Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Svi koji veruju u Boga treba da razumeju Njegove namere. Samo oni koji dobro obavljaju svoje dužnosti mogu da zadovolje Boga i samo ako ispune Božji nalog, može se smatrati da su dovoljno dobro obavili dužnost. Postoji standard za ispunjenje Božjeg naloga. Gospod Isus je rekao: „Voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom”. „Voleti Boga” je jedan aspekt onoga što Bog zahteva od ljudi. Gde bi ovaj zahtev trebalo da se ispolji? U tome da moraš da ispuniš Božji nalog. U praktičnom smislu, to znači da dobro obavljaš svoju dužnost kao ljudsko biće. Koji je, dakle, standard za dobro obavljanje svoje dužnosti? To je Božji zahtev da obavljaš svoju dužnost kao stvoreno biće svim svojim srcem, dušom, umom i snagom. Trebalo bi ovo lako da razumeš. Da bi ispunio Božji zahtev, prvenstveno moraš da uložiš celog sebe u svoju dužnost. Ako možeš da uložiš celog sebe, onda će ti biti lako da postupaš svom svojom dušom, svim svojim umom i svom svojom snagom. Ako obavljaš svoju dužnost oslanjajući se samo na uobrazilju svog uma i na svoj dar, možeš li da ispuniš Božji zahtev? Sasvim sigurno da ne. Dakle, koji je standard koji moraš da zadovoljiš kako bi ispunio Božji nalog i obavio svoju dužnost odano i dobro? To znači da treba da obavljaš svoju dužnost svim svojim srcem, svom svojom dušom, svim svojim umom i svom svojom snagom. Ako pokušaš dobro da obavljaš svoju dužnost bez bogoljubivog srca, to neće biti moguće. Ako tvoje bogoljubivo srce postane sve jače i iskrenije, onda ćeš prirodno moći dobro da obavljaš svoju dužnost svim svojim srcem, svom svojom dušom, svim svojim umom i svom svojom snagom.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Na šta se tačno ljudi oslanjaju da bi živeli?”

Ako zaista poseduješ savest, onda moraš da osećaš breme i da imaš osećaj odgovornosti. Moraš reći: „Bez obzira na to da li ću biti osvojen ili usavršen, moram pravilno da podnesem ovaj korak svedočenja.” Kao stvoreno biće, čovek može biti potpuno osvojen od strane Boga, i na kraju, čovek postaje sposoban da udovolji Bogu, uzvraćajući na Božju ljubav bogoljubivim srcem i potpuno se posvećujući Bogu. To je odgovornost čoveka, to je dužnost koju čovek treba da obavlja i breme koje čovek treba da nosi, tako da on mora da ispuni taj nalog. Tek tada on zaista veruje u Boga.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (3)”

Ono što želim jeste tvoja odanost i pokornost sada, tvoja ljubav i svedočenje sada. Čak i ako u ovom trenutku ne znaš šta je svedočanstvo ili šta je ljubav, treba da mi doneseš sve svoje i da mi predaš jedino blago koje imaš: svoju odanost i pokornost. Ti treba da znaš da svedočanstvo o Mojoj pobedi nad Sotonom leži u odanosti i pokornosti čoveka, kao i svedočanstvo o Mom potpunom osvajanju čoveka. Dužnost tvoje vere u Mene je da svedočiš o Meni, da budeš odan Meni i nikome drugom, i da Mi budeš pokoran do kraja. Pre nego što započnem sledeći korak u Svom delu, kako ćeš svedočiti o Meni? Kako ćeš Mi biti odan i pokoran? Da li posvećuješ svu svoju odanost svojoj funkciji, ili ćeš naprosto odustati? Da li bi se radije pokorio svakom Mom uređenju (makar to bila smrt ili propast) ili bi na pola puta pobegao da bi izbegao Moju grdnju? Grdim te da bi svedočio o Meni i bio Mi odan i pokoran. Štaviše, grdnja u ovom trenutku služi da se pokrene sledeći korak Mog dela i da se dozvoli da delo nesmetano napreduje. Stoga te podstičem da budeš mudar i da se prema svom životu i prema značaju svog postojanja ne odnosiš kao prema bezvrednom pesku. Da li tačno znaš šta će Moje buduće delo postati? Znaš li kako ću raditi u danima koji dolaze i kako će se odvijati Moje delo? Ti treba da poznaješ značaj tvog iskustva sa Mojim delom, i štaviše, značaj tvoje vere u Mene. Uradio sam toliko toga; kako sam mogao da odustanem na pola puta, kao što si pomislio? Obavio sam tako obimno delo; kako bih samo mogao da ga uništim? Zaista, došao sam da privedem kraju ovo doba. To je istina, ali osim toga moraš znati da započinjem novo doba, da započinjem novo delo, i, iznad svega, da širim jevanđelje carstva. Dakle, ti treba da znaš da se sadašnje delo tiče samo početka jednog doba i postavljanja temelja za širenje jevanđelja u vremenu koje dolazi, te da se to doba privede kraju u budućnosti. Moj rad nije tako jednostavan kao što misliš, niti je beskoristan ili besmislen kao što možda veruješ. Zato moram još jednom da ti kažem: treba da daš svoj život za Moje delo, i štaviše, treba da se posvetiš Mojoj slavi. Dugo sam žudeo da svedočiš o Meni, i još sam više žudeo za tim da širiš Moje jevanđelje. Ti treba da razumeš šta je u Mom srcu.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”

Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost. Ako si lošeg kova, ako je tvoje iskustvo plitko ili ako nisi stručan u svom profesionalnom radu, onda može doći do nekih grešaka ili nedostataka u tvom radu i možda nećeš imati dobre rezultate – ali ćeš dati sve od sebe. Ti ne zadovoljavaš sopstvene sebične želje ili sklonosti. Umesto toga, stalno razmišljaš o radu crkve i interesima doma Božjeg. Iako možda nećeš postići dobre rezultate u svojoj dužnosti, tvoje srce će doći na pravo mesto; ako, povrh toga, možeš da tražiš istinu da rešiš probleme u obavljanju svoje dužnosti, bićeš u skladu s merilima za obavljanje tvoje dužnosti, a istovremeno ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. To je ono što znači posedovati svedočanstvo.

Neki ljudi veruju u Boga, ali ne tragaju za istinom. Oni uvek žive prema potrebama tela, žude za telesnim zadovoljstvima, uvek zadovoljavaju sopstvene sebične pobude. Bez obzira na to koliko dugo veruju u Boga, nikada neće ući u istina-stvarnost. To je znak da su osramotili Boga. Ti kažeš: „Nikada nisam pružao otpor Bogu. Kako sam Ga onda osramotio?” Sve tvoje ideje i misli su rđave. Namere, ciljevi i motivi koji stoje iza onoga što činiš i posledice tvojih postupaka uvek udovoljavaju Sotoni, čine te njegovim predmetom podsmeha i dozvoljavaju mu da ućari nešto od tebe. Nisi nijednom svedočio onako kako hrišćanin treba da svedoči. Ti si Sotonin soj. Ti u svemu sramotiš Božje ime i tvoje svedočanstvo nije istinito. Da li će se Bog setiti stvari koje si učinio? Kakav će na kraju zaključak Bog izvući o svim tvojim postupcima, ponašanju i dužnostima koje si izvršio? Zar nešto ne mora da proistekne iz toga, neka vrsta izjave? U Bibliji Gospod Isus kaže: „Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’” (Matej 7:22-23). Zašto je Gospod Isus to rekao? Zašto su mnogi od onih koji su propovedali, izgonili demone i činili mnoga čuda u ime Gospodnje postali zločinci? Zato što nisu prihvatili istine koje je izrazio Gospod Isus, nisu se držali Njegovih zapovesti, niti su imali ljubavi prema istini u svojim srcima. Jedino što su želeli bilo je da posao koji su obavili, teškoće koje su pretrpeli i žrtve koje su podneli za Gospoda zamene za blagoslove carstva nebeskog. Time su pokušavali da sklope dogovor sa Bogom i pokušavali su da iskoriste Boga i prevare Ga, pa su se smučili Gospodu Isusu, omrznuo ih je i osudio kao zlikovce. Danas ljudi prihvataju sud i grdnju Božjih reči, ali neki i dalje teže ugledu i statusu, i uvek žele da se istaknu, uvek žele da budu vođe i trudbenici i da steknu ugled i status. Iako svi kažu da veruju u Boga i da slede Boga i da se odriču i daju za Boga, oni izvršavaju svoje dužnosti da bi stekli slavu, dobitak i status, i uvek imaju neke svoje spletke. Oni nisu pokorni ni odani Bogu, u stanju su da divljaju čineći zlo, a da pritom uopšte ne razmišljaju o svojim postupcima, te tako postaju zlikovci. Bog se gnuša tih zlih ljudi i Bog ih ne spasava. Koje je merilo po kojem se postupci i ponašanje neke osobe ocenjuju kao dobri ili zli? Merilo je da li oni u svojim mislima, otkrivenjima i postupcima poseduju svedočanstvo primene istine i proživljavanja istina-stvarnosti. Ako nemaš tu stvarnost ili je ne proživljavaš, onda si bez sumnje zlikovac. Kako Bog gleda na zlikovce? Bogu tvoje misli i spoljni postupci ne svedoče o Njemu, niti ponižavaju i pobeđuju Sotonu; umesto toga, nanose Mu sramotu i prožeti su tragovima beščašća koje si Mu naneo. Ti ne svedočiš za Boga, ne daješ se Bogu, niti ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze prema Bogu; umesto toga, radiš za svoje dobro. Šta znači „za svoje dobro”? Tačnije rečeno, to znači za Sotonu. Zato će na kraju Bog reći: „Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje”. U Božjim očima, tvoji postupci neće biti viđeni kao dobra dela, oni će se smatrati zlim delima. Ne samo da neće uspeti da zadobiju Božje odobravanje – već će biti i osuđeni. Šta se čovek nada da će zadobiti takvom verom u Boga? Zar takva vera na kraju neće propasti?

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”

Bez obzira sa kakvim kušnjama se suočiš, moraš izaći pred Boga – to je ispravno. Moraš da razmišljaš o sebi, a da ne odlažeš obavljanje svoje dužnosti. Nemoj samo da razmišljaš, a da nikad ne obavljaš svoju dužnost. Zanemariti ono što je važno da bi se usredsredio na nešto što je beznačajno – to je put bezumlja. Bez obzira na to kakva te kušnja zadesi, moraš se prema njoj ophoditi kao prema bremenu koje ti je Bog poverio. Recimo da neke ljude pogodi velika bolest i nepodnošljiva patnja, da se neki čak suočavaju sa smrću. Kako bi trebalo da se nose s takvom situacijom? U mnogim slučajevima, Božje kušnje predstavljaju breme koje Bog poverava ljudima. Koliko god da je veliko breme koje ti je Bog poverio, tolika je i težina bremena koje treba da poneseš, jer Bog te razume i zna da ćeš moći da ga nosiš. Breme koje ti je Bog poverio nije veće od tvog rasta, niti prelazi granice tvoje izdržljivosti, pa prema tome nema sumnje da ćeš moći da ga nosiš. Kakvu god vrstu bremena da ti Bog poveri, kakva god da je kušnja u pitanju, upamti sledeće: bez obzira na to da li razumeš Božje namere i bez obzira na to da li te nakon molitve Sveti Duh prosveti i prosvetli, bilo da te tom kušnjom Bog dovodi u red ili te upozorava, nije važno ako to ne razumeš. Dokle god ne kasniš u obavljanju svoje dužnosti i sve dok možeš da se odano držiš svoje dužnosti, Bog će biti zadovoljan i ti ćeš biti postojan u svom svedočenju. Videvši da su oboleli od ozbiljne bolesti i da će umreti, neki ljudi u sebi misle: „Počeo sam da verujem u Boga kako bih izbegao smrt – ali izgleda da će On dozvoliti da umrem, čak i nakon što sam obavljao svoju dužnost svih ovih godina. Treba da idem svojim poslom, da radim stvari koje sam oduvek želeo da radim i da uživam u stvarima u kojima do sad nisam. Mogu da odložim svoju dužnost.” Kakav je to stav? Obavljao si svoju dužnost sve te godine, slušao si svaku propoved, i još uvek ne razumeš istinu. Jedna kušnja te obara, baca te na kolena i otkriva sve o tebi. Da li je takav čovek dostojan Božje brige? (Nije dostojan.) Nema ni trunku odanosti. Dakle, kako se zove ta dužnost koju je sve te godine obavljao? Zove se „službovanje”, u koje je on ulagao samo napor. Ako si, u svojoj veri u Boga i potrazi za istinom, u stanju da kažeš: „Kakvoj god bolesti ili nemilom događaju Bog dozvoli da me zadesi – ma šta Bog uradio – moram da se pokorim i da ostanem na svom mestu kao stvoreno biće. Pre svega ostalog, moram taj aspekt istine – pokornost – da sprovodim u delo, moram da ga primenjujem i da proživljavam stvarnost pokornosti prema Bogu. Pored toga, ne smem da odbacujem ono što mi je Bog naložio i dužnost koju treba da obavljam. Čak i na samrti, moram strogo da se držim svoje dužnosti”, zar to nije svedočenje? Kada imaš takvu rešenost i kada si u takvom stanju, zar još možeš da se žališ na Boga? Ne možeš. U tom trenutku, pomislićeš: „Bog mi daje ovaj dah, opskrbljivao me je i štitio svih ovih godina, od toliko me je bola sačuvao, toliko mi blagodati dao i toliko istina. Shvatio sam istine i tajne koje ljudi generacijama nisu mogli da razumeju. Od Boga sam toliko dobio, pa moram da mu se odužim! Ranije sam rastom bio suviše mali, nisam razumeo ništa i sve što sam činio bolelo je Boga. Možda u budućnosti neću imati drugu priliku da se odužim Bogu. Bez obzira na to koliko vremena mi je preostalo da živim, moram da uložim ono malo snage što imam i uradim šta mogu za Boga, da Bog može da vidi da sve ove godine u kojima me je opskrbljivao nisu bile uzalud, već da su urodile plodom. Dozvolite mi da Bogu donesem utehu, više Ga ne povredim niti razočaram.” Kako bi bilo da tako razmišljaš? Ne razmišljaj o tome kako da se spasiš ili izbaviš, pomišljajući: „Kada će ta bolest biti izlečena? Kada zaista bude izlečena, daću sve od sebe da obavljam dužnost i da budem odan. Kako da budem odan kada sam bolestan? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?” Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da obavljaš svoju dužnost? Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da ne osramotiš Boga? Do poslednjeg svog daha, dokle god si iole bistrog uma, da li si u stanju da se ne žališ na Boga? (Da.) Lako je sada reći: „Da”, ali neće biti tako lako kada ti se to zaista i desi. I tako, morate da tragate za istinom, često se dobrano potrudite oko istine i da više vremena provodite razmišljajući: „Kako mogu da udovoljim Božjim namerama? Kako da se Bogu odužim za ljubav? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?”

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”

Na šta god da naiđeš dok obavljaš svoju dužnost – negativnost i slabost, ili to što si se oneraspoložio nakon orezivanja – treba da se prema njoj odnosiš na odgovarajući način, a takođe moraš da tražiš istinu i da razumeš Božje namere. Radeći te stvari, naći ćeš put do primene. Ako želiš dobro da obavljaš svoju dužnost, onda tvoje raspoloženje ne sme da utiče na tebe. Bez obzira na to koliko se osećaš negativno ili slabo, treba da primenjuješ istinu u svemu što radiš, sa apsolutnom strogošću i pridržavajući se načela. Ako to uradiš, ne samo da ćeš naići na odobravanje kod drugih ljudi, već će te i Bog voleti. Kao takav, bićeš osoba koja je odgovorna i koja nosi breme; bićeš istinski dobra osoba koja zaista obavlja svoje dužnosti prema standardu i koja u potpunosti proživljava lik prave osobe. Takvi ljudi su pročišćeni i postižu stvarno preobraženje kada obavljaju svoje dužnosti, i može se reći da su pošteni u Božjim očima. Samo pošteni ljudi mogu da istraju u primeni istine i da uspeju da deluju principijelno, kao i da obave svoje dužnosti poštujući standarde. Ljudi koji se ponašaju principijelno obavljaju svoje dužnosti pedantno kada su dobro raspoloženi; nisu površni, nisu nadmeni, niti se hvale da bi drugi imali visoko mišljenje o njima. Kada su loše raspoloženi, mogu da obavljaju svoje svakodnevne zadatke jednako ozbiljno i odgovorno, pa čak i ako naiđu na nešto što je štetno za obavljanje njihovih dužnosti, ili što ih malo pritiska ili izaziva uznemirenost dok te dužnosti obavljaju, oni su i dalje u stanju da utišaju svoja srca pred Bogom i da se pomole: „Koliki god da je problem s kojim se suočavam – pa i nebo da se sruši – dok sam živ, odlučan sam da dam sve od sebe da ispunim svoju dužnost. Svaki dan koji živim jeste dan u kojem moram dobro da obavljam svoju dužnost, tako da sam dostojan ove dužnosti koju mi je podario Bog, kao i ovog daha koji je On stavio u moje telo. Kolike god teškoće da me snađu, sve ću to ostaviti po strani, jer je ispunjavanje moje dužnosti najvažnije od svega!” Oni na koje ne utiče nijedna osoba, događaj, stvar ili okruženje, koji nisu sputani nikakvim raspoloženjem niti spoljašnjom situacijom i koji svoje dužnosti i pozive koje im je Bog poverio stavljaju na prvo mesto – to su ljudi koji su odani Bogu i koji Mu se iskreno pokoravaju. Takvi ljudi su dostigli ulazak u život i ušli u istina-stvarnost. To je jedan od najvernijih i najpraktičnijih izraza proživljavanja istine.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”

Ljudi koji ne izvršavaju svoju dužnost pred Bogom već su krivi za najgnusnije zločine, za koje ni smrt nije dovoljna kazna, ali oni ipak imaju obraza da se raspravljaju s Bogom i da se sa njim porede. Koja je korist od usavršavanja takvih ljudi? Kada ljudi ne uspeju da izvrše svoju dužnost, oni treba da osećaju krivicu i dug; treba da mrze svoju slabost i beskorisnost, svoje buntovništvo i iskvarenost, a povrh toga, treba da daju svoj život Bogu. Samo tada će oni biti stvorena bića koja zaista vole Boga, i samo takvi ljudi zaslužuju da uživaju u Božjim blagodatima i obećanjima i da budu usavršeni od Njega. A šta je sa većinom vas? Kako se odnosite prema Bogu koji živi među vama? Kako ste izvršili svoju dužnost pred Njim? Da li ste uradili sve što ste bili pozvani da uradite, čak i po cenu sopstvenog života? Šta ste žrtvovali? Zar niste mnogo primili od Mene? Možete li da razaznate? Koliko ste Mi odani? Kako ste Mi služili? A šta je sa svim onim što sam vam darovao i što sam učinio za vas? Da li ste sve izmerili? Jeste li svi prosudili i uporedili to sa ono malo savesti što imate u sebi? Koga mogu biti dostojne vaše reči i dela? Da li je moguće da je vaša tako mala žrtva vredna svega što sam vam Ja darovao? Nemam drugog izbora i celim srcem sam vam bio posvećen, a vi ipak gajite zle namere i dajete Mi se s pola srca. Dotle doseže vaša dužnost, vaša jedina funkcija. Zar nije tako? Zar ne znate da ste u potpunosti podbacili u izvršavanju dužnosti stvorenog bića? Kako možete biti smatrani stvorenim bićem? Zar vam nije jasno šta izražavate i proživljavate? Podbacili ste u izvršavanju svoje dužnosti, ali tražite da zadobijete toleranciju i obilnu blagodat Božju. Takva blagodat nije pripremljena za one koji su bezvredni i sirovi kao vi, već za one koji ne traže ništa i rado se žrtvuju. Ljudi poput vas, takvi mediokriteti, potpuno su nedostojni uživanja u blagodati neba. Samo će teškoće i beskrajne kazne ispunjavati vaše dane! Ako Mi ne možete biti verni, patnja će biti vaša sudbina. Ako ne možete da osećate odgovornost prema Mojim rečima i Mojem delu, na kraju ćete biti kažnjeni. Sva blagodat, blagoslovi i divan život carstva neće imati nikakve veze sa vama. Ovo je kraj koji zaslužujete da dočekate i posledica vašeg sopstvenog dela! Ne samo da ljudi ispunjeni neznanjem i nadmenošću ne daju sve od sebe, niti vrše svoju dužnost, već pružaju ruke da prime blagodat, kao da su zaslužili ono što traže. A ako ne uspeju da dobiju ono što traže, njihova se vera dodatno smanjuje. Kako se takvi ljudi mogu smatrati razumnim? Vi ste lošeg kova i lišeni ste razuma, potpuno nesposobni da izvršite dužnost koju treba da ispunite tokom dela upravljanja. Vaša vrednost se već strmoglavila. To što niste ni pokušali da Mi se odužite što sam vam pokazao takvu blagodat već je čin ekstremne buntovnosti, dovoljan da vas osudi i pokaže vaš kukavičluk, nesposobnost, sirovost i nedostojnost. Šta vam daje za pravo da držite ruke ispružene? To da niste u stanju da budete ni od najmanje pomoći Mome delu, da niste u stanju da budete odani, i da ne možete da svedočite o Meni su vaša nedela i neuspesi, a ipak Me napadate, govorite neistine o Meni, i žalite se da sam nepravedan. Da li je to ono što čini vašu odanost? Da li je to ono što čini vašu ljubav? Koji drugi posao možete da radite osim ovog? Kako ste doprineli svem delu koje je obavljeno? Koliko ste se potrošili? Već sam pokazao veliku toleranciju time što vas nisam krivio, ali vi Mi se ipak besramno pravdate i kriomice se žalite na Mene. Postoji li u vama i najmanji trag ljudskosti? Iako je dužnost čoveka ukaljana čovekovim umom i njegovim predstavama, ti moraš da izvršiš svoju dužnost i pokažeš svoju odanost. Nečistoće u čovekovom radu su pitanje njegovog kova, međutim, ako čovek ne izvršava svoju dužnost, to pokazuje njegovu buntovnost. Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi bio primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo izvršavanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da izvrši svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo. Kroz proces vršenja svoje dužnosti čovek se postepeno menja i kroz taj proces on pokazuje svoju odanost. Kao takav, što si više u stanju da izvršiš svoju dužnost, to ćeš više istine dobiti, a tvoj izraz će postati stvarniji. Oni koji samo otaljavaju svoju dužnost i ne traže istinu biće naposletku eliminisani, zato što takvi ljudi ne obavljaju svoju dužnost primenjujući istinu, niti primenjuju istinu kada obavljaju svoju dužnost. To su oni koji ostaju nepromenjeni i koji će trpeti nesreće. Ne samo da su njihovi izrazi nečisti, već je i sve što oni izražavaju zlo.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”