Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Štetni uticaj koji su hiljade godina „uzvišenog duha nacionalizma” ostavile duboko u ljudskom srcu, kao i feudalno razmišljanje kojim su ljudi vezani i okovani, bez imalo slobode, bez ikakve volje da teže nečemu ili da istraju, bez želje za napretkom, a namesto toga uvek negativni i nazadni, ukopani u robovski mentalitet i tako dalje – ovi objektivni faktori su pružili neizbrisivo prljavu i ružnu sliku o sistemu vrednosti i uverenjima, idealima, moralu i ljudskoj naravi. Ljudi, čini se, žive u mračnom svetu terorizma, koji niko od njih ne nastoji da prevaziđe i niko od njih ne razmišlja o prelasku u idealan svet; pre su zadovoljni onim što im je život odredio, da provode svoje dane rađajući i podižući decu, trudeći se, znojeći se, obavljajući svoje poslove, sanjajući o prijatnoj i srećnoj porodici i sanjajući o nežnosti u braku, o deci koja poštuju roditelje, o radosti u svojim poznim godinama dok mirno proživljavaju svoje živote… Desetinama, hiljadama, desetinama hiljada godina do sada, ljudi su traćili svoje vreme na ovaj način, a da niko nije ostvario savršen život, već se sve svelo na nameru da se uzajamno kolju u ovom mračnom svetu, na trku za slavom i bogatstvom i na spletkarenje jednih protiv drugih. Ko je ikada tražio Božje namere? Da li je iko ikada obraćao pažnju na Božje delo? Svi delovi ljudskosti zauzeti uticajem tame odavno su postali ljudska priroda, pa je tako prilično teško izvršiti delo Božje, a ljudi imaju još manje srca da obrate pažnju na ono što im je Bog danas poverio.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (3)”

Sotona je duboko iskvario ljude koji žive u ovom stvarnom društvu. Bez obzira da li su obrazovani ili ne, veliki deo tradicionalne kulture ukorenjen je u mislima i pogledima ljudi. Pogotovo, od žene se zahteva da vodi brigu o mužu i da vaspitava decu, da bude dobra supruga i brižna majka, da posveti ceo svoj život mužu i deci i da živi za njih, starajući se da porodica ima tri obroka dnevno i da dobro pere, čisti i obavlja sve druge kućne poslove. To je prihvaćeno merilo za dobru suprugu i brižnu majku. Svaka žena takođe misli da tako treba da bude i da ako ona to ne čini onda nije dobra žena i da je prekršila savest i moralna merila. Kršenje ovih moralnih merila mnogo će opteretiti savest nekih žena; one će osećati kao da su izneverile svoje muževe i decu i da nisu dobre žene. Ali nakon što poveruješ u Boga, pročitaš mnogo Njegovih reči, shvatiš neke istine i prozreš neke stvari, pomislićeš: „Ja sam stvoreno biće i kao takvo treba da izvršavam svoju dužnost i da se dajem Bogu.” U tom trenutku, postoji li sukob između dobre supruge i brižne majke s jedne strane i obavljanja tvoje dužnosti kao stvorenog bića s druge? Ako želiš da budeš dobra žena i brižna majka, onda ne možeš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, ali ako želiš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, onda ne možeš da budeš dobra supruga i brižna majka. I šta sad? Ako izabereš da dobro obavljaš svoju dužnost i budeš odgovorna za delo crkve, odana Bogu, onda moraš da odustaneš od toga da budeš dobra supruga i brižna majka. Kako ti se sada čini? Kakvo bi se kolebanje javilo u tvom umu? Da li bi se osećala kao da si izneverila svoju decu, svog muža? Odakle dolazi taj osećaj krivice i nelagodnosti? Kada ne ispunjavaš dužnost stvorenog bića, da li se osećaš kao da si izneverila Boga? Nemaš osećaj krivice ili osude, jer u tvom srcu i umu ne postoji ni najmanji nagoveštaj istine. Dakle, šta ti razumeš? Tradicionalnu kulturu i kako da budeš dobra supruga i brižna majka. Tako će se u tvom umu javiti predstava da „Ako nisam dobra supruga i brižna majka, onda nisam ni dobra ni pristojna žena”. Od tog trenutka bićeš vezana i okovana tom predstavom, i tako će ostati zahvaljujući takvim vrstama predstava čak i pošto poveruješ u Boga i obaviš svoju dužnost. Kada postoji sukob između obavljanja dužnosti i uloge dobre žene i brižne majke, iako ćeš, možda imajući malo odanosti prema Bogu, ipak nevoljno odabrati da obavljaš svoju dužnost, u tvom srcu će i dalje biti prisutan osećaj nelagode i krivice. Stoga, kada budeš imala malo slobodnog vremena dok obavljaš svoju dužnost, tražićeš priliku da se brineš o svojoj deci i mužu, želeći da im se još više iskupiš i pomislićeš da je u redu čak i ako moraš više da patiš, dokle god ti je mir u glavi. Zar to nije izazvano uticajem ideja i teorija tradicionalne kulture o tome kako biti dobra supruga i brižna majka? Sada sediš na dve stolice i želiš da obaviš svoju dužnost dobro, ali želiš i da budeš dobra žena i brižna majka. Međutim, pred Bogom imamo samo jednu odgovornost i obavezu, jednu misiju: da pravilno ispunimo dužnost stvorenog bića. Da li si dobro ispunila tu dužnost? Zašto si opet skrenula s puta? Zar u srcu zaista ne osećaš ni krivicu ni prekor? Pošto istina još uvek nije postavila temelje u tvom srcu i još uvek ne vlada nad njim, može ti se desiti da zalutaš dok obavljaš svoju dužnost. Iako si sada u stanju da obaviš dužnost, zapravo si još uvek daleko od merila istine i Božjih zahteva. Da li sada jasno vidiš tu činjenicu? Šta Bog želi da poruči kada kaže da je „Bog izvor čovekovog života”? Želi da svi shvate sledeće: svi naši životi i duše dolaze od Boga i On ih je stvorio – ne dolaze od naših roditelja, a svakako ne od prirode, već su nam dati od Boga. Naši roditelji su rodili samo naše telo, kao što smo mi rodili svoju decu, ali njihova sudbina je u potpunosti u Božjim rukama. To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je predodredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema drugom ispunjavaš svoju obavezu, niti imaš odgovornost prema bilo kome drugom; treba samo da ispuniš svoju dužnost prema Bogu kao stvoreno biće. To je ono što ljudima mora da bude iznad svega, glavna stvar koju treba da rade kao primarni posao u svom životu. Ako ne ispuniš svoju dužnost dobro, ti nisi podobno stvoreno biće. U očima drugih, ti možeš da budeš dobra supruga i brižna majka, odlična domaćica, odano dete i uzorna članica društva, ali pred Bogom ti si ona koja se buni protiv Njega, ona koja uopšte nije ispunila svoju obavezu niti dužnost, ona koja je prihvatila ali nije dovršila Božji nalog, ona koja je odustala na pola puta. Može li neko takav da zadobije Božje odobravanje? Takvi ljudi su bezvredni.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”

Ako je posmatramo sa stanovišta dece, tačno je da su im život i telo podarili roditelji, koji su uzgred bili toliko ljubazni da ih podignu i vaspitaju, te stoga deca treba da slušaju svaku njihovu reč, da ispunjavaju svoje obaveze i da ne zameraju svojim roditeljima. Skriveno naravoučenije u tim rečima glasi da ne treba da imaš jasan uvid u to kakvi su zapravo tvoji roditelji. Da li je ovo gledište ispravno ako ga analiziramo s tog stanovišta? (Ne, ono je pogrešno.) Kako bi prema tom pitanju trebalo da se odnosimo u skladu sa istinom? Šta bi bilo ispravno reći o njemu? Jesu li roditelji svojoj deci podarili život i telo? (Ne.) Tačno je da telo svake osobe potiče od roditelja, ali odakle potiče roditeljska sposobnost da rađaju decu? (Ona potiče od Boga i data im je od Boga.) A šta je sa čovekovom dušom? Odakle ona potiče? Ona takođe potiče od Boga. Srž je, dakle, u tome da je ljude stvorio Bog i da je sve ovo od Boga predodređeno. Bog je predodredio da budeš rođen baš u toj porodici. Bog je toj porodici poslao jednu dušu, a zatim si ti u toj porodici rođen i imaš taj predodređeni odnos prema svojim roditeljima – sve je to Bog predodredio. Zahvaljujući Božjoj suverenosti i predodređenju, tvoji su roditelji bili u stanju da rode tebe i tako si ti u toj porodici rođen. Tako stoje stvari ako se posmatraju iz korena. Šta bi bilo da Bog nije predodredio stvari na takav način? Tvoji roditelji te nikad ne bi imali i ti u odnosu s njima nikada ne bi bio u poziciji deteta. Između vas ne bi bilo krvnog srodstva, ne bi bilo porodične ljubavi, niti ikakve veze. Stoga je pogrešno reći da su nekoj osobi život podarili njeni roditelji. Još jedan aspekt ogleda se u tome da su, iz perspektive deteta, roditelji uvek za jednu generaciju stariji od svoje dece. Što se tiče svih ljudskih bića, međutim, roditelji se isti kao ostali ljudi, u smislu da svi oni pripadaju iskvarenoj ljudskoj rasi i da svi imaju iskvarenu narav Sotone. Tvoji roditelji se ni po čemu ne razlikuju od drugih ljudi, pa ni od tebe. Uprkos tome što su te fizički rodili i što su od tebe, u smislu krvnog srodstva, stariji za jednu generaciju, u smislu ljudske narav-suštine, svi vi živite pod vlašću Sotone, sve vas je iskvario Sotona i svi posedujete iskvarenu, sotonsku narav. U svetlu činjenice da svi ljudi imaju iskvarenu sotonsku narav, suština svih ljudi je ista. Bez obzira na razlike u starešinstvu, u životnoj dobi ili u tome ko je na svet došao ranije ili kasnije, suštinski govoreći, svi ljudi imaju istu iskvarenu narav-suštinu i svi su ljudska bića koja je Sotona iskvario, te u tom pogledu među njima nema nikakvih razlika. Bilo da im je ljudskost dobra ili zla, oni zbog svoje iskvarene naravi usvajaju ista stanovišta i perspektive kada je reč o načinu gledanja na ljude i događaje i kada je reč o pristupu prema istini. U tom smislu, među njima nema nikakvih razlika. Pored toga, svako ko živi među ovom zlom ljudskom rasom prihvata razne ideje i gledišta kojih u ovom zlom svetu ima u izobilju, bilo da se radi o rečima ili mišljenjima, bilo da je reč o formi ili ideologiji, i svako od Sotone prihvata kojekakve ideje, bilo kroz školski sistem ili putem uslovljavanja običajima datog društva. Ništa od toga uopšte nije usklađeno sa istinom. U tim stvarima nema istine, a ljudi zasigurno ne razumeju šta je istina zapravo. S te tačke gledišta, roditelji i njihova deca potpuno su jednaki i poseduju iste ideje i stavove. Samo što su te ideje i stavove tvoji roditelji prihvatili pre 20 ili 30 godina, dok si ih ti usvojio nešto malo kasnije. Drugim rečima, tvoji roditelji i ti, dokle god si normalna osoba, pošto ste istog socijalnog porekla, prihvatili ste istu iskvarenost od Sotone, ista uslovljavanja običajima društva i iste ideje i stavove koji potiču iz raznih rđavih društvenih trendova. Sa ove tačke gledišta, deca pripadaju istom tipu ljudi kao i njihovi roditelji. S Božjeg stanovišta, ako ostavimo po strani pretpostavku da On unapred odlučuje, predodređuje i bira, roditelji i njihova deca u Božjim su očima slični po tome što i jedni i drugi predstavljaju stvorena bića. Bez obzira da li se klanjaju Bogu ili ne, svi se oni zajedno jednim imenom nazivaju stvorenim bićima i svi prihvataju Božju suverenost, orkestracije i uređenja. S te tačke gledišta, roditelji i njihova deca zapravo imaju isti status u Božjim očima i svi oni slično i podjednako prihvataju Božju suverenost i Njegova uređenja. To je objektivna činjenica. A ako su svi od Boga izabrani, onda svi imaju jednake mogućnosti da streme ka istini. Svi oni, naravno, imaju podjednake mogućnosti da prihvate Božji sud i grdnju, i iste šanse da budu spaseni. Uz pomenute sličnosti, između roditelja i dece postoji samo jedna razlika, a to je da roditelji, u takozvanoj porodičnoj hijerarhiji, imaju viši položaj od svoje dece. Šta znači to da su na višem položaju u porodičnoj hijerarhiji? Znači da su oni za jednu generaciju, to jest, za 20 ili 30 godina stariji od svoje dece – radi se, dakle, samo o starosnim razlikama. A zbog posebnog statusa roditelja, deca moraju da ih vole i poštuju i da ispunjavaju svoje obaveze prema njima. To je jedina obaveza koju neka osoba ima prema svojim roditeljima. Ali, budući da i roditelji i njihova deca pripadaju jednoj te istoj iskvarenoj ljudskoj rasi, to znači da roditelji nisu oličenje morala za svoju decu, oni im nisu merilo ni uzor stremljenja ka istini, niti se deca mogu na njih ugledati u pogledu klanjanja i pokoravanja Bogu. Naravno, roditelji nisu ovaploćenje istine. Ljudi nisu dužni i nemaju obavezu da svoje roditelje posmatraju kao moralne uzore, niti kao ličnosti kojima se treba bezuslovno pokoravati. Deca ne treba da se plaše da analiziraju ponašanje, postupke i narav-suštinu svojih roditelja. To znači da, kada je reč o ophođenju prema roditeljima, ljudi ne treba da se pridržavaju ideja i stavova poput onog: „Roditelj je uvek u pravu”. To gledište se zasniva na činjenici da roditelji imaju poseban status zato što su te, prema Božjem predodređenju, rodili i što su 20, 30 ili čak 40, pa i 50 godina stariji od tebe. Jedino iz perspektive tog telesno-krvnog srodstva, roditelji se od svoje dece razlikuju po svom statusu i rangu u porodičnoj hijerarhiji. Zbog te razlike, međutim, ljudi svoje roditelje posmatraju kao potpuno bezgrešna bića. Da li je to ispravno? To je pogrešno, iracionalno i ne odgovara istini. Neki ljudi se pitaju kako bi čovek trebalo da se ophodi prema svojim roditeljima, imajući u vidu postojanje tog krvnog srodstva između roditelja i dece. Ako roditelji veruju u Boga, prema njima treba postupati kao prema vernicima; u suprotnom, treba ih tretirati kao nevernike. Kojoj god vrsti ljudi da pripadaju, roditelje treba tretirati u skladu sa odgovarajućim istina-načelima. Ako su đavoli, treba da kažeš da su đavoli. Ako nemaju ljudskosti, treba da kažeš da nemaju ljudskosti. Ako ideje i stavovi kojima te podučavaju nisu u skladu sa istinom, onda ne moraš da ih slušaš, niti da ih prihvataš, već možeš da razlučiš kakvi oni zaista jesu i da ih razotkriješ. Da li ćeš se zabrinuti ako ti roditelji kažu: „Ja to radim za tvoje dobro”, ako pobesne i ako dignu galamu oko toga? (Neću se zabrinuti.) Ako su ti roditelji nevernici, jednostavno nemoj da obraćaš pažnju na njih i to je to. Ako zbog toga dignu veliku galamu, uvidećeš da oni nisu ništa drugo do đavoli. Ove istine u pogledu vere u Boga predstavljaju ideje i stavove koje ljudi najpre moraju da private. Ali, pošto ljudi te istine ne mogu da razumeju niti da ih prihvate, kakva onda bića ljudi zapravo predstavljaju? Budući da ne razumeju Božje reči, oni su niža bića, zar ne?

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (13)”

Bez obzira na to koliko su te roditelji negovali dok su te odgajali i koliko su ispunjavali svoju odgovornost prema tebi, oni su radili samo ono što je trebalo u okviru sposobnosti stvorenog čoveka – to je bio njihov instinkt. Pogledaj samo ptice, više od mesec dana pre parenja one neprekidno traže bezbedno mesto da sviju gnezdo. Mužjaci i ženke odleću u smenama, donose različite vrste biljaka, perja i grančica kako bi počeli da grade svoja gnezda u srazmerno gustim krošnjama. Mala gnezda koja su različite vrste ptica izgradila neverovatno su čvrsta i složena. Ptice ulažu sav taj trud u svijanje gnezda i izgradnju skloništa zarad svog potomstva. Kada sagrade svoja gnezda i dođe vreme ležanja na jajima, u svakom gnezdu uvek leži jedna ptica; mužjaci i ženke se smenjuju 24 sata dnevno i neverovatno su brižni – kada se jedna od njih vrati, druga ubrzo odleti. Nedugo nakon toga, ptići se izlegu, izbace glavice iz svojih jaja i počnu da cvrkuću među krošnjama. Odrasle ptice odleću i doleću, čas stižu da nahrane svoje ptiće crvima, čas se ponovo vraćaju da ih nahrane nečim drugim, pokazujući neverovatnu brigu. Posle nekoliko meseci, neki ptići su poodrasli i mogu da stoje na ivici svojih gnezda i mašu krilima; njihovi roditelji odleću i doleću na smenu, hraneći i čuvajući svoje ptiće. (…) Sve vrste živih bića i životinja poseduju te instinkte i zakone, i veoma ih se dobro pridržavaju, sprovodeći ih do savršenstva. To je nešto što nijedan čovek ne može da uništi. Postoje i neke posebne životinje, kao što su tigrovi i lavovi. Kada te životinje odrastu, one napuštaju roditelje, a neki mužjaci čak postaju rivali, grizu se, nadmeću i bore po potrebi. To je normalno, to je zakon. Ne vode se prema svojim osećanjima, i ne žive okruženi svojim osećanjima kao ljudi, govoreći: „Moram da im se odužim za njihovu dobrotu, moram to da im nadoknadim – moram da slušam svoje roditelje. Ako ne pokažem odanost roditeljima, ljudi će me osuđivati, grditi i kritikovati iza leđa. Ne bih to mogao da podnesem!” Takve stvari se ne govore u životinjskom svetu. Zašto ljudi govore takve stvari? Jer u društvu i unutar grupa ljudi postoje razne netačne ideje i saglasnosti. Kada takve stvari izvrše uticaj na ljude, kada ih nagrizu i pokvare, u ljudima se javljaju različiti načini tumačenja i bavljenja odnosom roditelja i dece, i na kraju počnu prema svojim roditeljima da se odnose kao prema svojim zajmodavcima – zajmodavcima kojima nikada u svom životu neće uspeti da vrate pozajmicu. Postoje čak i neki ljudi koji posle smrti roditelja celog života nose krivicu i smatraju sebe nedostojnim dobrote svojih roditelja zbog nečega što su uradili, a što nije usrećilo njihove roditelje ili nije bilo onako kako su roditelji želeli. Reci mi, zar to nije preterano? Ljudi žive okruženi svojim osećanjima, tako da se do njih može prodreti i mogu se omesti samo idejama koje proizilaze iz tih osećanja. Ljudi žive u okruženju koje je obojeno ideologijom iskvarenog čovečanstva, tako da do njih prodiru i uznemiravaju ih razne pogrešne ideje, što njihov život čini iscrpljujućim i manje jednostavnim od života drugih živih bića. Međutim, upravo sada, zato što Bog dela i zato što izražava istinu da bi ljudima rekao istinu svih ovih činjenica i da bi im omogućio da shvate istinu, nakon što shvatiš istinu, te pogrešne ideje i pogledi više te neće opterećivati i više ti neće služiti kao vodič za odnose sa roditeljima. Tada će ti život postati opušteniji. Opušten život ne znači da nećeš znati koje su tvoje odgovornosti i obaveze – i dalje ćeš to znati. Zavisi samo od toga koju perspektivu i metode ćeš izabrati da pristupiš svojim odgovornostima i obavezama. Jedan pravac je da kreneš putem osećanja i da se baviš njima na osnovu emocionalnih sredstava, kao i metoda, ideja i pogleda prema kojim Sotona upućuje čoveka. Drugi pravac je da se time pozabavimo na osnovu reči kojima je Bog podučio čoveka. Kada ljudi postupaju sa tim stvarima u skladu sa Sotoninim pogrešnim idejama i pogledima, oni mogu da žive samo upleteni u svoja osećanja i nikada nisu u stanju da razluče ispravno od pogrešnog. Pod tim okolnostima, oni nemaju drugog izbora nego da žive u zamci, uvek upleteni u stvari kao što su: „Ti si u pravu, ja nisam u pravu. Dao si mi više; dao sam ti manje. Nezahvalan si. Preterao si.” Samim tim, nikada ne govore jasno. Međutim, kada ljudi shvate istinu i kada pobegnu od svojih pogrešnih ideja i pogleda i od mreže osećanja, te stvari im postaju jednostavne. Ako se pridržavaš istina-načela, ideja ili pogleda koji su tačni i dolaze od Boga, tvoj život će postati veoma opušten. Ni mišljenje javnosti, ni svest o tvojoj savesti, ni breme tvojih osećanja neće više ometati način na koji se nosiš sa svojim odnosom sa roditeljima; nasuprot tome, te stvari će ti omogućiti da se suočiš sa tim odnosom na ispravan i razuman način. (…) Ne delim ovo s tobom da bih te naveo da izdaš svoje roditelje, i sigurno to ne radim da bih te naveo da povučeš granice između sebe i svojih roditelja – ne započinjemo pokret, nema potrebe da povlačimo bilo kakve granice. Ja o tome razgovaram u zajedništvu samo da bih ti preneo ispravno razumevanje ovih pitanja i da bih ti pomogao da prihvatiš ispravnu ideju i pogled. Pored toga, Ja razgovaram o ovome da te takve stvari ne bi uznemirile kada te zadese, da ti ne bi vezale ruke i noge, i što je još važnije, da kada naiđeš na te stvari, one ne utiču na tvoje obavljanje dužnosti stvorenog bića. Na taj način će Moje zajedništvo ostvariti svoj cilj.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”

Da li je pokazivanje odanosti roditeljima istina? (Nije.) Odanost roditeljima je ispravna i pozitivna stvar, ali zašto onda kažemo da ona nije istina? (Zato što svoju odanost roditeljima ljudi ne pokazuju principijelno i zato što nisu u stanju da razluče kakvoj vrsti ljudi njihovi roditelji zaista pripadaju.) Način na koji se treba ophoditi prema roditeljima povezan je sa istinom. Ako tvoji roditelji veruju u Boga i ako su dobri prema tebi, treba li onda da im budeš odan? (Da.) Kako pokazuješ tu svoju odanost? Tako što se prema njima ophodiš drugačije nego prema braći i sestrama. Radiš sve što ti kažu i prinuđen si da, ako su zašli u pozne godine, ostaneš kraj njih da bi brinuo o njima, što te sprečava da obavljaš svoju dužnost. Da li je to ispravno? (Nije.) Šta treba da uradiš u takvoj situaciji? To zavisi od okolnosti. Ako si još uvek u stanju da brineš o njima dok svoju dužnost obavljaš u blizini svog doma i ako se roditelji ne protive tvom verovanju u Boga, u tom slučaju treba da ispuniš svoju obavezu kao njihov sin ili ćerka i da im pružiš određenu pomoć. Ako se razbole, ostani kraj njih da ih neguješ; uteši ih ako ih nešto muči; ako ti finansijske okolnosti to dozvoljavaju, kupuj im dodatke ishrani koje možeš da priuštiš. Kako, međutim, treba da postupiš ako si prezauzet obavljanjem svoje dužnosti, a pritom nemaš nikoga ko bi brinuo o tvojim roditeljima, koji takođe veruju u Boga? Koju istinu treba da primeniš? Budući da odanost prema roditeljima ne predstavlja istinu, već samo neku vrstu ljudske odgovornosti i obaveze, šta treba da učiniš ako tvoja obaveza dođe u sukob sa tvojom dužnošću? (Treba da dam prvenstvo svojoj dužnosti; da dužnost stavim na prvo mesto.) Obaveza ne predstavlja nužno nečiju dužnost. Opredeliti se za obavljanje vlastite dužnosti znači sprovesti istinu u delo, što se ne može reći za ispunjenje obaveze. Ako uslovi to dozvoljavaju, ti možeš da ispuniš tu svoju odgovornost i obavezu, ali šta ako tvoje trenutno okruženje to ne dopušta? Treba da kažeš: „Moram da obavljam svoju dužnost, jer jedino na taj način primenjujem istinu. Ako sam odan porodici, to znači da živim po svojoj savesti, ali to ujedno znači da ne primenjujem istinu.” Tvoja dužnost, dakle, treba da ti bude na prvom mestu i treba da je podržavaš. Ako trenutno ne obavljaš nijednu dužnost, ako ne radiš daleko od kuće i ako živiš blizu svojih roditelja, nađi način da se brineš o njima. Potrudi se najbolje što možeš da umanjiš njihove patnje i pomogneš im da žive bolje. To će, međutim, takođe zavisiti od toga kojoj vrsti ljudi tvoji roditelji pripadaju. Šta treba da radiš ako su ti roditelji loši ljudi, ako stalno ometaju tvoju veru u Boga i ako te stalno odvlače od verovanja u Boga i obavljanja dužnosti? Koju istinu treba da primeniš? (Odbacivanje.) U tom slučaju treba da ih odbaciš. Ti si svoju obavezu ispunio. Pošto tvoji roditelji ne veruju u Boga, ti nemaš nikakvu obavezu da im, kao njihovo dete, ukazuješ poštovanje. Ako veruju u Boga, oni su tvoji roditelji, tvoja porodica. Ako ne veruju, to znači da su vam se putevi razišli: oni veruju u Sotonu, klanjaju se kralju đavola i kreću se Sotoninim putem; to su ljudi koji idu drugačijim putem od onih koji veruju u Boga. Više ne pripadate istoj porodici. Ljude koji veruju u Boga oni smatraju svojim protivnicima i neprijateljima, tako da više nemaš obavezu da se staraš o njima i moraš se u potpunosti odvojiti od njih. Šta je istina: biti odan vlastitoj porodici ili obavljati svoju dužnost? Naravno, istina je obavljanje vlastite dužnosti. Obavljanje dužnosti u Božjoj kući ne treba shvatiti kao ispunjenje nekakve obaveze, niti kao nešto što čovek naprosto treba da radi. To treba shvatiti kao obavljanje dužnosti stvorenog bića. U tome je Božji nalog; to je tvoja obaveza i tvoja odgovornost. To je istinska odgovornost, koja ti nalaže da ispuniš svoju odgovornost i obavezu prema Stvoritelju. To je Stvoriteljev zahtev prema ljudima i to je važno životno pitanje. S druge strane, pokazivanje poštovanja prema roditeljima je samo tvoja odgovornost i obaveza kao sina ili ćerke. To nipošto nije nalog od Boga, a još manje je u skladu s Božjim zahtevom. Prema tome, između pokazivanja poštovanja prema roditeljima i obavljanja dužnosti, nesumnjivo je da jedino obavljanje dužnosti predstavlja primenjivanje istine. Obavljanje dužnosti stvorenog bića je istina, i to je dužnost na koju je čovek obavezan. Pokazivanje poštovanja prema roditeljima tiče se samo čovekove odanosti prema drugim ljudima. Ono ne znači da čovek obavlja svoju dužnost, niti znači da primenjuje istinu.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”

Ako, na osnovu svog životnog okruženja i konteksta u kome se nalaziš, odavanje počasti tvojim roditeljima nije u sukobu sa tvojim izvršenjem Božjeg naloga i obavljanjem tvoje dužnosti – odnosno, drugim rečima, ako odavanje počasti tvojim roditeljima ne utiče na odano izvršavanje tvoje dužnosti – u tom slučaju ih oboje možeš istovremeno praktično sprovoditi u delo. Nema potrebe da se zvanično odvajaš od svojih roditelja i nema potrebe da ih se zvanično odričeš ili ih odbacuješ. U kojoj situaciji se ovo primenjuje? (Kada odavanje počasti svojim roditeljima nije u sukobu sa obavljanjem nečije dužnosti.) Tako je. Drugim rečima, ako tvoji roditelji ne pokušavaju da ometaju tvoju veru u Boga, i ako su i oni sami vernici, i zaista te podržavaju i podstiču da svoju dužnost obavljaš odano i izvršiš Božji nalog, u tom slučaju tvoj odnos sa roditeljima nije telesni odnos među srodnicima, u uobičajenom značenju te reči, već je to odnos među crkvenom braćom i sestrama. U tom slučaju, pored interakcije sa njima kao crkvenom sabraćom i sasestrama, prema njima moraš da ispuniš i nekoliko dužnosti koje prema svojim roditeljima imaš kao njihovo dete. Moraš im pokazati malo dodatne brige. Dokle god to ne utiče na obavljanje tvoje dužnosti, odnosno, dokle god oni ne sputavaju tvoje srce, možeš da pozoveš svoje roditelje da ih pitaš kako su i da pokazuješ malo brige prema njima, možeš da im pomažeš da razreše nekoliko teškoća i da se izbore sa nekim od svojih životnih problema, a možeš čak i da im pomogneš da reše određene poteškoće koje imaju u smislu svog ulaska u život – sve ove stvari možeš da učiniš. Drugim rečima, ako tvoji roditelji ne ometaju tvoju veru u Boga, treba da održavaš ovaj odnos sa njima i treba da ispunjavaš svoje dužnosti prema njima. A zašto bi trebalo da pokažeš brigu prema njima, da se brineš o njima i pitaš ih kako su? Pošto si njihovo dete i imaš taj odnos sa njima, imaš drugu vrstu odgovornosti i zbog ove odgovornosti moraš malo više da se raspituješ za njih i da im pružaš značajniju pomoć. Dokle god to ne utiče na obavljanje tvoje dužnosti i dokle god tvoji roditelji ne ometaju niti remete tvoju veru u Boga i obavljanje tvoje dužnosti i ne sprečavaju te u onome što radiš, sasvim je prirodno i primereno da izvršavaš svoje dužnosti prema njima i to moraš da činiš sve do stepena u kome ne osećaš grižu savesti – ovo je najniže merilo koje moraš da ispuniš. Ako ne možeš da odaš počast svojim roditeljima kod kuće usled uticaja svojih životnih prilika i njihovog ometanja, onda ne moraš da se pridržavaš ovog pravila. Trebalo bi da se staviš na milost Božjim orkestracijama i da se pokoriš Njegovim uređenjima i ne moraš da istrajavaš u odavanju počasti svojim roditeljima. Da li Bog ovo osuđuje? Bog ovo ne osuđuje; On ljude na ovo ne primorava. (…) Ako tvoji roditelji ne veruju u Boga i sa tobom nemaju zajednički jezik niti zajednička stremljenja i ciljeve, ne koračaju istim putem kao i ti, pa te čak i ometaju u tvojoj veri u Boga i proganjaju je, onda ih možeš razaznati, prozreti njihovu suštinu i odbaciti ih. Naravno, ako verbalno zlostavljaju Boga ili te proklinju, možeš ih prokleti u svom srcu. Prema tome, na šta se odnosi „odavanje počasti svojim roditeljima” o kome Bog govori? Kako to treba praktično da sprovodiš? To jest, ako možeš da ispuniš svoje obaveze, onda ih donekle ispuni, a ako nemaš mogućnosti za to ili ako je trvenje u vašoj interakciji već postalo preveliko, među vama postoji sukob i već ste stigli dotle da jedni druge ne možete da se gledate, u tom slučaju treba da požuriš da se od njih odvojiš. Kada Bog govori o odavanju počasti ovakvim roditeljima, On hoće da kaže da treba da ispuniš obaveze koje imaš prema svojim roditeljima iz perspektive svog položaja kao njihovog deteta, te da uradiš stvari koje dete treba da učini. Prema svojim roditeljima ne treba da se loše ophodiš, niti da se sa njima svađaš, ne treba da ih udaraš niti da na njih vičeš, ne treba da ih zlostavljaš i treba da ispuniš svoje obaveze prema njima najbolje što možeš. Ovo su stvari koje treba da se obave u okviru domena ljudskosti; ovo su načela koja čovek treba da sprovodi u delo u pogledu „odavanja počasti svojim roditeljima”. Zar ih nije lako izvršiti? Ne treba uz preku narav da se ophodiš prema svojim roditeljima, govoreći im: „Vi đavoli i bezvernici, prokleti od Boga u ognjeno i sumporno jezero i bezdan, On će vas poslati na osamnaesti nivo pakla!” To nije potrebno, ne treba da ideš u ovu krajnost. Ako okolnosti to dozvoljavaju i situacija to nalaže, možeš da ispuniš obaveze koje imaš kao dete svojih roditelja. Ako to nije potrebno ili ako okolnosti to ne dozvoljavaju i to nije moguće, možeš da se oslobodiš ove obaveze. Kada se sastaješ sa roditeljima i sa njima komuniciraš, sve što treba da učiniš jeste da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete. Nakon što si to učinio, tvoj zadatak je završen. Šta mislite o ovom načelu? (Dobro je.) Moraju postojati načela o načinu na koji postupate prema svim ljudima, uključujući i vaše roditelje. Ne možeš da postupaš plahovito i ne možeš verbalno da zlostavljaš svoje roditelje samo zato što progone tvoju veru u Boga. Toliko je ljudi na svetu koji ne veruju u Boga, toliko je nevernika i toliko ljudi koji vređaju Boga – hoćeš li proklinjati svakog od njih i na njih vikati? Ako nećeš, onda ne treba da vičeš ni na svoje roditelje. Ako vičeš na svoje roditelje, ali ne i na te druge ljude, u tom slučaju živiš u prekoj naravi, a Bogu se to ne dopada. Nemoj misliti da će Bog biti zadovoljan tobom ako bez dobrog razloga verbalno zlostavljaš i psuješ svoje roditelje, govoreći im da su đavoli, žive Sotone i Sotonine sluge i proklinješ ih da odu u pakao – to naprosto nije slučaj. Bog te neće smatrati prihvatljivim, niti će reći da imaš ljudskost zbog ovog lažnog pokazivanja samoinicijative. Umesto toga, Bog će reći da tvoji postupci sa sobom donose emocije i preku narav. Bogu se neće dopasti da se tako ponašaš, to je previše ekstremno i nije u skladu sa Njegovim namerama. Moraju postojati načela o načinu na koji postupate prema svim ljudima, uključujući i vaše roditelje; bez obzira na to da li veruju u Boga ili ne i bez obzira na to jesu li zli ljudi ili nisu, prema njima se morate odnositi uz načela. Bog je čoveku saopštio ovo načelo: reč je o pravednom ophođenju prema drugima – samo što ljudi imaju dodatni stepen odgovornosti prema svojim roditeljima. Sve što je potrebno jeste da ispuniš ovu odgovornost. Bez obzira na to jesu li tvoji roditelji vernici ili nisu, bez obzira na to da li slede svoju veru ili ne, bez obzira na to da li se njihov pogled na život i njihova humanost poklapaju sa tvojima ili ne, potrebno je samo da izvršiš svoju obavezu prema njima. Ne treba da ih izbegavaš – samo prepusti da sve teče prirodnim tokom, u skladu sa Božjim orkestracijama i uređenjima. Ako oni sputavaju tvoju veru u Boga, i dalje treba da najbolje što možeš ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, tako da tvoja savest makar ne oseća da im išta duguje. Ako te ne sputavaju, već podržavaju tvoju veru u Boga, i onda treba praktično da postupaš u skladu sa načelima, ponašajući se lepo prema njima onda kada je to prikladno. Ukratko, bez obzira na sve, Božji zahtevi prema čoveku se ne menjaju i istina-načela koja ljudi treba praktično da sprovode ne mogu da se promene. U ovim stvarima naprosto treba da se držite načela i da ispunjavate dužnosti koje možete.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (4)”

Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. Ako tvoji roditelji ne veruju u Boga, ako dobro znaju da je vera u Boga pravi put koji može dovesti do spasenja, a ipak su neprijemčivi, nema sumnje da su to ljudi koji osećaju odbojnost prema istini i koji mrze istinu, i da su ljudi koji se opiru Bogu i mrze Ga – i Bog ih se prirodno gnuša i mrzi ih. Da li bi mogao da se gnušaš takvih roditelja? Oni se suprotstavljaju Bogu i vređaju Ga, što znači da su svakako demoni i Sotone. Da li bi mogao da ih mrziš i da ih prokuneš? Sve su to realna pitanja. Ako te roditelji sprečavaju da veruješ u Boga, kako treba da se ophodiš prema njima? Kao što Bog traži, treba da volite ono što Bog voli i da mrzite ono što Bog mrzi. Tokom Doba blagodati, Gospod Isus je rekao: „Ko je moja majka i ko su moja braća?” „Zato što Mi je onaj ko sledi volju Moga Oca, koji je na nebesima, i brat i sestra i majka.” Ove reči su već postojale u Doba blagodati, a sada su Božje reči još jasnije: „Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi.” Ove reči pogađaju suštinu, ali ljudi često nisu u stanju da shvate njihovo pravo značenje. Ako je osoba neko ko poriče Boga i suprotstavlja Mu se, neko koga je Bog prokleo, ali taj neko je tvoj roditelj ili rođak i, koliko znaš, ne izgleda kao zla osoba, već je dobar prema tebi, onda možda nećeš moći da mrziš tu osobu, i možda ćeš čak ostati u bliskom kontaktu s njom i vaš odnos će ostati nepromenjen. Saznanje da Bog mrzi takve ljude će te mučiti, a ti nećeš biti u stanju da staneš na stranu Boga i nemilosrdno ih odbaciš. Osećanja te uvek sputavaju i ne možeš u potpunosti da ih otpustiš. Šta je razlog tome? To što su tvoja osećanja prejaka i sprečavaju te da primenjuješ istinu. Ta osoba je dobra prema tebi, tako da ne možeš da nateraš sebe da je mrziš. Mogao bi da je mrziš samo ako bi te povredila. Da li bi ta mržnja bila u skladu s istina-načelima? Takođe, vezan si tradicionalnim predstavama, misliš da će te, ako budeš mrzeo roditelje ili rođake, društvo omalovažavati i javno mnjenje vređati, osuđivati kao odrođenog, kao osobu bez savesti, koja čak nije ni čovek. Misliš da bi doživeo božju osudu i kaznu. Čak i ako želiš da ih mrziš, savest ti to neće dozvoliti. Zašto tvoja savest funkcioniše na taj način? Zato što je takav način razmišljanja usađen u tebe još od detinjstva, kroz porodično nasleđe, kroz vaspitanje koje su ti dali roditelji i kroz indoktrinaciju kulturne tradicije. Takav način razmišljanja duboko je ukorenjen u tvom srcu i čini da pogrešno veruješ da je odanost roditeljima savršeno prirodna i opravdana i da je sve što si nasledio od svojih predaka uvek dobro. To je prvo što si naučio i takav način razmišljanja ostaje dominantan i stvara veliki kamen spoticanja i ometanje u tvojoj veri i prihvatanju istine, ostavljajući te nesposobnog da primeniš Božje reči u praksi i da voliš ono što Bog voli i mrziš ono što Bog mrzi. U stvari, ti u svom srcu znaš da ti je život došao od Boga, a ne od roditelja. Takođe znaš da tvoji roditelji ne samo da ne veruju u Boga, već se opiru Bogu i Bog ih mrzi, i znaš da ti treba da se pokoriš Bogu, da staneš na Njegovu stranu, ali jednostavno, čak i da hoćeš, ne možeš da navedeš sebe da ih mrziš. Ne možeš to da prelomiš, ne možeš da otvrdneš svoje srce i ne možeš da primenjuješ istinu. Šta je koren toga? Sotona koristi tu vrstu tradicionalne kulture i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, te sotonske stvari izazivaju nemir u tebi, teraju te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čine te nemoćnim da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te ljude. Pošto nisi u stanju da izdržiš optužbe društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Reci Mi, zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje? Neki ljudi su verovali u Boga dugi niz godina, ali još uvek nemaju uvid u pitanje odanosti roditeljima. Oni zaista ne razumeju istinu. Oni nikada ne mogu da preskoče tu prepreku svetovnih odnosa; nemaju hrabrosti, ni poverenja, a kamoli odlučnosti, tako da ne mogu da vole i slušaju Boga. Neki ljudi jesu u stanju da vide dalje od toga i zaista im nije lako da kažu: „Moji roditelji ne veruju u Boga i mene sprečavaju da verujem. Oni su đavoli.” Nijedan nevernik ne veruje da postoji Bog, ili da je On stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, ili da je Bog stvorio čoveka. Ima čak i onih koji kažu: „Život čoveku daju roditelji i on treba da ih poštuje.” Odakle dolazi takva misao ili stav? Da li dolazi od Sotone? To su milenijumi kulturne tradicije koji su obrazovali i naveli čoveka na stranputicu na taj način, što ih je navelo da poriču Božju tvorevinu i neprikosnovenost. Bez Sotoninog navođenja na stranputicu i kontrole, čovečanstvo bi istraživalo Božje delo i čitalo Njegove reči, te bi znali da ih je Bog stvorio, da im je Bog dao život; znali bi da im je Bog dao sve što imaju i da je Bog taj kome treba da se zahvaljuju. Ako nam neko učini dobro, treba da ga prihvatimo od Boga – posebno ako nam dobro učine roditelji, koji su nas rodili i podigli; sve je to Bog uredio. Bog ima suverenost nad svim; čovek je samo oruđe za služenje. Ako neko može da ostavi svoje roditelje po strani, ili svog muža (ili ženu) i decu, kako bi se dao Bogu, onda će ta osoba biti jača i imaće veći osećaj za pravdu pred Njim.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”

Jednog dana, kad budeš razumeo ponešto od istine, nećeš više misliti da ti je majka najbolja osoba niti da su tvoji roditelji najbolji ljudi na svetu. Shvatićeš da su i oni deo iskvarenog ljudskog roda i da su im iskvarene naravi sve iste. Jedino što ih izdvaja od ostalih je fizička, krvna veza koju imaju s tobom. Ako ne veruju u Boga, onda su isti kao nevernici. Više ih nećeš posmatrati iz perspektive člana porodice, ili iz perspektive vaše telesne veze, već iz ugla istine. Koji su glavni aspekti koje treba da posmatraš? Treba da posmatraš njihove poglede u vezi s verom u Boga, njihove poglede na svet, na rešavanje problema, i kao najvažnije, njihove stavove prema Bogu. Ako ispravno proceniš te aspekte, moći ćeš jasno da vidiš da li su oni dobri ili loši ljudi. Jednog dana ćeš možda jasno uvideti da su i oni ljudi s iskvarenim naravima baš kao i ti. Možda će ti biti još jasnije da to nisu dobrodušni ljudi koji te zaista vole, kako si ih zamišljao, niti su kadri da te vode do istine ili uopšte do pravog puta u životu. Možda ćeš jasno videti da to što su za tebe učinili i nije tako dobro za tebe i da ti nije od koristi pri nalaženju pravog puta u životu. Takođe ćeš možda uvideti da su mnogi njihovi praktični postupci i mišljenja u suprotnosti s istinom, da su telesni i da ih zbog toga prezireš, da su ti odvratni i odbojni. Ako sve to budeš uvideo, onda ćeš u svom srcu moći ispravno da se odnosiš prema svojim roditeljima i više ti neće nedostajati, nećeš se brinuti za njih niti osećati da ne možeš da živiš daleko od njih. Oni su svoju misiju kao roditelji završili, pa se više nećeš prema njima odnositi kao prema najbliskijim osobama niti kao prema svojim idolima. Umesto toga, odnosićeš se prema njima kao prema običnim ljudima i tada ćeš se u potpunosti osloboditi stega osećanja i istinski se izdići iznad svojih osećanja i porodične ljubavi. Kad to budeš uspeo, shvatićeš da te stvari nisu vredne čuvanja. Tada ćeš na rođake, porodicu i telesne veze početi da gledaš kao na prepreke ka razumevanju istine i ka oslobađanju od osećanja. Baš zato što imaš tu porodičnu vezu s njima – tu telesnu vezu koja te parališe, koja te vodi na stranputicu i zbog koje veruješ da se oni prema tebi najbolje ponašaju, da su ti najbliskiji, da bolje od bilo koga brinu o tebi i da te vole najviše – zbog svega toga ne možeš jasno da razlučiš da li su oni dobri ili loši ljudi. Kad zaista napustiš takva osećanja, mada i dalje povremeno misliš na svoju porodicu, da li će ti ona i dalje nedostajati najviše na svetu, da li ćeš neprestano o njima razmišljati i žudeti za njima svim srcem, kao što je sada slučaj? Nećeš. Nećeš govoriti: „Osoba bez koje nikako ne mogu je moja majka; ona je ta koja me voli, koja se stara o meni i kojoj je najviše stalo do mene.” Kad budeš posedovao takav nivo percepcije, da li ćeš i dalje plakati dok misliš na njih? Nećeš. Taj problem biće rešen. Znači, što se tiče stvari koje ti predstavljaju poteškoće, ako nisi zadobio taj aspekt istine i ako nisi ušao u taj aspekt istina-stvarnosti, zaglavićeš se u tim poteškoćama ili stanjima i nikad nećeš moći iz njih da izađeš. Ako se prema takvim poteškoćama i problemima postaviš kao prema ključnim problemima život-ulaska i onda potražiš istinu da bi ih rešio, moći ćeš da uđeš u taj aspekt istina-stvarnosti; ni ne znajući, naučićeš lekciju iz tih poteškoća i problema. Kad se problemi reše, osetićeš da nisi više tako blizak sa svojim roditeljima i članovima porodice, jasnije ćeš sagledati njihovu priroda-suštinu i uvidećeš kakvi su oni zaista ljudi. Kad budeš jasno video svoje bližnje, reći ćeš: „Moja majka uopšte ne prihvata istinu; istina joj je zapravo odbojna i ona je mrzi. Po svojoj suštini, ona je zla osoba, đavo. Moj otac samo udovoljava ljudima i uvek je na majčinoj strani. On niti prihvata istinu niti je iole primenjuje; nije neko ko stremi ka istini. Sudeći po ponašanju mog oca i majke, oni su bezvernici; oboje su đavoli. Moram u potpunosti da se pobunim protiv njih i da povučem jasne granice prema njima.” Na taj način ćeš stajati na strani istine i moći ćeš da ih se odrekneš. Kad budeš mogao da razlučiš ko su oni, kakvi su ljudi, da li ćeš i dalje nešto prema njima osećati? Da li ćeš i dalje osećati naklonost prema njima? Da li ćeš i dalje imati telesnu vezu s njima? Nećeš. Da li ćeš i dalje morati da sputavaš osećanja? (Nećeš.) Na šta se zapravo oslanjaš u rešavanju ovih poteškoća? Oslanjaš se na razumevanje istine, na pouzdanje u Boga i na ugledanje na Boga. Ako su ti te stvari u srcu jasne, da li onda i dalje moraš da se sputavaš? Da li se osećaš oštećenim? Da li i dalje moraš da trpiš toliki bol? Da li ti je i dalje potrebno da drugi pričaju s tobom u zajednici i da rade ideološki posao? Nije ti to potrebno, jer si već sam sredio stvari – prosto je kao pasulj. Ako se vratimo na početak, na koji način treba rešiti ovaj problem tako da ne mislite ne njih i da vam oni ne nedostaju? (Tragamo za istinom da bismo to rešili.) To su velike reči koje zvuče veoma zvanično – recite to na malo praktičniji način. (Primenjujemo Božje reči da bismo im prozreli suštinu; razlučujemo ih na osnovu njihove suštine. Tada ćemo moći da se oslobodimo svoje naklonosti i svoje telesne veze.) Tako je. Raspoznavanje priroda-suštine ljudi morate zasnovati na Božjim rečima. Bez otkrivanja Božje reči, niko ne može da prozre priroda-suštinu drugih. Samo na osnovu Božjih reči i istine, čovek može da prozre priroda-suštinu drugih ljudi; tek tada on može da reši problem ljudskih osećanja u samom korenu. Počni time što ćeš napustiti svoje naklonosti i telesne veze; onaj prema kome su ti osećanja najsnažnija, tog prvo treba detaljno da analiziraš i raspoznaš. Šta mislite o ovom rešenju? (Dobro je.) Neki ljudi kažu: „Da raspoznajem i detaljno analiziram ljude prema kojima gajim najsnažnija osećanja – to je tako bezosećajno!” Svrha takvog raspoznavanja nije da prekineš sve veze s njima – nećeš prekinuti vezu sa svojim roditeljima, niti ćeš ih potpuno napustiti da nikada više s njima ne stupiš u kontakt. Treba da ispuniš obaveze prema svojim bližnjima, ali oni te ne smeju sputavati niti vezivati za sebe, jer ti si Božji sledbenik; moraš da poseduješ to načelo. Ako te ipak sputaju i vežu za sebe, tad ne možeš valjano da obavljaš svoju dužnost niti da garantuješ da ćeš Boga slediti do kraja puta. Da nisi Božji sledbenik i da ne voliš istinu, onda ovo niko od tebe ne bi tražio.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino se razrešenjem sopstvene iskvarene naravi može postići pravi preobražaj”

Kako se Jov odnosio prema svojoj deci? On je samo ispunio svoju odgovornost kao otac, podelio je s njima jevanđelje i razgovarao s njima o istini. Međutim, bez obzira na to da li su ga oni slušali, da li su ga poslušali, Jov ih nije terao da veruju u Boga – nije ih prisiljavao i nije se mešao u njihov život. Oni su imali drugačije zamisli i mišljenja, pa se stoga nije mešao u ono što rade i nije se mešao u to kojim putem će oni ići. Da li je Jov povremeno govorio svojoj deci o veri u Boga? Sigurno bi s njima u dovoljnoj meri razgovarao o tome, ali nisu hteli da slušaju i nisu prihvatili njegove reči. Kakav je bio Jovov stav o tome? „Ja sam ispunio svoju odgovornost; a što se tiče toga kakvim putem će da krenu, on zavisi od njihovog izbora i zavisi od Božje orkestracije i uređenja. Ako Bog ne dela na njima ili ih ne pokrene, ja neću pokušavati da ih nateram.” Stoga se Jov nije molio za njih pred Bogom, nije patio u suzama za njima, nije postio zbog njih i uopšte nije patio. On to nije radio. Zašto Jov nije radio ništa od svega toga? Zato što ništa od toga nije način pokoravanja Božjoj suverenosti i uređenju; sve je proisticalo iz ljudskih zamisli i predstavljalo je načine kojima su se aktivno nametale pojedine stvari. To je bio Jovov stav kada njegova deca nisu krenula istim putem kao on; pa kakav je onda bio njegov stav kad su njegova deca umrla? Da li je plakao? Da li je davao oduška svojim osećanjima? Da li se osećao povređenim? U Bibliji se ne može ništa naći o tome. Kada je Jov video da njegova deca umiru, da li je bio slomljenog srca ili tužan? (Bio je.) Kada se radi o privrženosti koju je osećao prema svojoj deci, sigurno je osećao to malo tuge, ali se ipak pokorio Bogu. Na koji način je izrazio svoju pokornost? Rekao je: „Ovu decu mi je Bog dao. Bez obzira na to da li su verovala u Boga ili nisu, njihovi životi su u Božjim rukama. Da su verovali u Boga i da je Bog želeo da ih uzme, On bi to i učinio; da nisu verovali u Boga, Bog bi ih opet uzeo ako bi On rekao da će da ih uzme. Sve je to u Božjim rukama; ko bi inače mogao da ljudima oduzme život?” Ukratko, kako bi to trebalo shvatiti? „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). On je zadržao svoj stav u načinu na koji se ophodio prema svojoj deci. On se i dalje držao tog istog stava bez obzira na to da li su bili živi ili mrtvi. Njegov način postupanja je bio ispravan; u svakom njegovom postupku, u pogledu stava i stanja s kojim se odnosio prema svemu, uvek je bio u položaju i stanju pokornosti, čekanja, traženja i zatim spoznaje. Ovakav stav je veoma važan. Ako se ljudi nikada ne drže takvog stava u bilo čemu što rade i ako imaju izuzetno jake lične ideje i stavljaju svoje lične namere i korist iznad svega, da li su onda stvarno pokorni? (Ne.) Takvi ljudi ne pokazuju iskrenu pokornost; oni nisu u stanju da dostignu iskrenu pokornost.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela primene pokoravanja Bogu”

Druga strana Jovove ljudskosti prikazana je kroz njegov razgovor sa vlastitom ženom: „Tada mu je žena rekla: ’Ti li se još držiš svoje čestitosti? Prokuni Boga, pa umri!’ A on joj uzvrati: ’Brbljaš kao neka luda žena! Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?’” (Knjiga o Jovu 2:9-10). Videvši koliko se muči, Jovova žena je pokušala da ga posavetuje kako da izbegne dalje mučenje, ali Jov nije priznao njene „dobre namere”; umesto toga, one su u njemu probudile gnev, jer je ona poricala njegovu veru u Boga Jahvea i pokornost prema Njemu, a takođe je poricala i samo postojanje Boga Jahvea. To je Jovu bilo nepodnošljivo, jer on ni sebi, a kamoli nekom drugom, nikad ne bi dozvolio da učini išta što bi Boga osporilo ili vređalo. Kako je onda mogao da ostane ravnodušan kad je čuo kako drugi izgovaraju bogohulne reči i uvrede upućene Bogu? Zbog toga je i svoju ženu nazvao „ludom ženom”. Sa osećanjem gneva i mržnje prema njoj, zamerio joj je i prekorio je. Bio je to prirodni izraz njegove ljudskosti – pravljenje razlike između ljubavi i mržnje – kao i istinski prikaz njegove poštene ljudskosti. Jov je imao osećaj za pravdu – osećaj zbog kojeg je mrzeo trendove i plime zla, zbog kojeg se gnušao, osuđivao i odbacivao besmislenu jeres, smešne argumente i budalaste tvrdnje, i koji mu je omogućio da ostane veran svojim ispravnim načelima i držanju, čak i onda kad je bio odbačen od mase i napušten od njemu bliskih ljudi.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”

Svaka osoba ima svoju sudbinu, a to je sve predodredio Bog; niko ne može da preuzme odgovornost za tuđu sudbinu. Treba da prestaneš da se nerviraš zbog svoje porodice i da naučiš da otpustiš sve i da se odrekneš svega. Kako se to radi? Jedan od načina je da se moliš Bogu. Takođe, moraš da razmišljaš o tome kako tvoji rođaci koji ne veruju u Boga streme ka zemaljskim stvarima, ka bogatstvu i materijalnim udobnostima. Oni pripadaju Sotoni i drugačija su vrsta ljudi od tebe. Ti ćeš voditi život pun patnje ako ne obavljaš svoju dužnost, a živiš među njima. Pošto ti na stvari gledaš drugačije od njih, nećete se dobro slagati, već ćete se mučiti. Postojaće samo bol bez ikakve sreće. Da li osećanja mogu da ti donesu mir i radost? Ugađanje telu ti neće doneti ništa osim patnje, praznine i doživotnog kajanja. To je nešto što moraš temeljno da dokučiš. Dakle, to što ti porodica nedostaje je jednostrano; to je nepotrebna sentimentalnost! Ti, u odnosu na njih, hodaš drugim putem. Tvoj pogled na život, pogled na svet, životni put i ciljevi za kojima tragaš – svi su odreda drugačiji. Ti sada nisi sa svojom porodicom, ali pošto ste u krvnom srodstvu, ti stalno misliš da ste međusobno bliski i da činite jednu porodicu. Međutim, kada bi stvarno živeo sa njima i samo nekoliko dana, kada bi morao da se baviš njima, iznervirao bi se do krajnjih granica. Oni su puni laži; sve što kažu je netačno, slatkorečivo i obmanjujuće. Način na koji se ponašaju i nose sa svetom u celosti je zasnovan na sotonskoj filozofiji i životnim maksimama. Sve njihove misli i stavovi su pogrešni, apsurdni i nepodnošljivo ih je čuti. Onda ćeš pomisliti u sebi: „Nekada sam neprestano mislio o njima i bojao se da ne žive dobro, ali je život sa ovim ljudima zaista nepodnošljiv!” Postaće ti odbojni. Još nisi prokljuvio kakva je to vrsta ljudi, pa i dalje misliš da su porodične veze važnije i stvarnije od svega drugog. Još uvek te naklonost ograničava. Pokušaj da otpustiš te predmete naklonosti kako god znaš. Ako to ne možeš, onda na prvo mesto stavi svoju dužnost. Božji nalog i tvoja misija su najvažniji. Iznad svega je važno da ispuniš svoju dužnost, pa se za sada ne opterećuj svojim krvnim srodnicima. Kada su tvoj nalog i tvoja dužnost ispunjeni, tvoj odnos sa Bogom postaje sve normalniji, pokornost Bogu u tvom srcu još više poraste, i tvoje bogobojažljivo srce još više poraste i postane očiglednije, pa se i tvoje unutrašnje stanje menja. Kada se tvoje stanje promeni, izbledeće tvoje naklonosti i pogledi na svet, više nećeš tragati za tim stvarima, a tvoje srce će samo želeti da traži načine da voli Boga, da Mu udovolji, da živi na način koji Bogu pričinjava zadovoljstvo i da živi sa istinom. Jednom kada tvoje srce bude stremilo ka tome, stvari koje imaju veze sa telesnim naklonostima polako će bledeti i više neće moći da te vezuju niti kontrolišu.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Oni koji svoju krajnje neverničku decu i rođake na silu dovlače u crkvu, krajnje su sebični i samo se prikazuju kao ljubazni. Ti su ljudi usredsređeni samo na to da vole, bez obzira da li veruju ili ne i bez obzira da li je to Božja namera. Neki svoje žene dovode pred Boga ili pred Njega dovlače svoje roditelje i, bez obzira da li se Sveti Duh s tim slaže ili ne i da li Sveti Duh deluje u njima, oni i dalje slepo „usvajaju nadarene ljude” zarad Boga. Kakvu je korist uopšte moguće ostvariti pokazivanjem ljubaznosti prema ovim nevernicima? Čak i ako ovi bezvernici, u kojima nema Svetog Duha, nevoljno slede Boga, oni ipak ne mogu biti spaseni, kao što bi neko mogao da pomisli. Oni koji mogu da prime spasenje zapravo se ne mogu tako lako zadobiti. Ljudi koji nisu podvrgnuti delu i kušnjama Svetog Duha i koji nisu usavršeni od strane ovaploćenog Boga, sasvim su nesposobni da budu upotpunjeni. Stoga su ti ljudi, od trenutka kad nominalno počnu da slede Boga, lišeni prisustva Svetog Duha. Imajući u vidu njihove uslove i njihovo stvarno stanje, oni jednostavno ne mogu da budu upotpunjeni. Pošto je već tako, Sveti Duh odlučuje da ne troši mnogo energije na njih i ne pruža im nikakvo prosvetljenje, niti ih na bilo koji način usmerava; On im samo dozvoljava da Ga slede i na kraju će im otkriti njihove ishode – to je dovoljno. Ljudski zanos i namere potiču od Sotone, te se stoga pomoću njih ni na koji način ne može dovršiti delo Svetog Duha. Ma kakvi bili, ljudi u sebi moraju imati delo Svetog Duha. Mogu li ljudi da upotpunjuju druge ljude? Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca odana svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i svoje sebične želje? Da li oni zaista žele da deluju u korist Božjeg plana upravljanja? Da li oni zaista postupaju zarad dobrobiti Božjeg dela? Nameravaju li da ispune dužnosti stvorenog bića? Oni koji, od trenutka kad su počeli da veruju u Boga, nisu u stanju da ostvare prisustvo Svetog Duha, nikada neće moći da zadobiju delo Svetog Duha; ti su ljudi definitivno predviđeni za uništenje. Ma koliko da te ljude neko voli, ta ljubav ne može da zameni delo Svetog Duha. Ljudski zanos i ljubav predstavljaju ljudske namere, ali ne mogu predstavljati Božje namere, niti mogu biti zamena za Božje delo. Čak i ako neko najvećom mogućom ljubavlju i milosrđem obasipa te ljude, koji nominalno veruju u Boga i pretvaraju se da Ga slede, pri tom ne znajući šta zapravo znači verovati u Boga, oni ipak neće steći Božju naklonost, niti će zadobiti delo Svetog Duha. Ljudi koji iskreno slede Boga, čak i ako su lošeg kova i nesposobni da shvate mnoge istine, s vremena na vreme ipak mogu da zadobiju delo Svetog Duha; oni, međutim, koji su prilično dobrog kova, ali ne veruju iskreno, jednostavno ne mogu da zadobiju prisustvo Svetog Duha. Ne postoji apsolutno nikakva mogućnost da takvi ljudi budu spaseni. Čak i ako čitaju Božje reči ili povremeno slušaju propovedi, čak i ako Bogu pevaju hvalospeve, oni na kraju ipak neće moći da opstanu do vremena počinka.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

One u prošlosti izgovorene reči: „Kada neko veruje u Gospoda, sreća se smeši celoj njegovoj porodici”, bile su prikladne za Doba blagodati, ali nemaju nikakve veze s odredištem čovečanstva. One su bile prikladne samo za etapu koja je obavljena tokom Doba blagodati. Konotacija tih reči bila je usmerena na mir i materijalne blagoslove u kojima su ljudi uživali; one nisu značile da će cela porodica onoga ko veruje u Gospoda biti spasena, niti da će, kad neko primi blagoslove, njegova cela porodica takođe moći da bude dovedena u počinak. Da li neko prima blagoslove ili trpi nesreću određuje se prema njegovoj suštini, a ne prema nekakvoj zajedničkoj suštini koju ta osoba možda deli s drugima. Za takve izreke i pravila, u carstvu, jednostavno nema mesta. Ako neka osoba na kraju i bude u stanju da opstane, to će biti zato što je ispunila Božje zahteve, a ako ona na kraju ne bude mogla da ostane do vremena počinka, to će biti zato što je bila buntovna prema Bogu i što nije udovoljila Božjim zahtevima. Svakome sleduje prikladno odredište. O tim se odredištima odlučuje na osnovu suštine svakog pojedinca i one nemaju baš nikakve veze s drugim ljudima. Zlo ponašanje deteta ne može se preneti na njegove roditelje, niti se dečja pravednost može podeliti sa roditeljima. Zlo ponašanje roditelja ne može se prenositi na decu, niti se pravednost roditelja može deliti sa decom. Svako nosi svoje grehe i svako uživa u svojim blagoslovima. Niko ne može da zameni neku drugu osobu; u tome se ogleda pravednost. Sa stanovišta čoveka, ako roditelji primaju blagoslove, onda bi to i njihovoj deci trebalo da bude omogućeno, a ako deca učine neko zlo, onda bi njihovi roditelji zbog toga morali da ispaštaju. Tako ljudi na to gledaju i na taj način oni rade; to, međutim, nije i Božja perspektiva. Svačiji se ishod određuje prema njegovoj suštini, koja pak proizilazi iz njegovog ponašanja, i taj se ishod uvek određuje na njemu primeren način. Niko ne može da ponese tuđe grehe; povrh toga, niko ne može da bude kažnjen umesto nekog drugog. Ovo je apsolutna istina. To što je neki roditelj brižan prema svom detetu, ne znači da on može da čini pravedna dela umesto svog deteta; isto tako, dužna naklonost deteta prema roditeljima ne podrazumeva da ono može da čini pravedna dela umesto svojih roditelja. To je ono što se zaista misli kada se kaže: „Tada će dvojica biti na njivi; jedan će biti uzet, a drugi ostavljen. I dve će mleti žito na žrvnju; jedna će biti uzeta, a druga ostavljena.” Svoju rđavu decu ljudi ne mogu odvesti u počinak samo na osnovu svoje ogromne ljubavi prema njima, niti iko može da svoju ženu (ili muža) odvede u počinak na osnovu sopstvenog pravednog ponašanja. Ovo je upravna odredba i niko od nje ne može biti izuzet. Na kraju krajeva, pravednici su pravednici, a zlotvori su zlotvori. Onima koji čine pravedna dela će na kraju biti dozvoljeno da opstanu, dok će zlotvori biti uništeni. Sveti ljudi su sveti; oni nisu prljavi. Prljavi su ljudi prljavi, i nijedan njihov deo nije svet. Svi oni koji će biti uništeni zli su ljudi, a svi koji će opstati su pravedni – čak i ako deca zlih ljudi čine pravedna dela, i čak i ako roditelji pravednika čine zlodela. Između verujućeg muža i neverničke žene ne postoji nikakva povezanost, kao što ni verujuća deca i nevernički roditelji nisu međusobno povezani; ove dve vrste ljudi međusobno su potpuno neusklađene. Neko će pre ulaska u počinak imati fizičke rođake, ali, kad jednom uđe u počinak, on više neće imati fizičke rođake vredne pomena. Oni koji vrše svoju dužnost neprijatelji su onih koji to ne čine; oni koji ljube Boga i oni koji Ga mrze suprotstavljeni su jedni drugima. Oni koji će ući u počinak i oni koji će biti uništeni, dve su, međusobno nespojive vrste stvorenih bića. Stvorena bića koja ispunjavaju svoju dužnost moći će da opstanu, dok će ona koja svoju dužnost ne ispunjavaju biti predmet uništenja; štaviše, ovo će važiti kroz čitavu večnost. Da li svog muža voliš zato da bi ispunila svoju dužnost stvorenog bića? Voliš li svoju ženu zato da bi ispunio svoju dužnost stvorenog bića? Jesi li prema svojim neverničkim roditeljima savestan zato da bi ispunio svoju dužnost stvorenog bića? Da li je ljudsko shvatanje vere u Boga ispravno ili pogrešno? Zašto veruješ u Boga? Šta time želiš da dobiješ? Kako ti voliš Boga? Oni koji ne mogu da ispune svoju dužnost stvorenog bića i koji ne mogu tome totalno da se posvete, postaće predmet uništenja. Među ljudima danas postoje fizički odnosi, kao i krvne veze, ali će u budućnosti sve te veze biti razbijene u paramparčad. Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni. Oni koji počivaju verovaće da postoji Bog i potčinjavaće se Bogu, dok će svi oni koji su prema Bogu buntovni biti uništeni. Porodice više neće postojati na zemlji; kako bi onda moglo da bude veza među roditeljima, decom ili supružnicima? Sama nespojivost vere i nevere potpuno će preseći takve fizičke odnose!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

Kad čovečanstvo bude ušlo u počinak, zlotvori će biti uništeni i čitavo će čovečanstvo biti na pravom putu; svi tipovi ljudi biće sa svojom vrstom, shodno funkcijama koje treba da obavljaju. Samo će ovo biti dan počinka čovečanstva, biće to neumitni trend razvoja čovečanstva, a veliko i konačno dostignuće Božje biće dovršeno tek kad čovečanstvo uđe u počinak; to će biti završna etapa Njegovog dela. Ovim će delom biti okončan sav dekadentni život čovečanstva, kao i život iskvarenog čovečanstva. Ljudi će tada zakoračiti u novo carstvo. Mada će svi ljudi živeti u telu, suština ovog života bitno će se razlikovati od suštine života iskvarenog čovečanstva. Značaj ovog postojanja takođe se razlikuje od značaja postojanja iskvarenog čovečanstva. Iako to neće biti život neke nove vrste ljudi, može se reći će to biti život ljudi koji su primili spasenje, kao i život u kojem su iznova zadobijeni ljudskost i razum. To su ljudi koji su nekad bili buntovni prema Bogu, ljudi koje je Bog osvojio, a potom i spasao; to su ljudi koji su Boga osramotili, a kasnije svedočili za Njega. Nakon što prođu Njegovu proveru i opstanu, njihovo će postojanje imati više smisla od svih drugih; oni su ljudi koji su o Bogu svedočili pred Sotonom i ljudi sposobni za život. Oni koji će biti uništeni jesu oni koji ne mogu da svedoče o Bogu i koji nisu sposobni da nastave da žive. Njihovo uništenje biće rezultat njihovog zlog ponašanja, a takvo uništenje je njihovo najbolje odredište. U budućnosti, kad čovečanstvo zakorači u prelepo carstvo, neće biti nikakvih odnosa muža prema ženi, oca prema kćeri, niti majke prema sinu, o kojima ljudi maštaju da će ih pronaći. U to vreme, svaki će čovek slediti svoju vrstu, a porodice će već biti rasturene. Pretrpevši potpuni neuspeh, Sotona više nikad neće remetiti čovečanstvo, a ljudi više neće imati iskvarenu sotonsku narav. Svi oni buntovni ljudi već će biti uništeni i preostaće samo oni koji se potčinjavaju. Vrlo malo porodica će, kao takve, ostati netaknute; kako bi fizički odnosi mogli i dalje da postoje? Čovekov prethodni telesni život biće potpuno zabranjen; kako bi onda mogli da postoje fizički odnosi među ljudima? Bez iskvarene sotonske naravi, ljudski život neće više biti onaj stari život iz prošlosti, već novi život. Roditelji će izgubiti decu, a deca roditelje. Muževi će izgubiti žene, a žene muževe. U ovom trenutku, fizički odnosi između ljudi postoje, ali oni više neće postojati kad svi budu ušli u počinak. Samo ova vrsta ljudi posedovaće pravednost i svetost; samo ova vrsta ljudi može da se klanja Bogu.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

Slična iskustvena svedočenja:

Moja privrženost pomutila je moj sud