Pre nekoliko godina, obavljao sam svoje dužnosti van kuće. Ponekad bi mi nedostajala mama, ali moja dužnost me je okupirala, a mama je još bila mlada i prilično dobrog zdravlja, pa se nisam osećao sputano ni zabrinuto dok sam izvršavao svoju dužnost. Onda, u septembru 2020, Komunistička partija je iskoristila popis kao izgovor da ide od kuće do kuće i traži vernike. Za vreme tog popisa, bio sam uhapšen i pritvoren od strane velike crvene aždaje. Kada sam pušten uz kauciju i kada sam otišao kući, primetio sam da mi je mama prilično osedela nakon svih tih godina razdvojenosti. Bila je mnogo manje pokretna, a njena stomačna bolest se pogoršala. Kada bi pojela nešto pogrešno, danima je neprekidno trpela bol. Zbog bezbednosnih razloga, nije bila u stanju da prisustvuje skupovima i bila je u lošem stanju. A pošto me je velika crvena aždaja dva puta hapsila, postala je toliko zabrinuta, da je postala depresivna i nije izlazila iz kuće. osećao sam se grozno. Moj otac je rano umro, a mama se mnogo mučila da iškoluje moju sestru i mene. Oduvek sam želeo da pokažem neku odanost mami, ali nikada nisam imao priliku. Sada, kada sam bio kod kuće, konačno sam mogao da brinem o mami.

Čim sam stigao kući, pripadnici brigade nacionalne bezbednosti došli su u našu kuću i rekli mi da moram da im se javljam svakog meseca i prijavljujem svoj radni status i kretanje. Zbog toga nisam bio u stanju da kontaktiram crkvu i izvršavam svoju dužnost, pa sam se bavio fotografijom, a ostatak vremena sam provodio vodeći računa o mami. Kada sam imao vremena, pričao bih sa mamom o svom iskustvu tokom tih nekoliko proteklih godina, a sestra i ja bismo je takođe izvodili u restorane. Ponekad bih je odveo u bolnicu na kontrole i kupio bih joj suplemente za njen stomačni problem. Velika crvena aždaja je stalno dolazila u našu kuću i uznemiravala nas, primoravajući me da im se javljam i da potpišem „Tri izjave”. Videvši kako me kontrolišu i brinuvši da bi mi se nešto moglo dogoditi, mama je zapravo postala još depresivnija i prestala je da komunicira sa ljudima van porodice. Čak nije izlazila ni da kupi namirnice. Bio sam prilično zabrinut videvši da se mama tako ponaša i brinuo sam da bi mogla da razvije neku mentalnu bolest. Uradio sam sve što sam mogao da joj ukažem na pravi put – razgovarao sam sa njom, izvodio je napolje da joj pomognem da se opusti, ali ništa nije upalilo. Bio sam zabrinut i uznemiren. Mogao sam jedino da radim malo više, kako bih sebi obezbedio bolji život i kako ona ne bi toliko brinula o meni. I tako, prošla je jedna godina, a velika crvena aždaja još uvek nije popustila stisak oko mog vrata. I dalje nisam mogao da izvršavam svoju dužnost blizu kuće. Nešto kasnije, moja braća i sestre su pitali da li bih mogao da napustim dom kako bih obavio neku dužnost. Pošto mami nije bilo dobro, a ja sam želeo da brinem o njoj, odbio sam taj zadatak. Nakon toga, oni su razgovarali sa mnom nekoliko puta, podržavali me i pomogli mi, razgovarali su o Božjoj nameri i nadali su se da ću nastaviti da izvršavam svoju dužnost. Mogao sam da osetim kako se Božja ljubav i spasenje spuštaju na mene, ali sam se i dalje osećao rastrzano. Razmišljao sam o tome kako bi policija sigurno primetila da sam prestao da im se javljam kada bih otišao da ponovo izvršavam svoju dužnost i ko zna kada bih mogao da se vratim kući. Mamino zdravlje je bilo loše i bila je u groznom stanju. Kada bih ostao pored nje, bar bih mogao da brinem o njoj i donekle upražnjavam odanost roditeljma. Da li bi ona postala još depresivnija kada bih otišao? Šta ako bi joj se stanje još više pogoršalo i kada bi razvila mentalnu bolest? Šta bi, onda, moji prijatelji i rođaci mislili o meni? Zar ne bi mislili da sam se odrodio? Zbog tih zabrinutosti, osećao sam se zaista rastrzano i nisam znao šta da radim.

Tokom tog perioda, naišao sam na odlomak Božjih reči koji se odnosi na odanost roditeljima. Božje reči kažu: „Bog je ljudima prvo rekao da odaju počast svojim roditeljima, a nakon toga je ljudima postavio zahteve višeg ranga u pogledu toga da istinu sprovode u delo, da obavljaju svoje dužnosti i slede put Božji – kojeg zahteva treba da se pridržavaš? (Zahteva višeg ranga.) Je li u redu praktično postupati prema zahtevima višeg ranga? Može li se istina podeliti na više i niže istine odnosno na starije i novije istine? (Ne.) Prema tome, kada istinu sprovodite u delo, prema čemu bi trebalo praktično da delujete? Šta znači sprovoditi istinu u delo? (Obavljati stvari u skladu sa načelima.) Obavljati stvari u skladu sa načelima je najvažnije. Sprovoditi istinu u delo znači praktično primenjivati Božje reči u različito vreme, na različitim mestima, u različitim okruženjima i kontekstima; nije reč o tvrdoglavoj primeni pravila na stvari, već o pridržavanju istina-načela. To znači sprovoditi istinu u delo. Prema tome, naprosto ne postoji sukob između praktičnog sprovođenja Božjih reči i pridržavanja zahteva postavljenih od Boga. Konkretnije rečeno, ne postoji nikakav sukob između toga da odajete počast svojim roditeljima i izvršite nalog i dužnost koje vam je dao Bog. Šta su od ovoga trenutne Božje reči i zahtevi? Ovo pitanje bi trebalo prvo da razmotrite. Od različitih ljudi Bog zahteva različite stvari; On za njih ima posebne zahteve. Bog je pozvao one koji obavljaju ulogu starešina i delatnika, pa se oni moraju odreći svega i ne mogu ostati sa svojim roditeljima, da im odaju počast. Oni treba da prihvate Božji nalog i svega se odreknu da bi Ga sledili. Ovo je jedna vrsta situacije. Bog nije pozvao obične sledbenike, pa oni mogu da ostanu sa svojim roditeljima i odaju im počast. Za to ne sleduje nikakva nagrada i oni zbog toga neće zadobiti nikakve blagoslove, međutim, ako ne iskažu privrženost svojim roditeljima, tada im nedostaje ljudskost. U stvari, odavanje počasti svojim roditeljima samo je vrsta odgovornosti i ne doseže do sprovođenja istine u delo. Pokoravanje Bogu je sprovođenje istine u delo, prihvatanje Božjeg naloga je ispoljavanje pokornosti Bogu, a Božji sledbenici jesu oni koji se odriču svega da bi obavili svoju dužnost. Ukratko, najvažniji zadatak koji je pred vama jeste u dobrom obavljanju vaše dužnosti. To je sprovođenje istine u delo i to je ispoljavanje pokornosti Bogu. Prema tome, koja je to istina koju ljudi sada treba prvenstveno da sprovode u delo? (Da obavljaju svoju dužnost.) Tako je, odano obavljanje svoje dužnosti jeste sprovođenje istine u delo. Ako neka osoba svoju dužnost ne obavlja iskreno, ona tada samo službuje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (4)”). Kroz Božje reči sam spoznao Njegovu nameru i zahteve. Poštovanje prema majci i ocu je zahtev koji je Bog ranije postavio i koji treba upražnjavati. Sve dok ne utiču na čovekovu dužnost, briga o roditeljima i provođenje vremena sa njima, kao i sprečavanje da budu zabrinuti ili uznemireni, su obaveza svakog čoveka, kao sina ili ćerke. Ipak, to nema nikakve veze sa upražnjavanjem istine i pokoravanjem Bogu. Kada mi se mama razbolela, moja obaveza je bila da je vodim u bolnicu i kupujem joj suplemente, ali ja sam samo ispunjavao svoju dužnost prema roditelju, a nisam upražnjavao istinu. Kada Bog pozove ljude i zahteva od njih da obave svoju dužnost, čak i ako izvršavanje te dužnosti dođe u konflikt sa čovekovom sposobnosti da bude odan svojim roditeljima, mi, kao stvorena bića, moramo da se pokorimo Bogu i pratimo Božji put kako bismo ispunili svoje dužnosti kao stvorena bića. To je naš nebeski poziv i Božja trenutna namera i zahtev. Nakon što sam to shvatio, znao sam kako bi trebalo da se postavim ubuduće. Ovo je ključno vreme za veliko širenje jevanđelja carstva i mnogo posla treba hitno uraditi. Uživao sam u tako velikom Božjem opskrbljavanju istinom i Božja kuća me je godinama negovala, tako da sam, naravno, morao da odaberem da izvršim svoju dužnost kako bih udovoljio Bogu. Na kraju krajeva, moja mama je bila lošeg zdravlja, ali mogla je da brine o sebi sasvim dobro, a moj ujak i sestra su takođe mogli da pomognu oko nje. Morao sam da ispunim svoju dužnost – to je bila Božja nada i zahtev od mene, kao i nužnost za moje stremljenje ka istini i zadobijanje spasenja. Kada bih ostao kod kuće, velika crvena aždaja bi nastavila da me nadzire i kontroliše i bio bih potpuno nemoćan da obavljam svoju dužnost i hodam putem vere. Kada bih ostao pored mame zbog odanosti prema roditeljima, završio bih vezan brigama u vezi sa porodicom i telom i ne bih bio u stanju da izvršavam svoju dužnost. Izgubio bih svoju funkciju kao stvoreno biće i izgubio bih šansu da budem spasen. Pomislio sam na odluku koju sam jednom doneo pred Bogom da ću ceo svoj život dati Bogu i dati se Njemu. Takođe sam pomislio na sve što sam naučio dok sam izvršavao svoju dužnost van kuće, i koliko je moj život porastao. To je bilo mnogo smislenije i vrednije od života u mom telu i od porodice kod kuće. Bog me je usmeravao na tom putu, putu koji je On postavio za mene. Bio sam voljan da nastavim da hodam njime.

Nakon toga, rekao sam mami za svoj plan da napustim dom kako bih obavljao svoju dužnost. Mama nije bila baš rada da se rastanemo, ali je poštovala moju odluku. Narednih dana, kada nisam radio, usmeravao sam mamu u jedenju i pijenju Božjih reči i razgovorima. Nadao sam se da bi mogla da se izvuče iz depresije što pre. Nekoliko dana kasnije, sve sam sredio kod kuće i otišao sam. Ubrzo nakon toga, zaronio sam pravo u svoju dužnost. Iako sam bio prilično zauzet i imao sam mnogo nedostataka da ispravim, mama mi je ipak nedostajala. Kada bih pomislio kako je tužno i nevoljno izgledala kada me je ispraćala iz kuće, dobio bih napad tuge. Kod kuće bih mogao da provodim vreme i pričam sa njom kako ne bi bila tako usamljena. Sada kada mene nije bilo, kako će joj biti samoj? Mama je bila lošeg zdravlja i brinuo sam da bi pogoršanje zdravstvenog stanja produbilo njenu depresiju. Kada bi vreme proteklo, a ona ne bi mogla da se otarasi depresije, da li bi uradila nešto budalasto? Što sam više razmišljao, više sam brinuo. Kada bi se nešto dogodilo mami, moji rođaci bi sigurno loše govorili o meni. Shvativši to, postao sam pomalo rasejan i nisam mogao da se fokusiram na svoju dužnost. Znao sam da bi trebalo da sve uložim u svoju dužnost dok sam tamo, da je ispunjenje moje dužnosti ključno da bih udovoljio Bogu, ali nisam mogao da se otarasim tog osećaja krivice i samo-prekora prema mami.

Nešto kasnije, pomislio sam kako Božje reči kažu: „Ko može istinski i potpuno da se dȃ za Mene i da ponudi sve svoje za Mene? Svi vi ste neodlučni; misli vam lutaju, razmišljate o kući, o spoljašnjem svetu, o hrani i odeći. Uprkos činjenici da si ovde preda Mnom i da radiš za Mene, duboko u sebi još uvek misliš na svoju ženu, decu i roditelje kod kuće. Da li je sve to tvoje vlasništvo? Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe urediti neprilične aranžmane? Zašto uvek brineš o porodici po krvi i čezneš za svojim voljenima?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Zaista, zar nisu i mamino zdravlje i ozbiljnost njene depresije bili u Božjim rukama? Nijedna količina moje zabrinutosti ne bi razrešila njene probleme; morao sam da stavim sve u Božje ruke. Kasnije sam se molio Bogu: „O, Bože, znam da je to da li će se mamino stanje popraviti ili ne, i da li će joj se zdravlje pogoršati u tvojim rukama. Molim Te, izvedi je iz depresije i bola. Ako postoji nešto što bi ona trebalo da nauči iz ovoga, molim Te, usmeri je da razmisli o sebi i nauči da iskusi Tvoje delo. Voljan sam da sve stavim u Tvoje ruke i pokorim se tvojoj suverenosti i uređenju.” Nakon molitve, bilo mi je malo lakše. Nešto kasnije sam napisao pismo majci, podelivši sa njom sve što sam naučio, i ukazao sam na nekoliko problema u njenom iskustvu uz nadu da će ona razmisliti o sebi i spoznati sebe.

Ubrzo nakon toga, primio sam pismo od majke. Rekla je da su joj, nedugo nakon mog odlaska, braća i sestre uredili crkveni život. Štaviše, kroz Božje reči shvatila je negativne emocije povezane sa njenim životom u stanju depresije. I njeno stanje se značajno popravilo. Bio sam veoma srećan kada sam čuo tu vest i zahvalio sam se Bogu. Kasnije, kada sam čitao Božju besedu o istini u vezi sa tim kako se ispravno gleda na obaveze koje čovek ispunjava prema svojim roditeljima, odmah sam osetio olakšanje i zadobio pravilan pogled i načelo primene. Svemogući Bog kaže: „Odnos prema roditeljima je najteži odnos s kojim čovek može emotivno da se izbori, ali njime zapravo i nije potpuno nemoguće upravljati. Taj odnos se može pravilno i racionalno uspostaviti jedino na osnovu razumevanja istine. Ne treba polaziti sa stanovišta osećanja, niti iz perspektive ili uvida svetovnih ljudi. Umesto toga, prema roditeljima treba ispravno postupati u skladu s Božjim rečima. Kakva je zapravo uloga roditelja, šta deca uistinu znače svojim roditeljima, kakav stav deca treba da imaju prema roditeljima i kako ljudi treba da tretiraju i rešavaju odnose između roditelja i dece? Sva ova pitanja ne treba posmatrati sa stanovišta osećanja, niti treba podleći uticajima nekih pogrešnih ideja ili preovlađujućih sentimenata, već im treba pravilno prilaziti na osnovu Božjih reči. Ako u okruženju koje je Bog predodredio ne ispunjavaš nijednu svoju obavezu prema roditeljima ili ako ne igraš apsolutno nikakvu ulogu u njihovim životima, da li to znači da im nisi odan? Hoće li te vlastita savest gristi zbog toga? Svi tvoji vršnjaci, rodbina i komšije prekorevaće te i kritikovati iza tvojih leđa. Nazivaće te odrođenim detetom i govoriće ti: ’Tvoji su se roditelji toliko žrtvovali za tebe, toliko su truda uložili i toliko toga činili za tebe još od tvojih malih nogu, a ti, kakav si nezahvalnik, jednostavno si nestao bez traga i čak im nijednom rečju nisi javio da si na bezbednom. Ne samo što ih za Novu godinu nisi posećivao, nego im se čak ni telefonom ni razglednicom nisi javljao.’ Kad god čuješ takve reči, tvoja savest plače i krvari, a ti se osećaš kao osuđenik. ’Oh, u pravu su.’ Lice ti se crveni od stida, a srce ti podrhtava kao da ga iglama probadaju. Jesi li se ikada osećao tako? (Jesam, ranije.) Jesu li tvoje komšije i rođaci u pravu kad kažu da si odrođen? (…) Kao prvo, na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, subjektivno govoreći, ti ne odlaziš da obavljaš svoju dužnost zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u Božjem delu, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.) Ti si, u svom srcu, emotivno privržen svojim roditeljima i misliš na njih; tvoja osećanja nisu prazna. Ako bi objektivne okolnosti to dozvoljavale i ako bi bio u stanju da ostaneš kraj njih i da istovremeno obavljaš svoje dužnosti, ti bi tada hteo da ostaneš kraj njih, redovno bi brinuo o njima i ispunjavao svoje obaveze. Ti, međutim, zbog objektivnih okolnosti moraš da ih napustiš; ne možeš da ostaneš s njima. Nije da ti ne želiš da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, već ti ne možeš da ih ispuniš. Zar to nije po prirodi drugačija stvar? (Jeste.) Ako si svoj dom napustio samo da ne bi bio odan roditeljima i da ne bi ispunjavao svoje obaveze, to je odrođeno ponašanje, lišeno svake ljudskosti. Roditelji su te odgojili, a ti si jedva dočekao da raširiš krila i da što pre odlepršaš u samostalan život. Ne želiš da se viđaš s roditeljima i uopšte ne obraćaš pažnju kad čuješ da se suočavaju s nekim poteškoćama. Iako bi mogao da im pomogneš, ti to ne činiš; praviš se da ne čuješ i puštaš druge da o tebi pričaju šta god hoće – jednostavno, ne želiš da ispunjavaš svoje obaveze. To znači biti odrođen. Ali, da li je to sada slučaj? (Nije.) Mnogi ljudi su napustili svoj okrug, grad, pokrajinu, pa čak i državu, da bi obavljali svoje dužnosti; oni su već daleko od svog zavičaja. Nadalje, njima iz raznoraznih razloga nije zgodno da ostanu u kontaktu sa svojom porodicom. O trenutnom stanju svojih roditelja oni se povremeno raspituju kod ljudi koji dolaze iz njihovog rodnog grada, pa osećaju olakšanje kad čuju da su im roditelji još uvek zdravo i dobro. U stvari, ti nisi odrođen; još uvek nisi došao dotle da ti nedostaje ljudskosti, da čak i ne želiš da brineš o roditeljima niti da ispuniš obaveze koje imaš prema njima. Budući da si ovu odluku morao da doneseš iz raznih objektivnih razloga, ti nisi odrođen. To su ta dva razloga. A postoji još jedan: ako tvoji roditelji nisu ljudi koji te uporno proganjaju ili ometaju tvoje verovanje u Boga, već podržavaju tvoju veru u Boga ili i sami pripadaju braći i sestrama koji veruju u Boga kao i ti, odnosno ako su i sami članovi Božje kuće, ko se onda od vas u tišini ne moli Bogu kad duboko u sebi razmišlja o svojim roditeljima? Ko među vama ne bi svoje roditelje – kao i njihovo zdravlje, sigurnost i sve životne potrebe – poverio Božjim rukama? Svoje poštovanje prema roditeljima najbolje ćeš pokazati ako ih poveriš rukama Božjim. Ti svojim roditeljima ne želiš da se u životu suočavaju sa svakojakim poteškoćama, ne želiš im da teško žive, da se loše hrane, niti da budu oronulog zdravlja. Duboko u duši, sigurno se nadaš da će ih Bog zaštititi i čuvati od svake nevolje. Ako oni veruju u Boga, nadaš se da će moći da obavljaju svoje dužnosti i takođe se nadaš da će moći postojano da svedoče. Tako čovek ispunjava svoje ljudske obaveze; to je najviše što ljudi mogu da postignu vlastitom ljudskošću. Povrh toga, nakon što su godinama verovali u Boga i slušali toliko mnogo istina, najvažnije je da ljudi imaju barem ovo malo shvatanja i razumevanja: sudbinu čoveka određuje Nebo, čovekov život je u Božjim rukama, a Božja nega i zaštita neuporedivo su važnije od brige, odanosti roditeljima ili druženja sa svojom decom. Zar ne osećaš olakšanje zbog toga što su ti roditelji pod Božjom negom i zaštitom? Ne moraš da brineš o njima. Ako brineš, znači da nemaš poverenja u Boga; tvoja vera u Njega je premala. Ako si iskreno zabrinut za svoje roditelje, treba često da se moliš Bogu, treba da ih poveriš Božjim rukama i pustiš da Bog sve uredi i orkestrira. Bog vlada nad sudbinom ljudskog roda, nad svakim danom ljudskog života i nad svime što se ljudima događa, pa zbog čega si onda i dalje zabrinut? Ne možeš ni vlastiti život da kontrolišeš, a i sam se suočavaš s gomilom poteškoća; kako bi onda mogao da svojim roditeljima svaki dan učiniš srećnim? Sve što možeš da učiniš jeste da sve prepustiš Božjim rukama. Ako su tvoji roditelji vernici, zamoli Boga da ih izvede na pravi put kako bi na kraju mogli da budu spaseni. Ako ne veruju u Boga, pusti ih neka idu kojim god putem hoće. U slučaju da su tvoji roditelji ljubazniji i da imaju nešto ljudskosti, možeš se moliti Bogu da ih blagoslovi, kako bi svoje preostale godine proživeli srećno. A što se tiče načina na koji Bog radi, On ima Svoja uređenja i ljudi treba da im se potčine. Dakle, u celini gledano, u ljudskoj savesti postoji svest o obavezama koje treba ispuniti prema svojim roditeljima. Bez obzira na stav prema vlastitim roditeljima koji iz te svesti proizlazi, bilo da se on ispoljava kroz brigu ili kroz odluku da se bude kraj roditelja, u svakom slučaju, ljudi ne treba da osećaju krivicu ni grižu savesti zbog toga što, usled objektivnih okolnosti, ne mogu da ispune svoje obaveze prema njima. Ova i slična pitanja ne bi trebalo da postanu problemi u životima ljudi, niti u njihovoj veri u Boga, već ih treba otpustiti. Kada je reč o pitanjima u vezi sa ispunjenjem obaveza prema vlastitim roditeljima, ljudi ta pitanja treba tačno da shvate i da prestanu da se osećaju ograničeno. Ako ništa drugo, ti u dubini duše znaš da nisi odrođen i da ne zabušavaš niti izbegavaš svoje obaveze. Osim toga, vaši su roditelji u Božjim rukama, pa oko čega biste onda uopšte više brinuli? Sva su vaše eventualne brige suvišne. Svaka osoba će do samog kraja glatko živeti u skladu s Božjom suverenošću i uređenjima, i stići će do kraja svog puta bez ikakvih skretanja. Stoga ljudi ne treba više da se oko toga sekiraju. Da li si odan svojim roditeljima, da li si ispunio svoje obaveze prema njima i da li treba da im se odužiš što su bili dobri prema tebi – to nisu pitanja o kojima treba da razmišljaš; to su stvari koje treba da otpustiš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Kroz Božje reči sam video kako sam se, kada sam napustio dom da bih izvršavao dužnost i kada nisam bio u stanju da ispunim svoju obavezu kao sin, osećao krivim i brinuo da će o meni misliti da sam odrođen sin. Video sam da nisam razmišljao iz perspektive istine i kroz Božje reči u vezi sa tim kako se pravilno gleda na obavezu sina ili ćerke prema njihovim roditeljima, već sam gledao na tu odgovornost u skladu sa porodičnim vezama svetovne osobe. U stvarnosti, imati sposobnost i priliku da brineš o svojim roditeljima ali ne biti odan i ne ostati pored svojih roditelja jer si primio poziv od Boga da izvršiš svoju dužnost bile su dve situacije potpuno različite prirode. Ako sin ili ćerka žive sa svojim roditeljima i imaju vremena da budu odani svojim roditeljima, ali su nevoljni da ispune svoju obavezu prema roditeljima zbog svojih ličnih interesa ili želja, i ne brinu o njima kada oni ostare ili se razbole, onda tom sinu ili ćerki nedostaje čovečnost, savest i razum koje bi normalan čovek trebalo da ima. Mi koji verujemo u Boga i sledimo Ga voljni smo da ispunimo obaveze prema svojim roditeljima, i brinemo o njima najbolje što možemo kada smo pored njih. Međutim, zbog progona velike crvene aždaje, mnogi od nas nisu u stanju da budu kod kuće i izvršavaju svoju dužnost tamo gde žive. Jednostavno nismo u mogućnosti da živimo sa svojim roditeljima i upražnjavamo odanost roditeljima. Takođe, ponekad, zbog potreba rada crkve, moramo da napustimo svoje domove da bismo izvršavali dužnosti kao stvorena bića i nismo u mogućnosti da ostanemo pored roditelja kao odana deca. Ako okolnosti dozvoljavaju, takođe se nadamo da možemo često da zovemo roditelje kako bismo videli kako su oni i da ih obavestimo da smo mi dobro, tako da ne brinu. U našim srcima postoji određena količina zabrinutosti za naše roditelje. Ponekad se takođe molimo za svoje roditelje i stavljamo svoju porodicu u Božje ruke. Dajemo sve od sebe da upražnjavamo odanost roditeljima i ispunjavamo naše obaveze na svoj način i u skladu sa svojim situacijama. To nije isto kao ono što ovozemaljski ljudi zovu „odrođenost”. Mi ne hodamo istim putem, mi verujemo u Boga, sledimo Ga i hodamo ispravnim životnim putem i tragamo da bismo obavili naše dužnosti i pratili Božju volju. Mi na svojim plećima nosimo mnogo važniju obavezu i misiju. Izvršavanje naše dužnosti je pitanje upražnjavanja u skladu sa Božjom namerom i zahtevima, pitanje upražnjavanja istine i pokoravanja Bogu. To daleko, daleko nadmašuje čovekove standarde moralnosti i savesti. Kada sam to sve shvatio, bilo mi je mnogo jasnije i imao sam ispravan pogled i stav. Više se nisam plašio da će me svetovni ljudi ismevati ili optuživati da sam se odrodio.

Kroz Božji razgovor, takođe sam jasno video da mi je nedostajala iskrena vera u Boga. Nisam uspeo da vidim da su čovekova smrtnost i sudbina u Božjim rukama. Što se tiča zdravlja naših roditelja, sa kojim bolestima će se možda susresti i kako će živeti u starosti, ništa od toga ne mogu da odrede samo ljudi, to je sve Bog predodredio. Morao sam da priznam Božju suverenost nad tim pitanjem i pokorim se Božjoj orkestraciji i uređenju. Pomislio sam na to kako sam svoju mamu, kada se razbolela, vodio kod doktora na sve strane, i zakazivao joj preglede kad god je bilo koji specijalista bio slobodan, ali uprkos uzimanju svih tih lekova, njena situacija ne samo da se nije popravila, već se zapravo pogoršala. Više nisam mogao ništa da uradim za mamu dok sam pored nje, nisam ni najmanje uspeo da joj ublažim patnju. Kada se zaglibila u depresiji i patnji, dosta sam razgovarao sa njom, ponekad sam je usmeravao na pravi put, a ponekad sam razoktrivao njene probleme, ali ona je bila zaglavljena u neispravnom stanju i nije želela da ispravi to, zaista nisam mogao ništa više da uradim, uprkos svojoj zabrinutosti. Međutim, kada sam otišao da obavljam svoju dužnost, majka je zapravo uspela da ode na skupove, bila je voljna da komunicira sa braćom i sestrama i njeno stanje se popravilo. Video sam da moji mali činovi odanosti roditeljima nisu bili baš od koristi. Božja zaštita i briga bili su mnogo značajniji od mog ostanka kraj nje kako bih brinuo o njoj. Video sam da dobrobit i sreća roditelja ne zavise od toga da li su njihova deca odana njima, već da zavise od Božje suverenosti i predodređenja. Najbolji način koji možemo da upražnjavamo kao deca je da se molimo za svoje roditelje i u potpunosti ih predamo u Božje ruke. Kao što kažu Božje reči: „Svoje poštovanje prema roditeljima najbolje ćeš pokazati ako ih poveriš rukama Božjim” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Kada imamo veru da će sva Božja uređenja biti prikladna i kada se pokorimo Božjoj suverenosti, mi živimo opušten i bezbrižan život.

Ranije nisam dokučio ništa od ovoga i stalno sam osećao krivicu što nisam odan svojim roditeljima, stalno sam brinuo da će drugi reći da sam se odrodio i da će me ogovarati. Rezultat toga je bio da, dok sam izvršavao svoju dužnost, uvek sam bio zabrinut i osećao sam da sam ograničen. Iako sam napustio dom da bih obavljao svoju dužnost, moje srce je često bilo ispunjeno brigom za mamu. Nisam bio u stanju da se celim srcem predam svojoj dužnosti, i, kao rezultat toga, nisam uspeo da dokučim načela i veštine, a problemi i odstupanja su se često pojavljivali u mom radu. Ipak, nisam se osećao krivim niti sam se kajao zbog tih problema, već sam se često osećao krivim što nisam odan svojoj majci. Zar nisam obrnuo svoje prioritete? Bio sam buntovan prema Bogu! Božja suverenost i predodređenje su razlozi zbog kojih sam imao roditelje i život. Ja sam pre svega stvoreno biće, a tek onda sin svojih roditelja. Ipak, stalno sam pokušavao da udovoljim svojim emotivnim potrebama, i da izbegnem prekorevanje svetovnih ljudi, ali nisam uspeo da ispunim obavezu koju mi je Bog poverio sa mojom dužnosti. Zar to nije bio izdajnički čin? Kako sam mogao da tvrdim da imam iskrenu savest? Pomislio sam na odlomak Božjih reči: „Sačuvao si svoj ugled odanog deteta, zadovoljio svoje emocionalne potrebe, savest te nikada nije grizla, i svojim si se roditeljima odužio za njihovu dobrotu, ali ima jedna stvar koju si zanemario i izgubio: nijedno od ovih pitanja nisi tretirao niti rešavao u skladu s Božjim rečima i propustio si priliku da obaviš svoju dužnost stvorenog bića. Šta to znači? To znači da si bio odan svojim roditeljima, ali da si izneverio Boga. Pokazao si svoju odanost roditeljima i udovoljio emocionalnim potrebama njihovog tela, ali si se pobunio protiv Boga. Pre bi odabrao da budeš njihovo odano dete, nego da obaviš svoju dužnost stvorenog bića. To je najveće moguće nepoštovanje prema Bogu. Bog neće reći da si Mu pokoran, niti da poseduješ ljudskost samo zato što si veran svojim roditeljima, što ih nisi razočarao, što poseduješ savest i što ispunjavaš obaveze koje imaš kao njihovo dete. Ako udovoljavaš samo potrebama vlastite savesti i emocionalnim potrebama svoga tela, ali Božje reči i istinu ne prihvataš kao osnovu i načela za tretiranje i rešavanje ovog pitanja, ti onda time pokazuješ najveće buntovništvo prema Bogu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Sud Božjih reči me je odmah pogodio. Zaista, čak i kada bih ostao sa mamom i brinuo o njoj na najbolji način na koji sam mogao, čak i kada bi svetovni ljudi imali dobro mišljenje o meni i kada bih postao poznat kao izuzetno odan sin, pred Bogom bih i dalje izgubio svoju funkciju i dužnost kao stvoreno biće, ne bih uopšte imao savest prema Bogu, koji mi je dao život i sve stvari. Kao takav, bio bih jedan od najbuntovnijih i najotpornijih ljudi prema Bogu i ne bih bio dostojan Njegovog spasenja. Kada sam to shvatio, osećao sam se bedno, video sam da me je Sotona isuviše duboko iskvario, ponašao sam se nesavesno prema Bogu, nisam imao ni trunku iskrenosti niti ljudskosti! Shvatio sam svoj nalog i misiju, i prestao sam da budem vezan tom etiketom „odrođenog”. Bio sam voljan da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenju, da uradim šta je u mojoj moći u svojoj dužnosti, i bio sam voljan da svoju majku predam u Božje ruke, želevši da nas Bog usmeri da iskusimo Božje delo u svojim životima i da ispunimo svoje dužnosti. Hvala Bogu što mi je dozvolio da napravim pravi izbor i da imam ispravno stremljenje!