U julu 2023. godine, tek sam postala starešina u crkvi. Vratila sam se u kuću svog domaćina 13. avgusta, nakon što sam završila posao. Čim sam otvorila vrata, prizor koji me dočekao naterao me je da poskočim u šoku. Sve unutra bilo je isprevrtano i u potpunom haosu, a svetla u kuhinji i dnevnoj sobi bila su upaljena. Odjednom sam shvatila: „Jao, ne ⎯ nešto se dogodilo! Sestra sa kojom sam sarađivala, propovednica Sun Fei i naša sestra domaćin su možda uhapšene.” Pojurila sam u spavaću sobu i videla da su stvari i u toj prostoriji bile isprevrtane. Nisam mogla a da se ne uznemirim: „Ako je policija postavila kameru u kući, kada vide da sam došla ovde, znaće da obavljam važnu dužnost. Sigurno će doći da me uhapse.” U panici sam na brzinu spakovala nekoliko komada odeće i otišla. Otišla sam u kuću drugog domaćina. Te noći sam se prevrtala u krevetu ne mogavši da zaspim. Pomislila sam: „Sestre koje su uhapšene znaju detalje o osoblju iz nekoliko crkava, kao i o kući gde se čuvaju knjige. Pored toga, njihovi računari sadrže podatke o identitetima braće i sestara. Ako nije bilo vremena da se računari ugase, ti podaci su možda pali u ruke policije, i još braće i sestara bi moglo biti uhapšeno. Sad se posledice moraju što pre sanirati. Moram prvo da obavestim braću i sestre čija je bezbednost ugrožena da se brzo sklone, a zatim da premestim knjige Božjih reči.” Ali onda sam pomislila kako onda moram da izađem i da sve to sama rešavam, bez ikoga s kim bih mogla da porazgovaram o tome. Nisam dugo obavljala ovu dužnost i nisam razumela ni dokučila mnoge zadatke. Kako da saniram posledice? Kada sam pomislila na te stvarne teškoće, osećala sam se kao da mi kamen pritiska srce; osećala sam se zaista potisnutom. Bila sam i pomalo uplašena. Plašila sam se da će policija proveriti snimke sa nadzornih kamera, otkriti me i uhapsiti. Ako budem uhapšena i ne budem mogla da izdržim mučenje, izdam Boga i postanem Juda, onda ću posle smrti čak biti bačena u pakao na kaznu. Verovala sam u Boga već deset godina i nisam želela da moj ishod bude takav. Želela sam da sledim Boga do kraja i da dočekam dan kada će Bog biti proslavljen. Suočena sa ovim stvarnim teškoćama i svim nepoznatim stvarima koje donosi budućnost, živela sam u strepnji i panici i tako provodila duge noći.

Sutradan mi je druga propovednica, Li Sjue, rekla da su propovednica Sun Fei i sestra sa kojom sam sarađivala zaista uhapšene. Kada sam čula tu vest, znala sam da mi je Božja zaštita pomogla da izbegnem tu nevolju. U suprotnom, i ja bih bila među uhapšenima. Međutim, čim sam pomislila na to da moram da prenesem knjige, pomalo sam se uplašila: „Ako oni koji su uhapšeni postanu Jude i izdaju kuću u kojoj se nalaze knjige, zar odlaskom tamo ne bih ušla pravo u lavlju jazbinu? U prošlosti su neki ljudi koji su uhapšeni postali Jude. Neki su potpisali ’Tri izjave’ i izdali Boga. Bili su obeleženi žigom zveri. Svi su oni verovali u Boga duže od mene. Ako oni nisu mogli da ostanu postojani prilikom hapšenja, kako ja mogu tome da se nadam? Ako budem uhapšena i izneverim Boga postavši Juda, onda više neću imati nikakvu priliku da budem spasena. Zar ne bi sve ove godine vere bile uzaludne?” Kada sam to pomislila, uplašila sam se i nisam se usuđivala da krenem. Ali onda sam pomislila: „Sada sam ja jedina koja zna gde se nalazi kuća u kojoj su knjige. Ako ne odem i ne premestim knjige Božjih reči i policija ih zapleni, dok sam živa neću imati mirnu savest i živeću u kajanju, krivici i samoprekoru do smrti.” Setila sam se Božjih reči: „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet. Ljudi moraju detaljno da shvate kako da se ophode prema onome što im Bog poveri i u najmanju ruku moraju da razumeju da su nalozi koje On poverava ljudskom rodu uzdizanje i posebne naklonosti od Boga i da su to najslavnije stvari. Od svega ostalog se može odustati. I po cenu žrtvovanja sopstvenog života, čovek je dužan da ispuni Božji nalog” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da je Božji nalog čoveku njegova odgovornost i misija. Čoveka dužnost obavezuje da ne odbija svoju odgovornost, da se hrabro suoči sa opasnim okolnostima, ponudi svoju odanost i zaštiti knjige Božjih reči. Međutim, ja nisam postupila odano prema svojoj dužnosti. Bila sam jedina koja je znala za kuću u kojoj su se nalazile knjige. Trebalo je što pre da prenesem knjige Božjih reči iz te kuće, ali da bih zaštitila sebe, nisam bila voljna da se bavim posledicama, bez obzira na rizik da knjige odnese policija. Moje ponašanje bilo je izdaja Boga. Da li sam imala makar trunku savesti i razuma? Osoba koja zaista poseduje savest i razum, kada se nađe u opasnim okolnostima, može da ustane kako bi zaštitila interese Božje kuće, i da se osloni na Boga kako bi dobro obavila svoju dužnost. Ako se ne bih usudila da odem i prenesem knjige zato što se bojim smrti i čvrsto se držim života, i zbog toga knjige padnu u ruke velike crvene aždaje, bila bih grešnica osuđena kroz vekove, dostojna prokletstva, čak i bednija od Jude. U tom trenutku, setila sam se Božjih reči: „Treba da znate da sve stvari u vašem okruženju postoje jer sam ih Ja odobrio i uredio. Neka ti to bude jasno i udovoljavaj Mom srcu u okruženju koje sam ti pružio. Ne boj se ovog ili onog, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Ne treba da se plašiš ovoga i onoga; bez obzira na to sa koliko se poteškoća i opasnosti suočavaš, kadar si da ostaneš postojan preda Mnom, neometen preprekama, tako da se Moja volja može nesmetano izvršiti. Ovo je tvoja dužnost; inače ću sručiti Svoj gnev na tebe, i Svojom rukom ću… Tada ćeš podneti beskrajnu duševnu patnju. Moraš sve podneti; za Mene, moraš biti spreman da se odrekneš svega što poseduješ, da učiniš sve što možeš da Mene slediš, i da budeš spreman da potrošiš sve što je tvoje. Kucnuo je čas da te testiram: hoćeš li Mi pokazati da si Mi odan? Možeš li Me odano pratiti do kraja puta? Ne plaši se; uz Moju podršku, ko bi ikada mogao da zapreči ovaj put? Upamti ovo! Ne zaboravi! Sve što se dešava izraz je Moje dobre volje, i sve je pod Mojom prismotrom. Možeš li slediti Moju reč u svemu što budeš govorio i činio? Kada te sustignu iskušenja vatre, da li ćeš kleknuti i dozivati? Ili ćeš se zgrčiti, nesposoban da kreneš dalje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da crkva trpi progone i hapšenja od strane KPK uz Božje dopuštenje, da moramo imati veru da je Bog s nama, i da ovakve okolnosti nastaju da bi nas testirale. Sada kada su se desila hapšenja u crkvi, moja dužnost je da se dobro pobrinem za posledice i zaštitim knjige Božjih reči. To su odgovornost i obaveza koje treba da ispunim. Nisam smela da živim u stanju bojažljivosti; morala sam da imam veru da je sve u Božjim rukama. Tada sam shvatila da sam tog dana, sasvim slučajno, izašla nešto da obavim, i da su sledećeg dana moje sestre uhapšene. Bilo je to isključivo zahvaljujući Božjoj suverenosti i uređenjima što sam izbegla hapšenje i što sam mogla da ostanem i pobrinem se za posledice. Kada sam to shvatila, imala sam veru i u srcu sam osetila nalet energije. Pomislila sam: „Da li ću danas biti uhapšena dok prenosim knjige, zavisi od Boga. Sve je u Božjim rukama. Sada vodimo trku s vremenom. Ne smem da odugovlačim ni sekunde. Što pre prenesem knjige, pre će biti na sigurnom. U suprotnom, policija ih može svakog časa zapleniti.” Nakon toga, razgovarala sam o tome sa sestrama i podelile smo zadatke. Na putu do tamo, neprestano sam se molila. Nisam se usuđivala da dopustim da mi srce ni na trenutak odluta od Boga. Zahvaljujući Božjoj zaštiti, bezbedno smo premestile knjige iz te kuće. Nakon otprilike dve nedelje, čula sam da je policija došla da pretraži kuću, ali da nije pronašla ništa. Kada sam čula tu vest, bilo mi je veoma drago. Da je policija zaplenila knjige, doživotno bih se kajala. To bi bio večiti prestup!

Ujutru, 3. septembra, Li Sjue je došla i prenela mi još vesti. Rekla je da je pre dva dana još jedna osoba uhapšena i postala Juda, odajući lokacije kuća u kojima crkva čuva knjige. Lokacija kuće u koju sam upravo prenela knjige takođe je otkrivena. Trebalo je da hitno ponovo premestimo knjige. Kada sam čula te vesti, bila sam zatečena i nisam znala šta da radim. Nisam mogla a da ne osetim teskobu: „Ovo je zaista jedna katastrofa za drugom. Sada hitno moram da premestim knjige, jer kad Juda dovede policiju na vrata, biće prekasno.” Ali onda sam pomislila: „Taj Juda je već odao kuće u kojima crkva čuva knjige. Samo ne znam koje kuće je policija već posetila, a koje nije. Ako sada naiđem na policiju dok prenosim knjige, neću moći da pobegnem čak i ako to želim. Ako budem uhapšena i policija otkrije da sam starešina, sigurno me neće tako lako pustiti. Kada se to desi i ako ne izdržim mučenje i postanem Juda, uopšte neću imati dobar ishod ni odredište.” Kada sam to pomislila, nisam se više usuđivala da odem da prenesem knjige. Dok sam o tome razmišljala, u srcu sam osetila prekor, te sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, suočena s ovim iznenadnim okolnostima, osećam strah u srcu. Bojim se da, ako budem uhapšena, ne izdržim mučenje i izdam Te, neću imati dobar ishod ni odredište. Sada su knjige Božjih reči u opasnosti i moraju biti prenesene, ali ja sam sebična i ogavna i razmišljam samo o tome kako da pobegnem. Zaista nemam ni savesti ni razuma! Dragi Bože, molim Te, daj mi veru i snagu da Ti po ovom pitanju udovoljim.” Nakon toga, setila sam se Božjih reči: „Vera je kao most od jednog debla: oni koji se grozničavo bore za život teško će ga preći, ali oni koji su spremni da se žrtvuju mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bez straha. Ako čovek gaji bojažljive i plašljive misli, to je zato što ga je Sotona prevario, u strahu da ćemo preći most vere da bismo ušli u Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Imala sam premalo vere u Boga. Svaki put kada bih se našla u opasnim okolnostima, razmišljala sam samo o interesima tela; brinula sam da ću izgubiti priliku za spasenje ako budem uhapšena, ne izdržim mučenje i izdam Boga, postavši Juda. Nisam razmišljala o tome kako da zaštitim braću i sestre i knjige Božjih reči, niti kako da zaštitim interese Božje kuće. Uvidela sam da su moje misli bile suviše ogavne i bedne, i da nemam razumevanje Božje svemogućnosti i suverenosti. Setila sam se kako sam i prošli put, kada sam prenosila knjige, osetila strah u srcu, ali kako su mi Božje reči dale veru i hrabrost, i na kraju sam bezbedno prenela knjige iz te kuće. Ubrzo nakon toga, policija je otišla do kuće u kojoj smo čuvali knjige. Videla sam da se bez Božjeg dopuštenja, Sotona ne usuđuje da pređe ni pola koraka preko granice, i da su svi ljudi, događaji i stvari u Božjim rukama. Kada sam to shvatila, imala sam veru da se pobrinem za posledice.

Te večeri, osvrnula sam se na ono što sam razotkrila tokom ovog perioda i pročitala sledeće Božje reči: „Da li je u okruženju kontinentalne Kine moguće izbeći da se tokom izvršavanja sopstvene dužnosti ne preuzme nikakav rizik i obezbediti da se ništa loše ne dogodi? Čak ni najoprezniji čovek ne može to da garantuje. Ipak, oprez je neophodan. Budete li unapred dobro pripremljeni, to će donekle poboljšati stvari i može pomoći da se gubici svedu na najmanju meru ako nešto zaista krene po zlu. Ako nema nikakve pripreme, gubici će biti značajni. Možete li jasno da uvidite razliku između ove dve situacije? Prema tome, bilo da je reč o okupljanjima ili o obavljanju bilo kakve dužnosti, najbolje je biti oprezan i neophodno je preduzeti određene mere predostrožnosti. Kad odana osoba obavlja svoju dužnost, ona može da razmišlja malo sveobuhvatnije i temeljnije. Ona će ove stvari želeti da organizuje što bolje može, tako da se gubici svedu na najmanju meru ukoliko nešto krene po zlu. Ona oseća da mora da postigne taj rezultat. Neko kome manjka odanosti o tim stvarima ni ne razmišlja. Misli da te stvari nisu bitne i prema njima se ne odnosi kao prema svojoj odgovornosti ili dužnosti. Kad nešto krene po zlu, ta osoba ne oseća nikakvu krivicu. To je ispoljavanje odsustva odanosti. Antihristi ne pokazuju nikakvu odanost prema Bogu. Kad im se dodeli posao, oni ga vrlo rado prihvate i daju neke lepe izjave, ali kad naiđe opasnost, beže glavom bez obzira; beže među prvima i prvi su koji bi da se izbave. To pokazuje da su njihova sebičnost i ogavnost naročito ozbiljni. Oni nemaju nikakav osećaj odgovornosti niti odanosti. Suočeni sa problemom, znaju jedino kako da pobegnu i kako da se sakriju i razmišljaju samo o tome kako da sebe zaštite, nikada ne uzimajući u obzir svoje odgovornosti ili dužnosti. Zarad svoje lične bezbednosti, antihristi dosledno ispoljavaju svoju sebičnu i ogavnu prirodu. Ne daju prednost poslu Božje kuće niti svojim dužnostima. Još i manje daju prednost interesima Božje kuće. Umesto toga, na prvom mestu im je njihova lična bezbednost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog razotkriva da, kada antihristi imaju status, njihova srca su ispunjena radošću, oni čuvaju svoj status i uživaju u njemu. Ali kada tražiš od njih da preuzmu rizik, oni se sakriju ili pobegnu prvom prilikom kako bi zaštitili sopstvenu bezbednost, ne pokazujući ni trunku odanosti prema svojoj dužnosti i potpuno zaboravljajući na interese Božje kuće. Izuzetno su sebični i ogavni. Zar nisam i ja otkrivala upravo takvo stanje? Bog mi je ukazao blagodat da obavljam dužnost starešine i dao mi priliku da se obučavam. Bog se nadao da ću biti odana i pokorna u svojoj dužnosti. Ali, kao starešina, kada su knjige Božjih reči bile suočene s opasnošću da ih zapleni policija i kada je trebalo da zaštitim interese Božje kuće i pokažem svoju odanost, moja prva pomisao nije bila kako da prenesem knjige da bih umanjila gubitke. Umesto toga, plašila sam se da, ako budem uhapšena, ne izdržim mučenje i postanem Juda, izdajući Boga, neću imati dobar ishod ni odredište. Zato sam se povukla. Jesam li pokazala i trunku savesti i razuma? Bila sam ista kao antihristi koje Bog razotkriva – izuzetno sebična, ogavna i bez ljudskosti. Pročitala sam još Božjih reči: „Ako nikada ne primenjuješ istinu i ako se tvoji prestupi umnožavaju, onda je tvoj kraj zapečaćen. Jasno se vidi da se svi tvoji prestupi, pogrešan put kojim ideš, kao i tvoje odbijanje da se pokaješ, nadovezuju na mnoštvo zlih dela; i tako ćeš završiti u paklu – bićeš kažnjen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitala Božje reči, u srcu sam osetila strah. Iako sam verovala u Boga i spolja gledano obavljala svoju dužnost, u ključnom trenutku nisam zaštitila rad crkve niti pokazala odanost Bogu. Kako bih onda mogla biti spasena? Nisam više želela da živim oslanjajući se na svoju sebičnu i ogavnu iskvarenu narav. Nisam želela da budem kornjača koja se skriva u svom oklopu, štiteći sopstvenu bezbednost. Štitiću interese crkve do svog poslednjeg daha.

Takođe sam razmišljala o tome da sam bila bojažljiva i u strahu zato što sam se plašila da, ako budem uhapšena, ne izdržim mučenje i postanem Juda, onda neću imati dobar ishod ni odredište. Tragajući, pročitala sam Božje reči: „Bog ima uređenja za svakog Svog sledbenika. Svaki od njih ima okruženje koje je za njih pripremio Bog, u kojem može da obavlja svoju dužnost, i da ima blagodat i blagonaklonost Božju namenjene njemu da u njima uživa. Oni se takođe nalaze u posebnim okolnostima koje Bog za njih priprema i mnogo je patnji koje moraju da pretrpe – ništa nije med i mleko kao što ljudi zamišljaju. Osim toga, ako prihvatiš da si stvoreno biće, moraš da se pripremiš na patnju i platiš cenu radi ispunjavanja svoje odgovornosti da propovedaš jevanđelje i radi pravilnog obavljanja svoje dužnosti. (…) kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Propagirali su Gospodovo jevanđelje, ali narodi sveta to nisu prihvatali, već su ih osuđivali, tukli i vređali, pa čak i pogubili – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Ljudi se sa mnogo tuge sada sećaju njihovih pogibija, ali tako je bilo. Tako su stradali oni koji su verovali u Boga; kako se to može objasniti? Kada pominjemo tu temu, vi se stavljate u njihov položaj, pa je li vam onda srce tužno i da li osećate skrivenu bol? Mislite: ’Ti ljudi su obavili svoju dužnost da šire Božje jevanđelje i treba ih smatrati dobrim ljudima, pa kako je onda mogao da ih zadesi takav kraj i takav ishod?’ Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio proces njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja celog čovečanstva koje je On obavio omogućava ovom čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana nisu porekli Božje ime, niti su porekli Božje delo i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način da čovek obavi svoju dužnost; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da propagirate Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Iz Božjih reči sam razumela da je osnovni uzrok zbog kog sam se plašila hapšenja, toga da neću izdržati mučenje i da ću postati Juda, to što sam previše cenila svoj život. Iako sam kroz reči priznavala da je čovekov život u Božjim rukama, srcem nisam u to iskreno verovala, i zato sam želela da pobegnem kad sam se našla u opasnom okruženju. Zapravo, to da li ću biti uhapšena, koliko ću biti mučena i da li ću biti prebijena do smrti, sve je to pod Božjom suverenošću: moram se tome pokoriti i sve to prihvatiti. Pomislila sam na učenike Gospoda Isusa. Neki su bili vučeni do smrti vezani za konje, a neki su bili razapeti naopačke. Istrpeli su sva moguća mučenja, ali su do smrti ostali odani i postojani u svom svedočenju o Bogu. Nisu se plašili smrti, već su propagiranje Gospodnjeg jevanđelja smatrali svojom odgovornošću i misijom. Mogli su da se odreknu svega zarad Boga i nisu razmišljali o sopstvenom životu i smrti. Setila sam se i toga kako su neka braća i sestre uhapšeni, ali su mogli da se mole Bogu da bi se pokorili, i iskusili su takvo okruženje oslanjajući se na Boga, videvši Božje rukovođenje i usmeravanje. Neki su se molili Bogu kada, mučeni do krajnjih granica, više nisu mogli da izdrže; njihova duša je nakratko napustila telo i telo više nije osećalo bol. Neki su uhapšeni i, iako su im tela bila izmučena do smrti, zadobili su Božje odobravanje. Nasuprot tome, oni koji su postali Jude, kada su uhapšeni prodali su interese Božje kuće i izdali su Boga zato što su previše cenili sopstveni život i želeli su da sačuvaju sebe. Iako su njihova tela još u životu, u Božjim očima oni su već mrtvi. To su živi leševi, koji su za sebe zadobili večnu kaznu. Baš kao što je rekao Gospod Isus: „Ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 16:25). Razmišljala sam o tome kako sam stalno želela da sačuvam sebe i nisam štitila rad crkve, izdajući Boga u ključnom trenutku. Zar priroda mog ponašanja nije bila ista kao Judina? Dok sam razmišljala o Božjim rečima, donekle sam pronikla u pitanje smrti i više se nisam brinula niti se plašila da ću biti uhapšena. Imala sam veru da je sve u Božjim rukama i bila sam spremna da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima. Zatim sam dala sve od sebe da rešim posledice.

Uveče sam saznala da je još nekoliko braće i sestara bilo uhapšeno. Videla sam da situacija postaje sve gora i da hitno moram da premestim knjige Božjih reči. Nije bilo vremena da stupim u kontakt sa drugim crkvama i srce mi je gorelo od brige. Odjednom sam se setila da ljudi koji su uhapšeni i koji su postali Jude ne znaju gde stanujem. Ako bih knjige donela kući, bar bi za sada bile na sigurnom, a onda bih mogla da stupim u kontakt s drugim crkvama i prebacim ih u sigurnu kuću. Sutradan sam knjige prebacila u svoju kuću. Zatim smo se oslonili na Boga da bismo ih bezbedno preneli dalje i moje srce, koje je bilo u stanju napetosti, donekle se smirilo.

Osrvnuvši se na iskustva iz tog perioda, videla sam Božju svemogućnost i suverenost i zadobila izvesno razumevanje svoje sebične i ogavne iskvarene naravi. Istovremeno, razumela sam smisao i vrednost smrti i moje srce je zadobilo oslobođenje. Ovo iskustvo i razumevanje sam zadobila zahvaljujući Božjoj blagodati.