Pre nekoliko meseci, desilo mi se nešto slično. Primio sam pismo od crkve iz mog rodnog grada u kom me mole za procenu jedne sestre po imenu Džang Hua. U pismu je pisalo da prekida rad crkve, da seje razdor među ljudima i okuplja sopstvene pristalice. Starešine su nekoliko puta uzaludno pokušavale s njom da razgovaraju u zajedništvu, a ona je uzvraćala ističući mane samih starešina. Crkva je pripremala podatke neophodne da se Džang Hua izopšti i zamoljen sam da napišem procenu o njoj. Kad sam pročitao pismo, shvatio sam da će Džang Hua najverovatnije ovog puta biti izopštena jer se uporno stalno tako ponašala i još uvek se nije promenila. Bilo je to veoma ozbiljno stanje. Kad bih pomislio na to da će je izopštiti, osećao bih se loše zbog toga. Pre mi je davala unapređenja i uvek se trudila da brine o meni. Kad bi saznala da sam ja taj koji je razotkrio njena zla dela, šta bi pomislila o meni? Da li bi rekla da sam nezahvalan i bezdušan? Razmišljajući tako, samo sam želeo da izbegnem taj problem. Tad sam baš imao nekog posla i odložio sam taj problem na nekoliko dana.

Ali on mi je i dalje visio nad glavom – Setio sam se tad nečega od pre deset godina. Tada je Džang Hua bila crkveni starešina i unapredila me je da obavljam poslove na tekstovima da bih stekao više prakse. Nekoliko puta sam unapređivan i otišao sam da obavljam dužnost van grada. Pomislio sam da to što mogu da nastavim s radom na tekstovima ima veze s onim unapređenjem koje mi je ona dala pre mnogo godina. Razmišljao sam o razgovorima u zajedništvu, pomoći i podršci koje je davala dok je bila starešina – lepo smo se s njom slagali i dobro je brinula o našim svakodnevnim životima. Ne samo da je nalazila bolje kuće da nas ugosti, već bi uredila da nam se smesta donese odeća ili dnevne potrepštine ako bi to bilo potrebno. Sećam se kad je jednom držala okupljanje za nas. Čula je da imam oboljenje jetre pa je kontaktirala jednog brata koji se bavio medicinom i nabavila mi besplatno desetak bočica leka za jetru. To me je veoma dirnulo. Pored moje porodice, niko nikad nije pokazao takvu brigu za moje zdravstveno stanje. Uvek sam smatrao da me ceni i uvažava i zauvek joj bio na tome zahvalan. Zato mi je bilo skoro nepodnošljivo neprijatno što su me zamolili da napišem procenu o Džang Hui, jer sam znao za nekoliko njenih zlih dela; kad bi se za njih saznalo, to bi dovelo do njenog izopštenja. Dok je obavljala dužnost starešine, bila je nemarna i nepromišljena i nanela je ozbiljnu štetu radu crkve. Nakon što su je otpustili s mesta starešine, nastavila je sa propovedanjem jevanđelja, ali je počela da sledi antihriste, boreći se da bude starešina i optužujući druge starešine da su lažne. Zbog toga, starešine i delatnici nisu mogli da obavljaju svoju dužnost što je dovelo do ozbiljnog prekida u radu crkve. Sestra joj je bila zla osoba. Kad su je izopštili, Džang Hua nije bila zadovoljna i počela je da je brani, šireći predstave i prekidajući rad crkve. Pitao sam se zašto Džang Hua uvek podržava pogrešne ljude. Onda sam se setio Božje reči: „Mnogi u crkvi ne rasuđuju razborito. Kada se dogodi nešto obmanjujuće, oni neočekivano staju na stranu Sotone; čak se nađu uvređenim kada ih nazovu Sotoninim slugama. Iako bi ljudi mogli reći da nemaju razboritost, uvek se priklone strani bez istine, u kritičnom trenutku nikada nisu uz istinu, nikada se ne zalažu za istinu i ne ustaju u njenu odbranu. Da li im zaista nedostaje pronicljivost? Zašto su se neočekivano priklonili Sotoni? Zašto nikada ne izgovore nijednu pravednu i razumnu reč u prilog istini? Da li je ova situacija zaista nastala kao posledica njihove trenutne zbunjenosti? Što su ljudi manje pronicljivi, to su manje u stanju da se priklone istini. Šta to pokazuje? Zar to ne pokazuje da nerazboriti ljudi vole greh? Zar to ne pokazuje da su oni odani Sotonini izrodi? Kako je moguće da oni uvek mogu da se priklone Sotoni i da govore njegovim jezikom? Svaka njihova reč i delo, pa i izrazi na njihovim licima, dovoljni su da dokažu da oni nisu nikakvi ljubitelji istine; štaviše, to su ljudi koji preziru istinu. To što mogu da se priklone Sotoni dovoljan je dokaz da Sotona zaista voli ove sitne đavole koji svoj život provode boreći se za Sotonino dobro. Nisu li sve ove činjenice sasvim jasne?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Kroz otkrivenje Božje reči i poredeći ga s minulim zlim delima Džang Hue, kao i s njenim trenutnim ponašanjem, uvideo sam da je uvek stajala na Sotoninoj strani i prekidala rad crkve. Shvatio sam da je zapravo bila Sotonin sluga – zlikovac koji prekida rad crkve. Kad bih razotkrio sva Džang Huina zla dela, onda bi, prema crkvenim načelima, ona sigurno bila uklonjena. Onda ne bi imala nikakvu ulogu u Božjoj kući i nikakvu šansu za spasenjem. Već je bila u srednjim godinama i nije zasnovala porodicu. Ako bi je izopštili, da li bi imala nekud da ode? Razmišljajući o brizi i unapređenju koje mi je pružila, dospeo sam u nedoumicu. Ako napišem procenu, verovatno će je izopštiti zbog lošeg ponašanja. Ako je ne napišem, neću zaštititi rad crkve niti biti odan Bogu. Razmišljajući tako, došao sam do kompromisa. Pošto je prošlo dosta godina, pamćenje mi je oslabilo. Već sam mnogo detalja zaboravio, pa nije vredelo da se trudim da ih se setim. Samo ću zapisati par očiglednih i time sve završiti. Kad mi je to palo na pamet, osetio sam u srcu prekor. Zar to nije prosto bila izdaja i obmana? Sad je poslednja faza otkrivenja u Božjem delu, kad se ljudi svrstavaju prema tome kakvi su. Tek kad se uklone zlikovci, antihristi, bezvernici i zli duhovi, crkva će biti pročišćena i moći će lako da radi svoj posao. Dobro sam znao da je Džang Hua zla, ali nisam želeo da je razotkrijem; želeo sam da je zaštitim, da prikrijem šta je radila. To bi značilo da sam uz Sotonu i da se opirem Bogu. Kad sam to uvideo, jako sam se uplašio. Silno sam se potrudio da se setim svih njenih postupaka i da ih napišem starešinama.

Nakon što sam to poslao, bilo mi je malo lakše, ali i dalje sam osećao tugu. Kad bih se jednog dana vratio u rodni grad, a Džang Hua bude znala da sam ja taj koji je razotkrio njena zla dela, da li bi mi rekla da mi nedostaje privrženosti i da sam nezahvalan? Sledećih dana, kad bih o tome razmišljao, osećao sam se kao da sam nešto pogrešno učinio. Stalno sam razmatrao sledeće: znao sam da je razotkrivanje i prijavljivanje zlikovaca Božja namera i dužnost svih Božjih izabranika, pa što sam onda bio tako tužan i nevoljno je razotkrio? Zašto sam se osećao kao da joj nešto dugujem? Promišljajući, setio sam se da kad je Bog detaljno analizirao moral ljudskog roda dotakao se i teme uzvraćanja dobrote, pa sam tako počeo da čitam Božju reč. Božje reči kažu: „Shvatanje da se na dobrotu uzvrati zahvalnošću jedan je od klasičnih kriterijuma u kineskoj tradicionalnoj kulturi za procenjivanje da li je ponašanje neke osobe moralno ili nemoralno. Kada se procenjuje da li je nečija ljudskost dobra ili loša, i u kojoj meri je ponašanje te osobe moralno, jedno od merila jeste da li ona uzvraća usluge ili pomoć koje je dobila – da li je ili nije neko ko na dobrotu uzvraća zahvalnošću. U kineskoj tradicionalnoj kulturi, kao i u tradicionalnoj kulturi ljudskog roda, ljudi ovo posmatraju kao važno merilo moralnog postupanja. Ako neko ne shvata da na dobrotu uzvrati zahvalnošću, i pritom je nezahvalan, tada se smatra da je bez savesti i da nije dostojan da se sa njim iko druži, te da svi treba da ga preziru, odgurnu ili odbace. Sa druge strane, ako neko shvata da na dobrotu uzvrati zahvalnošću – ako je zahvalan i svakim raspoloživim sredstvom uzvraća usluge i pomoć koje dobija – taj se smatra osobom sa savešću i ljudskošću. Ako jedna osoba učini drugoj korist ili joj pruži pomoć, ali ona to ne uzvrati ili ne pokaže veliku zahvalnost, već samo kaže ’hvala’ i ništa više, šta će ta osoba pomisliti? Hoće li se zbog toga osetiti neprijatno? Hoće li pomisliti: ’Pa taj ni ne zaslužuje da mu se pomogne, nije dobra osoba. Reaguje li tako nakon tolike moje pomoći, tad nema ni savesti ni ljudskosti i nije dostojan da se s njim družim’? Bude li ponovo naišao na takvu vrstu osobe, hoće li joj ipak pomoći? U najmanju ruku neće želeti. Zar se i vi, u sličnim okolnostima, ne biste zapitali da li zaista treba da pomognete ili ne? Pouka koju ste izvukli iz svog prethodnog iskustva bi glasila: ’Ne mogu tek tako da pomažem bilo kome – taj mora da razume da na dobrotu uzvrati zahvalnošću. Ako je reč o nekom nezahvalnom ko mi neće uzvratiti pomoć koju sam mu pružio, tada je bolje da mu ni ne pomažem.’ Zar ne biste tako gledali na stvari? (Da.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Nakon što sam pročitao Božju reč, našao sam razlog svoje tuge i osećaja da joj nešto dugujem. Bio sam naveden na stranputicu i otrovan moralnim načelom o uzvraćanju dobrote. Tokom celog mog detinjstva, kad bi moji roditelji, seoske starešine ili seljani pričali, u razgovorima im se često javljala fraza „uzvraćanje dobrote”. Kad bi čuli kako se neko ko je primio pomoć kasnije za nju odužio, hvalili bi tu osobu i govorili da je dobra, da ima savesti i vredna je prijateljstva. Divili su se takvim ljudima i poštovali ih i radosno ih pozdravljali kad ih vide. Ali kad se neko ne bi odužio, s njim ne bi hteli da se druže. Privatno su takve ljude nazivali nezahvalnim, bez savesti i ljudskosti i nikada ih nisu pozdravljali. Prožet takvim vrednostima iz svog okruženja u detinjstvu, uvek sam pokušavao da primenjujem ideju o uzvraćanju dobrote. Morao sam da se setim svakog ko mi je pomogao ili je pomogao mojoj porodici i da mu uzvratim što pre. Ako ne bih mogao odmah, morao bih da čekam i uzvratim im kasnije kad budem mogao. Činilo mi se da bi tako plemenita, savesna, čestita osoba postupala i zbog toga su mi ljudi oko mene bili naklonjeni. Ali što se tiče Džang Hue, osećao sam se kao da joj se nisam odužio za unapređenje, brigu i pomoć, nego sam je i prozvao zbog njenih zlih dela. Pekla me je savest i osećao sam se nezahvalnim. Takve ideje su me i dalje toliko obuzimale da, iako sam znao da zli ljudi i bezvernici mogu samo da prekidaju rad crkve i dužnosti braće i sestara, i dalje nisam bio voljan da razotkrijem njena zla dela. Bio sam duboko naveden na stranputicu i sputan konceptom uzvraćanja dobrote.

Baš tad sam pročitao još Božje reči. „Izjave o moralnom postupanju, kao što je ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’, ljudima ne poručuju koje su tačno njihove obaveze u društvu i među ljudskim rodom. Umesto toga, njima se ljudi sputavaju i primoravaju da postupaju i razmišljaju na određeni način, nezavisno od toga da li oni to žele ili ne, i bez obzira na okolnosti ili kontekst u kojima ih ti činovi ljubaznosti zadese. Mnogo je primera iz drevne Kine o ljubaznosti na koju je uzvraćeno zahvalnošću. Na primer, izgladnelog dečaka prosjaka prihvatila je porodica koja ga je hranila, odevala, obučavala borilačkim veštinama i naučila svakakvom znanju. Sačekali su da on odraste, a zatim su počeli da ga koriste kao izvor sopstvenih prihoda, šaljući ga da čini zlo, da ubija ljude, da obavlja stvari koje on nije želeo. Pogledate li njegovu priču iz ugla svih naklonosti koje su mu ukazane, onda je to što je dečak spasen bila dobra stvar. Međutim, ako sagledate šta je kasnije on bio prinuđen da radi, da li je to zaista bilo dobro ili je bilo loše? (Bilo je loše.) Ipak, uz uslovljavanje tradicionalne kulture, kao što je ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’, ljudi ne mogu da uoče razliku. Naizgled se čini da ovaj dečak nije imao izbora nego da radi zle stvari i da povređuje ljude, da postane ubica – stvari koje većina ljudi ne bi želela da radi. Međutim, zar činjenica da je radio te loše stvari i da je ubijao po nalogu svog gospodara nije, duboko u njemu, proizašla iz njegove želje da uzvrati na gospodarevu ljubaznost? Naročito zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, kao što je ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’, ljudi ne mogu da se odupru uticaju i kontroli ovakvog poimanja. Ta shvatanja svakako ograničavaju njihove postupke, kao i namere i motive koji su u njihovoj pozadini. Kada je dečak doveden u tu situaciju, šta bi on prvo pomislio? ’Ova porodica me je spasla i prema meni su se dobro poneli. Ne mogu da budem nezahvalan, moram da uzvratim na njihovu ljubaznost. Dugujem im svoj život, pa moram da im ga posvetim. Trebalo bi da radim sve ono što od mene traže, čak i ako to znači da činim zlo i da ubijam ljude. Ne mogu da razmišljam o tome da li je to ispravno ili pogrešno, već moram naprosto da uzvratim na njihovu ljubaznost. Da to ne učinim, da li bih i dalje bio dostojan da se nazivam čovekom?’ Shodno tome, kad god bi ta porodica od njega zatražila da nekoga ubije ili da učini nešto loše, on je to činio bez ikakvog oklevanja ili zadrške. Nisu li, dakle, njegovo ponašanje, postupci i bespogovorna poslušnost svi redom bili vođeni shvatanjem i stavom da ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’? Nije li on ispunjavao kriterijum moralnog postupanja? (Jeste.) Šta možete da vidite iz ovog primera? Da li je izreka ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’ dobra ili loša stvar? (Nije dobra, jer ne počiva ni na kakvom načelu.) U stvari, osoba koja uzvraća na ljubaznost vodi se načelom. Konkretno, ono je da na dobrotu uzvrati zahvalnošću. Ako ti neko ukaže ljubaznost, ti na isti način moraš da mu uzvratiš. Ako to ne učiniš, u tom slučaju nisi čovek i ne možeš ništa prigovoriti ako zbog toga budeš osuđen. Izreka kaže: ’Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode’, s tim da, u ovom slučaju, tom dečaku nije ukazana tek neka sitna ljubaznost, već ona kojom mu je spasen život, pa je stoga imao i razlog više da na to uzvrati svojim životom. Nije znao koje su granice ili načela uzvraćanja na ljubaznost. Verovao je da mu je ta porodica podarila život, te da zauzvrat njima mora da ga posveti i da čini sve ono što od njega traže, uključujući ubijanja ili druga zlodela. Takav način uzvraćanja na ljubaznost nema nikakva načela niti ograničenja. Dečak je tim zlikovcima poslužio kao saučesnik i pritom je sebe upropastio. Da li je bilo ispravno da na taj način uzvrati na ljubaznost? Naravno da nije. Bio je to sulud način postupanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Kroz Božji primer o prosjaku koji uzvraća dobrotu, uvideo sam da je uzvraćanje dobrote sotonska laž kojoj je cilj da nas otruje. Ideja o uzvaraćanju dobrote ne samo da nam sputava dušu, već nam i izobličava misli, pretvarajući običnu pomoć između ljudi u dug zahvalnosti o kom se mora misliti i koji treba vratiti, da drugi ne bi rekli da nemate savesti i ljudskosti. Koliko li je samo ljudi izgubilo dodir s pravilnim ponašanjem zbog tog morala koji navodi na stranputicu i truje? Bez obzira na to ko pruža pomoć, bio to i zlikovac ili neko sa skrivenim motivima, onaj koji je prima mora je uzvratiti svim svojim bićem, čak iako je u pitanju ubistvo ili neko drugo zlo. I tako sam shvatio da moral o uzvraćanju dobrote itekako truje ljude. Razmišljajući o tome kako je Džang Hua napadala starešine i prekidala rad crkve, shvatio sam da su me starešine zamolile za procenu da bi jasno razumele kako se Džang Hua inače ponaša da bi presudile da li da je izopšte ili ne. Ali zbog uticaja „uzvraćanja dobrote” koje navodi na stranputicu, sama pomisao na to kako me je Džang Hua unapredila i brinula o meni – na svu njenu pomoć – terala me je da prikrijem njena zla dela. Bio sam previše zbunjen i nisam video razliku između dobrog i lošeg, crnog i belog! Tad sam već mogao da razlučim ponešto o ideji uzvraćanja dobrote. Shvatao sam da to nije pozitivna stvar, već je laž koju Sotona koristi da bi kvario ljude i navodio ih na stranputicu. Znao sam da ne treba po tome da živim, da ne treba da to prihvatam kao načelo ponašanja.

Kasnije sam pročitao još o tome u Božjoj reči. „Shvatanje tradicionalne kulture da se ’na dobrotu uzvrati zahvalnošću’ treba razlučiti. Najvažniji deo predstavlja reč ’dobrota’ – kako treba da posmatrate ovu ljubaznost? Na koji aspekt i prirodu ljubaznosti se ona odnosi? U čemu je značaj izreke ’Na dobrotu uzvrati zahvalnošću’? Ljudi moraju da pronađu odgovore na ova pitanja i da, ni pod kojim okolnostima, ne budu sputani ovim shvatanjem o uzvraćanju na dobrotu – ovo je krajnje neophodno za svakog onog ko stremi ka istini. Šta je ’ljubaznost’ prema ljudskim predstavama? Na nižem nivou, ljubaznost je kada ti neko pomaže ukoliko dospeš u nevolju. Na primer, neko ti daje činiju pirinča kada umireš od gladi ili ti daje flašu vode kada umireš od žeđi ili ti pomaže da se uspraviš kada padneš i ne možeš da ustaneš. Sve su to dela ljubaznosti. Veliki čin ljubaznosti jeste kada te neko izbavi ukoliko se nađeš u bezizlaznoj situaciji – to je ljubaznost kojom se spasava život. Kada se nađeš u smrtnoj opasnosti i neko ti pomogne da izbegneš smrt, on ti u osnovi spasava život. To su neke od stvari koje ljudi doživljavaju kao ’ljubaznost’. Takva vrsta ljubaznosti uveliko nadilazi svaku sitnu, materijalnu uslugu – to je ogromna ljubaznost koja se ne može izmeriti ni novcem ni materijalnim stvarima. Oni koji je dobijaju osećaju zahvalnost koju nije moguće izraziti samo uz nekoliko reči zahvalnosti. Međutim, da li je ispravno da ljudi na ovaj način mere ljubaznost? (Nije.) Zašto kažete da nije ispravno? (Zato što je to merenje zasnovano na merilima tradicionalne kulture.) To je odgovor zasnovan na teoriji i doktrini i, premda se može činiti tačnim, ne ulazi u suštinu stvari. Prema tome, kako se ovo može objasniti u praksi? Pažljivo razmislite o tome. Pre nekog vremena čuo sam za neki video snimak na internetu u kome je čoveku ispao novčanik, a da on to nije ni primetio. Taj novčanik je pokupio mali pas koji je krenuo da juri za čovekom i nakon što je ovaj to primetio premlatio je psa jer mu je ukrao novčanik. Besmisleno, zar ne? Taj čovek ima manje morala od psa! Postupci tog psa su bili sasvim u skladu sa ljudskim standardima o moralnosti. Čovek bi povikao: ’Hej, ispao ti je novčanik!’ Ali pošto pas ne ume da govori, on je samo nečujno podigao novčanik i potrčao za tim čovekom. Pa, ako pas može da ispolji neka lepa ponašanja koja podstiče tradicionalna kultura, šta nam to govori o ljudima? Ljudi se rađaju sa savešću i razumom, pa su još i više u stanju da čine ovakve stvari. Sve dok neko ima osećaj sopstvene savesti, on ovakve dužnosti i obaveze može da ispunjava. Nije potrebno uložiti naporan rad niti platiti cenu, to zahteva samo malo truda i svodi se na to da se učini nešto što je od pomoći, nešto od koristi drugima. Ipak, da li se priroda ovog čina zaista određuje kao ’ljubaznost’? Da li se uzdiže na nivo čina ljubaznosti? (Ne.) I pošto to nije slučaj, treba li ljudi da razgovaraju o uzvraćanju na taj čin? To bi bilo nepotrebno” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Dok sam promišljao o Njegovim rečima, srce mi se prosvetilo. Bog kaže: „Najvažniji deo predstavlja reč ’dobrota’ – kako treba da posmatrate ovu ljubaznost?” Čim budem shvatio kako da posmatram ideju „dobrote”, uvideću istinu i ta ideja me više neće navoditi na stranputicu niti kontrolisati. I tako sam dugo razmišljao o tome. Verovao sam da mi je Džang Hua pružila dobrotu na dva glavna načina. Kao prvo, unapredila me je. Kao drugo, dok je bila starešina, uredila je da me jedan brat snabde lekovima. E sad, da li je to sve zaista bila dobrota? Zapravo, kada je neko bolestan ili se suočava s nekom nevoljom, pomagati mu da bi mu se olakšale stvari normalno je ponašanje – to je zdrav razum. Ali teško da je to posebna dobrota koja se mora uzvratiti. Kad je Džang Hua saznala da imam bolesnu jetru i uredila da mi onaj brat da lek, to se zapravo može posmatrati kao njena odgovornost, ona koju dele skoro svi razumni ljudi koji imaju savesti. Ali ja sam njenu pomoć primio k srcu i nazvao je posebnom dobrotom koju treba uzvratiti, pa sam čak pokušao da je zadržim u crkvi prikrivajući njena zla dela. Uzvraćajući joj dobrotu na taj način, zar nisam žrtvovao interese crkve zarad svojih? Bio sam krajnje zbunjen.

Takođe sam se pitao i da li se to što me je Džang Hua unapredila računa kao posebna dobrota. Razmišljao sam o ovome u Božjim rečima: „Morate da razumete da bez obzira na to u kom trenutku i u kojoj fazi Bog izvršava Svoje delo, Njemu je uvek potreban deo ljudi da radi sa Njim. On je predodredio da ti ljudi sarađuju sa Božjim delom ili da sarađuju u širenju jevanđelja. (…) Ko od vas u ovom trenutku obavlja svoju dužnost u Božjoj kući pukom slučajnošću? Kakva god bila vaša prošlost pre nego što ste došli da obavljate svoju dužnost, ništa se od toga nije desilo slučajno. Ova dužnost se ne može obavljati tako što ćete samo nasumice pronaći nekoliko vernika; to je nešto što je Bog predodredio pre početka vremena. Šta to znači da je nešto predodređeno? Šta to konkretno znači? To znači da je Bog, u Svom celokupnom planu upravljanja, odavno planirao koliko puta ćeš biti na zemlji, sa kakvim poreklom i u kojoj porodici ćeš se roditi tokom poslednjih dana, u kakvim okolnostima će tvoja porodica živeti, da li ćeš biti muškarac ili žena, šta će ti biti jače strane, koji nivo obrazovanja ćeš imati, koliko jasno ćeš se izražavati, kakvog ćeš biti kova i kako ćeš izgledati. On je isplanirao u kom ćeš dobu doći u Božju kuću i početi da obavljaš svoju dužnost, kao i kada ćeš koju dužnost obavljati. Bog je još ranije predodredio svaki tvoj korak. Dok još nisi bio rođen i prilikom tvojih dolazaka na zemlju u prethodnim životima, Bog je već uredio koju dužnost ćeš obavljati u ovoj završnoj fazi dela” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Što sam više promišljao o Božjim rečima, to su mi jasnije stvari postajale. Moj rad na tekstovima možda je izgledao kao posledica unapređenja koje mi je dala Džang Hua, ali Bog je Onaj koji uređuje sve. On je taj koji me je postepeno doveo do te uloge. Da Božja kuća nije sadržala taj posao, ne bih ni mogao da obavljam tu dužnost. Zar se onda nije sve to desilo kao posledica Božjeg dela? Bog je taj kome treba da sam zahvalan i blagodaran, ali ja sam ipak smatrao da je Džang Hua izvor te pomoći i želeo sam da joj se odužim. Nisam video Božju blagodat, već samo ljudsku. Bio sam zaista slep, neuk, nerazuman i glup. Kao crkveni starešina, Džang Hua je imala dužnost da obučava i unapređuje ljude shodno radnim zahtevima Božje kuće – trebalo je da se zahvalim Bogu, a ne tu dobrotu da pripišem drugoj osobi. Kad sam to uvideo, laknulo mi je. Zahvalnost koju sam preko deset godina prema njoj osećao, blagodarnost koju sam osećao zato što me je cenila, kao i moja želja da joj se odužim, sve je to nestalo. Više nisam osećao da sam joj nešto dužan niti mi je bilo žao što sam razotkrio njena zla dela. Nestalo je i krivice zbog moje nezahvalnosti i više među nama nije bilo pitanja o bilo kakvoj dobroti. Baš kao što Bog kaže: „Za Mene, ova vrsta ’dobrote’ naprosto ne postoji, i nadam se da to isto važi i za vas. Kako bi to onda trebalo da posmatraš? To naprosto posmatraj kao obavezu i odgovornost, kao nešto što osoba sa ljudskim instinktima treba da učini. Treba to da posmatraš kao svoju odgovornost i obavezu kao ljudskog bića, i da je činiš najbolje što možeš. U tome je sve” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Božja reč oslobodila me je stega potrebe da uzvratim dobrotu i ispravila je moj pogled na ove stvari. Veoma sam Mu zahvalan.

Nego, mislio sam da je ta stvar završena. Ali pre nekoliko dana opet su mi pisali iz crkve u mom rodnom gradu i zamolili da jasno opišem Džang Huino ponašanje, kao i vreme i mesta gde se ono ispoljilo, kad se zauzela za antihriste i zle ljude i sledila antihriste da bi činila zlo. Bez takvih dokaza, bilo bi nemoguće izopštiti je. Nakon što sam primio pismo, i dalje mi je bilo malo nelagodno. Kad bih to opisao, Džang Hua bi sigurno bila izopštena. Bila je tako dobra prema meni. Kad bih to uradio, zar ne bih… Ali brzo sam uvideo da je tu na delu sotonsko načelo uzvraćanja dobrote. Morao sam da zanemarim tu ideju i postupim shodno Božjoj reči. Setio sam se da Božja reč kaže sledeće: „Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što je Bogu milo, mrzi ono što Bog prezire: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. (…) Tokom Doba blagodati, Gospod Isus je rekao: ’Ko je moja majka i ko su moja braća?’ ’Zato što Mi je onaj ko sledi volju Moga Oca, koji je na nebesima, i brat i sestra i majka.’ Ove reči su već postojale u Doba blagodati, a sada su Božje reči još jasnije: ’Voli ono što je Bogu milo, mrzi ono što Bog prezire.’ Ove reči pogađaju suštinu(…)” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Božja reč je veoma jasna: prema ljudima treba da se ponašamo po načelima, treba da volimo to što voli Bog i mrzimo to što mrzi Bog. Oni koji streme ka istini i primenjuju je naša su braća i sestre i prema njima treba da se odnosimo s ljubavlju. Oni koji ne streme ka istini i nimalo je ne primenjuju, ili čak čine zlo koje prekida rad crkve, oni nisu braća i sestre već Sotonine sluge, zli ljudi. Treba ih razotkriti, prepoznati i ukloniti iz crkve. Samo se to slaže s Njegovom namerom. Nakon što sam to shvatio, nisam oklevao. Pomoću dokumenata koje sam prethodno obezbedio i pažljivo se prisećajući, opisao sam njena zla dela. Nakon što sam poslao odgovor, bio sam smiren i opušten. Konačno sam se oslobodio stega koncepta uzvraćanja dobrote i u srcu mi je laknulo.