Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Nakon nekoliko hiljada godina iskvarenosti, čovek je bezosećajan i tupav; postao je zao duh koji se Bogu suprotstavlja do te mere da je ljudsko buntovništvo prema Bogu zabeleženo u istorijskim knjigama, a čak ni sam čovek nije u stanju da sasvim objasni svoje buntovničko ponašanje – jer je Sotona čoveka duboko iskvario i poveo ga stranputicom, tako da ovaj ne zna gde da se okrene. Čak i danas čovek izdaje Boga: kad vidi Boga, on Ga izdaje, a i kad ne može da vidi Boga, opet Ga izdaje. Ima i onih koji Ga, nakon što su posvedočili Božjim kletvama i Božjem gnevu, svejedno izdaju. I zato Ja kažem da je čovekov razum izgubio svoju prvobitnu funkciju, i da je čovekova savest takođe izgubila svoju prvobitnu funkciju. (…) Budući da je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je čoveka u ozbiljnoj meri zarazilo; bio je pod uticajem feudalnog morala i učio je u „ustanovama visokog obrazovanja”. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, niski pogled na život, ogavna filozofija za ovozemaljsko ophođenje, potpuno bezvredno postojanje i razvratni životni stil i običaji – sve je to čoveku prodrelo u srce i teško potkopalo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek je sve dalje od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve zlobnija, te nema osobe koja će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, ni osobe koja će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje nekoga ko će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, pod Sotoninom vlašću, čovek ne radi ništa sem što traga za zadovoljstvima, prepuštajući se iskvarenosti tela u mulju zemlje. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne pomišljaju da je sprovedu u delo, niti su skloni da traže Boga čak ni kada su videli Njegovu pojavu. Kako bi tako izopačen ljudski rod uopšte mogao imati priliku za spasenje? Kako bi tako dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?

Promena čovekove naravi započinje spoznajom njegove suštine i promenama u njegovom razmišljanju, prirodi i mentalnom pogledu – kroz korenite promene. Samo tako će doći do istinskih promena u čovekovoj naravi. Osnovni uzroci iskvarene naravi koja se pojavljuje u čoveku jesu Sotonina obmana, iskvarenost i otrov. Čoveka je okovao i kontrolisao Sotona i on trpi nečuvenu štetu koju je Sotona naneo njegovom načinu razmišljanja, moralu, shvatanjima i razumu. Baš zato što je Sotona iskvario ono suštinsko u čoveku i zato što se čovek potpuno razlikuje od onoga kako ga je Bog prvobitno stvorio, čovek se protivi Bogu i ne može da prihvati istinu. Dakle, promene u čovekovoj naravi treba da otpočnu promenama u njegovom razmišljanju, shvatanjima i razumu, čime će se promeniti njegova spoznaja Boga i njegova spoznaja istine. Oni koji su rođeni u najiskvarenijoj od svih zemalja još manje znaju o tome šta Bog jeste ili šta znači verovati u Boga. Što su ljudi iskvareniji, manje spoznaju postojanje Boga, a njihov razum i pronicljivost su sve siromašniji. Čovekovo protivljenje Bogu i buntovništvo prema Njemu potiču od toga što je Sotona čoveka iskvario. Zbog Sotonine iskvarenosti, čovekova savest je otupela; on je nemoralan, njegove misli su izopačene i ima nazadan mentalni pogled. Pre nego što ga je Sotona iskvario, čovek se prirodno pokoravao Bogu i čim bi čuo Njegove reči, pokorio bi im se. Po prirodi je bio zdravog razuma i savesti, a posedovao je i normalnu ljudskost. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovekov prvobitni razum, savest i ljudskost otupeli su i Sotona ih je pokvario. Tako je on izgubio svoju pokornost i ljubav prema Bogu. Čovekov razum je postao izopačen, njegova narav istovetna životinjskoj, a njegovo buntovništvo prema Bogu još učestalije i ozbiljnije. Međutim, čovek to još uvek ne zna, niti prepoznaje, već se samo uporno suprotstavlja i buni. Čovekova narav se otkriva kroz ispoljavanje njegovog razuma, shvatanja i savesti; budući da su njegovi razum i shvatanja nezdravi, a savest mu je izrazito otupela, otud se i njegova narav buni protiv Boga. Ako se čovekov razum i shvatanja ne mogu promeniti, tada nema govora ni o promenama u njegovoj naravi, kao ni o usaglašavanju sa Božjim namerama. Ako čovekov razum nije zdrav, onda on ne može da služi Bogu i nije prikladan da ga Bog koristi. „Normalan razum” podrazumeva pokornost i vernost Bogu, čežnju za Bogom, bivanje apsolutnim u odnosu prema Bogu i posedovanje savesti prema Bogu. Odnosi se na jedinstvo srca i uma prema Bogu, a ne na svesno protivljenje Bogu. Kod izopačenog razuma to nije slučaj. Pošto je Sotona iskvario čoveka, on je stekao predstave o Bogu, nije Bogu bio odan i nije žudeo za Njim, a da ne govorimo o savesti prema Bogu. Čovek se namerno suprotstavlja Bogu i osuđuje Ga i, povrh toga, dobacuje Mu pogrdne reči iza Njegovih leđa. Čovek osuđuje Boga iza Njegovih leđa, sa jasnom spoznajom da je On Bog; čovek nema nameru da se pokori Bogu, već Mu samo uporno postavlja zahteve i molbe. Takvi ljudi – ljudi izopačenog razuma – nisu u stanju da spoznaju sopstveno prezira dostojno ponašanje, niti da se pokaju zbog svog buntovništva. Ako su ljudi u stanju da spoznaju sebe, tada su povratili nešto od svog razuma; što su ljudi koji još uvek ne mogu spoznati sebe buntovniji prema Bogu, to su manje zdravorazumni.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”

Ljudi ne mogu da promene svoju sopstvenu narav; moraju da budu podvrgnuti sudu i grdnji, i patnji i oplemenjivanju, od Božjih reči, ili tome da ih Njegove reči dovode u red i orezuju ih. Jedino tada mogu postići pokornost i vernost Bogu, prestajući da prema Njemu budu površni. Ljudska narav se menja kroz oplemenjivanje Božjim rečima. Jedino kroz izloženost, sud, disciplinu i orezivanje Njegovim rečima oni se više neće usuđivati da postupaju ishitreno, već će umesto toga postati smireni i staloženi. Najvažnije od svega jeste to da budu u stanju da se pokore sadašnjim Božjim rečima i Njegovom delu, čak i ako to nije u skladu sa ljudskim predstavama, da budu u stanju da te predstave ostave po strani i voljno se pokore. U prošlosti, razgovor o promenama u naravi uglavnom se odnosio na to da je neko u stanju da se pobuni protiv sebe, da telu dopusti da pati, da telo disciplinuje i reši se telesnih želja – što je jedna vrsta promene u naravi. Danas svi znaju da je pravi izraz promene naravi u pokornosti sadašnjim rečima Božjim i u istinskoj spoznaji Njegovog novog dela. Na ovaj način se može izbrisati prethodno ljudsko shvatanje Boga, koje je bilo obojeno njihovim sopstvenim predstavama, a ljudi mogu steći istinsko znanje o Bogu i pokornost Bogu – jedino je ovo istinski izraz promene u naravi.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Ljudi čije su se naravi promenile jesu oni koji su ušli u stvarnost Božjih reči”

Ako čovek želi da tokom svog života bude pročišćen i ostvari promene u svojoj naravi, ako želi da živi smislenim životom i da ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće, on mora da prihvati Božju grdnju i sud, i ne sme da dozvoli da se Božja disciplina i Božji udarci udalje od njega, kako bi mogao da se oslobodi Sotoninih manipulacija i uticaja i kako bi živeo u svetlosti Božjoj. Znaj da su Božja grdnja i sud svetlost, i to svetlost spasenja čovekovog, te da za čoveka nema boljeg blagoslova, blagodati, ni zaštite. Čovek živi pod uticajem Sotone i boravi u telu; ukoliko ne bude pročišćen i ne primi zaštitu od Boga, čovek će postajati sve izopačeniji. Ako želi da voli Boga, on mora da bude pročišćen i spasen. Petar se molio: „Kada si Ti, Bože, ljubazan prema meni, ja sam oduševljen i utešen; kad me grdiš, ja osećam još veću utehu i radost. Iako sam slab i trpim neizrecivu patnju, iako plačem i tugujem, Ti znaš da je ta tuga posledica mog buntovništva i moje slabosti. Plačem, jer ne mogu da udovoljim Tvojim namerama, tužan sam i kajem se jer ne mogu da ispunim Tvoje zahteve, ali sam zato voljan da dostignem ovo carstvo i voljan da učinim sve što mogu ne bih li Ti udovoljio. Tvoja mi je grdnja donela zaštitu i dala mi najbolje spasenje; sud Tvoj zasenjuje Tvoju trpeljivost i strpljenje. Bez Tvoje grdnje i suda ja ne bih uživao u Tvojoj milosti i dobroti. Danas sve više shvatam kako je Tvoja ljubav nadišla nebesa i prevazišla sve drugo. Tvoja ljubav nisu samo milost i dobrota; ona je, povrh toga, grdnja i sud. Tvoja grdnja i Tvoj sud pružili su mi toliko toga. Bez Tvoje grdnje i suda, nijedna osoba ne bi bila pročišćena i niko ne bi mogao da iskusi ljubav Stvoriteljevu.”

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”

Ma koliko puta da si tokom doživljavanja Božjeg dela podbacio, posrnuo, bio orezan ili razotkriven, u tome nema ničeg lošeg. Kako god da su te orezivali i bilo da su to učinile vođe, radnici ili tvoja braća ili sestre, sve je to dobro. Moraš da zapamtiš sledeće: ma koliko da patiš, ti si zapravo na dobitku. To može da potvrdi svako ko ima iskustva. Bez obzira na sve, uvek je dobro biti orezan ili razotkriven. To nije osuda. To je Božje spasenje i najbolja prilika da upoznaš sebe. Zahvaljujući tome, tvoje životno iskustvo može da dobije nov zamajac. Bez toga nećeš imati ni priliku, ni uslove, a ni kontekst da shvatiš istinu o svojoj iskvarenosti. Ako zaista shvatiš istinu i možeš da iskopaš iskvarene stvari sakrivene u dubini svog srca, ako možeš jasno da ih razlučiš, onda je to dobro, time se rešava veliki problem život-ulaska i to je od velike koristi za promene u naravi. Razvijanje sposobnosti da zaista spoznaš sebe ti je najbolja prilika da se popraviš i postaneš nova osoba; to ti je najbolja prilika da zadobiješ novi život. Kada zaista spoznaš sebe, uvidećeš da je veoma dragoceno kada istina postane nečiji život, bićeš žedan istine, primenjivaćeš istinu i ući ćeš u stvarnost. To je baš dobra stvar! Ako možeš da zgrabiš tu priliku, revnosno razmisliš o sebi i stekneš istinsko znanje o sebi kad god podbaciš ili posrneš, onda ćeš usred negativnosti i slabosti biti u stanju da iznova ustaneš. Kada pređeš taj prag, moći ćeš da napraviš veliki iskorak i uđeš u istina-stvarnost.

Ako veruješ u Božju neprikosnovenost, onda moraš da veruješ da se svakodnevne pojave, bile one dobre ili loše, ne dešavaju nasumično. Ne radi se o tome da je neko namerno strog prema tebi ili da te je uzeo na zub; sve je to Bog uredio i orkestrirao. Zašto Bog orkestrira sve to? Ne da bi te razotkrio onakvog kakav jesi ili da bi te otkrio i eliminisao; otkrivanje tebe nije krajnji cilj. Cilj je da budeš usavršen i spasen. Kako te Bog usavršava? I kako te On spasava? On počinje tako što te čini svesnim sopstvene iskvarene naravi i navodi te da spoznaš svoju priroda-suštinu, svoje nedostatke i ono što ti nedostaje. Samo spoznajom tih stvari i jasnim razumevanjem istih možeš da tragaš za istinom i da postepeno odbacuješ svoju iskvarenu narav. Tako ti Bog pruža priliku. To je Božja milost. Moraš da znaš kako da iskoristiš tu priliku. Ne treba da se suprotstavljaš Bogu, da se sukobljavaš sa Bogom, niti da Ga pogrešno shvataš. Konkretno, kada se suočavaš sa ljudima, događajima i stvarima koje Bog uređuje oko tebe, nemoj stalno da budeš pod utiskom da stvari nisu onakve kakve želiš da budu; nemoj stalno da želiš da ih izbegneš ili da se uvek žališ i da pogrešno shvataš Boga. Ako stalno to radiš, onda ne doživljavaš Božje delo, i to će ti veoma otežati da uđeš u istina-stvarnost. Kad god naiđeš na nešto što ne možeš u potpunosti da shvatiš, kada naiđeš na poteškoću, moraš da naučiš da se pokoriš. Treba da počneš tako što ćeš da staneš pred Boga i da se više moliš. Tako će, pre nego što toga budeš i svestan, doći do promena u tvom unutrašnjem stanju i moći ćeš da tražiš istinu da bi rešio svoj problem. Tako ćeš biti u stanju da iskusiš Božje delo. Dok se to bude dešavalo, istina-stvarnost će se utkati u tebe i tako ćeš napredovati i proći kroz preobraženje stanja tvog života. Kada prođeš kroz tu promenu i poseduješ istina-stvarnost, posedovaćeš i rast, a sa rastom dolazi život. Ako neko uvek živi na osnovu iskvarene sotonske naravi, onda bez obzira na to koliko elana ili energije ima, još uvek ne može da se smatra da poseduje rast ili život. Bog deluje u svakoj osobi i bez obzira na to koji je Njegov metod, kakve ljude, događaje i stvari On koristi u Svojoj službi, ili kako su intonirane Njegove reči, On ima samo jedan krajnji cilj: da te spase. I kako te On spasava? On te menja. Kako onda da ne patiš nimalo? Moraćeš da patiš. Ta patnja može da podrazumeva mnogo toga. Prvo, ljudi moraju da pate kada prihvataju sud i grdnju Božjih reči. Kada su Božje reči prestroge i eksplicitne i ljudi pogrešno tumače Boga – pa čak imaju i predstave – to takođe može da bude bolno. Ponekad Bog stvori okruženje oko ljudi da bi otkrio njihovu iskvarenost, da bi ih naveo da preispitaju i spoznaju sebe, i tada će oni takođe malo patiti. Ponekad, kada su direktno orezani i razotkriveni, ljudi moraju da pate. To je slično hirurškom zahvatu – ako nema bola, nema ni dejstva. Ako svaki put kada si orezan i svaki put kada si otkriven zahvaljujući okruženju, ono budi tvoja osećanja i daje ti podsticaj, onda ćeš kroz taj proces ući u istina-stvarnost i imaćeš rast. Ako, svaki put kada si podvrgnut orezivanju i otkrivanju pomoću okruženja ne osećaš nikakav bol niti nelagodnost, i ne osećaš baš ništa, i ako ne staneš pred Boga da tražiš Njegove namere, niti se moliš niti tražiš istinu, onda si zaista otupeo! Bog ne deluje u tebi kada tvoj duh ne oseća ništa, kada ne reaguje. Reći će: „Ta osoba je previše otupela i iskvarena je do srži. Kako god da je dovodim u red, orezujem ili pokušavam da je držim pod kontrolom, još uvek ne mogu da dirnem njeno srce niti da probudim njen duh. Ta osoba će biti u nevolji; nije je lako spasiti.” Ako ti Bog uredi određena okruženja, ljude, događaje i stvari, ako te oreže i ako iz toga izvučeš pouku, ako si naučio da staneš pred Boga, da tražiš istinu, i ako se, nesvesno, prosvetiš i prosvetliš i dostigneš istinu, ako si u tim okruženjima doživeo promenu, požnjeo nagrade i napredovao, ako počneš malo da shvataš Božje namere i prestaneš da se žališ, onda će sve to značiti da si bio postojan usred kušnji tih okruženja i da si izdržao probu. To će značiti da si prošao kroz to teško iskustvo. Kako će Bog gledati na one koji izdrže probu? Bog će reći da imaju iskreno srce i da mogu da podnesu tu vrstu patnje, i da, duboko u sebi, vole istinu i žele da zadobiju istinu. Ako Bog ima takvu procenu o tebi, zar nisi onda neko ko ima rast? Zar onda nemaš život? I kako se postiže taj život? Da li je to dar od Boga? Bog te opskrbljuje na razne načine i koristi razne ljude, događaje i stvari da te obuči. To je kao da te Bog lično hrani i poji, lično ti dostavlja različite namirnice i stavlja ih pred tebe da bi se sit najeo i nauživao; samo tada možeš da rasteš i da budeš postojan. Tako moraš da doživiš i shvatiš te stvari; tako se pokoravaš svemu što dolazi od Boga. To je način razmišljanja i stav koje moraš da poseduješ i moraš da naučiš da tražiš istinu. Ne treba stalno da tražiš spoljne uzroke ili da kriviš druge za svoje nevolje, niti da ljudima pronalaziš mane; moraš jasno da shvatiš Božje namere. Spolja se može činiti da neki ljudi imaju mišljenje o tebi ili predrasude prema tebi, ali ne treba tako da gledaš na stvari. Ako stvarima pristupaš s tog stanovišta, jedino što ćeš moći da uradiš jeste da izmišljaš izgovore i nećeš ništa postići. Trebalo bi da vidiš stvari objektivno i da prihvatiš sve što dolazi od Boga. Kada tako budeš gledao na stvari, biće ti lako da se pokoriš delu Božjem i moći ćeš da tražiš istinu i da dokučiš namere Božje. Kada se tvoje gledište i stanje uma isprave, moći ćeš da dostigneš istinu. Dakle, zašto to naprosto ne učiniš? Zašto se opireš? Kada bi prestao da se opireš, zadobio bi istinu. Ako se opireš, nećeš ništa zadobiti, a takođe ćeš povrediti Božja osećanja i razočarati Ga. Zašto će se Bog razočarati? Zato što ne prihvataš istinu, nemaš nadu u spasenje, a Bog ne može da te zadobije, pa kako onda da ne bude razočaran? Kada ne prihvatiš istinu, to je jednako odbacivanju hrane koju ti je Bog lično ponudio. Kažeš da nisi gladan i da ti to ne treba; Bog više puta pokušava da te podstakne da jedeš, ali ti i dalje ne želiš. Radije bi gladovao. Ti misliš da si sit, a zapravo nemaš baš ništa. Takvim ljudima mnogo nedostaje razum i mnogo su samopravedni; oni zaista ne prepoznaju dobru stvar kada je vide, oni su najjadniji i najžalosniji ljudi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”

Ako želiš da budeš pročišćen od iskvarenosti i prođeš kroz promenu tvoje životne naravi, onda moraš da gajiš ljubav prema istini i sposobnost da prihvatiš istinu. Šta znači prihvatiti istinu? Prihvatiti istinu znači da, ma koliko ti narav bila iskvarena, ili, ma koji ti otrovi crvene aždaje – Sotonini otrovi – bili u prirodi, kada Božje reči razotkriju te stvari, treba da to priznaš i pokoriš se, nemaš drugog izbora i treba da sebe spoznaš u skladu sa Božjim rečima. To znači da budeš u stanju da prihvatiš Božje reči i prihvatiš istinu. Ma šta Bog govorio, ma koliko stroge bile Njegove izjave i bez obzira kakve reči On koristio, možeš da ih prihvatiš pod uslovom da je ono što On govori istina i možeš da ih prihvatiš dokle god odgovaraju stvarnosti. Možeš da se pokoriš Božjim rečima bez obzira koliko ih duboko razumeš, i prihvatiš i pokoriš se svetlosti koju otkriva Sveti Duh i o kojoj prisno razgovaraju tvoja braća i sestre. Kada je takva osoba do određene tačke tragala za istinom, može da dobije istinu i da joj se narav u potpunosti promeni. Iako ljudi koji ne vole istinu još imaju nešto ljudskosti, u stanju su da čine neka dobra dela i mogu da se odreknu sebe i daju se Bogu, istina ih zbunjuje i ne uzimaju je za ozbiljno, pa im se životna narav nikada ne promeni. Može se reći da je Petrova ljudskost bila slična kao i kod ostalih apostola, ali se on izdvajao žarkom potragom za istinom. Bez obzira na to šta je Isus govorio, Petar je to pažljivo odvagao. Isus je pitao: „Simone, sine Jonin, da li Me voliš?” Petar je iskreno odgovorio: „Volim samo Oca koji je na nebesima, ali nisam voleo Gospoda na zemlji.” Kasnije je shvatio, razmišljajući: „Ovo je pogrešno. Bog na zemlji je Bog na nebu. Zar isti Bog nije na nebu kao na zemlji? Ako volim samo Boga na nebesima, onda moja ljubav nije praktična. Moram da volim Boga na zemlji, jer će samo onda moja ljubav biti praktična.” Tako je iz Isusovog pitanja Petar shvatio pravo značenje Božje reči. Voleti Boga praktičnom ljubavlju znači voleti ovaploćenog Boga na zemlji. Voleti nejasnog i nevidljivog Boga nije ni realno ni opipljivo, dok je voleti praktičnog, vidljivog Boga je istina. Iz Isusovih reči Petar je zadobio istinu i razumeo Božju nameru. Jasno je da je u svojoj veri u Boga, Petar bio usredsređen na traganje za istinom. Na kraju je zavoleo praktičnog Boga – Boga na zemlji. Petar je posebno bio ozbiljan dok je tragao za istinom. Svaki put kada ga je Isus savetovao, ozbiljno je razmišljao o Njegovim rečima. Možda je razmišljao mesecima, godinu dana ili čak nekoliko godina pre nego što ga je Sveti Duh prosvetio, pa je shvatio suštinu Božjih reči. Petar je tako ušao u istinu i time je njegova životna narav promenjena i obnovljena.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”

Da bi se oslobodio svoje iskvarene naravi, čovek najpre mora biti u stanju da prihvati istinu. A prihvatiti istinu znači prihvatiti Božji sud i grdnju, odnosno prihvatiti Njegove reči kojima se razotkriva suština ljudske iskvarenosti. Ako na osnovu Božjih reči spoznaš i detaljno analiziraš izlive vlastite iskvarenosti, svoja iskvarena stanja, kao i svoje iskvarene namere i ponašanja, i ako budeš u stanju da otkriješ suštinu svojih problema, steći ćeš znanje o svojoj iskvarenoj naravi i pokrenućeš proces njenog rešavanja. S druge strane, ako ne budeš na ovaj način praktično delovao, ne samo što nećeš moći da se rešiš svoje nepopustljive naravi, već ni na koji način nećeš moći da iskoreniš svoje iskvarene naravi. Svaka osoba poseduje više iskvarenih naravi. Kako bi čovek trebalo da počne da ih se oslobađa? Najpre treba da se reši vlastite nepopustljivosti, jer nepopustljiva narav ljude sprečava da se približe Bogu, da tragaju za istinom i da Mu se pokore. Nepopustljivost je najveći kamen spoticanja koji čoveku onemogućava da se moli i da u zajedništvu razgovara s Bogom; to je ono što u najvećoj meri ometa čovekov normalan odnos prema Bogu. Nakon što se rešite svoje nepopustljive naravi, lako ćete se osloboditi i svih ostalih sklonosti. A oslobađanje od iskvarene naravi započinje preispitivanjem i spoznajom samog sebe. Oslobodite se svih iskvarenih naravi kojih ste svesni – što više njih spoznate, to ćete većeg broja njih moći da se rešite; što je dublje vaše znanje o njima, temeljnije ćete moći ih se oslobodite. To je proces oslobađanja od iskvarenih naravi; to oslobađanje se postiže molitvom, preispitivanjem i spoznajom samog sebe i detaljnom analizom suštine svoje iskvarene naravi posredstvom Božjih reči, sve dok čovek ne bude u stanju da se pobuni protiv svog tela i da praktikuje istinu. Spoznavanje suštine vlastite iskvarene naravi nije nimalo jednostavan zadatak. Samospoznaja se ne sastoji samo u tome da uopšteno kažete: „Ja sam iskvarena osoba; ja sam đavo; ja sam potomak Sotone i velike crvene aždaje; opirem se Bogu i neprijateljski sam raspoložen prema Njemu; ja sam Njegov neprijatelj.” Takve reči ne znače nužno da ste uistinu spoznali vlastitu iskvarenost. Možda ste ih samo naučili od nekog drugog, a da pritom još uvek ne znate mnogo o sebi. Istinska samospoznaja nije zasnovana na učenju ili rasuđivanju, već na Božjim rečima – ona se sastoji u sagledavanju posledica iskvarenih naravi i patnje koju ste zbog njih pretrpeli, kao i od svesti o tome da vaša iskvarena narav ne šteti samo vama, već i drugim ljudima. Ona podrazumeva shvatanje činjenice da sve iskvarene sklonosti potiču od Sotone, da su one Sotonini otrovi i filozofije, te da su krajnje neprijateljski nastrojene prema istini i Bogu. Tek kad prozrete suštinu ovog problema, spoznaćete svoju iskvarenu narav. Neki ljudi, čak i nakon što priznaju da su đavoli i Sotone, i dalje ne prihvataju orezivanje. Oni ne priznaju da su išta loše uradili, niti da su ugrozili istinu. U čemu je njihov problem? U tome što još uvek nisu spoznali sami sebe. Iako neki ljudi za sebe kažu da su đavoli i Sotone, kad biste ih upitali: „Zašto kažeš da si đavo i Sotona?” oni ne bi znali da vam odgovore. To pokazuje da oni ne poznaju svoju iskvarenu narav, niti svoju priroda-suštinu. Kad bi mogli da vide da je njihova priroda đavolska, da je njihova iskvarena narav zapravo Sotonina narav i da priznaju da su zbog toga đavoi Sotona, tek tada bi spoznali svoju priroda-suštinu. Istinska samospoznaja postiže se razotkrivanjem, sudom, praktikovanjem i doživljavanjem Božjih reči. Ona se postiže kroz razumevanje istine. Ako čovek ne razume istinu, onda je sve što on govori o vlastitoj samospoznaji, šta god to bilo, šuplje i nepraktično, zato što on nije u stanju da pronađe niti da shvati ono što leži u korenu stvari i što je suštinsko. Da bi spoznao samog sebe, čovek mora da prizna koje je iskvarene sklonosti pokazivao u konkretnim situacijama, kakva mu je pritom bila namera, kako se ponašao, čime je bio onečišćen i zašto nije mogao da prihvati istinu. Tek kad bude bio u stanju da sve to jasno iskaže, moći će da spozna sebe. Kad se suoče s orezivanjem, neki ljudi priznaju da im je istina odbojna, da su prepuni sumnje i nerazumevanja prema Bogu i da se čuvaju od Njega. Oni takođe priznaju da su istinite sve Božje reči koje čoveka razotkrivaju i sude mu. To pokazuje da oni poseduju izvestan stepen samospoznaje. Ta njihova samospoznaja je, međutim, prilično plitka, zato što oni ne znaju ništa o Bogu, niti o Njegovom delu, i zato što ne razumeju Njegove namere. Ako neko samo priznaje vlastitu iskvarenost, ali pritom nije pronašao uzrok svojih problema, mogu li se onda razrešiti njegove sumnje, nerazumevanje i odbrambeni stav prema Bogu? Naravno da ne mogu. Upravo stoga je samospoznaja mnogo više od pukog priznanja vlastite iskvarenosti i vlastitih problema – uz to, čovek mora da razume istinu i da u korenu razreši problem svoje iskvarene naravi. To je jedini način da se pronikne u istinu o vlastitoj iskvarenosti i da se dostigne istinsko pokajanje. Kad oni koji vole istinu spoznaju sami sebe, oni ujedno postaju sposobni da tragaju za istinom i da je razumeju, kako bi rešili svoje probleme. Samo takva vrsta samospoznaje daje rezultate. Kad god u Božjim rečima naiđe na neku frazu kojom se čovek razotkriva i osuđuje, neko ko voli istinu će, pre svega, poverovati da su Božje reči koje čoveka razotkrivaju stvarne i činjenične, da Božje reči koje čoveku sude jesu istina, i da one predstavljaju Božju pravednost. Oni koji vole istinu moraju, u najmanju ruku, biti u stanju da to priznaju. Ako neko ne veruje čak ni Božjim rečima, niti veruje da su Božje reči koje čoveka razotkrivaju i sude mu činjenične i istinite, može li on da kroz Njegove reči spozna samoga sebe? Naravno da ne – čak i kad bi hteo, on to ne bi mogao da učini. Ako čvrsto veruješ da sve Božje reči jesu istina i ako u sve te reči veruješ, bez obzira šta je to što Bog izgovara i na koji način to čini, ako si u stanju da u Božje reči poveruješ i da ih prihvatiš čak i onda kad ih ne razumeš, biće ti lako da kroz te reči sebe preispitaš i spoznaš. Vlastito preispitivanje mora biti zasnovano na istini. U to nema nikakve sumnje. Jedino su Božje reči istina – nijedna od ljudskih reči i nijedna od Sotoninih reči nisu istina. Sotona je hiljadama godina kvario ljudski rod najrazličitijim učenjima, poukama i teorijama, usled čega su ljudi toliko otupeli i postali tako glupi da ne samo što ništa ne znaju o sebi samima, već podržavaju razne jeresi i zablude i odbijaju da prihvate istinu. Takve je ljude nemoguće spasti. Oni koji poseduju istinsku veru u Boga veruju da su samo Njegove reči istina, u stanju su da sami sebe spoznaju na osnovu Božjih reči i istine, te da tako dostignu istinsko pokajanje. Neki ljudi uopšte ne streme ka istini; oni sebe preispituju samo na osnovu ljudskih učenja i ne priznaju ništa drugo osim svog grešnog ponašanja, ali pritom nisu u stanju da proniknu u suštinu vlastite iskvarenosti. Takva samospoznaja je uzaludan poduhvat, koji ne daje nikakve rezultate. Preispitivanje samoga sebe mora biti zasnovano na Božjim rečima, nakon čega čovek postepeno spoznaje iskvarene sklonosti koje te reči razotkrivaju. Čovek mora biti u stanju da na osnovu istine izmeri i spozna vlastite nedostatke, svoju ljudskost-suštinu, svoje stavove o različitim stvarima, svoje životne poglede i vrednosti, te da zatim dođe do tačne procene i suda o svemu tome. Na taj način, on će postepeno moći da stekne znanje o samome sebi. Samospoznaja, međutim, postaje sve dublja sa povećanjem čovekovog životnog iskustva, te je stoga čoveku nemoguće da u potpunosti pronikne u vlastitu priroda-suštinu pre nego što zadobije istinu. Ako neka osoba uistinu poznaje samu sebe, uvideće da iskvarena ljudska bića zaista jesu potomci Sotone i njegovo otelovljenje. Osetiće da ne zaslužuje da živi pred Bogom, da je nedostojne Njegove ljubavi i spasenja, i biće u stanju da padne ničice pred Njega. Samo oni koji su sposobni za takav nivo znanja uistinu poznaju sami sebe. Samospoznaja je preduslov za ulazak u istina-stvarnost. Ako neko želi da praktikuje istinu i da zakorači u stvarnost, mora poznavati samoga sebe. Svi ljudi imaju iskvarene naravi i stalno su, uprkos samima sebi, sputani i kontrolisani tim svojim iskvarenim naravima. Oni nisu u stanju da praktikuju istinu, niti da se pokore Bogu. Ako, dakle, žele to da postignu, najpre moraju da spoznaju sebe i da se oslobode svojih iskvarenih naravi. Samo kroz proces oslobađanja od iskvarene naravi čovek može razumeti istinu i steći znanje o Bogu; jedino tako će moći da se pokori Bogu i da svedoči za Njega. Na taj se način stiče istina. Proces ulaska u istina-stvarnost jeste proces razrešenja vlastite iskvarene naravi. Šta, dakle, čovek treba da učini da bi se oslobodio svoje iskvarene naravi? Kao prvo, mora spoznati svoju iskvarenu suštinu. To, konkretno, znači da mora da spozna kako je njegova iskvarena narav nastala i koje su od Sotoninih đavolskih reči i zabluda koje je prihvatio dovele do toga. Nakon što, na osnovu Božjih reči, bude u potpunosti shvatio i međusobno razlikovao ove osnovne uzroke, čovek više neće hteti da živi po svojoj iskvarenoj naravi, već će želeti samo da se pokori Bogu i da živi prema Njegovim rečima. Kad god bude ispoljio neku od svojih iskvarenih naravi, moći će da je prepozna, da je odbaci i da pobuni protiv svog tela. Ako bude ovako praktično delovao i doživljavao stvari, postepeno će sasvim odbaciti svoju iskvarenu narav.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”

Treba da razlučiš ono što je u tvojoj iskvarenoj naravi najistaknutije i najočiglednije, poput nadmenosti, lažljivosti ili rđavosti. Počev od tih svojih iskvarenih naravi, kreni da preispituješ, detaljno analiziraš i spoznaješ samoga sebe. Ako uspeš da dođeš do istinske samospoznaje i mržnje prema samom sebi, biće ti lako da odbaciš svoje iskvarene naravi i da istinu počneš da sprovodiš u delo. Na koji način, dakle, sve to treba konkretno upražnjavati? Hajde da jednostavno porazgovaramo o tome na primeru nadmene naravi. U svom svakodnevnom životu, dok se na sebi svojstven način ponašaš, govoriš i baviš raznim stvarima, dok obavljaš svoju dužnost, razgovaraš s drugima i tome slično, ma o kojoj stvari da je reč, ma gde da se nalaziš i ma kakve da su okolnosti, u svakom trenutku moraš fokusirano ispitivati koju vrstu nadmene naravi ispoljavaš. Iz svoje nadmene naravi moraš iskopati sve izlive, misli i ideje kojih si svestan i koje možeš da uočiš, kao i sve svoje namere i ciljeve. Pritom, naročitu pažnju obrati na sledeće simptome: stalno bi da drugima deliš lekcije s visine; nikome se ne potčinjavaš; sebe smatraš boljim od svih drugih; ne prihvataš ništa od onoga što ti drugi kažu, ma koliko da su u pravu; primoravaš druge da prihvate i potčine se onome što kažeš, čak i kad nisi u pravu; uvek bi da predvodiš druge ljude; neusklađen si i stalno smišljaš opravdanja kad te vođe i delatnici obrezuju, i nazivaš ih lažnjacima; druge uvek osuđuješ, a sebe uzdižeš; misliš da si bolji od svih; maštaš o tome da postaneš slavna, eminentna ličnost; voliš da se praviš važan, kako bi ti se drugi divili i obožavali te… Kroz praksu preispitivanja samog sebe i detaljnu analizu ovakvih izliva iskvarenosti, polako ćeš početi da uviđaš svu ružnoću svoje nadmene naravi, počećeš da prezireš i gnušaš se samog sebe, i još jače ćeš omrznuti svoju nadmenu narav. Na taj način, bićeš spreman da razmisliš o tome da li i u svim ostalim stvarima ispoljavaš svoju nadmenu narav. To se, jednim delom, sastoji u razmišljanju o nadmenim i samopravednim naravima koje ispoljavaš u svom govoru – o svim onim hvalisavim, nadmenim i besmislenim rečima koje izgovaraš. Drugi deo sastoji se u razmišljanju o apsurdnim i besmislenim stvarima koje činiš dok postupaš u skladu s vlastitim predstavama, maštarijama, ambicijama i željama. Jedino ovakvim preispitivanjem samog sebe možeš doći do samospoznaje. Kada stekneš istinsko znanje o sebi, treba da u Božjim rečima potražiš puteve i načela praktičnog delovanja kako bi postao poštena osoba, a zatim treba da vežbaš, da obavljaš svoju dužnost, te da drugim ljudima pristupaš i da s njima komuniciraš u skladu s putevima i načelima navedenim u Božjim rečima. Nakon što neko vreme, recimo mesec ili dva, na taj način budeš vežbao, osetićeš blistavost srca, nešto ćeš od toga zadobiti i okusićeš slast uspeha. Osetićeš da si pronašao put koji će te dovesti do toga da postaneš poštena, razumna i znatno stabilnija osoba. Mada još uvek nećeš moći da govoriš o nekom naročito dubokom poznavanju istine, zadobićeš izvesnu čulnu spoznaju o njoj, kao i o putu njenog sprovođenja u delo. Mada to još uvek nećeš moći jasno da izraziš rečima, steći ćeš izvestan uvid u štetu koju nadmena narav nanosi ljudima i u način na koji ona iskrivljuje njihovu ljudskost. Primera radi, nadmeni i uobraženi ljudi često su hvalisavi i neobuzdani, i nastoje da svojim đavolskim rečima obmanu druge; izgovaraju milozvučne reči, izvikuju parole i pribegavaju uzvišenim tiradama. Zar sve to nisu različite manifestacije nadmene naravi? Nije li krajnje besmisleno pred drugima ispoljavati te nadmene naravi? Ako uistinu možeš da razumeš da si po svoj prilici izgubio normalan ljudski razum kad ispoljavaš takve nadmene naravi, te da to što živiš unutar nadmene naravi znači da, umesto ljudskog, proživljavaš đavolski život, onda ćeš zaista shvatiti da je iskvarena narav zapravo sotonska narav i moći ćeš da svim srcem prezreš i Sotonu i iskvarene naravi. Ako takva iskustva budeš sticao šest meseci do godinu dana, bićeš sposoban za istinsku samospoznaju, pa ćeš, ukoliko opet budeš ispoljio nadmenu narav, odmah to opaziti i moći ćeš da se protiv takve naravi pobuniš i da je se odrekneš. Počećeš da se menjaš, postepeno ćeš odbacivati svoju nadmenu narav i normalno ćeš se slagati s drugim ljudima. Moći ćeš da govoriš iskreno i iz srca; nećeš više lagati, niti govoriti nadmeno. Zar tada nećeš posedovati malčice razuma i ponešto od obličja poštene osobe? Zar nećeš zadobiti taj ulazak? Upravo u tom trenutku, počećeš nešto da zadobijaš. Ako na taj način budeš uvežbavao poštenje, moći ćeš da tražiš istinu i da preispituješ sebe bez obzira na vrstu nadmene naravi koju izlivaš unaokolo, a nakon što neko vreme budeš sticao iskustvo poštene osobe, nesvesno ćeš i postepeno razumevati istine i relevantne Božje reči o tome kako biti pošten. A kad uz pomoć tih istina budeš raščlanio vlastitu nadmenu narav, u dubini svog srca pronaći ćeš prosvetljenje i prosvećenje Božjih reči, i tvoje srce će početi da se oseća svetlije. Jasno ćeš videti iskvarenost koju nadmena narav donosi ljudima, kao i ružnoću koju ljudi zbog nje proživljavaju, i moći ćeš da razlučiš svako od iskvarenih stanja u kojima se ljudi nalaze dok izlivaju svoju nadmenu narav. Što je budeš dublje detaljno analizirao, sve ćeš jasnije sagledavati Sotoninu ružnoću i još ćeš ga snažnije mrzeti. Stoga će ti biti lako da odbaciš vlastitu nadmenu narav.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (2)”

Da bi postigao istinsko pokajanje, čovek se mora rešiti svoje iskvarene naravi. Kako bi, dakle, trebalo konkretno praktikovati i zakoračiti u rešavanje vlastitih iskvarenih sklonosti? Evo jednog primera. Ljudi su lažljive naravi i stalno lažu i obmanjuju. Ako to shvataš, onda se najprostije i najneposrednije načelo praktičnog delovanja u cilju oslobađanja od vlastite lažljivosti sastoji u tome da budeš pošten, da govoriš istinu i da radiš pošteno. Gospod Isus je rekao: „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete.” Da bi bio pošten, čovek treba da sledi načela Božjih reči. Ovo jednostavno praktično načelo je najefikasnije, a i lako ga je razumeti i primenjivati u praksi. Ljudima je, međutim, prilično teško da praktikuju istinu, budući da su tako duboko iskvareni, da svi imaju sotonsku prirodu i da žive prema sotonskim sklonostima. Hteli bi da budu pošteni, ali ne mogu. Ne mogu odoleti porivu da lažu i da se bave prevarama; mada će se ponekad možda i pokajati nakon što to prepoznaju u sebi, oni i dalje neće biti u stanju da se oslobode stega vlastite iskvarene naravi, već će nastaviti da lažu i varaju po starom. Kako bi ovaj problem trebalo rešavati? Rešenje se, jednim delom, sastoji u spoznaji da je suština iskvarene naravi ružna i odvratna, te u sposobnosti da se ona iz dna duše mrzi; drugi deo rešenja sastoji se u uvežbavanju praktičnog delovanja u skladu s istina-načelom, koje glasi: „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete.” Ako ovo načelo sprovodiš u praksi, naći ćeš se u procesu oslobađanja od vlastite lažljive naravi. Naravno, ako si u stanju da, prilikom oslobađanja od svoje lažljive naravi, deluješ u skladu sa istina-načelima, time ćeš manifestovati vlastito preobraženje i početak svog iskrenog pokajanja, što Bog odobrava. To znači da će Bog, kad se budeš preobratio, promeniti Svoje mišljenje o tebi. U stvari, to što Bog bude učinio biće neka vrsta oproštaja za čovekovu iskvarenu narav i buntovništvo. On ljudima prašta i zaboravlja na njihove grehe i prestupe. Jesam li bio dovoljno konkretan? Jeste li razumeli sve ovo? Evo još jednog primera. Zamislimo da poseduješ nadmenu narav i da si prilično svojevoljan, ma šta da te zadesi – stalno bi da budeš glavni, da te drugi slušaju i da rade ono što im ti kažeš da urade. Jednoga dana, međutim, shvataš da je svemu tome uzrok tvoja nadmena narav. Tvoje priznanje da uzrok leži u tvojoj nadmenoj naravi predstavlja prvi korak ka samospoznaji. Nakon toga, u Božjim rečima treba da potražiš nekoliko odlomaka u kojima se nadmena narav razotkriva, te da vlastitu narav uporediš s tim rečima, preispitaš se i spoznaš samoga sebe. Ako ustanoviš da je takvo poređenje sasvim na mestu, ako priznaš da u tebi postoji nadmena narav koju Bog razotkriva, ako zatim razlučiš i otkriješ odakle potiče i zbog čega je nastala tvoja nadmena narav, te koji Sotonini otrovi, jeresi i zablude upravljaju njome, tada ćeš, nakon što si do srži proučio sva ova pitanja, dopreti do korena vlastite nadmenosti. Eto, to je istinska samospoznaja. Kad budeš došao do preciznije definicije načina razotkrivanja ove iskvarene naravi, to će ti omogućiti da lakše stekneš dublje i praktičnije znanje o samom sebi. Šta je sledeće što treba da uradite? Treba da potražite istina-načela u Božjim rečima i da razumete koje sve vrste čovekovog ponašanja i govora predstavljaju manifestacije normalne ljudskosti. Kad jednom pronađete put praktičnog delovanja, morate delovati u skladu s Božjim rečima, a kad se vaše srce bude preobratilo, postići ćete istinsko pokajanje. Ne samo što će vaše reči i postupci biti zasnovani na načelima, već ćete takođe proživeti ljudski lik i postepeno odbaciti svoju iskvarenu narav. Drugi će u vama videti jednu potpuno novu osobu: nećete više, kao nekad, biti ona stara, iskvarena osoba, već osoba preporođena u Božjim rečima. Takva osoba je ona čija je život-narav pretrpela promenu.

– „Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”

Da bismo težili promeni naravi, moramo prvo biti u stanju da prepoznamo svoju iskvarenu narav. Pravo samopoznanje podrazumeva da prozremo i detaljno analiziramo suštinu svoje naravi, kao i da prepoznamo različite načine na koje se ta narav ispoljava. Tek kad čovek jasno razume svoja iskvarena stanja i iskvarenu narav, može da mrzi svoje telo i Sotonu, što je preduslov za istinsku promenu naravi. Ako ljudi ne mogu da prepoznaju ta stanja niti uspevaju da ih povežu sa sobom, može li se njihova narav promeniti? Ne može. Za promenu naravi neophodno je da čovek prepozna različita stanja svoje iskvarene naravi. On mora doći do tačke u kojoj više nije sputan svojom iskvarenom naravi i u kojoj počinje da sprovodi istinu u delo – tek tada može početi promena njegove naravi. Ako ljudi ne mogu da prepoznaju poreklo svojih iskvarenih stanja, već se obuzdavaju samo u skladu sa rečima i doktrinama koje razumeju, onda čak i ako imaju neko dobro ponašanje i promene se malo spolja, to se ne može smatrati preobražajem naravi. Budući da se to ne može smatrati preobražajem naravi, kakvu ulogu onda ima većina ljudi dok izvršava svoje obaveze? Oni imaju ulogu službenika; samo se trude i zaokupljaju poslovima. Iako oni takođe obavljaju svoju dužnost, uglavnom su fokusirani samo na to da završe posao, pri čemu ne tragaju za istinom već samo ulažu napor. Ponekad, kada su dobro raspoloženi, uložiće dodatni napor, a ponekad, kada im je raspoloženje loše, malo će se suzdržati. Ali, nakon toga oni će se preispitati i osetiti kajanje, pa će opet uložiti više truda, verujući da time iskazuju pokajanje. U stvari, to nije istinita promena, a ni istinito pokajanje. Istinito pokajanje počinje samospoznajom; ono počinje promenom u ponašanju. Kad se čovekovo ponašanje promeni, kad može da se pobuni protiv svog tela, kad sprovodi istinu u delo i kad ponašanje uskladi s načelima, to ukazuje na iskreno pokajanje. Zatim, postepeno, on dostiže tačku u kojoj može da govori i postupa u skladu s načelima, pri čemu se potpuno usklađuje sa istinom. U tom trenutku počinje promena život-naravi.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”

Ako u nečemu otkriješ iskvarenost, da li možeš odmah da primeniš istinu čim to shvatiš? Ne možeš. U toj fazi razumevanja, drugi te orezuju i onda te tvoje okruženje navodi i primorava da postupaš u skladu sa istina-načelima. Ponekad još nisi raspoložen da to uradiš i kažeš sebi: „Zar moram ovako to da uradim? Zašto ne mogu to da uradim onako kako ja hoću? Zašto se od mene uvek zahteva da primenjujem istinu? Ne želim to da uradim, dojadilo mi je!” Da bi se doživelo Božje delo, potrebno je proći kroz sledeći proces: od toga da se nevoljno primenjuje istina, do toga da se ona svojevoljno primenjuje; od negativnosti i slabosti, do snage i sposobnosti da se pobune protiv tela. Kada se dostigne izvesno iskustvo i zatim se dožive neke kušnje i oplemenjivanje i na kraju se shvate Božje namere i neke istine, oni onda mogu biti donekle srećni i spremni za postupanje u skladu sa istina-načelima. Na početku ljudi ne žele da primenjuju istinu. Uzmite, na primer, odano obavljanje dužnosti: u izvesnoj meri razumeš obavljanje svojih dužnosti i odanost Bogu i ujedno u izvesnoj meri razumeš istinu, ali kada ćeš biti u stanju da budeš potpuno odan Bogu? Kada ćeš biti u stanju da sasvim pošteno obavljaš svoje dužnosti? Za to je potreban proces. Tokom tog procesa, mogao bi da suočiš sa brojnim nedaćama. Neki će te možda orezati, a drugi će te možda kritikovati. Sve oči će biti uperene u tebe, svi će te ispitivati i tek tada ćeš početi da shvataš da grešiš i da si ti taj koji je loše radio, da je neprihvatljivo to što nisi bio odan u obavljanju svoje dužnosti i da ne smeš da budeš površan! Sveti Duh će te prosvetiti iznutra i prekoriti te kada pogrešiš. U tom procesu ćeš shvatiti neke stvari o sebi i uvidećeš da imaš previše nečistoća, da gajiš previše ličnih pobuda i previše neumerenih želja dok obavljaš svoje dužnosti. Jednom kada budeš shvatio suštinu tih stvari, ako budeš u stanju da se pojaviš pred Bogom uz molitvu i istinsko kajanje, onda ćeš biti pročišćen od tih iskvarenih stvari. Ako na taj način često tragaš za istinom da bi rešio sopstvene praktične probleme, postepeno ćeš zakoračiti na pravi put vere; počećeš da imaš prava životna iskustva i tvoja iskvarena narav počeće postepeno da se pročišćava. Što se više tvoja iskvarena narav bude pročistila, to će se više tvoja život-narav preobraziti.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta treba znati o preobražaju sopstvene naravi”

Ako ljudi ne reše svoje iskvarene naravi, oni ne mogu da uđu u istina-stvarnost. Ako ne znaju koje iskvarene naravi imaju, ili koja im je sotonska priroda-suština, da li su onda kadri da istinski priznaju da su i sami iskvarena ljudska bića? (Nisu.) Ako ljudi nisu u stanju da istinski priznaju da su sotonski, da su pripadnici iskvarene ljudske rase, mogu li onda istinski da se pokaju? (Ne mogu.) Ako ne mogu istinski da se pokaju, zar onda ne bi mogli često pomisliti da i nisu tako loši, da su dostojanstveni, na visokom položaju, da imaju status i da su časni? Zar ne bi mogli često imati takve misli i stanja? (Mogli bi.) Zašto se onda ta stanja javljaju? Sve se svodi na jednu rečenicu: ako ljudi ne reše svoje iskvarene naravi, onda su im srca uvek ometena i teško im je da imaju normalno stanje. Drugim rečima, ako tvoja iskvarena narav nije u nekom pogledu rešena, veoma ti je teško da se oslobodiš uticaja negativnog stanja i veoma ti je teško da izađeš iz tog negativnog stanja, toliko teško da bi čak mogao pomisliti da je to tvoje stanje ispravno, tačno i u skladu s istinom. Držaćeš se njega, istrajavati u njemu, pa se prirodno u njemu i zarobiti, tako da će ti biti veoma teško da iz njega izađeš. Potom, jednog dana, kad budeš razumeo istinu, shvatićeš da te takvo stanje nagoni da pogrešno razumeš Boga i da mu se opireš, i da te nagoni da se s Njim sukobljavaš i da Ga osuđuješ, do te mere da počneš da sumnjaš da su Božje reči istina, da sumnjaš u Njegova dela, da sumnjaš da je On suveren nad svim i da je On stvarnost i izvor svih pozitivnih stvari. Uvidećeš da je tvoje stanje veoma opasno. Ta ozbiljna posledica nastala je otuda što nisi zaista posedovao znanje o tim sotonskim filozofijama, idejama i teorijama. Samo ćeš tada moći da vidiš koliko je opak i zloban Sotona; Sotona je svakako u stanju da navede ljude na stranputicu i da ih iskvari, vodeći ih putem na kom se opiru Bogu i izdaju Ga. Ako se iskvarene naravi ne reše, posledice su ozbiljne. Ako si u stanju da poseduješ to znanje, to shvatanje, to je u potpunosti rezultat tvog razumevanja istine, kao i rezultat prosvećenja i prosvetljenja koje daju Božje reči. Ljudi koji ne razumeju istinu, ne mogu da prozru kako Sotona kvari ljude, kako ih navodi na stranputicu i nagoni da se opiru Bogu; ta posledica je posebno opasna. Ako ljudi, u svom doživljavanju Božjih dela, ne znaju kako da promišljaju o sebi, kako da raspoznaju negativne stvari ili negativne filozofije, onda nemaju načina da se oslobode Sotoninog pogrešnog puta i iskvarenosti. Zašto Bog od ljudi traži da čitaju više Njegovih reči? Zato da bi razumeli istinu, upoznali sebe, jasno videli šta pobuđuje njihova iskvarena stanja, kao i da bi videli odakle izviru njihove ideje, gledišta, načini govora, ponašanja i rešavanja problema. Kad postaneš svestan da ta gledišta kojih se držiš nisu u skladu s istinom, da su u sukobu sa svim što je Bog rekao i da nisu ono što On želi; kad Bog od tebe nešto traži, kad Njegove reči nasrću na tebe i kad ti stanje i duhovno ustrojstvo ne dozvoljavaju da se pokoriš Bogu i okolnostima koje je On uredio, i kad te sprečavaju da živiš slobodno i nesputano u prisustvu Boga i da Mu udovoljavaš – to sve dokazuje da je stanje kog se držiš pogrešno. Da li ste nekada naišli na ovakvu situaciju: živiš u skladu sa stvarima koje smatraš pozitivnim i koje su ti od najveće koristi; ali, neočekivano, kad ti se nešto desi, ono što misliš da je najispravnije često nema nikakvog pozitivnog efekta – naprotiv, zbog toga posumnjaš u Boga, izgubiš svoj put, počneš pogrešno da shvataš Boga i ulaziš u sukob s njim – da li ste imali takve periode? (Da.) Naravno, svakako se ne bi držao onih stvari koje smatraš pogrešnim; držiš se i istrajavaš u onome što misliš da je ispravno i uvek živiš u takvom stanju. Kad jednog dana shvatiš istinu, tek onda uvidiš da stvari kojih se držiš nisu pozitivne, već da su potpuno pogrešne. To su stvari koje ljudi smatraju dobrim, ali nisu istina. Koliko često se dešava da uvidite i da postanete svesni da su stvari kojih se držite pogrešne? Ako se to dešava veoma često, ali ne promišljate o tome, već osećate otpor u srcu, niste kadri da prihvatite istinu, da se ispravno suočite s tim stvarima i da o svemu tome prosuđujete u vlastito ime – ako se takvo pogrešno stanje ne preokrene, onda je to veoma opasno. Zbog neprestanog držanja za takve stvari, vrlo lako se unesrećite, lako posrnete i pogrešite. Pored toga, nećete ući ni u istina-stvarnost. Kad ljudi uvek sebe opravdavaju, to je pobuna; to znači da nemaju razboritosti. Čak i ako ne kažu ništa naglas, ako sve drže u svom srcu, osnovni problem i dalje nije rešen. Kada si onda kadar da se ne protiviš Bogu? Moraš da preokreneš svoje stanje i da rešiš uzroke svojih problema po tom pitanju; mora da ti bude jasno šta je tačno greška u gledištu kog se držiš; moraš to da ispitaš i da tragaš za istinom da bi to rešio. Samo tada možeš da živiš u pravom stanju. Kad živiš u pravom stanju, nećeš pogrešno razumeti Boga, nećeš Mu se protiviti i svakako se u tebi neće buditi predstave. Tada će se rešiti tvoje buntovništvo po ovom pitanju. Kad bude rešeno i kad budeš znao kako da se ponašaš u skladu s Božjim namerama, zar tvoji postupci tad neće biti usaglašeni s Bogom? Ako si usaglašen s Bogom po tom pitanju, zar neće onda sve što radiš biti u skladu s Njegovim namerama? Zar sled postupaka i primene koji je u skladu s Božjim namerama nije u skladu i s istinom? Dokle god si postojan po ovom pitanju, ti živiš u pravom stanju. Kad živiš u pravom stanju, to što otkrivaš i proživljavaš više nije iskvarena narav; u stanju si da proživljavaš normalnu ljudskost, lako ti je da primenjuješ istinu i zaista si pokoran.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino se razrešenjem sopstvene iskvarene naravi može postići pravi preobražaj”

Slična iskustvena svedočenja:

Znam kako da se rešim iskvarene naravi