Od kad znam za sebe, često sam slušala roditelje kako govore da me je majka rodila kad je već imala 33 godine i da je pretrpela teško krvarenje tokom porođaja. Bolnica je čak izdala i obaveštenje o kritičnom stanju, u kojem je pisalo da ne mogu garantovati ni za opstanak majke, ni za moj. Trebalo je tri dana i tri noći da obe budemo spasene. Kasnije je moja majka često govorila da su mnogi njeni hronični zdravstveni problemi nastali kada me je rodila. Svaki put kad bih pomislila na bol kroz koji je moja majka prošla kad me je rađala, osećala sam da joj previše dugujem. Kad sam išla u srednju školu, moji roditelji su rano otišli u penziju iz državne službe, planirajući da pokrenu vlastiti posao kako bi zaradili više novca. Na kraju je moj otac osnovao fabriku, ali su ga prevarili, pa je ostao sa mnogo dugova. Kad bih se vraćala kući iz škole, često sam viđala uterivače dugova u našoj kući. Tada sam čvrsto odlučila da marljivo učim, da upišem fakultet, nađem dobar posao i zaradim mnogo novca, kako moji roditelji više ne bi morali da žive život u kojem ih progone poverioci. Kasnije sam primljena na fakultet. Otac je pozajmio i jedva skupio dovoljno novca da plati moju prvu godinu školarine. Nakon toga, moji roditelji su došli za mnom u grad gde sam studirala i radili su kao nosači briketa uglja da bi zaradili novac za moje studije. Kada sam videla koliko se roditelji muče, srce me je zabolelo. Tokom te četiri godine na fakultetu, imala sam samo jedan cilj: da brzo diplomiram, zaradim novac da otplatim dugove i odužim se roditeljima za njihovu dobrotu. Previše su propatili zbog mene, i kad god bih pomislila na njihovu patnju, srce bi mi postalo nepodnošljivo teško, kao da me pritiska ogroman kamen. Godine 2006, diplomirala sam i zaposlila se u jednoj novinskoj kući koja je nudila dobre uslove rada i dobru platu. Trebalo mi je dve godine da otplatim novac koji su moji roditelji dugovali, uključujući glavnicu i kamatu. Iako je bilo teško i naporno, konačno sam videla osmehe na licima svojih roditelja, i mogli su ponovo da hodaju uzdignute glave i dostojanstveno. U srcu sam osetila trunku olakšanja. Kasnije sam u suštini celu svoju mesečnu platu odvajala da bih roditeljima kupovala odeću i dodatke ishrani. Kad god bih donela kući te torbe pune stvari i videla srećne osmehe na licima svojih roditelja, osećala sam da je moj trud vredeo i da sam odana ćerka koja zna kako da uzvrati dobrotu. Nakon što sam se udala, često sam veći deo svoje plate i bonusa davala roditeljima. Moji roditelji su mi bili ceo svet. Međutim, nakon što sam pomogla roditeljima da otplate dugove, stalno sam osećala prazninu u sebi, kao da me je nešto izdubilo i kao da sam ostala bez oslonca. Osetila sam da u životu nemam ni cilj ni pravac, i često sam se pitala: „Koji je smisao života? Da li je udaja, rađanje dece, zarađivanje i trošenje novca dok ne ostarim i ne umrem zaista sve što postoji?”

Godine 2008, svekar i svekrva su mi propovedali jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana. Pročitala sam reči Božje: „Ti si stvoreno biće – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Ako ne obožavaš Boga, već živiš unutar svog prljavog tela, zar ti onda nisi samo zver u ljudskoj odeći? Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i sigurno prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (2)”). Kad sam pročitala izraz „stvoreno biće”, učinilo mi se veoma novim. Nikada ranije nisam čula za taj izraz. Shvatila sam da sam stvoreno biće i da moj život potiče od Boga; treba da živim da bih obožavala Boga i vršila svoju dužnost. Toliko godina sam znala samo da su me roditelji rodili i odgajili, ali sada sam znala da moj život potiče od Boga, i da u mom životu ne brinu samo moji roditelji o meni; Bog takođe pazi na mene. Bila sam veoma uzbuđena i osećala sam se kao da konačno imam podršku, mesto kojem pripadam i osećaj sigurnosti. Da budem iskrena, svih tih godina, moj životni cilj je bio da zaradim novac da otplatim dugove svojih roditelja i odužim im se za dobrotu. Kad su dugovi bili otplaćeni, srce mi se ispraznilo, i odjednom sam osetila da moj život nema ni pravac ni svrhu. Sada su mi reči Svemogućeg Boga dale odgovor. Treba da živim da bih ispunila svoju dužnost kao stvoreno biće i da stremim ka istini; to je Božja namera i zahtev. Uskoro sam zalivala pridošlice u crkvi. Takođe sam propovedala Božje jevanđelje poslednjih dana svojim roditeljima, i oni su ga radosno prihvatili. U zimu 2009. godine, izabrana sam za starešinu u crkvi. Međutim, tada sam odmah odbila, čak i ne razmišljajući o tome, pošto sam još uvek radila. Mogla sam da povremeno uzmem slobodne dane da bih prisustvovala okupljanjima ili propovedala jevanđelje, ali obavljanje dužnosti starešine bi uticalo na moj posao i značilo bi da ne mogu da zaradim više novca koji bih dala roditeljima. Njihov život je bio malo bolji nego pre, ali ja još uvek nisam postigla svoj cilj. Morala sam da uštedim još više novca za budući život svojih roditelja. Kasnije su starešine nekoliko puta sa mnom razgovarale u zajedništvu o značaju vršenja dužnosti, ali ja sam svaki put odbijala i nalazila izgovore. Tek početkom 2010. doživela sam nešto što me je nateralo da počnem da se budim. Iskoristila sam skoro svu svoju ušteđevinu od više od pola godine da bih ocu kupila penziono osiguranje, ali prevarili su me. Preko noći, moja višemesečna ušteđevina je isparila. Tada sam se veoma pokajala. Odbijala sam dužnost starešine više od šest meseci samo da bih zaradila novac za roditelje, ali na kraju je sve bilo uzalud. Tada sam se osećala prilično izgubljeno i mislila sam: „Da sam znala da će se ovo dogoditi, ne bih se time bavila proteklih šest meseci. Da sam na početku prihvatila dužnost starešine, samo pomisli koliko bih više istine zadobila i koliko bih više dobrih dela pripremila!” Nakon toga, želela sam da što pre nađem odgovarajuću priliku da obavljam svoju dužnost.

Nedugo zatim, moj otac je pao naglavačke sa drugog sprata iznajmljene kuće. Moj otac je imao preko 60 godina. Iako je pao sa tolike visine i dočekao se na glavu, prošao je samo sa manjom ogrebotinom na glavi i još uvek je bio svestan. Mesto gde je otac pao bilo je samo nekoliko centimetara udaljeno od nekih uspravnih čeličnih šipki. Samo je na mestu gde je očeva glava pala bila meka zemlja; odmah pored bio je betonski pod. Da je pao samo malo u stranu, glava bi mu bila probodena čeličnom šipkom ili bi pretrpeo težak potres mozga. To je zaista bila čudesna Božja zaštita! Posle nekoliko dana, moj otac je ponovo mogao normalno da hoda. Očeva nesreća je duboko uticala na mene. Oduvek sam želela da zaštitim roditelje, da ih sačuvam od bilo kakve nesreće i da ih zaštitim od zlostavljanja loših ljudi. Međutim, jednostavno nisam mogla da sprečim da moj otac doživi iznenadnu nesreću. Želela sam da ih zaštitim, ali jednostavno nisam imala sposobnosti za to. Osim toga, kad je otac doživeo nesreću, nisam mogla na vreme da požurim kući, i naša braća i sestre su bili ti koji su trčali okolo i brinuli se o njemu. Bila sam ganuta do suza kada sam to saznala. Pomislila sam na Božje reči: „Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe urediti neprilične uređenja? Zašto uvek brineš o porodici po krvi i žudiš za svojim voljenima?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Moji roditelji i ja smo stvorena bića u Božjim rukama, i Njegove ruke orkestriraju našom sudbinom i uređuju je. Međutim, stalno sam želela da ih zaštitim oslanjajući se na sopstvene sposobnosti, i nadmeno sam mislila da mogu da se brinem o njima oslanjajući se na sopstvene sposobnosti. Međutim, to jednostavno nije bio slučaj. Nakon što sam to shvatila, bila sam voljna da roditelje poverim Bogu. Napustila sam posao u maju 2010. i počela da obavljam svoju dužnost kao starešina u crkvi.

Godine 2012, KPK je pojačala progon vernika u Boga, i moji roditelji su se toliko plašili hapšenja da se više nisu usuđivali da veruju u Boga. Kasnije, zbog hapšenja i progona od strane KPK, pobegla sam u inostranstvo gde sam bila slobodna da verujem u Boga i obavljam svoju dužnost. Početkom 2015, pozvala sam roditelje. Čula sam majku kako plače i govori: „Ti si naša jedina ćerka. Oboje smo patili ceo život. Sada smo stari i oboje smo bolesni. Vreme je da se brineš o nama. Ne možeš biti tako bez savesti i tako sebična! Ako se ne vratiš, nećeš moći da nas vidiš poslednji put pre nego što umremo. Naši rođaci će te ogovarati iza leđa, i kajaćeš se do kraja života!” Nakon što sam prekinula vezu, vratila sam se kući sa teškim, složenim osećanjima. Danima sam neprestano razmišljala o onome što je majka rekla, „Ne možeš biti tako bez savesti i tako sebična! Nećeš moći da nas vidiš poslednji put pre nego što umremo. Naši rođaci će te ogovarati iza leđa, i kajaćeš se do kraja života!” Te reči su mi odzvanjale u ušima i osećala sam se kao da ću se srušiti. U to vreme nisam želela da razgovaram i čak sam ćutala tokom okupljanja. Videla sam da je rad crkve veoma zahtevan, ali jednostavno nisam mogla da se unesem srcem u to. Iako sam svaki dan obavljala svoju dužnost, nisam pripadala tome srcem i samo sam površno obavljala dužnost. Kao rezultat toga, nije bilo napretka u radu na jevanđelju, za koji sam ja bila odgovorna. Pošto KPK nadgleda telefonske pozive, posle toga se nisam usuđivala da zovem roditelje. Devet godina je prošlo u trenu, i tokom tih devet godina stalno sam živela sa osećajem krivice i brige za roditelje. Stalno sam se molila za njih, da ih Bog čuva i štiti kako bi bili zdravi i kako bi ih zaobišle bolesti i nesreće. Znala sam da je ovo nerazuman zahtev prema Bogu, ali zbog svojih roditelja, i dalje sam se tako molila. Ponekad sam želela da plačem kada bih zamislila svoje roditelje kako pate. Posebno su mi se poslednje reči koje je majka izgovorila telefonom urezale u pamćenje svih tih godina. Uvek sam osećala da im mnogo dugujem. Moji roditelji sada imaju preko sedamdeset godina i ne znam kakvo im je zdravlje poslednjih godina. Ja sam njihova jedina ćerka i trebalo je da budem uz njih da se brinem o njima. Međutim, zbog opasnosti od hapšenja od strane KPK, nisam se usuđivala da se vratim kući i nisam se usuđivala ni da ih pozovem. Osećala sam veliku krivicu. Moji roditelji su sve svoje nade polagali u mene, ali godinama ih nisam kontaktirala. Da li je moja majka bila psihički traumatizovana? Moj otac ima višak kilograma – da li bi patio od povišenog šećera u krvi ili visokog krvnog pritiska? Ljudi često kažu: „Ćerke su kao tople, udobne jakne za svoje roditelje”, ali kada su moji roditelji bili stari i bolesni, nisam mogla da budem uz njih kraj njihove postelje. Kako bi ih naši rođaci ismevali! Iako sam takođe znala da verovanje u Boga i obavljanje moje dužnosti znači hodanje pravim putem, i da je moja sveta dužnost da dobro obavljam dužnost stvorenog bića, u mom srcu je uvek postojao čvor, i osećala sam da nemam savesti jer ne mogu da budem odana roditeljima, da sam nezahvalna i bezosećajna osoba. Čak sam se i kajala što sam došla u inostranstvo, jer da sam ostala u Kini, možda bih imala prilike da se brinem o njima. Čvor u mom srcu počeo je polako da se odvezuje tek kada sam pročitala jedan odlomak Božjih reči.

Svemogući Bog kaže: „Kao prvo, na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, subjektivno govoreći, ti ne odlaziš da obavljaš svoju dužnost zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u Božjem delu, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.) Ti si, u svom srcu, emotivno privržen svojim roditeljima i misliš na njih; tvoja osećanja nisu prazna. Ako bi objektivne okolnosti to dozvoljavale i ako bi bio u stanju da ostaneš kraj njih i da istovremeno obavljaš svoje dužnosti, ti bi tada hteo da ostaneš kraj njih, redovno bi brinuo o njima i ispunjavao svoje obaveze. Ti, međutim, zbog objektivnih okolnosti moraš da ih napustiš; ne možeš da ostaneš s njima. Nije da ti ne želiš da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, već ti ne možeš da ih ispuniš. Zar to nije po prirodi drugačija stvar? (Jeste.) Ako si svoj dom napustio samo da ne bi bio odan roditeljima i da ne bi ispunjavao svoje obaveze, to je odrođeno ponašanje, lišeno svake ljudskosti. Roditelji su te odgojili, a ti si jedva dočekao da raširiš krila i da što pre odlepršaš u samostalan život. Ne želiš da se viđaš s roditeljima i uopšte ne obraćaš pažnju kad čuješ da se suočavaju s nekim poteškoćama. Iako bi mogao da im pomogneš, ti to ne činiš; praviš se da ne čuješ i puštaš druge da o tebi pričaju šta god hoće – jednostavno, ne želiš da ispunjavaš svoje obaveze. To znači biti odrođen. Ali, da li je to sada slučaj? (Nije.) Mnogi ljudi su napustili svoj okrug, grad, pokrajinu, pa čak i državu, da bi obavljali svoje dužnosti; oni su već daleko od svog zavičaja. Nadalje, njima iz raznoraznih razloga nije zgodno da ostanu u kontaktu sa svojom porodicom. O trenutnom stanju svojih roditelja oni se povremeno raspituju kod ljudi koji dolaze iz njihovog rodnog grada, pa osećaju olakšanje kad čuju da su im roditelji još uvek zdravo i dobro. U stvari, ti nisi odrođen; još uvek nisi došao dotle da ti nedostaje ljudskosti, da čak i ne želiš da brineš o roditeljima niti da ispuniš obaveze koje imaš prema njima. Budući da si ovu odluku morao da doneseš iz raznih objektivnih razloga, ti nisi odrođen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Iz Božjih reči sam shvatila da pravo nepokazivanje odanosti roditeljima jeste kada ne želiš da im pomogneš bez obzira na teškoće sa kojima se suočavaju i ne želiš da ispunjavaš svoje obaveze, ne obraćajući pažnju na roditelje iako uslovi dozvoljavaju da se brineš o njima dok su pored tebe. To je ne biti odan roditeljima. Ako želiš da se brineš o svojim roditeljima u svom srcu, ali ne možeš da se vratiš kući zbog okruženja, to ne znači da nisi odan roditeljima. Još manje ne znači da nisi odan roditeljima ako ne možeš da ostaneš da se brineš o njima jer moraš da obavljaš svoju dužnost kao stvoreno biće. Ovo je pokoravanje Božjim rečima i primena istine; to nije biti nezahvalni nitkov. Setila sam se vremena kada sam bila kod kuće. Kada bih dobila platu, kupovala bih roditeljima dodatke ishrani i odeću i išla kući da im pomognem u poslu i da razgovaram sa njima. Nisam osoba bez savesti, niti sam bezosećajna, hladna osoba. Božje reči su razvezale čvor u mom srcu i više nisam živela u samoprekorevanju.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči citiran u jednom videu sa iskustvenim svedočenjem, koji me je duboko dirnuo i omogućio mi da se oslobodim dela krivice koju sam osećala prema roditeljima. Svemogući Bog kaže: „Pogledajmo pitanje činjenice da su te roditelji rodili. Ko je doneo odluku da se rodiš: ti ili tvoji roditelji? Ko je koga izabrao? Ako to sagledaš iz Božje perspektive, odgovor je: nijedno od vas. Ni ti ni tvoji roditelji niste izabrali da se rodiš. Ako pogledaš koren te stvari, to je Bog odredio. Ovu temu ćemo zasad ostaviti po strani, jer je ljudima lako da je shvate. Iz tvoje perspektive, ti si pasivno rođen od strane svojih roditelja, bez ikakvog izbora po tom pitanju. Iz perspektive tvojih roditelja, oni su te rodili sopstvenom nezavisnom voljom, zar ne? Drugim rečima, ostavljajući po strani Božje određenje, kada je u pitanju tvoje rođenje, tvoji roditelji su bili ti koji su imali svu moć. Izabrali su da te rode i doneli su sve odluke. Ti nisi birao da te rode, ti si im se pasivno rodio, i nisi imao nikakvog izbora po tom pitanju. Dakle, pošto su tvoji roditelji imali svu moć i odlučili su da te rode, oni imaju obavezu i odgovornost da te podignu, da te odgoje u odraslu osobu, da te opskrbe vaspitanjem, hranom, odećom i novcem – to je njihova odgovornost i obaveza, i to je ono što treba da rade. Dok si stalno bio pasivan tokom svog odrastanja, ti nisi imao pravo izbora – oni su morali da te odgajaju. Pošto si bio mali, nisi bio u stanju da podižeš samog sebe, nisi imao drugog izbora nego da te pasivno odgajaju tvoji roditelji. Odgajan si onako kako su tvoji roditelji izabrali, ako su ti davali dobru hranu i piće, onda si dobro jeo i pio. Ako su te roditelji podigli na hlebu i vodi, onda si odrastao na hlebu i vodi. U svakom slučaju, dok si odrastao bio si pasivan, a tvoji roditelji su ispunjavali svoju odgovornost. (…) U svakom slučaju, time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom. Ako ne može da se naziva dobrotom, zar onda to nije nešto u čemu treba da uživaš? (Jeste.) To je vrsta prava koje treba da uživaš. Roditelji treba da te odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš je uloga deteta koje se vaspitava. Prema tome, tvoji roditelji samo ispunjavaju neku vrstu odgovornosti prema tebi i ti je samo primaš, ali sigurno ne primaš blagodat ili dobrotu od njih. Za svako živo biće, rađanje i briga o deci, razmnožavanje i podizanje sledeće generacije je neka vrsta odgovornosti. Na primer, ptice, krave, ovce, pa čak i tigrovi, moraju da se brinu o svom potomstvu nakon razmnožavanja. Nema živih bića koja ne odgajaju svoje potomstvo. Moguće je da postoje neki izuzeci, ali ih nema mnogo. To je prirodna pojava u postojanju živih bića, to je instinkt živih bića i ne može se pripisati dobroti. Oni se samo pridržavaju zakona koji je Stvoritelj postavio za životinje i za ljudski rod. Prema tome, to što su te tvoji roditelji odgajili nije nekakva dobrota. Na osnovu toga, može se reći da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Oni ispunjavaju svoju odgovornost prema tebi. Bez obzira na to koliko daju celo svoje srce za tebe i koliko novca potroše na tebe, oni ne bi trebalo da traže od tebe da im to nadoknadiš, jer je to njihova roditeljska odgovornost. Pošto je to odgovornost i obaveza, ona treba da bude besplatna, a oni ne treba da traže nadoknadu. Odgajajući te, tvoji roditelji su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu, i to ne treba da bude plaćeno, i ne treba da bude nikakva transakcija. Dakle, ne moraš da pristupaš svojim roditeljima niti da upravljaš svojim odnosom sa njima u skladu sa idejom da im nešto nadoknađuješ” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Božje reči su vrlo jasne. Moji roditelji su odlučili da me rode i odgajaju. Sav naporan rad koji su uložili tokom ovog procesa bio je deo njihove odgovornosti i obaveze da odgajaju svoje dete. Pošto su odlučili da me rode, morali su da preuzmu odgovornost za mene. Baš kao što se životinje razmnožavaju i odgajaju potomstvo, ovo je samo instinkt i ne može se nazvati dobrotom. Čak je isto kao i držanje kućnog ljubimca, mačke ili psa. Pošto odlučiš da držiš kućne ljubimce, ne možeš ih pustiti da gladuju ili ih zlostavljati; to je tvoja odgovornost i obaveza. Setila sam se kako je moja majka zamalo umrla rađajući me, i kada sam išla u srednju školu, mom ocu su na prevaru uzeli mnogo novca kada je otvorio fabriku. Kasnije su se moji roditelji preselili u grad u kojem sam išla na fakultet da bi radili kao nosači briketa uglja kako bi platili moje fakultetsko obrazovanje. Gledali su ih sa visine i razboleli su se od iscrpljenosti. Osećala sam da sve ovo predstavlja dug koji dugujem roditeljima. Dugovala sam im ne samo novac, već dug zahvalnosti koji nikada neću moći da vratim; što su više patili u životu, to sam više osećala da im dugujem. Kada sam ovo uporedila sa Božjim rečima, konačno sam shvatila da je ovo moje gledište bilo pogrešno. Moji roditelji su odlučili da me rode, pa su, u periodu u kojem su me odgajali, sav posao koji su radili, sve teškoće koje su ih snalazile i sve što im je nedostajalo u životu bile stvari koje su morali da iskuse da bi preživeli i bile su posledica Božje suverenosti i predodređenja. Usponi i padovi, teškoće i patnje koje su iskusili u životu ne treba ja da snosim i nisu dug koji im dugujem. Bog kaže: „Bog određuje količinu patnje koju neko mora da podnese i razdaljinu koju mora da pređe na svom putu i da niko zaista ne može da pomogne nikome drugom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (6)”). Sve stvari koje su moji roditelji iskusili u životu odredio im je Bog, i nisu imale nikakve veze sa mnom. Moji prethodni stavovi bili su tako apsurdni!

Nastavila sam da tražim: toliko godina sam živela u stanju zaduženosti prema roditeljima. Kako bih mogla da rešim ovaj problem? Pročitala sam odlomak Božjih reči i pronašla osnovni uzrok problema. Svemogući Bog kaže: „Zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: ’Odanost roditeljima je važnija od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih osoba bez savesti.’ Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je samo u zajedništvu razgovarao o nekim načelima. (…) Sotona koristi tu vrstu tradicionalne kulture i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, te sotonske stvari izazivaju nemir u tebi, teraju te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čine te nemoćnim da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te ljude. Pošto nisi u stanju da izdržiš optužbe društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Reci Mi, zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje? Neki ljudi su verovali u Boga dugi niz godina, ali još uvek nemaju uvid u pitanje odanosti roditeljima. Oni zaista ne razumeju istinu. Oni nikada ne mogu da preskoče tu prepreku svetovnih odnosa; nemaju hrabrosti, ni poverenja, a kamoli odlučnosti, tako da ne mogu da vole i slušaju Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Ono što je Bog razotkrio bilo je upravo moje stanje. Od malena su mi usađivane tradicionalne misli i ideje poput „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Odanost roditeljima je veća od neba”. Verovala sam da su one merilo po kojima se procenjuje kvalitet karaktera neke osobe, kao i da li ta osoba ima savesti, i verovala sam da su ljudi koji nisu odani roditeljima zveri i da ljudi na svetu treba da ih preziru. Takođe sam uvek gledala sa visine, pa čak i prezirala one koji nisu bili odani svojim roditeljima. Pod uticajem ovog tradicionalnog razmišljanja, da ne bih opterećivala roditelje, kada sam bila u srednjoj školi, dva meseca sam jela samo ukiseljeno povrće i parene lepinje, i često sam imala bolove u stomaku, ali im nisam govorila da se ne bi brinuli. Kada sam otišla na fakultet, da bih smanjila teret roditeljima, radije sam više patila i radila da zaradim novac nego da pustim njih da više rade, i retko sam im govorila o teškoćama na koje sam nailazila, noseći se sa njima sama. Kada bih videla da su povređeni ili bolesni, osećala sam se bespomoćno i uplašeno, i čak sam želela da budem sa njima sve vreme. Kasnije me je policija progonila zbog moje vere u Boga i morala sam da napustim dom da bih obavljala svoju dužnost, tako da nisam mogla da budem sa roditeljima da se brinem o njima. Kao rezultat toga, živela sam u stanju dubokog samooptuživanja i krivice. Posebno kada sam čula majku kako govori da nemam savesti i da ću, ako ih ne vidim poslednji put pre nego što umru, žaliti do kraja života, i ja sam počela da verujem da sam kćerka koja nije odana roditeljima, bez savesti i bez ljudskosti. Život u ovom stanju značio je da moje srce nije bilo u mojoj dužnosti i da je rad crkve bio pogođen. Iako sam znala da je stremljenje ka istini i ispunjavanje moje dužnosti kao stvorenog bića moja obaveza i odgovornost, u srcu se i dalje nisam mogla osloboditi okova tradicionalnih pojmova kao što su „Odanost roditeljima je veća od neba” i „Budi odan roditeljima”. Bili su poput gvozdenih lanaca, čvrsto stegnutih oko mog vrata, terajući me da iznova odbijam svoju dužnost da bih bila odana roditeljima, pa čak i da se kajem što sam došla u inostranstvo. Bog me je zaštitio dok sam bežala iz zemlje velike crvene aždaje i došla u demokratsku i slobodnu zemlju da bih mogla da verujem u Njega, da obavljam svoju dužnost, i da uživam u povoljnijim uslovima za stremljenje ka istini. Ovo je bila Božja ljubav, ali ja nisam znala šta je dobro za mene, bila sam nezahvalna Bogu i umesto toga sam se kajala što sam napustila zemlju. Zaista mi je apsolutno nedostajalo savesti! Tek tada sam shvatila da su ove tradicionalne misli i ideje Sotonino ogavno sredstvo za nanošenje štete ljudima i uništavanje njihovog spasenja. To su negativne stvari koje su u suprotnosti sa Bogom. Život po ovim gledištima samo bi me sve više udaljavao od Boga i terao me da se još više opirem Bogu. Setila sam se kako je Petar odlučno ostavio roditelje da bi sledio Gospoda. Iako tada nije čuo toliko istina, mogao je svesrdno da sledi Boga. Nasuprot tome, ja sam čula toliko istina koje je izrazio Svemogući Bog, ali nikada Mu nisam poverila svoje srce. Spolja sam obavljala svoju dužnost, ali u srcu sam i dalje mislila na roditelje. Da Bog nije razotkrio suštinu tradicionalnih misli i ideja o „odanosti roditeljima”, mislim da bih ceo svoj život živela za sotonsku frazu „Odanost roditeljima je veća od neba”. Kada sam to pomislila, odjednom sam osetila da je moj život veoma jadan. Imam 41 godinu, a skoro 30 godina, od svoje 13. godine, živela sam da bih uzvratila dobrotu svojim roditeljima. Kakav sam jadan život vodila! Ove tradicionalne misli i ideje koje mi je Sotona usadio činile su da se osećam jadno i potisnuto. Cele godine sam živela u zaduženosti i krivici prema roditeljima, i nisam mogla više srca da posvetim stremljenju ka istini i obavljanju svoje dužnosti. Zaista sam zažalila što nisam ranije tražila istinu i razrešila ove duboko ukorenjene tradicionalne misli i ideje, propuštajući tako mnoge prilike da zadobijem istinu. Od tog trenutka, više nisam želela da živim po gledištu da je „odanost roditeljima veća od neba”. Želela sam da cenim preostalo vreme i da celo svoje biće i srce posvetim svojoj dužnosti da uzvratim Božju ljubav prema meni.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Da li je pokazivanje odanosti roditeljima istina? (Nije.) Odanost roditeljima je ispravna i pozitivna stvar, ali zašto onda kažemo da ona nije istina? (Zato što svoju odanost roditeljima ljudi ne pokazuju principijelno i zato što nisu u stanju da razluče kakvoj vrsti ljudi njihovi roditelji zaista pripadaju.) Način na koji se treba ophoditi prema roditeljima povezan je sa istinom. Ako tvoji roditelji veruju u Boga i ako su dobri prema tebi, treba li onda da im budeš odan? (Da.) Kako pokazuješ tu svoju odanost? Tako što se prema njima ophodiš drugačije nego prema braći i sestrama. Radiš sve što ti kažu i prinuđen si da, ako su zašli u pozne godine, ostaneš kraj njih da bi brinuo o njima, što te sprečava da obavljaš svoju dužnost. Da li je to ispravno? (Nije.) Šta treba da uradiš u takvoj situaciji? To zavisi od okolnosti. Ako si još uvek u stanju da brineš o njima dok svoju dužnost obavljaš u blizini svog doma i ako se roditelji ne protive tvom verovanju u Boga, u tom slučaju treba da ispuniš svoju obavezu kao njihov sin ili ćerka i da im pružiš određenu pomoć. Ako se razbole, ostani kraj njih da ih neguješ; uteši ih ako ih nešto muči; ako ti finansijske okolnosti to dozvoljavaju, kupuj im dodatke ishrani koje možeš da priuštiš. Kako, međutim, treba da postupiš ako si prezauzet obavljanjem svoje dužnosti, a pritom nemaš nikoga ko bi brinuo o tvojim roditeljima, koji takođe veruju u Boga? Koju istinu treba da primeniš? Budući da odanost prema roditeljima ne predstavlja istinu, već samo neku vrstu ljudske odgovornosti i obaveze, šta treba da učiniš ako tvoja obaveza dođe u sukob sa tvojom dužnošću? (Treba da dam prvenstvo svojoj dužnosti; da dužnost stavim na prvo mesto.) Obaveza ne predstavlja nužno nečiju dužnost. Opredeliti se za obavljanje vlastite dužnosti znači sprovesti istinu u delo, što se ne može reći za ispunjenje obaveze. Ako uslovi to dozvoljavaju, ti možeš da ispuniš tu svoju odgovornost i obavezu, ali šta ako tvoje trenutno okruženje to ne dopušta? Treba da kažeš: ’Moram da obavljam svoju dužnost, jer jedino na taj način primenjujem istinu. Ako sam odan porodici, to znači da živim po svojoj savesti, ali to ujedno znači da ne primenjujem istinu.’ Tvoja dužnost, dakle, treba da ti bude na prvom mestu i treba da je podržavaš. Ako trenutno ne obavljaš nijednu dužnost, ako ne radiš daleko od kuće i ako živiš blizu svojih roditelja, nađi način da se brineš o njima. Potrudi se najbolje što možeš da umanjiš njihove patnje i pomogneš im da žive bolje. To će, međutim, takođe zavisiti od toga kojoj vrsti ljudi tvoji roditelji pripadaju. Šta treba da radiš ako su ti roditelji loši ljudi, ako stalno ometaju tvoju veru u Boga i ako te stalno odvlače od verovanja u Boga i obavljanja dužnosti? Koju istinu treba da primeniš? (Odbacivanje.) U tom slučaju treba da ih odbaciš. Ti si svoju obavezu ispunio. Pošto tvoji roditelji ne veruju u Boga, ti nemaš nikakvu obavezu da im, kao njihovo dete, ukazuješ poštovanje. Ako veruju u Boga, oni su tvoji roditelji, tvoja porodica. Ako ne veruju, to znači da su vam se putevi razišli: oni veruju u Sotonu, klanjaju se kralju đavola i kreću se Sotoninim putem; to su ljudi koji idu drugačijim putem od onih koji veruju u Boga. Više ne pripadate istoj porodici. Ljude koji veruju u Boga oni smatraju svojim protivnicima i neprijateljima, tako da više nemaš obavezu da se staraš o njima i moraš se u potpunosti odvojiti od njih. Šta je istina: biti odan vlastitoj porodici ili obavljati svoju dužnost? Naravno, istina je obavljanje vlastite dužnosti. Obavljanje dužnosti u Božjoj kući ne treba shvatiti kao ispunjenje nekakve obaveze, niti kao nešto što čovek naprosto treba da radi. To treba shvatiti kao obavljanje dužnosti stvorenog bića. U tome je Božji nalog; to je tvoja obaveza i tvoja odgovornost. To je istinska odgovornost, koja ti nalaže da ispuniš svoju odgovornost i obavezu prema Stvoritelju. To je Stvoriteljev zahtev prema ljudima i to je važno životno pitanje. S druge strane, pokazivanje poštovanja prema roditeljima je samo tvoja odgovornost i obaveza kao sina ili ćerke. To nipošto nije nalog od Boga, a još manje je u skladu s Božjim zahtevom. Prema tome, između pokazivanja poštovanja prema roditeljima i obavljanja dužnosti, nesumnjivo je da jedino obavljanje dužnosti predstavlja primenjivanje istine. Obavljanje dužnosti stvorenog bića je istina, i to je dužnost na koju je čovek obavezan. Pokazivanje poštovanja prema roditeljima tiče se samo čovekove odanosti prema drugim ljudima. Ono ne znači da čovek obavlja svoju dužnost, niti znači da primenjuje istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Božje reči su vrlo jasne. Biti odan roditeljima je pozitivna stvar i to je ono što ljudi sa normalnom ljudskošću treba da rade. Ako naši roditelji imaju dobru ljudskost, veruju u Boga ili podržavaju našu veru u Boga, kao njihova deca, treba da im pomažemo u kućnim poslovima najbolje što možemo, da se brinemo o njima i da im pravimo društvo. Ako imamo finansijskih mogućnosti, možemo roditeljima da kupimo neke dodatke ishrani da im malo poboljšamo život; ali ako smo previše zauzeti svojom dužnošću i okruženje nam to ne dozvoljava, treba da izaberemo da obavljamo svoju dužnost. Ovo je primena istine. Biti odan roditeljima je samo ispunjavanje naših odgovornosti i obaveza; ono ne dostiže nivo primene istine. Moji roditelji su nekada verovali u Boga, ali su prestali da veruju u Boga jer su bili plašljivi i plašili su se da će ih KPK uhapsiti. Međutim, nisu se protivili mojoj veri u Boga, i kad bih bila sa njima, sve što bi trebalo da uradim jeste da ispunim svoje obaveze kao njihova ćerka. Setila sam se vremena pre nego što sam izašla da obavljam svoju dužnost. Svake nedelje sam išla kući da pomognem roditeljima oko pranja veša i kućnih poslova, kupovala im ukusne poslastice, i vodila ih kod lekara kada se ne bi osećali dobro. Ispunila sam svoje obaveze kao njihova ćerka. Sada ne mogu da se vratim. Sve što mogu da uradim jeste da ih poverim u Božje ruke, i da verujem da će Bog za njih napraviti odgovarajuća uređenja. Sada su katastrofe sve veće i veće, a ratovi i kuge izbijaju svuda unaokolo. Dovođenje više ljudi pred Boga da prihvate jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana i prime Njegovo spasenje je Božja hitna namera i dužnost koju moram da obavim. Moram dati sve od sebe da ispunim svoju dužnost; ovo je primena istine. Zahvaljujem Bogu za Njegove reči, koje su me vodile i usmeravale korak po korak, i konačno su me oslobodile tereta koji mi je tako dugo ležao na srcu. Sada više ne osećam da je sva patnja koju su moji roditelji podneli odgajajući me dug koji treba da otplatim, i konačno mogu da se oslobodim tereta i da svim srcem obavljam svoju dužnost. Hvala Bogu!