Autorka: Jiping, Kina

Dok sam išla u školu, volela sam da slušam pesme i da čitam antičku poeziju. Većina tih dela zasnivala se na ljubavnoj tematici. Bila sam uslovljena stavovima o ljubavi poput „Ljubav je iznad svega” i „držati se za ruke i ostariti zajedno”. Privlačila me je ideja o braku kao dugotrajnoj romansi i jedva sam čekala da upoznam nekoga ko će se brinuti o meni i s kim ću ostariti. Kad sam počela da radim, upoznala sam svog budućeg muža. Nakon što smo se venčali, bio je veoma pažljiv i brinuo se o meni. Ponekad bi insistirao da odem u bolnicu na lečenje čak i ako sam imala samo blagu glavobolju ili groznicu. Kad smo šetali ulicom, uvek bi me terao da idem s njegove desne strane jer se plašio da me ne udari auto. Kad god bi nam se u životu javila neka sitna trvenja, on bi se uvek prilagođavao meni i tolerisao bi me. Pored toga, bio je izuzetno veliki romantik. Prilikom svakog povratka sa službenog puta i za svaki praznik, ma koliko nevažan on bio, donosio bi mi poklone. Videvši kako se muž s toliko pažnje brine o meni, mislila sam da sam najsrećnija žena na svetu. Svu svoju sreću u ovom životu poveravala sam njemu.

U julu 2013. godine počela sam da verujem u Boga. Iz Božjih reči sam saznala da Svemogući Bog jeste Onaj koji je stvorio nebo, zemlju i sva stvorenja i koji ima suverenost nad svime. On je Spasitelj ljudskog roda. Ja sam stvoreno biće i treba pravilno da verujem u Boga, sledim Boga i ispunjavam svoju dužnost. U to vreme, čitala bih Božje reči i aktivno propovedala jevanđelje kad god sam imala slobodnog vremena. Moj muž se nije protivio mom verovanju u Boga. Juna meseca 2014. godine čuo je neosnovane glasine kojima KPK diskredituje Crkvu Svemogućeg Boga. Uplašio se da će zbog moje vere u Svemogućeg Boga biti kompromitovan, pa je počeo da ometa moju veru u Boga. Rekla sam mu istinu i zamolila ga da ne veruje u te neosnovane glasine. Video je da ga nisam poslušala, i od tog trenutka se neprekidno svađao sa mnom.

U junu 2018. godine muž je jedne večeri oko deset sati došao kući pijan. Nogom je razvalio vrata spavaće sobe, uhvatio me za kosu i povukao s kreveta na pod, a onda počeo da me udara po glavi. Njegovi udarci su bili veoma snažni, i od svakog mi je zvonilo u ušima. Zatim je počeo da me šamara po licu, a kad je završio, otišao je u kuhinju da uzme nož. Uz salvu psovki, rekao mi je: „Ako budeš i dalje verovala u Boga, ubiću prvo tebe pa sebe.” Dok je to govorio, tupu stranu noža držao mi je prislonjenu uz grlo. U srcu sam neprekidno pozivala Boga. Nisam se usuđivala da mu se fizički oduprem. Posle nekog vremena, koje mi se učinilo kao večnost, spustio je nož. Kada sam videla koliko je moj nekada brižni i voljeni muž postao nasilan, srce mi se raspuklo. Sledećeg dana mi se izvinio i zamolio me da mu oprostim. U sebi sam pomislila: „U braku smo dugi niz godina i uvek je bio dobar prema meni. Ovo se verovatno desilo zato što je bio pijan i što je impulsivno reagovao.” Stoga sam mu oprostila. Međutim, od tog dana sam počela da se na okupljanjima i u obavljanju dužnosti osećam sputano. Odahnula bih svaki put kad po povratku s okupljanja ne bih zatekla muža kod kuće. Ako bih ga zatekla kod kuće s mračnim izrazom lica, aktivno bih popričala s njim ili bih ga pitala šta bi hteo da pojede i požurila u kuhinju da to spremim. Bila bih još pažljivija prema njemu nego pre.

U junu 2019. godine izabrali su me za vođu crkve. Kad sam čula tu vest, bila sam presrećna i mislila sam da ću kao vođa imati brojne mogućnosti za obuku i da ću brzo napredovati u životu. Međutim, ujedno sam i strepela: „Ranije me je muž uvek prezrivo gledao ili mi prigovarao kad bih odlazila na okupljanja. Vođe imaju mnogo više posla i moraću često da prisustvujem okupljanjima. Hoće li on pokušati da me još više ometa? Ako se to desi, nikada više nećemo moći da živimo skladno.” S jedne strane je bila moja dužnost, s druge moj brak. Bila sam rastrzana. Tražeći odgovor, pomolila sam se Bogu i pomislila na Božje reči: „Nema većeg prestupa od onog kad, igrajući važnu ulogu u delu širenja jevanđelja, bez Božje dozvole napustiš svoj položaj i postaneš dezerter. Zar se to ne računa kao čin izdaje Boga?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Propovedanje jevanđelja je dužnost koju su svi vernici obavezni da ispune”). Ako bih odbila dužnost da bih sačuvala svoj brak, to bi bio težak prestup. Ja sam stvoreno biće i obavljanje dužnosti je moja odgovornost i moja obaveza. Ne mogu da prestanem da obavljam dužnost samo zato da bih živela svojim tihim životom. Stoga sam prihvatila dužnost vođe. U to vreme, muž je sasvim slučajno bio na odsustvu. Video je da svakodnevno odlazim od kuće rano i vraćam se kasno, pa se na svakih nekoliko dana svađao sa mnom. Mnogo puta bi mi preprečio put na vratima, ne puštajući me da odem na okupljanje. Čak je rekao da se ne brinem ni o našoj porodici ni o njemu, te da će se razvesti od mene ako budem i dalje verovala u Boga. Tada sam izgovorila: „Pa onda se naprosto razvedi od mene!”, ali osećala sam se slabo iznutra. Pomislila sam: „Šta ako se moj muž zaista razvede od mene? Na šta će mi život ličiti nakon toga?” Čim bih pomislila na razvod, činilo mi se da posle toga nikada više neću biti srećna. Srce me je toliko bolelo, kao da ga neko probada nožem. Nisam više htela da svakog dana odlazim od kuće da bih obavljala svoju dužnost. Međutim, ja sam bila crkveni vođa i bila sam odgovorna za celokupan rad crkve. Kada bih napustila svoju dužnost, to bi zbilja značilo da sam lišena savesti. Morala sam naprosto da prikupim hrabrost i da nastavim dalje. Na okupljanjima sam samo formalno učestvovala, pitajući da li je neko u pogrešnom stanju i raspitujući se malo o poslovima. Učestvovala sam u jednostavnim razgovorima u zajedništvu, ali nisam tražila rezultate. Ponekad bih, čak i pre no što je posao bio potpuno dovršen, požurila kući čim bih videla da je isteklo vreme predviđeno za okupljanje. Kao rezultat, problemi i poteškoće braće i sestara nisu razrešeni na vreme i neki zadaci nisu mogli da budu blagovremeno završeni.

Jednom me je moja starija sestra pratila do kuće jedne sestre, kako bi me naterala da prestanem da verujem u Boga. Zarad bezbednosti te sestre, više vođe su me zamolile da ne kontaktiram s braćom i sestrama, te da svoju dužnost obavljam onoliko koliko mogu s obzirom na situaciju kod kuće. Tokom prvih nekoliko dana, bila sam pogubljena i tužna jer nisam mogla da obavljam svoje dužnosti. Kasnije, kad sam videla kako mi muž svakog dana kuva i kako se trudi da me razveseli, ubrzo sam ponovo upala u emocije bračnog života. Bila sam potpuno svesna da je sestra s kojom sam sarađivala tek nedavno izabrana za vođu i da nije upoznata s radom crkve. Bilo je mnogo zadataka koje smo nas dve hitno morale da zajedno implementiramo i nakon toga pratimo. Osim toga, moj muž nije pratio svaki moj korak. Imala sam prilike da izađem i da obavljam svoju dužnost, ali sam se plašila da će se muž naljutiti ako sazna. Naš odnos je tek bio obnovljen i nisam želela da narušim tu situaciju. Zato se nisam raspitivala o radu crkve dva meseca, koristeći „čuvanje okruženja” kao izgovor. Kao rezultat, sve stavke rada su bile ometane u različitim stepenima. Više vođe su videle da u potpunosti živim telesnim životom i da ne obavljam crkvene poslove, pa su me smenili. Tada sam zaplakala. Dva meseca sam bila u prilici da obavljam svoju dužnost, ali nisam je se držala. Zar nisam bila dezerter? U srcu sam osećala samoprekor i krivicu. Na jednom okupljanju sam pročitala odlomak Božjih reči, koji pamtim kao da je bilo juče. Svemogući Bog kaže: „Kada bih ovoga časa pred vas stavio nešto novca i dao vam slobodu da birate – i ako vas zbog vašeg izbora ne bih osuđivao – tada bi većina vas izabrala novac i napustila istinu. Bolji među vama odrekli bi se novca i nevoljno izabrali istinu, dok bi oni u sredini jednom rukom zgrabili novac, a drugom istinu. Zar time vaša prava priroda ne bi postala očigledna? Kada birate između istine i bilo čega čemu ste odani, svi biste birali na ovaj način i vaš bi stav ostao isti. Nije li tako? Mnogi od vas su se kolebali između ispravnog i pogrešnog, zar ne? U svim borbama između pozitivnog i negativnog, crnog i belog – između porodice i Boga, dece i Boga, sklada i raskida, bogatstva i siromaštva, društvenog položaja i običnosti, podrške i odbacivanja, i tako dalje – sigurno niste nesvesni izbora koje ste napravili! Između skladne porodice i one razorene, vi ste izabrali prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti, opet ste izabrali ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu; između raskoši i siromaštva, izabrali ste ono prvo; kada ste birali između svoje dece, žena i muževa i Mene, izabrali ste ono prvo; a između predstava i istine, ipak ste izabrali ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlih dela, jednostavno sam izgubio veru u vas, jednostavno sam ostao zgranut. Neočekivano, vaša srca je tako nemoguće smekšati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti tačno odan?”). Kada sam pročitala Božje reči suda, osetila sam duboki samoprekor i nisam mogla da zadržim suze. Bila sam jedna od tih neopredeljenih ljudi koje je Bog razotkrio. Jednom rukom sam se čvrsto držala braka i porodice, ne želeći da ih otpustim, dok sam se drugom držala Božjeg spasenja, ne želeći da budem napuštena. Kada sam bila vođa, iako sam svakog dana izlazila da obavljam svoju dužnost, nisam htela da se zbog moje vere u Boga muž naljuti na mene i da to pokvari naš odnos. Kad sam obavljala svoju dužnost, samo sam formalno učestvovala. Uopšte nisam ulagala trud u razgovore usmerene na rešavanje poteškoća moje braće i sestara, kao i problema s kojima su se u svom radu suočavali. Dok sam bila kod kuće radi čuvanja okruženja, jednostavno sam iskoristila priliku da ostavim po strani svoju dužnost dok uživam u takozvanom srećnom životu. Odlično sam znala da je sestra s kojom sam sarađivala tek nedavno postala vođa i da nije sama mogla da se stara o svim poslovima. Štaviše, muž me nije svakodnevno nadzirao, tako da sam mogla s tom sestrom da sarađujem oko nekih poslova. Međutim, da bih zaštitila odnos sa mužem, dva meseca se uopšte nisam bavila crkvenim radom. Našavši se između svoje dužnosti i skladne porodice, odabrala sam da sačuvam porodicu i vrlo lako se odrekla svojih dužnosti. Nisam imala nimalo odanosti prema Bogu i čak ni tokom ta dva meseca nisam osećala ni trunku samoprekora ili duga. Toliko sam Božjih reči pročitala, ali kad me je nešto zaista zadesilo, ja sam se ponašala na tako zapanjujući način. Zaista nisam imala ni mrvicu savesti niti razuma! Bog kaže: „Suočen sa svim oblicima vaših zlih dela, jednostavno sam izgubio veru u vas, jednostavno sam ostao zgranut. Neočekivano, vaša srca je tako nemoguće smekšati.” Kao vođa crkve, imala sam ogromnu odgovornost. Trebalo je da preuzmem odgovornost za održavanje normalnog napretka raznih poslova u crkvi, i trebalo je da podržim svoju braću i sestre i da im pomognem da razumeju istinu i da dobro obavljaju svoje dužnosti. Umesto toga, ja nisam marila da li je život-ulazak braće i sestara pogođen, ni da li je rad crkve narušen. Mislila sam samo na to kako da očuvam svoj brak i porodicu, olako napustivši svoju dužnost. Uistinu sam bila previše sebična i podla! Bila sam osoba kojoj se ne može verovati! Sama sam bila kriva što su me smenili. Bilo mi je strašno žao i potajno sam odlučila da više neću napuštati svoju dužnost zarad očuvanja svog braka i porodice. Kasnije sam ponovo počela da obavljam dužnosti u crkvi i moj muž je pokušavao da me na sve načine natera da se odreknem svoje vere u Boga. Kad je video da neću da ga poslušam, nastavio je da mi svakog bogovetnog dana preti razvodom. Molila sam Boga da mi podari veru i snagu. Tako sam istrajavala u odlaženju na okupljanja i obavljanju svoje dužnosti. Muž je polako prestajao da me toliko strogo kontroliše i samo je tražio da se svakoga dana vraćam kući.

Jula meseca 2023. godine vođe su mi dodelile novu dužnost. Pošto je ta dužnost obuhvatala puno različitih stvari, mogla bih da odlazim kući samo jednom u nekoliko nedelja. Osetila sam se pomalo sputano: „Ako kući budem dolazila samo jednom u par nedelja, da li će se moj suprug složiti? Ako budem redovno izbivala iz kuće i ne budem tu da se brinem o njemu i da mu pravim društvo, naš će se brak polako ali neumitno raspasti.” Ipak, setila sam se svog ranijeg iskustva neuspeha. Ovoga puta nisam htela da učinim išta zbog čega ću se posle kajati, pa sam prihvatila tu dužnost. Nakon nekog vremena, malo sam se zabrinula: „Ako nastavim da se ne vraćam kući, muž i ja ćemo se udaljiti jedno od drugog. Ako se zaljubi u nekog drugog, našem će braku doći kraj. Ako ostanem bez braka, hoću li i dalje moći da imam srećan život u budućnosti?” Spolja gledano, bila sam svakodnevno zauzeta poslom, ali sam u srcu stalno osećala nemir. Čim bih završila posao, počela bih da računam koliko mi je dana preostalo do povratka kući. Čak sam razmišljala da zamolim vođe da mi promene dužnost u neku koju bih mogla da obavljam kod kuće. Shvatila sam da sam time izbirljiva u pogledu svoje dužnosti i da sam bila nerazumna, pa sam tu ideju zadržala za sebe. Bespomoćno sam svoje najskrivenije misli poveravala Bogu i preklinjala Ga da me prosveti i usmeri.

Jednog dana, tokom svojih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči koji mi je mnogo pomogao. Bog kaže: „Postoje čak i neki ljudi koji, nakon što počnu da veruju u Boga, prihvataju svoju dužnost i nalog koji im je dala Božja kuća, ali da bi održali bračnu sreću i idilu, oni ozbiljno ugrožavaju obavljanje svoje dužnosti. Prvobitno je trebalo da odu u neko udaljeno mesto da propovedaju jevanđelje, da se vraćaju kući jednom nedeljno ili čak i ređe, ili su mogli da odu od kuće i da obavljaju svoju dužnost u punom radnom vremenu u skladu sa svojim kovom i okolnostima u raznim aspektima. Međutim, oni se plaše da će njihov partner biti nezadovoljan njima, da njihov brak neće biti srećan, ili da će im brak u potpunosti propasti, te zarad održavanja bračne sreće oni žrtvuju mnogo vremena koje bi trebalo da provedu izvršavajući svoju dužnost. Naročito kada čuju da se njihov partner žali, da je nezadovoljan ili da gunđa, postaju još brižniji u održavanju braka. Čine sve što mogu da udovolje svom partneru i vredno rade na tome da njihov brak bude srećan kako se ne bi raspao. Naravno, još ozbiljnije od ovoga je to što neki ljudi odbijaju poziv Božje kuće i odbijaju da izvršavaju svoju dužnost kako bi održali svoju bračnu sreću. Kada treba da odu od kuće da bi izvršavali svoju dužnost, zbog toga što ne mogu da podnesu da se rastanu sa svojim supružnikom ili zato što se roditelji njihovog supružnika protive njihovom verovanju u Boga i protive se napuštanju posla i kuće zbog obavljanja dužnosti, takvi ljudi prave kompromise i odustaju od svoje dužnosti, odlučujući umesto toga da održe svoju bračnu sreću i stabilnost braka. Da bi održali bračnu sreću i stabilnost braka i da bi sprečili raspad i kraj svog braka, oni odlučuju da jedino ispunjavaju svoje odgovornosti i obaveze u bračnom životu i da napuste misiju stvorenog bića. Ti ne znaš da, bez obzira na svoju ulogu u porodici ili u društvu – bilo da si supruga, muž, dete, roditelj, zaposleni ili bilo šta drugo – i bez obzira na to da li je tvoja uloga u bračnom životu važna, ti imaš samo jedan identitet pred Bogom, a to je identitet stvorenog bića. Ti pred Bogom drugi identitet nemaš. Stoga, kada te Božja kuća pozove, to je vreme kada treba da obaviš svoju misiju. Drugim rečima, ne radi se o tome da ti, kao stvoreno biće, treba da ispuniš svoju misiju samo kada je zadovoljen uslov održavanja tvoje bračne sreće i stabilnosti tvog braka, već o tome da, sve dok si stvoreno biće, misija koju ti Bog dodeljuje i poverava treba bezuslovno da bude ispunjena; bez obzira na okolnosti, treba da dovršiš svoju misiju posmatrajući je kao svoju obavezujuću dužnost i da daš prednost misiji koju ti je Bog poverio, dok misiju i odgovornosti koji su ti dodeljeni brakom treba da staviš na drugo mesto” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (10)”). Kad sam pročitala taj odlomak Božjih reči, kao da mi je zrak svetlosti obasjao srce. Najednom sam se osetila jasno i prosvećeno. Baš kao što Bog kaže, pridavala sam veliki značaj integritetu i sreći svog braka. Samo sam želela da obavljam neku dužnost pod uslovom da mogu da očuvam sreću u braku. Čim je ona počela da utiče na moj brak, nisam više mogla da je mirna srca obavljam i čak sam htela da se odreknem dužnosti da bih sačuvala brak. Dužnosti stvorenog bića nisam stavljala na prvo mesto. Sećam se da su na mene, dok sam još išla u školu, dubok uticaj imali stavovi o braku poput „držati se za ruke i ostariti zajedno” i „Da zadobijem srce koje mi je verno i da se ne rastanemo do kraja života”. Oduvek sam želela da upoznam svoju drugu polovinu koja će biti iskrena prema meni, pokazivati obzir, brinuti se o meni i pratiti me kroz život. Nakon što sam se udala, brak sam smatrala nečim najvažnijim i uvek sam se upirala da ga sačuvam. Nakon što sam počela da verujem u Boga, moj muž je čuo neke neosnovane glasine i pokušao da me spreči u tome. Strahovala sam da će se u našem braku pojaviti pukotine i zato sam tražila načine da mu se dodvorim. Dok sam obavljala dužnosti vođe, radila sam površno i samo otaljavala svoju dužnost. Na svakom okupljanju, dolazila sam i odlazila tačno na vreme, kao da sam otkucavala radno vreme. Neka zaduženja nisu bila sprovedena, ali kada sam pomislila da je muž verovatno završio sa poslom, žurno sam prekinula okupljanje i otišla kući. Na putu do kuće sam čak smišljala kako da zadobijem muževljevu naklonost i da očuvam svoj odnos sa njim. Tokom dva meseca koliko sam provela kod kuće radi zaštite okruženja, mogla sam da obavljam neke dužnosti. Međutim, da bih sačuvala odnos sa mužem, u potpunosti sam zanemarila crkveni rad. Time sam ne samo odložila život-ulazak braće i sestara, već sam ujedno naškodila radu crkve. Pored toga, kada sam ovoga puta krenula da obavljam svoju dužnost, ja sam je samo spolja gledano prihvatila i nisam je obavljala svim srcem. Čim sam imala malo slobodnog vremena, počela bih da računam kada ću moći da odem kući. Čak sam razmišljala i o tome da promenim svoju dužnost kako bih mogla da budem kod kuće svakog dana. Održavanju sreće u braku pridavala sam daleko preveliki značaj; kao da bi gubitak braka za mene bio neki veliki događaj, kao recimo da mi se nebo sruči na glavu. Ja sam stvoreno biće. Bog je taj koji mi je dao život i sve mi podario. Moja je misija da dobro obavljam dužnost stvorenog bića. Ali da bih održala svoj brak, svoju dužnost sam stalno obavljala na površan način. Bilo me je tako stid pred Bogom! Nisam posedovala ni najmanji tračak savesti ni razuma. Kad sam to shvatila, u srcu sam osetila samoprekor i bol. Potajno sam odlučila: ubuduće ću primenjivati istinu i uzvratiti Božju ljubav, te ću sve svoje vreme i misli upotrebiti za obavljanje dužnosti.

Jednog septembarskog dana 2023. godine, vratila sam se kući. Muž se uveče vratio pripit iz kafane i agresivno me upitao: „Ti sad redovno nisi kod kuće. Gde zapravo boraviš? Šta radiš?” Takođe mi je rekao da prestanem da verujem u Boga. Nisam pristala na to, pa je počeo da me udara. Toliko sam pobesnela da sam se odselila iz kuće. Jednog novembarskog dana, otišla sam u posetu majci. Majka mi je rekla: „Tvoj muž kaže da ne može više ovako da živi. Hoće da se vratiš kući i da započnete s postupkom razvoda braka.” Kad sam to čula, duboko sam uzdahnula od olakšanja. U sebi sam pomislila: „Tokom svih ovih godina, on me je progonio i pokušavao da me spreči da verujem u Boga. Ako se razvedemo, moći ću slobodno da verujem u Boga i on me više neće sputavati.” Međutim, kad sam izašla iz kuće i videla bračne parove kako šetaju ulicom, pomislila sam kako sam u braku s njim provela dvadeset godina. Ako se razvedemo, to bi značilo da od tog trenutka među nama više neće biti nikakvog odnosa. Ko će se brinuti o meni ako se razbolim? Da li ću u drugoj polovini svog života bez njega biti napuštena i usamljena? Da li zbilja mogu da tek tako stavim tačku na dvadeset godina braka? Kad sam to pomislila, srce me je zabolelo od tuge i suze su mi navrle na oči. Pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože, znam da više nema potrebe da održavam brak sa svojim mužem. Voljna sam da se razvedem od njega, ali čim pomislim na razvod, srce me i dalje jako boli. Dragi Bože, daj mi veru i snagu i učini me sposobnom da donesem ispravnu odluku.”

Kasnije sam pročitala Božje reči i saznala kako treba da se ophodim prema braku. Svemogući Bog kaže: „Bog ti je odredio brak i dao ti partnera. Ti stupaš u brak, ali se tvoj identitet i status pred Bogom ne menjaju. Bez obzira na to jesi li muškarac ili žena, postoji jedna stvar koju oboje delite, a to je da ste pred Stvoriteljem oboje stvorena bića. U okviru braka, vi tolerišete, cenite i štitite jedno drugo, ispomažete se i podržavate i to predstavlja ispunjavanje vaših odgovornosti. Međutim, pred Bogom, odgovornosti koje treba da ispuniš i misija koju treba da obaviš ne mogu biti zamenjeni odgovornostima koje ispunjavaš prema svom partneru. Stoga, kada postoji sukob između tvojih odgovornosti prema partneru i dužnosti koju stvoreno biće treba da izvršava pred Bogom, ono što treba da odabereš jeste da izvršavaš dužnost stvorenog bića, a ne da ispunjavaš svoje odgovornosti prema partneru. To je pravac i cilj koji treba da izabereš, a to je, naravno, i misija koju treba da obaviš. Međutim, neki ljudi greškom težnju ka bračnoj sreći ili ispunjavanje svojih odgovornosti prema partneru, kao i brigu, pažnju i negu i zaštitu svog partnera, učine svojom životnom misijom, a partnera smatraju svojim celim svetom, svojim životom – to je pogrešno. (…) Što se tiče braka, sve što ljudi mogu da urade jeste da ga prihvate od Boga i da se pridržavaju definicije braka koju je Bog odredio za čoveka, pri čemu i muž i žena ispunjavaju svoje odgovornosti i obaveze jedno prema drugom. Ono što ne mogu da čine jeste da odlučuju o sudbini svog partnera, ni o prethodnom, ni o sadašnjem, ni o sledećem životu, a kamoli o večnosti. O tvom odredištu, tvojoj sudbini i putu kojim ideš može da odlučuje samo Stvoritelj. Stoga, kao stvoreno biće, bilo da si u ulozi žene ili muža, sreća kojoj treba da težiš u ovom životu dolazi od toga što obavljaš dužnost stvorenog bića i dovršavaš misiju stvorenog bića. Ona ne dolazi iz samog braka, a još manje od toga da ti ispunjavaš obaveze žene ili muža u okviru braka. Naravno, put koji odabereš da slediš i pogled na život koji usvojiš ne treba da se zasnivaju na bračnoj sreći, a još manje treba da ih određuje bilo koji supružnik – to je nešto što treba da shvatiš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). „Što se tiče braka, sve dok se ne sučeljava ili ne sukobljava sa tvojim stremljenjem ka istini, onda se obaveze koje treba da ispuniš, misiju koju treba da obaviš i uloga koju treba da igraš u okviru braka neće promeniti. Stoga, tražiti od tebe da otpustiš težnju ka bračnoj sreći ne znači tražiti od tebe da napustiš brak ili da se razvedeš, već pre znači tražiti od tebe da se prema braku odnosiš ispravno, a zatim da, na tom temelju, dovršiš svoju misiju kao stvoreno biće i da ispuniš dužnost koju treba da izvršiš. Naravno, ako tvoja težnja ka bračnoj sreći utiče na obavljanje tvoje dužnosti stvorenog bića ili ga ometa, ili te čak navede da napustiš ovu dužnost koju treba da izvršiš, onda si ti neizmerno buntovna osoba. Tragaš li za istinom po ovom pitanju, trebalo bi da možeš jasno da vidiš čega ljudi treba da se drže, a šta treba da napuste. Ono što treba da napustiš nije samo tvoja težnja ka bračnoj sreći; treba da napustiš ceo svoj brak. Time ćeš postići potpunu usklađenost sa istina-načelima. (…) Ako želiš da budeš neko ko stremi ka istini, onda ono o čemu bi najviše trebalo da razmišljaš jeste to kako da otpustiš ono što Bog traži od tebe da otpustiš i kako da ostvariš ono što Bog traži od tebe da ostvariš. Čak i ako u budućnosti budeš bez braka i bez partnera pored sebe, i dalje možeš da doživiš svoje pozne godine i da živiš dobro. Međutim, ako napustiš ovu priliku da izvršavaš svoju dužnost, onda je to ravno tome da napuštaš dužnost koju treba da izvršavaš i misiju koju ti je Bog poverio. Za Boga, ti tada ne bi bio neko ko stremi ka istini, neko ko istinski želi Boga niti neko ko teži spasenju. Ako aktivno napustiš svoju priliku i pravo da postigneš spasenje, napustiš svoju misiju, a umesto toga izabereš brak, izabereš da živiš zajedno sa svojim supružnikom, izabereš da ga pratiš i da mu udovoljavaš, i izabereš da očuvaš svoj brak, onda ćeš na kraju zasigurno nešto izgubiti dok nešto zadobijaš. Razumeš šta ćeš izgubiti, zar ne? Brak nije tvoje sve, kao što to nije ni tvoja bračna sreća – brak ne može da odluči o tvojoj sudbini, ne može da odluči o tvojoj budućnosti, a još manje može da odluči o tvom odredištu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (10)”). Kad sam završila s čitanjem Božjih reči, moje srce se osećalo izuzetno svetlo i jasno. Bog je odredio da je za ljudska bića smisao braka samo u tome da im omogući da jedno drugom prave društvo i da se brinu jedno o drugom. Ali odgovornosti braka ne mogu da zamene misiju stvorenog bića. Kad dužnost pozove, treba da dam prvenstvo dobrom obavljanju dužnosti stvorenog bića. Ako napustim svoju dužnost da bih težila srećnom braku, izgubiću priliku da zadobijem istinu i da primim Božje spasenje. Na kraju ću upasti u veliku katastrofu i biću uništena. Ranije sam mislila samo na težnju ka srećnom braku. Utrošila sam mnogo vremena i truda na očuvanje odnosa sa svojim mužem. Jednom rukom sam htela da se držim svoje bračne sreće, a drugom istine. Pokušavala sam da se bavim obema stvarima, ali srce mi je bilo potpuno iscrpljeno i jednostavno o sreći nije bilo ni govora. Sada verujem u Boga već mnogo godina, ali još uvek ne razumem istinu. Potrošila sam mnogo vremena. Bila sam previše glupa! Takođe sam shvatila da je verovanje u Boga savršeno prirodno i opravdano. Moj muž nije verovao u Boga i takođe je pokušavao da me spreči da verujem. Čim bih spomenula bilo šta u vezi sa verovanjem u Boga, on bi se naljutio na mene, grdio me, tukao i proklinjao. Često mi je pretio razvodom da bi me prisilio da napustim svoju veru u Boga. Jasno je da je njegova suština suština demona koji mrzi istinu i mrzi Boga. Baš kao što Bog kaže: „Vernici i nevernici po prirodi nisu međusobno u skladu; naprotiv, oni su jedni drugima suprotstavljeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Bili smo samo ljudi dve nespojive vrste i nalazili smo se na dva puta koji su bili radikalno različiti. Jednostavno nije bilo načina da ostarimo ruku pod ruku. Ali ja sam i dalje budalasto brižljivo održavala ovaj brak. Zar to nije bilo slepo sleđenje demona? Bila sam previše smetena i blesava! Održavanje odnosa sa mužem samo bi me dovelo do toga da se klonim Boga, da Ga izdam i prekinem sopstvenu šansu za spasenje. Živeći u zabludi o ljubavi, smatrala sam da je težnja za srećnim brakom moja misija. Nisam bila voljna da prozrem suštinu svog muža. Bez otkrivanja činjenica i bez prosvetljenja i usmeravanja Božjim rečima, i dalje ne bih uspela to da prozrem. Zaista sam bila slepa i neuka! Nisam mogla da nastavim da živim s tim pogrešnim mislima i gledištima. Čak i da je muž hteo da se razvede od mene, trebalo je i dalje da ispunjavam dužnost stvorenog bića. To je moja prava misija!

Tokom svojih posvećenosti, čula sam himnu Božjih reči.

Neka Bog dođe u tvoje srce

1  Tek kada otvoriš svoje srce Bogu, On može da uđe u njega. Tek kada Bog uđe u tvoje srce, možeš da vidiš ono što Bog ima i što jeste, i da vidiš Njegove namere za tebe. Tek tada ćeš otkriti koliko je sve u vezi s Bogom dragoceno, te da sve ono što On ima i što jeste vredi čuvati kao najveće blago. U poređenju s tim, ljudi, događaji i stvari oko tebe, pa čak i tvoji najmiliji, tvoj partner i sve ono što voliš, uopšte nisu vredni pomena, oni su za tebe tako beznačajni i tako niski. Osetićeš da ništa što je materijalno nikad više neće moći da te privuče, niti da te natera da za to platiš bilo koju cenu. U Božjoj poniznosti videćeš Njegovu veličinu i Njegovu nadmoć.

2  Štaviše, u nekom Božjem delu, koje si ranije smatrao neznatnim, videćeš Njegovu beskrajnu mudrost i toleranciju, kao i Njegovo strpljenje, trpeljivost i razumevanje koje pokazuje prema tebi. To će u tebi pobuditi obožavanje prema Njemu. Tog ćeš dana osetiti da ljudski rod živi u tako prljavom svetu, i da, bilo da je reč o ljudima kraj tebe ili stvarima koje se dešavaju oko tebe, ili čak o onima koje voliš, njihovoj ljubavi prema tebi i njihovoj tobožnjoj zaštiti ili brizi prema tebi, ništa od toga nije vredno ni pomena – samo je Bog tvoj najvoljeniji i tvoje najdragocenije blago. Božja ljubav je tako velika, a Njegova suština tako sveta. U Bogu nema prevrtljivosti, nema zla, nema zavisti, nema svađe, već samo pravednost i istinitost. Ljudi treba da žude za svim onim što Bog ima i što jeste i ljudi takođe treba da streme i da teže ka tome.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III”

Bila sam zbilja dirnuta kad sam čula ovu himnu. Ljubav među ljudima se gradi na temelju transakcije. Dok sam svom mužu pravila društvo i dok sam se brinula o njemu i deci, bio je dobar prema meni; kad nisam mogla da se brinem o njemu sve vreme, počeo je da se ljuti i hteo je da se razvede od mene zato što od mene nije više imao nikakve koristi. Ja sam tih godina svoju dužnost jednom gurnula u stranu i izdala Boga da bih sačuvala svoju bračnu sreću. Bog se, međutim, prema meni nije poneo u skladu s tim mojim činom. On je prema meni i dalje pokazivao milost i blagodat, i koristio je Svoje reči da bi me prosvetio, kako bih mogla da prozrem Sotonine spletke. Izveo me je iz mojih pogrešnih gledišta o braku, kako Sotona ne bi više mogao da mi nanosi štetu. Shvatila sam da jedino Bog najviše voli ljude i da je jedino Božja ljubav iskrena i sveta.

Kasnije, kada sam pristala da se razvedem od muža, moj muž više nije želeo razvod. Čak je rekao da će se, dokle god budem dolazila kući, prema meni ophoditi isto tako dobro kao ranije, i da neće više pokušavati da me sprečava da verujem u Boga. Setila sam se kako je muž koristio pretnje, nasilje i kletve kako bi me naterao da napustim svoju veru u Boga. Kad je video da ti trikovi kod mene ne pale, pokušao je da me obmane sladunjavim rečima. Ma koliko da su se njegovi trikovi menjali, njegova suština je i dalje suština đavola. Njegova suština Božjeg neprijatelja nikada se neće promeniti. Punih deset godina je pokušavao da me spreči da verujem u Boga. Da je bio u stanju da se promeni, odavno bi se već promenio. Ako bih ponovo poverovala u njegove reči, samo bih ponovo upala u klopku i na kraju bila prevarena, te bih tako izgubila šansu da me Bog spase. Stoga sam ignorisala njegove reči. Mislila sam: „Čak i ako se ne razvedemo, ne smem da mu dopustim da ometa moje obavljanje dužnosti.” Kasnije sam stalno obavljala svoje dužnosti u crkvi i srce mi je postalo spokojno. Prestala sam da razmišljam o tome kako da sačuvam brak i porodicu, i konačno sam mogla da se oslobodim muževljevih ograničenja i bračnih okova. Sad mogu slobodno da verujem u Boga i da obavljam svoju dužnost. Hvala Bogu na Njegovom spasenju!