U decembru 2012. godine, prihvatila sam jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana i ubrzo potom sam se pridružila onima koji propovedaju jevanđelje. Moja svekrva je ateista i član partije i strogo se protivila mojoj veri. Jednom prilikom mi je rekla: „Na jednom sastanku, seoski funkcioneri su rekli da se vlast oštro obračunava sa ’Istočnom munjom’ i da svako ko zna vernike u Svemogućeg Boga mora da ih prijavi. Pored toga su rekli da deci onih koji veruju u Svemogućeg Boga neće biti dozvoljeno da služe vojsku i polažu državni ispit i da će članovima njihovih porodica biti ukinute sve socijalne beneficije.” Moja svekrva se plašila da će moja vera u Boga uticati na budućnost mojih nećaka, da će mom zetu ukinuti nadoknadu troškova, a mom svekru penziju, te je davala sve od sebe da me spreči da verujem u Boga, tako što je neprestano širila neosnovane glasine i klevetala me po selu. Rekla sam joj: „Sledim ispravan put u životu time što verujem u Boga i nisam prekršila nijedan zakon. Ne pričaj takve gluposti ako ništa ne znaš.” Odbila je da me sasluša i čak je drsko izgovorila hule protiv Boga dok me je streljala očima. Bila sam besna, te sam joj posvedočila o Božjoj pravednoj naravi: „Bog kaže: ’Ko god se opire delu Božjem biće proteran u pakao; svaku zemlju koja se opire delu Božjem, Bog će uništiti; svaki narod koji se digne protiv dela Božjeg, Bog će izbrisati sa lica zemlje i on će prestati da postoji’ („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”). Božja narav ne toleriše uvredu. Bog će te kazniti zbog bogohuljenja i klevetanja Njegovog dela.” Nakon što je to čula, moja svekrva nije rekla više ništa.

Jednog popodneva 2013. godine, sestra Čen Li iz mog sela došla je kod mene da propoveda jevanđelje i moja svekrva nas je videla. Sledećeg jutra, svekrva je uzela štap i otišla da upozori Čen Li da me više ne traži. Rekla je i da će nas sve prijaviti policiji ako mi još neko dođe zbog okupljanja ili stvari u vezi sa verom. Kada sam čula da namerava da nas prijavi policiji, pomalo sam se uplašila, pomislivši: „Planirala sam da danas popodne idem da propovedam jevanđelje. Šta ako me svekrva zaista prijavi policiji? Šta da radim ako policija dođe da me uhapsi?” Pomisao na to kako policija muči braću i sestre izazvala je u meni strah, ali sam onda pomislila kako je ovo ključan trenutak za širenje jevanđelja i da još mnogo ljudi tek treba da dođe pred Boga. Shvatila sam da, kad bih verovala u Boga samo da bih uživala u Njegovoj blagodati, a ne bih obavljala svoju dužnost, ne bih imala savest. Kleknula sam i pomolila se Bogu, moleći Ga da mi da veru i snagu. Nakon molitve, srce mi se umirilo. Uzela sam knjigu himni, počela da je listam i pročitala sam poznate stihove: „Bog je moja podrška, čega da se bojim? Zalažem svoj život da se do kraja borim protiv Sotone” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”, „Carstvo”). Razmišljajući o tim stihovima, osetila sam kako mi se srce ispunjava snagom: „Bog je moja podrška, moj štit ⎯ čega onda da se plašim? Koliko god da se moja svekrva mahnito trudi da me zaustavi, ona je u Božjim rukama, a ja moram da naučim da se oslonim na Boga.” Tako sam tog popodneva ponovo izašla da propovedam jevanđelje. Kasnije, pošto je progon od strane moje svekrve postao suviše intenzivan, morala sam da se iselim i iznajmim stan, brinući o školovanju svoje dvoje dece dok sam obavljala svoju dužnost. Tokom praznika Dana državnosti 2013. godine, moj suprug je došao kući na odmor i ja sam mu propovedala jevanđelje. Nije poverovao, ali nije ništa ni rekao. Međutim, sledećeg dana, nakon što se video sa mojom svekrvom, vratio se kao druga osoba. Ljutito je rekao: „Danas kad sam otišao kući, rekli su mi da svakog dana ideš da propovedaš jevanđelje i da čak ne mogu da kontrolišem sopstvenu ženu. Vlada se protivi tvojoj veri u Svemogućeg Boga. Ako te uhapse i zatvore, cela porodica će ispaštati! Moraš da se odrekneš te svoje vere!” Rekla sam: „Svemogući Bog u koga verujem jeste jedini istiniti Bog koji je stvorio nebesa, zemlju i sve stvari, Iskupitelj čovečanstva. Protivljenje vlasti dokazuje koliko je vlast rđava!” Kada je video da ne slušam njegove savete, nekoliko puta me je udario po glavi i razbio je moj MP5 plejer u paramparčad. Gledajući u razbijeni plejer, osetila sam da mi se srce slama. Bez MP5 plejera, kako ću nastaviti da čitam Božje reči? Uzviknula sam: „Zašto se protiviš nečemu tako dobrom kao što je moja vera u Boga? Nisam zanemarila decu niti sam zapostavila kućne obaveze. Zašto mi ne dozvoljavaš da verujem?” Surpug je povikao: „Vlada se tome protivi, zato ne možeš da veruješ!” Nakon što me je opsovao, počeo je da me udara i šutira. Moje dve ćerke su pritrčale i zagrlile me, ali ih je suprug besno odgurnuo, oborio me na zemlju i vukao po podu dok me je udarao. Tih dana, kad god bi se povela tema o veri, suprug bi me bez razmišljanja nemilosrdno tukao. Živela sam u stalnom strahu, plašeći se da će me, ako ne budem oprezna, ponovo udariti. Imala sam jake bolove, bila vrlo slaba i pomislila sam da je život pretežak, uz svakodnevne batine i poniženja, i da, kad ne bih verovala u Boga, možda ne bih morala da trpim toliku patnju. Ali onda sam se setila kako sam, pre nego što sam pronašla Boga, bila izgubljena i bez oslonca, i kako sam se, nakon što sam Ga pronašla, svaki put kada bi me nešto mučilo molila Bogu i Bog me je usmeravao, otvarao mi put i uživala sam u miru, radosti, blagodati i blagoslovima od Boga, kao i u obilnoj opsrkbi Božjih reči. Ne bih mogla da živim bez Boga. Ali kad bih nastavila da verujem u Boga, suprug bi me i dalje tukao. Osećala sam tugu i bol i silno sam želela da Bog ukloni ovu situaciju, kao i da moj suprug što pre ode na posao i da ne dolazi kući tokom narednih odmora.

Četvrtog dana, suprug mi je opet zlobno rekao: „Za nekoliko dana kad odem na posao, nemoj više da izlaziš da praktikuješ svoju veru. Samo ostani kod kuće i brini o deci. Ako nastaviš da veruješ, razvešću se od tebe i izvući ću te na ulicu da te bijem ⎯ ili to ili ću te prijaviti policiji!” Nisam rekla ništa, a suprug je nastavio da me pritiska: „Pa? Hoćeš li se odreći te svoje vere ili nećeš?” Plašila sam se da neću moći da viđam svoje ćerke ako se suprug zaista razvede od mene. Moja mlađa ćerka je imala samo tri godine i nikad se nije razdvajala od mene. Moja svekrva je više volela dečake nego devojčice i nije htela da mi pomaže oko dece, pa ako bismo se razveli, ko bi se brinuo o mojim ćerkama? Ali kad ne bih verovala u Boga, zar ne bih time izdala Boga i poklekla pred Sotonom? Jela sam i pila toliko Božjih reči, razumela određene istine i uživala u tolikoj Božjoj ljubavi. Kad bih napustila Boga, zar ne bih bila bez savesti? Ali kad bih nastavila da verujem u Boga, šta ako bi se suprug zaista razveo od mene? Šta bi se desilo sa mojim ćerkama? Nisam smela da o tome dalje razmišljam. U svom bolu i slabosti mogla sam samo da se u srcu neprestano molim Bogu, moleći Ga da mi da veru i snagu. Nakon molitve, setila sam se Božjih reči: „Treba da težite svim stvarima lepim i dobrim i treba da steknete realnost svih pozitivnih stvari. Štaviše, prema svom životu treba da budete odgovorni i ne smete ga shvatati olako. Ljudi dolaze na zemlju i retko se ukazuje susret sa Mnom, a takođe se retko ukazuje prilika da se traži i zadobije istina. Zašto ne biste cenili ovo prelepo vreme kao pravi put kojem treba težiti u ovom životu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Reči upućene mladima i starima”). U poslednjim danima, Bog se ovaplotio da bi delao i spasao ljude. To je neviđeno retka prilika i naša poslednja šansa, i ako je propustimo, druge neće biti. Ako ne zadobijemo istinu, ne možemo biti spaseni i na kraju ćemo zapasti u nevolju i biti kažnjeni. Slediti Boga znači koračati ispravnim putem u životu, i morala sam da se oslonim na Boga i idem napred bez oklevanja. Iako je moja ćerka moje dete, ja ne mogu da upravljam njenom sudbinom, već moram da je poverim u Božje ruke i prepustim Bogu da orkestrira i uredi njen život. Moj suprug je pretio razvodom kako bi me naterao da odustanem od vere, ali nisam smela da nasednem na njegove trikove, i bez obzira ne sve, nisam smela da odustanem od svoje vere. Suprugu sam rekla: „Ako hoćeš da se razvedemo, učinimo to. Neću se odreći Boga niti Ga napustiti.” Kad je moj suprug video da želim da zadržim svoju veru, pozvao je mog oca da dođe. Moj otac je rekao mom suprugu: „Svi smo je nagovarali da ne veruje, ali ona neće da sluša nikoga. Potpuno me je osramotila. Ovog puta se ti vrati i uzmi je u svoje ruke, a ako i dalje neće da sluša, slomi joj noge pa da vidimo kako će onda da ide unaokolo!” Čuvši to, pomislila sam: „Da li su ovo zaista članovi moje porodice? Ovako se ophode prema meni samo zbog moje vere.” Rekla sam im: „Verujem u Boga. Nisam krala, pljačkala, niti radila bilo šta protivzakonito. Samo propovedam jevanđelje da bi ljudi došli pred Boga i prihvatili Božje spasenje. To je najpravednija stvar. Kako je to postalo nešto sramotno? Dobro sam odgajila dvoje dece i nisam vam zadavala brige. Zašto verujete u neosnovane klevete i đavolske reči KPK-a? Prestanite da pokušavate da mi stojite na putu. Čak i ako se razvedemo, i dalje ću verovati u Boga.” Moj otac je ljutito rekao: „Ako ne odustaneš od te svoje vere, onda od sada više nisi moja ćerka!”

Nakon što je moj otac otišao, suprug mi je rekao: „Nikoga ne slušaš, već uporno veruješ u tog svog Boga. Danas ću ti slomiti noge. Ne verujem da te ne mogu obuzdati!” Kad je to rekao, povikao je na naše dve ćerke da se vrate u krevet, preteći da će i njih prebiti ako izađu da me brane. Moje ćerke su se uplašile i vratile u sobu. Suprug me je zgrabio, odvukao u drugu sobu i zaključao vrata. Zatim me udario pesnicom u desni obraz i odmah mi je krv potekla iz usta. Zatim me je nogom oborio na pod i počeo da me nemilosrdno udara pesnicama. Toliko me jako udarao da sam videla zvezde i zavrtelo mi se u glavi. Sela sam na hladan pod, plačući od bola i tuge. Bila sam besna, misleći: „Samo verujem u Boga i nisam ništa loše učinila, a on me ovako bije. On je zaista đavo koji mrzi Boga!” Nakon niza udaraca pesnicama i nogama, suprug je video da nemam nameru da se odreknem Boga, te je uzeo pokvaren telefon i počeo da me udara po glavi, rukama i nogama. Dok me je tukao, ispitivao me je: „Gde imate sastanke? Ko je bila ona žena koja te je juče tražila? Gde ona živi? Progovori! Zvaću policiju da vas obe uhapsi! Hoćeš li da ostaviš tu svoju veru ili nećeš?” Videla sam da se moj suprug pretvorio u pomahnitalog demona i iz sveg srca sam ga zamrzela. Koliko god da me udarao i ispitivao, nisam progovorila ni reč. Suprug me je i dalje tukao, a nisam imala gde da se sakrijem, pa sam se samo sklupčala i štitila glavu. U očajanju sam se molila Bogu u svom srcu: „Bože, suprug me bije i ne da mi da verujem u Tebe. Tako sam slaba. Telo me toliko boli da jedva to mogu da podnesem, ali ne želim da Te izdam samo zato da bih sačuvala telo. Bože, molim Te, daj mi odlučnost da podnesem patnju i pomozi mi da u ovoj situaciji ostanem postojana u svom svedočenju o Tebi i da se ne pokorim Sotoni.” Nakon molitve, pomislila sam na reči Božje: „Nemoj se obeshrabriti, ne budi slab i Ja ću ti razjasniti stvari. Put do carstva nije baš gladak; ništa nije tako lako! Želiš da lako dobijaš blagoslove, zar ne? Danas će svi morati da se suoče s gorkim kušnjama. Bez takvih kušnji, vaše srce koje Me voli neće ojačati i nećete posedovati istinsku ljubav prema Meni. Čak i ako se ove kušnje sastoje samo od sitnih okolnosti, svi moraju da prođu kroz njih; samo će se intezitet kušnje razlikovati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi dale snagu. Bez obzira na to kako me je suprug ispitivao, nisam htela da popustim. Moj suprug je bio toliko besan da je škrgutao zubima, a onda je uzeo električnu muvalicu i udario me njom. Razbio je sasvim ispravnu muvalicu u tri dela dok me tukao. Potom, zgrabio je mali čekić da bi me udario. Obuzeo meje toliki strah da sam se cela tresla i povukla sam se u ćošak. Neprestano sam u srcu dozivala Boga. Moj suprug je već bio crven od besa i bez trunke uzdržavanja, udario me je čekićem po glavi. Instinktivno sam podigla ruke da zaštitim glavu. Nadlanice su mi već bile povređene, tako da se od jednog udarca odmah pojavila velika modrica na desnoj ruci. Dok me je udarao, urlao je na mene: „Reci mi! Veruješ li još u Boga? Ako i dalje veruješ, danas ću ti, kao što je rekao tvoj otac, slomiti noge!” Svaki udarac je bio tako bolan da sam jedva mogla da ga podnesem. Nisam znala koliko me je puta udario čekićem po telu i nogama. Toliko me bolelo da sam osećala da sam na ivici smrti, da mi je ostao samo poslednji dah. Pomislila sam: „Ako nastavi ovako da me udara, hoće li me večeras prebiti na smrt? Šta ako me ubije ili ako ostanem invalid?” Bila sam u velikim bolovima, te sam se hitno pomolila Bogu: „Bože, osećam da ovo više ne mogu da izdržim. Molim Te, daj mi snagu i veru. Čak i ako me suprug ubije, neću Te izdati.” Nakon molitve, disala sam malo lakše. Znala sam da je to Božja zaštita i bila sam Mu veoma zahvalna. Pomislila sam na ono što Bog kaže: „Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč. Postoji li nešto što nije u Mojim rukama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 1. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Moj život je u Božjim rukama, dah života dao mi je Bog i Bog kontroliše moj život, kao i moju smrt. Da li će me suprug tog dana ubiti, takođe je zavisilo od Boga. Ako Bog to ne dopusti, neću umreti, čak i ako mi ostane samo poslednji dah. Morala sam da stavim život na kocku kako bih bila postojana u svom svedočenju za Boga. Zato sam ustala i rekla suprugu: „Čak i ako me ubiješ, ja ću i dalje verovati u Boga. Rođena sam da verujem u Boga i da obavljam svoju dužnost!” Neočekivano, kada sam stavila svoj život na kocku kako bih sledila Boga, suprug je s treskom bacio čekić na pod i prestao da me tuče. Rekao je s ogorčenjem: „Dižem ruke od tebe. Stvarno si tvrđa od kamena. Toliko si me razbesnela da mi dođe da skočim s krova!” Nakon toga je otišao da legne, besan kao ris. Dugo sam tako sedela na hladnom podu, s nepodnošljivim bolovima po celom telu, ali sam bila zahvalna što nisam popustila pred Sotonom. Srce mi je bilo ispunjeno zahvalnošću prema Bogu i zahvalila sam Mu što me je sprečio da ne izgovorim ni reč kojom bih Ga porekla. Kasnije je moj suprug video da sam odlučna da verujem u Boga i da ništa ne može po tom pitanju da učini, pa je prestao da spominje razvod. Kad su praznici prošli, otišao je da radi u drugom mestu.

Nisam ni primetila, a već je stigao praznik Dana državnosti 2014. godine i moj suprug se vratio kući tokom odmora. Uveče 4. oktobra, vratila sam se sa okupljanja, i pošto je on video da još uvek verujem u Boga, besno je rekao: „Rukovodioci u firmi su rekli da državna pravila nalažu da, ako se otkrije da član porodice zaposlenog veruje u Svemogućeg Boga, taj zaposleni biva otpušten. Ako moji nadređeni saznaju da veruješ u Boga, izgubiću posao. Znaš li da ćemo, ako izgubim posao, svi umreti od gladi? Moraš da odustaneš od te svoje vere!” Neko vreme smo se svađali, a onda me je, škrgućući zubima, odgurnuo na pod. Zatim je zgrabio malu stolicu i svom snagom me tri puta udario po cevanici. Od bola su mi suze potekle niz lice. Suprug je sve vreme psovao, govoreći da bi me ubio da ga nije strah od zakona. Videla sam koliko je bezdušan i da je hteo da me ubije da bi me sprečio da verujem u Boga. Bio je kao reinkarnacija đavola; po čemu je on to imao ikakvu ljudskost? Bila sam u velikim bolovima i samo sam tiho molila Boga u srcu, moleći Ga da sačuva moje srce i da mi da snagu i veru. Ujutru 6. oktobra, dok sam kuvala, bila sam uznemirena i tiho sam pevušila jednu himnu Božjih reči, a suprug me je čuo i ponovo došao da me bije. Istrčala sam napolje, a on me je jurio s debelim drvenim štapom. Zbog bolova u nogama nisam mogla brzo da trčim, pa me je udario štapom po leđima. Dok sam bežala, pored kuće je prošla jedna starija žena i tek tada je prestao da me juri i bije. Stajala sam pored puta i u tom trenutku sam zaista poželela samo da odem. Pomislila sam: „U ovoj porodici nemam nikakvu slobodu da verujem u Boga i moram da trpim njihov progon i batine. Kada će ovome doći kraj?” Samo sam se nadala da ću jednog dana imati priliku da odem negde drugde da obavljam svoju dužnost i da se više nikada ne vratim kući. Ali onda sam pomislila da, kada bih sad napustila ovu porodicu, moj suprug i svekrva bi možda izazivali nevolje u kućama braće i sestara u mom okruženju i navukli im probleme. U svakom slučaju, suprug je uskoro trebalo da ode na posao, a kada ode, više neću morati da trpim batine i poniženja i moći ću da obavljam svoju dužnost. Uveče, dok sam prala stopala, videla sam da mi je članak postao tamnoljubičast i da je ceo taj deo natekao kao vekna hleba. Desna noga mi je bila mnogo više otečena nego leva. Te noći, dok sam ležala u krevetu, bol je bio toliko jak da nisam mogla da zaspim. Prošlo je pola meseca dok mi se noge konačno nisu oporavile.

Takođe sam razmišljala o tome zašto me suprug stalno bije i shvatila sam da iz toga treba da izvučem pouku. S jedne strane, to mi je pomoglo da prozrem suštinu svog supruga, a s druge strane, to je moglo da usavrši moju veru u Boga, kao i spremnost da patim. Pošto je naš brak bio zasnovan na obostranoj ljubavi, moja privrženost njemu bila je suviše jaka. Tek nakon što me je više puta prebio ja sam se potpuno osvestila i shvatila da je on u savezu s demonima iz KPK. Njegova suština je bila usmerena na mržnju prema Bogu i on je pripadao Sotoni, đavolu. Pre nego što sam pronašla Boga, činilo se da se suprug dobro ophodi prema meni, ali sada, kada sam pronašla Boga i to se doticalo njegovih interesa i budućnosti, iznova i iznova me je tukao. Shvatila sam da je njegova ranija dobrota prema meni bila lažna i da je bila tu samo zato što sam mogla da mu rodim decu i brinem se o celoj njegovoj porodici. A sada, kada sam pronašla Boga i to mu je remetilo interese, on me je zamrzeo i ponašao se prema meni kao prema neprijatelju. Gde je tu bilo ikakve istinske ljubavi i privrženosti? Kasnije sam pročitala reči Božje i srce mi se još više razverdrilo. Svemogući Bog kaže: „Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca poslušna svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i sebične želje? (…) Da li svog muža voliš zato da bi ispunila svoju dužnost stvorenog bića? Voliš li svoju ženu zato da bi ispunio svoju dužnost stvorenog bića? Jesi li prema svojim neverničkim roditeljima savestan zato da bi ispunio svoju dužnost stvorenog bića? Da li je ljudsko shvatanje vere u Boga ispravno ili pogrešno? Zašto veruješ u Boga? Šta time želiš da dobiješ? Kako ti voliš Boga? Oni koji ne mogu da ispune svoju dužnost stvorenog bića i koji ne mogu tome totalno da se posvete, postaće predmet uništenja. Među ljudima danas postoje fizički odnosi, kao i krvne veze, ali će u budućnosti sve te veze biti razbijene u paramparčad. Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni. Oni koji su u počinku verovaće da postoji Bog i pokoravaće se Bogu, dok će svi oni koji su prema Bogu buntovni biti uništeni. Porodice više neće postojati na zemlji; kako bi onda moglo da bude veza među roditeljima, decom ili supružnicima? Sama nespojivost vere i nevere potpuno će preseći takve fizičke odnose!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da su vernici i nevernici dve vrste ljudi. Moja neverujuća porodica i ja nismo bili ista vrsta ljudi i nismo išli istim putem. Ja sam izabrala da verujem u Boga i da Ga sledim, dok je moja porodica izabrala da sledi Sotonu i da bude saučesnik KPK, namerno se opirući Bogu i suprotstavljajući Mu se. Oni su svi pripadali Sotoni, đavolu. Moj suprug se naročito plašio da će njegovi nadređeni saznati za moju veru i da će izgubiti posao, te je zbog toga zanemario sve godine naše bračne privrženosti i umalo me nasmrt pretukao. Sećam se da mi je jednom rekao: „Samo te koristim da mi čuvaš decu.” Da nije bilo toga što sam mu odgajala decu, odavno bi me isterao iz kuće. Moja svekrva se bojala da ih moja vera ne uvali u nevolju, pa me je tretirala kao neprijatelja, tako što je ili podsticala mog supruga da me bije, ili je pretila da će mene i moju braću i sestre prijaviti policiji. Čak je i moj otac podsticao mog supruga da me tuče. Kakva je to porodica bila? Bilo je jasno da su ti đavoli pokazali svoje pravo lice. Prozrela sam njihovu suštinu – oni su bili đavoli koji mrze Boga i neprijatelji Božji. Bez obzira na to koliko me moja porodica progonila i sprečavala, ja ću da verujem u Boga i sledim Ga, i odlučila sam da Ga sledim do kraja.

Jednog jutra u leto 2015. godine, dvojica policajaca su iznenada upala u moju kuću i odvela me u okružni biro za javnu bezbednost. Ceo dan su koristili razne trikove kako bi me ispitivali, pritiskajući me da odam imena starešina, delatnika i braće i sestara. Ali ih nisam odala. Stoga su me optužili za „narušavanje javnog reda” i zadržali me u pritvoru petnaest dana. Kada sam ušla u pritvorski centar, jedan od policajaca je rekao: „Tvoja svekrva te je više puta prijavila policiji. Pokušavali smo više puta da te uhapsimo, ali te nismo mogli naći. Mislili smo da si otišla da radiš. Nismo zaista očekivali da ćemo te sada uhvatiti.” Kada sam to čula, srce mi se steglo. Moja svekrva je zaista bezdušna! Trećeg dana nakon što sam se vratila iz pritvora, načelnik okružnog biroa za javnu bezbednost došao je u moju kuću sa još pet ili šest policajaca da me zaplaše, rekavši da će me ponovo uhapsiti ako nastavim da verujem u Boga. Pre nego što su otišli, načelnik je uredio da me moj svekar i svekrva nadgledaju, kako ne bih mogla da stupim u kontakt sa braćom i sestrama. Zbog policijskog nadzora, nisam mogla da se sastajem s braćom i sestrama niti da živim crkvenim životom. Mnogo su mi nedostajali dani kada sam mogla da se okupljam sa braćom i sestrama i obavljam svoju dužnost i iz sveg srca sam mrzela veliku crvenu aždaju. Prošlo je šest meseci, a policija još uvek nije popustila. Povremeno su od moje svekrve tražili informacije o mojoj veri i ona je često dolazila da me upozorava i uznemirava. Bilo je nemoguće da kod kuće verujem u Boga ili da obavljam svoju dužnost. U aprilu 2017. godine, starešina mi je poslala pismo i pozvala me na jedno okupljanje. S obzirom da je postojao rizik da kod kuće u svakom trenutku budem uhapšena zbog svoje vere, pitala me je da li sam voljna da napustim kuću kako bih obavljala svoju dužnost. Kada sam to čula, istovremeno sam bila i radosna i zabrinuta. Bila sam radosna jer bih, ako odem, mogla potpuno da se posvetim svojoj dužnosti i duhovno brže napredujem, ali sam brinula šta bi bilo s mojom decom ako bih otišla. Ipak, i dalje sam želela da idem i obavljam svoju dužnost, pa sam u tom trenutku pristala. Kada sam došla kući da se spakujem, pomislila sam na svoju ćerkicu koja je imala samo šest godina i nikada nije se nije razdvajala od mene. Pomislila sam: „Moja svekrva ima lošu ljudskost i nasilnu ćud. Šta ako ostavim svoju ćerku s njom i ona je udari? Šta ako je pogrešno usmeri dok je odgaja?” Te misli su me mučile i nisam mogla da spavam noću. Kasnije sam pomislila na jedan odlomak Božjih reči: „Avram je ponudio Isaka – šta ste vi ponudili? Jov je ponudio sve – šta ste vi ponudili? Toliko ljudi se žrtvovalo, dajući svoj život ili prolivši krv da bi tražili istinit put. Da li ste vi platili tu cenu? U poređenju s njima, uopšte niste podobni da uživate u tako velikoj blagodati. Da li je nepravedno prema vama reći danas da ste potomci Moava? Nemojte o sebi imati previsoko mišljenje. Nemate čime da se razmećete. Tako veliko spasenje, tako velika blagodat daje vam se besplatno. Niste ništa pružili, a u blagodati ipak uživate besplatno. Zar se ne osećate posramljeno?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Značaj spasavanja potomaka Moava”). U srcu sam osetila jaku nelagodu i duboko sam se postidela. Avraam je prineo Isaka, a Jov je dao sve što je imao. Kroz čitavu istoriju, proroci i sveci su davali svoje glave i prolivali krv da bi svedočili o Bogu i propovedali jevanđelje, dajući i sopstveni život. A ja? Ja sam prihvatila Božje delo kada se ono već približavalo kraju, pa iako sam godinama verovala u Boga, nisam se mnogo davala za Njega. Primila sam tako veliko spasenje od Boga, a da prstom nisam mrdnula. Sada je trebalo samo privremeno da napustim kuću kako bih obavljala svoju dužnost, a toliko mi teško pada da se rastanem od svog deteta. Po čemu ja to imam srce koje voli Boga i ugađa Mu? Jevanđelje carstva se proširilo u sve zemlje i narode i nebrojena braća i sestre su ostavili sve kako bi obavljali svoje dužnosti u širenju jevanđelja carstva, a ja sam ovde sputana i ne mogu da obavljam svoju dužnost. Kada sam to shvatila, srce mi se ispunilo krivicom i samoprekorom. Takođe sam pomislila kako kod kuće nemam slobodu da verujem u Boga i kako sam stalno izložena riziku od hapšenja, kao i da je odlazak da obavljam dužnost bio i način da se zaštitim. Nisam mogla da verujem u Boga niti da idem na okupljanja kod kuće, a svekrva i suprug su me tretirali kao neprijatelja. Mogla sam samo da im služim ceo život kao stoka za vuču i na kraju bih uništila priliku da stremim ka istini i budem spasena. Kao stvoreno biće, morala sam da izaberem da sledim Boga i ispunim svoju dužnost. Bog je platio tako visoku cenu da bi me spasao i nisam smela više da izneverim Njegove mukotrpne napore.

Takođe sam pročitala ove reči Božje: „Osoba ne može da bira ljude, događaje, niti stvari koje na nju utiču i podučavaju je tokom odrastanja. Ona ne može da bira koja znanja ili veštine stiče, niti kakve navike formira. Ona ne može da utiče na to ko su joj roditelji i rođaci, niti u kakvom okruženju odrasta; njeni odnosi sa ljudima, događajima i stvarima u njenom okruženju, kao i način njihovog uticaja na njen razvoj, izvan su njene kontrole. Ko onda odlučuje o ovim stvarima? Ko ih uređuje? Pošto ljudi po ovom pitanju nemaju izbora, pošto oni o ovim stvarima ne mogu sami da odlučuju i pošto se oni očigledno ne formiraju prirodnim putem, podrazumeva se da je formiranje svih ovih ljudi, događaja i stvari u rukama Stvoritelja. Naravno, kao što Stvoritelj svakoj osobi uređuje konkretne okolnosti rođenja, On takođe uređuje i specifične okolnosti pod kojima neka osoba odrasta. Ako sa rođenjem neke osobe dolazi do promena u ljudima, događajima i stvarima oko njih, onda će rast i razvoj te osobe nužno uticati i na njih. Primera radi, neki su ljudi rođeni u siromašnim porodicama, ali odrastaju okruženi bogatstvom; drugi su rođeni u imućnim porodicama, da bi kasnije doprineli opadanju tog bogatstva, tako da odrastaju u sirotinjskom okruženju. Ničijim rođenjem ne upravlja fiksno pravilo i niko ne odrasta pod neizbežnim, nepromenljivim spletom okolnosti. To nisu stvari koje neka osoba može da zamisli ili da ih kontroliše; one su proizvod njene sudbine i određeni su njenom sudbinom. U svom su korenu, naravno, ove stvari određene sudbinom koju je Stvoritelj predodredio za svakog čoveka; one su određene Stvoriteljevim suverenitetom nad sudbinom te osobe i Njegovim planovima u pogledu nje” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da se sudbina mog deteta nalazi u Božjim rukama i da je Bog već odredio koliko će patnje i radosti imati u životu. Rodila sam je, brinula se o njoj dugi niz godina i ona je uživala u majčinskoj ljubavi. A sada sam morala da napustim dom kako bih obavljala svoje dužnosti kao stvoreno biće i nisam više mogla da se staram o njoj. U kakvim će okolnostima odrastati u budućnosti i da li će skrenuti na loš put, sve je to bilo pod Božjom suverenošću i imalo je veze sa njenom priroda-suštinom. Nisam mogla da garantujem da neće poći lošim putem samo zato što sam bila uz nju. Setila sam se i da je moja starija ćerka verovala u Boga sa mnom još od malena, ali je izgubila veru i počela da sledi svetske trendove još pre nego što je završila osnovnu školu. Svakodnevno sam s njom razgovarala o veri u Boga, ali to nije imalo nikakvog efekta. Roditelji mogu samo da vaspitavaju i usmeravaju, ali ne mogu da igraju presudnu ulogu i morala sam da poverim svoju decu u Božje ruke. Kasnije sam napustila kuću da bih obavljala svoje dužnosti. Kada se osvrnem na progon i batine koje sam trpela od porodice kod kuće, iako sam pretrpela određen telesni bol, stekla sam i određeno razumevanje Božje svemoći i suverenosti, a kada me je suprug gotovo pretukao do smrti, Božje reči su bile ono što mi je dalo veru i snagu, omogućavajući mi da preživim. Da nisam doživela progon od strane porodice, ne bih prozrela njihovu suštinu, i još uvek bih im služila kao neka tegleća marva, uzalud trošeći dragocene dane svog života.

Otkako sam napustila kuću da bih obavljala svoje dužnosti, više me niko iz porodice ne psuje niti bije, a kada mi, braća i sestre, sarađujemo i zajedno obavljamo dužnosti, ako neko otkrije iskvarenost, ukazujemo na to jedni drugima i razgovaramo o istini kako bismo pomogli da se to razreši. Svakodnevno obavljamo svoje dužnosti i doživljavamo Božje reči. Duhovno sam porasla u životu i ne primetivši, a srce mi se ispunilo mirom i radošću. Zahvaljujem Bogu što me je izveo iz tog pakla na zemlji koji sam nekada zvala domom i što mi je omogućio da u crkvi obavljam svoje dužnosti. Nikada neću zalažiti zbog svog izbora!