-ulazak Božjeg izabranog naroda jeste bezvernik i zla osoba i iz crkve se mora ukloniti. Ko god da je ta osoba, odnosno kako god da se ona ponašala u prošlosti, ako često ometa crkveni posao i crkveni život, odbija da bude orezana i uvek sebe uzima u odbranu navodeći pogrešna obrazloženja, ona mora da bude uklonjena iz crkve. Ovaj pristup je u potpunosti zarad održavanja normalnog napretka crkvenog posla i zaštite interesa Božjeg izabranog naroda, sasvim je u skladu sa istina-načelima i Božjim namerama. Na život-ulazak Božjeg izabranog naroda i crkveni posao ne treba da utiču svađe i nerazumni problemi koje izaziva nekolicina zlih pojedinaca – to nije vredno toga i ujedno je nepravedno prema Božjem izabranom narodu.

(…) Neki ljudi imaju podlu narav. Kaže li im neko nešto što ih povredi ili uvredi, oni će tu osobu zamrzeti i smišljaće načine da je napadnu i da joj se osvete. Koliko god da se s njima o istini razgovara u zajedništvu odnosno koliko god da bivaju orezani, oni istinu ne prihvataju. Radije bi umrli nego da se pokaju, pa nastavljaju da ometaju crkveni život. To dokazuje da su zli ljudi. Takve zle ljude ne možemo i dalje tolerisati. Oni shodno istina-načelima treba da budu uklonjeni iz crkve. To je jedini način da se ovaj problem temeljno reši. Bez obzira na to kakve su greške pravili ili kakve su loše stvari činili, ti ljudi sa zlobnom naravi ne dopuštaju nikome da ih razotkrije niti oreže. Ako ih neko razotkrije i uvredi, oni će se razbesneti, osvetiti i nikada neće odustati od čitave te stvari. Prema drugim ljudima nemaju strpljenja niti tolerancije i prema njima ne pokazuju trpeljivost. Na kojem načelu se zasniva njihovo vladanje? „Radije bih izdao nego da budem izdan.” Drugim rečima, oni ne tolerišu da ih iko uvredi. Zar to nije logika zlih ljudi? To je upravo logika zlih ljudi. Niko ne sme da ih uvredi. Za njih je neprihvatljivo da ih bilo ko i najmanje izazove i mrze svakoga ko to učini. Oni će tu osobu progoniti i nikada se s tim neće pomiriti – takvi su zli ljudi. Zle ljude treba da izolujete ili uklonite čim otkrijete da imaju suštinu zlih ljudi, pre nego što budu u prilici da počine neko veliko zlo. Time će se šteta koju čine svesti na najmanju moguću meru; to je mudra odluka. Budu li starešine i delatnici čekali sve dok neka zla osoba ne izazove nekakvu nesreću da bi sa njom postupali, oni su pasivni. To bi pokazalo da su te starešine i delatnici veoma glupi i da u njihovim postupcima nema nikakvih načela. Među starešinama i delatnicima postoje neki koji su naprosto u toj meri glupi i neuki. Uporno čekaju neki ubedljiv dokaz da bi se zlim ljudima pozabavili jer smatraju da će im jedino tako savest biti mirna. Dok vam zapravo nisu potrebni ubedljivi dokazi da biste bili sigurni da je neko zao. To možete zaključiti na osnovu njegovih svakodnevnih reči i postupaka. Kad se uverite da je taj čovek zao, možete krenuti sa njegovim ograničavanjem ili izolacijom. Time se osigurava da štetu ne pretrpe ni crkveni život ni život-ulazak pripadnika Božjeg izabranog naroda. (…) Recite Mi, ako se neko okarakteriše kao zla osoba, postoji li i dalje potreba da se s njom u zajedništvu razgovara o istini da bi joj se pomoglo? (Ne.) Nema potrebe da joj pružate priliku. Neki ljudi imaju previše „ljubavi”, dajući zlikovcima iznova priliku da se pokaju, no, može li se time postići ikakav efekat? Da li je to usklađeno sa načelima Božjih reči? Da li si video ijednu zlu osobu koja može iskreno da se pokaje? To niko nikad nije video. Nadati se da će se zli ljudi pokajati isto je što i sažaljevati se nad zmijama otrovnicama; isto je što i sažaljevati se nad zverima. Ovo je stoga što se na osnovu suštine zlih ljudi može utvrditi da zli ljudi neće nikada voleti pozitivne stvari, da nikada neće prihvatiti istinu i da se nikada neće pokajati. U njihovom rečniku ne postoji reč „pokajanje”. Koliko god da s njima u zajedništvu razgovaraš o istini, oni svoje lične motive i interese neće ostaviti po strani i iznaći će razne razloge i izgovore da sebe opravdaju, pa niko ne može da ih ubedi. Ako oni pretrpe gubitak, za njih je to nepodnošljivo i drugima će zbog toga vazda dosađivati. Kako takvi ljudi, koji nisu voljni da istrpe nikakav gubitak, mogu istinski da se pokaju? Oni koji daju prednost sopstvenim interesima u odnosu na sve drugo izuzetno su sebični ljudi; oni su zli ljudi i nikad se neće pokajati.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (14)”

Kakav je čovek neko ko braću i sestre uopšte ne voli? Zašto sa braćom i sestrama on nema čak ni najosnovniji normalan međuljudski odnos? Takav čovek, s kim god da dolazi u kontakt, takvu vrstu kontakta povezuje jedino sa interesima i transakcijama; ako nema nikakvih interesa ili transakcija, on se ljudima neće ni baviti. Zar takav čovek nije zao? Neki ljudi ne streme ka istini i žive jedino na osnovu osećanja; ko god se prema njima lepo ophodi, oni se s njim zbližavaju, i ko god im pomaže, za tog smatraju da je dobar. Takvi ljudi takođe nemaju normalne međuljudske odnose. Žive isključivo na osnovu osećanja, pa, mogu li prema braći i sestrama da se ophode pošteno i pravedno? To je sasvim nedostižno. Prema tome, svako ko sa braćom i sestrama, odnosno sa onima koji iskreno veruju u Boga, nema normalne međuljudske odnose, neko je bez savesti i razuma, neko bez normalne ljudskosti i sasvim sigurno nije neko ko voli istinu. Ovi se pojedinci nimalo ne razlikuju od običnog ološa među nevernicima; komuniciraju sa svima onima od kojih mogu imati koristi i zanemaruju sve ostale. Štaviše, kad vide nekoga ko stremi ka istini ili nekoga ko može da sa drugima razmenjuje iskustvena svedočenja – nekoga kome se svi dive i ko se svima dopada – oni postaju ljubomorni i ispunjeni mržnjom i nastoje da prikupe arsenal municije kojom će procenjivati i osuđivati ove ljude koji streme ka istini. Zar to nije ono što rade zli ljudi? Takvim ljudima nedostaju savest i razum – gori su od zveri. Prema ljudima ne mogu da se ophode ispravno, sa drugima ne mogu da se slažu normalno, sa pripadnicima Božjeg izabranog naroda ne mogu da izgrade normalne međuljudske odnose, a mogu i da omrznu one koji streme ka istini. U svom srcu, takvi se ljudi sasvim sigurno moraju osećati veoma usamljeno i napušteno, sve vreme okrivljujući druge ljude i svet. Kakvu radost ili smisao imaju u životu? Narav ovih ljudi je podmukla, i s kim god da dolaze u kontakt zbog trivijalnih stvari mogu da razviju mržnju, da ih osuđuju i da im se svete, donoseći im nesreće. Takvi ljudi su pravi pravcati đavoli, koji crkvi donose nesreću sa svakim danom provedenim u njoj. Ako se u njoj dugo zadrže, te nesreće će biti beskrajne. Nesreće se mogu sprečiti jedino ako se oni uklone iz crkve.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (14)”

Ljudi koji su nerazumni i namerno problematični misle samo na svoje interese kada deluju, radeći šta im je volja. Njihove reči nisu ništa drugo do apsurdni argumenti i jeresi, a razum ne dopire do njih. Opaka narav preovlađuje u njima. Niko se ne usuđuje da se druži sa njima i niko nije voljan da sa njima u zajedništvu razgovara o istini, iz straha da će na sebe da navuče nesreću. Drugi ljudi su kao na iglama kad god im iznose svoje mišljenje, plašeći se da će, ako kažu jednu reč koja im nije po volji ili nije u skladu sa njihovim željama, da se uhvate za to i iznesu nečuvene optužbe. Zar takvi ljudi nisu zli? Nisu li oni živi demoni? Svi ljudi opake naravi i nezdravog razuma živi su demoni. A kada neko komunicira sa živim demonom, samo jedan trenutak nepažnje može dovesti do katastrofe. Kada bi takvi živi demoni bili prisutni u crkvi, zar to ne bi nagoveštavalo veliku nevolju? (Nagoveštavalo bi.) Kada ti živi demoni završe sa svojim iizlivima i iskaljivanjem besa, oni mogu neko vreme da pričaju kao ljudi i da se izvine, ali se nakon toga neće promeniti. Ko zna kad će im se pokvariti raspoloženje i onda će ponovo imati izliv besa, pa će istresti iz sebe svoje apsurdne argumente. Cilj njihovih izliva i iskaljivanja besa svaki put je drugačiji, a isto važi i za izvor i pozadinu njihovog iskaljivanja. Drugim rečima, okidač može da bude bilo šta, bilo šta može da izazove njihovo nezadovoljstvo i bilo šta može da ih navede da reaguju izlivima besa i nedisciplinovanim ponašanjem. Kako je to strašno! Kako je to problematično! Ti poremećeni, zli ljudi u svakom trenutku mogu da polude; niko ne zna šta su sve u stanju da urade. Ja prema takvima gajim najveću mržnju. Svako od njih treba da bude počišćen – svi moraju biti počišćeni. Ne želim da imam posla sa njima. Misli su im zbrkane, a narav gruba; puni su apsurdnih argumenata i đavolskih reči, a kada ih nešto zadesi, oni daju sebi oduška na impulsivan način. Neki od njih plaču kada daju sebi oduška, drugi viču, treći lupaju nogama o pod, a ima čak i onih koji tresu glavom i mašu rukama i nogama. Oni su naprosto zveri, a ne ljudska bića. Neki kuvari bacaju lonce i posuđe kada izgube živce; drugi, koji uzgajaju svinje ili pse, kada izgube živce šutiraju i udaraju te životinje, iskaljujući tako sav svoj bes na njima. Šta god da se desi, ti pojedinci uvek besno reaguju; niti nastoje da se smire i da promisle o tome, niti to prihvataju od Boga. Oni se ne mole i ne tragaju za istinom, niti traže da u zajedništvu razgovaraju sa drugima. Kada nemaju drugog izbora, oni trpe; kada nisu voljni da istrpe, oni polude, istresaju iz sebe apsurdne argumente, optužuju i osuđuju druge. Često govore stvari poput: „Znam da ste svi obrazovani i da me gledate s visine”; „Znam da su vaše porodice bogate i da me prezirete što sam siromašan”; ili: „Znam da me prezirete zato što mi nedostaje temelj u veri i zato što ne stremim ka istini.” Uprkos tome što su očigledno svesni svojih brojnih problema, oni nikada ne tragaju za istinom da bi ih razrešili, niti u razgovoru sa drugima govore o samospoznaji. Kad se pomenu njihovi problemi, oni izvrdavaju i iznose lažne kontraoptužbe, sve probleme i odgovornosti svaljuju na druge, pa se čak žale da je razlog njihovog ponašanja to što ih drugi maltretiraju. Kao da su njihove izlive besa i besmisleno stvaranje problema izazvali drugi, kao da su svi drugi krivi, a oni jednostavno nemaju drugog izbora nego da se tako ponašaju i na taj način se legitimno brane. Kad god su nezadovoljni, počinju da iskaljuju ogorčenost i da prosipaju besmislice i insistiraju na svojim apsurdnim argumentima, kao da svi ostali greše, kao da su jedino oni dobri ljudi, a svi ostali negativci. Bez obzira na to koliko iskaljuju bes ili izbacuju iz sebe apsurdne argumente, oni zahtevaju da se o njima lepo govori. Čak i kada pogreše, oni zabranjuju drugima da ih razotkrivaju ili kritikuju. Ako ukažeš čak i na mali problem koji imaju, oni će te uplesti u beskrajne rasprave i tada možeš da zaboraviš na život u miru. Kakva je to osoba? To je neko ko je nerazuman i namerno problematičan, a oni koji tako postupaju su zli ljudi.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (26)”

U svakoj crkvi česti su slučajevi da nekoga samovoljno osuđuju, etiketiraju i maltretiraju. Na primer, u pogledu određenog starešine ili delatnika neki ljudi imaju predrasudu, pa, kako bi mu se osvetili, komentarišu ga iza njegovih leđa, razotkrivaju ga i detaljno analiziraju pod maskom razgovora u zajedništvu o istini. Namera i ciljevi u pozadini takvih postupaka su pogrešni. Ako neko u zajedništvu razgovara o istini da bi zaista svedočio o Bogu i drugima bio od koristi, on sa drugima treba da podeli sopstvena istinita iskustva i bude im od koristi kroz sopstvenu detaljnu analizu i spoznaju. Takav postupak daje bolje rezultate i naići će na odobravanje pripadnika Božjeg izabranog naroda. Ako nečiji razgovor u zajedništvu razotkriva, napada i omalovažava drugu osobu u pokušaju da se na tu osobu nasrne ili joj se osveti, onda je namera tog razgovora pogrešna, neopravdana je, Bog je se gnuša i za braću i sestre ona nije poučna. Ako je nečija namera da druge osuđuje ili ih maltretira, onda je ta osoba zla i čini zlo. Kad su u pitanju zli ljudi, svi pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da budu pronicljivi. Ako neko samovoljno nasrće na ljude, razotkriva ih ili omalovažava, onda njemu treba pomoći s ljubavlju, s njim razgovarati u zajedništvu i detaljno ga analizirati ili orezati. Ako taj nije u stanju da prihvati istinu i tvrdoglavo odbija da se popravi, onda je posredi sasvim druga stvar. Kad je reč o zlim ljudima koji druge često samovoljno osuđuju, etiketiraju i maltretiraju, njih treba temeljno razotkriti kako bi svi mogli da nauče da ih razaznaju, a zatim treba da budu ograničeni ili izbačeni iz crkve. Ovo je krajnje neophodno budući da takvi ljudi ometaju crkveni život i crkveni posao i verovatno će ljude zaluđivati i izazivati haos u crkvi. Konkretno, neki zli ljudi druge često napadaju i osuđuju isključivo kako bi postigli svoj cilj da se razmeću i druge navedu da se na njih ugledaju. Mogućnost razgovora u zajedništvu o istini ti zli ljudi često koriste na okupljanjima da bi druge posredno razotkrivali, detaljno analizirali i tlačili. To čak pravdaju rečima kako to čine ne bi li ljudima pomogli i rešili postojeće probleme u crkvi, pa ove izgovore koriste kao pokriće za postizanje svojih ciljeva. Oni su od one vrste ljudi koji druge napadaju i maltretiraju i očito su svi zli ljudi. Izuzetno su podli svi oni koji napadaju i osuđuju ljude koji streme ka istini, a osećaj za pravdu imaju jedino oni koji zle ljude razotkrivaju i detaljno analiziraju da bi zaštitili rad Božje kuće i Bog ima povoljno mišljenje o njima. U svojim zlodelima, zli ljudi su često veoma lukavi; svi redom su vešti u korišćenju doktrine ne bi li za sebe pronašli opravdanja i postigli svoj cilj da druge zaluđuju. Ako pripadnici Božjeg izabranog naroda ove zle ljude ne razaznaju i nisu u stanju da ih ograniče, crkveni život i rad crkve će dospeti u stanje potpunog haosa – pravog pravcatog urnebesa. Kad u zajedništvu zli ljudi razgovaraju o problemima i detaljno ih analiziraju, to uvek čine s određenom namerom i ciljem i to je uvek na nekoga usmereno. Oni sebe detaljno ne analiziraju niti sebe spoznaju, ne otvaraju se i ne ogoljuju dušu kako bi rešili sopstvene probleme, već koriste priliku da druge razotkrivaju, detaljno ih analiziraju i napadaju. Razgovor u zajedništvu o sopstvenoj samospoznaji često koriste kako bi druge detaljno analizirali i osuđivali, a kroz razgovor u zajedništvu o Božjim rečima i istini ljude razotkrivaju, omalovažavaju i nipodaštavaju. Osećaju posebnu odbojnost i mržnju prema onima koji streme ka istini, onima koji nose breme za crkveni posao i onima koji često izvršavaju svoje dužnosti. Zli ljudi će upotrebiti svakakva opravdanja i izgovore da nasrnu na motivaciju ovih ljudi i spreče ih da sprovode rad crkve. Ono što prema njima osećaju delom su ljubomora i mržnja; drugi deo čini strah da ovi ljudi, budući da su dorasli poslu, predstavljaju pretnju njihovoj slavi, dobitku i statusu. Stoga s nestrpljenjem isprobavaju svaki mogući način da ih opomenu, potisnu i ograniče, odlazeći toliko daleko da prikupljaju materijal kojim će im smeštati klopke i izvrtati činjenice kako bi ih osudili. Ovim se u potpunosti otkriva da ovi ljudi poseduju narav koja mrzi istinu i pozitivne stvari. Oni posebno mrze one koji streme ka istini i vole pozitivne stvari, kao i one koji su prilično bezazleni, pristojni i ispravni. Iako to možda ne govore, takav im je način razmišljanja. Pa zašto onda posebno uzimaju na zub one koji streme ka istini, pristojne i ispravne ljude, kako bi ih razotkrivali, omalovažavali, tlačili i isključivali? Jasno je da ovo predstavlja njihov pokušaj da zbace i obore dobre ljude i one koji streme ka istini, da ih pregaze, kako bi mogli da kontrolišu crkvu. Neki ljudi ne veruju da stvari stoje ovako. Njima ću postaviti jedno pitanje: zašto onda kad u zajedništvu razgovaraju o istini ovi zli ljudi sebe ne razotkrivaju i sebe detaljno ne analiziraju, već se uvek ustremljuju na druge i njih razotkrivaju? Da li je zaista moguće da oni sami ne otkrivaju iskvarenost ili da nemaju iskvarene naravi? Svakako da ne. Pa, zašto se onda uporno ustremljuju na druge kako bi ih razotkrivali i detaljno analizirali? Šta tačno nastoje da postignu? Ovo pitanje zahteva da se o njemu duboko razmisli. Čovek pravilno postupa ako razotkriva zla dela zlih ljudi koji ometaju crkvu. Ipak, pod izgovorom razgovora u zajedništvu o istini, ovi ljudi umesto toga razotkrivaju i maltretiraju dobre ljude. Koji su im namera i cilj? Jesu li besni zato što uviđaju da Bog spasava dobre ljude? Zapravo je reč o tome. Bog ne spasava zle ljude, pa zli ljudi mrze Boga i dobre ljude – sve to je sasvim prirodno. Zli ljudi ne prihvataju istinu niti ka njoj streme; oni sami ne mogu da budu spaseni, ali maltretiraju one dobre ljude koji streme ka istini i koji mogu da budu spaseni. U čemu je ovde problem? Da ovi ljudi sebe poznaju i imaju znanje o istini, mogli bi da se otvore i razgovaraju u zajedništvu; ipak, oni se uvek ustremljuju na druge i provociraju ih – uvek su skloni tome da druge napadaju – i one koji streme ka istini uvek smatraju svojim zamišljenim neprijateljima. Ovo su ključne karakteristike zlih ljudi. Oni koji su sposobni za takvo zlo pravi su pravcati đavoli i Sotone, oličenje su antihrista i treba ih ograničiti i, ukoliko čine veliko zlo, njima se mora odmah pozabaviti – izbacite ih iz crkve. Svi oni koji nasrću na dobre ljude i isključuju ih predstavljaju kukolj u žitu. Zašto ih nazivam kukoljem u žitu? Zato što će u crkvi najverovatnije isprovocirati nepotrebne nesporazume i sukobe, dovodeći do sve ozbiljnijeg stanja stvari. Jednog dana uzimaju na zub jednu osobu, sledećeg neku drugu i uvek se ustremljuju na druge, na one koji vole istinu i ka njoj streme. To će verovatno ometati crkveni život i loše će se odraziti na normalno jedenje i pijenje Božjih reči od strane Božjeg izabranog naroda, kao i na njihov normalan razgovor u zajedništvu o istini. Priliku da žive crkvenim životom ovi zli ljudi često koriste kako bi u ime razgovora u zajedništvu o istini napadali druge. Sve što govore u sebi sadrži neprijateljstvo; oni iznose provokativne primedbe kako bi napadali i osuđivali one koji streme ka istini i one koji se daju za Boga. I koje će biti posledice toga? To će prekidati i ometati crkveni život, stvarati nelagodnost u ljudskom srcu i ljude onemogućavati da budu tihi pred Bogom. Konkretno, beskrupulozne stvari koje ovi zli ljudi govore kako bi druge osuđivali, napadali i povređivali mogu da izazovu otpor. To nije korisno za rešavanje problema; naprotiv, u crkvi to podstiče strah i strepnju i zaoštrava odnose među ljudima, dovodeći među njima do stvaranja napetosti i izazivanja sukoba. Ponašanje ovih ljudi ne samo da utiče na crkveni život, već i izaziva sukob u crkvi. Može čak uticati na rad crkve u celini i na širenje jevanđelja. Prema tome, starešine i delatnici moraju takvog čoveka da upozore, kao i da ga ograniče i njime se pozabave. S jedne strane, tim zlim ljudima koji često napadaju i osuđuju druge braća i sestre moraju da nametnu ozbiljna ograničenja. S druge strane, crkvene starešine treba odmah da razotkriju i zaustave one koji druge samovoljno napadaju i osuđuju, te ako oni ostaju nepopravljivi, da ih uklone iz crkve. Zle ljude je nužno sprečiti da na okupljanjima ometaju crkveni život, a u isto vreme smetene ljude treba ograničiti u govoru koji utiče na crkveni život. Ukoliko se pronađe zla osoba koja čini zlo, ona se mora razotkriti. Nipošto joj se ne sme dozvoliti da postupa svojevoljno, da prema svom nahođenju čini zlo. To je neophodno kako bi se očuvao normalan crkveni život i obezbedilo da pripadnici Božjeg izabranog naroda mogu da se okupljaju, da jedu i piju Božje reči i da normalno u zajedništvu razgovaraju o istini, što im omogućava da svoje dužnosti normalno ispunjavaju. Tek tada se u crkvi može sprovoditi Božja volja i samo tako Njegov izabrani narod može da shvati istinu, uđe u stvarnost i dobije Božje blagoslove.

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (15)”

Dobar čovek govori i radi stvari sa savešću i razumom, dok zao čovek nema ni savest ni razum. Kada zao čovek učini nešto loše i bude razotkriven, on je neposlušan: „Pa šta i ako svi znaju, šta mogu da urade? Ja ću raditi šta god hoću! Baš me briga ko me razotkriva i kritikuje. Šta mi mogu?” Ma koliko loših stvari zao čovek uradio, on ne oseća stid. Kada običan čovek uradi nešto loše, on to želi da prikrije i zataji. Ako ga neko na kraju razotkrije, previše se stidi da se suoči sa ljudima, ne želi više ni da živi: „Jao, kako sam mogao nešto tako da uradim? Stvarno sam bestidan!” Izuzetno ga grize savest pa čak i proklinje sebe i zaklinje se da nikada više neće uraditi ništa slično. Takvo ponašanje je dokaz da oseća stid, da još uvek u njemu ima ljudskosti. Neko ko je bestidan nema ni savest ni razum, a svi zli ljudi su bestidni. Ma kakvo zlo delo zao čovek učinio, on zbog toga neće pocrveneti niti će mu srce brže zakucati i nastaviće bezobzirno da brani svoje postupke, da izvrće negativne aspekte u pozitivne i da o zlim delima govori kao da su dobra. Da li takav čovek oseća stid? (Ne oseća.) Sa takvim stavom, da li će se istinski pokajati u budućnosti? Neće, nastaviće da se ponaša kao i do tada. To znači da je bestidan, a bestidnost znači da nemaš ni savesti ni razuma. Kada ljude sa savešću i razumom razotkriju zbog nekog lošeg postupka, oni se previše stide da ljudima izađu na oči i nikada više to ne urade. Zašto je to tako? Zato što osećaju da je njihov postupak bio sraman i previše ih je stid da ljudima izađu na oči; u njihovoj ljudskosti ima osećaja stida. Zar nije to minimalno merilo normalne ljudskosti? (Jeste.) Može li se neko ko čak ne oseća ni stid i dalje nazivati ljudskim bićem? Ne može. Ima li čovek koji ne oseća stid normalan um? (Nema.) Nema ni normalan um, a kamoli ljubav prema pozitivnim stvarima.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Druga stavka: Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike”

Postoje osobe koja su pune ljubavi, tolerantne prema svima i voljne da pomognu bilo kome. Jedino što ih ne interesuje je istina. Oni se stalno suprotstavljaju Bogu i ne mogu da se pomire s Njim. Oni su smrtni neprijatelji Boga. Kakve su to osobe? To su bezvernici i đavoli. Đavoli su oni koji imaju najveću odbojnost prema istini i koji najviše mrze istinu. Sve dok se nešto tiče istine ili onoga što Bog kaže ili zahteva, oni ne samo da to ne prihvataju, već i sumnjaju u to, opiru se tome i šire svoje predstave o tome. Oni takođe čine mnoge stvari koje štete radu crkve, čak i galame javno protiv Boga kada njihovi lični interesi trpe štetu. Takvi ljudi su đavoli; to su ljudi koji mrze istinu i mrze Boga. U prirodi svakog čoveka je narav koja mrzi istinu; shodno tome, svako ima suštinu koja mrzi Boga. Jedina razlika je stepen te mržnje, da li je ona blaga ili snažna. Neki ljudi mogu da čine zlo kako bi se suprotstavili Bogu, dok drugi samo otkrivaju iskvarenu narav ili negativne emocije. Zašto su neki ljudi u stanju da mrze Boga? Koja je njihova uloga? Oni su u stanju da mrze Boga jer imaju narav koja mrzi istinu. Pošto imaju tu narav, oni su đavo i neprijatelj Boga. Šta je đavo? Đavoli su svi oni koji mrze istinu i Boga. Da li đavoli mogu da budu spaseni? Nikako. Dok Bog spasava ljudski rod, mnogi ljudi se bune, opiru Mu se i ometaju rad Božje kuće. Takvi ljudi su đavoli. Možemo ih takođe zvati živim demonima. U svim crkvama, svako ko ometa rad crkve je đavo i živi demon. I svako ko ugnjetava crkvu i ne prihvata istinu u bilo kom obimu je živi demon. Zato, ako tačno identifikujete ljude koji su živi demoni, morate da delate brzo i uklonite ih. Ako postoje neki čije ponašanje je obično veoma dobro, ali je njihovo stanje ponekad loše ili su slabog rasta i ne razumeju istinu, i ponekad urade nešto što izaziva prekidanje i ometanje, ali im to nije navika i nisu takvi po prirodi, oni onda mogu da ostanu. Ljudskost nekih ljudi nije baš dobra; ako ih neko uvredi, oni to nikada ne zaboravljaju. Neprestano se svađaju sa tom osobom i ne pokazuju nimalo milosti kada misle da imaju opravdanje za to. Ipak, ti ljudi imaju jednu dobru osobinu, a to je da su voljni da služe i podnose teškoće. Takvi ljudi mogu za sada da ostanu. Ako ti ljudi često čine zlo i ometaju rad crkve, onda oni pripadaju đavolima i Sotoni, i nikako ne mogu biti spaseni. To je sto posto sigurno. Takvi ljudi moraju biti uklonjeni iz crkve; nikako im se ne sme dozvoliti da ostanu.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Stav koji čovek treba da ima prema Bogu”

U svakoj crkvi postoje ljudi koji ometaju njen rad ili prekidaju delo Božje. Sve su to prerušene Sotone koje su se ušunjale u kuću Božju. Takvi ljudi odlično glume: sa velikom bogobojažljivošću dolaze pred Mene, klanjajući se i ulagujući se, živeći kao šugavi psi, i posvećujući „sve što imaju” da bi postigli svoje ciljeve – ali pred braćom i sestrama pokazuju svoju ružnu stranu. Kada vide ljude koji primenjuju istinu, napadaju ih i guraju u stranu; kada vide ljude koji su moćniji od njih, laskaju im i podilaze. Oni divljaju u crkvi. Može se reći da takve „lokalne siledžije”, takvi „psi lajavci”, postoje u većini crkava. Đavolski deluju u sprezi, namigujući jedni drugima i šaljući tajne signale, a niko od njih ne primenjuje istinu. Onaj sa najviše otrova u sebi jeste „glavni demon”, a vodi ih najugledniji među njima, noseći njihovu zastavu visoko podignutu. Ovi ljudi divljaju u crkvi, prenoseći svoju negativnost, šireći smrt, radeći šta god požele, govoreći šta god požele, i niko se ne usuđuje da ih zaustavi. Oni kipte od sotonske naravi. I čim izazovu smetnje, dah smrti ulazi u crkvu. Oni koji unutar crkve primenjuju istinu bivaju odbačeni, nesposobni da daju sve od sebe, dok oni koji ometaju crkvu i šire smrt, divljaju u crkvi – i, povrh toga, većina ljudi ih sledi. Takvim crkvama vlada Sotona, kratko i jasno; đavo im je car. Ako ljudi u takvim crkvama ne ustanu i ne odbace glavne demone, i oni će pre ili kasnije propasti. Protiv takvih crkava se od sada moraju preduzimati određene mere. Ako oni koji su sposobni da primenjuju ponešto od istine to ne traže, takva će crkva biti potpuno izbrisana. Ako crkva nema nikoga ko je voljan da primenjuje istinu i nikoga ko može postojano da svedoči za Boga, takva crkva bi trebalo da bude potpuno izolovana, a njene se veze sa drugim crkvama moraju prekinuti. To zovemo „sahranjivanjem smrti”; to znači odbaciti Sotonu.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”

Ljudi koji iskreno veruju u Boga jesu oni koji su voljni da Božju reč sprovedu u delo i da primenjuju istinu. Ljudi koji mogu zaista da budu postojani u svom svedočenju o Bogu takođe su oni koji su voljni da Njegovu reč sprovedu u delo i mogu istinski da se priklone istini. Svim ljudima koji se služe lukavstvom i nepravdom nedostaje istina i svi redom sramote Boga. Oni koji u crkvi izazivaju razmirice jesu Sotonine sluge, oličenje su Sotone. Takvi ljudi su veoma zlobni. Oni koji nisu pronicljivi i nisu sposobni da se priklone istini, svi gaje zle namere i blate istinu. Štaviše, oni su arhetipski predstavnici Sotone. Oni se ne mogu iskupiti i prirodno će biti eliminisani. Božja porodica ne dozvoljava da u njoj ostanu oni koji ne primenjuju istinu, niti dozvoljava da ostanu oni koji namerno rasturaju crkvu. Međutim, sada nije vreme da se obavi delo izbacivanja; takvi ljudi će jednostavno biti razotkriveni i na kraju eliminisani. Na ove ljude se više neće nepotrebno gubiti vreme; oni koji pripadaju Sotoni ne mogu stajati na strani istine, dok to mogu oni koji traže istinu. Ljudi koji ne primenjuju istinu nisu dostojni da čuju put istine niti su dostojni da svedoče o istini. Istina jednostavno nije za njihove uši; umesto toga, usmerena je ka onima koji je primenjuju. Pre nego što se otkrije kraj svakog pojedinca, oni koji ometaju crkvu i prekidaju Božje delo za sada će najpre biti ostavljeni po strani da bi kasnije bili podvrgnuti obračunavanju. Kada se delo završi, ti ljudi će biti razotkriveni, a zatim će biti eliminisani. Za sada, dok traje opskrbljivanje istinom, biće zanemareni. Kada se ljudskom rodu otkrije cela istina, ti ljudi treba da budu eliminisani; biće to doba kada će svi ljudi biti razvrstani prema svojoj vrsti. Sitni trikovi onih bez pronicljivosti dovešće do toga da budu uništeni od strane zlih ljudi, koji će ih zavesti da se više nikad ne vrate. Upravo takav tretman i zaslužuju jer ne vole istinu, jer nisu u stanju da se priklone istini, jer slede zle ljude i njima se priklanjaju. I zato što sarađuju sa zlim ljudima i opiru se Bogu. Oni savršeno dobro znaju da takvi zli ljudi zrače zlom, a ipak stežu svoja srca i okreću leđa istini da bi njih sledili. Zar ne čine zlo svi ovi ljudi koji ne primenjuju istinu, već čine razorne i gnusne stvari? Iako među njima ima onih koji se predstavljaju kao kraljevi, kao i onih koji ih slede, zar priroda njihovog opiranja Bogu nije u oba slučaja ista? Kakav izgovor mogu imati kad tvrde da ih Bog ne spasava? Kakav izgovor mogu imati kad tvrde da Bog nije pravedan? Zar ih ne uništava njihovo sopstveno zlo? Zar ih sopstveno buntovništvo ne odvlači u pakao? Ljudi koji primenjuju istinu na kraju će biti spaseni i usavršeni zahvaljujući istini. Oni koji istinu ne primenjuju na kraju će zahvaljujući istini sami sebi doneti uništenje. Takav kraj čeka one koji primenjuju istinu i one koji to ne čine. Savetujem da oni koji ne planiraju da primenjuju istinu što pre napuste crkvu kako ne bi počinili još grehova. Kada dođe vreme, biće kasno za kajanje. Naročito oni koji formiraju klike i stvaraju raskole, kao i lokalne siledžije u crkvi, svi oni moraju da odu još ranije. Takvi ljudi, sa prirodom zlih vukova, nisu u stanju da se promene. Bilo bi im bolje da što pre napuste crkvu, kako više nikada ne bi ometali normalan život braće i sestara, i tako izbegnu Božju kaznu. Bilo bi dobro da vi, koji ste ih sledili, iskoristite ovu priliku da razmislite o sebi. Hoćete li napustiti crkvu zajedno sa zlikovcima ili ćete ostati i poslušno slediti? Morate pažljivo razmisliti o tome. Pružam vam još ovu jednu priliku da se odlučite i iščekujem vaš odgovor.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”