Zdravo,

Huejđuen,

Primio sam tvoje pismo. U pismu si rekla da su naša deca uklonjena iz crkve. U početku to nisam mogao da prihvatim. Sećam se kad sam pre nekoliko godina došao kući, Sjaotao i Sjaomin su i dalje išli na okupljanja i obavljali dužnosti. Kako je došlo do toga da budu uklonjeni? Iako nisu zaista stremili ka istini, oboje su bili istinski vernici. Da li je starešina zahtevao previše od njih? Da li je njihovo uklanjanje bilo greška? Čak sam tebi upućivao svoje zamerke. Naša deca su pratila svetovne puteve, jedino im je bilo važno da jure novac i nisu želeli da obavljaju dužnost niti da jedu i piju Božje reči. Pitao sam se zašto nisi sa njima razgovarala u zajedništvu. Osećao sam da bih im, da sam bio kod kuće, pomogao i podržao ih više i ne bih im dozvolio da dođu u situaciju da budu uklonjeni. Glava mi je bila puna takvih misli i ležao bih u krevetu noću, ali ne bih mogao da zaspim. Progonile su me uspomene na naše zajedničke trenutke kad smo bili srećni, pevali pesme u slavu Bogu i pili i jeli Njegove reči. Sećam se da sam ti rekao da se nadam da će naša cela porodica moći da stremi ka istini, da će nas Bog spasti i da ćemo živeti u Njegovom carstvu i kako će sve to biti divno. Nikad nisam očekivao da će, kako se Božje delo privodi kraju, naša deca biti razotkrivena kao bezvernici i uklonjena iz crkve. Zar to ne znači da su izgubili svoju priliku za spasenje? Što više razmišljam o tome, sve više sam potresen. Kad sam video kako se katastrofe pojačavaju i pandemija se pogoršava, to me je posebno zabrinulo u vezi sa budućnošću naše dece. Čak sam hteo da napišem pismo starešini crkve i da pitam da li bi naša deca mogla da ostanu da službuju za crkvu, kako bi postojao bar tračak nade za njihovo spasenje. Pošto sam proveo godine obavljajući dužnost daleko odavde zbog hapšenja od strane KPK-a, osetio sam da se nisam brinuo o njima i da nisam ispunio svoju dužnost kao njihov otac. Osećao sam da im dugujem. Huejđuen, jesi li znala da je, dok sam živeo u tom stanju, moje srce bilo ispunjeno tamom i potištenošću i da nisam mogao da se fokusiram na svoju dužnost? Shvatio sam da je moje stanje pogrešno, pa sam se pomolio Bogu: „Bože! Boli me što znam da su moja deca uklonjena iz crkve. Iako znam da si Ti to odobrio i da treba da se pokorim, prosto ne mogu da se odreknem svoje dece i osećam da im toliko toga dugujem. Bože! Prosveti me da razumem istinu po ovom pitanju i da me ne ograničava moja privrženost.”

Nakon molitve, pročitao sam Božje reči: „Da li su postojali neki posebni detalji Jovovih postupaka? Kao prvo, recimo nešto o tome kako se odnosio prema svojoj deci. Njegov cilj je bio da se u svemu pokori Božjem uređenju i orkestraciji; nije pokušavao da na silu dobije nešto što Bog nije učinio niti je kalkulisao i pravio planove na osnovu ljudske volje. Slušao je i u svemu je čekao na Božje uređenje i orkestraciju. To je bilo osnovno načelo. (…) Kako se Jov odnosio prema svojoj deci? On je samo ispunio svoju dužnost kao otac, podelio je s njima jevanđelje i razgovarao s njima o istini. Međutim, bez obzira na to da li su ga oni slušali, da li su ga poslušali, Jov ih nije terao da veruju u Boga – nije ih prisiljavao i nije se mešao u njihov život. Oni su imali drugačije zamisli i mišljenja, pa se stoga nije mešao u ono što rade i nije uticao na to kojim putem će oni ići. Da li je Jov povremeno govorio svojoj deci o veri u Boga? Sigurno bi s njima u dovoljnoj meri razgovarao o tome, ali nisu hteli da slušaju i nisu prihvatili njegove reči. Kakav je bio Jovov stav o tome? ’Ja sam ispunio svoju dužnost; a što se tiče puta kojim krenu, on zavisi od njihovog izbora i zavisi od Božje orkestracije i uređenja. Ako Bog ne dela na njima ili ih ne pokrene, ja neću pokušavati da ih nateram.’ Stoga se Jov nije molio za njih pred Bogom, nije lio suze zbog brige za njih, nije postio zbog njih i uopšte nije patio. On to nije radio. Zašto Jov nije radio ništa od svega toga? Zato što ništa od toga nije predstavljalo pokoravanje Božjoj suverenosti i uređenju; sve je proisticalo iz ljudskih zamisli i predstavljalo je načine kojima su se aktivno nametale pojedine stvari. (…) Njegov način postupanja je bio ispravan; u svakom njegovom postupku, u pogledu stava i stanja s kojim se odnosio prema svemu, uvek je bio u položaju i stanju pokornosti, čekanja, traženja i zatim spoznaje. Ovakav stav je veoma važan. Ako se ljudi nikada ne drže takvog stava u bilo čemu što rade i ako imaju izuzetno jake lične ideje i stavljaju svoje lične namere i korist iznad svega, da li su onda stvarno pokorni? (Ne.) Takvi ljudi ne pokazuju iskrenu pokornost; oni nisu u stanju da dostignu iskrenu pokornost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela primene pokoravanja Bogu”). Čitajući Božje reči koje otkrivaju Jovovo iskustvo, osetio sam se poniženo i posramljeno. Shvatio sam da se Jov nije oslanjao na privrženost u ophođenju prema svojoj deci i da je bio u stanju da bude razuman. Iako se nadao da će njegova deca verovati u Boga i kloniti se zla kako ne bi bila previše grešna i išla putem uništenja, kad je video da oni ne obožavaju Boga i da žive raspušteno, nije ih prisiljavao da promene svoj način života niti da krenu određenim putem. Jednostavno se pokorio Božjim uređenjima i uzdržavao se od činjenja greha protiv Boga. Kasnije, kad su mu deca poginula pod ruševinama, Jov nije krivio Boga. Video sam da se u ophođenju prema svojoj deci Jov plašio Boga i pokoravao Mu se. Pa ipak, kad sam saznao da mi je sin napustio crkvu da bi težio ovozemaljskim zadovoljstvima, a moja ćerka bila uklonjena, fokusirao sam se na svoju telesnu privrženost prema porodici. Pomislio sam kako mogu da gaje nadu da će biti blagoslovljeni. Bilo da im je vera bila iskrena ili ne, ili da li su stremili ka istini, samo sam hteo da mogu da ostanu u crkvi. Čak sam hteo da zamolim starešinu da im pruži još jednu priliku, da im dozvoli da službuju za crkvu na bilo koji način. Kad je reč o mojoj deci, samo sam hteo da upotrebim ljudske metode da spasem stvari. Nisam se pokoravao Božjoj suverenosti i uređenjima. Posebno kad sam saznao da su moja deca označena kao bezvernici, ja ne samo da nisam tragao za istinom kako bih razaznao njihove suštine, već sam živeo u pogrešnom razumevanju i dovodio u sumnju da li je starešina pravedno postupio u ovoj prilici i izgubio sam elan za obavljanje dužnosti. U mom srcu je bilo mesta samo za moju decu; za Boga nije bilo mesta. Setio sam se jasnih zahteva Božjih upravnih odluka: „Srodnike koji nisu vernici (tvoja deca, muž ili žena, sestre, roditelji i tako dalje) ne treba primoravati da idu u crkvu. Božjoj kući ne nedostaje članova i nema potrebe da se taj broj popunjava ljudima od kojih nema koristi. Svi oni koji svojevoljno ne veruju, ne smeju se uvoditi u crkvu. Ova odluka je upućena svim ljudima. Jedni druge treba da proveravate, nadgledate i da se podsećate na ovu stvar; niko je ne sme prekršiti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva”). Sećam se da si u svom pismu rekla da su ih drugi puno podržavali i da su i oni sami bili izabrali da se ne pokaju, da zanemare čitanje Božjih reči i prestanu sa okupljanjima. Već se pokazalo da su bezvernici, a ja sam ipak ignorisao Božje reči i želeo da se oslonim na svoju privrženost kako bih ih zadržao u crkvi. Bio sam tako buntovan. Ne mogu više da se uzdam u svoju privrženost. U ophođenju prema svojoj deci moram da budem kao Jov, da tragam za istinom i pokorim se Božjim orkestracijama i uređenjima. Treba da razmišljam na taj način.

Nakon toga sam pomislio na sve ljude koji su razotkriveni i isključeni poslednjih godina. Kad sam viđao ta obaveštenja Božje kuće za isključenje, nisam imao nikakve predstave. Znao sam da je Bog pravedan i da u Njegovoj kući suvereno vlada istina i da nijednoj osobi nije naneta nepravda. Ali kad sam video da su moja deca uklonjena, zašto se nisam pokorio Bogu niti hvalio Njegovu pravednost, već sam se uzdao u svoju privrženost i posumnjao da li je crkva pravedno postupila po ovom pitanju? Kasnije sam pročitao Božje reči: „Šta karakteriše osećanja? To sigurno nije nešto pozitivno. Osećanja su karakteristična po fokusiranju na fizičke odnose i udovoljavanju predrasudama tela. Favorizovanje, pravdanje tuđih nedostataka, preterano maženje, ugađanje i povlađivanje – sve to spada u kategoriju osećanja. Neki ljudi mnogo polažu u osećanja i na sve što im se dešava reaguju na osnovu osećanja; mada u duši dobro znaju da je to pogrešno, oni i dalje ne mogu da budu objektivni, a kamoli da postupaju u skladu s načelom. Mogu li ljudi da primenjuju istinu ako su sve vreme sputani osećanjima? To je izuzetno teško! Razlozi zbog kojih mnogi ljudi ne mogu da primenjuju istinu svode se na osećanja; oni svoja osećanja smatraju naročito važnim i stavljaju ih na prvo mesto. Jesu li to ljudi koji vole istinu? Nipošto. Šta, u suštini, predstavljaju osećanja? Ona predstavljaju neku vrstu iskvarene naravi. Ispoljavanje osećanja može se opisati pomoću nekoliko izraza: favorizovanje, neprincipijelna zaštita drugih, održavanje fizičkog odnosa i pristrasnost; eto, to su osećanja. Koje su verovatne posledice činjenice da ljudi imaju osećanja i da žive prema njima? Zašto Bog najviše mrzi upravo ljudska osećanja? Neki ljudi su stalno sputani vlastitim osećanjima, ne mogu da sprovode istinu u delo i ne mogu da se pokore Bogu, iako bi to hteli, te stoga trpe strašne muke zbog svojih osećanja. Ima mnogo ljudi koji istinu razumeju, ali nisu u stanju da je sprovedu u delo; to je takođe posledica njihove sputanosti osećanjima. Primera radi, neki ljudi odlaze od kuće da bi obavljali svoje dužnosti, ali pritom danonoćno razmišljaju o svojoj porodici, pa te dužnosti ne mogu dobro da obavljaju. Zar to nije problem? Neki ljudi su potajno u nekoga zaljubljeni, tako da u njihovom srcu ima mesta samo za tu osobu, što takođe utiče na njihov učinak u obavljanju dužnosti. Zar to nije problem? Neki obožavaju druge ljude i od njih prave idole; ne žele da slušaju nikoga osim svog idola, do te mere da ne slušaju čak ni ono što Bog govori. Čak i kad neko drugi s njima razgovara o istini, oni to neće da prihvate; slušaju samo reči osobe koju obožavaju, reči svog idola. Neki ljudi svog idola čuvaju u srcu i drugima ne dopuštaju da govore o njihovom idolu, niti da ga dodirnu. Ako bilo ko progovori o problemima tog njihovog idola, oni se odmah razbesne i počinju da brane svog idola, tako što izvrću reči te osobe. Ne žele da dopuste da njihov idol nebranjeno trpi nepravdu, pa se iz petnih žila upiru da mu zaštite ugled; oni svojim rečima ispravljaju greške svog idola, a drugima ne dozvoljavaju da progovore istinu i na taj način im raskrinkaju idola. To nije pravda; to su osećanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Iz Božjih reči sam shvatio da je privrženost odlika sotonske iskvarene naravi i da uzdanjem u privrženost ne samo da ne možeš stvari i ljude da posmatraš pravedno, već stvoriš predrasude i favorizuješ neke od njih i prekršićeš načela kako bi zaštitio svoje telesne veze. Baš kao kad sam saznao da su Sjaotao i Sjaomin uklonjeni, ja nisam tragao za Božjom namerom, za lekcijom koju treba da naučim niti za aspektima istine u koje treba da uđem. Umesto toga, u glavi sam stvorio ideju da je starešina postupao bez načela. Zabrinuo sam se da je našoj deci naneta nepravda i želeo sam da pošaljem pismo starešini i zamolim ga da im oprosti i dozvoli da nastave da obavljaju svoju dužnost u crkvi. Uvideo sam da je takva emocionalna reakcija kad su moja deca u pitanju bila oblik predrasuda i favorizovanja i da sam bio bez načela. Tokom svih ovih godina u veri, znao sam da crkva ima načela za uklanjanje ljudi i da se to dešava zbog ukupnog ponašanja neke osobe, a ne na osnovu trenutne greške. Samo ako se ta osoba ne pokaje nakon puno pomoći i razgovora i na kraju bude označena kao zlikovac ili bezvernik, prema njoj će se ophoditi u skladu sa načelima i samo uz odobrenje najmanje 80% crkve ta osoba može da bude uklonjena. To je pravedno i u skladu sa istinom. Pomislio sam na našeg sina i na to kako sam ga pitao zašto je počeo da obavlja dužnost. Rekao mi je: „Počeo sam da obavljam dužnost jer si mi ti nedostajao.” Shvatio sam da u njegovom srcu nije bilo mesta za Boga, da uopšte nije voleo istinu i da svoju dužnost nije obavljao da bi stremio ka istini. Kad je video da Božja kuća neprestano vodi razgovore o istini i da to ne može da zadovolji njegove želje, poželeo je da odustane od svoje dužnosti. Starešina je puno razgovarao sa njim, ali on nikad nije slušao. Igrao bi igrice kad se vrati kući umesto da čita Božje reči. Bio je bezvernik. Isto tako, i moja ćerka je verovala više od decenije, ali je retko jela i pila Božje reči i njena gledišta su bila kao u nevernika. Iako je povremeno obavljala svoju dužnost, kad god to nije bilo u skladu sa njenim predstavama ili je uticalo na njene interese, ona je ne bi obavljala. Nije imala istinitu veru u Boga, tako da je i ona, u suštini, bila bezvernik. Sećam se da je Bog jednom rekao: „Kada je neko zaista definisan u Božjim očima kao da se povukao, zapravo se ne radi samo o tome da je napustio Njegovu kuću, da se više ne može videti ili da je obrisan sa crkvenih spiskova. Činjenica je da ako čovek ne čita Božje reči, onda bez obzira na jačinu njegove vere i bez obzira na to da li se on prepoznaje kao vernik u Boga, to dokazuje da u svom srcu ne priznaje da Bog postoji niti da su Njegove reči istina. Za Boga, ta osoba se već povukla i više se ne računa kao član Njegove kuće. Oni koji ne čitaju Božje reči su jedna vrsta ljudi koji su se povukli. (…) Postoji još jedna vrsta: oni koji odbijaju da obavljaju dužnosti. Kakav god zahtev da im postavi Božja kuća, kakav god posao treba da obave, koju god dužnost treba da izvrše, u velikim i malim stvarima, čak i u nečemu tako jednostavnom kao što je da povremeno prenesu poruku – oni to ne žele da učine. Oni, samoproglašeni vernici u Boga, ne mogu da obavljaju čak ni one poslove za koje bi se mogla zatražiti pomoć nevernika. To je odbijanje prihvatanja istine i odbijanje izvršavanja dužnosti. Koliko god da ih braća i sestre podstiču, oni to odbijaju i ne prihvataju; kada im crkva odredi neku dužnost, oni je ignorišu i navode brojne izgovore da je odbiju. To su ljudi koji odbijaju da obavljaju dužnosti. Za Boga, takvi ljudi su se već povukli. Njihovo povlačenje nije zbog toga što ih je Božja kuća uklonila ili obrisala sa svojih spiskova, već zato što oni sami nemaju istinitu veru – oni ne priznaju da su vernici u Boga” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka: Oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status ili nadu da će dobiti blagoslove”). „Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu? Nisu li to oni koji tvrde da poseduju veru, ali kojima nedostaje istina? Zar to nisu oni koji samo traže da bi dobili blagoslove, ali pritom nisu u stanju da svedoče za Boga? Ti se i danas družiš s tim demonima i ophodiš se prema njima savesno i s ljubavlju, ali zar ti na taj način ne ispoljavaš dobre namere prema Sotoni? Nisi li ti u savezu s demonima? Ako su ljudi stigli dovde, a još uvek nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, već i dalje samo slepo šire ljubav i milosrđe, bez ikakve želje da traže Božje namere ili da na bilo koji način Božje namere uzmu kao svoje, njihov će svršetak biti utoliko bedniji” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”).

Huejđuen, kad sam pročitao ove Božje reči, shvatio sam koliko sam bio žalosno glup. Želeo sam da upotrebim ljudska sredstva da sačuvam našu decu u crkvi, misleći da će možda preživeti na kraju ako bi službovali u crkvi. Ali u svetlu Božjih reči, vidim koliko je apsurdno bilo moje razmišljanje. Zaista, sve one koji veruju u Boga, a ne čitaju Njegove reči niti obavljaju dužnost Bog uopšte ne priznaje kao vernike. Čak i da još uvek nisu uklonjeni, oni su već pali u Božjim očima. Uporedio sam to sa ponašanjem naše dece. Nakon svih godina koliko je bio u veri, Sjaotao je i dalje pratio svetovne trendove i nije čitao Božje reči niti je obavljao dužnost. Video sam da uopšte ne voli istinu i da suštinski ima odbojnost prema istini i da je bezvernik. Sjaomin je bila u veri godinama, ali se nikad nije fokusirala na čitanje Božjih reči i samo to je bilo dovoljno da bude uklonjena kao bezvernik. Božjoj kući ne trebaju takvi ljudi da bi imala više vernika na broju, a još manje joj treba službovanje takvih bezvernika. Čak i da ih crkva nije uklonila, Bog ih ne bi priznao kao vernike. Trebalo je da to razaznam kod njih, da stanem uz Boga u posmatranju stvari u skladu sa istina-načelima i pokorim se Božjoj suverenosti i uređenjima. Ali sam se ja uzdao u privrženost u ophođenju prema svojoj deci i ne poznavajući činjenice, posumnjao sam da ih je starešina nepravedno uklonio iz crkve i želeo sam da ti bezvernici ostanu i uvećavaju broj vernika u crkvi. Uvek sam štitio svoje telesne veze. Zar se nisam pomešao sa demonima i pokazivao dobre namere i ljubav prema Sotoni, baš kao što je Bog razotkrio? Nisam razlikovao dobro od zla, udruživao sam se sa demonima i suštinski se suprotstavljao Bogu. Sa tim saznanjima bilo mi je potpuno jasno da je uklanjanje Sjaotaoa i Sjaomin bilo u potpunosti u skladu sa Božjim rečima, istina-načelima.

Takođe sam se pitao zašto sam osećao tako strašnu krivicu kad su naša deca uklonjena i zašto sam osećao da nisam ispunio svoje dužnosti kao otac, pretpostavljajući da oni, da sam samo našao vremena da se vratim kući i razgovaram sa njima i pomognem im više, ne bi došli u ovu situaciju. Huejđuen, da li je tvoje stanje isto kao i moje? Kasnije sam pročitao Božje reči koje detaljno analiziraju i razotkrivaju tradicionalno razmišljanje ljudi i uvideo da sam bio pod uticajem tradicionalne predstave „Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči”. Božje reči kažu: „Kakva je vrsta izraza ’Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči’? Na koji način je to pogrešno? Ono što taj izraz znači jeste da ako su deca neposlušna ili nezrela, to je odgovornost oca, što će reći da ih roditelji nisu dobro vaspitali. Ali da li je to zapravo slučaj? (Nije.) Neki roditelji se ponašaju pristojno, a ipak su im sinovi bitange, a kćeri prostitutke. Čovek koji igra ulogu oca se toliko naljuti i kaže: ’Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči. Razmazio sam ih!’ Da li je to ispravno reći ili ne? (Ne, pogrešno je.) Na koji način je to pogrešno? Ako možeš da razumeš šta nije u redu sa tim izrazom, to dokazuje da razumeš istinu i da razumeš šta nije u redu sa problemom koji leži u tom izrazu. Ako ne razumeš istinu u toj stvari, onda ne možeš jasno da objasniš tu stvar” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (1. deo)”). „Prva stvar koju treba razjasniti je da je pogrešno reći: ’Neuspeh dece da slede pravi put jeste ima veze sa njihovim roditeljima’. Ko god da je, ako je određena vrsta osobe, ići će određenim putem. Zar to nije sigurno? (Jeste.) Put kojim osoba ide određuje šta je ona. Put kojim će krenuti i kakva će osoba postati zavisi od nje. To su stvari koje su predodređene, urođene i imaju veze sa čovekovom prirodom. Pa, kakva je korist od roditeljskog vaspitanja? Može li ono da upravlja čovekovom prirodom? (Ne može.) Roditeljsko vaspitanje ne može da upravlja ljudskom prirodom i ne može da reši problem toga kojim putem čovek ide. Koje je jedino vaspitanje koje roditelji mogu pružiti? Neka jednostavna ponašanja u svakodnevnom životu njihove dece, neke prilično površne misli i pravila ponašanja – to su stvari koje imaju veze sa roditeljima. Pre nego što njihova deca odrastu, roditelji bi trebalo da ispune svoju dužnost, a to je da vaspitaju svoju decu da slede pravi put, da vredno uče i da nakon što odrastu nastoje da se izdignu iznad ostalih, da ne čine loše stvari i da ne postanu loši ljudi. Roditelji takođe treba da regulišu ponašanje svoje dece, da ih nauče da budu ljubazni i da pozdravljaju starije kad god ih vide, kao i da ih nauče drugim stvarima u vezi sa ponašanjem – to je odgovornost koju roditelji treba da ispune. Brinuti se o životu svog deteta i podučiti ga nekim osnovnim pravilima ponašanja – to je ono na šta se svodi uticaj roditelja. Što se tiče ličnosti njihovog deteta, roditelji ga tome ne mogu naučiti. Neki roditelji su opušteni i sve rade laganim tempom, dok su njihova deca veoma nestrpljiva i ne mogu da miruju ni na kratko. Ta deca odlaze da žive sama sa 14 ili 15 godina, sama odlučuju o svemu, roditelji im nisu potrebni i veoma su nezavisna. Da li ih tome uče njihovi roditelji? Ne. Dakle, čovekova ličnost, narav, pa čak i njegova suština, kao i put koji će izabrati u budućnosti, nemaju nikakve veze sa njegovim roditeljima. (…) Neki roditelji veruju u Boga i vaspitavaju svoju decu da veruju u Boga, ali šta god da kažu, deca ne veruju i roditelji tu ništa ne mogu da urade. Neki roditelji ne veruju u Boga, dok njihova deca veruju u Boga. Jednom kada njihova deca počnu da veruju u Boga, ona Ga slede, daju se za Njega, mogu da prihvate istinu i zadobiju Božje odobravanje, a njihova se sudbina na taj način menja. Da li je to rezultat roditeljskog vaspitanja? Nikako, to ima veze sa Božjim predodređenjem i izborom. Postoji problem sa izrazom ’Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči’. Iako roditelji imaju odgovornost da vaspitavaju svoju decu, sudbinu deteta ne određuju roditelji, već njegova priroda. Može li obrazovanje da reši problem detetove prirode? Ne može ga nikako rešiti. Put kojim čovek ide u životu ne određuju roditelji, već ga je predodredio Bog. Kaže se da ’Čovekovu sudbinu određuje Nebo’, a ta izreka je sažeta ljudskim iskustvom. Pre nego što neka osoba dostigne odraslo doba, ti ne možeš da kažeš kojim će putem krenuti. Kada odraste i kad bude mislila i umela da razmišlja o problemima, biraće šta da radi u široj zajednici. Neki ljudi kažu da žele da budu visoki zvaničnici, drugi kažu da žele da budu advokati, a treći kažu da žele da budu pisci. Svako ima svoje izbore i svoje ideje. Niko ne kaže: ’Samo ću čekati da me roditelji vaspitaju. Postaću ono za šta me roditelji vaspitaju’. Niko nije tako glup. Nakon dostizanja odraslog doba, ideje ljudi počinju da se mešaju i da postepeno sazrevaju, a time i put i ciljevi koji su pred njima postaju sve jasniji. U tom trenutku, malo po malo postaje očigledno i jasno kakav je neko tip osobe i kojoj grupi pripada. Od tog trenutka pa nadalje, ličnost svake osobe postepeno postaje jasno definisana, kao i njena narav, put kojem teži, njen životni pravac i grupa kojoj pripada. Na čemu se sve ovo zasniva? Naposletku, to je ono što je Bog predodredio – to nema nikakve veze sa nečijim roditeljima. Vidite li to sada jasno?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (1. deo)”). Božje reči jasno i detaljno analiziraju tradicionalnu predstavu „Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči”. Budućnost naše dece i putevi kojim idu u potpunosti su odlučene njihovim prirodama. To nema nikakve veze sa našim vaspitavanjem. Vaspitanje može da utiče samo na svakodnevni život deteta ili na ispoljavanje nekakvog ponašanja kod njih, ali nimalo na njihove prirode. Kad deca sazru u svojim razmišljanjima, ona biraju različite puteve u skladu sa svojim urođenim prirodama, pronalazeći svoj put u kategorijama kojima pripadaju. To je Bog predodredio i nijedna osoba to ne može promeniti. Ali ja nisam mogao da opazim priroda-suštinu naše dece kad je reč o putu koji biraju u svojoj veri. Čak sam hteo da pomognem našoj deci na svoj način kako bi ostali u veri i u crkvi. Uzalud sam se uzdao u sopstvene metode da ih spasem njihove sudbine. Tvrdoglavo sam se suprotstavljao Bogu. Ja sam samo beznačajno stvoreno biće i nemam kontrolu čak ni nad sopstvenom sudbinom. Kako sam onda mogao da se nadam da mogu da kontrolišem budućnost svoje dece ili da im promenim sudbinu? Bio sam nadmen i neuk i precenio sam svoje sposobnosti. Onda sam se zapitao: „Zašto tako razmišljam?” Prisetio sam se kako smo, kad su bili mali, svi zajedno verovali u Gospoda i kad smo prihvatili Božje delo poslednjih dana, odveli smo ih u crkvu i ohrabrili ih da preuzmu dužnost. Mislio sam da je to što su oni u stanju da veruju u Boga direktno povezano sa našim vaspitavanjem. Zato sam, kad sam saznao da su uklonjeni, pomislio da nisam ispunio svoje očinske dužnosti i da oni, da sam bio sa njima da im pomognem i razgovaram s njima, možda ne bi napustili veru i otišli u svet. Iz Božjih reči sada vidim koliko su krajnje apsurdna bila moja gledišta i kako uopšte nisu bila u skladu sa istinom. Verovali su u Boga više od decenije, čitali Njegove reči, slušali propovedi i znali da istinit život mora da se živi stremeći ka istini i obavljajući dužnost stvorenog bića. Ali njih nimalo nije zanimala istina i kad su videli da nisu blagoslovljeni nakon svih godina njihove vere, počeli su da povlađuju telu. Izdali su Boga i pratili svetovne trendove uprkos tome što su znali istinit put i čak su često bili tvrdoglavi i nisu pokazivali kajanje kad su im drugi pomagali i razgovarali s njima. To pokazuje da su istinski imali odbojnost prema istini i da su podržavali zlo. Oni nisu spadali u one koje će Bog spasiti, već u đavole ovog sveta. Kad budu uništeni u nadolazećim katastrofama, biće to zbog toga što su izdali Boga i to će biti samo njihova krivica. Takođe sam pomislio na mnoge ljude u crkvi koje nisu preobratili roditelji, već su ih više slučajno preobratile kolege, prijatelji ili čak neznanci koji su sa njima podelili jevanđelje, a progon njihovih roditelja nije mogao da ih odvrati od verovanja ili obavljanja dužnosti. Neki roditelji se oslanjaju na privrženost kako bi nastavili da propovedaju svojoj deci, ali deca ne veruju i čak negoduju i suprotstavljaju se svojim roditeljima. Neki roditelji bivaju izopšteni zbog njihove nepokajničke težnje za statusom i brojnim zlima, a da na njihovu decu to ne utiče i čak su u stanju da uvide suštine svojih roditelja u skladu sa Božjim rečima i da ih odbace. Isto tako, mnoga deca bivaju uklonjena i izopštena, a njihovi roditelji su u stanju da razluče njihove suštine u svetlu Božjih reči. Iz ovoga možemo videti da bez obzira na to da li neko ide ispravnim ili pogrešnim putem, bilo da su oni dobri ili zli ljudi, da li vole ili mrze istinu i čak i to kakav im je konačan ishod, sve je to u potpunosti određeno njihovim priroda-suštinama i nije rezultat roditeljstva. Odgovornost koju roditelji mogu da ispune je da podižu svoju decu dok ne odrastu i da ih dovedu pred Boga. Ali put kojim će oni krenuti i njihova sudbina u potpunosti su van kontrole roditelja. Naša deca su sama izabrala da krenu pogrešnim putem i moje ispunjavanje očinske dužnosti ih ne bi vratilo. To nema nikakve veze s tim da li sam ispunio te obaveze. Njihove prirode imaju odbojnost prema istini. Čak i da sam ostao sa njima i sve vreme proveo razgovarajući s njima, sve bi to bilo uzalud. Naše odgovornosti kao roditelja bile su da ih podignemo i odvedemo pred Boga. Jer to čemu streme i put koji biraju, to nema nikakve veze sa nama kao roditeljima. Kad sam se prema svojoj deci poneo u skladu sa Božjim rečima, osetio sam se mnogo oslobođenije i svoju dužnost sam obavljao neometano.

Huejđuen, eto šta sam ja zaključio iz ove situacije. Znam da je tvoja privrženost prema našoj deci snažna i da je ti sve ovo sigurno palo vrlo teško. Ne znam kako si podnela sve ovo. Iako uklanjanje naše dece možda nije u skladu sa našim predstavama, mora da postoje lekcije koje treba da naučimo iz situacije koju je Bog stvorio. Nadam se da ćeš moći da tragaš za istinom u ovome i da ćeš se prema ovome pravilno ophoditi. Možeš mi pisati ako si i ti nešto zaključila iz ove situacije. Unapred se radujem tvom odgovoru.

Džou Ming  

20. avgust 2022.