Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Pre svega, ljudi moraju da shvate odakle potiče bol rođenja, starosti, bolesti i smrti, te zbog čega čovek mora čitavog života to da trpi. Nije li sve to bilo nepostojeće kad je čovek prvi put stvoren? Odakle potiče sav taj bol? Taj bol je nastao nakon što je čoveka iskušao i iskvario Sotona i nakon toga se čovek izopačio. Bol, nevolje i praznina ljudskog tela, i sve te grozne stvari u ljudskom svetu – sve se to pojavilo nakon što je Sotona iskvario čoveka. Nakon što je čoveka iskvario, Sotona je počeo i da ga muči, te je čovek sve više propadao, sve se ozbiljnije razbolevao, sve ga je više bolelo i sve je više osećao da je svet prazan i jadan, da je u tom svetu nemoguće opstati i da je život na ovom svetu sve beznadežniji. Za sav taj ljudski bol je, dakle, kriv Sotona, i on se pojavio nakon što je Sotona iskvario čoveka i ovaj postao izopačen.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Značaj Božjeg doživljavanja ovozemaljske patnje”

Neki su ljudi često bolesni, ali bez obzira koliko se mole Bogu, ne bude im bolje. Bez obzira koliko žele da se otarase svoje bolesti, ne polazi im za rukom. Ponekad se čak suoče i sa stanjima koja su opasna po život, i primorani su da im se direktno suprotstave. U stvari, ako čovek u svom srcu stvarno ima vere u Boga, pre svega mora da zna da je njegov životni vek u Božjim rukama. Bog je predodredio trenutak čovekovog rođenja i smrti. Kada Bog ljudima daje bolest, za to postoji razlog – u tome postoji značaj. Doživljavaju je kao bolest, dok je zapravo dobio blagodat, a ne bolest. Ljudi pre svega moraju da prepoznaju tu činjenicu, da u nju budu sigurni i ozbiljno je prihvate. Kad su ljudi bolesni, često mogu da dođu pred Boga i pobrinu se da rade sve što treba, promišljeno i oprezno, i da se prema svojoj dužnosti odnose sa većom pažnjom i posvećenošću nego drugi. Što se ljudi tiče, ovde se radi o zaštiti, a ne o sputavanju. To je negativan način postupanja. Osim toga, Bog je predodredio svačiji životni vek. Sa medicinske tačke gledišta, bolest se može učiniti terminalnom, ali sa Božje tačke gledišta, ako tvoj život mora da se nastavi i tvoj čas još nije kucnuo, onda ne bi mogao da umreš sve i da to želiš. Ako ti je Bog dao nalog i tvoja misija još nije završena, onda nećeš umreti ni od one bolesti koja bi trebalo da je smrtonosna – Bog te još neće uzeti. Čak i ako se ne moliš i ne tražiš istinu, ili ako se ne posvećuješ lečenju svoje bolesti, pa čak i ako odustaneš od lečenja, umreti nećeš. To posebno važi za one koji su dobili nalog od Boga: ako njihova misija još uvek nije završena, ma kakva da ih bolest zadesi, ne smeju odmah da umru. Moraju da žive do konačnog trenutka završetka svoje misije. Da li imate takvu veru? Ako nemaš, Bogu ćeš ponuditi samo neke površne molbe, tako što ćeš reći: „Bože! Moram da izvršim nalog koji si mi Ti poverio. Svoje poslednje dane želim da provedem lojalan Tebi, kako ni za čim ne bih žalio. Moraš me zaštititi!” Čak i kad se ovako moliš, ako sam ne počneš da tragaš za istinom, onda nećeš imati volje i snage da pokažeš lojalnost. A pošto nisi voljan da platiš pravu cenu, često posežeš za ovakvim izgovorima i ovim načinom molitve Bogu i pogodbe s Njim – je li ovo osoba koja stremi ka istini? Kad bi bio izlečen od svoje bolesti, da li bi tada bio u stanju da dobro obavljaš svoju dužnost? Ne nužno. Činjenica je da, bez obzira na to da li tvoja pogodba ima za cilj da te izleči i spreči da umreš, ili u njoj imaš nekakvu drugu nameru ili cilj, sa Božje tačke gledišta, ako možeš da vršiš svoju dužnost i još uvek si od koristi, ako je Bog odlučio da ćeš biti upotrebljen, onda nećeš umreti. Nećeš moći da umreš sve i da hoćeš. Ali ako praviš probleme i činiš razna zla dela i razjaruješ Božju narav, brzo ćeš umreti, život će ti se prekinuti. Bog je odredio svačiji životni vek pre stvaranja sveta. Ako je čovek u stanju da bude poslušan prema Božjim uređenjima i orkestracijama, bio on bolestan ili ne, bio on dobrog ili lošeg zdravlja, živeće onoliko godina koliko je Bog predodredio. Da li imaš takvu veru? Ako ovo spoznaješ samo na osnovu doktrine, onda ne poseduješ pravu veru i besmisleno je da izgovaraš reči koje lepo zvuče; ako iz dubine svog srca možeš da potvrdiš da će Bog ovo učiniti, tvoj pristup i način ponašanja će se prirodno promeniti. Naravno, tokom života, ljudi moraju zdravorazumski brinuti o svom zdravlju, bez obzira da li se razbole ili ne. Taj instinkt je Bog dao čoveku. Čovek treba da poseduje razboritost i zdrav razum u okviru slobodne volje koju mu je Bog dao. Onog trenutka kad se razboliš, treba da razumeš zdravorazumski pristup u pogledu zdravstvene nege i lečenja od te bolesti – to je ono što treba da uradiš. Međutim, lečiti svoju bolest na ovaj način ne znači prkositi onom životnom veku koji ti je Bog odredio, niti je garancija da ćeš proživeti ceo životni vek koji je za tebe predvideo. Šta ovo znači? Recimo to ovako: pasivno gledajući, ako ne shvataš svoju bolest ozbiljno, ako svoju dužnost obavljaš onako kako treba i ako se odmaraš malo više nego drugi, ako ne odlažeš svoju dužnost, tvoja bolest se neće pogoršati i neće te ubiti. Sve zavisi od onoga što Bog radi. Drugim rečima, ako, prema Božjoj proceni, tvoj predodređeni životni vek još uvek nije završen, onda, čak i ako se razboliš, On neće dozvoliti da umreš. Ako tvoja bolest nije u terminalnoj fazi, ali je tvoje vreme došlo, onda će te Bog uzeti kad god On to poželi. Zar ovo ne znači u potpunosti zavisiti od milosti Božje promisli? Zavisiti od milosti Njegove predodređenosti! Ovako treba da gledaš na tu stvar. Ti možeš da uradiš svoj deo posla i ideš kod doktora, uzimaš lekove, paziš na svoje zdravlje i rekreiraš se, ali duboko u svojoj duši treba da razumeš da je čovekov život u Božjim rukama, da je Bog predodredio čovekov životni vek i da niko ne može prevazići ono što je Bog predodredio. Ako nemaš čak ni ovu malu dozu razumevanja, onda ti zaista nemaš vere, i ti, u suštini, ne veruješ u Boga.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Svemogući Bog, Vladar svega stvorenog, vrši Svoju carsku vlast sa Svog prestola. On vlada vaseljenom i svim stvorenim i vodi nas na čitavoj zemlji. U svakom trenutku bićemo Mu blizu i doći ćemo Mu u tišini, ne propuštajući ni trenutak i u svakom trenutku ćemo izvlačiti pouke. Sve, od našeg okruženja do ljudi, dešavanja i stvari, sve postoji uz dozvolu Njegovog prestola. Ni po koju cenu nemoj da dozvoliš da ti se u srcu javi ogorčenost, inače ti Bog neće podariti Svoju blagodat. Kada te zadesi bolest, to je Božja ljubav i ona sigurno sadrži Njegovu dobru volju. Iako će ti telo možda malo patiti, nemoj gajiti Sotonine ideje. Hvali Boga u bolesti i uživaj u Bogu dok Ga hvališ. Ne budi malodušan u bolesti, nastavi iznova i iznova da tražiš i ne odustaj i Bog će te prosvetliti i prosvetiti. Kakva je bila Jovova vera? Svemogući Bog je i svemoćni lekar! Živeti u bolesti znači biti bolestan, ali živeti u duhu znači biti zdrav. Sve do poslednjeg daha, Bog neće dopustiti da umreš.

U sebi nosimo vaskrsli život Hrista. U prisustvu Boga nam nesumnjivo manjka vere: neka nam taj Bog udahne istinski veru. Kako je slatka Božja reč! Božja reč je moćan lek! Posramljuje đavole i Sotonu! Dokučiti Božju reč nam je od pomoći. Njegova reč deluje brzo kako bi spasila naša srce! Odagnava sve stvari i sve umiruje. Vera je kao most od jednog debla: oni koji se grozničavo bore za život teško će ga preći, ali oni koji su spremni da se žrtvuju mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bez straha. Ako čovek gaji bojažljive i plašljive misli, to je zato što ga je Sotona prevario, u strahu da ćemo preći most vere da bismo ušli u Boga. Sotona pokušava na svaki mogući način da nam pošalje svoje misli. U svakom trenutku se moramo moliti da nas Bog prosvetli i prosveti, u svakom trenutku moramo računati na Boga da nas očisti od Sotoninog otrova, u svakom trenutku moramo vežbati u našem duhu kako da se približimo Bogu i da Mu dopustimo da ovlada čitavim našim bićem.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”

Kako treba da doživiš bolest kada se pojavi? Treba da izađeš pred Boga i da se moliš, tražiš i naslućuješ Božju nameru; treba da preispitaš sebe da bi otkrio šta si to uradio što je bilo protivno istini, i kakva iskvarenost u tebi nije razrešena. Tvoja iskvarena narav ne može da se reši bez patnje. Samo ako su prekaljeni patnjom, ljudi mogu da ne budu raspusni i da budu sposobni da žive pred Bogom u svakom trenutku. Kada neko pati, uvek se moli. On ne razmišlja o uživanjima u hrani, odeći i drugim zadovoljstvima; on se stalno moli u svom srcu, ispitujući sebe da vidi da li je učinio nešto loše i gde se možda protivio istini. Obično, kada se suočiš sa teškom bolešću ili čudnom boljkom zbog koje mnogo patiš, to se ne dešava slučajno. Bez obzira da li si bolestan ili dobrog zdravlja, Božja namera je u tome. Kada Sveti Duh deluje i kada si fizički dobro, obično možeš da tražiš Boga, ali prestaješ da Ga tražiš kada se razboliš i patiš, a i ne znaš kako da Ga tražiš. Živiš u bolesti, samo razmišljaš o tome koja terapija će ti pomoći da brže ozdraviš. Zavidiš onima koji nisu bolesni u ovakvim vremenima i želiš da se što pre oslobodiš svoje bolesti i bola. To su negativne i buntovne emocije. Kada se ljudi razbole, ponekad misle: „Da li sam ja izazvao ovu bolest sopstvenim neznanjem ili je to Božja namera?” Oni to naprosto ne mogu da shvate. U stvari, neke bolesti su uobičajene, na primer, prehlada, upala ili grip. Kada te pogodi ozbiljna bolest koja te iznenada obori, takva da bi radije umro nego patio, takva bolest se ne dešava slučajno. Da li se moliš Bogu i preklinješ Ga kada te susretnu bolest i patnja? Kako te delo Svetog Duha vodi i usmerava? Da li te On samo prosvećuje i prosvetljuje? To nije Njegov jedini metod; On će te takođe isprobati i oplemeniti. Kako Bog isprobava ljude? Zar On ne isprobava ljude tako što ih tera da pate? Patnja ide ruku pod ruku sa isprobavanjem. Ako ne zbog proba, kako ljudi mogu da pate? A bez patnje, kako se ljudi mogu promeniti? Patnja ide ruku pod ruku sa isprobavanjem – to je delo Svetog Duha. Ponekad Bog pruža ljudima nešto patnje jer inače ne bi znali svoje mesto u vaseljeni i postali bi drski. Iskvarena narav ne može u potpunosti da se razreši samo zborom o istini. Drugi mogu da ukažu na tvoje probleme za koje i sam znaš, ali ne možeš da ih promeniš. Bez obzira na to koliko se oslanjaš na snagu svoje volje da se obuzdaš, čak ni to što ćeš šamarati sebe, što ćeš se udarati u glavu, bacati se o zid i samopovređivati, neće rešiti tvoje probleme. Pošto u tebi postoji sotonska narav koja te stalno proganja, uznemirava i zbog nje ti se motaju svakakve misli i ideje, tvoja iskvarena narav će biti otkrivena. Šta onda radiš ako ne možeš to da rešiš? Moraš da budeš oplemenjen kroz bolest. Neki toliko pate tokom oplemenjivanja da ne mogu da ga podnesu i počinju da se mole i da tragaju. Kada nisi bolestan, tako si bezobziran i neobuzdano nadmen. Kada se razboliš, postaješ poslušan – možeš li tada i dalje da budeš neobuzdano nadmen? Kada jedva imaš dovoljno snage da govoriš, možeš li da držiš lekcije drugima ili da budeš nadmen? U takvim prilikama ne tražiš ništa; samo želiš da se oslobodiš patnje, bez razmišljanja o bilo kakvoj hrani, odeći ili uživanju. Većina vas nije iskusila taj osećaj, ali ćete razumeti kada ga iskusite. Sada ima nekih koji se bore za položaj, za telesna zadovoljstva i za sopstvene interese. To je sve zato što je njihova lakoća življenja prevelika, njihova patnja neznatna i oni su omalovaženi. Pred tim ljudima stoje teškoće i oplemenjivanje!

Ponekad će Bog organizovati neke situacije za tebe, orezivaće te kroz ljude oko tebe i izazvaće ti patnju da bi te naučio nekim lekcijama i da bi ti omogućio da razumeš istinu i vidiš stvari onakve kakve jesu. Bog obavlja to delo baš sada, tako što čini da tvoje ljudsko telo prati patnja, tako da možeš da naučiš svoju lekciju, razrešiš svoju iskvarenu narav i dobro obaviš svoju dužnost. Pavle je često govorio da ima trn u telu. Kakav je to bio trn? Bila je to bolest od koje nije mogao da umakne. Dobro je znao kakva je to bolest, da je usmerena na njegovu narav i prirodu. Da ga taj trn nije ometao, da ga nije pratila ta bolest, mogao je, bilo gde i bilo kad da uspostavi svoje carstvo, ali zbog te bolesti nije imao snage. Stoga u većini slučajeva bolest ljudima služi kao neka vrsta „zaštitnog bedema”. Ako nisi bolestan, već si prepun energije, možeš vrlo lako da učiniš neko zlo i da izazoveš nekakvu nevolju. Ljudi lako mogu da izgube razum kada su neobuzdano nadmeni i raspušteni. Zažaliće što su ikada učinili zlo, ali tada već više neće moći da pomognu sebi. Zato je biti malo bolestan dobra stvar; to čuva ljude. Možda si u stanju da rešiš sve probleme drugih ljudi i možeš da rešiš sve probleme u glavi, ali dokle god se ne oporaviš od neke bolesti, ne možeš ništa da uradiš. Obolevanje je zaista van tvoje kontrole. Ako se razboliš i ne postoji način da se izlečiš, onda je to patnja u kojoj treba da istraješ. Ne pokušavaj da je se otarasiš; prvo moraš da se pokoriš, da se moliš Bogu i da tražiš Božje želje. Reci: „O, Bože, znam da sam iskvaren i da sam loše prirode. Umem da činim buntovne stvari koje Ti se protive, stvari koje Te povređuju i nanose Ti bol. Kako je divno što si mi dao ovu bolest. Treba da joj se pokorim. Molim te, prosveti me, dozvoli mi da razumem Tvoju nameru i šta želiš da promeniš i usavršiš u meni. Molim te samo da me vodiš, da bih mogao da shvatim istinu i da krenem pravim životnim putem.” Moraš da tragaš i da se moliš. Ne smeš da budeš zbunjen, da veruješ da nema ničega u tome što si bolestan, da to ne može da bude dovođenje u red sa kojim se suočavaš zato što si uvredio Boga. Ne donosi ishitrene odluke. Ako si zaista neko ko nosi Boga u srcu, onda na šta god da naiđeš, ne dozvoli da to samo prođe pored tebe. Treba da se moliš i da tragaš, da osećaš Božju želju u svakoj stvari i da naučiš da se pokoriš Bogu. Kada Bog vidi da možeš da se pokoriš i da imaš bogopokorno srce, On će ti olakšati patnju. Bog to uspeva da postigne putem patnje i oplemenjivanja.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnije je zadobiti istinu”

Neke ljude pogodi velika bolest i nepodnošljiva patnja, da se neki čak suočavaju sa smrću. Kako bi trebalo da se nose s takvom situacijom? U mnogim slučajevima, Božje kušnje predstavljaju breme koje Bog poverava ljudima. Koliko god da je veliko breme koje ti je Bog poverio, tolika je i težina bremena koje treba da poneseš, jer Bog te razume i zna da ćeš moći da ga nosiš. Breme koje ti je Bog poverio nije veće od tvog rasta, niti prelazi granice tvoje izdržljivosti, pa prema tome nema sumnje da ćeš moći da ga nosiš. Kakvu god vrstu bremena da ti Bog poveri, kakva god da je kušnja u pitanju, upamti sledeće: bez obzira na to da li razumeš Božje namere i bez obzira na to da li te nakon molitve Sveti Duh prosveti i prosvetli, bilo da te tom kušnjom Bog dovodi u red ili te upozorava, nije važno ako to ne razumeš. Dokle god ne kasniš u obavljanju svoje dužnosti i sve dok možeš da se odano držiš svoje dužnosti, Bog će biti zadovoljan i ti ćeš biti postojan u svom svedočenju. Videvši da su oboleli od ozbiljne bolesti i da će umreti, neki ljudi u sebi misle: „Počeo sam da verujem u Boga kako bih izbegao smrt – ali izgleda da će On dozvoliti da umrem, čak i nakon što sam obavljao svoju dužnost svih ovih godina. Treba da idem svojim poslom, da radim stvari koje sam oduvek želeo da radim i da uživam u stvarima u kojima do sad nisam. Mogu da odložim svoju dužnost.” Kakav je to stav? Obavljao si svoju dužnost sve te godine, slušao si svaku propoved, i još uvek ne razumeš istinu. Jedna kušnja te obara, baca te na kolena i otkriva sve o tebi. Da li je takav čovek dostojan Božje brige? (Nije dostojan.) Nema ni trunku odanosti. Dakle, kako se zove ta dužnost koju je sve te godine obavljao? Zove se „službovanje”, u koje je on ulagao samo napor. Ako si, u svojoj veri u Boga i potrazi za istinom, u stanju da kažeš: „Kakvoj god bolesti ili nemilom događaju Bog dozvoli da me zadesi – ma šta Bog uradio – moram da se pokorim i da ostanem na svom mestu kao stvoreno biće. Pre svega ostalog, moram taj aspekt istine – pokornost – da sprovodim u delo, moram da ga primenjujem i da proživljavam stvarnost pokornosti prema Bogu. Pored toga, ne smem da odbacujem ono što mi je Bog naložio i dužnost koju treba da obavljam. Čak i na samrti, moram strogo da se držim svoje dužnosti”, zar to nije svedočenje? Kada imaš takvu rešenost i kada si u takvom stanju, zar još možeš da se žališ na Boga? Ne možeš. U tom trenutku, pomislićeš: „Bog mi daje ovaj dah, opskrbljivao me je i štitio svih ovih godina, od toliko me je bola sačuvao, toliko mi blagodati dao i toliko istina. Shvatio sam istine i tajne koje ljudi generacijama nisu mogli da razumeju. Od Boga sam toliko dobio, pa moram da mu se odužim! Ranije sam rastom bio suviše mali, nisam razumeo ništa i sve što sam činio bolelo je Boga. Možda u budućnosti neću imati drugu priliku da se odužim Bogu. Bez obzira na to koliko vremena mi je preostalo da živim, moram da uložim ono malo snage što imam i uradim šta mogu za Boga, da Bog može da vidi da sve ove godine u kojima me je opskrbljivao nisu bile uzalud, već da su urodile plodom. Dozvolite mi da Bogu donesem utehu, više Ga ne povredim niti razočaram.” Kako bi bilo da tako razmišljaš? Ne razmišljaj o tome kako da se spasiš ili izbaviš, pomišljajući: „Kada će ta bolest biti izlečena? Kada zaista bude izlečena, daću sve od sebe da obavljam dužnost i da budem odan. Kako da budem odan kada sam bolestan? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?” Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da obavljaš svoju dužnost? Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da ne osramotiš Boga? Do poslednjeg svog daha, dokle god si iole bistrog uma, da li si u stanju da se ne žališ na Boga? (Da.) Lako je sada reći: „Da”, ali neće biti tako lako kada ti se to zaista i desi. I tako, morate da tragate za istinom, često se dobrano potrudite oko istine i da više vremena provodite razmišljajući: „Kako mogu da udovoljim Božjim namerama? Kako da se Bogu odužim za ljubav? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?” Šta je stvoreno biće? Da li je stvoreno biće dužno samo da sluša Božje reči? Ne – dužno je da proživi Božje reči. Bog ti je dao toliko istine, toliko ti je ukazivao na put i darivao ti toliko života, da bi mogao da proživiš te stvari i svedočiš o Njemu. To treba da radi stvoreno biće i to je tvoja dužnost i obaveza. Moraš često da razmišljaš o tim stvarima. Ako uvek budeš razmišljao o njima, dublje ćeš proniknuti u sve aspekte istine.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”

Neki ljudi čine sve što mogu, koriste različite načine lečenja svoje bolesti, ali bez obzira koja vrsta lečenja je u pitanju, ne mogu biti izlečeni. Što se više leče, bolest postaje sve ozbiljnija. Umesto da se mole Bogu, kako bi saznali šta se tačno dešava s njihovom bolešću i potražili njen glavni uzrok, oni uzimaju stvar u svoje ruke. Na kraju primenjuju razne metode i troše silan novac, ali njihova bolest i dalje ne biva izlečena. Zatim, kada odustanu od lečenja, bolest se neočekivano sama povuče nakon izvesnog vremena, a oni ne znaju kako se to dogodilo. Neki ljudi obole od neke obične bolesti i nisu previše zabrinuti zbog toga, ali jednog dana, njihovo stanje se pogorša i oni iznenada umru. Šta se tu događa? Ljudi nisu u stanju ovo da dokuče; u stvari, sa stanovišta Boga, to je zbog toga što je misija te osobe na ovom svetu završena, pa je On tu osobu odveo. Ljudi često govore: „Ljudi ne umiru ako nisu bolesni.” Je li to stvarno slučaj? Bilo je ljudi koji su, nakon pregleda u bolnici, obavešteni da nemaju nikakvu bolest. Bili su izuzetno zdravi, ali su umrli za nekoliko dana. To se zove umiranje bez bolesti. Mnogo je takvih ljudi. To znači da je osoba dostigla kraj svog života i odvedena je u duhovno carstvo. Neki ljudi su preživeli karcinom i tuberkulozu, a doživeli su sedamdesete ili osamdesete godine svog života. Ima dosta ovakvih ljudi. Sve ovo zavisi od Božjih odluka. Razumeti ovo znači imati pravu veru u Boga. Ako ste fizički bolesni i treba da uzimate lekove za određenu bolest, onda bi trebalo da uzimate lekove i rekreirate se redovno, opuštajući se i smireno rešavati tu situaciju. Kakav je ovo stav? Ovo je stav istinske vere u Boga. Pretpostavimo da ne uzimate prepisane lekove, ne primate injekcije, ne radite vežbe, ne vodite računa o svom zdravlju, a onda ste i dalje ste krajnje zabrinuti i stalno se molite: „O, Bože, moram pravilno da obavljam svoje dužnosti, moja misija nije završena, nisam spreman da umrem. Želim da ispunim svoje dužnosti i dovršim Tvoj nalog. Ako umrem, neću moći da dovršim Tvoj nalog. Ne želim da iza mene ostane bilo kakvo kajanje. Bože, molim Te, poslušaj moje molitve, dozvoli mi da živim da bih mogao da ispunim svoje obaveze i dovršim Tvoj nalog. Želim da Te slavim zauvek i da vidim dan Tvoje slave što je pre moguće.” Po svemu sudeći, ti ne uzimaš lekove i ne primaš injekcije, a čini se da si veoma jak i pun vere u Boga. U stvarnosti, tvoja vera je manja od semena slačice. Ti si nasmrt preplašen i nemaš vere u Boga. Otkud to da nemaš vere u Boga? Kako se to dogodilo? Ljudska bića jednostavno ne razumeju stav Stvoritelja, načela i načine na koje se On ophodi prema Svojim stvorenim bićima, tako da oni koriste svoja ograničena gledišta, predstave i zamisli kako bi pogodili šta će Bog uraditi. Žele da se kockaju s Bogom, kako bi videli da li će ih Bog izlečiti i dopustiti im da prožive dug život. Zar ovo nije budalasto? Ako ti Bog dozvoli da živiš, nećeš umreti, bez obzira na to koliko si bolestan. Ako ti Bog ne dozvoli da živiš, onda čak i ako nisi bolestan, ipak ćeš umreti ako tako mora biti. Bog je predodredio tvoj životni vek. Pojmiti ovo predstavlja pravo znanje i pravu veru. Dakle, čini li Bog nasumično da neki ljudi postanu bolesni? Ne, ne čini to nasumično; to je jedan od načina oplemenjivanja tvoje vere. To je patnja koju ljudi moraju da podnesu. Ako On učini da se razboliš, ne pokušavaj da to izbegneš; ako to ne učini, onda to nemoj tražiti. Sve je u rukama Stvoritelja, i ljudi moraju naučiti da puste prirodu da čini svoje. Šta je priroda? Ništa u prirodi nije slučajno; sve dolazi od Boga. To je istina. Među obolelima od iste bolesti, neki umru, a neki žive, sve ovo je Bog predodredio. Ako možeš da nastaviš da živiš, to znači da još uvek nisi izvršio misiju koju ti je Bog poverio. Treba vredno da radiš da bi je završio, i da ceniš ovo vreme; nemoj ga traćiti. To je to. Ako si bolestan, ne pokušavaj to da izbegneš, i, ako nisi bolestan, ne traži to. Ni u kojoj od ovih situacija ne možeš dobiti ono što želiš samo zato što to tražiš, niti možeš bilo šta izbeći samo zato što to želiš. Niko ne može promeniti ono što je Bog odlučio da uradi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Neki se ljudi uvek brinu zbog svoje bolesti, pa kažu: „Da li ću moći da izdržim ako se moja bolest pogorša? Ako mi se stanje pogorša, da li ću umreti? Hoću li morati na operaciju? A ako budem operisan, da li ću umreti na operacionom stolu? Pokorio sam se. Hoće li mi Bog zbog ove bolesti oduzeti život?” U čemu je svrha razmišljati o ovim stvarima? Ako ne možete da odolite a da ne razmišljate o tim stvarima, onda bi trebalo da se molite Bogu. Besmisleno je oslanjati se na sebe, ti to sigurno nećeš moći da izdržiš. Niko ne želi da trpi bolest, i niko nije sav ozaren osmehom, nije presrećan i ne slavi kad se razboli. Takav ne postoji, jer to nije normalna ljudskost. Kad se normalni ljudi razbole, uvek će patiti i osećati se utučeno, i postoji granica koju mogu da izdrže. Međutim, treba napomenuti jednu stvar: ako bi tokom bolesti ljudi stalno razmišljali o tome da se uzdaju u sopstvenu snagu ne bi li se tako rešili bolesti i od nje izbavili, kakav bi u tom slučaju bio ishod? Osim što su bolesni, zar ne bi još više patili i osećali se utučeno? I baš zato, što bolest više uzima maha, ljudi tim pre treba da traže istinu i treba više da traže put primene kako bi bili u skladu sa Božjim namerama. Što više bolest kod ljudi uzima maha, tim pre oni treba da dođu pred Boga i spoznaju sopstvenu iskvarenost i nerazumne zahteve koje postavljaju pred Boga. Što više bolest u tebi uzima maha, tim više se testira tvoja istinska pokornost. Prema tome, kad si bolestan, tvoja sposobnost da nastaviš da se pokoravaš Božjim orkestracijama i da se pobuniš protiv sopstvenih pritužbi i nerazumnih zahteva pokazuje da si neko ko istinski stremi ka istini i istinski se pokorava Bogu, da daješ svedočanstvo, da su tvoja odanost i pokornost Bogu stvarni i da mogu da prođu test, te da tvoja odanost i pokornost Bogu nisu puke parole i doktrine. Upravo to ljudi treba da primenjuju kad se razbole. Bolest, kada te zadesi, razotkriva tvoje nerazumne zahteve i tvoje nerealne uobrazilje i predstave o Bogu, i ona testira tvoju veru u Boga i pokornost Njemu. Ako prođeš test u pogledu ovih stvari, tada imaš istinsko svedočanstvo i stvarni dokaz o svojoj veri u Boga, o svojoj odanosti Bogu i svojoj pokornosti Njemu. To je ono što Bog želi i ono što stvorena bića treba da poseduju i proživljavaju. Zar sve ove stvari nisu pozitivne? (Jesu.) Sve ovo su stvari ka kojima ljudi treba da streme. Povrh toga, ako ti Bog dozvoli da se razboliš, zar On u svakom trenutku i na svakom mestu ne može i da ti oduzme tu bolest? (Može.) Bog u svakom trenutku i na svakom mestu može da ti oduzme bolest, pa zar On ne može i da izazove da tvoja bolest opstane u tebi i da te nikada ne napusti? (Može.) A ako te Božjom voljom ta ista bolest nikad ne napusti, možeš li i dalje da obavljaš svoju dužnost? Možeš li da zadržiš svoju veru u Boga? Nije li to test? (Jeste.) Ako se razboliš, a zatim se posle nekoliko meseci oporaviš, u tom slučaju se tvoja vera u Boga i tvoja odanost i poslušnost Njemu ne testiraju, i nemaš svedočanstvo. Lako je izdržati bolest nekoliko meseci, ali ako tvoja bolest potraje dve ili tri godine, a tvoja se vera i tvoja želja da budeš pokoran i odan Bogu ne izmene, već postanu još stvarnije, zar to ne pokazuje da si porastao u životu? Zar ne uživaš u plodovima ove žetve? (Da.) Prema tome, dok je neko ko istinski stremi ka istini bolestan, on prolazi i lično doživljava mnoštvo koristi koju mu bolest donosi. On u strepnji ne pokušava da pobegne od svoje bolesti niti brine kakav će biti ishod ako se ta bolest oduži, kakve će probleme ona izazvati, da li će se pogoršati, odnosno, da li će umreti – on o takvim stvarima ne brine. Osim što ne brine o takvim stvarima, u stanju je da uđe pozitivno i da ima istinsku veru u Boga, da Mu bude istinski pokoran i odan. Ovakvom primenom on stiče svedočanstvo, što u velikoj meri takođe doprinosi njegovom život-ulasku i promeni naravi, i postavlja čvrst temelj za njegovo postizanje spasenja. Kako je to divno! Nadalje, bolest može biti ozbiljna ili bezazlena, ali bilo da je ozbiljna ili bezazlena, ona uvek oplemenjuje ljude. Pošto obole od neke bolesti, ljudi ne gube svoju veru u Boga, pokorni su i ne prigovaraju, ponašanje im je u osnovi prihvatljivo, a zatim, nakon što bolest prođe, ubiru određene plodove te žetve i osećaju se veoma zadovoljno – to se događa kad se ljudi suoče sa običnom bolešću. Nisu dugo bolesni i to mogu da izdrže, a ta bolest je u suštini u okvirima onoga što mogu da izdrže. Postoje, međutim, neke bolesti koje se, uprkos boljitku nakon izvesnog perioda lečenja, ponovno vraćaju i pogoršavaju. To se uvek iznova dešava, sve dok bolest konačno ne dostigne stadijum da se više ne može lečiti, i više ne pomaže nijedno sredstvo dostupno u savremenoj medicini. Koji stadijum dostiže ta bolest? Dostiže stadijum u kome obolela osoba može preminuti bilo gde i bilo kada. Šta to znači? Znači da je život te osobe ograničen. To nije trenutak kad je ona zdrava i smrt je daleko i nema joj ni traga, već ta osoba oseća da se dan njene smrti približio i da se suočava sa smrću. Suočavanje sa smrću najavljuje dolazak najtežeg, najvažnijeg trenutka u čovekovom životu. I šta onda radiš? (…) Od svih stvari smrt je najbolnija i kad na nju pomisle, imaju osećaj kao da im se nož zabija u srce i sve im se kosti u celom telu pretvaraju u želatinastu masu. Kad pomisle na smrt, osećaju tugu i žele da plaču, žele da jecaju, i zaista plaču, zaista jecaju, i osećaju se povređeno što će se suočiti sa smrću. Razmišljaju: „Zašto ne želim da umrem? Zašto se toliko plašim smrti? Ranije, dok nisam bio ozbiljno bolestan, mislio sam da smrt nije strašna. Ko se neće suočiti sa smrću? Ko ne umire? Pustite me onda da umrem! Dok sada razmišljam o tome, to nije tako lako reći, a kad smrt zaista pokuca na vrata, tu stvar nije lako rešiti. Zašto se osećam tako tužno?” Osećate li se tužno kad pomislite na smrt? Kad god pomislite na smrt osećate se tužno i bolno dok ta stvar koja u vama izaziva najveću strepnju i zabrinutost konačno stiže. Prema tome, što više ovako razmišljate, tim više se osećate uplašeno, sve više se osećate bespomoćno i patite sve više. Vaše je srce neutešno i ne želite da umrete. Ko može da reši ovo pitanje smrti? Ne može niko, a vi sami to sigurno ne možete. Ne želite da umrete, pa šta možete da učinite? I dalje ćete morati da umrete i niko ne može izbeći smrt. Smrt steže svoj obruč oko ljudi; oni u svom srcu ne žele da umru, ali smrt je jedino o čemu razmišljaju – nije li posredi slučaj umiranja i pre nego što smrt zaista nastupi? Mogu li zaista umreti? Ko se usuđuje da sa sigurnošću kaže kada će ili u kojoj godini umreti? Ko to može da zna? Neki ljudi kažu: „Išao sam kod gatare i znam godinu, mesec i dan svoje smrti i kakva će mi biti smrt.” Da li se usuđuješ da ovo kažeš sa sigurnošću? (Ne.) Ne možeš to znati sa sigurnošću. Ne znaš kada ćeš umreti – to je sporedno. Ključno je kakav ćeš stav usvojiti kad se zbog bolesti zaista približiš smrti. To je pitanje na koje treba da misliš i o kome treba da razmišljaš. Hoće li tvoj stav kada se budeš suočavao sa smrću biti pokoran ili će biti pun otpora, odbacivanja ili nevoljnosti? Kakav stav treba da imaš? (Stav pokornosti.) Ova pokornost ne može se postići i sprovesti u delo pukim izgovaranjem te reči. Kako možeš da postigneš ovu pokornost? Kakvo shvatanje treba da imaš da bi mogao da dostigneš voljnu pokornost? Nije jednostavno, zar ne? (Ne, nije.) Pa, recite šta vam je u srcu. (Da se ozbiljno razbolim, razmišljao bih da bi, čak i da zaista umrem, sve to bilo pod suverenošću Božjom i Njegovim uređenjem. Čovek je tako duboko iskvaren da ako bi trebalo da umrem, bilo bi to Božjom pravednošću. Ne radi se o tome da moram po svaku cenu da živim; čovek nije podoban da takav zahtev postavlja Bogu. Osim toga, šta god da se desi, mislim da sam sad kad verujem u Boga video pravi put u životu i shvatio mnoge istine, pa bi, čak i da uskoro umrem, sve to bilo vredno truda.) Da li je ovo ispravan način razmišljanja? Da li ovo predstavlja određenu potkrepljujuću teoriju? (Predstavlja.) Ko još hoće da govori? (Bože, ako se jednog dana zaista suočim sa bolešću i možda umrem, onda svejedno nema načina da izbegnem smrt. To su Božje predodređenje i suverenost i ma koliko da se oko toga uzrujavam ili brinem, nema svrhe. Ono malo vremena koje mi je preostalo treba da provedem tako što ću se usredsrediti na to kako mogu dobro da obavljam dužnost. Čak i ako zaista umrem, neću se ni zbog čega kajati. Biti u stanju da se na samom kraju pokoriš Bogu i Božjim uređenjima mnogo je bolje nego živeti u stanju straha i preplašenosti.) Šta mislite o ovom shvatanju? Zar nije nešto bolje? (Jeste.) Tako je, na ovaj način treba da se odnosiš prema pitanju smrti. U ovom životu svako mora da se suoči sa smrću, odnosno, smrt predstavlja ono sa čim se svako mora suočiti na kraju svog putovanja. Međutim, postoje mnoga različita svojstva smrti. Jedno od njih je i to da si u vreme koje je Bog predodredio ti završio svoju misiju i Bog podvlači crtu ispod tvog telesnog života, i tvoj telesni život se završava, iako to ne znači da je tvoj život završen. Kad je čovek bez tela, njegov život je završen – je li to tačno? (Nije.) Oblik u kojem tvoj život postoji nakon smrti zavisiće od načina na koji si se, dok si bio živ, odnosio prema Božjem delu i rečima – to je veoma važno. Oblik u kojem postojiš nakon smrti, odnosno, hoćeš li postojati ili ne, zavisiće od tvog stava prema Bogu i prema istini dok si živ. Ako je, kada si živ, i kad se suočavaš sa smrću i svakakvim bolestima, tvoj stav prema istini buntovnički, protivnički i pokazuje odbojnost prema istini, na koji ćeš način, kad dođe vreme da se tvoj telesni život završi, postojati nakon smrti? Sigurno ćeš postojati na neki drugi način i tvoj život se sigurno neće nastaviti. Nasuprot tome, ako je, dok si živ, dok imaš svest u telu, tvoj stav prema istini i prema Bogu stav pokornosti i odanosti i imaš iskrenu veru, tada će, čak i kad se tvoj telesni život završi, tvoj život u drugom svetu nastaviti da postoji u drugačijem obliku. To je jedno od objašnjenja smrti. Treba napomenuti još nešto, a to je da pitanje smrti ima istu prirodu kao i druge stvari. Nije na ljudima da sami za sebe odlučuju, a još manje se to može promeniti čovekovom voljom. Smrt je ista kao i svaki drugi važan događaj u životu: u potpunosti je predodređena od Stvoritelja i pod Njegovom suverenošću. Ako bi neko preklinjao da umre, možda ne bi nužno umro; ako bi preklinjao da živi – možda ne bi nužno živeo. Sve to je pod Božjom suverenošću i predodređeno od Njega, i menja se i odlučuje autoritetom Božjim, Božjom pravednom naravi i Božjom suverenošću i uređenjima. Prema tome, recimo da oboliš od neke ozbiljne bolesti, ozbiljne bolesti sa potencijalno fatalnim ishodom, ti nećeš nužno umreti – ko odlučuje da li ćeš umreti ili ne? (Bog.) Bog odlučuje. I pošto Bog odlučuje i ljudi o takvoj stvari ne mogu da odlučuju, zbog čega ljudi osećaju strepnju i uznemirenost? Kao i to ko su ti roditelji i kada i gde si rođen – ni o ovim stvarima ne možeš ti da odlučuješ. U ovim stvarima najmudriji izbor jeste da stvarima prepustiš da idu svojim prirodnim tokom, da se pokoriš i ne odlučuješ, da na ovu stvar ne trošiš misli ni energiju i da zbog toga ne osećaš uznemirenost, strepnju ili zabrinutost. Pošto ljudi ne mogu sami za sebe da biraju, glupo je i nerazumno na ovu temu trošiti toliko energije i razmišljanja.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”

Neki ljudi se mole sve vreme kada se prvi put razbole, ali kasnije, kada vide da ih molitve nisu izlečile, utonu u bolest, neprestano se žale i u svom srcu kažu: „Verovanje u Boga mi nije donelo ništa dobro. Bolestan sam a Bog me neće izlečiti!” To nije prava vera. U njoj uopšte nema pokornosti, a ono što iz nje proizlazi jeste njihova smrt, kad jednom završe s prigovaranjem. To je Božji opoziv njihovog ljudskog tela i slanje u pakao; za njih je to kraj svega. Nemaju šanse da zadobiju spasenje u ovom životu, a njihova duša mora da ode u pakao. Ovo je poslednja etapa Božjeg dela spasavanja čovečanstva i, ako neko bude eliminisan, nikada više neće imati drugu priliku! Ako umreš dok Bog obavlja Svoje delo spasenja, ta smrt je kazna, a ne obična smrt. Oni koji za kaznu umru, nemaju šanse da budu spaseni. Zar Pavle ne trpi neprekidno kažnjavanje u Adu? Prošlo je dve hiljade godina, a on je još uvek tamo, gde ga i dalje kažnjavaju! Gore je kada svesno zgrešiš, jer je tada kazna još teža!

Neki ljudi kažu: „Uvek sam bio bolestan, uvek sam patio i bolovao. Uvek su postojale neke okolnosti oko mene, ali nikada nisam osetio delo Svetog Duha.” To je tačno. Tako Sveti Duh uglavnom deluje – za tebe neosetno. To je oplemenjivanje. Ponekad će Sveti Duh da te prosveti i omogući ti da shvatiš neku istinu kroz zajedništvo. Ponekad će te On naterati da nešto shvatiš kroz svoje okruženje i staviće te na probu te, iskaliti i obučiti u tom okruženju, i tako te naterati da rasteš – tako Sveti Duh deluje. Kada ste ranije prolazili kroz razne situacije niste posedovali znanje zato što se niste usredsredili na traženje istine u svom srcu. Kada neka osoba ne razume istinu, ona ne može da vidi ništa onakvo kakvo jeste i uvek ima izobličeno shvatanje. To je isto kao kada se neko razboli i veruje da ga Bog tako dovodi u red, a u stvari neke bolesti čovek sam izazove time što ne razume pravila življenja. Kada ne paziš šta jedeš i ne razumeš šta je zdrav život, onda se razboljevaš na raznorazne načine. Mada tvrdiš da je to Božje dovođenje u red, zapravo si se razboleo usled sopstvenog neznanja. Ali, opet, bilo da je bolest izazvana ljudskim faktorom ili ju je darovao Sveti Duh, radi se o posebnoj Božjoj dobroti; ona je namenjena tome da naučiš lekciju, te moraš da se zahvališ Bogu, a ne da se žališ. Svaka tvoja žalba ostavlja mrlju, a to je greh koji se ne može oprati! Kada izneseš žalbu, koliko će vremena biti potrebno da se tvoje stanje preokrene? Ako si malo negativan, možda će se preokrenuti posle mesec dana. Kada se žališ i daješ glas nekim negativnim emocijama, možda se neće preokrenuti čak ni posle godinu dana, a Sveti Duh neće delati na tebi. Biće užasno za tebe ako se uvek budeš žalio, i biće ti još teže da zadobiješ delo Svetog Duha. Čovek mora da uloži veliki napor u molitvi da bi ispravio svoj način razmišljanja i primio nešto od dela Svetog Duha. Nije lako potpuno preokrenuti način razmišljanja. To se može učiniti samo traženjem istine i dobijanjem prosvećenja i prosvetljenja Svetog Duha.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnije je zadobiti istinu”

Kad je reč o ovom starom ljudskom telu, nije važno od koje bolesti ljudi obolevaju, da li mogu da ozdrave ili u kojoj meri pate, ništa od toga od njih ne zavisi – sve to je u Božjim rukama. Ako se, kad se razboliš, pokoriš Božjim orkestracijama i spreman si da izdržiš i prihvatiš tu činjenicu, svejedno ćeš imati tu bolest; ako ne prihvatiš tu činjenicu, svejedno nećeš moći da se rešiš te bolesti – to je činjenica. Sa svojom bolešću se u jednom danu možeš pozitivno suočiti ili se sa njom u danu možeš negativno suočiti. Drugim rečima, nezavisno od toga kakav ti je stav, ne možeš izmeniti činjenicu da si bolestan. Kakvu odluku donose inteligentni ljudi? (…) Kad se ljudi koji streme ka istini suoče sa bolešću, hoće li oni zaglibiti u osećanjima uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti? (Neće.) Kakav će pristup oni zauzeti prema bolesti? (Pre svega, oni su u stanju da se pokore, a zatim, dok su bolesni, oni traže da shvate Božje namere i razmišljaju o iskvarenim naravima koje imaju.) Može li tih nekoliko reči da reši problem? Ako samo razmišljaju, zar neće ipak morati da se leče? (Potražiće i lečenje.) Da, ako je to bolest koju treba lečiti, neka ozbiljna bolest ili bolest koja bi bez lečenja mogla da se pogorša, tada se ona mora lečiti – to je ono što rade inteligentni ljudi. Kada glupi ljudi nisu bolesni, uvek brinu: „Da li bih mogao da se razbolim? I ako se razbolim, hoće li se to pogoršati? Hoću li dobiti tu bolest? I ako dobijem tu bolest, hoću li prerano umreti? Kad umrem, hoće li to biti veoma bolno? Da li ću imati srećan život? Ako se razbolim od te bolesti, zar ne bi trebalo da napravim planove za slučaj smrti i da što pre uživam u životu?” Zbog ovakvih stvari glupavi ljudi će često osećati uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Oni nikada ne traže istinu niti traže istine koje po ovom pitanju treba da shvate. Međutim, inteligentni ljudi ovu stvar donekle razumeju i u nju imaju uvid bilo da je reč o tome da se neko drugi razboleo ili kada se oni sami još uvek nisu razboleli. Dakle, kakvo razumevanje i uvid treba da imaju? Pre svega, hoće li bolest zaobići nekoga zbog toga što oseća uznemirenost, strepnju i zabrinutost? (Neće.) Recite Mi, zar nije već suđeno kada će se neko razboleti od neke bolesti, kakvo će mu biti zdravlje u određenoj životnoj dobi i da li će oboleti od neke teške ili ozbiljne bolesti? Jeste, i to sigurno, mogu toliko da ti kažem. Nećemo sada raspravljati o tome kako za tebe Bog predodređuje stvari; ljudski izgled, crte lica, oblik tela i datum njihovog rođenja svima su jasno poznati. One gatare i astrolozi nevernici i oni koji mogu da tumače zvezde i ljudske dlanove na osnovu dlana, lica i datuma rođenja ljudima, mogu da kažu kada će ih zadesiti nesreća i kada će se suočiti sa nekom nevoljom – te stvari su već predodređene. Prema tome, kad se neko razboli, može izgledati da je to uzrokovano iscrpljenošću, osećanjima besa ili zato što živi u oskudici i nedovoljno se hrani – spolja posmatrano to može delovati kao razlog. Ova situacija važi za sve, pa zašto se neki ljudi istih godina razbole, a drugi ne? Da li je suđeno da bude tako? (Jeste.) Laički rečeno, to je suđeno. Kako da to izrazimo rečima koje su u skladu sa istinom? Sve to je pod Božjom suverenošću i uređenjima. Prema tome, nezavisno od toga kakvi su ti hrana, piće, smeštaj i životno okruženje, oni nemaju nikakve veze s tim kada ćeš se razboleti niti koja će te bolest zadesiti. Ljudi koji ne veruju u Boga uvek traže razloge sa objektivne tačke gledišta i uvek ukazuju na razloge za bolest, uz reči: „Moraš više da vežbaš, da jedeš više povrća, a manje mesa.” Je li to zaista tačno? Ljudi koji uopšte ne jedu meso i dalje mogu da dobiju visok krvni pritisak i dijabetes, a vegetarijanci i dalje mogu imati povišen holesterol. Za ove stvari medicinska nauka nije pružila tačno ili razumno objašnjenje. Da ti nešto kažem, sve različite namirnice koje je Bog stvorio za čoveka upravo su namirnice koje čovek treba da jede; samo nemoj da preteruješ, već ih jedi umereno. Neophodno je da naučiš kako da brineš o zdravlju, ali je pogrešna večita želja da se proučava prevencija bolesti. Kao što smo upravo rekli, kakvo će biti nečije zdravlje u određenoj životnoj dobi i da li će se ozbiljno razboleti, sve to je uredio Bog. Nevernici ne veruju u Boga, pa pronalaze druge da im takve stvari proriču iz dlanova, datuma rođenja i sa lica, i veruju u te stvari. Ti veruješ u Boga i često slušaš propovedi i razgovore o istini, pa ako ne veruješ u ovo, onda nisi ništa drugo nego bezvernik. Ako zaista veruješ da je sve u Božjim rukama, onda bi trebalo da veruješ da sve ove stvari – ozbiljne bolesti, teške bolesti, bezazlene bolesti i zdravlje – potpadaju pod Božju suverenost i uređenja. Nastanak ozbiljne bolesti i stanje nečijeg zdravlja u određenoj životnoj dobi nisu stvari koje se događaju slučajno, a onaj kome je to jasno ima pozitivno i tačno razumevanje. Da li je to u skladu sa istinom? (Jeste.) U skladu je sa istinom, to jeste istina, to treba da prihvatiš, i tvoji stav i gledišta po ovom pitanju treba da se preobrate. I šta se rešava kad se te stvari preobrate? Zar nisu razrešena tvoja osećanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti? Tvoje negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti zbog bolesti makar su razrešene u teoriji. Pošto je tvoje shvatanje preobratilo tvoje misli i gledišta, ono dakle razrešava tvoje negativne emocije. Ovo je jedan aspekt: da li će se neko razboleti, od koje ozbiljne bolesti će se razboleti i kakvo će mu biti zdravlje u svakoj životnoj fazi ne može se izmeniti čovekovom voljom, već je sve to predodređeno od Boga. Neki ljudi kažu: „Pa, da li je u redu ako ne želim da se razbolim? Da li je u redu ako želim da zamolim Boga da me oslobodi bolesti? Da li je u redu ako želim da zamolim Boga da me poštedi ove katastrofe i nesreće?” Šta mislite? Da li su te stvari u redu? (Nisu.) Kažete to sa takvom sigurnošću, ali niko nije u stanju da te stvari jasno razume. Možda neko odano obavlja svoju dužnost, ima rešenost da stremi ka istini i veoma je važan za neki posao u Božjoj kući, pa ga Bog možda oslobodi ove teške bolesti koja utiče na njegovu dužnost, njegov posao i njegovu fizičku energiju i snagu, jer će Bog preuzeti odgovornost za Svoje delo. Međutim, postoji li takva osoba? Ko je takav? Ne znate, zar ne? Možda i postoje takvi ljudi. Da zaista postoje takvi ljudi, zar onda Bog ne bi mogao jednom rečju da ih oslobodi njihove bolesti ili nesreće? Zar Bog to ne bi mogao da učini jednom mišlju? Ta Božja misao bi bila: „Ovaj čovek će se razboleti određenog meseca u ovoj životnoj dobi. Sada je toliko zauzet svojim poslom, pa se od te bolesti neće razboleti. Ne mora da iskusi ovu bolest. Neka ga ona zaobiđe.” Nema razloga da se to ne dogodi i bila bi potrebna samo jedna reč od Boga, zar ne? Ali ko bi mogao da dobije takav blagoslov? Ko god zaista poseduje takvu rešenost i odanost i može istinski da obavlja ovu funkciju u Božjem delu – on može da dobije takav blagoslov. To nije tema o kojoj treba da razgovaramo, pa o njoj sada nećemo razgovarati. Razgovaramo o bolesti; to je nešto što će većina ljudi iskusiti u svom životu. Prema tome, koja vrsta bolesti će pogoditi ljudsko telo, u koje vreme ili u kojoj životnoj dobi i kakvo će biti ljudsko zdravlje, sve su to stvari koje je uredio Bog i ljudi ne mogu samostalno da o njima odlučuju; baš kao što ne mogu za sebe da odlučuju ni kada će se roditi. Prema tome, zar nije glupo osećati patnju, strepnju i zabrinutost zbog stvari o kojima za sebe ne možeš da odlučuješ? (Da, glupo je.) Ljudi treba da započnu rešavanje stvari koje samostalno mogu da reše, a za ono što ne mogu, treba da sačekaju Boga; ljudi treba ćutke da se pokore i zamole Boga da ih zaštiti – ovo je način razmišljanja koji ljudi treba da imaju. Kad ih zaista zadesi bolest i približi im se smrtni čas, ljudi tada treba da se pokore, da Bogu ne prigovaraju i protiv Njega se ne bune, niti da izgovaraju stvari kojima hule na Boga ili Ga napadaju. Umesto toga, ljudi treba da stoje kao stvorena bića i doživljavaju i uvažavaju sve što dolazi od Boga – ne treba da pokušavaju da za sebe odlučuju. To treba da bude posebno iskustvo koje ti obogaćuje život i ne mora nužno biti loša stvar, zar ne? Prema tome, kad je reč o bolesti, ljudi pre svega treba da razreše svoje pogrešne misli i gledišta u vezi sa poreklom bolesti, pa više o tome neće brinuti; osim toga, ljudi nemaju pravo da kontrolišu poznate ili nepoznate stvari, niti su u stanju da ih kontrolišu, jer su sve te stvari pod Božjom suverenošću. Čekanje i pokornost jesu stav i načelo primene koje ljudi treba da imaju. Od razumevanja do primene, sve treba činiti u skladu sa istina-načelima – to je stremljenje ka istini.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”

Bilo da si bolestan ili osećaš bol, makar ti preostao jedan jedini dah, dokle god si još uvek živ, sve dok i dalje možeš da govoriš i hodaš, ti još uvek imaš energiju da obavljaš svoju dužnost i, sa nogama čvrsto na zemlji, treba dobro da se vladaš u obavljanju svoje dužnosti. Ne smeš da napuštaš dužnost stvorenog bića niti odgovornost koju ti je Stvoritelj poverio. Sve dok ne ispustiš poslednji dah, treba svoju dužnost da izvršavaš i da je dobro ispunjavaš. Neki ljudi kažu: „Ovo što govoriš nije baš uviđavno. Bolestan sam i teško mi je da to podnesem!” Kada ti je teško, možeš da se odmoriš, možeš da se pobrineš za sebe i da se podvrgneš lečenju. Ako i dalje želiš da obavljaš svoju dužnost, možeš da smanjiš količinu posla i da obavljaš neku prikladnu dužnost, neku koja neće uticati na tvoj oporavak. To će dokazati da u svom srcu nisi napustio svoju dužnost, da se tvoje srce nije udaljilo od Boga, da u svom srcu nisi porekao Božje ime i da u svom srcu nisi odustao od želje da budeš pravo stvoreno biće. Neki ljudi kažu: „Sve to sam učinio, pa hoće li me Bog osloboditi ove bolesti?” Hoće li? (Ne mora da znači.) Bez obzira na to hoće li te Bog osloboditi te bolesti, bez obzira na to hoće li te Bog izlečiti, ti radiš ono što stvoreno biće treba da radi. Bez obzira na to jesi li fizički sposoban da obavljaš svoju dužnost, bez obzira na to možeš li da preuzmeš bilo kakav posao, bez obzira na to da li ti zdravlje dozvoljava da obavljaš svoju dužnost, tvoje se srce ne sme udaljiti od Boga i u svom srcu ne smeš napustiti svoju dužnost. Time ćeš ispuniti ono za šta si odgovoran, kao i svoje obaveze i svoju dužnost – to je vernost koje treba da se pridržavaš. Samo zato što stvari ne možeš da obavljaš rukama ili zato što više ne možeš da govoriš, zato što si izgubio vid ili više ne možeš da se krećeš, ne smeš da pomisliš da Bog treba da te izleči i da, ukoliko te On ne izleči, poželiš da Ga se u najdubljem delu svog srca odrekneš, da napustiš svoju dužnost i da Boga ostaviš za sobom. Koja je priroda takvog čina? (To je izdaja Boga.) To je izdaja! Kad nisu bolesni, neki ljudi će često dolaziti pred Boga da se mole, a kada su bolesni i nadaju se da će ih Bog izlečiti, položiće sve svoje nade u Boga, i dalje dolaziti pred Njega i neće Ga napustiti. Međutim, kad prođe izvesno vreme i Bog ih ne izleči, oni se razočaraju u Boga, duboko u svom srcu napuštaju Boga i napuštaju svoje dužnosti. Kada nisu ozbiljno bolesni i Bog ih ne izleči, neki ljudi ne napuštaju Boga; međutim, kada im se bolest pogorša i kad se suoče sa smrću, tad zasigurno znaju da ih Bog zapravo nije izlečio, da su sve to vreme u stvari iščekivali smrt, pa onda u svom srcu napuštaju Boga i poriču Ga. Pošto ih nije izlečio, smatraju da Bog ne sme ni da postoji; pošto ih nije izlečio, Bog ne sme uopšte ni da bude Bog i u Njega nije vredno verovati. Pošto ih Bog nije izlečio, žale što su u Njega ikada i verovali i prestaju da veruju. Nije li ovo izdaja Boga? Ovo je ozbiljna izdaja Boga. Prema tome, ne smete nipošto krenuti tim putem – jer istinsku veru imaju samo oni koji su do smrti pokorni Bogu.

Kada bolest zakuca na vrata, kojim putem bi ljudi trebalo da idu? Kako treba da načine izbor? Ljudi ne treba da potonu u stanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, niti da razmišljaju o svojim budućim izgledima i putevima. Naprotiv, što češće ljudi sebe zateknu u takvim trenucima i u takvim posebnim situacijama i kontekstima, i što se više suočavaju sa takvim neposrednim poteškoćama, tim pre treba da traže istinu i da ka njoj streme. Jedino tako propovedi koje si u prošlosti čuo i istine koje si shvatio neće biti uzaludne i moći će da postignu dejstvo. Što se više suočavaš sa takvim poteškoćama, tim pre treba da se odrekneš sopstvenih želja i da se pokoriš Božjim orkestracijama. Kada te dovede u takvu situaciju i za tebe uredi takve uslove, Božji naum nije da te navede da potoneš u emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, kao ni da Boga preispituješ hoće li te izlečiti nakon što te bolest zadesi, i da time otkriješ istinu o toj stvari. Bog ti namešta ove naročite situacije i uslove kako bi iz njih mogao da izvučeš pouke, da postigneš dublji ulazak u istinu i u pokornost Bogu, i kako bi jasnije i tačnije saznao na koji način Bog orkestrira svim ljudima, događajima i stvarima. Čovekova sudbina je u Božjim rukama, pa tako, bez obzira na to mogu li to da osete i osveste, ljudi treba da se pokore, da se Bogu ne opiru, da Ga ne odbijaju i da Ga nikako ne preispituju. Mogao bi da umreš u svakom slučaju, a ako se Bogu opireš, odbijaš Ga i preispituješ, suvišno je reći kakav će ti biti ishod. Nasuprot tome, ako si u tim istim situacijama i uslovima u stanju da tražiš način na koji stvoreno biće treba da se pokorava orkestracijama Stvoritelja, da tražiš pouke koje treba da izvučeš i iskvarene naravi koje treba da saznaš u situacijama koje ti Bog donosi, ako u takvim situacijama možeš da shvatiš Božje namere i da dobro svedočiš kako bi ispunio Božje zahteve, to je upravo ono što treba da činiš. Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, neprijatnosti i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da dokučiš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog uredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska. Baš zato, kada bolest zakuca na vrata, ne smeš stalno da se pitaš kako da se od nje izbaviš, kako da od nje pobegneš ili kako da je odbaciš. (…) Kada se suočavate sa bolešću, možete aktivno da tražite lek, ali i tome treba pristupiti uz pozitivan stav. A kad je reč o tome u kojoj meri se tvoja bolest može lečiti, da li se uopšte može izlečiti i šta bi na kraju moglo da se dogodi, treba uvek da se pokoravaš, bez prigovora. To je stav koji treba da usvojiš, jer si stvoreno biće i nemaš drugog izbora. Ne možeš reći: „Ako se izlečim od ove bolesti, poverovaću da je to Božja viša sila, a ako se ne izlečim, onda neću biti zadovoljan Bogom. Zašto mi je Bog dao ovu bolest? Zašto ne izleči ovu bolest? Zašto sam se od nje baš ja razboleo, a ne neko drugi? Ne želim je! Zašto moram da umrem prerano, ovako mlad? Zašto drugi ljudi i dalje mogu da žive? Zašto?” Ne pitaj zašto jer je to Božja orkestracija. Ne postoji razlog i ne treba da postavljaš to pitanje. Buntovnički govoriš kad pitaš zašto i to nije pitanje koje stvoreno biće treba da postavlja. Ne pitaj zašto, jer ne postoji zašto. Bog je tako uredio i isplanirao stvari. Pitaš li zašto, može se jedino reći da si previše buntovan, previše nepopustljiv. Kada nečim nisi zadovoljan ili kada Bog ne učini onako kako bi ti želeo ili ne dozvoli da bude po tvom, postaješ nesrećan, nezadovoljan i uvek se pitaš zašto. Dakle, Bog te pita: „Zašto kao stvoreno biće nisi dobro obavio svoju dužnost? Zašto nisi verno obavio svoju dužnost?” I šta ćeš Mu odgovoriti? Reći ćeš: „Ne postoji zašto, takav sam kakav sam.” Je li to prihvatljivo? (Nije.) Prihvatljivo je da ti se Bog tako obraća, ali ne i da se ti tako obraćaš Bogu. Stav ti je pogrešan i previše si nerazuman. Kakve god da su poteškoće sa kojima se suočava stvoreno biće, sasvim je prirodno i opravdano da treba da se pokoriš uređenjima i orkestracijama Stvoritelja. Na primer, roditeljima si se rodio, oni su te odgajili i zoveš ih majkom i ocem – to je savršeno prirodno i opravdano i tako i treba da bude; ne postoji zašto. Prema tome, Bog za tebe orkestrira sve ove stvari i, bilo da uživaš u blagoslovima ili podnosiš patnje, to je takođe savršeno prirodno i opravdano, i po tom pitanju nemaš nikakav izbor. Ako možeš da se pokoravaš do samoga kraja, onda ćeš dobiti spasenje kao što ga je dobio Petar. Međutim, ako Boga okrivljuješ, ako Boga napuštaš i Boga izdaješ zbog neke privremene bolesti, u tom slučaju, sva odricanja, svako tvoje davanje, obavljanje dužnosti i cena koju si ranije platio bili su uzaludni. Zato što sav tvoj pređašnji naporan rad neće postaviti nikakav temelj da svoju dužnost stvorenog bića dobro obavljaš niti da kao stvoreno biće zauzmeš svoje pravo mesto, i to kod tebe neće ništa promeniti. To će te potom navesti da zbog svoje bolesti izdaš Boga i završićeš kao Pavle, bivajući kažnjen na kraju. Razlog za takvu odluku je u tome što si sve prethodno činio ne bi li stekao krunu i dobio blagoslove. Kada se konačno suočiš sa bolešću i smrću, ako, bez prigovora, možeš i dalje da se pokoravaš, to dokazuje da si za Boga prethodno sve činio iskreno i dragovoljno. Bogu si pokoran i konačno će tvoja pokornost označiti savršen kraj tvoga života verovanja u Boga, i Bog za to ima reči hvale. Prema tome, bolest može dovesti do toga da imaš dobar kraj ili može prouzrokovati onaj loš; kakav će biti tvoj kraj zavisi od puta kojim ideš i od tvog stava prema Bogu.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”

Niko ne može da provede ceo život bez patnje. Nečije patnje će imati veze sa porodicom, nečije sa poslom, nečije sa brakom, a nečije sa fizičkim bolestima. Svi moraju da pate. Neki kažu: „Zašto ljudi moraju da pate? Kako bi bilo divno ceo život provesti spokojno i srećno. Zar ne možemo da ne patimo?” Ne – svi moraju da pate. Patnja dovodi do toga da svaka osoba iskusi bezbroj osećaja fizičkog života, bilo da su ti osećaji pozitivni, negativni, aktivni ili pasivni; patnja ti pruža različita osećanja i prepoznavanje vrednosti, što su za tebe sva tvoja životna iskustva. To je jedan aspekt i on služi da ljudi budu iskusniji. Ako na osnovu toga možeš da tražiš istinu i shvatiš Božju nameru, onda ćeš se sve više približavati merilu koje Bog zahteva od tebe. Drugi aspekt je da je to odgovornost koju Bog zadaje čoveku. Kakvu odgovornost? Patnju koju treba da pretrpiš. Ako možeš da prihvatiš tu patnju i podneseš je, onda je to svedočanstvo, a ne nešto sramno. Kada se razbole, neki ljudi se plaše da će drugi ljudi saznati za to; misle da je bolest nešto sramno, a zapravo se ničega ne treba stideti. Ako si, kao normalna osoba, usred bolesti u stanju da se pokoriš Božjim uređenjima, da podneseš sve vrste patnji i da još uvek budeš u stanju da normalno obavljaš svoju dužnost, u stanju da ispuniš naloge koje ti Bog daje, da li je to dobro ili loše? To je dobra stvar, to je svedočanstvo o tvojoj pokornosti Bogu, to je svedočanstvo da odano izvršavaš svoju dužnost i to je svedočanstvo koje sramoti i odnosi pobedu nad Sotonom. Dakle, svako stvoreno biće i svaki Božji izabranik treba da prihvati i pokori se bilo kojoj patnji. Tako to moraš da shvatiš i moraš da naučiš tu lekciju i da postigneš istinsku pokornost Bogu. To je u skladu sa Božjom namerom i to je Božja želja. To je ono što Bog uređuje za svako stvoreno biće. To što ti Bog priređuje takve situacije i uslove jednako je zadavanju odgovornosti, obaveze i davanju naloga, tako da treba da ih prihvatiš. Zar to nije istina? (Jeste.) Dokle god to dolazi od Boga, dokle god Bog tako zahteva od tebe i to očekuje od tebe, onda je to istina. Zašto se kaže da je to istina? Zato što ako prihvatiš te reči kao istinu, onda ćeš moći da rešiš svoju iskvarenu narav, svoje predstave i svoje buntovništvo, tako da kada se ponovo suočiš sa teškoćama, nećeš ići protiv Božjih želja niti se pobuniti protiv Boga, to jest, moći ćeš da primenjuješ istinu i da se pokoriš Bogu. Tako ćeš moći da svedočiš, što Sotoni donosi sramotu, i moći ćeš da zadobiješ istinu i dostigneš spasenje.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (1)”

Slična iskustvena svedočenja:

Kovid me je razotkrio

Oslobođena strepnje u vezi sa mojim bolestima