Od malena sam bila relativno povučena i oskudno se izražavala. U komunikaciji sa nepoznatima falilo mi je hrabrosti da govorim, a u većem društvu bih se baš unervozila. Stalno sam se bojala da neću izraziti jasno ono što mislim i da ću napraviti budalu od sebe. Zato sam se često osećala inferiorno u odnosu na druge. U avgustu 2023, crkva je uredila da zalivam nove vernike. Ta dužnost je od mene zahtevala da se često sastajem sa njima, a morala sam da razgovaram i sa ostalim osobljem za zalivanje. Suočena sa takvim situacijama, često sam bila nervozna i bojala sam se da neću biti razgovetna kada bude došao red na mene da govorim, kao i da će braća i sestre misliti o meni ko zna šta.

Jednom me je Stejsi, sestra sa kojom sam sarađivala, odvela na sastanak sa novim vernicima. Tamo je bilo oko 40 ili 50 ljudi. Kada sam to videla, nisam mogla a da se ne unervozim. Bilo je previše ljudi. Kako bi sramotno bilo da loše razmenjujem pred svom tom masom. Pomislili bi: „Ako si već takva, ne umeš razgovetno ni da govoriš, jesi li uopšte u stanju da nas zalivaš?” Zar me ne bi gledali s visine? Tako razmišljajući, nisam mogla da se smirim, a srce mi je bubnjalo. Pogotovo sam zavidela Stejsi kada sam uvidela da ona, dok razmenjuje, bistro razmišlja i govori smislene stvari. Bila sam vrlo uznemirena, a i bojala sam se da će mi se um, čim se unervozim, pred svim tim mnoštvom blokirati i da neću moći da razmenjujem. Zar se ne bih strašno osramotila? Šta bi novi vernici pomislili o meni? Tako razmišljajući, odlučila sam da neću govoriti. Naprosto ću biti u ulozi slušaoca! I tako je čitav sastanak protekao, a da ni reč nisam prozborila. I kada bih se sastajala sa drugima zaduženim za zalivanje, ponašala sam se isto. Počela sam da im zavidim kada sam uvidela da se svi prilično vešto izražavaju. Razmišljajući da moje umeće izražavanja nije na zadovoljavajućem nivou i da nije za javnost, imala sam još manje samopouzdanja po pitanju svog govorništva. Bila sam veoma potištena i pomislila sam: „Svi obavljamo dužnost zalivanja, pa kako onda razlika među nama može biti tolika? Nikada ne progovaram; neće li pomisliti da uopšte ne umem da razmenjujem i da sam pravo razočaranje?” Bila sam donekle pasivna, pa čak pomišljala: „Zar nije bila greška što su mi onda dodelili dužnost zalivanja? Da bi neko mogao da vrši tu dužnost, mora da razgovara u zajedništvu o istini i vešto se izražava. Ja sam toliko nerečita da se bojim da neću moći da obavljam tu dužnost.” Ali tada sam mislila da je Bog taj koji određuje ko će, u kojoj fazi, koju dužnost obavljati, pa nisam želela da budem nedostojna Njegove pažnje. Ali često ću u budućnosti morati da govorim pred mnoštvom ljudi; šta da radim? Tih nekoliko dana sam svakodnevno patila i bila nemoćna da se otrgnem tom raspoloženju.

Jednog dana, porazgovarala sam sa nekom sestrom o svom stanju i ona mi je dala da pročitam jedan odlomak Božjih reči. „Ako često imaš osećaj krivice u svom životu, ako tvoje srce ne može da pronađe spokoj, ako nemaš mira ni radosti i često si opterećen brigom i strepnjom zbog svega i svačega, šta to pokazuje? Pokazuje da naprosto ne primenjuješ istinu, da nisi postojan u svom svedočenju o Bogu. Kada živiš usred Sotonine naravi, podložan si tome da često ne primenjuješ istinu, da izdaješ istinu, da budeš sebičan i podao; ti samo podržavaš svoj lik, svoje ime i status i svoje interese. To što uvek živiš samo za sebe donosi ti veliku bol. Imaš toliko sebičnih želja, zavrzlama, okova, slutnji i briga da nemaš ni najmanje mira ni radosti. Živeti radi iskvarenog tela znači preterano patiti. Oni koji streme istini su drugačiji. Što više razumeju istinu, to su više slobodni i neobuzdani; što više primenjuju istinu, to više imaju mira i radosti. Kada steknu istinu, živeće potpuno u svetlosti, uživaće u Božjim blagoslovima i neće patiti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). Božje reči su razotkrile moje pravo stanje, pa sam shvatila zašto sam toliko bolovala u tom periodu. To je zato što nisam praktikovala istinu već sam oduvek živela u stanju sujete i ponosa. Bez obzira da li sam se susretala sa novim vernicima ili razgovarala sa onima zaduženim za zalivanje, nisam se usuđivala da se istinski izrazim i stalno sam se bojala da će me drugi gledati sa visine ukoliko budem loše razmenjivala. Neprestano sam razmišljala i bila ophrvana brigama o vlastitoj sujeti i ponosu; na pameti su mi bili samo moj ponos i interesi. Trpela sam nepodnošljivu bol samo zato što sam po čitav dan provodila živeći unutar svoje iskvarene naravi. Čitajući Božje reči donekle sam spoznala u čemu je moj problem.

Nekoliko dana kasnije, nadređena mi je rekla da ćemo, počev od tada, naizmenično voditi razgovore sa osobljem zaduženim za zalivanje. Kada sam to čula, nisam mogla a da se ponovo ne unervozim i ne pomislim: „Sada se suočavam sa braćom i sestrama koji obavljaju istu dužnost kao i ja. Sveukupno ih je jedanaestoro. Moje besede o istinama vezanim za viziju nisu dobre poput njihovih, a sada ću biti zadužena i za okupljanja. Nesposobna da se izrazim, ukoliko se unervozim kada dođe vreme za besedu, i počnem da zamuckujem i mucam i ne budem razmišljala trezveno, šta će svi oni pomisliti o meni?” Nekoliko dana kasnije došao je dan okupljanja i nadređena me je pozvala i poticala da se uključim. Iako nisam bila ta koja vodi okupljanje, u meni se i dalje vodila unutrašnja borba. Bojala sam se da, ako odem i pozovu me da razgovaram u zajedništvu, neću prozboriti ni reč i da će to biti najveće moguće poniženje. Nisam imala hrabrosti da učestvujem u tome. Nekoliko dana nakon toga sam imala osećaj kao da mi kamen leži na srcu i nisam mogla da dišem. Iako sam uspela da izbegnem tog dana, hoću li moći to doveka da izbegavam? Pomislila sam da možda zaista nisam podobna za dužnost zalivanja, ali kada sam pomislila da odustanem, prekorila sam samu sebe, smatrajući da to dugujem Bogu. Samo kada bih čitala ove reči Božje, moje stanje bi se preokrenulo. Božje reči kažu: „Neki ljudi su još od detinjstva introvertni, ne vole da pričaju i muku muče sa socijalizacijom. Čak i kao odrasle osobe u svojim tridesetim ili četrdesetim, i dalje ne mogu da prevaziđu tu svoju ličnost: nisu vešti u govoru ili konverzaciji, niti im dobro ide komunikacija s drugima. Nakon što postanu starešine, ova osobina ličnosti postaje određeno ograničenje i prepreka u njihovom poslu i često dovodi do njihove uznemirenosti i frustracije, pa se osećaju sputano. Introvertnost i nerado usmeno izražavanje jesu ispoljavanja normalne ljudskosti. Pošto su ispoljavanja normalne ljudskosti, da li ih Bog smatra prestupima? Ne, to nisu prestupi i Bog će se prema njima ophoditi ispravno. Bez obzira na tvoje probleme, nedostatke ili mane, u očima Božjim ništa od toga nije problem. Bog posmatra kako ti tragaš za istinom, kako primenjuješ istinu, kako postupaš prema istina-načelima i kako slediš Božji put u okviru urođenih uslova normalne ljudskosti – to je ono što Bog posmatra. Prema tome, u stvarima koje se dotiču istina-načela, ne dozvoli da te ograničavaju osnovni uslovi, kao što su normalan ljudski kov, instinkti, ličnost, navike i životni obrasci. Naravno, nemoj ni da trošiš energiju i vreme u pokušaju da prevaziđeš ove osnovne uslove i ne nastoj da ih promeniš. (…) Kakva god da je bila tvoja prvobitna ličnost, ona ostaje tvoja ličnost. Ne pokušavaj da promeniš svoju ličnost kako bi postigao spasenje; to je pogrešna ljudska zamisao – kakvu god ličnost da imaš, to predstavlja objektivnu činjenicu koju ne možeš da promeniš. U smislu objektivnih razloga za ovo, rezultat koji Bog želi da postigne u Svom delu nema nikakve veze sa tvojom ličnošću. A ni to da li ćeš postići spasenje takođe nije povezano sa tvojom ličnošću. Osim toga, da li si ti osoba koja primenjuje istinu i koja ima istina-stvarnost nema nikakve veze sa tvojom ličnošću. Prema tome, ne pokušavaj da promeniš svoju ličnost zato što izvršavaš određene dužnosti ili si zadužen za određene zadatke – to je pogrešna zamisao. Šta bi onda trebalo da uradiš? Bez obzira na svoju ličnost ili urođene uslove, treba da se pridržavaš istina-načela i da ih primenjuješ. U krajnjoj liniji, Bog na osnovu tvoje ličnosti ne meri da li slediš Njegov put odnosno da li možeš da postigneš spasenje. Bog ne razmatra koji urođeni kov, sposobnosti, talente, darove ili veštine poseduješ, i On, naravno, takođe ne procenjuje u kojoj meri si obuzdao svoje telesne instinkte i potrebe. Bog umesto toga posmatra da li, dok slediš Boga i izvršavaš svoje dužnosti, primenjuješ i doživljavaš Njegove reči, da li imaš nameru i odlučnost da stremiš ka istini i, konačno, da li si dostigao to da primenjuješ istinu i da slediš Božji put. To je ono što Bog gleda. Da li to razumeš? (Da, razumem.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Božje reči su me jako ganule i osetila sam se donekle oslobođenom. Shvatila sam da Bog nije želeo da menja instinkte i ličnosti ljudi, već radije njihove iskvarene naravi. Normalna ljudskost se ispoljava kroz poremećaje ličnosti, a Bog to ne osuđuje. Oduvek sam imala određeno mišljenje; smatrala sam da sam povučena i loša u svom izražavanju i da nisam podobna za obavljanje dužnosti zalivanja. Kada god bih se srela sa otvorenim osobama koje su umele vešto da se izražavaju, kao da sam bila sputavana, i bojala se šta će ljudi misliti o meni ukoliko se oskudno izražavam. Osećala sam se inferiorno i bila toliko stidljiva da sam mislila da ne mogu da obavljam ovu dužnost. Ispostavilo se da sam samo bila paranoična. To što sam bila introvertna i što se nisam vešto izražavala nisu uticali na to kako obavljam svoju dužnost. Razmišljala sam o dužnostima koje sam obavljala u prošlosti; u to vreme sam uporno pokušavala da razmišljam o Božjim rečima i kada bih marljivo obavljala svoju dužnost, postizala sam izvesne rezultate. Na okupljanjima i u razgovorima, takođe sam zadobijala izvesno prosvećenje i prosvetljenje. Iako nisam umela da se izražavam vešto kao drugi, to nije značilo da ne mogu jasno da se izrazim ni sa čim u vezi. Zapravo, ono što mi je Bog dao je bilo dovoljno. Uglavnom sam bila sputana sujetom i ponosom i bojala se da ću, ukoliko moja beseda bude oskudna, napraviti budalu od sebe. Takođe sam svoju povučenost i to što loše baratam rečima stalno koristila kao izgovor, ne razmišljajući ni kako da rešim poteškoće u svojoj dužnosti, a kamoli da se zapitam o svojoj iskvarenoj naravi. Živela sam unutar svoje sujete i ponosa, nemoćna da pobegnem. Božje reči su mi omogućile da razumem da je moj pristup rešavanju problema bio pogrešan, i da ne bi trebalo da se stalno osećam inferiorno i budem pasivna jer sam povučena i nevešta u svom izražavanju, budući da ličnost čoveka određuje Bog i ona se ne može menjati, te da se tu ne radi o iskvarenoj naravi. Sve što sam mogla da učinim je da stremim ka istini, rešim se svoje iskvarene naravi, i više ne budem sputana sujetom i ponosom. Na taj način ću se opustiti i biti slobodna. Kasnije sam to primenjivala u skladu sa Božjim rečima i priznala svoje mane ličnosti i s njima se suočila. Na poljima na kojima sam bila dorasla zadatku, dala sam sve od sebe da nešto preduzmem, dok sam na onima na kojima nisam, sarađivala sa sestrama i učila od njih kako bih nadoknadila svoje slabosti. Nisam se više osećala inferiorno ni tužno jer sam povučena i nevešta sa rečima.

Kasnije, kada sam razgovarala sa jednom sestrom o svom stanju, dala mi je da pročitam odlomak Božjih reči: Svemogući Bog kaže: „Način na koji antihristi neguju svoju reputaciju i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihova reputacija i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista; inače ne bi ni razmotrili te probleme. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje da su nešto strano bez čega bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni teže na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sam život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Bog je razotkrio da antihriste najviše brinu vlastita reputaciju i vlastiti status. Njima su ugled i status važniji i od vlastitih života. Kada se prisetim, i sama sam bila takva. Zapravo, sve što je trebalo da radim kada se sastanem sa novim vernicima je bilo da pažljivo razmotrim Božje reči i razmenjujem o onim odlomcima koje sam bila u stanju da razumem. Međutim, nisam to radila. Kada bih ugledala nove vernike, ne bih se usredsredila na razmišljanje o Božjim rečima niti kako da rešim probleme tih ljudi, već na to kako da razmenjujem i time stvorim dobru sliku o sebi u njihovim srcima. Razmišljajući o tome šta bi drugi pomislili o meni kada bih se oskudno izražavala i razgovarala u zajedništvu, srce mi se steglo i nisam se usuđivala da razgovaram. Isto je bilo i kada sam se sastajala sa osobljem zaduženim za zalivanje i sa njima komunicirala. Kada sam uvidela da se svi oni bolje izražavaju od mene, nisam razmišljala o tome da od njih učim i sa njima komuniciram kako bih nadoknadila svoje slabosti, već o tome šta će oni misliti o meni kada se budem oskudno izražavala i razgovarala u zajedništvu. I kada ne bih ni reč prozborila, opet sam se brinula šta će misliti o meni. Dok su me okovi sujete i ponosa sputavali u određenoj meri, ja nisam žurila da tražim istinu da bih se rešila toga, već sam se bojala da će me drugi prozreti. Radije bih batalila ovu dužnost nego da me ljudi nazivaju bezvrednom. Na taj način bih mogla da sačuvam barem trunku dostojanstva. Uvidela sam da, ćutala ja ili ne i sa kojom god grupom ljudi bila, gde god da sam se našla, brinuli su me samo sopstvena sujeta i ponos. Bol, negativnost i inferiornost koju sam danas osetila, osetila sam zbog svoje sujete i ponosa. Uzrok tome je bila moja nemogućnost da se pojavljujem među ljudima, i čak sam želela da odustanem od svoje dužnosti jer nisam mogla da udovoljim svom ponosu. Prisetila sam se kako su mi roditelji dok sam bila mala često govorili kako „čist obraz nema cenu”. Pod uticajem ove vrste sotonskog otrova, bez obzira sa kim bih se susretala, stalno sam želela da ostavim dobar utisak, i ako ne bih uspela u tome, barem im nisam dozvoljavala da me gledaju s visine. Bila sam takva bez obzira da li sam bila sa ljudima iz škole, sa posla ili u okvirima svoje dužnosti, a kada ne bih udovoljila svojoj potrebi za ugledom i statusom, bilo bi kao da sam umrla. Uvidela sam da je ono što sam razotkrila bila narav antihrista. Znajući to, shvatila sam da, iza toga što mi je Bog odredio ovu vrstu ličnosti, stoji Njegova promišljanje. Pročitaću ove reči Božje: „Otkad ih je Sotona iskvario, ljudi poseduju njegovu iskvarenu narav kao svoju životnu suštinu; to jest, oni žive po svojoj iskvarenoj naravi i njihovim životima upravlja ta iskvarena narav. Ako, pored toga, neko poseduje iskvarenu narav i kombinuje je sa dobrim kovom, izvanrednim kovom i sveukupno potpunim, savršenim i divnim sposobnostima u svim oblastima, to samo podstiče njegovu iskvarenu narav i dovodi do neobuzdane eskalacije te iskvarene naravi, čineći je nekontrolisanom. Posledica toga je da takvi ljudi postaju nadmeniji, nepopustljiviji, lažljiviji i rđaviji. Poteškoće u njihovom prihvatanju istine se povećavaju i ne postoji način da se razreši njihova iskvarena narav” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da, kada bih bila dobar govornik, veoma vešta u izražavanju i u stanju da s lakoćom kontrolišem svaku situaciju, da budem u centru pažnje i cenjena od strane drugih, zasigurno bih bila zadovoljna sobom i luda od sreće. Pošto nisam vešta u izražavanju, mogu da se oslonim na Boga i uzdam u Njega kad se nađem usred poteškoća, kao i da uvidim sopstvene slabosti i nesposobnosti, svoju beznačajnost i nerečitost, i zbog toga se ne usuđujem da budem nadmena. Toliko opsednuta ugledom i statusom, a bila sam loš govornik i nevešta u izražavanju. Imala sam velike mane, a brinula sam šta drugi misle o meni. Da mi je govorništvo išlo od ruke, samo bih postajala sve nadmenija i mislila, poput Sotone, da sam bolja od svih. Bog me je silno zaštitio time što me nije obdario veštinom dobrog govornika!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Stremljenje ka istini je najvažnija stvar, bez obzira na perspektivu iz koje to posmatraš. Možeš da izbegneš mane i nedostatke ljudskosti, ali nikad ne možeš da izbegneš put stremljenja ka istini. Bez obzira na to koliko je možda savršena ili plemenita tvoja ljudskost, odnosno da li, u odnosu na druge ljude, imaš manje mana i nedostataka, a više vrlina, to ne znači da razumeš istinu niti to može da zameni tvoje stremljenje ka istini. Naprotiv, ako stremiš ka istini, shvataš popriličan deo istine i imaš dovoljno duboko i praktično razumevanje istine, to će nadomestiti mnoge nedostatke i probleme u tvojoj ljudskosti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Ako sve o čemu razmišljaš, u satima kojima svakodnevno raspolažeš, ima veze s tim kako da rešiš svoju iskvarenu narav, kako da primenjuješ istinu i kako da razumeš istina-načela, onda ćeš naučiti da koristiš istinu da bi rešio svoje probleme u skladu s Božjim rečima. Tako ćeš steći sposobnost da živiš nezavisno, imaćeš život-ulazak, poteškoće s kojima ćeš se suočiti prateći Boga neće biti velike i, postepeno, ući ćeš u istina-stvarnost. Ako si u svom srcu i dalje zaokupljen prestižom i statusom, hvalisanjem i željom da ti se drugi dive, onda nisi neko ko stremi istini i koračaš pogrešnim putem. Ono čemu ti stremiš nije istina, niti je život, već stvari koje voliš: slava, bogatstvo i status – u tom slučaju, ništa što radiš nema veze s istinom, sve su to zla dela i službovanje. Ako, u svom srcu, voliš istinu i uvek težiš istini, ako stremiš promeni naravi, u stanju si da se istinski pokoriš Bogu, ako se bojiš Boga i kloniš zla, odmeren si u svemu što radiš i možeš da prihvatiš Božju proveru, onda će stanje nastaviti da ti se poboljšava i bićeš neko ko živi pred Bogom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dobro ponašanje ne znači da se čovekova narav promenila”). Iz Božjih reči sam shvatila da oni koji ne streme ka istini, ma koliko se dobro izražavali, ma koliko je njihova ličnost jaka a oni vešti govornici ili ma koliko ih ljudi cenilo, od Boga neće dobiti odobrenje. Bog ne gleda na to kakve nedostatke ljudi imaju, već radije na to da li mogu da streme ka istini, da Mu se pokore i da Ga se boje. Dok sam obavljala dužnost zalivanja novih vernika, Božja namera za mene je bila da stremim ka istini dok je obavljam, da ispunjavam svoju obavezu bez obzira na to da li se suočavam sa novim vernicima ili osobljem za zalivanje, a opet da u isto vreme tražim rešenja za poteškoće i probleme koje muče nove vernike kako bi se oni utemeljili na istinitom putu i obavljali svoje dužnosti kao stvorena bića što pre. Međutim, kada sam stala pred nove vernike i osoblje za zalivanje, ono o čemu sam svakodnevno razmišljala su bili moja sujeta i status. To je bilo u potpunoj suprotnosti sa putem za koji Bog govori da njime hode oni koji streme k istini i ljube je. Time bih se sve više udaljavala od Božjih zahteva, da bi me na kraju On i uklonio. Od tada, u skadu sa onim što su Božje reči poručivale, počela sam planski da se vežbam u tome da srcem obavljam svoju dužnost i rešavam se sopstvene iskvarene naravi, usredsređujući se na traženje istina-načela i vršeći svoju dužnost kako treba. Nakon toga, kada bismo naizmenično vodile skupove, nisam to više izbegavala. Znala sam da vodeći skupove mogu uvežbati i poboljšati samoizražavanje, nadomestiti ono u čemu manjkam, i obavljati svoju dužnost kako treba, pa sam zatražila od Boga da mi podari veru i snagu. Ne bih se usredsredila na ono što drugi misle o meni; bilo bi mi dovoljno da dam svu slobodu onome što mi je Bog prvobitno podario i što sama mogu da postignem. Kada je došao red na mene da razmenjujem, smireno sam podelila ono što razumem, a izrazila sam i neke stvari za koje se nisam ni pripremala; moj ponos me više nije sputavao.

Kada sam to iskusila, shvatila sam da me nije moja nerečitost činila potištenom i bolnom, već pre moja težnja za ugledom i statusom. Nemuštost i oskudno izražavanje su nedostaci ljudskosti, ali to nije smrtonosna bolest. Uložiti srce u to da težimo istini i tragamo za istina-načelima kada naiđemo na probleme ili poteškoće u obavljanju svoje dužnosti, od ključnog je značaja.