Godine 2012, cela naša porodica je prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Iz Božjih reči, shvatila sam šta znači istinski verovati u Boga i takođe sam shvatila da svaka osoba ima neki zadatak na ovom svetu. U životu, ljudi moraju da streme ka istini i da obavljaju svoje dužnosti kao stvorena bića. Zato sam napustila posao i došla u crkvu da obavljam svoju dužnost.

U to vreme, izlazila sam svakog dana da širim jevanđelje i kući sam odlazila samo ponekad da vidim oca. Kad sam videla da mi je otac lošeg zdravlja, znala sam da mu se astma opet pogoršala. Ranije je morao samo da uzima neke lekove ili da prima infuziju. Mislila sam da će i ovog puta, kao i ranije, sve proći bez problema, ali nedugo zatim, stigla mi je vest da mi je otac preminuo. Brat me je pozvao telefonom i rekao: „Tata nas je napustio.” Te reči su mi slomile srce i suze su mi se neprestano slivale niz lice. Kad sam došla kući, tetka mi je prekorno rekla: „Studirala si medicinu. Znala si da ti otac ima astmu. Zašto ga nisi odvela na terapiju kiseonikom? Možda ne bi tako rano umro.” Kad sam to čula, srce mi se još više cepalo i osećala sam da sam ostala dužna svom ocu. Da sam malo više razmišljala o njemu, da li zaista ne bi preminuo tako rano? Tetka me je uzela za ruku i rekla: „Od sve svoje dece, tvoji roditelji su najveću cenu platili za tebe. Sad tvog oca više nema, a ti nisi imala priliku da brineš o njemu. Ubuduće moraš da se brineš o majci kako treba.” Nemo sam klimnula glavom razmišljajući o tome kako su me roditelji odgajali, školovali i u meni videli svoj ponos. Međutim, pre nego što sam mogla da uradim išta za bilo kog od njih, moj otac je preminuo. Morala sam da preuzmem odgovornost za brigu o majci; nisam mogla da dozvolim da pati. Nakon toga, iako sam obavljala dužnost svakog dana, kad god sam imala slobodnog vremena, pomislila bih: „Ako ne nađem posao i ne zaradim novac, kako će moja majka živeti u budućnosti? Ako ne mogu da se staram o majci i sebi dopustim još jedan razlog za kajanje, neću to sebi oprostiti do kraja života.” Zato sam počela da tražim posao svakog dana nakon završetka dužnosti.

U martu 2013. godine, zaposlila sam se i spremala se da krenem na posao, ali upravo kad sam izlazila iz kuće, osetila sam se izuzetno tužno. Jedna himna mi je neprestano odzvanjala u glavi: „Upala sam u greh, ali se uzdižem u svetlosti. Koliko sam zahvalna što od Tebe dobijam uzdizanje. Ovaploćeni Bog pati, koliko bi tek ja trebalo, kao iskvarena osoba? Ako li se mračnim silama prepustim, kako ću videti Boga? Kad se setim Tvojih reči, počnem da čeznem za Tobom. Kad god ugledam Tvoje lice, preplave me krivica i poštovanje. Kako bih mogla da Te napustim, tražeći takozvanu slobodu?” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”, „Iščekujući dobre vesti od Boga”). Pevušeći tu pesmu, preplavila me je tuga i kad sam došla do stiha: „Kako bih mogla da Te napustim, tražeći takozvanu slobodu?” lice mi je već bilo obliveno suzama. Pre toga sam živela u praznini i bolu, bez ikakvog životnog pravca, kao ni svrhe svog postojanja. Bog je taj koji me je izabrao u ovom ogromnom moru ljudi i učinio me srećnicom da čujem Njegove reči i razumem smisao života. To mi je Bog pokazivao Svoju blagodat. Ali ja sam prebrzo napustila svoju dužnost da bih našla posao i zaradila novac i osetila sam da mnogo dugujem Bogu. Plačući sam pozvala Boga: „Bože, suviše sam slaba i ne mogu da se pobunim protiv sebe. Molim Te, spreči me da idem ovim putem.” Upravo tada, u daljini sam ugledala peščanu oluju kako se kreće prema meni. Pre nego što sam toga postala svesna, bila sam uvučena u olujni vihor. Nisam mogla da dišem niti da išta vidim. Nedugo zatim, čula sam zvuk lepršanja, kao da je nešto usisano u vazduhu. U tom trenutku, samo jedna misao mi je prošla kroz glavu: „Beži.” Momentalno sam bacila svoj električni bicikl i potrčala napred. Odmakla sam tek par metara kad sam začula glasan zvuk iza sebe. Pokrila sam oči i nisam se usudila da pogledam. Sve što sam mogla bilo je da se i dalje molim u svom srcu i tražim od Boga da me zaštiti. Nakon nekog vremena, peščana oluja je prestala. Tek tada sam videla svoj električni bicikl smrskan pored telefonskog stuba. Da mi razum nije rekao da bežim, telefonski stub bi me smrskao. U tom trenutku mi je rečenica Božjih reči neprestano odjekivala u glavi: „Čak sam vam pokazao i nebeski oganj, ali nisam imao srca da vas spalim” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Svi ste vi tako podli po svom karakteru!”). Znala sam da me je Bog zaštitio i da je to bio Njegov način da mi se obrati i pokaže Svoju nameru. U srcu sam se tiho pomolila Bogu: „Bože, neću više raditi da bih zaradila novac; neću Te napustiti.” Ali kad sam ustala sutradan, ponovo sam se kolebala. Kad pogledam unapred, dug put je bio preda mnom. Kad ne bih imala posao, kako bi moja majka živela u budućnosti? Roditelji su me podigli i ja bi trebalo da im obezbedim sredstva za život kad ostare. Ali napuštanje dužnosti i nalaženje posla da bih zarađivala takođe bi me rastužilo. Znala sam da je raditi u bolnici izuzetno zahtevno. Ako bih tamo otišla da radim, možda bih jedva imala vremena da prisustvujem okupljanjima. Kasnije, otišla sam od kuće da bih obavljala svoju dužnost. Međutim, i dalje bih povremeno pomislila na majku. Iako sam znala da su moja braća sa njom i da ne bi trebalo da ima bilo kakve teškoće u životu, i dalje sam osećala kajanje i dug prema njoj zbog toga što nisam u stanju da se staram o njoj.

Deset godina je prošlo za tren. Jednom, pod nekim neobičnim okolnostima, pomislila sam na to kako moja majka živi sama nakon smrti mog oca. Bol koji sam osećala u srcu bilo je teško kontrolisati, kao da se sve to juče desilo. Otac mi je preminuo pre 10 godina, ali moj osećaj da dugujem svojim roditeljima i dalje mi je bio utkan duboko u srcu. Želela sam da se u potpunosti oslobodim takvog stanja i zato sam došla pred Boga da tražim razlog zašto sam uvek živela sa tim osećajem duga prema roditeljima.

Pročitala sam neke Božje reči i stekla neka saznanja o svom problemu. Svemogući Bog kaže: „U svetu nevernika postoji izreka: ’Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju majčino mleko.’ Postoji i izreka: ’Odrođen čovek je gori od zveri.’ Kako samo grandiozno zvuče te izreke! Zapravo, pojave koje prva izreka pominje, vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko, zaista postoje, to su činjenice. Međutim, to su naprosto pojave u životinjskom svetu. To je samo neka vrsta zakona koji je Bog uspostavio za razna živa bića i kojeg se pridržavaju sve vrste živih bića, uključujući i ljude. Činjenica da se sve vrste živih bića pridržavaju tog zakona još je jedan pokazatelj da je Bog stvorio sva živa bića. Nijedno živo biće ne može da prekrši taj zakon i nijedno živo biće ne može da ga prevaziđe. Čak i donekle svirepi mesožderi poput lavova i tigrova neguju svoje potomstvo i ne grizu ih dok ne odrastu. To je životinjski instinkt. Bez obzira na to kojoj vrsti pripadaju, jesu li su svirepe ili dobre i nežne, sve životinje poseduju taj instinkt. Sve vrste stvorenja, uključujući i ljude, mogu da nastave da se razmnožavaju i opstaju samo ako se pridržavaju tog instinkta i tog zakona. Da se nisu pridržavali tog zakona, ili da nisu imali taj zakon i taj instinkt, ne bi mogli da se razmnožavaju i da prežive. Biološki lanac ne bi postojao, kao ni ovaj svet. Zar to nije tačno? (Jeste.) Vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko upravo pokazuju da se životinjski svet pridržava tog zakona. Sve vrste živih bića imaju taj instinkt. Kada se potomci rode, o njima se brinu i neguju ih ženke ili mužjaci, dok ne stasaju. Sve vrste živih bića su u stanju da ispune svoje odgovornosti i obaveze prema svom potomstvu, savesno i marljivo podižući sledeću generaciju. To bi još više trebalo da bude slučaj kod ljudi. Ljudi sebe nazivaju višom životinjskom vrstom – ako ne mogu da se pridržavaju tog zakona i ako im nedostaje taj instinkt, onda su ljudi niži od životinja, zar ne? Stoga, bez obzira na to koliko su te roditelji negovali dok su te odgajali i koliko su ispunjavali svoju odgovornost prema tebi, oni su radili samo ono što je trebalo u okviru sposobnosti stvorenog čoveka – to je bio njihov instinkt. (…) Sve vrste živih bića i životinja poseduju te instinkte i zakone, i veoma ih se dobro pridržavaju, sprovodeći ih do savršenstva. To je nešto što nijedan čovek ne može da uništi. Postoje i neke posebne životinje, kao što su tigrovi i lavovi. Kada te životinje odrastu, one napuštaju roditelje, a neki mužjaci čak postaju rivali, grizu se, nadmeću i bore po potrebi. To je normalno, to je zakon. Nisu baš privrženi, i ne žive okruženi svojim osećanjima kao ljudi, govoreći: ’Moram da im se odužim za njihovu dobrotu, moram to da im nadoknadim – moram da slušam svoje roditelje. Ako ne pokažem odanost roditeljima, ljudi će me osuđivati, grditi i kritikovati iza leđa. Ne bih to mogao da podnesem!’ Takve stvari se ne govore u životinjskom svetu. Zašto ljudi govore takve stvari? Jer u društvu i unutar grupa ljudi postoje razne netačne ideje i saglasnosti. Kada takve stvari izvrše uticaj na ljude, kada ih nagrizu i pokvare, u ljudima se javljaju različiti načini tumačenja i bavljenja odnosom roditelja i dece, i na kraju počnu prema svojim roditeljima da se odnose kao prema svojim zajmodavcima – zajmodavcima kojima nikada u svom životu neće uspeti da vrate pozajmicu. Postoje čak i neki ljudi koji posle smrti roditelja celog života nose krivicu i smatraju sebe nedostojnim dobrote svojih roditelja zbog nečega što su uradili, a što nije usrećilo njihove roditelje ili nije bilo onako kako su roditelji želeli. Reci mi, zar to nije preterano? Ljudi žive okruženi svojim osećanjima, tako da se do njih može prodreti i mogu se omesti samo idejama koje proizilaze iz tih osećanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (17)”). „U svakom slučaju, time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom. Ako ne može da se naziva dobrotom, zar onda to nije nešto u čemu treba da uživaš? (Jeste.) To je vrsta prava koje treba da uživaš. Roditelji treba da te odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš je uloga deteta koje se vaspitava. Prema tome, tvoji roditelji samo ispunjavaju neku vrstu odgovornosti prema tebi i ti je samo primaš, ali sigurno ne primaš blagodat ili dobrotu od njih. Za svako živo biće, rađanje i briga o deci, razmnožavanje i podizanje sledeće generacije je neka vrsta odgovornosti. Na primer, ptice, krave, ovce, pa čak i tigrovi, moraju da se brinu o svom potomstvu kada ga dobiju. Nema živih bića koja ne odgajaju svoje potomstvo. Moguće je da postoje neki izuzeci, ali ih nema mnogo. To je prirodna pojava u postojanju živih bića, to je instinkt živih bića i ne može se pripisati dobroti. Oni se samo pridržavaju zakona koji je Stvoritelj postavio za životinje i za ljudski rod. Prema tome, to što su te tvoji roditelji odgajili nije nekakva dobrota. Na osnovu toga, može se reći da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Oni ispunjavaju svoju odgovornost prema tebi. Bez obzira na to koliko truda i novca potroše na tebe, oni ne bi trebalo da traže od tebe da im to nadoknadiš, jer je to njihova roditeljska odgovornost. Pošto je to odgovornost i obaveza, ona treba da bude besplatna, a oni ne treba da traže nadoknadu. Odgajajući te, tvoji roditelji su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu, i to ne treba da bude plaćeno, i ne treba da bude nikakva transakcija. Dakle, ne moraš da pristupaš svojim roditeljima niti da upravljaš svojim odnosom sa njima u skladu sa idejom da im nešto nadoknađuješ. Ako ipak postupaš prema svojim roditeljima u skladu sa ovom idejom, ako im vraćaš dug i ta ideja upravlja tvojim odnosom sa njima, to nije humano. Istovremeno, verovatno će te u tome sputavati i vezivati tvoja telesna osećanja, i biće ti teško da se ispetljaš iz tog klupka, do te mere da ćeš možda čak i izgubiti svoj put” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Božja beseda je tako jasna i razumna. Ispostavlja se da brižnost roditelja uopšte nije dobrota. To su tek zakon i instinkt koje je Bog dodelio svim živim stvarima. Sve životinjske vrste, bilo da su nežne ili svirepe, čine sve da se brinu o svom potomstvu u uslovima u kojima žive. To je njihova obaveza i dužnost, kao i instinkt koji im je dao Bog. Samo ako se živa bića pridržavaju ovog instinkta i zakona, mogu da nastave da se razmnožavaju i prežive. Ljudi su isti takvi. Odgovornost je i obaveza roditelja da se brinu o svojoj deci i to je nešto urođeno što im je Bog dodelio, nešto što ljudi rade instinktivno. Od rođenja su moji roditelji vodili brigu o mojoj braći i sestrama i meni. Moj mlađi brat je želeo da uči zanat, pa mu je mama dopustila da uči za kuvara. Ja sam više volela da učim i ocene su mi uvek bile dobre. Roditelji su mi pomogli da negujem želju za učenjem, pa su puno energije i novca potrošili na mene. Moja majka je rekla da bi podržali bilo koga od nas ako bismo želeli da studiramo. Na taj način je moja majka normalno ispunjavala svoju obavezu brige o deci i to se ne može smatrati poslovnim potezom. Moji roditelji su oduvek podržavali moju veru u Boga i obavljanje dužnosti. Iako je moj otac preminuo, majka nije od mene tražila da se brinem o njoj. Jedino se nadala da mogu da verujem u Boga i obavljam svoju dužnost svim srcem. Međutim, ja sam sve vreme dopuštala da tradicionalna kultura utiče na to kako posmatram svoj odnos sa roditeljima. Ideje kao što su „Ljubav prema roditeljima vrednija je od svih vrlina”, „Deca se nadaju da će obezbediti sredstva za život svojim roditeljima kad ostare, ali vreme ne čeka, baš kao što drvo čezne za mirom, ali vetar ne staje”, „Vrane se odužuju svojim majkama tako što ih hrane, a jagnjad kleči da dobije mleko od svojih majki” i „Onaj ko ne brine o roditeljima gori je od zveri” u meni su bile urezane još od malih nogu i verovala sam da je ljubav mojih roditelja najveća ljubav na svetu. Samo ako sam im bila privržena kao ćerka i oduživala im se materijalno i duhovno, tad bih bila ćerka koja voli svoje roditelje i dobra osoba. Očeva iznenadna smrt me je navela da još bolje razumem nepopravljivu krivicu izraženu u rečenici „Deca se nadaju da će obezbediti sredstva za život svojim roditeljima kad ostare, ali vreme ne čeka”. Nakon što mi je otac preminuo, želela sam da nađem posao i zarađujem, da majci obezbedim sredstva za život i da joj pokažem ljubav. Iako sam u potpunosti bila svesna da ne mogu da napustim svoju dužnost i izdam Boga, ipak nisam mogla da se oslobodim takvih razmišljanja koja su me opsedala. Da Bog nije upotrebio peščanu oluju da me upozori, možda bih već napustila dužnost i udaljila se od Njega. Te ideje iz tradicionalne kulture čine se prilično plemenite, ali u suštini, one su zapravo nevidljivi lanci kojima Sotona vezuje ljude. Te ideje su izvitoperile odnos između roditelja i dece. Navele su ljude da roditeljsku obavezu vođenja brige o deci posmatraju kao dobrotu koja se mora uzvratiti. Ako ljudi nisu u stanju da se oduže svojim roditeljima ili ako se ne zadovolje uslovi da se to uradi, misliće da nemaju ljubavi prema roditeljima i da nemaju savest, pa će čak i čitav život provesti osećajući se dužnima i prekorevaće sebe. Sotona koristi ove tradicionalne ideje da bi zatrovao i vezao ljude, da bi ih naveo da se udalje od Boga i izdaju Ga i da na taj način postigne cilj da naškodi ljudima. Uz Božje razotkrivanje odnosa između roditelja i dece, postepeno mi je postajalo jasno. To što su se roditelji davali zbog mene nije teret koji ja treba da ponesem na svojim leđima. Nije trebalo da svoj odnos sa roditeljima posmatram na osnovu sotonske tradicionalne kulture i da se prema njihovoj ljubavi i brizi za mene odnosim kao prema dobroti koju treba uzvratiti. To nije u skladu sa istinom. Shvativši to, u srcu sam osetila olakšanje i slobodu.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči. „Odnos prema roditeljima je najteži odnos s kojim čovek može emotivno da se izbori, ali njime zapravo i nije potpuno nemoguće upravljati. Taj odnos se može pravilno i racionalno uspostaviti jedino na osnovu razumevanja istine. Ne treba polaziti sa stanovišta osećanja, niti iz perspektive ili uvida svetovnih ljudi. Umesto toga, prema roditeljima treba ispravno postupati u skladu s Božjim rečima. Kakva je zapravo uloga roditelja, šta deca uistinu znače svojim roditeljima, kakav stav deca treba da imaju prema roditeljima i kako ljudi treba da tretiraju i rešavaju odnose između roditelja i dece? Sva ova pitanja ne treba posmatrati sa stanovišta osećanja, niti treba podleći uticajima nekih pogrešnih ideja ili preovlađujućih sentimenata, već im treba pravilno prilaziti na osnovu Božjih reči. Ako u okruženju koje je Bog predodredio ne ispunjavaš nijednu svoju obavezu prema roditeljima ili ako ne igraš apsolutno nikakvu ulogu u njihovim životima, da li to znači da im nisi odan? Hoće li te vlastita savest gristi zbog toga? Svi tvoji vršnjaci, rodbina i komšije prekorevaće te i kritikovati iza tvojih leđa. Nazivaće te odrođenim detetom i govoriće ti: ’Tvoji su se roditelji toliko žrtvovali za tebe, toliko su truda uložili i toliko toga činili za tebe još od tvojih malih nogu, a ti, kakav si nezahvalnik, jednostavno si nestao bez traga i čak im nijednom rečju nisi javio da si na bezbednom. Ne samo što ih za Novu godinu nisi posećivao, nego im se čak ni telefonom ni razglednicom nisi javljao.’ Kad god čuješ takve reči, tvoja savest plače i krvari, a ti se osećaš kao osuđenik. ’Oh, u pravu su.’ Lice ti se crveni od stida, a srce ti podrhtava kao da ga iglama probadaju. Jesi li se ikada osećao tako? (Jesam, ranije.) Jesu li tvoje komšije i rođaci u pravu kad kažu da si odrođen? (Ne. Ja nisam odrođen.) Objasni kako si došao do tog zaključka. (…) Kao prvo, na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, subjektivno govoreći, ti ne odlaziš da obavljaš svoju dužnost zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u Božjem delu, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.) Ti si, u svom srcu, emotivno privržen svojim roditeljima i misliš na njih; tvoja osećanja nisu prazna. Ako bi objektivne okolnosti to dozvoljavale i ako bi bio u stanju da ostaneš kraj njih i da istovremeno obavljaš svoje dužnosti, ti bi tada hteo da ostaneš kraj njih, redovno bi brinuo o njima i ispunjavao svoje obaveze. Ti, međutim, zbog objektivnih okolnosti moraš da ih napustiš; ne možeš da ostaneš s njima. Nije da ti ne želiš da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, već ti ne možeš da ih ispuniš. Zar to nije po prirodi drugačija stvar? (Jeste.) Ako si svoj dom napustio samo da ne bi bio odan roditeljima i da ne bi ispunjavao svoje obaveze, to je odrođeno ponašanje, lišeno svake ljudskosti. Roditelji su te odgojili, a ti si jedva dočekao da raširiš krila i da što pre odlepršaš u samostalan život. Ne želiš da se viđaš s roditeljima i uopšte ne obraćaš pažnju kad čuješ da se suočavaju s nekim poteškoćama. Iako bi mogao da im pomogneš, ti to ne činiš; praviš se da ne čuješ i puštaš druge da o tebi pričaju šta god hoće – jednostavno, ne želiš da ispunjavaš svoje obaveze. To znači biti odrođen. Ali, da li je to sada slučaj? (Nije.) Mnogi ljudi su napustili svoj okrug, grad, pokrajinu, pa čak i državu, da bi obavljali svoje dužnosti; oni su već daleko od svog zavičaja. Nadalje, njima iz raznoraznih razloga nije zgodno da ostanu u kontaktu sa svojom porodicom. O trenutnom stanju svojih roditelja oni se povremeno raspituju kod ljudi koji dolaze iz njihovog rodnog grada, pa osećaju olakšanje kad čuju da su im roditelji još uvek zdravo i dobro. U stvari, ti nisi odrođen; još uvek nisi došao dotle da ti nedostaje ljudskosti, da čak i ne želiš da brineš o roditeljima niti da ispuniš obaveze koje imaš prema njima. Budući da si ovu odluku morao da doneseš iz raznih objektivnih razloga, ti nisi odrođen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Iz Božjih reči sam razumela da je to što sam svih ovih godina živela sa osećajem da dugujem svojim roditeljima bilo zbog toga što sam bila pod uticajem tradicionalne kulture koja me je zatrovala. Pomislila sam da nisam ispunila ono što stoji u izrekama „Vrane se odužuju svojim majkama tako što ih hrane” i „Na dobrotu uzvrati zahvalnošću”. Verovala sam da nisam dobra ćerka. Opterećena savešću, nisam mogla da zadržim suze. Iz Božjih reči sam konačno shvatila da ne treba suditi nečijoj savesti i ljudskosti na osnovu spolja posmatranog ponašanja, već na osnovu suštine njihovih postupaka. Baš tako sam tokom ovih godina, ja samo brinula za svoju majku i želela da joj pokažem ljubav ćerke jer su verovanje u Boga i obavljanje dužnosti značili da često nisam mogla da budem pored nje. Isto tako, zbog progona od strane Komunističke partije morala sam da bežim od kuće i nisam imala priliku da pokažem svoju ljubav prema roditeljima. Nije da nisam htela da im budem privržena kao ćerka, niti sam htela da izbegnem svoju dužnost. Ovaj problem je u suštini bio drugačiji od ispunjavanja uslova da se pokaže ljubav prema roditeljima, ali da se to ipak ne čini, tako da ne bi trebalo da mešam ta dva. Trebalo je da sebe posmatram na pravi način na osnovu Božjih reči; samo ako tako učinim, mogu da se oslobodim Sotonine obmane i zla.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i uvidela još jasnije kako da pravilno posmatram svoj odnos sa roditeljima. Svemogući Bog kaže: „Kada je reč o ophođenju prema roditeljima, odluka o tome da li ćeš ispuniti svoje detinje obaveze i brinuti o njima mora u celosti biti zasnovana na tvom ličnom stanju i na Božjim orkestracijama. Zar ovo nije savršeno objašnjenje za tu stvar? Kad napuste svoje roditelje, nekim ljudima se čini da svojim roditeljima puno toga duguju i da ništa ne čine za njih. Ali, opet, kad žive sa svojim roditeljima, oni im uopšte nisu odani, niti ispunjavaju svoje obaveze prema njima. Da li je takva osoba istinski odana svojim roditeljima? To su samo prazne reči. Bez obzira na to šta radiš, šta misliš i šta planiraš, sve su to nevažne stvari. Ono što je važno jeste da li ti možeš da razumeš i da istinski poveruješ u to da su sva stvorena bića u Božjim rukama. Pojedini roditelji imaju taj blagoslov i takvu sudbinu da mogu da uživaju u blaženstvu porodičnog doma i u sreći koju donosi velika i napredna porodica. To je Božja suverenost i blagoslov koji im Bog daje. Neki drugi roditelji nemaju takvu sudbinu i Bog im nije uredio takvo okruženje. Oni nisu blagosloveni da uživaju u srećnoj porodici, niti da uživaju u tome da imaju svoju decu kraj sebe. To je Božja orkestracija i ljudi u tom pogledu ne mogu ništa da učine na silu. Bez obzira na sve, kada je u pitanju odanost roditeljima, ljudi naposletku moraju, u najmanju ruku, imati pokoran stav. Ako ti okruženje to dozvoljava i ako si u mogućnosti da to činiš, slobodno možeš da pokažeš svoju odanost prema roditeljima. Ali, ako ti okruženje to ne dopušta i ako ti nedostaju sredstva, nemoj pokušavati da to radiš na silu – kako se to zove? (Pokornost.) To se zove pokornost. Kako se rađa ta pokornost? Šta je osnov pokornosti? Ona se zasniva na tome da Bog uređuje sve te stvari i vlada nad njima. Iako bi ljudi možda hteli da o tome odlučuju, oni to ne mogu, jer nemaju pravo odlučivanja, te stoga treba da se pokore. Kad pomisliš da bi ljudi trebalo da se pokore i da Bog sve orkestrira, zar se u duši ne osećaš spokojnije? (Da.) Hoćeš li onda i dalje osećati grižu savesti? Nećeš više osećati konstantnu grižu savesti, a pomisao kako nisi odan svojim roditeljima neće više vladati tobom. Doduše, možda ćeš povremeno razmišljati o tome, budući da se radi o normalnim ljudskim mislima i nagonima, koje niko ne može izbeći” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). „U prisustvu Stvoritelja, ti si stvoreno biće. Ono što u ovom životu treba da radiš ne svodi se samo na ispunjavanje obaveza prema roditeljima, ti takođe treba da ispunjavaš svoje dužnosti i obaveze kao stvoreno biće. Svoje obaveze prema roditeljima možeš da ispuniš samo na osnovu Božjih reči i istina-načela, a ne tako što ćeš za njih išta raditi na osnovu svojih emocionalnih potreba ili potreba vlastite savesti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Iz Božjih reči sam shvatio da, kada je reč o odnosu između roditelja i dece u okruženju koje je Bog uredio, obe strane bi trebalo da ispunjavaju svoje dužnosti na osnovu svojih sposobnosti i uslova. Što se tiče ljudske sudbine, Bog je već odredio koliko će neko patiti i u koliko će blagoslova u životu uživati. Ne mogu roditelji da odlučuju koji put će njihova deca slediti u budućnosti, a deca ne mogu da menjaju sudbine svojih roditelja svojim napornim radom. Neki ljudi dobijaju određeni blagoslov, dok drugi taj blagoslov nemaju. Ništa od ovoga ne može promeniti snaga ljudske volje niti ljubav. To je poput onoga kako su mene roditelji pripremali da studiram medicinu, i iako su potrošili puno novca, ja na kraju nisam radila posao u struci. Iskreno sam želela da pokažem ljubav prema svojim roditeljima, ali je moj otac prerano preminuo. Htela sam da budem dobra ćerka svojoj majci, ali nikako nisam mogla da budem pored nje. Ranije sam se plašila da moja majka pati i uvek sam želela da radim naporno kako bih joj pomogla da bude srećnija u starosti. Grubo rečeno, želela sam da uložim poslednje atome snage da promenim sudbinu moje majke i da joj obezbedim da bude srećna. Činjenica je da ja nemam kontrolu ni nad sopstvenom sudbinom, nad onim što radim u ovom životu, niti nad tim da li mogu da budem srećna ili ne. Kako onda mogu da promenim sudbinu moje majke? Uvidela sam koliko sam glupa i nadmena bila. Shvatila sam da kad je reč o mojoj majci, treba samo da prihvatim stvari onakvim kakve jesu i da obavljam svoje obaveze u skladu sa sopstvenim uslovima. Kad bih živela s majkom i kad bi se stvorili uslovi da se brinem o njoj, onda bih mogla da se brinem o njoj na najbolji način. Ako ne mogu da budem pored nje, ne bi trebalo da se osećam dužnom zbog toga. Pošto sam stvoreno biće, moram samo da obavljam dobro svoju dužnost u okruženju koje je Bog za mene odredio. To je ono što je najvažnije.

Nedavno sam se čula sa svojom majkom. Rekla mi je da joj je najveća radost u životu to što ju je Bog izabrao i što čuje Njegov glas i da joj je najveća želja da može da obavlja dobro svoju dužnost i bude vredna Božjeg spasenja. Takođe mi je rekla da obavljam svoju dužnost najbolje što mogu. Kad sam pročitala majčino pismo, zaplakala sam. Moje verovanje da majci treba da pokažem ljubav i da joj pružim najbolje materijalne uslove za život ne mora da znači da bi je usrećilo. Zapravo, kad je reč o materijalnim stvarima, moja majka nije imala tako visoke zahteve. Jedino je htela da ja pravilno sledim Boga, da stremim ka istini i dobro obavljam svoju dužnost. To je bila istinski njena najveća želja. Ranije sam mislila da treba da preuzmem odgovornost i da pokažem ljubav prema svojoj majci, da treba da imam u vidu da su ona i moj otac platili visoku cenu za mene u odnosu na moju braću i sestre, ali su se stvari uvek odigravale drugačije od onog kako sam želela. Kasnije sam razmišljala da iako ne mogu da budem pored majke, moj stariji brat je brižan i on će često brinuti o mojoj majci. Međutim, ispostavilo se da on nije mogao da bude pored majke. Moj mlađi brat u principu ne barata dobro novcem, pa sam nekada mislila da će mu i sa nekom malom svotom biti super. Sada je on taj koji izdržava majku. Bog zaista ima suverenost nad stvarima i uređuje ih na način na koji ljudi nikad ne bi mogli ni da zamisle niti predvide, ali je zaista Bog taj koji ima suverenost nad sudbinom svakog čoveka i uređuje je, a sudbina je nešto što niko ne može da bira niti menja. Sada se više ne osećam tužno zbog svih naizgled nesrećnih okolnosti koje je moja majka preživela i više se ne brinem za njenu budućnost. Znam da su sudbine svih nas u Božjim rukama i da će svaka osoba doživeti i dobre i teške okolnosti, uključujući i mene. To je nešto što niko ne može da izbegne niti promeni. Sve što mogu je da predam svoju majku Bogu i zamolim Ga da nas vodi u stremljenju ka istini u okviru okolnosti koje je On uredio za nas i da vodi svakog od nas da svoju dužnost dobro obavljamo i da Mu se odužimo za Njegovu ljubav. Hvala Bogu!